MANASTIR OSTROG - Mihajlo Milošević Mihajlo Milošević (1939-2011) je rođen u Nevesinju, školovao se u Beogradu i Rijeci, a radni je vek proveo u Somboru, kao nastavnik likovnog vaspitnja, novinar, pisac i karikaturista. Izlagao je na velikom broju samostalnih i kolektivnih izložbi, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Karikature i ilustracije je objavljivao u najprestižnijim dnevnim listovima u tadašnjoj SFRJ. Autori je više zbirki poezije za decu, kao i nekoliko radio drama. Dimenzije rama 78x64 slike 68x54

Marko MURAT Vizit karta, rukopis (1928) mastilo na kartonu signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Из Википедије, слободне енциклопедије Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести[1]. Садржај 1 Живот и дело 2 Види још 3 Референце 4 Литература 5 Спољашње везе Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Slika `Otmica`, autor Trajko Stojanovic Kosovac. Bakropis 5/6.  Stari rad, uramljen, sa oznakom galerije na poledjini. Format je 52x42.5cm sa ramom, sam rad 29x24cm. Trajko Stojanovic Kosovac rodjen je u Pristini 1934. godine. Osnovnu skolu zavrsio je u Pristini, a Skolu za primenjenu umetnost u Peći 1954. godine. Na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Božidara Prodanovića, diplomirao je 1958. godine. Radio je kao scenograf u Pokrajinskom narodnom pozoristu (1961-1971),  Jugoslovenskom narodnom pozoristu u Beogradu (1971-1974), da bi nakon toga presao u slobodne umetnike. Bio je na usavrsavanju u Parizu (1975-1978), studijski boravio u Strazburu, Briselu, Antverpenu. Bio je clan ULUS-a i imao status istaknutog umetnika. Izlagao je od 1954 godine.  Za zivota je imao 25 samostalnih, a ucestvovao na preko 220 kolektivnih izlozbi.

Krajolik - monotipija kombinovano, 1989. godina Dimenzije 35 x 30cm (monotipija 20 x 20cm) Ivan Gundić Ćiso - Dalmata (Riđica, 1947 – 2000. ), bio je akademski slikar i profesor likovne umetnosti. Rodom je Hrvat. Rodio se je u bačkom selu Riđici 1947. godine. Školovao se za učitelja u Somboru. Pohađao je Likovni odsek VPŠ u Novom Sadu, a potom je otišao studirati u Rijeku, gdje je na Fakultetu likovnih umjetnosti u Rijeci u klasi Antona Depopea diplomirao te bio na postdiplomskom magistarskom studiju. U Riđici i Stanišiću je radio kao profesor likovne umetnosti i bio je vrlo omiljen. Svoje slikarske radove je pred kraj života potpisivao kao Dalmata. Djela je izlagao u zemlji i inostranstvu. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije te Association Internationale des Arts Plastiques. Od 2009. se godine u Stanišiću održava Likovna kolonija u organizaciji mesnog Hrvatskog kulturnog društva Vladimir Nazor, a koja nosi ime njemu u čast. HKD V. Nazor je imenovao i likovnu sekciju svog društva po njemu.

Akvarel Dimenzije sa ramom 54x46cm,a sam rad 40x32cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

Akvarel Dimenzije sa ramom 47x28,a sam rad 35x13cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

Tempera na papiru. Dimenzije sa ramom 52x32cm,a samog dela 23,5x13,5cm Potpisana od strane umetnika. Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. 
Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. 
Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. 
Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. 
Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Akvarel Dimenzije sa ramom 44x36 cm,a samog dela 27x19cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Karikaturu je ispod dobrovića potpisao i neki Pavlović koji mu je možda pomogao u kolorisanju tehnika Tuš , plus akvarel ili tuš u boji Lep i živahan komad od čuvenog karikaturiste. *** Milorad Dobrić (Beograd, 18. avgust 1924 — Beograd, 10. jun 1991) je bio proslavljeni srpski karikaturista, stripar, urednik. Najpoznatiji stripovi: „Pera Pešak“, „Kurir Fića“, „Ljuba Truba“, „Inspektor Žuća“ i „Slavuj Gliša“. Studirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, ali nije dovršio studije. Obnovitelj je stripa u Srbiji nakon Drugog svetskog rata. Zabranjen mu je mladalački strip „Tri ugursuza za vreme okupacija“ (1945-1946), nakon žestokog napada Jovana Popovića u partijskom listu Borba sa tekstom „Crnoberzijanska erzac-roba na književnom tržištu“ (5. januar 1946). Dobrić se u listu Jež se zaposlio 1950, pretežno radeći kao karikaturista. Ipak dosta je radio i stripove: sveska „Veliki turnir“ (1951), „Mali Raško - šahista nestaško“ i kultni „Pera pešak“ (od 1952) koji je decenijama izlazio, većinom u Politici ekspres. Izuzetno su popularni bili i serijali Ljuba Truba (počev od 1954), kao i „Kurir Fića“ (Borba, 1954-1968), poznat i kao „Vojnik Fića“ u vojnom listu Front. Bio je urednik stripskog časopisa Mali Jež od 1961. do 1967. U njemu je objavljivao serijale „Slavuj Gliša“ i „Inspektor Žuća“. U Jež se vratio 1968, a od 1978. je bio karikaturista u Politici ekspres. Takođe je objavljivao Ju stripu, Pionirima, Kekecu, Tehničkim novinama, Mladosti, Zvezdinoj reviji, Partizanovom vesniku, TV-reviji, Sportu... Nagrade i priznanja Nagrada „Pjer“ za najbolju karikaturu 1979. godine. Godišnja nagrada „Svetozar Marković“ Udruženja novinara Srbije

Impozantna slika mrtva priroda ulje na platnu dimenzije sa ramom 73 x 57 cm dimenzije bez rama 61 x 48 cm Slikarka Katarina Strugar ( Donji Ulići Ceklin 1931 - 2021) Završila Filozofski fakultet, Istoriju umjetnosti u Beogradu. Slikarstvo učila (1959-1963) kod profesora Svetolika Lukića i Aleksandra Tomaševića. Član ULUCG od 1987. na čijim „ Tradicionalnim izložbama“ redovno učestvuje. Učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama širom bivše Jugoslavije. Održala šest samostalnih izložbi – značajnije u UP ULCG Podgorica, 1991. godine i u galeriji Doma JNA - Beograd, 1996. godine. Radila je pejzaže i mrtve prirode u ulju i pastelu na kojima je koloristički superiorna.

Bozidar Sujica - Le cimetiere marin A Paul Valery Groblje pored mora, Polu Valeriju Kombinovana tehnika, rad jednog od najvecih srpskih modernih pesnika, posveta Polu Valeriju. 34x23,5 cm. Božidar Šujica rođen je 8. januara 1936. godine u Kosovu Polju. Njegovi roditelji — otac Marko i majka Milica — bili su lički doseljenici na Kosovo. Najranije djetinjstvo proveo je u Beču. Majka mu je umrla već 1945. godine, od galopirajuće tuberkuloze, pa je se pjesnik jedva sjeća. Posle rata, sa demobilisanim ocem selio se po mnogim mjestima u Srbiji. Za vrijeme đakovanja stanovao je u karauli, kućici čuvara pruge, na šest kilometara od Kragujevca, nedaleko od sela u kojem je svojevremeno učiteljevao velikan srpskog pjesništva i slikarstva Đura Jakšić, za koga je jednom prilikom rekao da je bio „najplahovitiji pjesnik 19. veka“ i u čiju je čast posadio lipe u dvorištu Prve kragujevačke gimnazije. U mladosti je aktivno trenirao boks, a volio je da igra i fudbal. Prve pjesme objavio je kao gimnazijalac u kragujevačkom omladinskom listu „Delo“. Maturirao je u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji 1956. godine sa odličnim uspjehom, nakon čega odlazi u Beograd na studij jugoslavenske i svjetske književnosti. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1961. godine. Odmah nakon diplomiranja zaposlio se u Medicinskoj školi „Beograd“ i u njoj radio više od dvije decenije kao profesor književnosti. Od 1983. do 1997. godine bio je direktor Muzeja grada Beograda, a od 1997. do penzionisanja 2001. godine direktor Jugoslavenskog kulturnog centra u Parizu. Šujičina pjesnička karijera otpočela je 1961. godine, kada je Oskar Davičo dao da se njegova prva zbirka pjesama, „Prestupne noći“, objavi u izdanju Nolita. Zastupljen je u antologijama srpske, jugoslavenske i svjetske poezije. Pjesma „Evropa“ (fr. Europe) ušla je u antologiju „Evropa pjesnika“ (Elizabeth S. de Zagon, L‘Europe des poètes, antologie multilingue, la traduction per Robert Marteau et Kolja Mićević; ed. Le cherche midi editeur Segher, Paris, 1980). Najstariji tekst u ovoj antologiji je iz 11. veka p. n. e, a najmlađi zastupljeni pjesnik je upravo Božidar Šujica. U njoj su, od jugoslavenskih pjesnika, zastupljeni još Miroslav Krleža i Miodrag Pavlović. Pjesma „Balkansko poluostrvo“ dobila je prvu nagradu za prijevod evropskih pjesnika u izboru američkih prevodilaca na konkursu Department of Slavic Languages at the University of California, Berkeley (prijevod R. Gorup). Kada je riječ o domaćim antologijama, treba istaći da se Šujičine pjesme „Jutro u Barama Gružanskim“ i „Beli san“ nalaze u „Antologiji srpske poezije (1847—2000)“ (Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2012, priredio Nenad Grujičić), jednoj od najobuhvatnijih antologija srpskog pjesništva. Šujica je zastupljen i u Biblioteci „Signal“, ediciji međunarodnog neoavangardnog književno-umetničkog pokreta signalizma. Pjesničko djelo Božidara Šujice bilo je tema konkursa „Šumadijskih metafora“ 2012. godine u kategoriji eseja, koji organizira Udruženje književnika Srbije. Pobjedu na konkursu odnjeli su eseji „Čovječanstvo u ponoru“ Zorana Antonijevića i „Poezija Božidara Šujice“ Dušana Stojkovića, a tema je bila pokrivena i nekolikim esejističkim prilozima Žarka Đorđevića i istaknutog filozofa prof. dr Luke Prošića, kao i dvama tekstovima o Šujičinoj poeziji velikog pjesnika Oskara Daviča iz 1984. godine, koji su tom prilikom prvi put objavljeni. Knjige pesama „Ivice, ožiljci“ i „Izabrane i nove pesme“ prevedene su mu na francuski, odnosno njemački jezik, a dvije pjesme prevedene su mu na slovenački jezik i 2015. godine objavljene u prestižnom ljubljanskom književnom časopisu „Apokalipsa“ („Novoletna jutranja pesen“ i „Premakni se duša mojega duha“, prijevod Jurij Hudolin). Jedna od epizoda RTS-ovog dokumentarnog serijala „Socijalizam ili kapitalizam“ из 2018. godine posvjećena je Božidaru Šujici. Tom prilikom, pjesnik je opširno govorio o svom životu, poeziji i druženju sa mnogim znamenitim srpskim i jugoslavenskim pjesnicima, piscima, slikarima, kiparima i sportašima. Član je Udruženja književnika Srbije. Pored pisanja, bavi se književnom i likovnom kritikom i prevodi poeziju sa ruskog i francuskog, a također posjeduje i zavidnu, desetljećima prikupljanu, kolekciju slika i kiparskih radova. Imao je samostalnu izložbu crteža u Beogradu (Umjetnička galerija „Stara kapetanija“, Zemun) i Parizu (Jugoslavenski kulturni centar u Parizu). Ženio se dva puta. Druga žena bila mu je poznata beogradska akademska slikarka, modna dizajnerka i nekadašnja članica Upravnog odbora Radio-televizije Srbije Zorica Jocić-Šujica. Sa njom ima kćerku Milicu, koja je afirmisana vajarka, slikarka, pjesnikinja i blogerka, i sina Miloša. Šujica je još od mladosti zainteresiran za politiku i dosledno je privržen ljevičarskim idejama, humanizmu i jugoslavenstvu. Bio je član Saveza komunista Jugoslavije, a tokom posljednje decenije prošlog vijeka politički se angažirao u Socijalističkoj partiji Srbije i Jugoslavenskoj ljevici. Živi i radi u Beogradu. Knjige poezije Objavio je 12 knjiga poezije: „Prestupne noći“ (Nolit, Beograd, 1961) „Vreme i temelji“ (Nolit, Beograd, 1966) „Srdžba“ (Nolit, Beograd, 1973) „Ura, uran“ (Grafos, Beograd, 1975. i 1981) „Kanjon“ (Nolit, Beograd, 1979) „Izgledi za sutra“ (BIGZ, Beograd, 1984) „Kičma“ (Književne novine, Beograd, 1984, predgovor Miodrag Perišić) „Ivice, ožiljci“ (Grafos, Beograd, 1991) „Izabrane i nove pesme“ (Prosveta, Beograd, 1995. i 1996, izbor i predgovor Zlatko Krasni) „Dvostruki san“ (BMGP, Beograd, 1999, predgovor Milisav Milenković) „Najlepše pesme Božidara Šujice“ (Prosveta, Beograd, 2004, izbor i predgovor Goran Babić, Biblioteka NAJ) „Krv dragog kamena“ (Nolit, Beograd, 2009) Knjige prevedene na strane jezike Lisières, cicatrices (La bibliothèque „Le point“, Belgrade, 1996, traduit de la langue serbe per Petar Popović) Ausgewählte Gedichte (Institut für Schulbücher und Lehrmittel Belgrad, 1997, Auswahl, Übersetzung aus dem Serbischen und Vorwort von Zlatko Krasni) Nagrade i priznanja Dobitnik je sljedećih nagrada i priznanja: Nagrada lista „Mladost“ za najbolju knjigu mladih u Jugoslaviji, 1961. Vukova nagrada za naročite rezultate u stvaralačkom radu na širenju kulture, 1965. Nagrada „Pesničkih novina“ za najbolju knjigu poezije u Jugoslaviji, 1973. Književna nagrada Željezare Sisak za pjesničku knjigu godine u Jugoslaviji, 1975. Nagrada „Drainac“ za poeziju, 1997. Povelja Udruženja književnika Srbije za životno djelo, 2011. Nacionalno priznanje za vrhunski doprinos kulturi Republike Srbije, 2013.

Likovna konverzacija sa porodicom. Odusevljenje sa Picasso-om... utisci iz Pariza. Tri razglednice iz 1957. godine, bitno za sklapanje mozaika da bi se shvatio razvojni put jednog beogradskog slikara. Dragutin Cigarčić – slike Još jednom slikaru iz plejade decembaraca – članova “Samostalnih” od 1951. do 1953. godine i “Decembarske grupe” između 1955. i 1960. – Dragutinu Cigarčiću (rođen u Vranju 1922, diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu 1946; saradnik u Majstorskoj radionici Mila Milunovića; profesor na Školi za indistrijsko oblikovanje; umro u Beogradu 1985) priređena je samostalna izložba u programskoj seriji Galerije “Zepter” prikazivanja, odnosno, podsećanja na opuse onih umetnika koji su pedesetih godina postepeno ali sigurno uvodili našu likovnu kulturu u evropske tokove posle prekida nastalog cezurom socijalističkog realizma. Cigarčić je, zajedno sa brojnim slikarima svoje generacije, mukotrpno krčio puteve obnove savremenog stvaralaštva nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji najpre na poukama međuratnog visokog modernizma iz onog njegovog dela koji je bio isključivo zaintresovan za poetiku likovnog intimizma – toliko popularnog, u svoje vreme, ne samo među kritičiramima i znalcima, već i među kolekcionarima čime je zapravo načinjeno jedno znažno i stabilno krilo u građanskoj umetnosti te epohe. Dakako da se sa promenom društvene klime nakon pobede revolucije i tokom socilalističke izgradnje promenio i društveni “ukus” koji su sada diktirali korifeji svekolike obnove među umetnicima, kritičarima, u časopisima i novoformiranim institucijama, pre svega okupljenih oko Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Taj krug stvaralaca i intelektualaca nesumljvo da je dao osnovni pečat šestoj deceniji. A među njima svakako da je sasvim zasluženo mesto pripalo i Dragutinu Cigarčiću koje, s druge strane nezasluženo, nije konačno stručno verifikovano. Tome svakako da nije doprineo samo njegov “povučeni” karakter, kako aludira Đorđe Kadijević u predgovoru kataloga za ovu izložbu, već i ukupno stanje među samim stvaraocima koji su na različite načine i sa različitom voljom učestvovali u umetničkom životu toga vremena ispunjenog manje-više snažnim, otvorenim i prikrivenim borbama za svekolikim dominacijama u ipak značajno suženom društvenom i kulturnom prostoru novog političkog poretka. I ova današnja Cigarčićeva izložba, koja ima izgled male retrospektive, to jasno pokazuje. Naime, sam karakter njegovog rada koji je zadržao osnovni zvuk poetskog intimizma na koji je nadograđena poznata asocijativna geometrizacija slikarskih oblika ranih godina savremenosti, bazirana pokatkad i na udaljenijim umetničkim paradigmama, poput srednjevekovnog slikarstva fresaka, nije bio previše usmeren samom propisanom plastičkom postupku karakterističhim za tadašnju umetičku većinu, već je pokazivao jasnu autorsku distinkciju rigidno dirigovanu njegovom posebno naglašavanom potrebom da samostalno krene putem koji nije uvek izgledao niti bio podudaran sa tadašnjim glavnim strujama i tokovima. Stoga se njegove slike većinom nalaze u privatnim kolekcijama nego u vlasništvu vodećih muzejskih institucija. No, to svakako da nije odlučno uticalo na njegovo opredeljenje – naprotiv, upravo ta činjenica ga je zasigurno čvrsto držala u uverenju da je ispunio vlastite unutrašnje kreativne ciljeve i porive. A to je smisao koji će slikarsvo Draguitina Cigarčića održati i u vremenima koja dolaze, vremenima opštih revalorizacija našeg stvaralaštva iz sredine ovog veka, na tek naznačenim pozicijama koje treba da budu i konačno potvrđene. Jovan Despotović Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 6. 2000

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. joseph beuys, harry madsen, doris lilly, david bowie, roman polanski lee radziwill

ILI Cika s brkovima - dalja asocijacija je Kraljevic Marko ili Musa Kestendzija, no bogami ovde se ne prodaje Kraljevicu Marko vec se prodaje Musa Kestendzija a autor je glavom i bradom akademski slikaru Djordjo Ilic (Strumica, 1920 - Beograd, 2010). Tempera, oko 22.5 x 11.5 cm, oko 1980, certifikat. Muska slika. & besplatan recepti Ingredients 1kg/2¼lb chestnuts Preparation method Heat the oven to 200C/400F/Gas 6. Using a small, sharp knife, cut a cross into the skin of each nut. Put in a roasting tin and bake until the skins open and the insides are tender, about 30 minutes. Serve in paper bags, if you like. To eat, peel away the tough outer skin and the pithy white inner skin to get to the sweet kernel. Ђорђе Илић Из Википедије, слободне енциклопедије Ђорђе Илић Ђорђе Илић Ђорђе Илић Информације Датум рођења 1920. Место рођења Струмица (Краљевина СХС) Датум смрти 19. август 2010. Место смрти Београд (Република Србија) Дела Ђорђе Илић (Струмица, 1920 - Београд, 19. август 2010) је био српски академски сликар, педагог и професор. Садржај 1 Живот 2 Самосталне изложбе 3 Награде 4 Мишљење УЛУС-а 5 Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија Живот Рођен је 1920. године у Струмици од оца Димитрија, учитеља и мајке Анете, учитељице. Године 1927. отац је премештен у село Велики Борак, код Београда, где Ђорђе Илић почиње и завршава основну школу. Године 1931. уписује се у гимназију у Великом Градишту. После мале матуре желео је да настави школовање у гимназији (уписује се у 5. разред у Ћуприји) да би могао да се упише на Ликовну академију, али отац је желео да му син буде учитељ. Године 1937. уписује се у Учитељску школу у Јагодини где га „открива“ Гргур Станојевић, професор цртања и ручног рада; упућује га на дела светских мајстора из енциклопедија и историја уметности којима је професор располагао, па Ђорђе дефинитивно доноси одлуку да се посвети сликарству. У време његовог образовања у Учитељској школи основан је часопис „Учитељска узданица“ у коме је сарађивао као један од најмлађих чланова Уређивачког одбора. Почиње да води дневник записујући догађаје, сусрете, разговоре са својим пријатељима, колегама, а касније, разговоре, упутства и коментаре мајстора Мила Милуновића у мајсторској радионици, а нарочито са својим професором Недељком Гвозденовићем; бележи размишљања о свом раду, сликама, о стању и кретању у савременој уметности. Године 1939. добија награду за сликарство (као ученик III разреда Учитељске школе) за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“. Следеће године добија награду за сликарство за темат „40 цртежа слободно изабраних мотива“ и приређује прву самосталну изложбу слика у просторијама Учитељске школе. У периоду од 1941—1944. године, дипломира у Учитељској школи и указом Министарства просвете бива постављен за учитеља у селу Вељуса (сада Македонија); ради само два месеца; почиње рат и, као избеглица, враћа се у Београд и добија учитељско место у селу Јабуковац (код Неготина) а потом је, због болести (запаљење плућа), премештен у село Бељина, где остаје до завршетка рата. За време службовања, 1941. године долази у Београд, полаже пријемни испит на Ликовној академији, где повремено похађа часове теоријске и практичне наставе. По завршетку рата дефинитивно напушта учитељску службу. После оверених шест семестара и положених испита, 1945. поново је уписао студује на Ликовној академији у класи професора Недељка Гвозденовића а истовремено се добровољно бавио социјалним и хуманитарних радом на оснивању обданишта и домова за угрожена лица. Након завршетка Академије, учествовао је на изложбама дипломираних студената Ликовне академије и постао члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС). После дипломирања радио је као сарадник у мајсторској радионици Мила Милуновића - до 1952. године. У периоду 1951—1971. године водио је ликовну секцију - цртање и сликање - у просторијама Дома армије у Београду. Године 1952. Ђорђе Илић је имао прву самосталну изложбу у галерији УЛУС-а на Теразијама, а у периоду 1953—1954. студијски је боравио у Паризу; излагао на 11. салону „Популиста“. Године 1955. бива изабран за асистента за предмет Слободно цртање на Архитектонском факултету у Београду; извео је декоративни мозаик у Дому ЈНА (уништен приликом рестаурације просторија). Излагао је на изложби „Савремена југословенска уметност“ у Дубровнику; учествовао у оснивању „Групе 57“ и колективно излагао на истоименој изложби у Београду. Године 1958. поново бива изабран за асистента, а 1961. бива изабран за доцента на Архитектонском факултету. Године 1968. бива изабран за ванредног професора за предмет Слободно цртање и основи графике и сликарства. Учествује на колективној изложби у Светозареву (Јагодини) приликом прославе тридесетогодишњице завршног испита бивших ученика Учитељске школе. Године 1974. поново је изабран за ванредног професора на Архитектонском факултету у Београду. У току 1975. године изабран је за редовног професора на Архитектонском факултету у Београду, а 1981. изабран је за шефа катедре за визуелне комуникације на Архитектонском факултету у Београду. Првог октобра 1984. године одлази у пензију. Ђорђе Илић је преминуо 19. августа 2010. године у свом дому у Београду. Самосталне изложбе 1940. јун, Јагодина, Сала Учитељске школе; 1952. октобар, Београд, Галерија УЛУС-а; 1954. септембар, Струмица, Дворана гимназије; 1954. октобар, Ђевђелија, предворје Народног позоришта; 1955. јуни - јули, Лозница, сала Занатског дома; 1956. април, Светозарево (Јагодина) Раднички универзитет; 1957. март, Београд, Галерија УЛУС-а; 1958. октобар - новембар, Париз, Галерија Жан Кастел; 1960. септембар, Охрид, Раднички универзитет; 1960. септ.-октобар Београд, Архитектонски факултет (ретроспектива 1949—1960 ) 1963. децембар, Сомбор, Галерија културно - пропагандног центра; 1964. септембар - октобар, Београд, Галерија Дома ЈНА; 1964. новембар, Ријека Изложбени салон Дома ЈНА; 1964. децембар, Пула Дом ЈНА; 1972. децембар 1972 - јануар 1973. г. Београд, Салон Музеја савремене уметности; 1973. децембар, Земун, Сцена - фоаје - Народног позоришта; 1974. јун, Крушевац, Уметничка галерија; 1976. мај - јун, Апатин, Ликовни салон Графичког колектива „Меркур`; 1983. новембар, Београд, Ликовна галерија Културног центра Београда; 1996. јун - јул, Будва, Модерна галерија (мини ретроспектива ); 2000. мај - јун, Херцег Нови, галерија Спинакер; 2004. ретроспектива, Београд, Уметнички Павиљон „Цвијета Зузорић`; 2007. Елбург (Холандија) Градски музеј. Награде 1939. Награда за сликарство за Светосавски темат „Јагодина и околина у 40 цртежа“ (ученик је 3-ће године Учитељске школе у Јагодини) 1940. Награда за сликарство за Светосавски темат `40 цртежа слободно изабраних тема 1964. Награда УЛУС-а за сликарство на тему „Човек и рад“ 1964. Награда за сликарство на Другом тријеналу ликовних уметности Југославије 1973. Награда за сликарство СО Нови Београд 1973. Откупна награда „Комграп`-а на Четрнаестом Октобарском салону 1975. Откупна награда Галерије југословенског портрета, Тузла, на Трећој изложби југословенског портрета 1985. Откупна награда Ликовног салона Радничког универзитета Нови Београд 1999. Велика повеља за вишегодишњи допринос развоју области ликовног образовања у основној настави на Архитектонском факултету Универзитета у Београду Мишљење УЛУС-а Комисија УЛУС-а за предлагање ликовних уметника за посебна признања је на својој седници одржаној 5. марта 2009. дала је мишљење о делу Ђорђе Илића: „Ликовни уметник Ђорђе Илић дао је изузено висок допринос националној култури Републике Србије. Више од шест деценија сликарство Ђорђа Илића креће се у широким поетским распонима: од париског интимизма, преко историјског експресионизма, до арт брут-а, те мексичког сликарства и поетске фантастике шагаловске осећајности. Оно што, наиме, остаје Илићев тематски континум јесу овдашњи сижеи: социјално, рурално, етнографско али и локална урбана амблематика седме деценије. Висок ниво ликовне културе и необично иновативна примена и транспоновање светских искустава у њему својственом идиому чине Илића изузетном појавом у националној уметности. Удружење ликовних уметника Србије предлаже Министарству културе Републике Србије да уметнику додели посебно признање за допринос националној култури у Републици Србији.“ Изводи из студија, критика, приказа, осврта и рецензија „Оно што овог младог сликара одваја делимично од његове генерације, то је очигледна жеља да искрено савлада задатак који се пред њим поставља уз помоћ сензибилности која му је урођена и знања до којих је дошао... Ђорђе Илић у свом тихом карактеру носи један лепи осећај за тон и боју који омогућава видан будући развој.“ Петар Лубарда, Предговор за каталог Прве самосталне изложбе 1952. у Галерији УЛУС-а у Београду „Изложба Ђорђа Илића долази у ред несвакидашњих изложби, у ред оних које се памте. Ђорђе Илић је учио и научио сликарски занат код Мила Милуновића, једног од четворице наших сликара код којих се најбоље може научити занат сликарске уметности. Но, Ђорђе је до сада једини од Милуновићевих ученика који је, користећи занатске поуке свога учитеља успео да изгради потпуно свој уметнички свет... Ђорђе Илић је успео да изразито хумани људски карактер свог фигуративног сликарства сведе на једну штедљиву али емоционално богату сиву потку, озарену, то и тамо, живим бојама. На својој изложби овај млади уметник пружио нам је примере беспрекорног сликарства оствареног са пуном занатском вештином и интензивним уметничким доживљајем.“ Ђорђе Поповић, критика на изложбу Ђорђа Илића, Радио Београд, марта 1957. Категорије: Рођени 1920.Умрли 2010.СтрумичаниСрпски сликариЧланови Удружења ликовних уметника Србије

Artur Klark – ODABRANA DELA 1–6 (u zaštitnoj kutiji) Kutija u lošijem stanju, reparirana. 1. SVETLOST ZEMALJSKA 2. GRAD I ZVEZDE 3. S DRUGE STRANE NEBA 4. IZGUBLJENI SVETOVI 2001. 5. SASTANAK SA RAMOM 6. MATICA ZEMLJA Godina: 1978 Izdavanje i proizvodnja: Jugoslavija, Beograd Povez: meki Zbirka Odabrana dela Artura Klarka Biblioteka Kentaur : naučna fantastika SVETLOST ZEMALJSKA Vreme: 200 godina od čovekovog prvog sletanja na Mesec. Na Mesecu, Veneri i Marsu postoje stalne populacije. Stanovnici vanjskih svemira formirali su novi politički entitet, Federaciju, a između Federacije i Zemlje razvija se sve veće rivalstvo. ZEMLJA je priča o ovom novom sukobu. GRAD I ZVEZDE U tami budućnosti, gde celokupno čovečanstvo živi u poslednjem postojećem gradu, samo jedan čovek dovoljno je hrabar da pronikne u tajne univerzuma. Nakon što je istražila svemir i zavladala zvezdama, ljudska vrsta izgubila je okršaj protiv Osvajača i naterana je da se povuče u poslednji bastion čovečanstva – izolovani, visokotehnološki grad Dijaspar. Čovečanstvo, praktično besmrtno zahvaljujući bankama memorije koje omogućuju vaskrsenje, u Dijasparu živi već milenijumima. A onda dolazi do anomalije: novo ljudsko biće je rođeno. Alvin je potpuno jedinstven i nije živeo ranije, ali to nije jedino što ga razlikuje od njegovih sunarodnika. Alvin se ne boji pustoši izvan grada i poseduje neutaživu želju da napusti Dijaspar, otisne se u istraživanje i shvati šta se zapravo desilo sa čovečanstvom nakon što im je uskraćen pristup zvezdama. Napisan daleke 1956. godine, roman Grad i zvezde predstavlja novu verziju Klarkovog prvog romana Ka spuštanju noći, u kojoj je autor revidirao prethodno delo i dopunio ga svim što je u međuvremenu naučio o pisanju. Ova majstorska vizija budućnosti smatra se jednim od njegovih najboljih ostvarenja. S DRUGE STRANE NEBA Mnogi su i neobični svetovi koji plove poput mehurova pene niz Reku Vremena. Samo se nekoliko njih kreće uz struju ili je preseca pod kosim uglom; još je manje onih koji zauvek leže izvan njenog domašaja, uopšte ne znajući za budućnost ili prošlost. Červanov sićušni kosmos nije spadao u ovu grupu: njegova neobičnost bila je druge vrste. On je sadržavao samo jedan svet-planetu červanove rase – i jednu zvezdu, veliko sunce Trilom, koje je obezbeđivalo život i svetlost. Šervan nije znao ništa o noći, pošto se Trilorn uvek nalazio visoko iznad horizonta, spuštajući se ka njemu jedino za dugih zimskih meseci. Doduše, s one strane granice Zemlje Senki postojalo je razdoblje kada je Trilorn nestajao ispod ruba sveta, ostavljajući za sobom tamu u kojoj ništa nije moglo opstati. Ali čak i tada tama nije bila potpuna, iako nije bilo zvezda koje bi je umekšale. Sam u svom malom kosmosu, s uvek istim licem okrenutim prema jedinom suncu, Šervanov svet predstavljao je poslednju i najneobičniju šalu Tvoraca Zvezda. Međutim, kada bi bacio pogleda preko očeve zemlje, Šervanov um preplavile bi iste misli koje bi navrle i bilo kom ljudskom detetu. Osećao je divljenje, radoznalost i neku nejasnu zebnju, ali iznad svega neodoljiv zov da se otisne u taj veliki svet pred sobom. Za tako nešto bio je još mlad, ali stara kuća nalazila se na jedinoj uzvišici u krugu od mnogo milja, tako da je pogledom mogao obuhvatiti čitav predeo koji će jednog dana biti njegov. Kada bi se okrenuo prema severu, sa Trilornovim diskom koji bi mu bljesnuo u lice, mogao je da u daljini vidi dugačku liniju planina koje su se zakrivljavale na desnu stranu, postajući sve više i više dok ne bi nestale iza njega u pravcu Zemlje Senki. Jednog dana, kada poraste, krenuće prema tim planinama putem koji je vodio do velikih zemalja na istoku. Sa leve strane nalazio se okean, udaljen svega nekoliko milja, odakle bi Šervan ponekad čuo grmljavinu talasa koji se razbijaju i razlivaju po blago zakošenoj obali. Niko nije znao dokle se pruža okean. Brodovi bi se otisnuli njime u pravcu severa, dok se Trilorn sve više i više podizao na nebu, a toplota njegovih zraka postajala snažnija. Znatno pre no što bi veliko sunce dostiglo zenit, oni bi bili primorani da se vrate. Čak i ako mitska Ognjena Zemlja stvarno postoji, nije bilo mesta nadi da će neko ikada kročiti na njene plamene obale – osim ako legende ipak nisu govorile istinu. Prema predanju, nekad su postojali brzi metalni brodovi koji su mogli da premoste okean bez obzira na toplotu Trilorna i da tako stignu do zemalja sa druge strane sveta. Do tih predela se sada moglo stići jedino napornim putovanjem kopnom i morem, koje bi se tek neznatno skratilo ako bi se stalno išlo u pravcu severa. Sva naseljena područja Šervanovog sveta ležala su u uskom pojasu između plamene toplote i nepodnošljive hladnoće. U svakoj od zemalja daleki sever predstavljao je nedostižno područje, zapreteno ognjevima Trilorna. Na jugu se pružala velika i sumorna Zemlja Senki, gde je Trilorn bio samo bledi disk na obzorju, a često se uopšte nije ni video. Sve je ovo Šervan naučio u godinama detinjstva, kada u njemu još nije postojala želja da napusti prostrane zemlje između planina i mora. Još od praskozorja vremena njegovi preci i rase pre njih učinili su sve da ove zemlje postanu najpogodnije na celom svetu; ako su i pogrešili, bilo je to za zanemarljivo mali postotak. U vrtovima neobično cveće širilo je svoj miris, a potoci su blago krivudali među stenama obraslim mahovinom, da bi zatim nestali u bistrim morskim vodama koje nisu remetile plime i oseke. Prostrana žitna polja neprekidno su šaputala svojim nežnim vlatima, kao da pokolenja još neproklijalog semena vode među sobom neki nemušti razgovor. Po velikim livadama i ispod drveća troma stada stoke tumarala su besciljno, ispuštajući nerazumne krike. Konačno, tu se nalazila i velika kuća, sa svojim džinovskim sobama i beskrajnim hodnicima, odista veoma prostrana, ali još ogromnija u svesti deteta. To je bio svet u kome je Šervan provodio godine, svet koji je znao i voleo. Ono što se nalazilo izvan njegovih granica tada još nije pobuđivalo dečakovu radoznalost. Pa ipak, Šervanov svet nije spadao u one koji leže izvan upliva vremena. Letine su revnosno sakupljane i smeštane u velike silose. Trilorn se lagano kretao svojim malim lukom preko neba, godišnja doba sustizala su jedno drugo, a Šervanov um i telo sve su više rasli. Zemlja mu se sada činila znatno manjom, planine su postale bliže, a more je od velike kuće delila samo kratka šetnja. Počeo je da uči o svetu u kome je živeo i da se priprema za ulogu koju je morao odigrati u njegovom oblikovanju. Neke stvari mu je objasnio otac, Šerval, ali najveći deo naučio je od Grejla, koji je došao preko planina još za vreme oca njegovog oca, da bi već tri pokolenja bio tutor Šervanove porodice. Voleo je Grejla, iako ga je stranac naučio mnogim stvarima koje mu se nisu dopale. Godine njegovog dečaštva prolazile su sasvim ugodno sve dok nije kucnuo čas da se otisne u zemlje koje su ležale sa one strane planina. Pre mnogo vremena njegova porodica došla je ovamo iz jedne od velikih istočnih zemalja; u svakom pokolenju od tada najstariji sin bi krenuo u hodočašće da među rođacima provede jednu godinu svoje mladosti. Bio je to mudar običaj zato što se s one strane planine još nalazilo znanje prošlosti i zato što su se tu mogli sresti i upoznati ljudi iz drugih zemalja. IZGUBLJENI SVETOVI IZ 2001 Izgubljeni svetovi iz 2001. Artura K. Klarka je 1972. godine objavio Signet kao prilog romanu 2001: Odiseja u svemiru. Sama knjiga se delom sastoji od Klarkovih beleški iza scene koje se tiču pisanja scenarija (i ponovnog pisanja), kao i pitanja produkcije. Srž knjige je, međutim, sadržan u odlomcima iz protoromana i ranom scenariju koji nije dospeo u konačnu verziju. Alternativne postavke za pripremu za lansiranje, EVA scena u kojoj je izgubljen astronaut Frenk Pul i različiti dijalozi koji se tiču jedinice HAL 9000 su predstavljeni u knjizi. Takođe je uključena i originalna kratka priča The Sentinel na kojoj je 2001. labavo zasnovana. SASTANAK SA RAMOM / SUSRET SA RAMOM Najpre se malo toga znalo o objektu koji se nezamislivom brzinom kretao Sunčevim sistemom. Astronomi su mu nadenuli ime Rama. Bio je ogroman, a težio je više od deset biliona tona. Onda je svemirska sonda potvrdila ono u šta niko nije hteo da veruje – Rama nije objekat nastao prirodnim putem. Neko ga je napravio, i reč je o svemirskom brodu. Istraživači Sunčevog sistema, kao i naučnici na Zemlji, počeli su da se spremaju za prvi susret čovečanstva sa vanzemaljskim oblikom života. Sama pomisao na to budila je najveće nade, ali i najcrnje strahove, jer niko ne zna ko su Ramanci niti zašto su došli. A sada je susret sa njima bio neizbežan – trebalo je samo proći kroz vrata vazdušne komore na Rami. Jedna od najboljih Klarkovih knjiga i suštinski roman o bliskom kontaktu, Susret s Ramom je klasik naučnofantastičnog žanra čija će aktuelnost svakom proteklom godinom biti samo sve veća. MATICA ZEMLJA Kolonisti iz celog Sunčevog sistema okupljaju se na matičnoj planeti da bi proslavili 2276. godinu. Dankanu Mekenziju, naučniku-vođi iz podzemne kolonije Titan, jednog od najudaljenijih Saturnovih meseca, poveren je osetljiv zadatak presudan za njegov mesec, njegovu porodicu i njega samog... „Prepuno očaravajućih trikova: poliominoja, asimptotičkih drajvova, džoj-mašina, zlatnih sprudova, vrlo dugih radio-talasa, seksa u slobodnom padu. Svaki izum krajnje je uverljiv i kao da nam se uvlači u život dok jednom ne postane njegov neizbežan deo. Niko ne ume bolje od Klarka da upravlja tim pažljivo sklopljenim izumima koji su pravi kulturološki šok ali i osnovni sastojak naučne fantastike.“ Artur Č. Klark (1917–2008) već se dugo smatra jednim od najvećih pisaca naučne fantastike svih vremena. Pored slavnog romana 2001: Odiseja u svemiru, među najznačajnijim njegovim romanima su Kraj detinjstva, Rajski vodopadi, Susret s Ramom, Matica Zemlja, Pesme daleke Zemlje i drugi. Njegova dela su u svetu prodata u više od stotinu miliona primeraka. MG126 (N)

Vladimir Dvornikovic Hvar, crkva sv. Marka akvarel na razglednici `koja je putovala` 15 x 10 cm signatura i zapis autora napred i nazad Transkript teksta: Hvar 27 VI 54 Obicno u zivotu ostvarenja nisu tako lepa kao ocekivanja, ali ovoga puta bio je izuzetak: ovde je lepse no sto sam i mislio, i priroda i istorija. Slikam uveliko i mislim: kako li je sad tamo u onim vrucim sobama gde smo donedavno zajedno radili. Srd. pozdrav V Dvornikovic. Vladimir Dvorniković (28 July 1888 – 1956) was a Croatian and Yugoslav philosopher, ethno-psychologist, and a strong proponent of a Yugoslav ethnicity. He was a professor at the University of Zagreb during the 1920s. Dvorniković was also an advocate of psychologism and animal philosophy. He is best known for authoring the book `Characterology of the Yugoslavs.` Biography Vladimir Dvorniković was born in Severin na Kupi, at the time in the Kingdom of Croatia and Slavonia, Austria-Hungary. His father Ljudevit-Lujo was a pedagogue, and his mother Marjana was also an educator and a part-time publicist. Vladimir was the eldest of eleven children. Because of constant relocating due primarily to his parents` career, he finished elementary school in Drežnik, and high school in Zemun and Sarajevo. In the 3rd year of high school he became interested in literature and was an enthusiastic reader of the works of Herbert Spencer and Ernst Haeckel. In 1906 Dvorniković travels abroad to study philosophy in Vienna. Professors who had tremendous influence on young Vladimir were Friedrich Jodl and Wilhelm Jerusalem. He received his doctorate from Vienna in 1911 with his thesis titled `About the necessity of the psychological establishment of the cognitive theory.` His plans on habilitation in Vienna were hindered due to the outbreak of the first World War. From 1910 and on he relocates to Sarajevo, Bihać, and Zagreb to commit to teaching. Apart from dissertation, he profiles himself as a psychologist with the book `Both essential types of philosophizing - Attempt of psychological orientation in current philosophical currents`, published in German in Berlin of 1917. During the first World War he was deported to Bihać for labor because of his pro-Yugoslav orientation. In 1918 Dvorniković arrives in Zagreb where he works in a Musical school. During 1919 he begins lecturing at the University of Zagreb with the theme `Philosophy and Science.` In 1925 he becomes a regular professor on the board of directors for the `theoretic and practical philosophy and for the history of philosophy.` He is the fourth professor of philosophy in Croatia in half a century; his predecessors being Franjo Marković, Đuro Arnold and Albert Bazala. Rejecting, like Bazala, the old education-system scheme of Johann Friedrich Herbart, Dvorniković indulges himself in the search for proper philosophy, respectively referring to it as `our autochthonous philosophy.` Not scrupling to participation in his public life and pronouncement tribunals about current societal and political themes. A strong proponent of `integrated Yugoslavism` (the concept of the Yugoslav Democratic Party), he is an opponent to political demagogy and to the regime of his time. As a result, in 1926 - only a year prior to becoming a regular professor, at age 38 becomes retired. After his departure from the university, he becomes intensely active in public affairs. He recites over 400 lectures in public across all parts of united Yugoslavia, but also in Vienna, Prague, and Zurich. He annunciates discussions, various studies, essays, articles, displays, and criticisms. He moves to Belgrade and, after the establishment of the Sixth-of-January dictatorship, fully cooperates with the new regime. In 1933, he became the assistant of the ministry of education, but is soon retired (in 1934). He authors the book `Battle Idea` in 1937, and then writes his most famous book in 1939, titled `Characterology of the Yugoslavs.` During the second World War he lives withdrawn in Belgrade. After the establishment of Communist Yugoslavia, he is enrolled as a member of the `Commission for the constructing appellation in architecture.` He is a member from 1945 - 1950. He authors smaller articles regarding the history of culture, archeology, ethnology, and psychology. He was briefly involved in photography. Dvorniković died in Belgrade, in what was at the time the People`s Republic of Serbia, FPR Yugoslavia. Yugoslav Characterology Written in Serbo-Croatian (Karakterologija Jugoslavena), the book addresses the need to establish a national character within the entire country. Dvorniković writes that it is important to `mix` up all elements of Yugoslavia and to create one people (the Yugoslavs). He claims that Serbs and Croats can only survive as a strong nation by integrating into one people (like the unification of Germans and Germany or that of Italians and Italy). The book did not dismiss the differences among people that inhabited Yugoslavia, but stressed that these differences were `contingent and temporary and that they mask a deeper and more profound racial unity`. He also advocated the idea of a Dinaric race, and his book overall gives a comprehensive description of unitarist Yugoslav mythology.[1] Works Along with other texts, he has published the following works: Die beiden Grundtypen des Philosophierens, Berlin, 1918. (Oba osnovna tipa filozofiranja) Savremena filozofija (2 sveska), Zagreb, 1919. i 1920. Studije za psihologiju pesimizma (2 sveska), Zagreb, 1923. i 1924. Psiha jugoslavenske melankolije, Zagreb, 1925. (2. prerađeno izdanje) Tipovi negativizma, Zagreb, 1926. T. G. Masaryk kao filozof i sociolog, Prag, 1927. (objavljeno na češkom i na `jugoslavenskom`) Borba ideja, Beograd, 1937. Karakterologija Jugoslavena, Beograd, 1939. Владимир Дворниковић (Северин на Купи, 28. јул 1888 — Београд, 30. септембар 1956) је био југословенски филозоф и етнопсихолог.[1] Биографија Гимназију је похађао у Земуну и Сарајеву. Филозофију је студирао у Бечу од 1906. код В. Јерузалема и Фридриха Јодла, гдје је и докторирао 1911. године. Због пројугословенске оријентације аустроугарске власти су га прогнале да ради у Бихаћу где се тако окупила значајна интелектуална елита. У Загреб долази 1918. године где ради у Музичкој школи. Хабилитирао за звање доцента с тезом „Наука и филозофија“ на Филозофском факултету у Загребу где је предавао теоретску и практичну филозофију као суплент што је и за историју филозофије, док је редовни професор историје филозофије био од 1925. до 1926. кад је принудно пензионисан. Иако пензионисан са 38 година наставља неуморно да држи предавања у Бечу, Цириху и Прагу, укупно више од 400. Поново налази запослење 1933. као помоћник министра просвете Србије, али поново бива пензионисан у јесен 1934. године. После рата ради као научни радник у неким комисијама при Савету за грађевинарство, а 1953/54 као професор у средњој школи. Пошто је проглашен за реакционарног мислиоца дела му више нису штампана. Повремено се издржавао продајући своје аквареле. Умро је у Београду 30. септембра 1956. године. О раду Године 1939. је објавио дело Карактерологија Југословена у намери да истакне примарне одлике колективног карактера како југословенских народа тако и етничких група. У поређењу са сличном студијом Јована Цвијића Дворниковић иде и даље, јер сматра да поред рељефа и климе на формирање етнопсихолошких категорија утичу још и антрополошки, психолошки и историјски фактори. Сматра да је динарски антрополошки тип репрезентативан за „југословенског човека“.[2] Основне карактеристике његовог учења су одбацивање етнопсихологије и карактерологије као научних дисциплина описујући их као популарну или полунаучну психологију раса, толико омиљену у време пред Други светски рат у научним круговима наклоњеним нацистичким идејама. Важно је напоменути да се служио кранилогијом, која свакако не стоји у никаквој корелацији са менталним карактеристикама становништва. Међутим, најтежи напади на ово дело су уследили после II светског рата. Оно је проглашено безвредном компилацијом која је штетна по својим тумачењима југословенским народима. Постоје мишљења да је овај став резултат марксистичког приступа у анализи научног стваралаштва Дворниковића, а да ће научна верификација дати другу слику вредности његовог рада. За свог живота је објавио преко 400 радова, књига, расправа, есеја и студија. Признања Орден Светог Саве IV степена.[1] Дела (библиографија) Борба идеја, Београд (1936) Карактерологија Југословена, Космос, Београд 1939; Просвета 1990; Просвета 2000. Види још Живко Микић Референце Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Владан Јовановић, Матица српска, Нови Сад (2004) (српски) Палавестра, Александар; Милосављевић, Моника (2015). „Дело Јована Цвијића и Владимира Дворниковића кроз призму српске археологије”. Етноантрополошки проблеми. 10 (3): 619. Приступљено 12. 4. 2017. Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ) Спољашње везе P vip.svgПортал Биографија Карактерологија Југословена - Глава 13, посвећена раду Биографија Владимира Дворниковића чланци Карактерологија Југословена, трећи пут („Време“ бр. 488, 13. мај 2000.)