Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica talasasto, ostalo uredno! Retko u ponudi! - The Blood - Gvido Obradovic - Trula Koalicija - Wasted Youth - Feine Sahne Fischfilet - Mamurlook - Diy Sito Stampa - Zuluf Art - Recepti - There `s no plan B - Live from Copenhagen Prvo izdanje Iluzija je bilo i više nego prijatno iznenađenje na srpskoj učmaloj fanzinaškoj sceni (ako tako nešto uopšte postoji). Broj se pokazao kao jako dobar i kvalitetan za prvo izdanje nekog fanzina. I time su sebi postavili visoke standarde... Dobra vest je da su ovim brojem kvantitavino otišli korak napred pa zin sada dolazi na preko sto stranica. E, sad, kada ih ima toliko, jasno je da tu ima svega i svačega a moguće da će vas posebno zanimati razgovori sa The Blood, Gvidom Obradovićem (priča kako je bilo biti jedan od prvih pankera u gradu, raditi fanzin isl pre mnogo mnogo godina), Trulom Koalicijom (objašnjavaju zašto NISU nazi),... Prvi broj je doneo zanimljive recenzije iz nekih egzotičnih mesta, tipa pank bendovi iz Kazahstana. Ovoga puta su predstavljeni neki iz Kosta Rike, Čilea,... ali meni su posebno bili zanimljvi Hog Hoggidy Dog iz Južnoafričke Republike. Posebno bih izdvojio izveštaj iz Kopenhagena sa UN samita o klimatski promenama (vej d baj, IS je nature friendly, štampa se na recikliranom papiru)... Art deo predstavlja Stefana Aćimovića i Nenada Baračkova. I... ne da mi se više govoriti o tome, jednostavno puno punog sadržaja. Cena je, paz’te sad, 60 dinara. Pa vi vidite. Iskreno,... ovo svakako vredi više. Epilog: sad nešto razmišljam, ja ne mogu da nabrojim pet aktivnih fanzina u Srbiji...

Dimni signali VODIČ ZA KRITIČKU UPOTREBU NOVINA I TELEVIZIJE autor Pjetro Pizara Izdavači TANJUG i Fondacija Konrad Adenauer, Beograd, 2008. 64 strane Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! Prezentacija priručnika i delovanja KAS u medijskoj oblasti u Srbiji održana je 6. maja 2008, uz učestvovanje predstavnika medijskih kuća, novinara i studenata novinarstva. Predstavljena knjiga «Dimni signali – Vodič za kritičku upotrebu novina i televizije» delo je italijanskog publiciste Pjetra Pizara. U svojevrsnom pohodu za uzrocima i simptomima politizacije medija i pojave «politaintmenta», autor ne samo da uspeva da utvrdi slabe tačke novinarstva (i politike), već i da ih jasnim preporukama novinarima ponovo osnaži, kako bi se mediji iznova vratili svojoj neprikosnovenoj društvenoj ulozi. Imajući u vidu faktičko stanje u novinarstvu i, generalno, u medijskom sistemu Srbije, KAS je ciljano učestvovao u ovom projektu: novinarska sloboda je skučena, opterećena je redakcijsko-političko-ekonomskom spregom, no i profesionalnost novinara je na nezavidnom nivou. U Srbiji oko 35% konzumenata veruje svojim medijima, dok se u razvijenim demokratskim društvima taj procenat kreće oko 80–90 posto. U svetlu toga, objavljivanje ove medijske publikacije uz podršku KAS jeste nastavak njene podrške u kvalifikovanju novinara i studenata žurnalistike radi jačanja profesionalnog novinarstva. Direktorka predstavništva KAS, gđa Klaudija Nolte, ukazala je na konferenciji da su pitanja vezana za uticaj medija na javno mnjenje i na celokupni javni život u svim sredinama aktuelna, stoga su i svi koji rade u medijima – od novinara do urednika – veoma bitni. Od njihovog izbora i prezentacije informacija zavisi i stvara se konačna slika o nekom događaju, problemu ili političkom delovanju. Ova publikacija, između ostalog, ukazuje budućim i sadašnjim novinarima na načine kojima treba da pristupe informacijama, njihovoj obradi i prenošenju, a da pritom zadrže svoju profesionalnu distancu prema događaju. Takođe, ukazala je gđa Nolte, bitno je što se u ovoj knjizi obrađuje jedno od najaktuelnijih pitanja novinarske profesije u Srbiji, a to je umeće pravljenja razlike između izveštaja i komentara. Direktor Tanjuga, g. Luka Mičeta, zahvalio je Fondaciji Konrad Adenauer na pomoći i saradnji da «srpsko novinarstvo dobije jednu neveliku, ali izuzetno dragocenu knjigu». On je istakao da je pojava knjige od izuzetne važnosti, ne samo kada je reč o novinarskoj profesiji, već i o nizu društvenih segmenata koji su u najdirektnijoj vezi s medijima i njihovim delovanjem, neretko u kauzalnoj vezi, naročito kada je reč o odnosu medija i politike, odnosno medija i političara. Gosti na prezentaciji ove publikacije detaljnije su se interesovali za delovanje Fondacije u oblasti medija. Gđa Nolte tom prilikom predstavila je sve skorašnje medijskepublikacije koje je beogradsko predstavništvo Fondacije izdalo na srpskom jeziku. Takođe, ovom prilikom, direktorka KAS još jednom je ukazala na medijski program Fondacije: podrška profesionalizaciji medija i novinara kroz programe obuke, stručne seminare i javne debate, kao i objavljivanje knjiga, priručnika i drugih materijala u kojima se na stručan način obrađuju najaktuelnija pitanja profesije, među koje se ubraja i ova knjiga, «Dimni signali». Inače, polovinu tiraža ovog priručnika KAS i Tanjug poslali su na više od 750 adresa, među kojima su svakako univerziteti, radio i televizijske stanice, novinarska udruženja, i ostale društveno-političke institucije u celoj Srbiji. POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1986. Broj: 4 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 178 Stanje: odlično očuvano SADRŽAJ: BOHUMIL HRABAL: Klubovi poezije – roman / preveo Milan Čolić [5] POVODI ROBERT GREJVS: Zao čovek – pesma / preveo Miloš Komadina [83] DENI DE RUŽMON: Uloga modernosti u odnosima Evropa – Svijet [84] Slobode koje možemo izgubiti [93] / preveo Frano Cetinić FILIP LARKIN: Izabrane pesme / preveo Srba Mitrović [106] KINZLI EJMIS: Oproštaj od prijatelja / preveo Srba Mitrović [123] SRBA MITROVIĆ: U počast Filipu Larkinu [126] JAROSLAV SAJFERT: Moj životopis – pesma / Preveo Aleksandar Ilić [131] ELZA MORANTE: Drug [133] Kradljivac svetlosti [135] ALBERTO AZOR ROZA: Artur i ostrvo [139] ENCO SIPILIJANO: Od Remboovog pakla do Mocartovog raja [142] ELZA MORANTE: Ovaj vek je poprište dramatičnih promena [145] / prevela Jasmina Livada ALDEBARAN: Smrt je taj vrt u kome se budim / preveo Kolja Mićević [150] PRIKAZI JOVAN ĆIRILOV: Otvorenih očiju [155] Autobiografija najvećeg glumca [156] MIHAJLO PANTIĆ.: Raščlanjeno pripovedanje [157] BRANKO ANĐIĆ: Karlos Fuentes – dijalog pisca sa Meksikom [159] BRANKA KRILOVIĆ: Časopis Teatar Evrope [160] HRONIKA O AUTORIMA Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG47 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Naslov originala: Nigella Bites / Nigella Lawson Zahvaljujući neodoljivom šarmu i izuzetnom stilu, izvrsnim receptima i popularnim TV-serijalima o kuvanju, Najdžela Loson je za kratko vreme postala poznata širom sveta kao sinonim za sve u vezi s hranom što je zavodljivo i ugodno. U ovom kuvaru Najdžela nam otkriva svoje omiljene recepte za jela koja se lako prave bez obzira na to da li ih spremate posle napornog radnog dana, tokom lenjeg vikenda ili dugog kišnog popodneva. Svi recepti su jednostavni, divni za oko i ukusni, i sve ih objedinjuje Najdželin nekomplikovani, originalni, sveži pristup koji je odlično usklađen sa savremenim načinom života. Bez obzira na to da li sprema Paštu fažol ili Mafine sa pomorandžama, Najdžela zna kako da postigne maksimum s malo truda. Najdžela Loson (engl. Nigella Lawson) je britanska kulinarska voditeljka i novinarka. Radi na televizijama BiBiSi i 24Kitchen. Biografija Najdžela potiče iz jevrejskih porodica i sa očeve i sa majčine strane. [2] Losonova je provela deo svog detinjstva u velškom selu. Morala je da se preseli u školu devet puta u dobi između 9 i 18 godina i zato je školske godine opisala kao teške.[3] Pohađala je mnogo privatnih srednjih škola a kasnije radila u nekoliko prodavnica u Londonu. [4] Diplomirala je na Univerzitetu u Oksfordu dobivši diplomu srednjovekovnih i modernih jezika. Kasnije je živela u Italiji, Firenci neko vreme. [5] Karijera Radila je kao novinarka i lektorka do 1985. kada je počela da radi kao restoranski kritičar i degutastor. [3] Deset godina kasnije je počela da piše kolumnu o hrani u magazinu Vog. [6] Losonova je još od detinjstva imala osećaj za kuvanje, jer je imala majku koja je isto tako uživala u kuvanju. [7] Izdala je knjigu pod nazivom How to Eat (Kako jesti) 1998. godine i prodala je preko 300 000 kopija u Ujedinjenom Kraljevstvu. [8] Britanski magazin The Sunday Telegraph je knjigu proglasio za `najvredniji kulinarski vodič objavljen ove decenije.` [9] Dve godine kasnije je izdala knjigu How to be a Domestic Goddess (Kako biti domaća boginja). [5] Od 1999. godine pa sve do 2001. je imala svoju kulinarsku emisiju Najdželini zalogaji koja se emitovala na kanalu Channel 4. [10] Prva sezone emisije je imala oko 2 miliona gledalaca. [11] Emisija je dala prateću knjigu recepata, koja se takođe naziva Najdželini zalogaji i koja je bila druga najprodavanija knjiga u SAD 2002. godine. [12] [13] Sledeća emisija koju je radila za isti kanal je bila Zauvek leto sa Najdželom. [14] Godine 2002. je počela da piše članke o kulinarstvu za The New York Times te je time njena popularnost i znanje počelo da raste čineći `njenu vrednost` već od 2 miliona funti 2003. godine. [15] [16] Najdžela sa promocije njene knjige 2004. godine Izdala je knjigu pod nazivom Gozba: Hrana koja slavi život 2004. godine. [17] Na kanalu ITV1 2005. godine, je počela da vodi emisiju Najdžela u kojoj je dovodila poznate ličnosti kao goste. [18] Emisija je naišla na uglavnom negativnu kritiku i nakon što je u prvoj sedmici izgubila 40% gledalaca, emisija je otkazana. [19] [20] Godine 2006. je potpisala ugovore sa kanalima Food Network i BBC Two. Na kanalu BBC Two je vodila emisiju Najdželina božićna kuhinja a gledanost samo prve epizode je bila od 3,5 miliona gledalaca. [21] Njen uticaj kao komentator hrane pokazao se i krajem 2006. godine, kada je nakon što je pohvalila gusku kao izvor masti za glavni sastojak Božića, prodaja proizvoda u Velikoj Britaniji je bila značajno povećana. [22] Sledeća emisija koju je vodila je bila Najdžela Ekspres. Emisija je postavila uspeh u gledanosti i jedna od najboljih emisija kanala BBC Two svake nedelje. Prva epizoda debitovala je sa 2,85 miliona gledalaca, što je visoko iznad proseka za kanal. Podaci o gledanosti druge epizode pokazuju da je gledalo 3,3 miliona a sezona je dostigla 3,4 miliona 22. oktobra 2007.[21] [23] Popratna knjiga pod istim nazivom kao i emisija, objavljena je u Velikoj Britaniji u septembru 2007, SAD u novembru 2007, a u Australiji 2008. [24] Losonova se našla pod kritikom kada su se gledaoci žalili da je dobila na težini od prve debitantske epizode. Gardijan je, međutim, primetio da `hrana odgovara njenom izgledu - besprekornoj, sjajnoj i seksi`. [25] [26] Knjigu Kuhinja: Recepti iz srca kuće je izdala 2010. godine. Emisiju Najdželisima: Instant italijanska inspiracija je snimala tokom 2012. godine takođe za BiBiSi. U emisiji je kuvala italijanske recepte koje je naučila tokom pauze između srednje škole i studija. [27] Najdžela u Londonu 2012. godine U jesen 2015. je počela sa emitovanjem emisija Jednostavno Najdžela gde je kuvala, kako ona to naziva, `utešnu i jednostavnu hranu`. [28] Pojava i stil Iako je Losonova uživala u uspešnoj karijeri u kuvanju, ona nije školovani kuvar i ne voli da je nazivaju `slavnom kuvarom`. [29]Ona sebe ne smatra kuvaricom ili stručnjakom u svojoj oblasti. Kroz njene televizijske programe, ona naglašava da kuha za svoje zadovoljstvo, za uživanje, i da je kuvanje terapija.[30] Kad odlučuje koji će recept biti prikazan u njenim knjigama, ona zauzima stav navodeći: „Ako je to nešto što ne želim da nastavim da jedem nakon što sam sita, onda ne želim recept .. . Moram da osećam da želim ponovo da skuvam stvar `. [5] Losonova je usvojila ležeran pristup kuvanju, rekavši: `Mislim da kuvanje treba da bude zabavno i porodično. ... Mislim da je moj pristup kuvanju zaista opušten i nije krut. Nema pravila u mojoj kuhinji. ` Jedna urednica, naglašavajući tehničku jednostavnost Najdželinih recepata, primetila je da` njena jela ne zahtevaju nijednu detaljnu pripremu na koju se poziva većina TV kuvara `. [31] Najdžela je postala poznata po svom intimnom načinu predstavljanja jela, iako tvrdi da `To nije značilo da želim da bude tako ... Nemam talenta da osvojim drugu osobu. To je intimno, a ne flert`. Prepoznata po seksualnosti prezentacije i kuvanja, dovela je do toga da Losonovu nazivaju `kraljicom porno hrane`.

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Fransoa Rustan: KAKO NASMEJATI PARANOIKA? Sava Damjanov: TEOLOGIJA SMEHA KAO HUMORISTIČKA DOKTRINA Zoran Subotički: KO SE BOJI SMEHA JOŠ Mikel Borš Jakobsen: BATAJ I SMEH BIĆA Filip Soler: SELINOV SMEH Žan-Lik Nansi: SMEH, PRISUSTVO Maja Herman Sekulić: MODERNISTIČKA PARODIJA V. J. Halizev, V. N. Šikin: O SMEHU Velimir Ćurguz Kazimir: OVAKO IL` NIKAKO; Vojislav Despotov: E.R.O.S I S.M.E.H Ivan Negrišorac: ZAŠTO NISAM BUBNJAR U NEKOM BLUES BAND-U? Miodrag Raičević: U SOBU PROVALIŠE NOVINARI Milenko Pajić: KAD SAM BIO MLAD, NEUPUĆEN I KAD SAM JOŠ UMEO DA SE SMEJEM Vasa Pavković: GRUČO MARKS UZVRAĆA UDARAC Miki Šepard: PLOP!; Stojan Janković: BALADA O KAPITENU VILIJAMU RAPAJIĆU; Džim Morison: POTRAGA ZA GRALOM; Genadij Ajgi: BAJKA O BRANIKU Milivoj Nenin: DOSTA SMEHA TREBA RADITI Miljurko Vukadinović: SVE POLUSREĆNE PORODICE SU SMEŠNE Boris Vukasović: FEREDŽA (prilog istoriji erotskog rublja) Dejan Simonović: HAZJAJIN Zoroslav Jasenski: SUDBONOSNI SUSRET Danil Harms: RAZGOVOR UZ SAMOVAR Cirko della Primavera: KLASIČNI CIRKO MARKETING Elizabeta Šeleva: GOVOR IZOKRENUTE STVARNOSTI Aleksandar Prokopiev: BRONTOPS Dragi Mihajlovski: SVRTNIČAR IZ NAJNOVIJE HRVATSKE (SMEHOVNE) PROZE (Julijana Matanović, Davor Slamnig, Dragan Ogurlić, Edo Juković, Zorica Radaković, Zdenko Bužek, Željko Valentić, Boris Gregorić, Dražen Mazur, Goran Tribuson, Damir Miloš, Dubravka Ugrešić, Branka Slijepčević, Borivoj Radaković, Miro Gavran) Mihajlo Pantić: PISATI P(J)ESME Laslo Blašković: ZAŠTO TI TAKO LIČIŠ NA MENE Lina Gemini: SMEHOSKOP Herman Broh: SMEH JE PROIMUĆSTVO BOGOVA I LJUDI...; Aleksandar Kondratov: 666 ESHATOLOŠKA KOMEDIJA IQ

Časopis `NOVA MISAO` BROJ 1 JANUAR 1954 MILOVAN ĐILAS: ANATOMIJA JEDNOG MORALA Čuveni PRVI broj političkog časopisa NOVA MISAO iz januara 1954 (časopis je počeo da izlazi od 1. januara 1953. godine), u kome je Milovan Đilas, tada treći čovek moćne KPJ i države FNRJ objavio legendarni i gromovit članak pod naslovom `Anatomija jednog morala` u kome je, bez pardona, naslikao lagodan život tadašnje političke i partijske vrhuške YU partije i države zbog čega je bio odstranjen sa svih partijskih i političkih funkcija i zbog daljih pisanja protiv jednoumnog komunističkog sistema i kulta ličnosti JOSIPA BROZA TITA, suđen i osuđen na 9 godina robije! Časpis je ubrzo ugašen, redakcija rasturena, a Milovan Đilas dopao zatvora! Za svog života Milovana Đilasa ubrajali su među 1OO najznačajnijih i NAJUTICAJNIJIH ljudi sveta, a bio je svetski KOMUNISTIČKI disident broj 1... i to zbog čega? Milovan Đilas nije imao VI američku flotu, tenkovske divizije (aluzija na Staljinovo pitanje `A koliko divizija ima Papa`), ni Suhoje, ni nosače aviona !! Njegovo oružje bile su - IDEJE !!! A IDEJE su uvek u istoriji čovečanstva revolucionisale i menjale SVET i ČOVEKA, mnogi protagonisti novih ideja često su gubili glave, spaljivani na lomačama, ubijani, kažnjavani, zatvarani, mučeni i često suđeni i bez suda i optužnice! INKVIZICIJA je radila punom parom, bez obzira na karakter sistema! Ali DŽABA, Ideje niko i nikada nije mogao da zaustavi! P.S. Redakcija časopisa je bila `teška artiljerija` tadašnje YU knjževnosti, pažljivo odabrana i sastavljena od partijskih i književnih autoriteta: MILAN BOGDANOVIĆ, DOBRICA ĆOSIĆ, OSKAR DAVIČO, VLADIMIR DEDIJER (od septembra 1953), BORA DRENOVAC, MILOVAN ĐILAS (kontrolor i partijski ideološki bič!), DUŠAN KOSTIĆ, SKENDER KULENOVIĆ (glavni i odgovorni urednik) i MIHAILO LALIĆ !!! (Mihajlo Grušić) ..................................................................... ČASOPIS JE AUTENTIČAN ODLIČNO OČUVAN BROŠ UKUPNO 19O STRANA BIBLIOFILSKI PRIMERAK KOLEKCINARSKI PRIMERAK, 1954. Ekstra !!!!!!!!!!!! skk247

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ,,Ispovest Josipa Broza Tita, zabeležio je istoričar Vjenceslav Cenčić iz razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena Istoričar Vjenceslav Cenčić objavio je knjigu “Titova poslednja ispovest”, dvadeset godina posle smrti Josipa Broza Tita, neku vrstu Titovog političkog testamenta koji baca sasvim novu sliku na lik i delo političara koji je ostavio neizbrisiv trag na političkoj sceni druge Jugoslavije. Knjiga je sastavljena od stenogramskih beležaka čuvenog Brozovog govora u Karađorđevu u decembru 1979. godine i razgovora koje je vodio sa Josipom Kopiničem, koga su mnogi smatrali najznačajnijim jugoslovenskim obaveštajcem svih vremena. Po osporavanju autentičnosti ova uzbudljiva knjiga i sama na neki način deli sudbinu glavnog svedoka i aktera, hvaljenog, a onda i neumereno osporavanog – Josipa Broza. `Bio sam protiv ustava iz 1974! Bio sam protiv davanja državnosti pokrajinama i delovima Ustava koji omogućuju republikama izdvajanje iz federacije bez dogovora sa ostalim republikama, odnosno referendumom cele zemlje. I tada, a i sada vam ponavljam da će to “zlo” od ovih ustavnih prava pokrajina razbiti Jugoslaviju. Znao sam da je bezbednosno stanje na Kosovu loše, ali nisam znao da su i odnosi naših republika pali na tako niske grane. Drugovi, moram reći, kad je u pitanju Kosovo da svi koji su glasali za Ustav 1974. godine biti će krivi za sudbinu Jugoslavije! Razmišljao sam i onako sam u sebi rekao: “Pa, stari, i ti bi trebalo sebi da odrediš naslednika”. Razmišljao sam i stavio na papir nekoliko mlađih, već iskusnih rukovodilaca i odlučio sam se na njih dvoje: Miku Tripala i Ratu Dugonjića. Pišući prisetio sam se i na Ivu Lolu Ribara, jer sam uvek u šali govorio, a mislim da sam to rekao i Kopiniču, da će on biti moj naslednik. Ta informacija “procurila” je za vreme rata, pa se Hebrang našao pogođen i odlučio se na osvetu i organizirao je likvidacuju Lole. O mom nasledniku nikom nisam govorio osim Jovanki, a ona je to, kako mi je tvrdila, iz šale, rekla Stevi. Taj podatak odmah je “procurio” do Vlade i Bevca. Ni praunuci neće oprostiti zaduživanje! Nakon donošenja novog Ustava, republike su se uz saglasnost Federacije za zadnjih godinu i par meseci zadužile preko 10 milijardi dolara, to je zlo i neoprostivo za zemlju – rekao je Tito. Ja sam, kao predsednik države, odbio da potpišem odobrenje o zaduženju zemlje, a Bakarić je kao moj zamenik to potpisao. Mene optužuju da sam zabranio da se ide na oslobađanje logoraša koje je tada čuvalo stotinak ustaša – drugovi, taj Vickov predlog nije došao do mene i ja se sada pitam gde je završio. Sam sebe optužujem zašto do sada nisam bio u tom logoru smrti i poklonio se senama ubijenih. Sada sam se prisetio i podatka da su i Hebrang (Andrija) i Krajačić (Stevo) bili protiv obeležavanja Jasenovca. Pa istup Stevin prilikom otkrivanja spomenika u Jasenovcu. Nije kao predsednik Sabora došao na otvaranje, došao je u Lipik, pijan, u lovačkoj uniformi i delegaciju Srbije izvređao, vičući im: “Malo smo Vas potamanili”. O tom skandalu poruku sam dobio od Pucara (Đuro). Bio sam, ne ljut, nego obezglavljen ovim Stevinim ispadom. Puno puta se pitam zašto ne rasvetlimo ove Stevine nebuloze i rasipništvo. Imam utisak da ga se u Hrvatskoj boje. Kad bih hteo da reagujem, branila ga je Jovanka. Goli otok je stvorio Kardelj, predloživši da se svi koji su se izjasnili za Rezoluciju izoluju na jedno ostrvo. Pomoć u tome dali su mu Augustinčić i Stevo (Krajačić) koji su mu pričali o Golom otoku i dobrom kamenu s kojim se služi Augustinčić pri izradi skulptura. I tako je na sastanku Politbiroa, kad se raspravlja o izolaciji uhapšenih, Kardelj predložio Goli otok kao najbolje rešenje. S jedne i druge strane tog puta dočekivali bi ih već uhapšeni i tukli remenjem i toljagama, a ovi “Slovenci” odgovorili bi im i vikali: “Ne bijte nas čoveče”. Nisu to bili Slovenci, već Bosanci i Ličani koji su radili u Sloveniji. Svoje su ibeovce proglasili ludim, posebno ako se radilo o školovanom kadru. Tako je Edo “branio” Jugoslaviju i Partiju u Sloveniji. Zbog Golog otoka nisam dobio ni Nobelovu nagradu za mir, iako je više od stotinu državnika sveta to predlagalo.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hedrick Smith je učinio ono što bismo svi željeli da možemo: otišao je u Rusiju i obratio se ljudima. Nad samovarima koji se paraju, u skučenim stanovima i na zemljanim podovima, razgovarao je sa seljacima i birokratima, umjetnicima i službenicima. Proučavao je njihove običaje i njihove vlade te s nama dijeli svoje fascinantne uvide i svježe perspektive. Hedrick Smith bivši je novinar New York Timesa, dobitnik Pulitzerove nagrade i producent i dopisnik, dobitnik nagrade Emmy.[1] Nakon što je 26 godina radio u The New York Timesu od 1962. do 1988. kao dopisnik, urednik i šef ureda u Moskvi i Washingtonu, Smith je 1989. prešao na televiziju, izvještavajući i producirajući više od 50 sati dugotrajnih dokumentaraca za PBS tijekom sljedećeg razdoblja. 25 godina o temama od unutarnje priče o teroristima koji su organizirali napade 11. rujna i Gorbačovljevu perestrojku do Wall Streeta, Walmarta i Democracy Rebellion građanskih reformskih pokreta. Smith je autor pet najprodavanijih knjiga uključujući Ruse, The Power Game: How Washington Works, and Who Stole the American Dream?, te koautor nekoliko drugih knjiga, uključujući The Pentagon Papers [2] i Reagan: The Man, the predsjednik[3]. Smith je trenutno izvršni urednik web stranice ReclaimTheAmericanDream.org i YouTube kanala The People vs. The Politicians. Rani život i obrazovanje Smith je rođen 9. srpnja 1933. u Kilmacolmu u Škotskoj. Školovao se u The Choate School (sada Choate Rosemary Hall) u Wallingfordu, Connecticut i na Williams Collegeu, gdje je stekao diplomu B.A. Doktorirao je američku povijest i književnost 1955. Od 1955. do 1956. Smith je radio diplomski rad iz PPE (Politika, filozofija i ekonomija) kao Fulbrightov stipendist na Sveučilištu Oxford. Služio je u američkim zračnim snagama od 1956. do 1959. Godine 1969. osvojio je Niemanovu stipendiju za studij na Sveučilištu Harvard, koncentrirajući se na ruske studije. Novinska karijera Smithova karijera u tiskanom novinarstvu započela je 1950-ih, s ljetnim poslovima mladog izvjestitelja za The Greenville (S.C.) News. Nakon koledža i tri godine služenja u Zračnim snagama SAD-a, Smith se pridružio United Press Internationalu 1959., služeći u uredima u Memphisu, Nashvilleu i Atlanti. Početkom 1960-ih Smith je započeo svoj dugi mandat u The New York Timesu pokrivajući Martina Luthera Kinga Jr., Johna Lewisa i borbu za građanska prava, uključujući žarišta poput Birminghama, desegregaciju Ole Miss i Marš na Washington. [4] Kao strani dopisnik, Smith je izvještavao o Vijetnamskom ratu u Saigonu (1963.-64.), o regiji Bliskog istoka sa sjedištem u Kairu (1964.-66.) i o hladnom ratu iz Washingtona (1967.-70.) i Moskve (1971.). -74). Smith je 1974. dobio Pulitzerovu nagradu za međunarodno izvještavanje iz Rusije i istočne Europe. Godine 1971. Smith i kolega novinar New York Timesa Neil Sheehan bili su članovi tima dobitnika Pulitzerove nagrade koji je producirao seriju Pentagonovih dokumenata, temeljenu na strogo tajnoj povijesti ministra obrane Roberta McNamare o Vijetnamskom ratu pod četiri američka predsjednika. Prije objavljivanja, Smith i Sheehan proveli su više od tri mjeseca proučavajući 7000 stranica povjerljivih dokumenata i povijesti, skrivajući se od vlade u njujorškom hotelu 6th Avenue Hilton pod lažnim imenom. Prisjećajući se svog rada sa Sheehanom na Pentagonovim dokumentima, Smith je rekao: `Ono što je Neil Sheehan učinio jest da je javnosti donio obračun s istinom. Bilo mi je pravo zadovoljstvo i prava čast što sam se zabavio i imao uspjeha u dijeljenju iskustvo s Neilom Sheehanom.”[5] Godine 1975. Smith je postao zamjenik nacionalnog urednika Timesa, a zatim je postao šef ureda u Washingtonu (1976.-79.) i glavni dopisnik iz Washingtona (1979.-88.). Tijekom svojih turneja po Washingtonu pokrivao je pet američkih predsjednika i njihove administracije. knjige Smithova knjiga Rusi (1976.), temeljena na godinama koje je proveo kao šef moskovskog ureda New York Timesa od 1971. do 1974., bila je američki bestseler broj 1. Preveden je na 16 jezika i naširoko se koristi u sveučilišnim tečajevima. Njegova sljedeća knjiga, The Power Game: How Washington Works (1988.), bila je još jedan veliki bestseler. U video obilasku Bijele kuće, C-SPAN je snimio knjigu kako stoji na noćnom stoliću predsjednika Clintona. Postala je politička biblija za mnoge novoizabrane članove Kongresa i njihovo osoblje. Gotovo tri desetljeća nakon svoje prve moskovske turneje, Smith se vratio u Rusiju kako bi svjedočio raspadu sovjetskog komunizma i raspadu starog Sovjetskog Saveza. U Novim Rusima (1991.) Smith je iz prve ruke opisao dramatične političke i ekonomske reforme Mihaila Gorbačova poznate kao perestrojka. Tijekom proteklih 25 godina, Smith se usredotočio na američku domaću scenu, produciravši dvije knjige – Rethinking America (1995.) i Who Stole the American Dream? (2012.) koji pružaju proširena izvješća i analize o uzrocima naglog porasta ekonomske nejednakosti u Sjedinjenim Državama i njihovom sve disfunkcionalnijem političkom sustavu, kao i naporima da se vrati veća pravednost, transparentnost i uključenost u američko gospodarstvo i američku politiku. Televizijske produkcije 1989.-1990., Smith je pretvorio svoju najprodavaniju knjigu The Power Game u četverosatnu dokumentarnu seriju koja daje njegovu unutarnju analizu o tome kako politika moći funkcionira - ili ne funkcionira - u Washingtonu i pokrenuo je 25-godišnju televizijsku produkciju karijere koja je generirala 26 specijala u udarnom terminu i mini-serija za PBS. Smith je uslijedio s pionirskom PBS-ovom četverosatnom dokumentarnom serijom Unutar Gorbačovljevog SSSR-a, iskorištavajući svoje poznavanje ruske povijesti i sposobnost vođenja TV intervjua na ruskom kako bi dobio prvi široki pogled američke televizije iznutra na Gorbačovljevu reformsku kampanju perestrojke Ta je serija osvojila prestižnu Columbiju - Dupont Gold Baton, ili glavna nagrada, za najbolji program javnih pitanja na američkoj televiziji 1991. Smith je osvojio sve glavne televizijske nagrade s drugim PBS programima. Dobio je nacionalne Emmyje za The Wall Street Fix (2003.) i Can You Afford to Retire? (2006.) koju je kreirao za PBS Frontline. Još su dva njegova programa osvojila nominacije za Emmyja - Kritično stanje (2000.), trosatno ispitivanje američkog zdravstvenog sustava, i Oporezuj me ako možeš (2004.), jednosatno istraživanje poreznih izbjegavanja korporacija i bogati. Godine 2002. Smith je podijelio prestižnu zlatnu palicu duPont-Columbia za Inside the Terror Network, njegov detaljan prikaz bombaša Al Qaide koji organiziraju, obučavaju i pripremaju svoj napad na SAD 11. rujna 2001. Zajedno s Frontline istraživačkim razotkrivanjima kao što je Bigger Than Enron (2002), Je li Wal-Mart dobar za Ameriku? (2004.) Spiying on the Home Front (2007.) i Poisoned Waters (2009.), jedna karakteristična značajka Smithovog televizijskog izvještavanja je njegov fokus ne samo na ispitivanje problema, već iu Seeking Solutions (1999.), njegovoj mini-seriji o nasilju među tinejdžerima i zločin iz mržnje, koji koristi Ministarstvo pravosuđa i kongresni odbori; Making Schools Work (2005), dvosatni specijal o učinkovitim obrazovnim programima koji pospješuju uspjeh učenika; i Surviving the Bottom Line (1998.) četverosatni izvještaj koji uspoređuje pravednost američkog gospodarstva s Njemačkom, Japanom i Kinom. Ti su programi donijeli Smithu i njegovom produkcijskom timu nagrade za javnu službu od Zaklade Sidney Hillman i od Sigma Delta Chi, nacionalnog počasnog društva novinara. Njegov najnoviji dokumentarac PBS-a The Democracy Rebellion (2020.) pokazuje kako su građanski pokreti na najnižem nivou izazvali ukorijenjene političare i moćne mešetare da dobiju reforme izbornog zakona protiv mračnog novca, falsifikata ili potiskivanja glasova te da slomljenu američku demokraciju učine pravednijom, otvorenijom i inkluzivnijom . Sada se prikazuje 24/7 na Smithovom YouTube kanalu, `The People vs the Politicians.` Tijekom 25 godina, gledatelji PBS-a također su upoznali Hedricka Smitha kao redovitog panelista na Washington Week in Review i kao posebnog dopisnika za The NewsHour s Jimom Lehrerom. Nagrade, počasti i organizacije Smith je dobio Fulbrightovu stipendiju za studij politike, filozofije i ekonomije (PPE) na Sveučilištu Oxford 1955. Godine 1969. osvojio je stipendiju Nieman za studij na Sveučilištu Harvard, koncentrirajući se na ruske studije. Godine 1971. bio je član tima koji je osvojio Pulitzerovu nagradu za svoj rad na Pentagonovim dokumentima.[6] Dobitnik je Pulitzerove nagrade za međunarodno izvještavanje 1974. za priče iz Rusije i istočne Europe. Smith je također osvojio mnoge televizijske nagrade. Njegove emisije Frontline, The Wall Street Fix i Can You Afford to Retire? osvojio je Emmyja i dvije druge nagrade, a njegove serije Frontline, Critical Condition i Tax Me If You Can bile su nominirane. Dvaput je osvojio ili podijelio zlatnu palicu Columbia-Dupont za najbolji ovogodišnji program o odnosima s javnošću na američkoj televiziji. Također je osvojio nagrade George Polk, George Peabody i Hillman za svoju izvrsnost u izvještavanju, zajedno s dvjema nacionalnim nagradama za javnu službu.[6] Smith je član Phi Beta Kappa i Gridiron Cluba.

GDE JE ŠTA GLASOVI Vladimir Kopicl: POTEMKINOV KALENDAR Ana Ristović: KNJIGA NESTAJANJA Miroljub Todorović: VODA OD KROMPIRA Slavoljub Marković: HIPERPRIČA Živko Prodanović: PLAVA PTICA I JA Stanislava Nikolić Aras: PREMJEŠTANJA Bojan Krivokapić: LJUDI NISU PTICE Branislav Živanović: HIDRA Monika Herceg: MEDUZA POPRAVLJA SAMOPOUZDANJE RADEĆI PLETENICU OD ZMIJA Đorđe Aćimović: ULICA KOJU SU POJELI KATANCI VRT Mileta Prodanović i Radmila Gikić Petrović: RAZGOVOR ILUMINACIJE En Karson: VARIJACIJE O PRAVU NA ĆUTANJE Toni Hogland: DVADESET PESAMA KOJE BI MOGLE SPASITI AMERIKU Tomaš Kubiček: MILAN KUNDERA U PREVODIMA – OTVORENO DELO ZLATNA GREDA Tihomir Brajović: SJAJ EPOHE U RALjAMA BIJELOG KLAUNA Drinka Gojković: JEDNA JEDINA REČ Milutin Ž. Pavlov: SLUTOV SIVE ZONE NEBA I PUSTOLOV OTMENOG SRCA ILITI MILOŠ CRNJANSKI NA RUBU DOPUŠTENOG ČEMERA I TUGE IME Džef Dajer i Metju Spektor: UMJETNOST NEFIKCIJE BR. 6 Džef Dajer: BELI PESAK Džef Dajer: PREDGOVOR ZA CRNO JAGNJE I SIVI SOKO REBEKE VEST Branislav Živanović: POSLEDNJI VIKTORIJANAC NA ORIJENTU RED VOŽNJE Loren Hof: RADILA SAM KAO MAJSTOR ZA KABLOVSKU Nikola Madžirov: DOM – PROSTOR KOJI SE NAPUŠTA DOZIVI Fabio Pusterla: ZEMLJA POSLA Jan Vagner: SEDAM PESAMA Fjodor Svarovski: VODA Raul Braska: MIKROPRIČE RAZMENA DAROVA Bojana Stojanović Pantović: NOSILAC ALTERNATIVNOG KANONA SRPSKE KNJIŽEVNOSTI (Milo Lompar: Crnjanski – biografija jednog osećanja, Pravoslavna reč, Novi Sad, 2018) Ivana Z. Tanasijević: UMETNOST UTOLIKO OZBILjNIJA, UKOLIKO VIŠE LIČI NA IGRU (Vladimir Pištalo: Značenje džokera, Agora, Novi Sad, 2019) Jelena S. Mladenović: PRODUBLJIVANJE ISKUSTVA – SEĆANJE – RAZOTKRIVANJE ZABLUDA (Vladimir Tabašević: Zabluda Svetog Sebastijana, Laguna, Beograd, 2018) Dragan Babić: BEG U SRCE TAME (Damir Karakaš: Proslava, Naklada OceanMore, Zagreb, 2019) Ivan Šunjić: POETSKI KONTINUITET (Darija Žilić: Svanuće, Biakova, Zagreb, 2018) Jelena Lalatović: NOVA EMIGRACIJA I STARA MIZOGINIJA (Sanja Nikolić: Sila i Soni u Berlinu, Lom, 2018) Srđan Srdić: PREŽIVETI KINU (Ju Hua: Kina u deset reči, preveo sa kineskog Zoran Skrobanović, Geopoetika, Beograd, 2018) Srđan V. Tešin: PRIČE S DUPLIM DNOM (Etgar Keret: Iznenada neko pokuca na vrata, Laguna, Beograd, 2019) KO JE KO

Autor: Risto Kostov Povez: tvrd Br. strana: 391 Format: 22,5x28,5 Ilustrovano! Zaharije Trnavčević, koji je početkom januara 2009. godine napunio 83 i zakoračio u 84. godinu, jedan je od najiskusnijih, najstarijih aktivnih novinara u Srbiji, na Balkanu i Evropi. Ovaj u svakom pogledu originalni, nesvakidašnji doajen srpskog i jugoslovenskog novinarstva i sada, u 84. godini života, u toku jednog meseca četiri puta (svake nedelje od 9:00 do 10:30 časova) neumorno predvodi ekipu svojih saradnika u specijalizovanom programu za poljoprivredu Televizije B92 „Znanje na poklon“.Za proteklih 60 godina, ispunjenih novinarstvom, Zaharije Trnavčević je ostao potpuno veran čitaocima, gledaocima i slušaocima. Njegove emisije o poljoprivredi, koje pored informativne imaju i obrazovnu funkciju, prerasle su u instituciju kojoj se veruje. U njima on seljaštvo Srbije na jednostavan način uči kako valja efikasnije i modernije raditi i više zaraditi. Zaretove emisije su i izuzetno retko mesto na kome poljoprivrednici mogu redovno i direktno da komuniciraju s vlastima. Zaharije iskreno voli selo, seljaka i poljoprivredu. Njegova novinarska životna misija jeste upravo stalno nastojanje da podstakne i pomogne da se stare i prevaziđene tradicionalne metode u poljoprivredi zamene novim, savremenim.Ideja da monografijom obeležimo veliki i redak jubilej – 60 godina stvaralaštva ovog velikog i skromnog čoveka – nastala je 2006. godine. Tada je Zaharije, u autorskom tekstu u kom je objašnjavao stvaranje seljačkih radnih zadruga kao velikog zla srpskog i jugoslovenskog zadrugarstva, napomenuo da se Rezolucija Informbiroa u junu ’48. dogodila samo tri meseca nakon početka njegovog rada u Zadružnom savezu Srbije – 1. marta i oko pola godine pre nego što je postao novinar u listu Zadruga – 1. decembra 1948. godine. Taj naizgled sasvim običan podatak iz pomenute faktografije samo je povod za nastanak ovog dela. A razloga ima mnogo, što će ova monografija, nadamo se, potvrditi. NAPOMENA: Knjiga nije korišćena, ali zbog nepažnje u magacinu, došlo je do blažeg oštećenja, korica sa zadnje strane, što se vidi i na fotografiji. Ostalih oštećenja nema!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor: Miroslav Vislavski Pismo: latinica Jezik: srpski Broj strana: 216 Dimenzije: 24 x 16 cm Meke korice Opis: U jugoslovenskom, srpskom i vojvođanskom sportu Miroslav Vislavski ostavio je dubok trag. O tome svedoče rezultati fudbalskog i, pre svega, odbojkaškog kluba Vojvodina. Ostvarenja u novinarstvu zabeležena su u brojnim televizijskim emisijama koje je uređivao i vodio, kao i u novinskim tekstovima. Poslednju seriju tekstova, objavljenih u magazinu „Tabloid“ sabrao je u knjigu „Kontranapad njima i njihovim“. Miroslav Vislavski je rođen 5. augusta 1952 u Vrbasu, u porodici Jakima Vislavskog i Amalije (rođene Arvaji) kao njihov četvrti sin nakon Joakima, Mihajla i Vladimira. U Vrbasu pohađa osnovnu školu i Školu učenika u privredi (elektroinstalater). Radna karijera je započela u fabrici šećera „Bačka“ (1970 – 1973), a u međuvremenu je bio u JNA (1971/72) u Nišu. Kao angažovani omladinski aktivista, biva izabran na profesionalni rad u Sekretarijat Predsedništva Pokrajinske konferencije SSOV (1973 – 1974), potom je bio član Sekretarijata Predsedništva PKSSRNV (1974 – 1979). Od 1979 – 1986 bio je sekretar SIZ za učenički i studentski standard Vojvodine. Usledio mandatni period od 1986 na funkciji predsednika Opštinske konferencije SSRNV Stari Grad u Novom Sadu, koji je prekinut decembra 1988 u vreme antibirokratske revolucije (Jogurt revolucije), sa žrtvama Miloševiće nacionalističke politike. Prekid političke karijere je nastavljen radom u komercijali Osiguranja „Croatia“ Rijeka (1989 – 1991). Građanski rat i raspad Jugoslavije su prekinuli ovaj period karijere. U novim okolnostima se zaposlio u Odbojkaškom klubu Vojvodina i ubrzo je imenovan za generalnog direktora (1992 – 2001). Za vreme njegovih mandata i pod njegovim vođstvom, klub je ostvario najveće uspehe. OK Vojvodina je bio devet puta prvak države, šest puta pobednik nacionalnog Kupa, treći u Evropi i pet godina za redom među deset najboljih evropskih klubova. U tom periodu, u sumornoj deceniji opšteg propadanja i sunovrata svih vrednosti, ratnom okruženju, međunarodnoj izolaciji, Vojvodina je bila lider jugoslovenske odbojke i predvodnik svih procesa u stvaranju fenomena odbojke. Državnu reprezentaciju koja je osvoila dve Olimpijske medalje (bronza i zlato), srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu i četiri medalje sa Evropskog prvenstva (dve bronze, srebro i zlato), činili su 90 % kadrovi iz Vojvodine (igrači i treneri). OK Vojvodina je u celom tom periodu bila zvanično najpopularniji klub u Novom Sadu i jedan od najpopularnijih u Jugoslovenskom sportu. Za vreme rada u OK Vojvodina, obavljao je funkcije predsednika Odbojkaškog saveza Srbije 1996 – 2000. Bio je predsednik Udruženja odbojkaških klubova prve i druge lige (40 najboljih klubova) od 1993 – 2001. Krajem 2000 godine prelazi sporazumom iz OK u Fudbalski klub Vojvodina. U kome ostaje godinu dana kada biva smenjen u sukobu sa predsednikom kluba Miodragom Kostićem. Iako je dobio sudsku presudu zbog nezakonite smene, napušta klub 2003. Još za vreme sudskog spora, počinje karijeru novinara. Radio je na televizijama Jesenjin i Kanal 9, kasnije i na tv Panonija i tv KTV (Zrenjanin) preko 1500 emisija o sportu (Kontranapad i Sport iz drugog ugla), političkog sadržaja (Vruća stolica i Bez cenzure), o sindikalnim temama (OSAA) i na druge društvene teme (Aktuelnosti i Periskop). Bio je autor, scenarista i režiser nekoliko dokumentarnih filmova i serija. Od serija su realizovane: „Bogovi Olimpa“ (18 epizoda 2012 god), „Fenomen odbojke“ (13 epizoda – 2014 god) Vojvodina naša radost (8 epizoda 2017 god), Legende u legendi (4 epizode – 2016 god). U 1918 započeo serijal „Na putu druge krune“ Od 2006 do 2017 je objavljivao stalnu kolumnu „Kontranapad“ u magazinu Tabloid gde je ujedno bio urednik sportske rubrike od 2009 godine. Pisao je i za druge listove o sportskim temama (Sport, Dnevnik). Objavio je knjige: Velika zabuna (2001), Kontranapad (2011), Novi kontranapad (2016), Kontranapad njima i njihovim (2018). Objavljivao je priloge i recenzije u nekoliko drugih knjiga. Za uspešan rad u učeničkom i studentskom standardu 1979 Predsedništvo SFRJ ga je odlikovalo Ordenom rada sa srebrnim vencem. U Ok Vojvodina je dobitnik „Zlatne plakete“ (1996) i proglašen je Velikanom kluba kao nosilac najvišeg priznanja „Statua velikana“ (2001). Nosilac je plakete Odbojkaškog saveza Vojvodine (2011). Za novinarski rad, dobio je Priznanje „Jaša Tomić“ Društva novinara Vojvodine (2007), Priznanje za izdavački poduhvat godine (2011) i Priznanje za životno delo (2014) Udruženja sportskih novinara Srbije. Oženjen je Milijanom rođenom Milović (od 1973), sa kojom je podigao dve ćerke, Miroslavu i Mariju. Živi u Novom Sadu od 1974 godine. U penziji je od 2012.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejan Lučić je istraživač koji se prihvatio skoro nemoguće misije – otkrivanja globalne zavere, ali i njenog segmenta uperenog protiv Srba. Zašto smo toliko važni, a što nismo učili u školama? Zato što smo čuvari Kapije sveta! Porušili smo tursko i austrougarsko carstvo, a to se ne prašta! Spasli smo Moskvu zadržavši Hitlera nekoliko nedelja! Ni to se ne prašta! „Pred čitaocima je uzbudljivo ispričana istorija, u formi dokumentarnog trilera, koja otkriva veze između na prvi pogled nepovezanih aktera – papa, austrougarski car, britanska tajna sluzba, Vinston Čerčil, Staljin, šef sovjetske tajne službe Berija, Aleksandar Ranković, Krcun, Dolanc, Tapi, Franjo Tuđman, šef ’Obraza’ Nebojša Krstić i naravno agenti smrti koji dolaze iz Evropske unije. Tanka nit koja sve ovo povezuje je Josip Broz Tito... Špijunaža ima samo jedan cilj: nametanje svoje vlasti drugima. Ovo je pravi vodič za diktatore, ali i za borbu protiv njih! Titova kletva je knjiga o manipulaciji umom uz pomoć ideologije i terora koji za cilj imaju naše uništenje. Iz Titovog šinjela izlaze političari koji nastavljaju njegovu misiju. Samo su promenjene fraze. Nekada je to bila mantra o komunizmu, sada je o demokratiji i o Evropskoj uniji...“ (Jovan Pejin, istoričar) Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga I: - Godina 1866 - Godina 1867 - Godina 1868 - Godina 1869 - Godina 1870 Knjiga II: - Godina 1871 - Godina 1872 - Godina 1873 Knjiga III: - Godina 1874 - Godina 1875 - Godina 1876 Zastava je bila politički list Srba u Vojvodini koji je izlazio u periodu od 1866. do 1929. godine. Pokrenuo ga je i uređivao Svetozar Miletić, vođa srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Istorijat Prvi broj izašao je u Pešti 9/21. februara 1866. Do maja 1867. objavljeno je 45 brojeva. List od juna 1867. nastavlja da izlazi u Novom Sadu. Prvobitno izlazio dva puta, pa tri i četiri puta nedeljno, a od 1900. svaki dan sem ponedeljka i dana nakon praznika. Sve do 1884. i pokretanja Srbobrana bio i glasilo Srba u Hrvatskoj. Od septembra 1904. bio je jedini srpski list koji je imao dva izdanja - večernje i jutarnje. Tokom Prvog svetskog rata je zabranjen od austrougarskih vlasti, a njegov upravnik Jaša Tomić je zatvoren i osuđen za veleizdaju. Nakon rata nastavlja redovno da izlazi kao dnevnik počevši od 1/14. januara 1919. godine. Nakon zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine Zastava prestala da izlazi. List se zalagao za nacionalnu ravnopravnost u Austrougarskoj, za ujedinjenje i oslobođenje Srba (kako od austrijske, tako i od turske vlasti), kao i za stvaranje nezavisnih balkanskih država. Bio kritički nastrojen prema onim elementima srpskog građanstva sklonog potčinjavanju Pešti, ali i prema crkvenoj hijerarhiji kada nije radila u interesu naroda. Svetozar Miletić je zbog tekstova objavljenih u Zastavi 1870. osuđen na godinu dana, a 1876. na četiri godine zatvora. Kada je u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci 1887. došlo do rascepa na radikalno i liberalno krilo, Zastava je postala list Srpske narodne radikalne stranke, dok je Branik zastupao stavove Srpske narodne liberalne stranke. Trvenja između dva lista kulminirala su ubistvom Miše Dimitrijevića od strane Jaše Tomića. Nakon prisajedinjenja Vojvodine Srbiji 1918. godine Zastava je kritikovala centralizaciju Kraljevine SHS i zanemarivanje interesa Vojvodine.[1] Uglavnom je vezivana za sitno srpsko građanstvo u Austrougarskoj: sitne zanatlije, trgovce i seljake, niže službenike...[2] Poznati odgovorni urednici, sem Svetozara Miletića, bili su Miša Dimitrijević, Jaša Tomić, Laza Nančić i Jovan Paču.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tajne albanske mafije su istiniti zapis o vremenu zla, koje traje do danas. Knjiga se pojavila 1988. godine i bila je šok za jugoslovensku javnost, uljuljkanu komunističkim bajkama o bratstvu i jedinstvu. Njome sam lupio šamar komunističkoj eliti, dokazavši da postoji zavera čiji je cilj secesija Kosova i Metohije. CIA, MI-6, turska tajna služba, albanski Sigurimi i turski Sivi vukovi dali su bazu za stvaranje albanske mafije, koja je kao kancer prodrla među Albance na Kosovu i Metohiji. Zavera se proširila na sve srbofobe u Jugoslaviji – tajne službe Hrvatske i Slovenije uključile su se u šverc droge i tako finansirale emigrantske političke grupacije. Hilmija Hasanagić, bivši komunistički rukovodilac, pomogao mi je da krenem u opasnu potragu za Muratom Bajrakom, „kumom“ Sivih vukova: svaki kontakt sa „izvorom“ mogao je da bude zamka i – moj kraj! Tragajući za njim, dospeo sam do Dauta Kadriovskog i Sadika Tezdogana, organizatora krijumčarenja heroina. Obaveštajac Gojko Medenica, bivši pomoćnik Aleksandra Rankovića, povezao me je s ljudima koji su mi dali dragocene podatke – tako sam sastavio listu tajnih agenata Sigurimija i krijumčara širom sveta. Zli jezici su širili trač da te informacije potiču od mog kolege s fakulteta Jovice Stanišića, šefa tajne službe Srbije, pa sam dobio epitet „tajni agent“ RDB-a. Urbanu legendu nemoguće je uništiti. Rešio sam da je iskoristim i postao sam pisac špijunskih romana. Mit da sam operativac Službe otvarao mi je vrata u inostranstvu, pa sam imao kontakte sa templarima u Americi, masonima u Nemačkoj, sufistima u Iranu, bivšim pripadnicima KGB-a u Azerbejdžanu… Tajne albanske mafije su temelj moje karijere. Razlika između špijuna i novinara je što jednom istraživanje završi u fioci, a drugom postane knjiga koju držite u ruci! Vaš Dejan Lučić Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bob Vudvord - Plan napada (napad Amerike na Irak) Plan of Attack / Bob Woodward [s engleskog preveli Marina Marković, Slavica Ivanović i Nenad Bajić] Izdavač: Samizdat B92, 2004, Beograd Štampa: Standard 2, Beograd 421 strana, mek povez, latinica, ↕22cm x ↔13cm x 2,3cm biblioteka: Edicija Samizdat ; knjiga 41 PLAN NAPADA je svojevrsni dokument o prelomnom trenutku u istoriji SAD u kome je, daleko od očiju javnosti, predsednik SAD Džordž Buš odlučio da započne napad na Irak. Bazirana na 75 intervjua, brojnim analizama i poverljivim informacijama od kojih neke po prvi put izlaze u javnost, ova knjiga otkriva kako je rat pripreman više od dve godine, i ukazuje na moguće konsekvence najkontroverznijeg sukoba od rata u Vijetnamu. Vudvord u najnovijem bestseleru na detaljan i precizan način daje portrete Američkog Predsednika Buša, Potpredsednika Dika Čejnija, Državnog sekretara Kolina Pauela, Sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda Direktora CIA-e Džordža Teneta, i otkriva kakvu su ulogu u odluci o ratu u Iraku imali britanski premijer Toni Bler i ruski predsednik Vladimir Putin.REKLI SU O KNJIZI: `Najbolja i najubedljivija Vudvordova knjiga do sad!` – Mičiko Kakutani, The New York Times `Atmosfera i odnosi unutar Bele kuće danas u mnogome podsećaju na dvor Luja XIV, te se Bob Vudvord u tom smislu može porediti sa Vojvodom od Sen-Simona, autorom antologijskih `Memoara`. Niko ne poznaje politički aspekt javnog života SAD bolje od Vudvorda – on je briljantni hroničar fascinantnih zbivanja i savremenih spletki na republikanskom dvoru.` – Valter Rasel Mid, The Washington Post Robert Apšer Vudvord (rođen 26. mart 1943) američki je investigative journalist. Radio je za Vašington Post od 1971. godine kao novinar, a trenutno je pridruženi urednik.[1] Dok je bio mladi reporter u Vašington Postu 1972. godine, Vudvord se udružio s Karlom Bernstajnom; njih dvoje su proizveli znatan deo originalnih vesti o skandalu sa Votergejtom. Taj skandal je doveo do brojnih vladinih istraga i konačne ostavke predsednika Ričarda Niksona. Rad Vudvorda i Bernstajna je dugogodišnji novinar Džin Roberts nazvao je „verovatno najvećim pojedinačnim izveštačkim naporom svih vremena”.[2] Vudvord je nastavio da radi za Vašington Post nakon svog izveštavanja o Votergejtu. Od tada je napisao 19 knjiga o američkoj politici, od kojih je 13 na vrhu liste najprodavanijih. Rani životi i karijera Vudvord je rođen u Dženivi u Ilinoisu, kao sin Džejn (devojački Apšer) i Alfreda Ena Vudvorda II, advokata koji je kasnije postao glavni sudija u sudu 18. Sudskog kruga. On je odgajan u obližnjem Vitonu u državi Ilinois. Njegovi roditelji su se razveli kada mu je bilo dvanaest godina, a njega i njetgovog brata i sestru odgajao je otac, koji se kasnije ponovo oženio.[3] Vudvord se upisao na Jejl koledž sa stipendijom za mornaričke rezervne oficire (NROTC), i studirao je istoriju i englesku književnost. Dok je bio na Jejlu, Vudvord se pridružio bratstvu Faj Gama Delta i bio je član prestižnog tajnog društva Knjiga i zmija.[4][5] On je diplomirao 1965. godine i započeo petogodišnju službenu dužnost u Mornarici Sjedinjenih Država.[6] Tokom svoje mornaričke službe Vudvord je služio u brodu USS Rajt i bio je jedan od dva oficira koji su dodeljeni za pomeranje ili rukovanje nuklearnim lansirnim kodovima koje je Rajt nosio u svojstvu plovećeg štaba za hitne situacije (NECPA).[7] U jednom trenutku, bio je blizak admiralu Robertu O. Velanderu, kao službenik za komunikacije na USS Foksu pod Velanderovom komandom.[8] Nakon što je u avgustu 1970. okončao vojni rok kao poručnik, Vudvord je primljen na Pravni fakultet na Harvardu, ali je odlučio da ne pohađa nastavu. Umesto toga, konkurisao je za posao reportera u Vašington Postu, dok je pohađao postdiplomske studije o Šekspiru i međunarodnim odnosima na Univerzitetu Džordž Vašington. Hari M. Rozenfeld, glavni metropolitenski urednik Posta, primio ga je na dvonedeljnu probu, ali ga nije zaposlio zbog nedostatka novinarskog iskustva. Nakon godinu dana u Montgomeri Sentinelu, nedeljniku u predgrađu Vašingtona, Vudvord se 1971. godine zaposlio kao reporter Posta.[9] Career recognition and awards Iako nije primalac, Vudvord je dao presudni doprinos dvema Pulicerovim nagradama koje je osvojio Vašington Post. Prvo, on i Bernstajn su bili glavni izveštači o Votergejtu, a Post je osvojio Pulicerovu nagradu za javnu službu 1973.[10] Takođe je bio glavni izveštač za Postovog pokrića o napadima 11. septembra 2001. Post je dobio Pulicerovu nagradu za nacionalno izveštavanje 2002. za 10 svojih priča na tu temu.[11] Vudvord u Nacionalnom novinarskom klubu 2002. godine Sam Vudvord je dobitnik je gotovo svake velike američke nagrade za novinarstvo, uključujući nagradu Hejvud Braun (1972), Vort Bingam nagradu za istraživačko novinarstvo (1972 i 1986), nagradu Sigma Delta Hi (1973), nagradu Džordž Polk (1972), Vilijam Alen Vajt medalju (2000) i nagradu Džerald R. Ford za izveštavanje o predsedništvu (2002). Kolbijev koledž je 2012. godine uručio Vudvordu nagradu Elajdža Pariš Lavdžoj za hrabro novinarstvo, kao i počasni doktorat.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: proleće 1988 Broj: 13 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 256 Stanje: veoma dobro očuvano DEJVID MALUF: Jedan izmišljen život / preveo Miloš Komadina EVA LIPSKA: Sedamnaest riđih veverica i druge pesme / preveo Petar Vujičić Petar Vujičić: Pesnička istina Eve Lipske ZIGFRID LENC: Srpska devojka / prevela Milanka de Luka REJMON KENO: Objašnjenje metafora i druge pesme / preveo Miroslav Karaulac FRANC-KARL GINCKAJ: Put u Komakuku / prevela Mirjana V. Popović RUDOLF AUGŠTAJN: „O meni pričaju da sam mrtav` – intervju sa A. I. Solženjicinom / preveo Božidar Zec A. I. SOLŽENJICIN: Mart sedamnaeste (odlomci) / preveli Zorislav i Duško Paunković MSTISLAV ROSTROPOVIČ: Otvoreno pismo glavnim urednicima / preveo Zorislav Paunković TIMOTI GARTON EŠ: Da li postoji Srednja Evropa? / preveo David Albahari TOMAS STERNS ELIOT: Jedinstvo evropske kulture / prevela Danica Šterić VESTI PISMA / Cvetan Todorov: Pismo iz Pariza Tomislav Longinović: Pismo iz Amerike IZ STARIH ČASOPISA / R. M. Rilke : Pismo prijateljici Lu Salome / prevela Isidora Sekulić Jovan Pejčić: Rilke i Lu Salome Dejvid Maluf (1934) jedan je od najpoznatijih australijskih pisaca i dobitnik je mnogih nagrada. Studirao je književnost, predavao u Australiji, gde danas i živi. Počeo je kao pesnik i ostao pesnik. Opus: romani, zbirke pesama, zbirke priča, libreto za operu, autobiografija. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike. 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi ( 1967) Druga zbirka stihova (1970) Treća zbirka stihova (1972) Četvrta zbirka stihova (1974) Peta zbirka stihova (1978) Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982) Garderoba tame (1985), Područje ograničenog zadržavanja (1990) Ljudi za početnike (1997) Zoološke prodavnice (2001) Ja (2003) Cepka (2006) Njutnova pomorandža (2007) Odjek (2010) Francuski književnik, pesnik i dramaturg, Rejmon Keno (1903–1976) bio je član Bretonove grupe nadrealista od 1924. do 1929, a pisanju se posvećuje tokom tridesetih godina. U početku je radio je kao bankarski činovnik, profesor francuskog i novinar da bi proveo veći deo svog života radeći za izdavačku kuću Galimar, gde je počeo kao čitalac 1938. a kasnije postao i direktor Enciklopedije Plejade 1956. Svoj prvi roman objavljuje 1933. godine, koji je odmah dobio nagradu De-Mago zbog jezičke inovativnosti. „Stilske vežbe“, objavljene 1947. godine donele su mu veliku slavu, a slavni roman „Caca u metrou“ (koji je na srpski preveo Danilo Kiš), pojavio se 1959. da bi već sledeće godine doživeo filmsku adaptaciju u režiji Luja Mala. Čuvena pariska figura pedesetih godina, iz literarnog kružoka sa Sen Žermena, Keno je bio član Kolež patafizik, Udruženja matamatičara Francuske i akademije Gonkur. Erudita enciklopedijskog duha, suosnivač je i književne grupe Ulipo. Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 –Moskva, 3. avgust 2008) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: „Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja.“ Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Onkološka klinika“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva vek zajedno I–II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, „Parazit“. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka „ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973–75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste „, 1986 do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu „krivicu“ nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pinčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini. MG47 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert Escarpit, rođen 24. travnja 1918. u Saint-Macaireu (Gironde, Francuska) - 19. studenog 2000. u Langonu (Gironde), bio je francuski akademik, pisac i novinar. Javnosti je najpoznatiji po svojim satiričnim člancima u novinama poput Le Mondea u kojima je od 1949. do 1979. pisao dvadesetak kolumni mjesečno.[1] Život Mladost Escarpit je djetinjstvo i mladost proveo u Girondeu. U dobi od osamnaest godina (1936.) odabrao je studij engleskog jezika, više iz potrebe i interesa jer je želio nastaviti studij. Završio je suradnički, diplomski i poslijediplomski studij te stekao titulu doktora književnosti. Radio je kao srednjoškolski profesor u Arcachonu (Gironde) od 1943. do 1945. Kao stručnjak za englesku književnost, autor je pedesetak knjiga između fikcije i socioloških eseja i romana. Novinar Escarpit je postao poznat po svojim satiričnim kratkim pričama u Le Mondeu i kao književni kritičar mnogih časopisa, kolumnist Le Matina 1983., zatim Sud-Ouesta. Profesor i sociolog Nakon Drugog svjetskog rata bio je glavni tajnik i direktor Francuskog instituta za Latinsku Ameriku u Meksiku. Kasnije je bio docent engleskog jezika i profesor komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Bordeauxu (1951.-1970.), te osnivač Sociološkog centra književnosti koji je otvoren 1960. (kasnije Institut za književnost i umjetnost masovnih tehnika). Escarpit je služio kao znanstveni direktor projekta `Međunarodni rječnik književnih pojmova` (DITL V.2), tekućeg projekta koji je financirala Međunarodna udruga za komparativnu književnost koju je od 1988. nastavio Jean-Marie Grassin.[2] Komunikologija Njegovim vlastitim riječima: `Da bismo izmjerili uloge u pisanju, moramo razumjeti što je čitanje, kako primiti tekstualnu poruku. Ovo je strogo znanstveni pristup.` Objavljivao je članke u časopisu Sveučilišta u Beogradu, Filološki pregled, 1963. Njegova knjiga Sociologija književnosti (franc. La sociologie de la littérature), objavljena na francuskom 1958., prevedena je na 23 jezika. Godine 1965. napisao je, na zahtjev UNESCO-a, Revoluciju knjige (franc. La révolution du livre). Knjiga, prevedena na 20 jezika, analizira fenomen masovne knjige mekog uveza i posljedice dolaska u svijet jeftinih knjiga. Otkrio je da se problem knjige mora proučavati kao problem komunikacije kroz pisanje. Tako je, uronjen u literaturu `komunikologije`, postao jedan od prvih znanstvenika koji je u Francuskoj uveo i promovirao znanost o komunikaciji. Karijera i priznanje CIS-a Godine 1960. utemeljio je `Centar za sociologiju književnih činjenica` koji je 1965. postao `Institut za književnost i umjetničke masovne tehnike`, a 1978. `Znanstveni laboratorij za informacije i komunikacije` (francuski: Laboratoire des Sciences de L`information et de la Communication). Ovaj bi centar bio prepoznat kao motor `Škole Bordeauxa`, vodeće u ovoj disciplini. Godine 1967. dobio je zadatak da osnuje `Školu u Bordeauxu`, koja se usredotočila na društvenu i socio-kulturnu zabavu, te je bio njen direktor od 1970. do 1975. godine. Godine 1972., u suradnji s drugim piscima, istraživačima i akademicima, uključujući Jeana Meyriata i Rolanda Barthesa, stvorio je grupu za pritisak čiji je cilj dobiti akademsko priznanje za informacijske i komunikacijske znanosti. To je dovelo do stvaranja Odbora za informacijsku znanost i komunikaciju, koji je postao Francusko društvo informacijske znanosti i komunikacije (SFSIC). Escarpit je postao predsjednik Sveučilišta u Bordeauu i profesor informacijskih znanosti i komunikacija između 1975. i 1978. godine. Njegovo istraživanje i njegova teorija informacijske znanosti i komunikacije Godine 1976. bio je pionir, barem u Francuskoj, izašavši s `Općom teorijom informacijskih znanosti i komunikacija`. Ova studija, koja predstavlja pregled današnje informacijske znanosti i komunikacija, ostaje nezaobilazna knjiga za svakoga tko se zanima za ovo područje znanosti. Potvrđuje potrebu uzimanja u obzir oba fenomena informacija, kako dokumentacije općenito tako i one koja se odnosi na komunikaciju. Kako sam kaže: „Za mene je informacija sadržaj komunikacije, a komunikacija prijenosnik informacije“.[3] Političko opredjeljenje Robert Escarpit bio je aktivist u SFIO (Section française de l`Internationale ouvrière) u vrijeme Narodne fronte. Angažiran u francuskom Pokretu otpora, sudjelovao je 1945. u borbama Médoca s Carnot Brigradeom. Bio je urednik Le Canard enchaîné tijekom alžirskog rata za neovisnost. Sljedbenik Francuske komunističke partije (PCF), Robert Escarpit s vremenom je postao član Regionalnog vijeća Akvitanije (1986.-1992.) i vijećnik na listama PCF-a. Escarpit je bio suosnivač `Društva francusko-albanskog prijateljstva`, direktor novina Albanie (Albanija) i podržavao je komunizam u Albaniji. U ožujku 1990. objavio je u dnevniku Le Monde svoju viziju budućnosti tadašnjih komunističkih zemalja u odnosu na Perestrojku. Uspoređujući komunističke partije s korisnim crkvama koje žele čuti drugačiji glas, ali žrtvama njihovog birokratskog funkcioniranja i strategija očuvanja uređaja, citirao je Ramiza Aliju, nasljednika Envera Hoxhe na čelu Albanske laburističke stranke u rujnu 1989., koji je ponovno potvrdio da `.. .Rasprava i sučeljavanje ideja, rješenja, alternativa, praksi sasvim su normalni”.[4] Pisac Escarpit je 1960. dobio nagradu `Peinture fraîche`. Objavio je nekoliko romana, uključujući Mladić i noć (Jeune Homme et la nuit) (1980.) i Lijep dan za umrijeti (Un si beau jour pour mourir) (1992.). Godine 1964. objavio je jedan od svojih najpoznatijih romana, Littératron. Ministricule je uslijedio nakon promjena vlasti 1968., a ismijava političare i gospodarstvenike. Osamdesetih godina prošlog stoljeća pisao je knjige za djecu koje je sam ilustrirao, uvrštene u seriju Rouletabosse. Zatim je napisao trilogiju Putovanja Azembata, biskajskog pomorca (francuski: Voyages d`Azembat, marin de Gascogne). Godine 1953., uz suglasnost Jeana Bruela, direktora osnivača pariškog Bateau Mouchea, Robert Escarpit napisao je biografiju fiktivnog Jean-Sébastiena Mouchea, u kojoj je suradnik Georgesa-Eugènea Haussmanna, izumitelja riječnih brodova, i tvorac policijskog inspektorata specijaliziranog za obavještajne poslove, `kolačiće`. Prijemu u čast stote obljetnice Jean-Sébastiena Mouchea prisustvovao je čak i ministar.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SADRŽAJ: HIMBA JE U SRCIMA ONIH KOJI MISLE ZLO Umjesto predgovora Put u neizvjesnost Rat i mir – Šalom” »Izrael ima atomsku bombu Jedna nova »rasa« Umjesto Britanije - Sjedinjene Američke Države! Onaj tko putuje ptica je Baronova smrt U ime Tareka, ne ratujte, ljudi! ONI KOJI TVRDE KAKO JE NEPRAVDA NEIZBJEŽNA, ZABORAVLJAJU Dugi razgovori s Arafatom Iz razgovora Dare Janeković s predsjednikom Josipom Brozom Titom o situaciji na Srednjem istoku Sutra ću vidjeti kako se Orijent grli Govoreći otvoreno sa Hasaneinom Hejkalom Rizik Anuara el Sadata Razgovor sa Sadatom u Gizi Hafez el Asad: »Mi nismo ekstremisti« JEDAN ČOVJEK MOŽE VRIJEDITI KOLIKO STOTINU LJUDI U iračkom Kurdistanu Mala utvrda Sinovi pustinje Razgovor s Gadafijem Susret u Kartagi Živjeti zajedno! Sadatov kobni izazov PRILOZI Rezolucija UN o podjeli Palestine (29 novembra 1947) Rezolucija br 242 Vijeća sigurnosti UN od 22 novembra 1967 Rezolucija br 338 Vijeća sigurnosti UN od 22 oktobra 1973 Pismo Anuara el Sadata Leonidu Brežnjevu Kronologija (od 18 stoljeća prije nove ere do 6 juna 1982 godine) Palestinaca je 4,5 milijuna Pismo iz Izraela Teritoriji koje je Izrael držao pod okupacijom u septembru 1982 nakon invazije na Libanon Kazalo Bibliografija Bilješka o autorici `Knjiga Dare Janeković » Josuini nasljednici« izvanredno je žurnalističko djelo o dramatičnim događajima što se čitava desetljeća smjenjuju na uzavrelom području Srednjeg istoka. To je potresno svjedočanstvo sukoba što suprotstavlja Izrael i arapski svijet, održava ratno stanje i produžava patnje prognanoga i obespravljenoga palestinskog naroda koji se bori za pravo na život i svoju domovinu. Autorica ove knjige, istaknuta jugoslavenska novinarka Dara Janeković, bila je i sama svjedokom ratnih zbivanja u prvim linijama arapsko-izraelske fronte. Kao vrstan pisac i iskusan foto-reporter riječju je i slikom majstorski prikazala i sa svih strana osvijetlila teške i kompleksne probleme Srednjeg istoka - područja izvanredno bogatog naftom koja čini krvotok industrijske civilizacije U podrobnom prikazu historijskih prilika još od legendarnih vremena Jošue, nasljednika Mojsijevog, sve do današnjih dana, autorica je vještom analizom i zapažanjima ukazala na začetak i uzroke mržnje Židova i Arapa, mržnje koja već četiri tisuće godina potresa »Obećanu zemlju« i izaziva odjeke u cijelom svijetu.` Asad Hafez Baas Barzani Musatafa Bejrut Burgiba Habib Cisjordan Dajan Moše Egipat Fatah Muamar Gaza Golan Hejkal Mohamed Nasanein Irak Iran Jerusalim Kurdi Kuvajt Libija Meir Golda Mejerson Nafta Naser Gamal Abdel Pahlavi Reza Palestinci Palestina Sadat Anuar Sinaj Sirija Tripoli Darinka Dara Janeković (Stepanovićevo, Novi Sad 1. prosinca 1924. – 30. srpnja 2021.[1]) bila je hrvatska novinarka i publicistkinja. Sudionik antifašističke i oslobodilačke borbe 1941-1945. Tada počinje raditi u partizanskim novinama. Na kraju rata ima čin kapetan I. klase. Nakon rata posvetila se novinarstvu i publicistici. Dovršava gimnaziju, studira pravo, uči jezike, stenografiju, daktilografiju… Dvadeset pet godina radila kao inozemni dopisnik za kuću Vjesnik, ponajviše kao specijalni izvjestitelj s raznih međunarodnih događaja, s krznih područja i iz zemalja na svim kontintentima. 1950-ih i 1960-ih dva puta stalna izvjestiteljica iz Pariza. Prati konferencije o razoružanju u Ženevi, rat u Vijetnamu i Alžiru. Zbog kritičkog pisanja o zločinima francuske vojske te podržavanja alžirske oslobodilačke borbe, ekstremistička organizacija OAS osudila je 1961. na smrt. U kući u kojoj je stanovala eksplodirala je podmetnuta bomba. Od 1962. dopisnica za zemlje sjeverne Afrike sa sjedištem u Alžiru. Odatle putuje u mnoge tek oslobođene zemlje Afrike: Egipat, Sudan, Ugandu, Mali, Keniju, Tanzaniju, Zambiju itd, te piše serije reportaža, feljtona, eseja i fotoreportaža. Izvještavala je i iz Španjolske, Poljske, Kine, Rumunjske, Grčke, SSSR-a, Velike Britanije itd. Izvještavala je sa svjetskih konferencija o razoružanju u Ženevi, konferencija nesvrstanih itd. Za vrijeme izraelsko-arapskog rata 1967. izvještava iz Tel Aviva, a zatim više puta iz Sirije, Jordana, Iraka, Libanona, Egipta, Libije i Kuvajtu. Bila je u iračkom Kurdistanu, s kurdskim borcima za slobodu (1970.) i tada, u šumama blizu iranske granice, razgovarala s njihovim vođom Mustafom el Barzanijem. Više puta obišla je sva ratišta Srednjeg i Bliskog istoka i sve zemlje toga područja. Neko vrijeme provela je s palestinskim borcima. Imala je tri razgovra s vođom PLO-a Jaserom Arafatom. Boravila je i u Panami, Meksiku, Venezueli, više puta u Kini i Južnoj Koreji. Njen razgovor s kineskim premijerom Zhou Enlaiem (1971.) prenijeli su mnogi svjetski listovi i velike agencije: New York Times, Epoca, Europeo, japanski i drugi listovi. Druge njene reportaže, intervjui i feljtoni bili su također prenošeni u raznim zemljama, a također su objavljivani i tekstovi o njoj. Vrlo su zapažena bila njena tri razgovora s Josipom Brozom Titom o zabrinjavajućem stanju u zemlji 1972., 1973. i 1976. Te razgovore zabilježili su i prenijeli mnogi svjetski listovi i agencije. U drugom i trećem razgovoru bila su njena pitanja vrlo oštro intonirana, govoreći o rastućoj krizi u zemlji, i Titovi su odgovori bili podjednako oštri, pa su ih razni birokrati oko Tita ublažavali i cenzurirali. Nastupila je kao gošća u ime Jugoslavije na tribini OUN o temi Informiranje i razvoj (24. listopada 1974.). Kao članica jugoslavenske delegacije nastupala je i sudjelovala na Prvoj konferenciji Mediteranskih zemalja u Alžiru 1964., Svjetskom kongresu žena u Berlinu 1975., Dvanaestoj generalnoj skupštini Svjetske federacije rathin veterana antifašista u Haagu 1967. itd. Uspjela je da se HND-u vrati Novinarski dom. Bila je predsjednica Društva novinara Hrvatske i potpredsjednica Saveza novinara Jugoslavije 1972. – 1978. U tom razdoblju uspjela je da se Društvu vrati Novinarski dom u Zagrebu, nakon što je to spomenula u razgovoru s Josipom Brozom Titom i on dao podršku. Borila se za bolji status novinara i više slobode. Tada je bila pokrenuta inicijativa da se novinarima prizna beneficirani radni staž, na osnovu istraživanja koja su pokazala da je život novinara, nakon rudara, najkraći; to nije bilo odobreno. Za reportažu o podjeljenoj Koreji Zaboravljena trideset i osma paralela dobila je u Pragu Međunarodnu nagradu za reportažu. Dobila je nagradu Zlatno pero 1972., nagradu `Otokar Keršovani` Društva novinara Hrvatske za životno djelo, te nagradu `Moša Pijade` Saveza novinara Jugoslavije, također za životno djelo. Dobitnica niza ordena u doba SFRJ za sudjelovanje u antifašističkoj borbi, za novinarski rad i za širenje prijateljstva i razumijevanja među narodima.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto 1987. Broj: 10 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 274 Stanje: veoma dobro očuvano PER ULOF ENKVIST: Pali anđeo / preveli Mihaila Vesović i Moma Dimić MBELA SON DIPOKO: Crni i beli u ljubavi / prevela Nada Obradović ITALO KALVINO: Pod suncem-jaguarom / prevela Mirjana Ognjanović LENARD KOEN: Knjiga milosrđa / preveo Zoran Jungić MIŠEL TURNIJE: Tetreb; Kratko proze; Amandin ili Dva vrta / prevela Ksenija Jovanović JAH HAMILTON: Poseta / preveo Srba Mitrović KETI AKER : Velika očekivanja / prevela Nina Živančević DESET GODINA „POVELJE 77` RAZGOVOR SA VACLAVOM HAVELOM: Stvarati bez utopija RAZGOVOR SA JOZEFOM ŠKVORECKIM PRIMO LEVI (1919–1987) ELI VIZEL: Aušvic, četrdeset godina kasnije ĐULIO EINAUDI: Poslednje svedočenje   TANJA KRAGUJEVIĆ: Od stvarnosti do mita GORDANA B. TODOROVIĆ: Treperavi svet Kauza Išigura MIHAJLO PANTIĆ: Brevijari „Književnih lomova` SIGNALI VESTI PISMA A. SAHAROV: Pismo M. S. Gorbačovu SVETLANA SLAPŠAK: Pismo iz Atine BRANKA KRILOVIĆ: Pozorišno pismo iz Amerike RATKO ADAMOVIĆ: Pismo iz Rusije PER ULOF ENKVIST, MBELA SON DIPOKO, ITALO KALVINO, LENARD KOEN, MIŠEL TURNIJE, JAN ROBERT HAMILTON, KETI AKER, PRIMO LEVI Italo Kalvino (1923–1985) je bio italijanski književnik, esejista i novinar, intelektualac koji je bio izuzetno angažovan u političkoj, građanskoj i kulturnoj sferi. Kao jedan od najvažnijih italijanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, bio je deo različitih književnih tokova, od neorealizma do postmoderne, ali uvek sa određenim odstojanjem, insistirajući na ličnom istraživanju i iskazu. Bio je privržen svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno – što se ogledalo i u njegovom pripovedanju koje se odriče moralističkog konteksta i didaktičnosti. Završio je studije književnosti u Torinu gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada. Tokom rata bio je u partizanskom pokretu a nakon rata politički se aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi, zajedno sa Pavezeom, Vitorinijem i Natalijom Ginzburg. Kasnije napušta ovaj pokret, da bi se 1960-ih u Parizu priključio grupi OuLiPo – što utiče i na njegov pripovedački manir. Kalvinovo stvaralaštvo prošlo je raznolik književni put: od neorealističko-pustolovnog pripovedanja u romanu Staza do paukovih gnijezda (Zora, 1959), alegorijsko-bajkovite kombinatorike u trilogiji Naši preci (Paideia, 2007), preko književnih eksperimenata u kraćoj prozi Kosmikomike (Paideia, 2008) i romanima Nevidljvi gradovi (Devedesetčetvrta, 1995) i Zamak ukrštenih sudbina (Rad, 1997), sve do metanarativnog romana o čitanju i pisanju Ako jedne zimske noći neki putnik (Plato, 2001), koji ubrzo po izlasku postaje svetski bestseler. Esejističko-kritičke tekstove pisao je uporedo s pripovednim delima. U Američkim predavanjima (Bratstvo-jedinstvo, 1989) pokušao je da definiše književne vrednosti koje bi trebalo očuvati u nadolazećem milenijumu. Fakultet za medije i komunikacije radi trenutno na prevodu Kalvinovog teksta Autobiografija jednog gledaoca. Lenard Norman Koen (engl. Leonard Norman Cohen; Vestmaunt, 21. septembar 1934 – Los Anđeles, 7. novembar 2016) bio je kanadski kantautor i književnik. Počeo je da piše 1952, dok je njegova prva knjiga pesama Let Us Compare Mythologies objavljena u Montrealu 1956. Primljen u Rokenrol kuću slavnih 2008. godine. Preminuo je 7. novembra 2016. u 82. godini Koen je rođen 21. septembra 1934. u Montrealu. Otac mu je preminuo kada mu je bilo 9 godina. Kao veoma praktičan čovek, na vreme je osnovao trust fond za svog sina tako što mu je uz malu mesečnu nadoknadu obezbedio budućnost. Leonard, međutim, nije mogao da preboli gubitak oca, pa se odaje drogama. Da bi se spasio, krajem šezdesetih godina odlazi u manastir, gde se susreće sa novim religijskim uticajima, što je bilo presudno za stvaranje pesama sa religijskom tematikom, poput Story of Isaac i Hallelujah. Inače, za prekretnicu u svom životu sam Koen smatra trenutak kada je kao petnaestogodišnjak u jednoj knjižari pronašao knjigu Gabrijela Garsije Lorke. Do te mere se zaljubio u Lorkinu poeziju da je često izjavljivao da mu je ona uništila život. Naučio je da svira gitaru, pa se od rane mladosti uporedo bavio i pisanjem i muzikom. Početkom 1951. upisuje fakultet, no pre diplomiranja objavljuje prvu knjigu pesama (1956). Kao nagradu dobija stipendiju od 2000 dolara i putovanje po Evropi. Ubrzo postaje poznato ime u kanadskim literarnim krugovima, a početkom šezdesetih, sa novcem dobijenim od prodaje prve knjige, odlazi na grčko ostrvo Hidra.Tamo je kupio kuću i u potpunoj izolaciji počeo intenzivnije da se bavi pisanjem. Prvi roman objavljuje 1963. Tada je nastala i njegova čuvena pesma So long, Marianne, posvećena njegovoj velikoj ljubavi Merijen Jensen. Sredinom šezdesetih vraća se u Ameriku gde postaje deo njujorške umetničke scene. Upoznaje krug oko Endija Vorhola i počinje da piše pesme za folk izvođače, kao što je Džudi Kolins. Prvi album Songs of Leonard Cohen (1967) prolazi nezapaženo u Americi, iako su se na njemu našli njegovi najveći hitovi: Suzanne, So long, Marianne, Sisters of Mercy. Ne obazirući se na kritike, Koen objavljuje još mračniji i nekomercijalniji album, Songs from a Room, sa kojeg se izdvajaju pesme Bird on a wire i Story of Isaac. Njegovo stvaralaštvo lirski je neuhvatljivo i za njegove najbolje poznavaoce. Služeći se metaforama, parafrazama, ironičnim i humorističkim odnosom prema društvu, u tekstovima se bavi ljubavlju, religijom, seksualnošću, samoubistvima, depresijom, istorijom i međuljudskim odnosima. U pevačkom smislu, takođe pravi velike promene. Karijeru je započeo kao visoki bariton, da bi godine pušenja njegov glas učinile najdubljim basom na savremenoj muzičkoj sceni. Najviše poklonika stiče po objavljivanju New Skin for Old Ceremony (1974), na kojem se našla čuvena pesma Chelsea Hotel No.2, a vrtoglavi uspeh doživljava sa albumom I`m Your man, koji ima veliki uticaj na savremenu muzičku scenu. Albumom The Future (1992) vraća se religijsko-proročkom stilu. Bavi se temama uništenja prirode, narkomanije, diktatorstva, abortusa, nuklearnog uništenja... Početkom ovog veka na scenu se vraća albumom Ten New Songs. Numeru In My Secret Life pisao je 13 godina. Marta 2008. Koen je primljen u Rokenrol kuću slavnih u Njujorku, a nagradu Gremi za životno delo dobio je 2010. Umro je 2016. godine u Los Anđelesu. Diskografija Songs of Leonard Cohen 1967. Songs from a Room 1969. Songs of Love and Hate 1971. Live Songs 1973. New Skin for the Old Ceremony 1974. The Best of Leonard Cohen/Greatest Hits 1975. Death of Ladies` Man Recent Songs 1979. Night Magic: Musical/Soundtrack 1985. Various Positions 1985. I`m Your Man 1988. The Future 1992. Cohen Live 1994. More Best Of Leonard Cohen 1997. Field Commander Cohen: Tour of 1979 2001. Ten New Songs 2001. The Essential Leonard Cohen 2002. 2008. Dear Hearher 2004. Live in London 2009. Live At the Isle of Wight 1970 2009. Songs From the Road 2010. Old Ideas 2012. Popular Problems 2014. You Want It Darker 2016. Bibliografija Let Us Compare Mythologies 1956. The Spice-Box of Earth 1961. The Favorite Game 1963. Flowers for Hitler 1964. Beautiful Losers 1966. Parasites of Heaven 1966. Selected Poems 1956. - 1968. 1968. The Energy of Slaves 1972. Death of A Lady`s Man 1978. Death of Mercy 1984. Stranger Music 1993. Book of Longing 2006. The Lyrics of Leonard Cohen 2009. Poems and Songs 2011. Fifteen Poems 2012. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) Keti Aker (1947–1997) je bila američka spisateljica eksperimentalnih romana i pank pesnikinja, a slobodno možemo reći i jedan od vodećih eksperimentalnih pisaca svoje generacije. Od ranog detinjstva bila je fascinirana gusarima, a tako će ostati do kraja života. Kako je sama govorila, želela je da postane gusar, ali je znala da su to mogli biti samo muškarci. Kasnije je postala poznata po vožnji motora i tetoviranju. Na njen opus značajno su uticali kako francuska poststrukturalistička teorija i filozofija, tako i pornografija. Pošto se u svom radu koristila metodama prisvajanja tekstova, „plagijatorstvom`, pornografijom, autobiografijom, kombinovanjem tekstova visoke književnosti i kiča, uz njeno ime se vezuju i pojmovi književnog terorizma i piraterije. Keti Aker je pisanje i čitanje povezivala sa telesnim užitkom. Berouz i Margaret Diras, kao i pesnici Blek Mauntin škole imali su snažan uticaj na njeno stvaralaštvo, a mnogi su je smatrali i ženskim Žanom Ženeom. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (iz 1974), potom Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996. godine). Poetsko-prozni tekst Mrtva lutka poniznost napisan je kao odgovor na zahtev američkog autora Harolda Robinsa da se javno izvini za to što je plagirala njegovo delo u jednom svom romanu. Jedan od razloga za neizvinjavanje bio je taj što se Aker nije osećala krivom – plagiranje je bilo njena metoda pisanja. Mrtva lutka poniznost je fantastična mešavina umetničkih postupaka i tehnika, pored postupaka pravljenja različitih lutaka koje vrši jedna umetnica zvana Kapitol, tu su i autobiografski elementi, citati iz pisma koja je Rilke uputio Sezanu, kao i njeni razgovori sa izdavačima, advokatima, novinarima. Jedna od bitnijih rečenica u tekstu jeste: „Dekonstrukcija ne zahteva toliko plagiranje koliko kršenje autorskih prava`. Keti Aker je umrla od raka dojke u svojoj 50-oj godini. MG47 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Vladan Desnica : Djelo nastaje dalje od pisaćeg stola (razgovori sa Vladanom Desnicom) - priredio Jovan Radulović Vladan Desnica (Zadar, 17. septembar 1905 — Zagreb, 4. mart 1967) je bio srpski i jugoslovenski književnik. Vladan Desnica rođen je u Zadru u srpskoj porodici Desnica, pravoslavne veroispovesti.[1] Njegov otac je Uroš Desnica, a majka Fani Desnica, rođ. Luković. Vladan Desnica je po majčinoj liniji Stojana Mitrovića Jankovića[2] (oko 1635—1687), u srpskoj narodnoj pesmi poznatog kao Janković Stojan, vođe srpskih kotarskih uskoka u XVII veku, serdara Kotara, kavaljera sv. Marka, konjičkog kapetana, zapovednika tvrđave Ostrovice.[3] Desnice su srpska porodica poreklom iz Srba u Lici, odakle je pradeda Vladana Desnice, Danilo Desnica, trgovac i posednik, došao u Obrovac gde mu se rodio sin Vladimir Desnica (1850—1922) koji je sa Olgom Janković, kćerkom grofa (conte veneto) Ilije Dede-Jankovića (1818—1874), potomkom Stojana Jankovića, poznatim slovenofilom, pesnikom, prvakom srpskog naroda u Dalmaciji, imao sina Uroša Desnicu, pravnika i člana Srpske stranke. Pošto je konte Ilija Dede-Janković bio poslednji muški izdanak svoje porodice, Jankoviće su po njegovoj kćerki Olgi, nasledile Desnice, celokupnu imovinu u Islamu Grčkom, uključujući dvore Jankovića, porodičnu crkvu, zemljišne posede i dr.[4] Uroš Desnica se oženio sa Fani Luković, kćerkom pomorskog kapetana Đure Lukovića iz Prčnja u Crnoj Gori.[5] Uroš Desnica je sa Fani Desnica, rođ. Luković imao sina Vladana Desnicu i kćerke Olgu i Natašu. U hrvatskim kulturnim krugovima postoje nastojanja da se Desnica predstavi kao primarno hrvatski pisac. Sam Desnica je u pismu predsedniku UKS D. Jeremiću naveo da duhovno pripada srpskoj kulturi.[6] Biografija Kuća Desnica u Zadru bila je mjesto okupljanja gradskih inteletkualaca i umjetnika Vladan Desnica studirao je prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim je prešao u državnu službu.[7] 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine i štampao ćirilicom u Splitu. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). U periodu između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen.[8] Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. U romanu se pripoveda o sukobu i nerazumevanju između seoskog stanovništva i građana izbeglica iz Zadra, koji su se u seosku sredinu sklonili bežeći od bombardovanja njihovog grada. Književna kritika je negativno dočekala „Zimsko ljetovanje”, jer su ton i vizija sveta u njemu bili u suprotnosti sa vladajućom komunističkom ideologijom i nezvaničnim pravilima na koji način se pisalo o Drugom svetskom ratu. Branivši se od kritika, Desnica je napisao tekst „O jednom gradu i jednoj knjizi“.[9]. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (Zagreb, 1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (Zagreb, 1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (Beograd, 1956). Paralelno radi na svom romanu Proljeća Ivana Galeba. Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da ga niko neće hteti objaviti, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije.[10] Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu. Glavni junak Ivan Galeb je pedesetogodišnji propali violinista, koji se nalazi u bolnici, gde se budi iz postoperacione narkoze. On se u danima koji slede seća sopstvenog života i refleksivno meditira o različitim idejama (lepoti, umetnosti, vlasti, smrti, vremenu, itd). Neke od njegovih pripovedaka imaju antologijsku vrednost: Posjeta, Priča o fratru sa zelenom bradom, Florjanović, Konac dana, Bunarevac, Solilokviji gospodina Pinka. U značajnija dela ubraja se zbirka pesama „Slijepac na žalu“ i drama „Ljestve Jakovljeve“. Bavio se i filmom, napisao je scenario za film „Koncert“ 1954. jednan od najznačajnijih filmova jugoslovenske kinematografije. Po njegovom scenariju je snimljen i film „Prvada“ 1962, a posle njegove smrti „Pred zoru“ 1974. na osnovu istoimene novele, koja je realistička analiza gradsko-seoskih odnosa u okviru ratnih dešavanja. 1974. po noveli „Florijanović“ snimljena je istoimena TV drama. Pravoslavna crkva Svetog Đorđa, Janković-crkva, u Islamu Grčkom, izgrađena 1675, u kojoj je sahranjen Vladan Desnica. Vladan Desnica je sahranjen u srpskoj pravoslavnoj crkvici Svetog Georgija pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom. Crkvu u kojoj je sahranjen su uništile hrvatske snage tokom operacije Maslenica u januaru 1993. godine.[11] Desničina „Sabrana djela” u četiri knjige izlaze u Zagrebu u izdanju „Prosvjete” 1974. i 1975. Tada su objavljena i neka dela koja su ostala u rukopisu, kao na primer, njegov nezavršeni roman „Pronalazak Athanatika”.[10][12] Desnica je govorio pet jezika i bio je svestrano obrazovan. Prevodio je sa italijanskog, francuskog i ruskog.[13] On i supruga Ksenija Carić imali su četvoro djece.[14] Nasljeđe Smatra se nastavljačem Sime Matavulja odnosno dalmatinske proze.[15] Povodom stogodišnjice Desničinog rođenja u Biblioteci grada Beograda je 2005. organizovana izložba o njegovom stvaralaštvu i životu.[16] Od 2016. u Srbiji se organizuje trodnevna manifestacija Desničini susreti.[17] Djela Selektivna bibliografija Vladana Desnice obuhvata 202 bibliografske jedinice.[18] Zimsko ljetovanje, Zagreb, 1950.[19] Olupine na suncu, Zagreb, 1952.[20] Koncert, scenario za film, 1954.[21] Proljeće u Badrovcu, Beograd, 1955.[22] Slijepac na žalu, zbirka pjesama, Zagreb, 1956.[23] Tu, odmah pored nas, Beograd, 1956.[24] Proljeća Ivana Galeba, Zagreb i Sarajevo, 1957.[25] Fratar sa zelenom bradom, zbirka pripovjetki, Zagreb, 1959.[26] Ljestve Jakovljeve, psihološka drama, 1961.[27] Sabrana djela I-IV, Zagreb, 1975. Pronalazak Athanatika [Brajevo pismo]: nedovršeni roman, 1979.[28] Progutane polemike, Beograd, 2001.[29] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice I, Zagreb, 2005.[30] Hotimičino iskustvo: diskurzivna proza Vladana Desnice II, Zagreb, 2006...

str. 225 do 252 naslovna strana ANTUN TOMMASEO -- ART NOUVEAU Jadranska straža osnovana je 1922. Društveni znak bio je buzdovan Kraljevića Marka izvučen napola iz mora. Posle Prvog svetskog rata Jadranska straža radila je na tome da što više njenih članova a posebno dece iz unutrašnjosti letuje na Primorju. Sem oporavka njihov cilj bio je da izletnici što bolje upoznaju svoju zemlju i njenu istoriju. Narod koji je vekovima živeo razdvojeno u više država trebalo je da se upozna i zbliži. Jadranska straža je smatrala da će boravak dece privući njihove roditelje. Izvršni odbor J.S. odlučio je da pošalje predavače da održe predavanja omladini u letovalištima Jadranske Straže. Predavali su o kulturno-istorijskim, geofrafskim i privrednim temama. Predavači su posetili koloniju iz Sarajeva u Sukošanu i Budvi, koloniju iz Kragujevca u Milni, iz Beograda u Makarskoj i Supetru i koloniju iz Osjeka u Trpnju. U Dubrovnik je 30. maja 1931. stiglo posebnim vozovima preko 600 izletnika Jadranske straže iz svih krajeva Južne Srbije (Makedonije). Izletnici su predvođeni sokolskom i građanskom kumanovskom muzikom (u živopisnoj narodnoj nošnji svoga kraja) u povorci došli u grad, pozdravljeni burnim pljeskanjem. Ispred gradske opštine pozdravio ih je u ime dubrovačke Jadranske straže Dušan Bašić istakavši: „…dolaskom u drevni slavenski grad obnavljaju one veze , koje su i u davnoj prošlosti usko vezivale stari slobodni Dubrovnik sa carskim Skopljem.“ U počast izletnicima vojna muzika otsvirala je na Šetalištu Kralja Aleksandra birani program. Jadranska straža u Dubrovniku ovom prilikom poklonila je pevačkom društvu „Vardar“ lovor vijenac sa natpisom „Jadranska straža u Dubrovniku 30 V 1931. Srpskom Pjevačkom Društvu „Vardar“ u Skoplju“. Izletnici su produžili za Zeleniku. Oblasni odbor Dubrovnik u svojim prostorijama u Dubrovniku uredio je društvenu biblioteku. Prilikom održanja Oblasne skupštine u Korčuli 1933. priređene su velike svečanosti. Iza svečanosti osnovana je u Korčuli muzika Jadranske straže. Februara 1934. održana je revija jugoslavenskih narodnih nošnji sa igrankom. Prilikom Oblasne skupštine u Kotoru juna 1934. priređen je društveni izlet u Kotor, Cetinje i Budvu. Mjesni odbor Korčula priredio je sa muzikom izlet u Trpanj, Lumbardu i u Lovište, a učestvovao je na proslavi Js u Bitolju. Mjesni odbor Trpanj priredio je izlete do Drvenika, Dube i Drače. Mjesni odbor Blato na Korčuli priredilo je izlet u Prigradicu, a Mjesni odbor Tivat u Cetinje. Oblasni odbor Dubrovnik priredio je 31. 10. 1934. komemoraciju kralju Aleksandru uz učestvovanje svih društava grada Dubrovnika. Oblasni odbor Dubrovnik radio je 1934. na nacionalizaciji imena sa nenarodnim oblikom. Prilikom otkrivanja spomenika NJegošu u Trebinju, izaslanstvo Oblasnog odbora Dubrovnik položilo je venac. Novi ogranci Js osnovani su 1934. u Dunavima, Županjem Selu, Kuni, Lumbardi, Poljicima, Pupnatu, Smokvici i Herceg Novom. Ogranci Čilipi, Kameno, Koločep, Lopud, Mrcine, Ston i Trsteno nisu bili aktivni. Delatnost odbora u Tivtu protezala se na ratnu mornaricu i arsenalske radnike. Oblasni odbor Dubrovnik 1934. imao je 10 Mjesnih odbora : Dubrovnik I, Dubrovnik II, Blato na Korčuli, Duba, Đenović, Korčula, Kotor, Orebić, Tivat, Trpanj. Povjereništava 13 i to: Babino Polje, Blato (Mljet), Goveđari, Drvenik, Kuna, Lovišće, Mlini, Poljice, Risan, Trebinje, Cavtat, Žrnovo i Pomorska vojna akademija. Brojno stanje članstva bilo je 31.12.1933. 1.584, a 31.12.1934. bilo je 1.608. U Dubrovniku podmladak Js delovao je u Muškoj i Ženskoj građanskoj školi, Gimnaziji, Privatnoj franjevačkoj gimnaziji i Pomorskoj trgovačkoj akademiji. Brojno stanje podmlatka 1933. bilo je 1.364. Oblasni odbor Jadranske straže iz Bečkereka (Zrenjanin) organizovao je letovanje u svom domu u Omišu u junu, julu i avgustu 1934. za 3 grupe podmlatka od 177 članova. Oblasni odbor Beograd priredio je sa 100 članova Uskršnji izlet 1933. u Dubrovnik i Boku. Oblasni odbor Beograd Jadranske straže organizovao je svoje letovalište u Savini (Meljine) u zgradi Lučke kapetanije. U Savini je 1933. letovalo 245 lica i to 179 učenika i 66 odraslih članova. Zgradu je morao da ustupi Komandi ratne mornarice. Organizovao je privremeno letovalište jula i avgusta 1934. za 171 osobu u zgradi Građanske škole u Makarskoj. Uprava letovališta priredila je dva izleta i to prvi u Orebić i Korčulu a drugi u Biševo, Kominu i Hvar. Akademska sekcija iz Beograda letovala je u Supetru, a srednjoškolska u Makarskoj. Oblasni odbor Beograd kupio je u januaru 1935. vilu i imanje u Bijeloj za izgradnju svog doma. Preduzeli su dograđivanje vile da bi je osposobili za letovanja. Gosti su dolazili iz raznih krajeva Srbije. Vozili su ih brodom do Herceg Novog, dalje lokalnim parobrodom do Baošića, a iz Baošića peške do doma. Po statistici letovalo je u domu u Bijeloj 1935. 88 omladinaca i 22 odrasla; 1936. 123 omladinca i 59 odraslih; 1937. 156 omladinaca i 174 odraslih; i 1938. 200 omladinaca i 180 odraslih. Odrasli gosti su večim delom bili rodbina omladine. Iz doma su organizovali izlete po Boki, u Dubrovnik, preko Lovčena na Cetinje i u Budvu. Sekcija podmlatka Mjesnog odbora Jadranske straže iz Novog Sada letovala je u Baškoj Vodi kod Makarske. Oblasni odbor Sarajevo primio je 1933. na letovanje 54 člana podmlatka a u 1934. 75 članova podmlatka. Ženski podmladak Jadranske straže iz Sarajeva (učenice sarajevskih srednjih škola) letovale su 1934. u domu u Budvi. Bile su dve grupe, prva grupa od 40 učenica letovala je u julu, a druga od 35 učenica u avgustu. Budva je odala poštu svom velikanu Stjepanu M. LJubiši. Vođe grupa upoznale su omladinu sa LJubišinim delima i krvavom istorijom kraja. Učenice su videle poprsje koje je izradio umetnik Dolinar. Jadranska straža u Dubrovniku održala je 23.maja 1937. svoju redovnu godišnju oblasnu skupštinu, kojoj su prisustvovali članovi uprave kao i delegati mjesnih odbora Kotora, Tivta, Baošića, Dubrovnika 2 (Gruž), Korčule i Blata na Korčuli, te Povjereništava Cavtata, Veleluke i Suđurđa. Zaključeno je da se otvori prenoćište za članove i podmladak Jadranske straže koji iz unutrašnjosti u velikom broju silazi na more. Zaključeno je da se omogući štampanje knjige „Vodić kroz Boku-Kotorsku” od Petra Šerovića osobitog poznavaoca i pisca istorije Boke-Kotorske, u interesu turizma na Jadranu. Jadranska straža u Dubrovniku proslavila je 30. oktobra 1938. svoju slavu „Jadranski dan”. U Oficirskom domu održana je akademija, koju je pozdravnom riječi otvorio predsednik Dušan Bašić, nakon čega je održano predavanje o oslobođenju jadranske obale i o važnosti mora za napredak i veličinu države i naroda. Akademija se nastavila prigodnim deklamacijama i dvema koncertnim tačkama koje je izvršio Podmladak Jadranske Straže posle čega je sledila igranka. Proslavi su prisustvovali vojne i civilne vlasti, te nacionalna i kulturna društva i mnogobrojno građanstvo. Oblasni odbor Jadranske straže u Dubrovniku održao je 1939. „Jadransku večer” sa muzičko-zabavnim delom i plesom u Oficirskom domu u Dubrovniku. Dvorana je bila ukrašena u vidu ratnog broda. Koncertni deo večeri izveli su muzičari J. Šlaus, Grazio Maruči i D. Trojanović, poljski kompozitor L. M. Rogovski, A. Safanov i T. Koš. Posle koncerta održana je ritmičkla igra „Galija” pod vođstvom nastavnice M. Crnčević. Oblasni odbor Jadranske straže iz Novog Sada podigao je svoj dom u Dobroti. Prilikom svečanog otvaranja Doma Jadranske straže u Dobroti 23. jula 1939. Dubrovački Oblasni odbor Js. održao je glavnu skupštinu u Kotoru. Skupštinu je otvorio pretsjednik Mjesnog odbora Js. u Kotoru Marko komodor Dabčević. Sporazumom Cvetković-Maček 1939. Dubrovnik i okolina odvojeni su od Zetske banovine i pripojeni novosnovanoj Banovini Hrvatskoj. Na podsticaj iz Hercegovine i pomoći pristalica Narodne odbrane, članstva Sokola i Jadranske straže, a pod rukovodstvom Mirka Stankovića, održan je 16. decembra 1939. „javni dogovor” u cilju „okupljanja srpstva kao naroda” i podsticanja „nacionalne akcije” u cilju „beskompromisnog održavanja svih ustanova koje su bitne za čuvanje i održavanje narodnog jedinstva”. IZVOR : Saša Nedeljković - član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije split hrvatska

ovo je samo jedan list POLITIKE iz 1929 rubrika `KNJIZEVNOST I UMETNOST` naslov - NA IZVORIMA POEZIJE kao i clanak JOVANA DUCICA NASE KNJIZEVNO VREME On, kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju (Od sreće i od sna, 1925; -{Nox microcosmica}-, 1956), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: Književna politika (1952) i Istorija i poezija (1962). U obema su najvećma sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je on zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Umetnost se stvara iz najdubljih potreba života i izraz je težnje ljudskog duha za samootkrivanjem. Zato umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim nekontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja, bez koje nema prave umetnosti. Estetika se bavi samo onim što je spoljašnje, zanatsko, tehničko, a bit je umetnosti u unutrašnjem, spontanom, iracionalnom, biti umetnosti jeste poezija. Drugi bitan sastojak svake velike umetnosti jeste humor. Ristić je u njemu video podsmeh besmislu sveta i istovremeno naročit oblik otkrivanja dubljih aspekata stvarnosti. Kao najviši kvaliteti umetnosti, poezija i humor imanentni su stvarnosti, oni su deo života, a umetnost ih samo otkriva, ističe, pojačava, čini ih predmetom intenzivnog doživljaja. Polazeći od tog shvatanja, Ristić je došao do paradoksalnog razrešenja osnovne dileme 30-ih godina, dileme o angažovanoj literaturi. Poezija teži istom cilju kojem stremi svak moralna i socijalna akcija: potpunom oslobođenju čoveka, samo što ona tom cilju ide vlastitim putem. Otuda, ukoliko izražava unutrašnje biće čovekovo, poezija se „izjednačava sa moralom“, dok prestaje biti moralna ako se podredi društvenom moralu i utilitarnim ciljevima. Na isti način, pravi pesnik samom je suštinom svog dela revolucionaran, jer teži istom cilju kao i revolucija, totalnom oslobođenju čoveka, a prestaje to biti u trenutku kada svoje stvaranje podredi spoljašnjem diktatu, kad postane glasnogovornik određene ideologije, partije itd. Drugim rečima, poezija ima moralni i socijalni smisao samo kada ne služi ni moralnim ni socijalnim nego svojim vlastitim, pesničkim ciljevima (Moralni i socijalni smisao poezije, 1934; Predgovor za nekoliko nenapisanih romana, 1935; Istorija i poezija, 1935. i dr.). Tih stavova Ristić se držao i u svojim kritikama i polemikama. Uvek je isticao značaj poezije i poetskog, nezavisno od toga je li delo u stihu ili u prozi. U kritičkim ocenama pokazivao je izoštreno osećanje za vrednosti ali istovremeno, kada su bila u pitanju njegova teorijska opredeljenja ili čak njegov lični odnos prema piscima, znao je biti dogmatski isključiv, ličan, često nepravičan. U njegovom stilu spajaju se intelektualni s emocionalnim kvalitetima. Svoje stavove umeo je iskazati precizno ali i sugestivno, poetski nadahnuto. Kritički prikazi, naročito oni objavljeni u novinama, odlikuju se kratkoćom, sažetošću, britkošću i štedljivošću izraza, dok su ogledi o piscima, književnim pojavama i teorijskim pitanjima, obično veoma opširni, često pisani tehnikom montaže. Najbolji je u esejima, gde su teorijski stavovi i kritičke analize povezane s ličnim iskustvima i doživljajima autorovim. U tim sintezama esejističkog, kritičkog i autobiografskog Ristić je ostvario izuzetne domete modernog srpskog eseja. Bio je ambasador Jugoslavije u Francuskoj od 1945. do 1948. godine, a potom predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom. Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i Saveta federacije. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. ------------------- ------------------------- ---------------- Jovan Dučić se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju. Otac Andrija bio je trgovac i poginuo je u ustanku 1875. godine a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigde, pa se zaposljavao u manastirskoj školi u Žitomisliću. Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora. Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu . Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927. godine, a potom je privremeno penzionisan. 1937. godine je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. 1. 1888, a za redovnog 15. 11. 1892. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. Uoči nemačke invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine, Jovan Dučić ide u SAD, u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodi organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme piše pesme, istorijske knjige i novinske članke u kojima iznosi i brani srpske nacionalističke stavove te osuđuje genocid nad Srbima koji vrši hrvatska ustaška vlada. Umro je 7. aprila 1943. i bio sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. 10. 2000.

Praške godine : zapisi 1996-1999 / Danka Nikolić ; Beograd : S. Mašić, 2000 , tvrdi povez, Fizički opis 268 str. : ilustr. ; 18 cm Zbirka Nova ; 158 Tiraž 1.000. Праг -- Културни живот -- 1996-1999 Nikolić, Danka, 1931-2020 = Očuvanost 4. Feliks Pašić : Dok ispisuje hroniku praških kulturnih događaja, radoznala pogleda i otvorenih čula, Danka Nikolić neprestano pokušava da dokuči `duh naroda koji umesto oružja koristi ključeve` (zveckajući njima u slavu `plišane revolucije`). Otkriva ga katkada u nekom naoko uzgrednom detalju, a u svakom slučaju, u onome što je duh češke umetnosti. Da bi razumela Čehe, među koje ju je pre pet godina doveo splet nepredvidivih životnih okolnosti, nekadašnja novinarka Televizije Beograd, specijalizovana za film, ne bira zaobilazne staze: dušu Praga i njegovih ljudi pronalazi u izrazima njihove posebnosti, u `tipično češkom`, bilo da se ovo manifestuje u literaturi, u muzici, na filmu, u pozorištu, u slikarstvu ili u arhitekturi, bilo da se prepoznaje u oblicima ponašanja, u mentalitetu, u odnosu prema istoriji. Kao tipično češka može se, recimo, uzeti afera oko smene glavnog dirigenta Češke filharmonije, koja toliko uzburka javnost da se u slučaj moraju uplesti predsednik vlade i šef države. Ili priča o mladom reditelju koji mišljenje o svom scenariju traži od predsednika Republike da bi, uz njegovu preporuku, snimio film koji se Česima neće dopasti, ali hoće predsedniku. S druge strane, ta ista priča dotiče ranjivu temu savremenog češkog društva: rasizam i ksenofobiju. Danka Nikolić pozabaviće se njome raznim povodima da bi pokazala kako Česi nisu baš ono što bi voleli da o njima drugi misle, dakle `nesvadljivi, neutralni, distancirani, uzdržani`. Iza slikovitog opisa slavlja povodom trijumfa hokejaša na olimpijadi, kad su Česima popustile sve kočnice, sledi vest o sahrani mlade Romkinje koju su pretukli skinhedsi. Jedan pisac će, povodom bezočnih napada na autore filma `Kolja`, a posle Oskara, otvoreno upozoriti na `zavidljivu, zlobnu češku uskogrudost`. Izveštaji koje Danka Nikolić šalje iz Praga od januara 1996, pisani za novine, primer su novinarske jezgrovitosti, ali i široke obaveštenosti, lucidnih opservacija, majstorskog odabira i rasporeda podataka. Sabrani u knjizi, oni ne gube od zanimljivosti i svežine, naprotiv: u njima se još plastičnije uočava napor da se kockice kulturnih zbivanja sklope u živ, raznobojan mozaik, da se u tom mozaiku ogledaju i jedno duhovno podneblje i ljudi koji ga čine, da se slikovito dočara bogatstvo raznolikosti, da se prenese atmosfera događaja koji sustižu jedan drugi, da se sadašnjost i istorija dovedu u skladnu ravnotežu, da se, na kraju krajeva, osvetle i ona blistava i ona zatamnjena lica grada, da se Prag prikaže bez pozlata, u svome prirodnom ramu. Pri tom, Danka Nikolić nije u ulozi sudije niti ravnodušnog posmatrača. Ona dopušta da je ponesu i emocije, ali samo koliko da neki doživljaj podeli sa čitaocem. Čitalac je, uostalom, njeno uporedno, budno oko. Danica Danka Nikolić rođena je u Beogradu 15. maja 1931. godine. Bila je arheolog po obrazovanju, a novinarka po opredeljenju. Završila je i magistrirala arheologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kratko vreme se bavila arheologijom i odlazila na iskopavanja, a onda se zaposlila u Kulturnoj rubrici Televizije Beograd. Skoro 20 godina je bila filmski kritičar i izveštavala sa mnogih svetskih festivala. Dobitnica je jugoslovenske nagrade Zlatno pero da najbolju filmsku kritiku. Autorka je nagrađene televizijske drame “Oglas” koja je emitovana na Prvom programu televizije Beograd sa Batom Stojkovićem i Stevom Žigonom u glavnim ulogama. U Televiziji Beograd radila je do 1993, godine, kada je otpuštena zajedno sa stotinama novinara i televizijskih radnika koji nisu hteli da služe Miloševićevom režimu. Od 1995, godine živela je u Pragu i za beogradske novine izveštavala o kulturnim događajima u Češkoj. Objavila je ratnu prozu „Pisma iz dva Sarajeva“ i knjigu tekstova o kulturnom životu Praga.

Glas jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Srbije Reprint ratnih brojeva 1942-1944 Urednik: Radojko Mrlješ Izdavač: Glas, Beograd 1975 Veliki format. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE broj 1 / 30. avgust 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina I broj 2-3 / novembar 1942. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 1-2 / januar-februar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 3-4 / mart-april 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 5 / maj 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 6 / septembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina II broj 7 / decembar 1943. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 1-2 / januar-februar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 3 / mart 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 5 / semptembar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 6 / oktobar 1944. GLAS JEDINSTVENOG NARODNO - OSLOBODILAČKOG FRONTA SRBIJE godina III broj 7 / nobembar 1944. Polazeći od potrebe za podizanjem borbenog raspoloženja naroda, u uslovima kada je NOP u Srbiji preživljavao teške trenutke, kao i od potrebe za ponovnom što širom mobilizacijom naroda na platformi narodnooslobodilačkog pokreta, PK KPJ za Srbiju odlučio je da pokrene jedan list za Srbiju. V početku se smatralo da to treba da bude „Komunist`, ali se ubrzo, početkom jula 1942, došlo do zaključka da taj list treba da izgleda „nešto kao vesnik zagrebački`. Od ideje o pokretanju lista „Glas`, do njegovog izlaska nije proteklo mnogo vremena. Već sredinom avgusta PK KPJ za Srbiju najavio je okružnim komitetima KPJ izlazak lista: „.. . U najskorije vreme počeće da izlazi list koji će celom narodu javno otkriti ulogu Draže Mihailovića i koji će kao organ jedinstvenog fronta Srbije dati mogućnost da se učvrsti, proširi i dobije organizacionu formu kroz narodnooslobodilačke odbore široko jedinstvo srpskog naroda.` Ova najava govorila je jasno da će list biti organ Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije i da će biti „ideološka i organizaciona osnovina` na kojoj će se narodnooslobodilački front izgraćivati. Kao informativno-politički organ, list je imao zadatak da služi stvaranju i razvoju Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta. Istovremeno sa pripremama koje su obavljane za pokretanje lista, PK KPJ za Srbiju pokušao je da stvori ilegalni odbor Jedinstvenog narodnooslobodilačkog fronta Srbije. U tom cilju voćeni ou razgovori sa nekim istaknutim ličnostima koje su ranije pripadale graćanskim strankama, a nisu se kompromigovale saradnjom sa okupatorom. Mećutim, ti razgovori, kao i mnogi drugi koje su do tada voćeni sa tim snagama o raznim nitanjima vezanim za razvoj oslobodilačke borbe, nisu doveli do željenih rezultata, jer još nisu bili sazreli uslovi da se osnuje JNOF u Srbiji. Na pripremanju prvog broja novog lista „Glas` učestvovali su svi članovi Pokrajinskog komiteta koji su se nalazili u Beogradu: Blagoje Nešković, Mirko Tomić i Vasilije Buha. Oni su bili prvi urednici i pisci tekstova. Prvi broj „Glasa` izašao je u Beogradu 30. avgusta 1942. godine u 400 primeraka, štampanih na geštetneru V tehnici Pokrajinskog komiteta u skloništu u kući Slobodanke-Danke Savić, u Cvetkovoj ulici br. 15. U uvodniku prvog broja Blagoje Nešković je obrazložio cilj njegovog pokretanja rečima da će „Glas` predstavljati tribnnu sa koje će . . . „pošteni i pravi rodoljubi, bez obzira na politička ubećenja, iznositi svoja mišljenja kojima će pomagati da se naš narod oslobodi okupatora i njegovih najamnika`. Osim toga, „Glas` je trebalo da omogući organizaciono povezivanje „svih snaga srpskog naroda koji se sada sgapaju u jedinstvenu želju — osloboćenje našeg naroda ispred ropstva okupatora i njegovih najamnika, i da štiti interese narodnooslobodilačke borbe i onemogući podstrekače bratoubilačkog graćanskog rata`. Pored uvodnika, Nešković je napisao i članak „Kako hitlerovci zamišljaju novi poredak i koje su mesto u njemu odredili Srbiji`. Komentarišući nacionalsocijalističke koncepcije o tzv. novom poretku u Evropi, koje su bile objavljene u listu „Časopis za politiku`, istakao je da Srbiju, ako ostane pod nemačkom okupacijom, očekuje „robovski kolonijalni režim`. U članku „Nedić i srpstvo` Vasilije Buha je pokazao u čemu je suština kvislinške uloge Milana Nedića. Treći članak u ovom broju „Ko vodi borbu protpv okupatora i njegovih plaćenika u Srbiji` napisao je Mirko Tomić, razotkrivajući izdajničku ulogu čegničkog pokreta i njegovog voće Draže Mihailovića u Srbiji i Jugoslaviji. Ovaj prvi broj, kao i druge brojeve „Glasa`, u toku narodnooslobodilačkog rata i revolucije, distribuirala je tehnika Pokrajinskog komiteta, kojom je rukovodio Svetislav Kanački, španski borac. Tehnika PK bila je organizaciono odvojena od Pokrajinskog komiteta. Pored Kanačkog u tehnici PK je radila Slavka Morić i Slobodanka Savić, kao i kurirke, koje su držale vezu sa kuririma okružnih komiteta i predavale odgovore i materijal Pokrajinskog komiteta. Centralna ekspedicija tehnike PK nalazila se u stanu Miroslava i Olivere Parezanović, u Lastinoj ulici br. Pakovanje materijala i lista „Glas` za distribuciju obavljao je Kanački, koji je imao tačnu evidenciju dolaska i odlaska kurira. Materijal i „Glas` prenošeni su u raznovrsnoj ambalaži, koja je bila najpogodnija u odrećeno vreme, a koju je po zadatku Pokrajinskog komitega izraćivao Vučko Ivković. U cilju obezbećenja maksimalne sigurnosti, prijem i isporuka pošte vršili su se na različitim mestima, a bio je zabranjen i svaki kontakt među kuririma, osim po zadacima Partije. Funkcionisanje tehnike Pokrajinskog komiteta i distribucija materijala bili su uveliko uhodani u vreme šgampanja ,,Glasa`, što je omogućilo njegovo rasturanje. Pojava prvog broja „Glasa` imala je višestruki društveno-politički i agitaciono-propagandni značaj. Pokrenut u teškim uslovima u kojima se nalazio oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu, list ,,Gllas` pokazao je prijateljima i neprnjateljima narodnooslobodilačke borbe da oslobodilački pokret u Srbiji i Beogradu deluje, da je neuništiv. Pisana reč u „Glasu`, već od njegovog prvog broja, bila je ubojita kao vatreno oružje na frontu, s kojim su se NOP odredi pod rukovodstvom KPJ borili protiv okupatora i domaćih izdajnika za osloboćenje zemlje. Pisana reč u „Glasu` podizala je borbeni moral naroda i bila dokaz, uprkos neprijateljskoj propagandi o unišgenju komunista u Srbiji, da Komunistička partija postoji i deluje i da je neuništiva. Ubrzo posle izlaska iz štampe prvog broja „Glasa`, pala je u ruke specijalne policije SloG odanka Savić. Zahvaljujući njenom hrabrom držanju pred polgcijom, nije otkrivena tehnika Pokrajinskog komiteta. Nasgojeći da list i tehnički bude lepo urećen, Pokrajinski komitet je odlučio da se br. 2 i 3 za 1942. štampaju u štampgriji Centralnog komiteta KPJ, koja je raspolagala boljim tehničkim sredstvima za štampanje. Tehničku opremu lista uradio je Borće Andrejević-Kun, koji je u to vreme stanovao u štampariji CK KPJ. Slaganje i štampanje ovog dvobroja obavili su Slobodan Jović, slovoslagač, i Branko Bonović, mašinista, koji su od 1941. godine radili u štampariji CK KPJ, a rasturanje su vršili svi stanari te kuće: Milo Bošković, Zaga Jovanović, Ljubica Bonović, zatim Milada Rajter, Brana Perović i drugi. Sadržaj broja 2 i 3 za 1942. bio je znatno bogatiji u odnosu na prvi broj, jer je u njemu bilo više saradnika. U ovom dvobroju objavljen je članak Josipa Broza Tita „Mećunarodni značaj narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji i zamaskirani izdajnici`, zatim nekoliko članaka Neškovića, meću kojima i članak posvećen 25-godišnjici velike oktobarske socijalističke revolucije, kao uvodnik, i članci: „Ustavotvorna skupština Antifašističkog veća narodnog osloboćenja Jugoslavije`, „Osloboćena teritorpja`, „Za zimsku pomoć partizanima` i dr. U njemu su objavljena i dva članka Mirka Tomića, od kojih je od posebnog značaja: „Saradnja Mihailovića sa Nedićem i nemačkim okupatorom posle gubljenja slobodne teritorije u Srbiji`, u kome je dokumentovano prikazao izdajnički rad Draže Mihailovića i njegovih saradnika. U tom članku Tomić je predlagao da se ujedini ceo srpski narod u Jedinstveni narodnooslobodilački front za borbu protiv okupatora, kao što je to učinio slovenački narod u Osvobodilnoj fronti, Jedan od novih saradnika „Glasa` bio je i Borće Jovanović-Jarac, koji je za broj 2 i 3 napisao članak „Dva lica izdaje`. Brojevi 1—2 i 3—4 i broj 5 za 1943. štampani su u kući na Banjičkom vencu i u njima je saraćivao veći broj saradnika, a obezbećeni su dopisi iz raznih krajeva Srbije. Većinu članaka za prvi dvobroj za 1943. i dalje su pisali uglavnom članovp Pokrajiskog komigeta MeškoviN, Moma Marković i Vasilije Buha, dok je Mirko Tomić, kad je ovaj dvobroj pripreman za štampu, poginuo u borbi sa policijom januara 1943. U objavljenim člancima pisano je o aktuelnim pitanjima narodnooslobodilačkog pokreta i socijalističke revolucije. Nešković je za ovaj dvobroj napisao članke: ,,Na putu pobede, „Jedna pegina je naša`, „Svetli grobovi` i dr.; Moma Marković: „Drumovi će poželeti Turaka`, „Mi nismo sami`, „Mi smo ponosni`, nekrolog o Mirku Tomiću i dr.; Vasilije Buha: „Ko stoji iza Milana Nedića`, Borće Jovanović: „Štuka — kultura` i drugi. Ovaj dvobroj „Glasa` imao je 12 stranica teksta. U dvobroju 3—4 za 1943. koji je bio obima 8 stranica, osim tekstova Neškovića: „27. mart`, „Ofanziva i protivofanziva`, „Janko JTisjak-Puška` i drugih, štampani su i prilozi novih saradnika: Radivoja Jovanovića-Bradonje „Dražinovci kolju po Šumadiji`, Jovana Šerganovića „Kaznena ekspedicija u okrugu požarevačkom i smrt fašističkog zlikovca Henzela`, Vere Miletić „8. mart` i drugi. U broju 5 za 1943. ponovo je povećan broj stranica na 12, kao i broj saradnika. Tako su u ovom broju svoje članke objavili Petar Stambolić „Peta fašistička ofanziva — Peta velika pobeda narodnooslobodilačke vojske`, „Zadušnica krvopilaca`; Dragoslav Marković „Odjek sa Drine`, „Dražinovci po Kosmaju`; Marko Vranješević objavio je pesmu „U verigama`; Božidarka Dahmjanović-Kika „Kosmajski partizani se svete`; Milovan Milosavljević „Napad na Aranćelovac` i Dušan Petrović-Šane „Dražinovci i dalje kolju i pale po Šumadiji` i nekrolog Stanislavu Sremčeviću. Kao što se vidi, ovaj broj „Glasa` bio je raznovrsniji od svih prethodnih. Izdavanje „Glasa` u šgampariji CK KPJ moralo je krajem avgusta 1943. da bude obustavljeno, jer su Nemci kuću u kojoj se ona nalazila uzeli za smeštaj svojih vojnika. Svi stanari te kuće morali su biti iseljeni. Prilikom iseljavanja, Branko Bonović i Slobodan Jović noneli su sa sobom malu štamparsku mašinu marke „boston` i preneli je u sklonište koje se nalazilo u kući Milutina i Ratke Blagojević u Krajinskoj ulici broj 24, gde je pre toga bilo sklonište materijala za tehniku Pokrajinskog komiteta. U no vom skloništu je ubrzo montirapa štamparija, a mali „tigl` za njene potrebe izradio je Vučko Ivković prema nacrtu inženjera Jovana Jankovića. Na tom tiglu Jović i Bonović štampali su ostale brojeve „Glasa`, koji su izdavani u Beogradu krajem 1943. i tokom 1944. godine. Ovi brojevi su bili formata 24 X 30 cm. Iako se oskudevalo u hartiji, a bile su znatno smanjene i tehničke mogućnosti, broj 6 za 1943. izašao je na 6 strana u tiražu od 2.000 primeraka. I u ovom broju najviše priloga napisali su članovi Pokrajinskog komiteta: Petar Stambolić, Nešković i Buha. Stambolić je napisao članke: „Veliki uspesi naše narodnooslobodilačke vojske` i „Pobedonosni put Crvene armije na zapad`, Nešković „Davljenici` i „Akcije partnzanskih odreda u Srbiji`, a Buha „Omladinska tamniia u Smederevskoj Palanci`. To je bio i poslednji članak Buhe objavljen u „Glasu`, jer je početkom oktobra 1943. uhapšen od specijalne policije. U broju 6 objavljena je i jedna pesma Miloša Savkovića i njegov članak o Nediću, zatim nekrolog o Milošu Savkoviću, koji je napnsao Dušan Petrović-Šane, kratak osvrt Mome Markovića na poginule istaknute borce narodnooslobodilačke vojske i borce partpzanskih odreda u Srbnji i dva priloga Vere Miletić. Poslednji broj „Glasa`, 7 za 1943, izašao je na 4 strane. Ovaj broj i sledeće za 1944. uredio je Petar Stambolić, jer je Nešković otišao na teren u južnu Srbiju. Osim urećiva- 441 nja, Stambolić je broj 7 uglavnom popunio svojim člancima. Izmeću ostalog, pripremio je opširan komentar o Drugom zasedanju AVNOJ-a i stvaranju Nacionalnog komiteta narodnog osloboćenja Jugoslavije. Vesti o Drugom zasedanju AVNOJ-a koje je emitovala radio-stanica „Slobodna Jugoslavija` slušao je i zapisivao Marko Ristić, književnik, a prenosila ih je do Stambolića Krista Borćević. Samo dva priloga u ovom broju napisali su drugi autori. To je članak „Nacionalizam u okviru današnjice` Dušana Bogdanovića, potpredsednika Narodne seljačke stranke, koji je od 1941. saraćivao sa KPJ. U tom članku Bogdanović je razobličavao srpski nacionalizam i njegove predstavnike Nedića, Dimitrija Ljotića, Kostu Milovanovića-Pećanca i Dražu Mihailovića, koji su se stavili u službu okupatora, i nasuprot njima isticao borce narodnooslobodilačkog pokreta kao istinske borce za narodnu slobodu. Drugi članak je napisao Predrag Marković-Alimpije, pod naslovom „Jablanica i Toplica se dižu na oružje`. U toku 1944. izašla su u okupiranom Beogradu četiri broja „Glasa`. Dvobroj 1—2 za 1944. godinu štampan je na 8 strana, treći je izašao u martu, a četvrti u maju. Sve brojeve „Glasa` izdate u Beogradu, osim broja 1, složili su, prelomili i štampali Slobodan Jović i Branko Bonović, koji su 29. jula 1944. posle žestokog otpora izvršili samoubčstvo da ne bi pali policiji V ruke, kada je otkrila sklonište u Krajinskoj ulici. Sledeći brojevi „Glasa`, 5. i 6. za 1944, štampani su na slobodnoj teritoriji u južnoj Srbiji. Redakcija ovih brojeva imala je novi sasgav, a sačinjavali su je: Bogdan Pešić, Slobodan Ivanović-Lale, Tanasije Mladenović, Marko Vranješević, Sava Vučković i Milivoje Stefanović. Redakcija je bila smeštena u selu Gornji Statovci, u kome se nalazio Glavni štab narodiooslobodilačke vojske za Srbiju. Štampanje ova dva broja obavljeno je u štampariji Okružnog komiteta KPJ za Leskovac u selu Ivanju pod Radan-planinom, a svi člancn bili su potipisani punim imenima i prezimenima, za razliku od brojeva izdatih u Beogradu, koji su izlazili nepotpisani ili sa inicijalima ili pseudonimima. Osloboćenjem Beograda, „Glas` je ponovo štampan u glavnom gradu 7. novembra 1944. n nosio je broj 7. U izdanju „Glasa` pojavio se 24. oktobra list „20. oktobar`, u čast osloboćenja Beograda, u kome je stanovništvo šire obavešteno o borbama za osloboćenje Srbije i Jugoslavije.

o autoru: `Borko Đorđević čuveni plastični hirurg je rođen u Pirotu, u Srbiji. Biografija Borka Đorđevića je ispunjena zanimljivim podacima, mnogobrojnim usponima, različitim uspesima, ali jednako tako i razočarenjima i ponekim padom. Školovanje je završio u Pirotu, Beogradu, Livingstonu, Montkleru, Filadelfiji, Kolumbusu. Međutim njegova mladost je vezana za Beograd i ovaj grad oseća kao deo svoga bića. Trudi se da najviše vremena provede u njemu koliko mu poslovne aktivnosti po svetu do dozvoljavaju. Živi i radi na potezu Beograd – Igalo – Dubai – Palm Springs (Kalifornija). Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu je završio u roku i kao mlad perspektivan lekar imao veliku želju da specijalizira ginekologiju, međutim nepravde su ga pratile od samog početka. U sasvim uobičajenim okolnostima tog doba, gde se nisu preterano cenile vrline, kao ni umeće, pravo na tu specijalizaciju biva dodeljeno drugoj osobi suprotnog pola. Onaj ko je odlučivao je znao šta mu je bilo potrebno, a to sigurno nije bilo nešto za dobrobit tadašnjeg socijalističkog društva, već radi lične koristi. Kakav ginekolog bi Borko Đorđević bio ostaće zauvek tajna, ali kakav je vrhunski plastični hirurg najbolje ilustruje BBC koji ga svrstava među deset najboljih u svetu ikada. Dela najbolje govore. Nisu slučajno baš od njega tražili da pravi dvojnike Sadamu Huseinu. Osim toga pravio je i dvojnike Elvisa Prislija, kao što su mnoge svetske zvezde poput Larija Kinga, Sir Eltona Džona, Džoan Kolins, sestara Gabor i druge ličnosti iz sveta sporta i javnog života. Revoltiran i razočaran napušta Jugoslaviju, teška srca ostavlja voljeni Beograd sa čvrstim obećanjem da će se vratiti kada za to dođe vreme, i odlazi u Sjedinjene Države. U Americi svako ima svoju šansu, bitno je samo da hoće da radi, da ne kuka i da se ne žali i uspeće. Tako je i Borko Đorđević zasukao rukave i posvetio svoj život pacijentima i nauci. Obrazovanje je ono što ga je kroz čitav život činilo ispunjenim i večito je težio za usavršavanjem. U to vreme na ceni su bili hirurzi i Borko Đorđević je prihvatio izazov. Američki san u bukvalnom smislu reči i ne postoji, postoje samo rad, odricanje i nespavanje. Brzo nostrifikuje diplomu i nastavlja sa stručnom praksom u Livingstonu, savezna država Nju Džersi(New Jersey). Prethodno je u Jugoslaviji obavljao stručnu praksu na Institutu za javno zdravlje, odnosno u JNA kao vojni lekar. Specijalizacija hirurgije biva novo poglavlje u njegovom životu i započinje je u Montkleru, u bolnici Mountainside. Nakon dve godine rada i specijalizacije prelazi u Pensilvaniju, u Filadelfiju gde nastavlja dodatno usavršavanje na ovom polju. Nakon što je postao specijalista opšte hirurgije, želja da što je moguće više pomogne svojim pacijentima odvlači ga na specijalizaciju plastične hirurgije. Kada god je mogao da bira profesor Đorđević je birao najteže i najveće izazove. Tako je bilo i sada, izabrao je rekonstruktivnu plastičnu hirurgiju šake i genitalija i naravno estetsku hirurgiju. Uspešno završava specijalizaciju rekonstruktivne plastične hirurgije i nakon šest godina dodatnog usavršavanja postaje plastični hirurg. Naravno dalju edukaciju nastavlja obilazeći i ostale države Amerike: Mičigen, Masačusets, Floridu, Ilinois, Kaliforniju, Luizijanu, Vošington DC, Teksas, Nju Jork... Nekako su ga ratna zbivanja početkom devedesetih vratila na naše prostore, pre svega kao vrsnog hirurga sa bogatim iskustvom što u lečenju ranjenika iz Vijetnamskog rata, tako i u lečenju ranjenika iz redovnih obračuna uličnih bandi i policije sa gradskih ulica. Tako doktorat brani u Beogradu i postaje Doktor medicinskih nauka. Iza toga postaje i vanredni profesor na Univerzitetima u Nišu i Beogradu. Karijeru kao privatnik započinje u Palm Springsu u Kaliforniji odmah nakon sticanja specijalističkog zvanja. U Americi diploma vredi godinu dana, iza toga se broje samo ostvareni rezultati i novac koji je zarađen. Po tome se vrednuju znanje i stručnost. Zarada nikome nije zagarantovana, kao ni posao. Za njih se čovek sam mora izboriti ili ih stvoriti. Profesor dr Borko Đorđević otvara privatnu ordinaciju u Palm Springsu i po svojim rečima pomalo drsko i bezobrazno postavja dvostruko više cene od ostalih. Očekivao je da neće imati mnogo posla kao što je imao prethodnih godina doks e usavršavao, već da će raditi manje, a zaraditi sasvim dovoljno. Međuti kvalitet usluge, kao i direktni marketing od strane njegovih pacijenata čine svoje. Profesorova ordinacija je puna, mnogi pacijenti srećni i zadovoljni, a novac počinje da pristiže. Popularnost srazmerno raste i jednostavno sve dolazi po nekom ustaljenom redosledu. Borko Đorđević kupuje najlepšu vilu u Palm Springsu vrednu 3 miliona dolara. Naravno taj status donosi samo još više pacijenata i posao cveta. Mnoge poznate ličnosti su prošle kroz njegovu ordinaciju, tako i majka sestara Gabor. Ona je izuzetno cenila sosptvenu lepotu i ulagala je u svoj izgled. Iako već u godinama ipak je insistirala na operacijama sa jednim pomalo čudnim zahtevom: ako umre u toku operacije da profesor završi tu operaciju jer ona mora da izgelda lepo i za sopstvenu sahranu. Međutim sve je prošlo u najboljem redu, ćerke bile oduševljene izgledom svoje majke, a Eva ostala zaljubljena u profesora Đorđevića. Tako je počela romansa. O tome možete pročitati ovde. I sama Eva se odlučila na operaciju fejsliftinga, međutim želela je da se to ne sazna u filmskoj industriji u strahu da neće dobijati uloge ili biti popularna koliko je bila. Humanitarni rad je nešto što je u kapitalističkom svetu na visokoj ceni i što pokazuje da ljudi nisu samo proračunate mašine koje samo zanima zgrtanje blaga, već da poseduju i dušu i srce. Borko Đorđević je učestvovao u nebrojenim humanitarnim akcijama i za zalaganje i trud koje je uložio društvo u kome je živeo, grad Palm Springs Stars mu je dodelio humanitarnu zvezdu. Tako je zauvek njegovo delo ostalo ovekovečeno u gradu u kome je živeo i radio. Humanitarna zvezda se nalazi na šetalištu, na pločniku u ovom gradu. Veliko umeće plastičnog hirurga Borka Đorđevića zbližava sa mnogim istaknutim ličnostima kako iz sveta šoubiznisa, sporta i kulture, tako i sa političarima. Nekako prirodno Borko Đorđević sebe pronalazi u Republikanskoj partiji s obzirom da oni polažu na sopstvene vrednosti, rad, trud, odricanja zarad postizanja uspeha za razliku od demokratske opcije koja se bazira na nasleđu. Svojim intelektom brzo izbija u prvi plan i doseže vrh političkog sistema, pa su mu tako poznanici i prijatelji mnogi senatori, kao i predsednici iz tog vremena. Krajem osamdesetih godina prošlog veka, profesor Đorđević nakon što je gotovo ostvario sve svoje želje i snove, odlučuje da svoju sreću i zadovoljstvo postignutim podeli sa ljudima u zemlji u kojoj je rođen. Pre svega mu je osnovni cilj bio da pomogne mladim lekarima na njihovom profesionalnom putu, a zatim i razvoju medicine u tadašnjoj Jugoslaviji. Najpre postiže dogovor sa institutom „Simo Milošević“ u Igalu u Crnoj Gori. I tada otpočinje projekat Mediteranskog hirurškog centra koji i danas živi, radi, raste i razvija se i dalje pod vođstvom profesora dr Borka Đorđevića. Međutim već početkom devdesetih počinju nemiri u Jugoslaviji, zatim i rat koji se u najkrvavijem obliku javlja u Bosni i Hercegovini. Borko Đorđević na sve načine pokušava da pomogne svom narodu ne samo kao lekar već i svojim političkim uticajem. Iskoristio je svoju poziciju u okviru republikanske partije i na sve načine pokušavao da izdejstvuje što je više pomoći moguće za svoj narod. Tako i postaje na predlog gospodina Kartera i ambasador njegovog centra za humanitarnu pomoć. Ujedno zajedničkim snagama pokušavaju da svojim znanjem i uticajem nekako ubede zaraćene strane na mirno rešenje sukoba. O svim događajima iz tog perioda možete pročitati u knjizi profesora dr Borka Đorđevića Stakleni mir: Džimi Karter i opasni Srbi. U tom periodu profesor Đorđević je pre svega gledao da pomogne najmlađima i izvršio je preko hiljadu operacija dece koja su stradala u ratu. Prilikom dodele zvezde u Palm Springsu organizatori su dali poseban osvrt na to veliko humanitarno delo. Početkom 21. veka otvara i ordinaciju rekonstruktivne plastične hirurgije Timeless Beauty u Beogradu. Nastavlja da obučava mlade lekare za njihov budući humani poziv. U radu sa studentima ističe da mu je to zadovoljstvo zbog emotivne veze sa svojom otadžbinom. Profesor Borko Đorđević kaže da je u Americi naučio da čovek vredi onoliko koliko zna i ume, da nije bitno odakle ko dolazi, niti kako se krsti. Čovek vredi onoliko koliko mu je veliko znanje, koliki rad je spreman da uloži i koliko teži za usavršavanjem. Profesor neprekidno studentima želi upravo da usadi ove vrline. Ordinacija raste i širi se iz dana u dan i trenutno se završava nova operaciona sala koja će sadržati poslednja tehnološka dostignuća na polju medicine. Otvorena je svakim radnim danom i subotom za sve sadašnje i buduće pacijente iz ovog dela sveta. Godine 2010. stiže još jedno veliko priznanje za celokupni rad ptofesora Đorđevića: Medalja časti (Ellis island Medal of Honor). Ovu nagradu svake godine dobija 100 najistaknutijih ljudi u svetu u svom profesionalnom i humanitarnom radu.` BROJ STRANA: 252 IMA 12 STRANA DOKUMENATA. PISMO: LATINICA POVEZ: MEK