Izdavač: Radio Zagreb Glavni i odgovorni urednik Ervin Peratoner Dizajn Zoran Pavlović Ilustracije Mirko Ilić Meki povez, klapna, 446 strana

Realistična licencirana kopija Porsche-ovog modela Cayenne Daljinsko upravljanje (radio control-RC) Igračka za uzrast 6+

Realistična licencirana kopija Audi-jevog modela Q5. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja. Igračka je namenjena za uzrast 6+.

Realistična licencirana kopija Porsche-ovog modela Macan Turbo. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) Igračka za decu uzrasta 6+ godina Dimenzije: 19.5*9.2*6.7 cm

Rastar automobil Ferrari FXX 1:24 Realistična licencirana kopija Ferrari FXX modela ednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Baterije: DA

Realistična licencirana kopija Porsche-ovog modela Macan Turbo. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) Igračka za decu uzrasta 6+ godina Dimenzije: 19.5*9.2*6.7 cm

Realistična licencirana kopija Mini cooper-ovog S modela na daljinsko upravljanje Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 6+

Realistična licencirana kopija Porsche-ovog modela GT3 Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 3G+ Dimezije: 18.5*9*5.5cm

Realistična licencirana kopija Mini cooper-ovog S modela na daljinsko upravljanje Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja Igračka je namenjena za uzrast 6+

Realistična licencirana kopija Ferrari-jevog LaFerrari modela na daljinsko upravljanje koja će omogućiti Vašem detetu sate uživanja Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) Igračka je namenjena za uzrast 6g+ Baterije se ne nalaze u pakovanju

Savršen auto za Vaše dete realistična kopija Porsche-ovog modela GT3. Nek se Vaše dete igra uživajući u satima i satima igre. Realistična licencirana kopija Porsche-ovog modela GT3 Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) Igračka je namenjena za uzrast 6+

Auto na daljinski, realističan model fenomenalnog automobila Ferrari California. Igračka je za decu stariju od 6 godina. Realistična licencirana kopija Ferrari California modela Razmera 1:24 Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) Igračka je namenjena za uzrast 6+ Baterije se ne dobijaju uz kupljenu igračku

Potpuno realistična igračka na daljinsko upravljanje BMW X6. Obradujte Vaše dete ovom licenciranom verzijom popularnog modela autića. Realistična, licencirana, kopija BMW modela X6 u razmeri 1:24 Jednostavno daljinsko upravljanje (RC-radio control) omogući će Vašem mališanu sate uživanja Namenjena je deci uzrasta 6+

Još jedna fenomenalna kopija sportskog autmobila na jednostavno RC upravljanje. Auto na daljinski koji će se sigurno svideti Vašem detetu. Igračka je za uzrast dece iznad 6 godina. Realistična, licencirana, kopija Ferrari modela F12 u razmeri 1:18 Jednostavno daljinsko upravljanje (RC-radio control) omogući će Vašem mališanu sate uživanja Namenjena je deci uzrasta 6+

Realistična licencirana kopija Range Rover Sport modela. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja. Dimenzije proizvoda - visina x širina x dubina: 7,5 x 20,5 x 9,5 cm Dimenzija kutije- visina x širina x dubina: 12 x 28,5 x 14 cm Materijal: Plastika, metal Uzrast: 6G+ Održavanje-čuvanje: Vlažnom krpom sa neutralnim deterdžentom, bez upotrebe sredstava za izbeljivanje. Potrebne baterije: automobil- 3xAA / daljinski upravljač-2xAA baterije

Realistična licencirana kopija Range Rover Sport modela. Jednostavno daljinsko upravljanje (radio control-RC) omogućiće Vašem mališanu sate uživanja. Dimenzije proizvoda - visina x širina x dubina: 7,5 x 20,5 x 9,5 cm Dimenzija kutije- visina x širina x dubina: 12 x 28,5 x 14 cm Materijal: Plastika, metal Uzrast: 6G+ Održavanje-čuvanje: Vlažnom krpom sa neutralnim deterdžentom, bez upotrebe sredstava za izbeljivanje. Potrebne baterije: automobil- 3xAA / daljinski upravljač-2xAA baterije

Realistična, licencirana, kopija BMW modela X6 u razmeri 1:24. Jednostavno daljinsko upravljanje (RC-radio control) omogući će Vašem mališanu sate uživanja. Dimenzije proizvoda - visina x širina x dubina: 8,5 x 20,5 x 9 cm Dimenzija kutije- visina x širina x dubina: 11,5 x 38,5 x 13 cm Materijal: Plastika, metal Uzrast: 6G+ Održavanje-čuvanje: Vlažnom krpom sa neutralnim deterdžentom, bez upotrebe sredstava za izbeljivanje. Potrebne baterije: automobil- 3xAA / daljinski upravljač-2xAA baterije

str. 225 do 252 naslovna strana ANTUN TOMMASEO -- ART NOUVEAU Jadranska straža osnovana je 1922. Društveni znak bio je buzdovan Kraljevića Marka izvučen napola iz mora. Posle Prvog svetskog rata Jadranska straža radila je na tome da što više njenih članova a posebno dece iz unutrašnjosti letuje na Primorju. Sem oporavka njihov cilj bio je da izletnici što bolje upoznaju svoju zemlju i njenu istoriju. Narod koji je vekovima živeo razdvojeno u više država trebalo je da se upozna i zbliži. Jadranska straža je smatrala da će boravak dece privući njihove roditelje. Izvršni odbor J.S. odlučio je da pošalje predavače da održe predavanja omladini u letovalištima Jadranske Straže. Predavali su o kulturno-istorijskim, geofrafskim i privrednim temama. Predavači su posetili koloniju iz Sarajeva u Sukošanu i Budvi, koloniju iz Kragujevca u Milni, iz Beograda u Makarskoj i Supetru i koloniju iz Osjeka u Trpnju. U Dubrovnik je 30. maja 1931. stiglo posebnim vozovima preko 600 izletnika Jadranske straže iz svih krajeva Južne Srbije (Makedonije). Izletnici su predvođeni sokolskom i građanskom kumanovskom muzikom (u živopisnoj narodnoj nošnji svoga kraja) u povorci došli u grad, pozdravljeni burnim pljeskanjem. Ispred gradske opštine pozdravio ih je u ime dubrovačke Jadranske straže Dušan Bašić istakavši: „…dolaskom u drevni slavenski grad obnavljaju one veze , koje su i u davnoj prošlosti usko vezivale stari slobodni Dubrovnik sa carskim Skopljem.“ U počast izletnicima vojna muzika otsvirala je na Šetalištu Kralja Aleksandra birani program. Jadranska straža u Dubrovniku ovom prilikom poklonila je pevačkom društvu „Vardar“ lovor vijenac sa natpisom „Jadranska straža u Dubrovniku 30 V 1931. Srpskom Pjevačkom Društvu „Vardar“ u Skoplju“. Izletnici su produžili za Zeleniku. Oblasni odbor Dubrovnik u svojim prostorijama u Dubrovniku uredio je društvenu biblioteku. Prilikom održanja Oblasne skupštine u Korčuli 1933. priređene su velike svečanosti. Iza svečanosti osnovana je u Korčuli muzika Jadranske straže. Februara 1934. održana je revija jugoslavenskih narodnih nošnji sa igrankom. Prilikom Oblasne skupštine u Kotoru juna 1934. priređen je društveni izlet u Kotor, Cetinje i Budvu. Mjesni odbor Korčula priredio je sa muzikom izlet u Trpanj, Lumbardu i u Lovište, a učestvovao je na proslavi Js u Bitolju. Mjesni odbor Trpanj priredio je izlete do Drvenika, Dube i Drače. Mjesni odbor Blato na Korčuli priredilo je izlet u Prigradicu, a Mjesni odbor Tivat u Cetinje. Oblasni odbor Dubrovnik priredio je 31. 10. 1934. komemoraciju kralju Aleksandru uz učestvovanje svih društava grada Dubrovnika. Oblasni odbor Dubrovnik radio je 1934. na nacionalizaciji imena sa nenarodnim oblikom. Prilikom otkrivanja spomenika NJegošu u Trebinju, izaslanstvo Oblasnog odbora Dubrovnik položilo je venac. Novi ogranci Js osnovani su 1934. u Dunavima, Županjem Selu, Kuni, Lumbardi, Poljicima, Pupnatu, Smokvici i Herceg Novom. Ogranci Čilipi, Kameno, Koločep, Lopud, Mrcine, Ston i Trsteno nisu bili aktivni. Delatnost odbora u Tivtu protezala se na ratnu mornaricu i arsenalske radnike. Oblasni odbor Dubrovnik 1934. imao je 10 Mjesnih odbora : Dubrovnik I, Dubrovnik II, Blato na Korčuli, Duba, Đenović, Korčula, Kotor, Orebić, Tivat, Trpanj. Povjereništava 13 i to: Babino Polje, Blato (Mljet), Goveđari, Drvenik, Kuna, Lovišće, Mlini, Poljice, Risan, Trebinje, Cavtat, Žrnovo i Pomorska vojna akademija. Brojno stanje članstva bilo je 31.12.1933. 1.584, a 31.12.1934. bilo je 1.608. U Dubrovniku podmladak Js delovao je u Muškoj i Ženskoj građanskoj školi, Gimnaziji, Privatnoj franjevačkoj gimnaziji i Pomorskoj trgovačkoj akademiji. Brojno stanje podmlatka 1933. bilo je 1.364. Oblasni odbor Jadranske straže iz Bečkereka (Zrenjanin) organizovao je letovanje u svom domu u Omišu u junu, julu i avgustu 1934. za 3 grupe podmlatka od 177 članova. Oblasni odbor Beograd priredio je sa 100 članova Uskršnji izlet 1933. u Dubrovnik i Boku. Oblasni odbor Beograd Jadranske straže organizovao je svoje letovalište u Savini (Meljine) u zgradi Lučke kapetanije. U Savini je 1933. letovalo 245 lica i to 179 učenika i 66 odraslih članova. Zgradu je morao da ustupi Komandi ratne mornarice. Organizovao je privremeno letovalište jula i avgusta 1934. za 171 osobu u zgradi Građanske škole u Makarskoj. Uprava letovališta priredila je dva izleta i to prvi u Orebić i Korčulu a drugi u Biševo, Kominu i Hvar. Akademska sekcija iz Beograda letovala je u Supetru, a srednjoškolska u Makarskoj. Oblasni odbor Beograd kupio je u januaru 1935. vilu i imanje u Bijeloj za izgradnju svog doma. Preduzeli su dograđivanje vile da bi je osposobili za letovanja. Gosti su dolazili iz raznih krajeva Srbije. Vozili su ih brodom do Herceg Novog, dalje lokalnim parobrodom do Baošića, a iz Baošića peške do doma. Po statistici letovalo je u domu u Bijeloj 1935. 88 omladinaca i 22 odrasla; 1936. 123 omladinca i 59 odraslih; 1937. 156 omladinaca i 174 odraslih; i 1938. 200 omladinaca i 180 odraslih. Odrasli gosti su večim delom bili rodbina omladine. Iz doma su organizovali izlete po Boki, u Dubrovnik, preko Lovčena na Cetinje i u Budvu. Sekcija podmlatka Mjesnog odbora Jadranske straže iz Novog Sada letovala je u Baškoj Vodi kod Makarske. Oblasni odbor Sarajevo primio je 1933. na letovanje 54 člana podmlatka a u 1934. 75 članova podmlatka. Ženski podmladak Jadranske straže iz Sarajeva (učenice sarajevskih srednjih škola) letovale su 1934. u domu u Budvi. Bile su dve grupe, prva grupa od 40 učenica letovala je u julu, a druga od 35 učenica u avgustu. Budva je odala poštu svom velikanu Stjepanu M. LJubiši. Vođe grupa upoznale su omladinu sa LJubišinim delima i krvavom istorijom kraja. Učenice su videle poprsje koje je izradio umetnik Dolinar. Jadranska straža u Dubrovniku održala je 23.maja 1937. svoju redovnu godišnju oblasnu skupštinu, kojoj su prisustvovali članovi uprave kao i delegati mjesnih odbora Kotora, Tivta, Baošića, Dubrovnika 2 (Gruž), Korčule i Blata na Korčuli, te Povjereništava Cavtata, Veleluke i Suđurđa. Zaključeno je da se otvori prenoćište za članove i podmladak Jadranske straže koji iz unutrašnjosti u velikom broju silazi na more. Zaključeno je da se omogući štampanje knjige „Vodić kroz Boku-Kotorsku” od Petra Šerovića osobitog poznavaoca i pisca istorije Boke-Kotorske, u interesu turizma na Jadranu. Jadranska straža u Dubrovniku proslavila je 30. oktobra 1938. svoju slavu „Jadranski dan”. U Oficirskom domu održana je akademija, koju je pozdravnom riječi otvorio predsednik Dušan Bašić, nakon čega je održano predavanje o oslobođenju jadranske obale i o važnosti mora za napredak i veličinu države i naroda. Akademija se nastavila prigodnim deklamacijama i dvema koncertnim tačkama koje je izvršio Podmladak Jadranske Straže posle čega je sledila igranka. Proslavi su prisustvovali vojne i civilne vlasti, te nacionalna i kulturna društva i mnogobrojno građanstvo. Oblasni odbor Jadranske straže u Dubrovniku održao je 1939. „Jadransku večer” sa muzičko-zabavnim delom i plesom u Oficirskom domu u Dubrovniku. Dvorana je bila ukrašena u vidu ratnog broda. Koncertni deo večeri izveli su muzičari J. Šlaus, Grazio Maruči i D. Trojanović, poljski kompozitor L. M. Rogovski, A. Safanov i T. Koš. Posle koncerta održana je ritmičkla igra „Galija” pod vođstvom nastavnice M. Crnčević. Oblasni odbor Jadranske straže iz Novog Sada podigao je svoj dom u Dobroti. Prilikom svečanog otvaranja Doma Jadranske straže u Dobroti 23. jula 1939. Dubrovački Oblasni odbor Js. održao je glavnu skupštinu u Kotoru. Skupštinu je otvorio pretsjednik Mjesnog odbora Js. u Kotoru Marko komodor Dabčević. Sporazumom Cvetković-Maček 1939. Dubrovnik i okolina odvojeni su od Zetske banovine i pripojeni novosnovanoj Banovini Hrvatskoj. Na podsticaj iz Hercegovine i pomoći pristalica Narodne odbrane, članstva Sokola i Jadranske straže, a pod rukovodstvom Mirka Stankovića, održan je 16. decembra 1939. „javni dogovor” u cilju „okupljanja srpstva kao naroda” i podsticanja „nacionalne akcije” u cilju „beskompromisnog održavanja svih ustanova koje su bitne za čuvanje i održavanje narodnog jedinstva”. IZVOR : Saša Nedeljković - član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije split hrvatska

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Lib24 Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

stranica 4 2 x presavijene Srpske službene novine su u dva navrata izlazile izvan teritorije Srbije – “Novine serbske” su između 1813. i 1821. izlazile u Beču, a “Srpske novine Kraljevine Srbije” su između 1916. i 1918, izlazile na ostrvu Krfu, gde su kralj, vlada i vojska, nakon povlačenja preko Albanije, tada boravili. Krf na istoimenom ostrvu bila nezvanična prestonica Kraljevine Srbije i gde se nalazila i Državna štamparija Kraljevine Srbije, koja je novine štampala. U “Srpskim novinama” su ta da objavljivane informacije o aktivnostima kralja i vlade, proglasi, ukazi i naredbe, ratni izveštaji s frontova, klasične novinske vesti, kao i literarni prilozi, pa čak i književna kritika. Među književnim prilozima, već u prvom broju “Srpskih novina”, 1916. godine, našla se tako Oda srpskom narodu Gabrijela d’Anuncija; u narednim brojevima, pored ostalih, i pesme Plava grobnica Milutina Bojića i Ave Serbia Jovana Dučića. na krfu je stampano oko 350 brojeva Srbija, Prvi svetski rat, Albanska golgota: Kako se srpska vojska iskrcala na Krf - od snežnih vrhova do morskih talasa „Tamo daleko, gde cveta limun žut, tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.` Orila se duž morske obale pesma srpskih vojnika u vihoru Prvog svetskog rata, dok su zamišljeni gledali u talase priželjkujući kraj agonije koja ih je zadesila prilikom prelaska preko planina Crne Gore i Albanije. Tamo daleko - na grčkom ostrvu Krf je januara 1916. godine oko 150.000 srpskih vojnika pronašlo „jedini put`, koji je za mnoge bio i poslednji. „Kada smo suprug i ja išli na Krf, imala sam želju da pronađem pradedu, da mu vidim grob i ponosno pročitam njegovo ime`, kaže za BBC na srpskom Mirjana Milošević iz Kostolca, praunuka jednog od mnogih srpskih ratnika koji se nije vratio sa Krfa. Srpska vojska, civili i državni aparat su na daleki put ka Krfu krenuli oktobra 1915. godine, pošto su zemlju sa svih strana opkolile članice Centralnih sila - Austrougarska, Nemačka i Turska, a potom se priključila Bugarska. „Početkom austrougarske, nemačke i bugarske invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, srpska vojska nije uspela da se spoji sa savezničkim trupama koje su se iskrcale u Solunu i krenule dolinom Vardara ka Makedoniji`, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Nemanja Kalezić. Bugarska vojska, koja se neposredno pre toga priključila Centralnim silama, presekla je vezu sa saveznicima u Kačaničkoj klisuri, pa je srpska vojska bila primorana da se skoncentriše u Metohiji. To joj je ujedno bila i poslednja stanica pre nego što je državni i vojni vrh odlučio da pođu ka Jadranskom moru, u takozvanu - Albansku golgotu. Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje vojske i civila preko krševa i zavejanih planina Albanije i Crne Gore u periodu od novembra 1915. do januara 1916. godine, posle invazije Centralnih sila na Srbiju. Ipak, srpska vojska, izbeglice i celokupni državni aparat se nekako dokopao albanske obale, odakle je januara 1916. godine, zahvaljujući saveznicima iz Antante, počela njihova evakuacija na grčko ostrvo Krf. Antanta je bio vojni savez Velike Britanije, Francuske i Rusije početkom 20. veka, a u Prvom svetskom ratu priključile su se Srbija, Rumunija, Grčka i Japan. Posle nekoliko meseci lečenja od bolesti i iscrpljenosti u slanoj morskoj vodi, na ostrvu okruženom maslinjacima i pomorandžama, vojnici su se ponovo odlazili u bitku, ovog puta na Solunski front. Poslednji Srbi su Krf napustili sredinom 1919. godine i posle nekoliko godina provedenih u izgnanstvu, vratili se u oslobođenu domovinu novog imena. „Bez otadžbine daleke, na Krfu živeh ja!` Srbija je krajem 1914. godine izvojevala pobedu u Kolubarskoj bici, koja joj je donela, ispostaviće se, kratkotrajni mir i dalekosežne probleme. Okruženi sa svih strana neprijateljskim snagama - srpska vojska, izbeglice i državni povlače se ka Metohiji. Tamo su se krajem novembra 1915. godine grupisali na potezu od Peći, preko Đakovice, do Prizrena i odlukom vlade i Vrhonog štaba uputili na zapad, ka albanskoj obali. Kretali su se u tri pravca. Jedan je išao preko Crne Gore ka Skadru, dok se druga kolona vojske i izbeglica kretala dolinom Drima, gde je po ciči zimi prelazila čuveni Vezirov most i neprohodnim „kozjim stazama` albanskih planina grabila ka priobalju. Bilo je i onih koji su se ka moru zaputili preko Debra i Elbasana, a potom stizali do luke Valona koju su okupirali Italijani. Međutim, pre nego što su se dokopali ove luke na međi Jadranskog i Jonskog mora, pogodne za pristup savezničkih brodova, srpski vojnici su prepešačili stotine kilometara po negostoljubivim terenima albanskog primorja. „Bila je velika opasnost od austrougarskih podmornica i avijacije, tako da je celokupna vojska koja je stigla u Medovu na severu, posle hodala do Drača, pa od Drača do Valone`, navodi Kalezić. Vojska je bila iscrpljena i tu je najviše ljudi umrlo. „Prelaz preko planina nije trajao duže od pet dana, a taj ceo proces, kad su došli do obale, pa onda i do luke gde će biti ukrcani na brod, umeo je da traje i po mesec i po dana`, ističe Kalezić, načelnik Odeljenja obaveznog primerka Narodne biblioteke Srbije. Kaže da je ideja Vrhovne komande bila da se na albanskoj obali reorganizuje, ne sluteći da je tako nešto neizvodljivo zbog prirodnih uslova i nemogućnosti „logističke podrške` saveznika. „Tek po dolasku na albansku obalu bilo je jasno da se mora krenuti u evakuaciju`, dodaje. Posle brojnih apela koje je podržao ruski državni vrh, počinje premeštanje srpske vojske, civila i državnog činovništva sa albanskih obala, uz masovno angažovanje italijanske i francuske flote i britansku potporu. Za tu potrebu su francuske jedinice „alpskih strelaca` okupirale ostrvo Krf neutralne Grčke, bez ikakvog otpora vlasti i meštana. „Ništa nisu imali` Prve grupe su stigle na Božić, dok su već sredinom januara brodovi počeli da dovoze na desetine hiljada ljudi na ostrvo. Na Krf je došlo oko 150.000 vojnika i određeni broj izbeglica, koji su prebacivani u Italiju i kasnije u Francusku. Brodovi su pristizali u luke Guvija, Krf i Moraitika. Poslednji transport obavljen je krajem aprila 1916. Dolazak na ostrvo i prvi dani su, kaže Kalezić, izgledali „dramatično i haotično`. Iznemogao i bolestan srpski vojnik je najpre podvrgnut trijaži - razvrstavanje obolelih prema prirodi bolesti i hitnosti medicinske pomoći, na obližnjem ostrvu Lazaret. „Italijani i Francuzi su mislili da je srpska vojska, kao i u zimu 1914. i 1915. godine obolela od tifusa - što nije bila istina, ali su se oni strašno plašili te zarazne bolesti, pa su trijaže bile vrlo rigorozne`, objašnjava Kalezić. Ipak, najozbiljniji slučajevi su prebacivani na ostrvo Vido „kako bi se izolovali od vojnika koji su bili u boljem zdravstvenom stanju`. „Vido je postao personifikacija za celu tu krfsku tragediju, zato što je tamo umiralo najviše ljudi`, dodaje. Doktor Vladimir Stanojević, načelnik bolnice Moravske divizije, nazvao je bolest od koje su ljudi uglavnom umirali - ratni proliv. Usled opšte telesne i psihičke iscrpljenosti, organizam nije mogao da prihvati hranu i vodu. „Koliko god ti vojnici bili hranjeni, naprosto je sve prolazilo kroz njih i oni su umirali od dehidratacije`, objašnjava istoričar. Problem je pravila i jaka kiša prvih dana, jer je otežala postavljanje vojnih logora kojih je bilo sedam duž istočne obale ostrva, kao i dostavljanje hrane. „U martu mesecu se konačno sredilo pitanje ishrane, tako što su Britanci dovezli jedan brod sa govečićima čak iz Sudana`, kaže Kalezić. Na ostrvu je tada živelo između 80.000 i 90.000 Grka, a hrane je bilo dovoljno samo za lokalno stanovništvo. Ipak, kasnije su srpski vojnici mogli da kupe voće i ribu od meštana, a zabeleženo je i da su im Grci čamcima dopremali pomorandže da se okrepe. Takođe, na početku je bilo teško naći i drva za ogrev jer je ostrvo bilo prepuno maslinjaka, pod čijim krošnjama su nicali vojni logori. „Maslinovo drvo ne odgovara za potpalu, a neprocenjiva šteta za lokalno stanovništvo bi bila da su ga sekli, pa je i ogrev stizao iz Italije i francuskih i engleskih kolonija iz Afrike`, govori Kalezić. Život i vlada na Krfu Na Krf su pored vojske i izbeglica, pristigli i ministri vlade i narodni poslanici. Srpska vlada na čelu sa Nikolom Pašićem se smestila u hotel Bela Venecija i tamo ostala do kraja rata, dok je skupština zasedala u zgradi pozorišta. Na ostrvu su srpska vlada i Jugoslovenski odbor - političko telo južnoslovenskih političara iz Austrougarske, jula 1917. godine usvojili Krfsku deklaraciju, postavivši tako temelj buduće države. Pored političkih i vojnih institucija, tamo su radile i obrazovne ustanove - osnovna škola i gimnazija, a štampane su i Srpske novine. Iako je uglavnom bio u zoni Solunskog fronta, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, neretko je posećivao Srbe na Krfu. Kalezić kaže da njegov otac - Petar Prvi Karađorđević nije dolazio jer je prethodno prebačen u Italiju, a onda je otišao u blizinu Soluna gde je proveo rat. „Krf je bio neka baza gde su svi dolazili u nekom trenutku`, objašnjava Kalezić, jedan od koautora postavke „Srbi na Krfu 1916-1918` povodom stogodišnjice od iskrcavanja srpske vojske i izbeglica na ovo ostrvo - 2016. godine, u Srpskoj kući u gradu Krfu. Isprva su u grad Krf mogli da odlaze samo oficiri, dok je vojnicima bio zabranjen kontakt sa meštanima, što se kasnije promenilo iako je „ostao strah kod saveznika od zaraznih bolesti`. Ipak, vojnici su i van grada, pre nego što su se oporavili i otišli na Solunski front, pronalazili način da se zabave. Kupali su se u moru, družili na plaži i pevali, između ostalih i čuvenu Tamo daleko, objašnjava istoričar Kalezić. Obezbeđen je čak i mali brod pod imenom „Srbija`, koji je obilazio logore raštrkane po ostrvu. Na taj način je povezivao vojnike iz različitih divizija i dizao moral vojnom muzikom koji je odzvanjala sa palube. „Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!` Broj preminulih na Krfu nikada nije utvrđen, ali se meri u hiljadama. O tome govori i podatak da su pored svakog vojnog logora, nicala groblja. Na tadašnjem nepošumljenom i kamenitom Vidu, koje su Grci nazivali „ostrvom zmija`, bilo je mesta da se sahrani oko 1.200 ratnika. Iz tog razloga, organizovana je takozvana „plava grobnica`, odnosno polaganje leševa u Jonsko more. Iako mnogi smatraju da se ona nalazi između ostrva Vida i Krfa, tačna lokacija, kaže Kalezić, nije poznata. „Dnevnik francuskog sanitetskog broda, koji je preuzimao tela srpskih vojnika i kasnije ih bacao u more, nije sačuvan, tako da ne znamo tačnu lokaciju`, dodaje. Plava grobnica je i danas jedan od simbola stradanja srpske vojske, gde je, prema nekim podacima, sahranjeno između pet i šest hiljada ljudi. Srpski pesnik Milutin Bojić, koji je bio svedok, posvetio joj je istoimenu pesmu objavljenu tokom rata. Mesta za preminule nije bilo ni na kopnenom delu Krfa, zbog čega će ostati upamćen čin grčkog seljaka Janisa Janulisa koji je dozvolio da se na njegovoj njivi sahrane srpski vojnici. Tela su posle Prvog svetskog rata ekshumirana i preneta u kosturnicu na ostrvu Vidu, ali Janis, kako govore pojedini izvori, iz poštovanja prema žrtvama nikada više nije obrađivao tu parcelu. Porodična priča Mauzolej-kosturnica na ostrvu Vidu podignuta je 1938. godine po projektu ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova. Tamo je Mirjana Milošević pronašla ime pradede uklesano u jednu od oko 1.200 kaseta sa kostima ratnika koje se nalaze u na mermernim zidinama. „Među svim tim imenima uspeli smo da nađemo - Radosav Radovanović Đorđević`, prepričava Milošević. O pradedi je, kaže, slušala od dede još dok je bila mala. Iako je bilo davno, seća se nekih pojedinosti. Kaže da je mobilisan u rodnom Starom Kostolcu, te da je onda sa vojskom krenuo u povlačenje preko Albanije. „Oni koji su preživeli su pričali da se razboleo, dobio gangrenu i da su mu isekli nogu, a pošto je bio vrstan igrač i voleo je da igra u kolu, to mu je jako teško palo. „Navodno zbog toga nije ni želeo da se vrati u Srbiju i tamo je umro`, navodi Milošević. Pokušala je da pronađe i njegovu sliku u Srpskoj kući u gradu Krfu, ali nije uspela. Priča o pradedi se prenosi s kolena na koleno, a zahvaljujući Mirjani, nastavila je da živi u porodici „Meni je pričao deda, njemu majka, a ja mojim ćerkama. To je naša porodična vrednost koje se rado sećam`, zaključuje Milošević. „Izgurasmo, izdurasmo, izgrcasmo, iskičmasmo` Pošto su se vojnici fizički i psihički oporavili, u maju 1916. godine francuski brodovi su počeli da ih prevoze u Solun i u mesto Mikri na poluostrvu Halkidiki, gde su ih saveznici obučavali kako da rukuju novim oružjem. Pored obuke i prevoza, saveznici su pomagali srpskoj vojsci u hrani, medicinskoj pomoći, obući i odeći, odnosno u svemu onome u čemu je oskudevala. „Osim pušaka, sve je bilo neupotrebljivo, dok su šajkače zadržali kao izraz nacionalnog ponosa`, govori Kalezić. Kaže da su uniforme takođe dobijali od Engleza, ali i od Francuza. Njihove su uniforme nosili na Solunskom frontu, gde je srpska vojska stigla već na leto 1916. godine. Solunski front je probijen septembra 1918. godine, najavivši poraz Centralnih sila i pobedu Antante. Srba je na Krfu bilo sve do sredine 1919, kada su se napokon vratili u staru domovinu, novog naziva - Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, buduću Jugoslaviju. izvor : Nemanja Mitrović, BBC novinar