Jako loše korice. Unutra je sve u redu. Domaći stari časopis posvećen tehnici. Sadržavao je šeme za pravljenje raznih predmeta, maketa, reportaže o fabrikama, školskim takmičenjima iz tehnike, O automobilima, itd. Iz sadržaja: Šta će zameniti automobile? Aleksandar Acović, samouki elektroničar Maketarstvo: Prizemna kuća T-1 Šeme: Tranzistorski radio-prijemnik Modelarstvo: Brzinski auto-model sa motorom `Temp-1` Sunčani sat Termička obrada `Juvidur` ploča Jeftina proizvodnja mini-kara Raketno modelarstvo: Raketa `Minidžet` Hobi: Čiviluk, Sto za tehničko crtanje Tehnički uređaji: Fen Za najmlađe: Baštenska kolica Tehnički servis: Ugrađivanje sigurnosne brave ... Izdavač: Tehnička knjiga, Beograd Godina: 19873 Broj strana: 48 Skladište: 1281 - 1300 Ocena: 3-. Vidi slike. Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Posetnice dr Radoslava Grujica, u tom trenutku profesora Filozofskog i Teoloskog fakulteta, te dekana Filozofskog, sa svojerucno napisanim cestitkama za Bozic i Novu godinu. RETKO! Radoslav Grujić (Zemun, 29. jun 1878 — Hvar, 25. maj 1955) bio je srpski pravoslavni teolog, istoričar, univerzitetski profesor i akademik. Godine 1919, — 1920. radio je kao profesor u Beogradu, a zatim je prešao na novoosnovani Filozofski fakultet u Skoplju, gde je predavao nacionalnu istoriju (1920—1937). U periodima 1930 — 1933. i 1935-1937. bio je i dekan tog fakulteta. Pokrenuo je i uređivao Glasnik Skopskog naučnog društva, osnovao je Muzej Južne Srbije i pokrenuo je njegovo glasilo. Angažovanje na ostvarivanju tadašnje državne politike prema Makedoniji nije tendencijom obojilo njegove naučne radove.[3] U ruševinama manastira Svetih arhangela u Prizrenu pronašao je 1927. posmrtne ostatke cara Dušana koji se sada nalaze u crkva Svetog Marka u Beogradu.[4] Od 1937. godine profesor je istorije Srpske Crkve na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Dopisni član Srpske kraljevske akademije je od 1939. godine. Godine 1945. udaljen je sa beogradskog univerziteta i lišen nacionalne časti. Objavio je preko 270 naučnih radova od kojih se mnogi odnose na opštu istoriju hrišćanske Crkve. Poznat je njegov udžbenik, „Stara i savremena hrišćanska Crkva”, Beograd 1920. Po dolasku u Beograd, pristupio je prikupljanju materijala za muzejsku zbirku i evidentiranju crkveno-umetničkih predmeta u zemlji i inostranstvu. Protojereji Lazar Mirković i Radoslav Grujić obišli su 1937. godine, uz materijalnu pomoć Srpske pravoslavne crkve, Rumuniju i Mađarsku i registrovali najznačajnije srpske spomenike i ostale umetničke vrednosti u tim zemljama. Početkom 1940. godine, nabavljene su vitrine za izlaganje muzejskih eksponata, a otvaranje postavke Muzeja predviđeno je za mesec oktobar 1940. Novonastale predratne prilike omele su ostvarivanje ove zamisli, i juna meseca iste godine sve osoblje Crkvenog muzeja razrešeno je svojih dužnosti. Ovo je kratko trajalo, jer je već 1942. godine Radoslav Grujić ponovo postavljen za upravnika Muzeja i na tom položaju je ostao sve do 1948. godine kada ga je nasledio Svetozar St. Dušanić (upravnik Muzeja od 1948. do 1990). Drugi svetski rat Tokom Drugog svetskog rata je radio na zbrinjavanju srpskih izbeglica iz ratnih područja[5] i na prikupljanju materijala i svedočanstava o genocidu nad Srbima.[2] Aprila 1942. zajedno sa kustosom Muzeja kneza Pavla, Miodragom Grbićem, koristeći se ličnim poznanstvom i blagonaklonošću, ratnog savetnika pri Upravnom štabu za Srbiju, majora Johana Albrehta fon Rajsvica, uspeli su da obezbede prenos moštiju srpskih svetitelja kneza Lazara iz manastira Bešenovo, te oskrnavljene mošti cara Uroša iz manastira Jazak i despota Stefana Štiljanovića iz manastira Šišatovac, u okupirani Beograd.[6] Tom prilikom je konstatovano da su bile opljačkane sve dragocenosti koje su se nalazile sa moštima.[7] Crkveno blago nestalo tokom rata Početkom 1946. godine je predložio je najvišim crkvenim vlastima da zatraže od državnih vlasti da se u Beograd prenese sve kulturno-istorijsko blago Srpske crkve koje je u toku Drugog svetskog rata odneseno iz crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve sa područja NDH. Ovaj predlog Radoslava Grujića prihvatio je Sveti arhijerejski sinod i ujedno ga umolio da sačini elaborat o načinu registrovanja i vraćanja odnetih crkveno-umetničkih predmeta. Ubrzo je i formirana komisija koju su sačinjavali predstavnici crkvenih i državnih vlasti, a koja je trebalo da identifikuje sve dragocenosti koje su u toku Drugog svetskog rata, u četrdeset vagona, prenete u Zagreb. Naredbom Ministarstva prosvete, od oktobra meseca 1945. godine, sve to umetničko blago trebalo je da se vrati Srpskoj crkvi. Međutim, u toku rada Komisije izdato je naknadno naređenje od strane Komiteta za kulturu i umetnost pri vladi FNR Jugoslavije „da se Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju predati samo kulturno-istorijski i drugi predmeti Srpske pravoslavne crkve, manastira itd., koji su odneseni sa teritorije NR Srbije i njenih oblasti (Vojvodina), a sada se nalaze pohranjeni u Zagrebu. Predmeti sa teritorije NR Hrvatske i dalje ostaju na istom području“. Crkvene dragocenosti čije je vraćanje odobreno, dopremljene su aprila meseca 1946. godine, u jedanaest vagona, u Beograd. Celine koje su pripadale pojedinim manastirima i crkvama - kao ikonostasi - vraćene su, gde je to bilo moguće, na svoja prvobitna mesta, a ostali predmeti deponovani su u posebne prostorije Patrijaršije. Posleratni period Kažnjen je udaljavanjem s Beogradskog univerziteta, presudom od 3. aprila 1945. U presudi se kao ključni dokaz kolaboracija s okupatorom navodi njegov predlog Nedićevoj vladi da organizuje Odbor za registrovanje i opis uništenih Srpskih nacionalnih dragocenosti za vreme Drugog svetskog rata.[5] Lišen je 1. septembra 1945. godine srpske nacionalne časti,[5] jer su njegova predavanja na Kolarčevom univerzitetu prenošena na Radio Beogradu, tada u službi nemačkih okupacionih vlasti.

ДЕЛО - шест бројева месечног листа за науку, књижевност и друштвени живот из 1898. године (јули, август, септембар, октобар, новембар, декембар) Уредник: Др Драг. М. Павловић Лист ДЕЛО био је у власништву Стојана М. Протића и излазио је у месечним свескама. Уредништво је радило на адреси - Чика Љубина бр. 1 Сви прилози у свескама добро су очувани, корице су начете зубом времена.

Apokalipsa, Gradac 57/58 Izdavač: Gradac, Čačak 1984 Časopis za književnost, umetnost i kulturu Žan Bije - Duhovnost snažnih Dragoš Kalajić - Ispit katastrofe Žan Ševalije - Milenarizam, mesijanstvo, eshatologija Radoslav Petković - Lica apokalipse Svetislav Basara - zver koja proždire samu sebe Konrad Lorenc - Osma smrtnih grehova civilizovanog čovečanstva Tomas Maltus - O zlu koje proističe iz principa naseljavanja Živojin Pavlović - Nosi se! V.Abramčik - Šta ćemo raditi kada svet propadne... stanje vrlo dobro.

Dokument iz 1933 godine, koji je potpisao tadašnji direktor Radio Beograda Danilo Kalafatović. Danilo Kalafatović (Konarevo, kod Kraljeva, 27. oktobar 1875 — Mozburg na Izaru, 1946) je bio armijski general Jugoslovenske vojske. Tokom Aprilskog rata nalazio se na poziciji komandanta Komande pozadine da bi 15. aprila 1941. godine, bio imenovan načelnikom Glavnog generalštaba Vrhovne komande sa ovlašćenjem da povede pregovore o primirju. Danilo S. Kalafatović rođen je 27. oktobra 1875. godine u selu Konarevo nadomak Kraljeva. U vojsku je stupio 1893, kao pitomac 26. klase niže škole Vojne Akademije. Dalje školovanje je nastavio kao pitomac 8. klase više škole Vojne akademije. Od 1900–1902. godine, bio je slušalac Artiljerijske škole u Fontenblou (Francuska) a od 1904–1907. bio je na generalštabnoj pripremi. Oženio se 1909. godine Milicom, kćerkom Dragomira Lazarevića okružnog načelnika u penziji iz Šapca. Njegov sin Ratko bio je pitomac 57. klase Vojne akademije Kraljevine Jugoslavije (završio kao prvi u rangu). Po završetku školovanja, 1900. godine, određen je za komandira čete i ordonansa kralja. Od 1902. imenovan komandirom 5. baterije 2. diviziona haubičkog artiljerijskog puka pa potom od 28. oktobra 1903. godine, komandir 3. baterije 1. diviziona Dunavskog artiljerijskog puka. Nakon toga ponovo je postavljen 6. aprila 1907. godine, za ordonansa kralja. Pomoćnikom načelnika generalštaba Dunavske divizijske oblasti imenovan je 3. decembra 1907. godine, pored redovne dužnosti. Početkom 1909. godine, postavljen za načelnika generalštaba Timočke divizijske oblasti. Na toj dužnosti se zadržao kratko jer je već 8. aprila poslat za vojnog izaslanika u Bugarsku a od 27. aprila 1911. godine i u Rumuniju, i na tim dužnostima je ostao do 1913. godine. Početkom Balkanskih ratova bio je u štabu 2. armije. Dana 2. septembra 1913. postavljen za komandanta 3. bataljona 7. pešadijskog puka a potom od 1. aprila do 13. aprila 1914. i za komandanta Bregalničkog pešadijskog puka. Tokom Arnautske pobune 1913. godine, bio je komandant 7. pešadijskog puka. Početkom Prvog svetskog rata od 28. avgusta 1914. do 16. aprila 1916. godine, bio je načelnik štaba Moravske divizije II poziva, da bi tokom ukrcavanja trupa u Valoni (1916) bio je imenovan predsednikom Komiteta. Nakon toga poslat u Vrhovnu komandu na mesto načelnika Obaveštajnog odseka. Dana 25. avgusta 1917. godine pa sve do 4. maja 1920. godine, postavljen za načelnika Operativnog odeljenja Vrhovne komande. U novoformiranoj Vojsci Kraljevine SHS 1920. godine, kao francuski đak poslat u Pariz i Rapalo na mesto vojnog eksperta. Od 12. aprila 1920. do 1922. godine, bio je vojni izaslanik u Parizu. Drugim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba imenovan je 15. januara 1922. godine, nakon povratka iz Francuske. Za šefa sekretarijata Saveta zemaljske odbrane i pomoćnika ministra vojske i mornarice postavljen je od 29. januara 1923. do 26. februara 1924. godine. Komandant Dravske divizijske oblasti postao je 30. aprila 1925. da bi od 1. januara 1928. godine, bio imenovan prvim pomoćnikom načelnika Glavnog generalštaba. Od 11. aprila 1929. godine vršilac dužnosti pa potom komandant II armijske oblasti. Inspektor zemaljske odbrane postao je 2. avgusta 1930. i sa te pozicije po svojoj molbi stavljen u penziju 25. oktobra 1930. godine. Direktor Radio Beograda bio je od 1930. do 1936. godine. Pred sam početak Aprilskog rata reaktiviran je i postavljen je za Komandanta pozadine Vrhovne komande. Predsednik vlade armijski general Dušan Simović postavio ga je 14. aprila, za načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske sa ovlašćenjem da povede razgovore o primirju. Kalafatović je za tu dužnost odredio bivšeg ministra inostranih poslova Aleksandra Cincar-Markovića i divizijskog generala Radivoja Jankovića da pregovaraju sa silama Osovine. Sile Osovine su to odbile i zahtevale su da Kraljevina Jugoslavija potpiše bezuslovnu kapitulaciju. Kapitulacija je potpisana u Beogradu 17. aprila. Sa strogo pravne tačke gledišta, kapitulacija jugoslovenske vojske je bila nelegitimna, pošto je Kalafatović od Simovića dobio ovlašćenje da samo pregovara o primirju i on kao ratni zarobljenik nije imao pravo da istupa u ime jugoslovenske države ili vojske. Nakon toga je interniran u Nemačku gde je i preminuo 1946.

Lajoš Zilahi / Originalni Potpis / Autogram Kao na fotografijama Lajoš Zilahi (mađ. Zilahy Lajos; Nađsalonta, Transilvanija , 27. mart 1891 — Novi Sad, 1. decembar 1974) bio je mađarski pisac i dramaturg. Jedan je od vodećih, ako ne i najčitaniji prozni mađarski autor dvadesetog veka. Rođen je u Salonti, Transilvanija, tada deo Kraljevine Mađarske. Studirao je pravo na Univerzitetu u Budimpešti[1] pre nego što je poslat na Istočni front tokom Prvog svetskog rata,[2] gde je bio ranjen. Posle ranjavanja 1916. je napustio front i od tada radio kao novinar.[1] O svojim iskustvima sa ratišta potresno svedoči u romanu „Zarobljenici“ (mađ. Két fogoly). Njegovo najpoznatije delo je „Ararat“, deo trilogije, a najpotresnije „Samrtno proleće“. Njegovim delima provejava duh aristokratske Mađarske, odnosno Austrougarske, a izuzetno živim opisima uspeva da gane čitaoca. On je takođe bio aktivan i na filmu.[3]Osnovao je i svoju filmsku kuću.[1] Njegov roman iz 1928. Nešto pluta na vodi ekranizovan je dva puta. Njegova predstava General snimljena je kao film pod nazivom Vrli sin 1930. i kao Pobunjenik 1931. Nekoliko njegovih romana je prevedeno na bugarski, hrvatski, danski, holandski, češki, engleski, estonski, finski, francuski, nemački, italijanski, japanski, poljski, rumunski, srpski, slovački, španski, švedski i turski. Edicija njegovih kratkih priča dostupna je na španskom, neke od njegovih pripovedaka prevedene su na bugarski, hrvatski, engleski, estonski, francuski, nemački, italijanski, poljski, portugalski, slovački, španski i švedski, a neki od njegovih pesama na nemački. Od 1948. godine je živeo u Sjedinjenim Američkim Državama, u emigraciji. Krajem pedesetih je često boravio u Novom Sadu gde je kupio kuću. Samo jednom, 1973. godine je posetio Budimpeštu. Planirao je da se vrati u Mađarsku, ali ga je smrt u tome sprečila. Lajoš Zilahi je sahranjen na budimpeštanskom groblju Kerepeši.

Časopis živih = La Revue des vivants vlasnik A. Stanojević ; urednik Branko Teodosić Sadrži tekstove sledećih autora: KARL MARX, CVETKO BANJANIN, BRANKO TEODOSIC, M. SELIMOVIC... NASLOVNA STRANA CRTEZ G. GROSZA crveni deo naslovne strane je list koji se `otvara` i ispod njega je crtez grosza - moc `civilizacije` casopis je kompletan. str. od 65 do 82, dim.29 x 20 cm meki povez, stranice iskrzane, inace u dobrom stanju NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE NEMA OVAJ BROJ J E D I N I P O Z N A T I P R I M E R A K Georg Gros (nem. George Grosz; * 26. jul 1893, Berlin – † 6. jul 1959, Berlin) je bio nemački grafičar i slikar. U Parizu je nakon dodira s futurizmom i dadaističkim ekscesima prešao na političku i socijalnu karikaturu u satiričkim časopisima. Njegov likovni izraz je nemilosrdna kritika nemačkog militarizma i buržoaske klase. Od nemačkog haosa posle Prvog svetskog rata do prvih simptoma nacističkog terora svoju likovnu dokumentaciju objavljivao je u ciklusima grafike: „Bog je s nama“, „Lice vladajuće klase“, „Evo čoveka“ Od slika itiču se „Pomrčina sunca“ i „Nemačka, jedna zimska bajka“. 1932. iselio se u SAD, gde je radio crteže za knjige. Uspomene svog života objavio je 1931. u Nemačkoj, a 1946. u Njujorku pod nazivom `Malo da i veliko ne`. Gros je učestvovao u Spartakističkom ustanku 1919. nakon koga je kraće vreme bio član KP Nemačke; nju je napustio posle posete Sovjetskoj Rusiji 1922. gde ga je razočarao totalitarni karakter komunističke vlasti. Nemačku je napustio pred nacističkim progonima i utočište našao u SAD čiji je državljanin postao 1938. Posle drugog svetskog rata se vratio u Nemačku i živeo u Berlinu. Tamo je i umro od posledica pada niz stepenice nakon jedne noćne pijanke. Pojavljuje se kao lik u filmu Maks iz 2002. godine, gde ga tumači škotski glumac Kevin MekKid.

EB1 Vujica Rešin Tucić potpis autograf Svojeručni potpis u pismu. autogram, avangarda, srpski avangardni pesnici , Vujica Rešin Tucić (Melenci, 17. jul 1941 — Novi Sad, 28. novembar 2009) bio je književnik, vizuelni umetnik, urednik, esejista, jedan od najznačajnijih članova neoavangardnog pokreta u Jugoslaviji tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka (Nova umetnička praksa). Njagovi radovi izlaze izvan okvira tradicionalne podele umetnosti, pa tako u izvođenje svojih pesama unosi elemente filma, glume i performansa, što je u ono vreme kod nas bila eksperimentalna i pionirska aktivnost. Uređivao je časopise `Ulaznica` (Zrenjanin), `Dalje` (Sarajevo) i `Tisa` (Novi Bečej). 1977. pokrenuo je časopis „Adresa“, jedan od najznačajnijih neoavangardnih časopisa na ovim prostorima. Radio je najpre u biblioteci Radija Novog Sada, a potom i kao dramaturg u dramskom programu iste medijske kuće. Zbog svoje umetničke aktivnosti i nekonformizma bio je marginalizovan i proganjan u vreme komunističke vlasti, koja ga je držala za anarhistu. Tokom 1972. i 1973. protiv njega su bila pokrenuta dva krivična procesa: „zbog prekršajnog dela vređanja socijalističko-patriotskih osećanja građana“ u Opštinskom sudu u Zrenjaninu i „za krivično delo neprijateljske propagande“ u Okružnom sudu u Novom Sadu. Po ovom drugom osnovu pretila mu je kazna do 12 godina strogog zatvora, ali je proces obustavljen na intervenciju Oskara Daviča. Marginalizacija u kulturnim institucijama se nastavlja i kasnije, tokom devedesetih, prećutkivanjem i ignorisanjem, kao i kod svih umetnika čija se praksa nije uklapala u vladajuću nacionalističku paradigmu. Početkom devedesetih osnovao je i vodio književnu školu Tradicija avangarde (Beograd, 1993—95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Za poslednju zbirku pesama, “Gnezdo paranoje”, dobio je nagradu “Vasko Popa” za najbolju pesničku knjigu na srpskom jeziku 2007. godine. Osim toga, dobitnik je i nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, i „Paja Marković Adamov“. Otac istaknutog pesnika mlađe generacije Siniše Tucića.

EB1 Francuska Spomenica učesnika u Velikom ratu 1914 – 1918 Diplôme souvenir municipal De la Grande Guerre 1914 – 1918 Na privatnu inicijativu, ove suvenir diplome (postoje četiri modela) bile su namenjene svima koji su tokom rata radili u opštinskom veću (izabrani 1912. godine, a mandat im je produžen zbog suspenzije opštinskih izbora tokom sukoba) ili koji su započeli mandat u neposrednom posleratnom periodu (izbori novembra/decembra 1919. ili „promocija pobede“). Veličina 62 x 48 cm / Manja zacepljenja na ivicama i na mestu presavijanja , pege od starosti , neka zacepljenja restaurirana Likovi u medaljonima : Žorž Klemnaso, maršal Foš , maršal Žofre, Vudro Vilson

Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

PRIZNANJE za 20 i 30 godina u sluzbi JNA sa ORIGINALNIM KARTONIMA u kojima je priznanje dato /// kao sto vidite postoje i stari papiri iz 1946. godine i 1970. godine sa originalnom fotografijom /// FOTOGRAFIJE SU NAMERNO NAPRAVLJENE KAO STO VIDITE (neki brojevi su zamagljeni) KAKO `PIRATI` NE BI IMALI SVE INFORMACIJE UKOLIKO ZELE RADITI FOTOKOPIJE - takodje dimenzije nisu date iz istog razloga MILUNKA SAVIC je narodni heroj i zavrsila je na `smetlistu istorije` jer ovakvi materijali treba da se nalaze u muzejima - MILUNKA je sahranjena u ALEJI VELIKANA pored drugih velikana koji su zaduzili Srbiju , kao sto su: DZEJ RAMADANOVSKI i SABAN SAULIC (ovo je, ne zamerite CINIZAM i stvarna cinjenica)

Originalno, rukom pisano i potpisano pismo Tihomira Ostojića, upućeno Jugoslovenskoj Akademiji, iz 1916. Dr Tihomir Ostojić (Potiski Sveti Nikola, 17. jul 1865 — Beč, 18. oktobar 1921) je bio profesor Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, muzikolog, književni i pozorišni kritičar, istoričar književnosti, sekretar Matice srpske i dekan Filozofskog fakulteta u Skoplju. Već sa 11 meseci ostao je bez oca Rade. Odrastao je sa majkom Savetom (rođ. Firićaski), koja se preselila u Novi Sad, kako bi sinu obezbedila bolje obrazovanje. Osnovnu školu završio je u Potiskom Svetom Nikoli. Potom je pohađao gimnaziju u Novom Sadu, u kojoj će kasnije i predavati. Profesor mu je bio Jovan Grčić, koji ga je, prepoznavši njegov talenat za muziku, primio u svoju kuću, gde je ostao sve do mature. Tokom gimnazijskih dana bio je horovođa, čak je i komponovao, a od instrumenata je svirao klavir i violinu. Već kao gimnazijalac okušava se u književnom stvaranju. Preveo je krajem 1882. godine delo Hofnera - Svako je kovač svoje sreće. Kao pitomac Tekelijanuma studirao je filozofiju (germanistiku i slavistiku) u Budimpešti. Bio je vrlo aktivan u budimpeštanskom studentskom književnom društvu „Kolo mladih Srba”. Na redovnim sednicama društva čita svoje brojne pisane radove. Potpisuje se kao dopisnk Stražilova sa pseudonimom „Tih. Radova O.”. Iz studentskih dana potiču njegovi radovi iz srpske istorije i mali kritički ogledi. Profesorski ispit položio i doktorsku tezu o Dositeju Obradoviću (1894) odbranio je u Beču, kod čuvenog profesora Vatroslava Jagića. U Novosadskoj gimnaziji je radio od oktobra 1889. do 1911. godine kao profesor. Predavao je srpski, mađarski i nemački jezik, filozofiju, a povremeno i pevanje i gimnastiku. Kao svestran intelektualac, objavljuje niz knjiga o muzici, teoriji i izvođenju. Smatraju ga tada za profesora i „vrednog i zaslužnog muzičara” koji i dobro svira na klaviru. Po dolasku za katedru gimnazijsku u Novom Sad preuzeo je rukovođenje i dirigovanje gimnazijskim horom. Nižu se svake godine novi muzikalni naslovi: „Staro Karlovačko pjenije” za četiri glasa na note (1887. i 1890), „Srpsko narodno kolo” za glasovir (1891), „Srpski zvuci” pesme i igre za klavir (1892), te knjige o crkvenom notnom pevanju „Mala Katavasija... ”(1880. i 1894). Ostojić se tokom života najviše bavio Dositejem Obradovićem, a prvi u nizu radova o Dositeju javlja se 1894. godine. U matičinim „knjigama za narod” izdao je Dositejeve basne. Neumorni Tihomir je 1901. godine osnovao u Novom Sad prvo Sokolsko društvo, ali koje je radilo bez pisanih pravila. Rad se sastojao u telesnom vežbanju mladih dvaput nedeljno, a subotom su održani drugarski sastanci na kojima se razgovaralo o slovenskom zajedništvu. U Novosadskoj srpskoj čitaonici prof. Ostojić je bio potpredsednik. Na jednom od društvenih prela održanih u čitaonici on je marta 1902. godine održao predavanje pod nazivom: „Ima li Novi Sad uslova da postane središte ovostranih Srba?”. Godine 1905. on je potpredsednik Društva književnika, novinara i umetnika „Zmaj” u Sremskim Karlovcima. Jedna od društvenih aktivnosti bila je staranje o podizanju spomenika pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju. Bio je veliki i bliski prijatelj sa slikarom Urošem Predićem, kojeg je posetio u Orlovatu 1904. godine. Krajem 19. veka doktor filozofije Ostojić je okupio oko sebe grupu mlađih intelektualaca koji su tražili reforme u savremenom društvu. Oni su smatrali da promenu treba da inicira i predvodi Matica srpska. Reforme Matice srpske koje su se desile 1899-1900. godine njegovo su delo. Osnovao je časopis Pokret, koji je povremeno izlazio od 1899. do 1912. godine. U njemu je najčešće napadao Maticu srpsku, zahtevajući promene u načinu na koji je vođena ova institucija. Fokus kritike je bio na Letopisu i Biblioteci Matice. Ostojić je kao urednik šest godišta, od 1903. godine radio na modernizaciji `Kalendara Matice srpske`. Tihomir Ostojić se rano vezao za Maticu; od 1898. godine je član njenog Književnog odeljenja. Ostojić je 1911. godine izabran za sekretara Matice srpske, sa zadatkom da obnovi Maticu i uključi je u pokret nacionalnog preporoda. Na toj poziciji se vodio do marta 1920. godine i taj rad mu je uzet u penzioni staž. U okviru reformi osnovao stručna tela, „zborove”, za prosvećivanje, umetnost, istoriju, antropogeografiju i etnologiju, kao i za srpski jezik. Predložio je izmene u stipendiranju studenata, radio je na širenju članstva i uspostavljanju mreže poverenika, unapređenju edicije Knjige za narod i izdavačke delatnosti.[4]Uređivao je i Letopis Matice srpske od 1912. do 1914. godine. U listu Pozorište povremeno je objavljivao pozorišne kritike, što ujedno predstavlja i njegov prvi konakt sa Srpskim narodnim pozorištem (SNP). Za člana Pozorišnog odseka Društva za SNP izabran je 1904. godine, a za predsednika 1907. godine. Kao i u slučaju Matice srpske zahtevao je korenite reforme i modernizaciju pozorišta. Po izbijanju Prvog svetskog rata našao se na udaru austrougarskih vlasti, kao i drugi istaknuti srpski intelektualci u Monarhiji. Zbog disciplinske istrage koja je povedena protiv njega u Matici, a na zahtev komesara, zbog objavljivanja slika srpske vojske u Balkanskom ratu u Matičinom kalendaru za 1914. podneo je ostavku. Ostao je bez primanja, zarađujući tako što je pisao za zagrebačke časopise i skupljao podatke za Hrvatski biografski leksikon. Interniran je zbog „širenja srpske propagande” septembra 1914. godine u logor u Baju, pa u Sekešfehervar, gde je 1916. godine oboleo od tuberkuloze. I za vreme internacije, koju je proveo bolestan i u oskudici, neumorno je pisao. Objavio je tokom rata studiju o Branku Radičeviću u Radu JAZU u Zagrebu. U Novi Sad se vraća maja 1917. teškog zdravstvenog stanja. Oporavlja se na Fruškoj gori, a potom se ukljujučuje u političke pripreme za oslobođenje Vojvodine. Još tokom ratnih meseci vraća se na mesto sekretara Matice. Pošto mu je aprila 1920. ponuđeno mesto profesora i dekana (maja 1920) novoosnovanog Filozofskog fakulteta u Skoplju Ostojić je prihvatio ovu dužnost i napustio Novi Sad. Ministar prosvete donosi maja 1920. godine odluku, da se redovnom profesoru Skopskog univerziteta Ostojiću uračunaju u penzioni staž, sve dotadašnje godine (1889—1920) kao predavača i profesora Novosadske gimnazije i sekretara Matice srpske. Na funkciji se kratko zadržao, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja. Kao dekan u Skoplju dobio je Orden Sv. Save III stepena za prosvetni rad. U Skoplju je tokom te godine uspešnog rada osnovao „Naučno društvo”, kojim je predsedavao. Odlazi na lečenje u sanatorijum u Beču, gde je i umro 18. oktobra 1921. godine. „Jedan od najvećih Srba rodoljuba u Vojvodini, ozbiljni prosvetni i naučni radnik” sahranjen je 3. novembra 1921. godine na Novom groblju u Beogradu. Bio je dopisni član Srpske kraljevske akademije (od 1910) i dopisni član Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu. Održavao je tokom života jake veze sa rodnim Semiklušom, koji je u znak pijeteta 1947. promenio ime u Ostojićevo. Napisao je i monografiju svog sela. Ulica u Novom Sadu i nekim drugim mestima, nosi njegovo ime. Bio je oženjen Jelenom, upravnicom više ženskih internata. Ona je nakon njegove smrti, od 1931. godine vodila u Somboru svoj „Veliki devojački internat”.

Ukaz Kralja Aleksandara I Obrenovića. Potpis ministra pravde Koste Hristića. Kosta Hristić (Beograd, 10. april 1852 — Beograd, 5. mart 1927) bio je srpski pravnik, političar, diplomata, književnik i prevodilac. Rođen je u Beogradu kao sin ministra i predsednika Vlade Nikole Hristića (1818-1911) i Julijane, rođene Hadži-Jovanović, u porodici koja je imala dvanaestoro dece. Po majci je bio praunuk Tome Vučića Perišića. Završio je u Beogradu četvororazrednu terazijsku osnovnu školu kod učitelja Paje Vekeckog, a potom i šestorazrednu gimnaziju. Završio je Pravni fakultet Velike škole koji je upisao 1867. godine. Posle toga je studirao prava u Nemačkoj (Berlin, Hajdelberg 1872) i Francuskoj. Radio je u sudu u Valjevu tri godine, a potom u Varoškom sudu u Beogradu. Posle toga bio je sekretar srpskog poslanstva u Carigradu (1883), generalni konzul u Solunu (1889-1890), načelnik Ministarstva inostranih dela (1888. i 1894). Bio je poslanik Kraljevine Srbije u Bukureštu (1895), Rimu (1899) i Beču (1900-1903). Bio je ministar pravde u vladi Vladana Đorđevića (1897-1899). Prevodio je drame koje su igrane u Narodnom pozorištu u Beogradu u periodu 1870-1907. U prvoj sezoni 1869/70 igrana je Skribova drama „Kromvelov sin“ po njegovom prevodu. Napisao je knjigu sećanja „Zapisi starog Beograđanina“, izašlu u dva toma 1923. i 1925. godine. Posvetio je uspomeni na svog oca Nikolu Hristića. U braku sa Leposavom (1859-1958), rođenom Živadinović, imao je sinove akademika i kompozitora Stevana Hristića (1885-1958), diplomatu Boška Hristića (1889-1941) i ćerku Jelicu udatu za armijskog generala Milutina Nedića. Kosta Hristić odlikovao se širokom kulturom i znanjem stranih jezika. Bavio se muzikom i voleo književnost i istoriju. Sarađivao je u periodičnim publikacijama „Pravda“, „Srpski književni glasnik“ i „Politika“, te u sarajevskoj „Domovini“, najčešće pod pseudonimom „Stari Beograđanin“. Kao posebna knjiga izdati su njegovi Zapisi starog Beograđanina, koji imaju i književnu i istorijsku vrednost. Od 1870. bavio se i prevođenjem. Prevodio je pozorišna dela francuskih pisaca: Ežena Skriba (Kromvelov sin, 1870. i Adrijena Lekuvrer, 1872), Aleksandra Dime-Oca (Kin, 1872), Ežena Labiša (Štedionica, 1884), Viktorijena Sardua (Rabagas, 1882. i Veštica, 1904), Žana Ekara (Čika Lebonar, 1907). Kao na fotografijama

PROSVJETA NOVINE ZA KULTURU GODINA 19 BROJ 107 MART 2012. AUTORI: NUŽNIM PROMJENAMA OČUVATI NARODNA POSTIGNUĆA, SVETOSAVSKA AKADEMIJA UVODNO IZLAGANJE PREDSJEDNIKA SKD `PROSVJETA` ČEDOMIRA VIŠNJIĆA SLAMKA SPASA NEOBJAVLJENI RUKOPIS DRAGO KEKANOVIĆ PIŠEM CRTAJUĆI RADOJE ARSENIĆ NEDELJKO DRAGIĆ: OD TUPKA DO VIŠKA RADIM ZATO ŠTO VOLIM MUZIKU MILAN CIMEŠA DVOSTRUKI JUBILEJ PROF. ALEKSANDRA RADIVOJEVIĆA: 70 GODINA ŽIVOTA I 50 GODINA UMJETNIČKOG - PROFESIONALNOG RADA PURIŠA SA DVA ZAVIČAJA - FILM I ČAČAK MILENA DRAŽIĆ MLADOMIR ĐORĐEVIĆ FILMSKI REDITELJ, FUDBALER I PISAC AUTENTIČNOST I VJERODOSTOJNOST O ŽIVOTU I POSTOJANJU - ZBORNIK `DVOR NA UNI` PAULINA ARBUTINA LIKOVNO VRIJEDAN - TEMATSKI IZUZETAN IKONOSTAS CRKVE SV. PETKE U SKRADINU MILORAD SAVIĆ BROJANJE GODINA PO TESLI SRETEN PETROVIĆ BALKAN BALKANSKIM NARODIMA U SUSRET STOGODIŠNJICI PRVOG BALKANSKOG RATA LJUBINKA TOŠEVA KARNOVIČ IZDAVAČ: SRPSKO KULTURNO DRUŠTVO, PROSVJETA BROJ STRANA: 68 PISMO: ĆIRILICA POVEZ: MEK IMA ILUSTRACIJA U ČASOPISU.

Комуникације Почетак Светске године комуникација затиче нас како живимо кроз комуникацијско-информациону револуцију са дубоким импликацијама на сваки аспект људског друштва. Наши домови, школе и болнице, наше културне и слободне активности, радно окружење канцеларија, фарма и фабрика, сам концепт „посла“, све ће то бити радикално трансформисано пре него што век изађе. Ове трансформације обећавају толико далекосежне да ће се историчари будућности вероватно осврнути на садашњу деценију као на прекретницу у (еволуцији људског друштва. Лагана транзиција ка новом информационом друштву заснованом на комуникацијама неће бити лака. Начин на који поступамо са новим комуникационим технологијама биће веома важан, а управо анализом културних, друштвених, економских и политичких проблема почиње ово издање Унесцо Цоуриер-а. За Трећи свет, успостављање здравих комуникационих инфраструктура (што је главни циљ Светске године комуникација да промовише) сине куа нон развоја. Али иако нове технологије изгледају примамљиво као искорак који би могао помоћи да се затвори јаз у развоју, сасвим је природно да се за земље које су претрпеле колонијално искуство наде у будућност помешају са озбиљним сумњама и страховима. Централни део овог питања бави се електронским „завртњима” комуникационо-информационе револуције до које је дошло брзом конвергенцијом бројних нових технологија. Најважнији од њих су: развој јефтиних, поузданих микропроцесора са огромним капацитетом за руковање информацијама који омогућавају широко распрострањеност и лак приступ информационим мрежама и банкама података и нуде огромне могућности за образовање; телекомуникациони сателити који омогућавају нискобуџетне преносе; уређаји за аудиовизуелно снимање и репродукцију који дозвољавају децентрализовану производњу и презентацију мултимедијалног материјала; оптичко влакно, и, коначно, проширење и ефикасније коришћење фреквенцијског спектра за емитовање, што је омогућило брзи развој локалног и радио-дифузног типа „грађанског опсега“. Искуство показује да су деца широм света, без обзира на њихово социјално порекло, фасцинирана компјутерима и могу са лакоћом да рукују уређајем на који многи одрасли још увек гледају са суздржаношћу која се граничи са страхом. Образовне могућности рачунара су огромне, под условом да је програмиран да поштује језичку позадину и културни идентитет корисника, што је тачка о којој и сама деца имају чврсте ставове. Коначно, последњи део овог издања Унесцо Цоуриер-а детаљније разматра практичан допринос који комуникациона технологија може дати развоју, указује на неке од замки које треба избегавати у ономе што изгледа као најмасовнији трансфер технологије икада покушан, и даје конкретне примере онога што је Унеско урадио и чини у борби за увођење новог и праведнијег међународног комуникацијског поретка.

14 x 10 cm Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Rođen je u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu `Svi na more` i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme - Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Prva LP ploča Đorđa Marjanovića Muzika za igru (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, pod nazivom Mustafa objavljena je 1962. godine. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. 1960. godine sa pesmama Pesma raznosača mleka i Prodavač novina učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima. 1963. godine započinje svoju karijeru u Sovjetskom Savezu, čija ga je publika prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu `Lenjin` imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi. Učestvovao je na gotovo svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike - Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Festival Opatija, Pesma leta, Splitski festival, Zagrebački festival, kao i nekoliko puta na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta. Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva. Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR. Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti. Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine. Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

Branko Lazarević Originalni rukopis na vizit karti. Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) je bio srpski književnik i diplomata. Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića. U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925). Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Direktor Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Zorica Bobić: CENZURA I IDEOLOGIJA Nelson Gudman: NAČINI SVETOTVORSTVA (II) Jugoslav Vlaisavljević: ONTOLOGIJA, SLIKOVITOST I SLIKARSTVO Mirko Zurovac: `VJEČNO LJUDSKO` U VJEČNOJ VRIJEDNOSTI Jan Kot: PREOBRAŽENI VRATILO Jovan Delić: PAVIĆEVA NAUČNA DJELA KAO IZVOR ZA PROUČAVANJE PIŠČEVE POETIKE Vladan Panković: ZAHARIJA ORFELIN, NILS BOR, MILORAD PAVIĆ I UMBERTO EKO (II) Radoman Kordić: UPOTREBA SEKSA I LAJANJE OZNAČITELJA (Mirko Kovač: UVOD U DRUGI ŽIVOT) Vid Snoj: ODČARANI SVET I POEZIJA U OSAMDESETIM GODINAMA Dragan Velikić: INVENTAR ČEŽNJI JEDNOG PESNIKA (povodom `Rječnika tišine` Aleša Debeljaka) Aleš Debeljak: RADIO: NOĆNI PROGRAM Dž. M. Kuci: IŠČEKIVAJUĆI VARVARE Marina Cvetajeva: NATALIJA GONČAROVA (odlomak) Marina Cvetajeva: SKITSKE Milica Nikolić: POVRATAK U RUSIJU Bojan Jovanović: ZAKONI NEBESKOG CARSTVA Agustin Gurza: NAUČNE REVOLUCIJE I ULOGA PRIMALNE TEORIJE U PSIHOLOGIJI (II) Polina Mur: DA LI SU BRITANCI OSTRVA? Rita Kortini: KULTUROLOŠKI ASPEKT NEUROZE: ITALIJANSKA PERSPEKTIVA Viktor Ridl: ONO NAJGORE KOD NAJBOLJIH (posledice odrastanja u krugu austrijske aristokratije) Artur Džanov: DŽONSTAUNSKI SINDROM Radivoj Stepanov: POSTZAVETNI MONOPOL (socijalizam, ideologija, ustav) Aleksandar M. Petrović: NAKNADNO RAZMATRANJE UZ PREVOD PLOTINOVIH ENEADA Saša Radonjić: TRI ROMANESKNA ASPEKTA U DJELU LAZARA KOMARČIĆA Draško Ređep: ŠOPEN ILI VRŠAC (Napuštena kosmogonija, vavilonski natpisi, Joan Flora) Zoran Đerić: O SLIKAMA, BEZ PREDUMIŠLJAJA (slike Jovana Popovića u galeriji KCNS) Zoltan Šebek: DIJAGRAMI DUŠE (o crtežima Ferenca Mauriča) NI GLAS BOGA NI GLAS DRŽAVE (razgovor o knjizi Zdenke Aćin vodili: Blagoja Kunovski, Ivan Starčević, Milan Vlajčić i dr.) Zorica Bobić: KA ONTOLOGIJI STVARALAČKOG ČINA (Sreten Petrović: UMETNOST I SIMBOLIČKE FORME) Dragana Tomašević: TEORIJSKI ZNAČAJ (POJMOVNIK RUSKE AVANGARDE) Jovan Popov: NIŠTAVNOST OBJEKTIVNOG (Svetislav Basara: FENOMENI) Nenad Šaponja: METALITERARNI SPOT (Boris Gregorić: TEORIJSKA GRAMATIKA) Saša Radojčić: PESME RAZLIKE (Dejana Nikolić: VEČERA) Vasa Pavković: DVOJAC NA SKIJANJU (Edi Jurković, Dragan Ogurlić: PARALELNI SLALOM) Aleksandar Nogo: KRATAK IZBOR (Mocart: PISMA OCU; Apicije: O KUVANJU i dr.) Milan Orlić: MARKIZOVA VISOKA TUGA (Dragutin Ilkić: MARKIZ U LOŽIONICI) PISMO UREDNIŠTVU Dragan Grbić: KRTIČNJACI: OBMANE: HRANILICE PAKLA POEZIJA: Petru Krdu: MISAO IMA REČ; Boris Vrga: BOJA PEPELA; Rade Tomić: ŠTA JE BIO MOJ ŽIVOT; Tatjana Delibašić: IGRA DOKONIH SNEVAČA; Radomir Đurović: U PRAZNOJ KUĆI; Perica Markov: ŽRTVA SLEPOG MIŠA; MARGINALISTI - Zoran Piljević: SHVAĆENO GRUBO; Milorad Ivić: ODLAZAK TEZEJA; Suzana Popović: BEZ NASLOVA; Dragan Milašinović: ZOV; Ivan Ranković: SEOBE; Zoran S. Nikolić: IN MEMORIAM ZA JAROSLAVA SAJFERTA; Dragiša Bojović: ĐAVOLJA KULA; Dragan Ničić - Cinoberski: ***/zalutasmo Zar stado.../; Mihailo Šćepanović: MOLBA LEPTIRU IQ

str. 8 18 x 14 cm stanje LOSE Teodor Klefiš, rođen je u Italiji, 1879. godine. Njegov otac, Petar imao je u Italiji trgovinsko preduzeće, kada je 1901. godine odlučio da osnuje fabriku za preradu mesa i mesnih prerađevina u Jagodini. Fabrika se najpre bavila prometom živine i jaja. Do izbijanja rata, Fabrika je radila uspešno, međutim u toku Prvog svetskog rata, Klefiš je sa porodicom napustio Srbiju, a njegova Fabrika je pretrpela veliku materijalnu štetu.Teodor Klefiš, uspeva da obnovi i modernizuje proizvodnju i od sredine tridesetih godina do izbijanja Drugog svetskog rata, Fabrika uspešno posluje. Pored nje,Klefiš je imao svoje poslovnice u Beču, Pragu i Kelnu. Po izbijanju Drugog svetskog rata, Klefiševo preduzeće imalo je stratešku ulogu za nemačku okupacionu vlast u Srbiji. Maja 1943. godine, namačka okupaciona vlast preuzima deo fabrike. Početkom 1945. godine, Teodor Klefiš je uhapšen, kao saradnik neprijatelja i osuđen na kaznu smrti i konfiskaciju celokupne imovine. Posle mnogobrojnih žalbi, kazna je preinačena na doživotnu robiju, a 1948. godine oprošteno dalje izdržavanje kazne ali ostala je na snazi konfiskacija Klefiševe celokupne imovine. Posle oslobođenja, fabrika je nacionalizovana i tada dobila ime Državna fabrika salame i suhomesnatih proizvoda „Juhor“.

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG108 (K)

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG81 (N)

GDE JE ŠTA GLASOVI Semezdin Mehmedinović: BAGATELE Nemanja Mitrović: NA KRAJU GRADA Maša Seničić: PRISVAJANJE ZAMENICA Marijana Čanak: BORJAN I BEZIMENA Aleksa Milenković: PERPETUUM MOBILE DOZIVI Đuzepe Ungareti: POKOPANA LUKA Agnješka Klos: POETSKO TELO VRT: DAVID ALBAHARI (1948–2023) Marjan Čakarević: CINK Srđan Srdić: POGOVOR Tatjana Rosić Ilić: PRE I POSLE SVEGA – SLOBODA Vladislava Gordić Petković: SVE ALBAHARIJEVE TEHNOLOGIJE Dragan Babić: SAŽETE PRIČE KAO PRIMARNA PRIPOVEDNA FORMA POZNE FAZE OPUSA DAVIDA ALBAHARIJA ILUMINACIJE Suzan Sontag: ESTETIKA ĆUTNJE Moin Faruhi: UZMIMO REČI: O PREVOĐENJU BESKRAJNE LAKRDIJE NA PERSIJSKI Frančeska Orsini: ZNAČAJNI GEOGRAFSKI PROSTORI: RAZMER, PROSTOR I DEJSTVO U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZLATNA GREDA Milen Alempijević: UKLETA PRIJATELJSTVA ILI PASIJA PO LUDVIKU JANU RED VOŽNJE Slavko Gordić: DEVETI MESEC Pavle Ugrinov: NULTA EGZISTENCIJA – DNEVNIK 1946–1972. Olga Tokarčuk i Jelena Vukićević: ONA KOJA SVETLI MEĐU LJUDIMA Vladimir Arsenijević i Radmila Gikić Petrović: DA LI SI OBAVEZAN DA RADIŠ ONO ŠTO DRUGI OČEKUJU OD TEBE? RAZMENA DAROVA Srđan Srdić: VODIČ KROZ POSTMODERNU GALAKSIJU (Dejvid Foster Volas: Beskrajna lakrdija) Sara Matin: KRIK U KONTROLISANIM USLOVIMA (Erika Džonson Debeljak: Devica, kraljica, udovica, kurva) Maja Solar: RAŠČVORAVANJA PRIČA (Bojan Krivokapić: Vila Fazanka) Bojan Krivokapić: O DRUGAČIJOJ BLISKOSTI (Tea Tulić: Strvinari starog svijeta) Dragana V. Todoreskov: VLASTITI DETALJI VELIKE SLIKE SVETA (Maja Erdeljanin: Dragi dnevniče / Dear Diary (2006–2023)) Zorana Simić: MAESTRA I MARALDINA (Merse Rudureda: Smrt i proleće) Jovana Vojvodić: KLINIKA ZA PROŠLOST – DOBRO DOŠLI U KNJIGU (Georgi Gospodinov: Vremensko sklonište) SVETLA KOMORA Jelena Anđelovska: TEMORI DOLLS – SVAČIJI PORTRETI KO JE KO

GDE JE ŠTA UVODNIK Jurij Hudolin: RADITI ZA SEBE, A JOŠ VIŠE ZA DRUGOGA O SLOVENIJI Denis Poniž: BREME PROŠLOSTI, BREME BUDUĆNOSTI Andrej Detela: O DUŠI SLOVENIJE I SLOVENAČKOM IDENTITETU Marijan Ivanuša: PROBOJ POEZIJA Tomaž Šalamun: O KOŽI PTICA Meta Kušar: PETE PESME XII Stanka Hrastelj: DRAGI PUŠKINE... Jurij Hudolin: (Muslimani, nacionalisti...) Aleš Mustar: DEPRESIJA Iztok Osojnik: POSEBNO ZA OVU PRILIKU Ana Porenta: PESNIKINJE Maja Vidmar: ODA PUPOLJCI BRESKVE – SLOVENAČKA HAIKU POEZIJA (Milan Dekleva, Jure Detela, Alenka Zorman, Darja Kocjančič, Josip Osti, Rade Krstić, Jože Štucin, Dimitar Anakiev, Primož Repar, Tone Škrjanec) PROZA Mare Cestnik: U KORAK S REKOM Vinko Moderndorfer: OTVORILA SAM OČI I OTIŠLA DO PROZORA Maja Novak: EHO Suzana Tratnik: I JEDNO I DRUGO DRAMA Rene Kristan: HAPPY BUS ILI FILOZOFI LETE U NEBO INTERVJU Milan Petek Levokov i Maja Novak: SATIRIČAR KOJI SPASAVA PUŽIĆE I VERUJE U MAČKE EDVARD KOCBEK Edvard Kocbek: INTELEKTUALAC PRED ODLUKOM Primož Repar: KONTRAEKSKLUZIVIZAM ILI O SVEDOČENJU LICA Janko Rožič: RASPITIVANJE O KOCBEKU SIMPOZIJUM Jurij Hudolin: ROBOVI SUJETE I RAZDORA Zoran Kanduč: KRIMINALNA EKONOMIJA, DUH STUPIDNOSTI I INTELEKTUALNI BALONI Andrej Ule: VITGENŠTAJN I TOLSTOJ O SMISLU ŽIVOTA FEMINIZAM Iva Jevtić: TELO LJUBAVI: ŽENSKO TELO U SREDNJOVEKOVNOJ MISTIČKOJ KNJIŽEVNOSTI Stanislava Hrobakova Repar: ĆUTANJA U SVETLU FEMINISTIČKIH TEORIJA Barbara Simoniti: NEKA OFELIJA PROGOVORI GLOBALIZACIJA I SOLIDARNOST Janez Vodičar: NEKOLIKO POLAZNIH TAČAKA ZA SOLIDARNOST U MOM SVETU Primož Repar: SLIKE GLOBALIZACIJE I RASPOLOŽENJE SOLIDARNOSTI MUZIČKA SCENA Milko Poštrak: DOPRINOSI SABRANIM DELIMA DVADESETOG VEKA Borgezija: SVE JE OTVORENO Kuzle: PRELOMNA TAČKA Buld09i: OPUŠTENE STARE PRDONJE?

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1986. Broj: 4 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 178 Stanje: odlično očuvano SADRŽAJ: BOHUMIL HRABAL: Klubovi poezije – roman / preveo Milan Čolić [5] POVODI ROBERT GREJVS: Zao čovek – pesma / preveo Miloš Komadina [83] DENI DE RUŽMON: Uloga modernosti u odnosima Evropa – Svijet [84] Slobode koje možemo izgubiti [93] / preveo Frano Cetinić FILIP LARKIN: Izabrane pesme / preveo Srba Mitrović [106] KINZLI EJMIS: Oproštaj od prijatelja / preveo Srba Mitrović [123] SRBA MITROVIĆ: U počast Filipu Larkinu [126] JAROSLAV SAJFERT: Moj životopis – pesma / Preveo Aleksandar Ilić [131] ELZA MORANTE: Drug [133] Kradljivac svetlosti [135] ALBERTO AZOR ROZA: Artur i ostrvo [139] ENCO SIPILIJANO: Od Remboovog pakla do Mocartovog raja [142] ELZA MORANTE: Ovaj vek je poprište dramatičnih promena [145] / prevela Jasmina Livada ALDEBARAN: Smrt je taj vrt u kome se budim / preveo Kolja Mićević [150] PRIKAZI JOVAN ĆIRILOV: Otvorenih očiju [155] Autobiografija najvećeg glumca [156] MIHAJLO PANTIĆ.: Raščlanjeno pripovedanje [157] BRANKO ANĐIĆ: Karlos Fuentes – dijalog pisca sa Meksikom [159] BRANKA KRILOVIĆ: Časopis Teatar Evrope [160] HRONIKA O AUTORIMA Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG47 (K)