Marko Milunović : NOVA SVEDOČANSTVA O JUGOSLAVIJI 1912 - 1993 . Izbor članaka, Izdanje autora Beograd 1994, tvrdi povez, 383 стр., [1] пресавијен листс таблом (геогр. карта) ; 25 cm Srpska emigracija Sadržaj na slikama. Očuvanost 4. Marko Milunović-Piper (1918-2009), crnogorski Srbin, bio je jedan od onih nacionalnih aktivista kakve je samo dramatični XX vek mogao roditi i u borbi očeličiti. Zakletnik tradicionalnog shvatanja čojstva i junaštva, Milunović je s jednakim žarom u Otadžbini i Rasejanju ispunjavao svetu dužnost pojedinca prema Rodu i njegovoj istorijskoj sudbini. Oficir Jugoslovenske vojske u Otadžbini pod komandom pukovnika Piletića, ratni upravnik Kladova, uhapšenik OZNE po dolasku titovaca na vlast, on se, sa suprugom Simkom sredinom 1945. prebacuje u Austriju, odakle će se kasnije preseliti u Švedsku. U Austriji je iskušao mnoge poslove i zanate, radio je kao zidar, goroseča, službenik i novinar, a u Švedskoj je stekao zvanje stručnjaka za galvanizaciju. Sve slobodno vreme je posvetio političkom i publicističkom radu. Postao je sekretar Socijalističke stranke Jugoslavije u izgnanstvu, na čijem je čelu stajao predratni socijalistički prvak i sindikalni vođa dr Živko Topalović. Gotovo tri decenije je uređivao bilten „Jugosloven“, a posle Topalovićeve smrti dolazi na mesto predsednika Izvršnog odbora stranke. Njegov publicistički i književni rad, pored stotina napisa u periodici, obeležen je knjigama „Iz života i rada dr Živka Topalovića“, „Sa kapetanom Nešom u Beogradu“, „U spomen Živana Kneževića“, „Od nemila do nedraga“, „Naša Mina“, „Nova svedočanstva o Jugoslaviji“... Sve te knjige su pisane zdravim i krepkim, pomalo starinskim jezikom, i stoje kao dragocena svedočenja o jednoj eposi i njenim ljudima, a izveštaj o druženju sa engleskim obaveštajcem Nešom za vreme nemačke okupacije čita se kao napet i dobro komponovan kriminalni roman.

Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tito bez maske I posle Tita - Tito! U knjizi koja ga konačno predstavlja kao čoveka od krvi i mesa. Tito kao vojskovođa, državnik i vladar, ali i kao čovek sa svim svojim ljudskim slabostima. Kakvo god bilo vaše mišljenje o Titu, morate priznati da je i sada, 28 godina nakon smrti, još uvek predmet mnogih rasprava. Da li je Tito bio grofovskog porekla? Da li je tačna teorija da je Titu njegovu suprugu Jovanku`podmetnula` Udba? Zašto se pre smrti odlučio za odlazak u ljubljanski Klinički centar, a ne za lečenje u Beogradu? Autor knjige, Miro Simčić, je u Arhivi Republike Slovenije, u kutiji broj 36, otkrio intrigantne i javnosti do sada nepoznate pojedinosti iz života Josipa Broza. U toj kutiji je, između ostalog, bio čuvan i autopsijski izvještaj o Josipu Brozu koji dokazuje da su se Titovi lekari tokom lečenja odlučili za pogrešne medicinske zahvate. Ta kutija sadrži i dokumente za koje možemo reći da predstavljaju Titov testament, njegovu poslednju volju, a u toj istoj kutiji pohranjeni su i verodostojni dokumenti koji svedoče o najčuvanijoj tajni političkog vrha bivše države: dramatičnom prekidu veze između Josipa i Jovanke Broz. Bez obzira na razne kontroverzne tvrdnje, Tito je čuven i danas, gotovo tri decenije posle smrti. Autor knjige rođen je u Titovoj Jugoslaviji, seća se trenutka kada je Tito umro i doživeo je raspad Jugoslavije. Kao novinar i publicista dugoje radio u sopoljnopolitičkoj redakciji ljubljanskog `Dnevnika` i mariborske `Večeri`. Posebno se bavi izučavanjem Prvog svetskog rata. U periodu 1981-1987. gotovo svakog ponedeljka pripremao je izveštaje sa sastanaka predsedništva centralnog komiteta SK Slovenije. Imao je sreću da bude jedan od retkih novinara koji su uspeli da dođu do posebnih dokumenata o Titu i epohi u kojoj je živeo.

Nazovi NATO radi umorstva - Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999. Frano Cetinić `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put .. `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put osjetio kovitlanje događaja koji su neodoljivo podsećali na ono što je De Ružmon tokom Drugog svjetskog rata nazivao `udjelom đavla`. To je moj privatni kalendar o susretima i razgovorima sa ljudima koji su bili zanimljivi i podsticajni za razmišljanje`, objašnjava ovaj Korčulanin koji je nakon završene gimnazije u Dubrovniku diplomirao na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Frano Cetinić rođen je 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno-politički aspekti ujedinjene Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem Denijem Ruzmanom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društevene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Sarađuje sa brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ruzmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. godine i, dve godine kasnije, Hrvatskog vijeća Evropskog pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Međunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija. Izdavač: Samizdat B92 Br. strana: 284 Povez: broširan Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm

NOVO Str 447 Burne godine raspada Sovjetskog Saveza, „epoha Gorbačova” i „era Jeljcina”, nestanak Varšavskog ugovora, jačanje i prodor Severnoatlantske vojne alijanse na Istok – to je okvirna priča memoarske knjige ruskog akademika i političara Jevgenija Primakova (s ruskog prevela Ivana Sekicki). Taj okvir ispunilo je traganje za odgovorom na suštinska pitanja koja su nametali međunarodni odnosi u drugoj polovini prošlog stoleća. Ova pitanja odredila su ne samo sudbinu pojedinaca, već i istorijsku sudbinu mnogih naroda, i ne samo u nedavnoj prošlosti, već, po svemu sudeći, i u doglednoj budućnosti. Dramatični događaji u bivšoj Jugoslaviji, s posebnim težištem na zbivanjima sa srpskim narodom, našli su svoje mesto u ovom Primakovljevom svedočanstvu. Ali, za razliku od mnogih zapadnih momoarista i krunskih aktera savremene svetske politike, zapenušanih od pristrasnosti, Primakov ni jednog časa nije smetnuo s uma vrednost i značaj nacionalne kulture i tradicije iz koje potiče, pa je i ovo delo veoma redak primer kako je, umesto sa spektakularnim obračunima i optužbama, istinska senzacija vezana sa strasnim traganjem za univerzalnim obrascem međuljudskog i međunarodnog razumevanja i sporazumevanja. Primakov je rođen 1929. u Kijevu odakle se njegova porodica preselila u Tbilisi (Gruzija) gde je Primakov proveo detinjstvo. Diplomirao je na moskovskom državnom univerzitetu. Karijeru je započeo kao novinar, prošavši put od izveštača Državnog radija i televizije do komentatora u listu „Pravda”. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, u vreme arapsko-izraelskog sukoba na Bliskom istoku, radio je kao dopisnik iz ratom zahvaćenog područja. U to doba svoju sudbinu tesno je povezao sa naukom. Pošto je doktorirao iz oblasti ekonomskih nauka, s dobrim znanjem engleskog i arapskog jezika, postao je dopisni, a potom i redovni član Akademije nauka, zatim stupio na čelo Instituta za orijentalistiku i Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose. Krajem 80-tih aktivno se uključio u politiku. U vreme vladavine Mihaila Gorbačova član je najviših državnih institucija. U vreme vladavine Borisa Jeljcina bio je na čelu ruske spoljne obaveštajne službe, zatim na čelu ministarstva inostranih poslova. Od septembra 1998. do maja 1999. vršio je funkciju premijera Ruske Federacije. Početkom novembra 2004. svedočio je pred haškim tribunalom u korist odbrane Slobodana Miloševića.

Izdavači: Informatika ad, Beograd / Prevodilačka radionica Rosić, Beograd Prevod: Sava Rosić Predgovor: Slobodan Antonić Povez: broširan Broj strana: 569 Sadržaj priložen na slici Pečatirana, veoma dobro očuvana. Nastavljajući kretanje po putu zadatom reformama Gorbačova i Jeljcina, Rusija se tako duboko zaglibila u krizu da se sada može raditi samo o revolucionarnom kidanju nastalih vrzinih kola. Pod revolucionarnim dejstvima ovde se podrazumevaju ciljani programi usmereni na brzu i duboku promenu društvenih institucija koje su tokom reforme bile nastrojene (ili su se „samonastrojile“) na demontažu rusijskog naroda i institucionalnih matrica životnog ustrojstva Rusije. Vrsta i tehnologija takvih revolucija predstavljaju temu posebnog razgovora. Ako se taj revolucionarni projekat bude ostvarivao u režimu sadejstva a ne protivdejstva sa vlašću i državnim aparatom, onda će kriza biti prevaziđena bez teških potresa. U suprotnom će doći do sukoba raznih delova društva sa vlašću i međusobno – i proći ćemo novi krug spirale haosa. (K-134)

Globalna zavera... i kako je razotkriti Dejvid Ajk Admiral books, 2011. 615 strana, udžbenički format. Veoma očuvana. Tek kad se sve tačke spoje, dobijamo izuzetno značajnu sliku koja će nas zapanjiti. Zaista ih je mnogo, na svakoj stranici knjige, dok Ajk polako podiže veo sa svih događaja od početka sveta do onih koji su se dogodili 11. septembra i „hologramskog Interneta” koji diktiraju našom stvarnošću. Globalna zavera sa ciljem da se nametne orvelovska država ne spada više u domen „teorije”. Bezbrojni su dokazi koji to potvrđuju i danas se mogu iskusiti na svakom koraku. Mreža ukrštenih porodica, koje datiraju od početka sveta, manipulišu svetskim događajima preko svojih marioneta – političara i ljudi na vodećim pozicijama da bi uspostavili tiraniju koju su dugo i neumorno planirali i radili na njenom uspostavljanju. Ali dani njihove anonimnosti su odbrojani, a Dejvid Ajk baca svetlo i na one u senci, što rezultira njihovim izlaskom iz tajnosti koja je toliko bitna za uspeh njihovog plana. Ko smo mi? Gde smo mi? Zašto je svet ovakav, kakav je?

Драган Крстић: ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ 1968-73 Из штампе је изашла пета књига `Психолошких белешки ( 1978-1981 ) покојног професора Драгана Крстића, у низу књига које обухватају временски распон од 1960-1988. Реч је о тајном дневнику који је Драган Крстић, факултетски професор психологије и научни радник, водио готово тридесет година ( 1960 - 1988 ), не откривајући га чак ни сопственим укућанима. На неколико хиљада страна Крстић је тајно бележио што нико у комунистичкој Југославији ( `па и шире` ) није смео да помисли, камоли изрази. Са свим аспектима тоталитарне свести у доба титокомунизма, друштвене патологије која се из ње родила и њене погубности по српско биће, народ и државу, Крстић нас суочава кроз обиље феноменалних психолошких анализа, али је његов рукопис много више и од тога. Он је права ризница невероватно дубоких и оштроумних студија о духу времена, психологији модерног човека, о лицу и наличју савремених друштава Истока и Запада, о књижевности, филму, свакодневном животу, судбини појединца у вртлогу сваковрсних идеолошких стремљења унутар којих битише и као њихов носилац и као жртва. И својим животом и својим делом Драган Крстић се потврдио као човек невероватно блиставог ума, јаког карактера и истински племените душе. О аутору: Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Члан Саветовалишта за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истодобно предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању хонорарно предавао на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног Психолошког речника, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник Учење и развој, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот, до средине шездесетих година активни члан аеро клуба Наша крила. Пензионисао се 1994. Издавач: Балканија, Нови Сад, 2015 Број страна: 489 Ћирилица, тврд повез са златотиском

Mirko Marjanović : U RALJAMA DOSOVSKE DEMOKRATJE , Progres Beograd 2004, tvrdi povez, omot, veliki format, str. 1156. Očuvanost 4. Марјановић, Мирко, 1937- Прогрес (Београд) -- Политички утицај -- 2000-2004 Кривично дело против службене дужности -- Србија -- 2000-2004 Србија -- Политичке прилике -- 2000-2004 Mirko Marjanović (Knin 27. jul 1937 — Beograd, 21. februar 2006) bio je srpski i jugoslovenski političar i ekonomista. Marjanović je bio predsednik Vlade Republike Srbije i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije. Biografija Marjanović je rođen 27. jula 1937. godine u Kninu (Kraljevina Jugoslavija), gde je završio gimnaziju.[1] Imao je 4 brata, uključujući blizanca Veljka, i dve sestre.[2] U sezoni 1955/56. godine nastupao je na poziciji krila za NK Dinara iz Knina [3]. Počeo je da studira Muzičku akademiju u Zagrebu, ali je promenio preokupaciju i studirao ekonomiju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1960. Radio je u preduzeću Tvik u Kninu, Rudarsko-metalurškom kombinatu Zenica, a zatim u Progresu, gde je od 1979. bio generalni direktor spoljnotrgovinskog preduzeća. Sa ruskim Gaspromom osnovao je mešovitu firmu Progresgas-trejding. Funkciju direktora, odnosno predsednika Upravnog odbora Progresa zadržao je i dok je bio predsednik vlade. Bio je jedno vreme predsednik FK Partizana. Preminuo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 21. februara 2006. godine. Politička karijera Za predsednika Vlade Srbije biran je dva puta - prvi put 18. marta 1994, a drugi put 24. marta 1998. Obe vlade su bile koalicione. U jednoj je participirala Nova demokratija Dušana Mihajlovića, a u drugoj Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja i JUL Mirjane Marković u okviru Leve koalicije. Nekoliko zakona donesenih u vreme njegovog mandata omogućili su represiju nad profesorima, studentima[4] i novinarima[5] koji nisu podržavali režim Slobodana Miloševića. Posebno treba izdvojiti Zakon o univerzitetu iz 1998. godine i Zakon o informisanju iz 1998. godine.[6] Podneo je ostavku na funkciju predsednika Vlade Srbije 21. oktobra 2000, nakon što su SPS-DOS-SPO postigli dogovor o formiranju prelazne republičke vlade do prevremenih republičkih izbora krajem te godine. Sve ukupno, to je jedan od najdužih premijerskih mandata u Srbiji. Njegov mandat padao je u vreme dva rata (bosanskog i kosovskog) tokom raspada Jugoslavije, kao i u vreme operacije Oluja kada se u Srbiju i Srpsku iselilo celokupno stanovništvo Srpske Krajine i njegovog rodnog grada Knina. Slobodan Milošević je Marjanovića 23. decembra 2001. iz zatvorske ćelije u Hagu ovlastio da ga u odsustvu zastupa na funkciju predsednika Socijalističke partije, što je Marjanović činio do avgusta 2002, kada je razrešen te dužnosti. Nova vlast podnosila je krivične prijave protiv njega, ali one nisu imale sudski epilog. Autor je knjige „U raljama dosovske demokratije“.

KORPORATIZAM: Džefri Grup Naslov Korporatizam : tajna vlada Novog svetskog poretka / Džefri Grup Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Admiral books, 2012 (Beograd : Admiral books) Fizički opis 330 str. : ilustr. ; 24 cm ISBN 978-86-88617-28-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Corporatism / Jeffrey Grupp Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 321-330. Predmetne odrednice Multinacionalne kompanije Ekonomija -- Politika Korporatizam je bio ekonomska strana fašizma. Temeljila se na spoju jake, nedemokratske i centralizovane vlade i velikih korporacija. Ta praksa je prisutna i danas. Korporatizam kako ga vidi profesor Džefri Grup zadire u svaku poru života i predstavlja psihološku kategoriju jer ljudima kroz medije nameće stav da korporativni sistem predstavlja najnaprednije društvo, npr. da je normalno raditi deset sati na dan u korporaciji, potom kupovati neprirodnu hranu punu aditiva, koju su proizvele korporacije, u trgovačkim centrima koji pripadaju istim tim korporacijama. Uveče taj homo sapiens iscrpljen od rada za korporacije gleda korporativnu televiziju. “Korporatizam je stanje kada se velike vlade, vojska i biznis udruže. Ta politička struja preovladava u svetu od pamtiveka. Obično nam govore da postoji demokratija, komunizam, ali oduvek je postojao samo jedan sistem – KORPORATIZAM, kaže Džefri Grup. Odlično očuvana knjiga.

Nova, nekorišćena Historia tragicomica / Stipe Šuvar ; [urednica Mira Šuvar] Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Razlog, 2013 (Zagreb : Dudovec) Fizički opis 573 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Šuvar, Mira Vušković, Boris Zbirka Biblioteka Tako je bilo / Razlog, Zagreb ISBN 978-953-6985-18-0 (tvrdi povez) Napomene Str. 9-10: Uvodne napomene / Mira Šuvar Str. 11-16: Predgovor / Boris Vušković O autoru knjige: str. 561-563 Registar. Predmetne odrednice Šuvar, Stipe, 1936-2004 -- Eseji Jugoslavija -- Politične situacija Hrvatska -- Politične situacija UVODNE NAPOMENE Naslov ove knjige (`Historia tragicomica`) dao je autor i skicirao njezin sadržaj nekoliko mjeseci prije iznenadne smrti. Knjiga je trebala obuhvatiti izbor njegovih intervjua iz razdoblja od 1990. do 2004. godine. Nije u to vrijeme planirao u tu knjigu uvrstiti i izbor iz velikog broja autorskih tekstova, socioloških analiza, komentara, te izlaganja na međunarodnim skupovima iz tog vremena. Računao je da če neke od tih tekstova uvrstiti u naredne knjige, koje je također planirao, a na nekima i intenzivno radio, ali ih nije uspio i završiti. Ispisao je, na primjer, više od tisuću stranica teksta za knjigu `priloga kronici tobožnjeg kraja historije 1989-1994. godine`, pod tada radnim naslovom `Historia tragicomica`. Kasnije je odustao od tog naslova za tu knjigu i tako naslovio ovu u koju je namjeravao uvrstiti intervjue objavljene u deset godina dužem vremenskom razdoblju (do 2004. godine). Ja sarn pak sada u knjigu, osim intervjua, uvrstila i različite tekstove koje je autor ispisivao, a većinu njih i objavljivao u tom vremenu. Nije bilo lako napraviti ni izbor intervjua, a ni ostalih priloga za knjigu, jer je tekstova koji to `zaslužuju` mnogo više nego su mogli stati u njezine korice. Krenula sam tako što sam najprije izostavila sve intervjue i istupe u elektroničkim medijima (a bilo ih je zaista mnogo, među njima i onih koji su, na primjer za `Slobodnu Evropu`, trajali i po više sati), a koji i nisu autorizirani za objavljivanje u pisanim medijima. Izostavila sarn i neke opsežne sociološke analize od kojih su neke objavljivane u nastavcirna u novinama (na primjer u `Slobodnoj Dalmaciji`, `Oslobođenju`, `Makarskoj kronici`...), članke objavljene u `Borbi` (radilo se o fragmentima iz rukopisa knjige `priloga kronici tobožnjeg kraja historije`), seriju razgovora u `Feralu` o `pet godina raspleta`, a i razne druge intervjue objavljene u Hrvatskoj i inozemstvu. U knjigu sam uvrstila i četiri nekrologa posvećena poznatim ličnostima, a koje je, uz niz drugih, autor napisao i objavio u `Hrvatskoj ljevici`. Neke sam tekstove djelomično kratila, a učinila sam to tako što sam u intervjuima ispustila ponavljanja u odgovorima na isto ili slično pitanje. No, ukoliko su odgovori sadržavali i neke dodatne informacije (`detalje`) nisam ih kratila. A u nekoliko sam slučajeva ostavila i autorizirane dijelove odgovora koji su prilikom objavljivanja u novinama zbog ograničenog prostora kraćeni. Osim nekoliko iznimki, nisam mijenjala naslove pod kojima su intervjui ranije objavljeni, uključujući i one karakteristične u `Feralu`. Nisam mijenjala autorove naslove analiza, komentara i izlaganja na raznim skupovima. U sva tri dijela knjige tekstove sam poredala kronološki i na početku označila vrijeme kada je neki tekst izgovoren, napisan i objavljen. Smatrala sam da je za čitaoce važan kontekst, vrijeme nastajanja intervjua ili nekog drugog teksta. Mira Šuvar

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: leto/jesen 1988 Broj: 14-15 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 336 Stanje: veoma dobro očuvano MAJKL ONDAČI: Proputovanje kroz Sloter / preveo Slobodan Drenovac BARI KALAHAN: Petar Veliki i druge pesme / proveli Miodrag Pavlović i Ivanka Milankova Četiri priče / prevela Jelena Stakić IVAN BUNJIN: Pod srpom i čekićem / preveo Dejan Mihailović IZOPŠTENJE LAVA TOLSTOJA IZ RUSKE PRAVOSLAVIE CRKVE / pripremio Jovan Pejčić KONSTANTIN KAVAFI: Pesme / preveo Slobodan Blagojević KAREN BLIKSEN: Tri novele / prevela Jasmina Livada HANA ARENT: Ljudi u mračnim vremenima / prevela Jasmina Livada VLADIMIR HOLAN : U procesu vremena (pesme) / preveo Petar Vujičić GOTFRID BEN: Nova književna sezona i drugi eseji / prevela Snežana Minić VESTI PISMA CVETAN TODOROV: Pismo iz Pariza JURIJ MAMLEJEV: Pismo iz SSSR-a PETAR VUJIČIĆ : Pismo iz moje sobe IZ STARIH ČASOPISA SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Kako sam postala žena Lava Nikolajeviča SOFIJA ANDREJEVNA TOLSTOJ: Dnevnička beleška o Lavu Nikolajeviču Tolstoju TATJANA SUHOTIN TOLSTOJ: O smrti moga oca JOVAN PEJČIĆ: Srbi i Tolstoj Majkl Ondači je kanadski pisac rođen 1943. godine u Šri-Lanki. Sa svojom porodicom je emigirao u Veliku Britaniju 1954. gde se školovao. U Kanadu odlazi 1962. godine, da bi kasnije postao njen državljanin, i stekao univerzitetsku diplomu. Radio je kao univerzitetski profesor. Svoju književnu karijeru započeo je 1967. godine kada je objavio zbirku poezije „The Dainty Monsters“. Zatim je, 1970. godine, objavio roman u stihu „The Collected Works of Billy the Kid“, koji je kritika naročito hvalila. Ipak, široj publici je najpoznatiji po romanu iz 1992. godine, „Engleski pacijent“, koji je 1996. pretočen u filmsko ostvarenje nagrađeno sa devet Oskara. Za ovaj roman je dobio Bukerovu nagradu i mnoge druge međunarodne nagrade, a najveće priznanje za ovo delo dobio je 2018. kada je ono ovenčano Zlatnom Bukerovom nagradom kao najbolji roman u poslednjih pola veka. Do 1988. godine nosilac je najvećeg kanadskog odlikovanja – Kanadskog ordena, za svoj doprinos i angažovanje u kulturnom i umetničkom životu zemlje, a od 1990. je počasni inostrani član Američke akademije nauka i umetnosti. Objavio je šest romana, među kojima su „U lavljoj koži“, „Putnik sa Cejlona“, „Anilin duh“, „Divisadero“, trinaest zbirki poezije, knjigu memoara i dva dramska teksta. Radio je i na filmu kao reditelj, scenarista i producent. Johana Hana Arent rođena je 14. oktobra 1906. godine u Hanoveru u porodici imućnih Jevreja poreklom iz Kenigsberga (današnjeg Kalinjingrada) u istočnoj Pruskoj. U tom istom Kenigsbergu o kojem je Imanuel Kant, gotovo ne napuštajući kućni prag, napisao da je `takav grad pravo mesto za sticanje znanja o ljudima i svetu, čak i bez putovanja`, Hana Arent je provela detinjstvo. Godine 1933., posle studija u Marburgu, Frajburgu i Hajdelbergu, kod Jaspersa i Hajdegera, bila je prinuđena da napusti nacističku Nemačku. Posle bekstva u tadašnju Čehoslovačku, uz pomoć porodice koja je posedovala kuću sa ulaznim vratima na nemačkoj, a zadnjim vratima na čehoslovačkoj teritoriji, Hana Arent kratko boravi u Ženevi, a zatim u Parizu, da bi najzad 1941. godine utočište našla u Njujorku. Tačno deset godina kasnije u egzilu je napisala Izvore totalitarizma (The Origins of Totalitarianism), delo koje joj je donelo ono što će je pratiti kraja života - svetsku slavu i osporavanje. Slede Ljudska situacija (The Human Condition), Između prošlosti i budućnosti (Between Past and Future), Ajhman u Jerusalimu (Eichmann in Jerusalem), O revoluciji (On Revolution), Ljudi u mračnim vremenima (Men in Dark Times) i O nasilju (On Violence). Umrla je 4. oktobra 1975. godine, u trenutku kada je započela pisanje poslednjeg poglavlja obimne studije Život duha (Life of Mind). Konstantin P. Kavafi (1863-1933), koji se sada smatra jednim od najvećih pesnika koji je pisao na modernom grčkom jeziku, iako je bio priznat u rodnom gradu za vreme života, postao je šire priznat tek posle smrti. Rođen u porodici grčkih trgovaca u Aleksandriji, vodio je prilično neinteresantan život. Tokom 1872., dve godine nakon što je smrt oca uticala na smanjenje porodičnog bogatstva, otišao je za Englesku sa delom porodice i ostao tamo od devete do šesnaeste godine. Vratili su se u Aleksandriju, ali ih je bombardovanje grada od strane Britanaca dovelo u Konstantinopolj 1882. godine, gde Kavafi ostaje do 1885. kada se vraća u rodni grad i zapošljava u civilnoj službi. Retko ga je napuštao do kraja života, iako je putovao u Francusku i Englesku 1897. i u Grčku 1901., 1905. i 1932. godine. Opus od 154 kratke pesme za koje je Kavafi želeo da budu sačuvane objavljen je 1935. godine, dve godine nakon njegove smrti; ovaj centralni deo njegovog rada nastao je između 1896. i 1933. Tokom života, objavljivao je poeziju u periodičnicima i pravio je knjižice drugih pesama koje je delio svojim prijateljima. Pored toga, postoje 33 pesme napisane od 1884. do 1896. i još 63 koje nisu objavljene tokom njegovog života. Ipak one ne doprinose mnogo njegovoj reputaciji kao pesnika, jer je bio poznat kao oštar kritičar svog rada. Kavafijeva poezija se u jednom delu sastoji od priče o coming-outu, iako nedostatak detalja ne dozvoljava da se svrsta u poeziju priznanja. U svojim dvadesetim i tridesetim pokušao je, neuspešno, da piše heteroseksualnu ljubavnu poeziju, ali je sa četrdeset počeo da se oseća komotnije u temama o ljubavi među pripadnicima istog pola i napisao je oko 50 pesama koje su od njega načinile značajnu inspiraciju gej i biseksualnim piscima. Kavafijeva poezija se može podeliti u tri glavne kategorije: istorijska, filozofska i erotska, iako ima mnogo preklapanja – neke od njegovih istorijskih pesama su erotske i obrnuto. Gej čitaoci su se posebno zanimali za Kavafijevu erotsku poeziju, koja zauzima značajan deo njegovog opusa. U ranoj pesmi „Sveće“ iz 1893. godine, Kavafi izražava svoj strah da nastupajući dani sada padaju za njim kao magloviti niz izgorelih sveća. Čitaocu je dozvoljena velika sloboda u interpretaciji, ali se može videti strah od gubitka mogućnosti da se živi život u potpunosti, možda zbog seksualne represije. U „Zidovima“ (1896), pesnik se žali da je dozvolio da se izgrade zidovi oko njega koji su ga odsekli od spoljnog sveta. Fabula pesme je nejasna, ali se može protumačiti kao Kavafijeva žal zbog toga što je dozvolio sebi da potisne svoju senzualnu stranu. Pesma „Prozori“ (1897) predstavlja pesnika koji luta nadajući se da će naći prozore za svoju zatvorenu sobu, i u isto vreme bojeći se mogućeg tiranstva svetlosti. MG108 (K)

Autor: Milovan Drecun Povez: broširan Br. strana: 355 Format: 14,5x20,5 Nadasve je zanimljiva evolucija stavova pojedinih petooktobarskih revolucionarnih stranaka i njihovih vođa. Od tragikomičnog obožavanja Amerike i njenih evropskih svaeznika i vulgarnog sprdanja sa Rusijom, Kinom i još nekim zemljama, Srbija je na jedvite jade, u poslednjem trenutku, spoznala da se svet ne okreće oko nje i da se dešavaju tektonske geopolitičke promene u međunarodnoj zajednici. Sa ključnom zabludom i teškom greškom postrevolucionarne srpske spoljne politike suočio se među prvima Zoran Đinđić. Shvativši da sunce ne izlazi na Zapadu poručio je da se politika Srbije neće voditi iz Vašingtona, te da je realan politički potez Beograda da u slučaju otimanja Kosmeta postavi pitanje Republike Srpske. Vojislav Koštunica je jedini imao snage da građanima saopšti da Srbija nema većeg protivnika od američke politike. Konačno, Boris Tadić, shvata da Srbija ne ide dobrim putem. Sa mesta predsednika malene Srbije poručio je da zvanični Beograd, iako ophrvan višegodišnjom kataraktom, vidi da se rađa novi međunarodni multipolarni poredak koji nezadrživo potiskuje američki jednopolarni globalni hegemonizam. Tadić je prihvatio izazov, spoljni i unutrašnji, i suočio se sa realnošću. Definisao je spoljnopolitičke prioritete Srbije: Evropska unija, Rusija, SAD, Kina. Ispravno, samo trebalo je to ranije da učini i da prione realizaciji takvog koncepta hrabro i beskompromisno. Narod bi rekao bolje ikad nego nikad. Tom diversifikacijom spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je potvrdio sumnje, zapravo iskustvo realpolitičke Srbije, sa Amerikom. Beograd je bez razmišljanja radio ono što mu je Vašington sugerisao, govorio, predlagao, a bogme i naređivao. I šta smo dobili? U tome i jeste caka, ništa nismo dobili, već nam još traže - uzimaju Kosmet. Stavljanjem Rusije ispred Amerike na listi spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je nastavio putem kojim su krenuli Đinđić i Koštunica. Izgubio je, međutim, dragoceno vreme da još bolje pozicionira zemlju i ojača njen kapacitet za odbranu najvažnijih nacionalnih i državnih interesa. Tim svojevrsnim rangiranjem najjačih polova moći, Tadić je nedvosmisleno pokazao s kojim zemljama imamo slične ili identične interese, a s kojom smo zemljom mislili da imamo, pa nas je ona svojim ponašanjem gorko otreznila. Naravno, postavlja se pitanje ima li Srbija adut za takvu novu geopolitičku igru ili je to samo moralni odušak pojedinca koji je shvatio da nije baš sve tako kao što pišu novine i govore američki slatkorečivi zvaničnici. I mi konja za trku imamo, samo su nas neki petooktobarci lagali da je u pitanju raga. Niko drugi do Džozef Bajden, američki potpredsednik, otkrio je naše svetlo u tunelu. „Srbija je od ključnog značaja za budućnost jugoistočne Evrope“, poručio je Bajden prilikom majske posete Beogradu. Bez Srbije se ne može voditi politika na Balkanu, takođe poručuju zvaničnici EU. To je naša šansa. Bez nas se ne može kapacitetno i efikasno delovati na Balkanu. Ali, ne treba se zanositi da će Srbija biti most koji će povezati Istok i Zapad. Tu ulogu ima moćna Nemačka. Srbija, može i treba da bude stožer zajedničke balkanske politike EU i Rusije, sastavni deo njihovog strateškog partnerstva. Tako će na najbolji način iskoristiti svoj regionalni geopolitički značaj i ojačati kapacitet da se izbori sa strateškim problemima sa kojima se suočava. Budućnost Srbije se ne može graditi na dilemi Zapad ili Istok, već na multipolarnosti novog međunarodnog poretka: i Istok i Zapad, i nesvrstani.

Yossef Bodansky - Offensive in the Balkans The Potential for a Wider War as a Result of Foreign Intervention in Bosnia - Herzegovina International Strategic Studies Association, 1995. Mek povez, 115 strana. RETKO! Jozef Bodanski Josef Bodanski (Izrael[1], 1. maj 1954 – Merilend, 5. decembar 2021) bio je izraelsko-američki politikolog koji je bio direktor Kongresne radne grupe za terorizam i nekonvencionalno ratovanje Predstavničkog doma američkog Kongresa od 1988. do 2004. Takođe je bio direktor istraživanja Međunarodne asocijacije za strateške studije kao i gostujući naučnik na Paul H. Nitze školi za napredne međunarodne studije (SAIS) Univerziteta Džons Hopkins. Osamdesetih godina 20. veka radio je kao viši konsultant za Ministarstvo odbrane i Stejt department.[2] Izveštaj Kongresne radne grupe za vreme rata u Bosni i Hercegovini Izveštaj koji je septembra 1992. godine objavila Kongresna radna grupa za terorizam i nekonvencionalno ratovanje, deo Republičkog istraživačkog komiteta Predstavničkog doma, sadržao je optužne zaključke da su: - bosanski predsednik Alija Izetbegović i njegova vlada nameravaju da stvore islamsku republiku na Balkanu kao deo međunarodne islamističke zavere; -Snage bosanskih Muslimana ubijaju svoj narod i strance u pokušaju da izazovu međunarodnu intervenciju ili da daju izgovor za muslimanske zločine nad Srbima; -Iran infiltrira islamističke teroriste u Bosnu kako bi se pripremio za opšti muslimanski ustanak u zapadnoj Evropi. Izveštaj, koji su napisali šef osoblja Operativne grupe Vaughn S. Forrest i direktor Josef Bodanski, nosio je naslov `Iranska evropska odskočna daska? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2022)`. Nakon ovog izvešaja, četiri člana kongresa radne grupe su dala ostavke, odnosno kopredsedavajući radne grupe Dana Rorabaher, predstavnici Džejms Sensenbrener mlađi, Olimpija Snou i Kristofer Koks sa Rorabaherovim zakonodavnim pomoćnikom za spoljne poslove.[3] Publikacije Knjige Ciljana Amerika: Terorizam u SAD (1993, Shapolsky Publishers Inc.). Kriza u Koreji (1994, Shapolsky Publishers Inc.). Teror: Unutrašnja priča o terorističkoj zaveri u Americi (1994, Shapolsky Publishers Inc.). Ofanziva na Balkanu: Potencijal za širi rat kao rezultat strane intervencije u Bosni i Hercegovini (1995, International Media Corp./ISSA). (Onlajn verzija) Neki to zovu mir: Čekanje na rat na Balkanu (1996, International Media Corp./ISSA). (Onlajn verzija) Bin Laden: Čovek koji je objavio rat Americi (1999, 2001, Random House). Islamski antisemitizam kao politički instrument (1999, 2000, ACPR Publications and Tammuz Publishers). Visoka cena mira: Kako je politika Vašingtona na Bliskom istoku ostavila Ameriku ranjivom na terorizam (2002, Random House). Tajna istorija rata u Iraku (2004, HarperCollins). Čečenski džihad: Al Kaidin poligon i sledeći talas terora (2007, HarperCollins). Članci i komentari `Iranska evropska odskočna daska? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2022)`, Serbian Unity Congress, 01.09.1992. `Istina o Goraždu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2022)`,Serbian Unity Congress, 04.05.1994. `Jerusalim u kontekstu`, Freeman Center for Strategic Studies Broadcast, 7. jun 1995; štampani primerak 12. jun 1995. (pronađen arhiviran na internetu). `Konflikt na Balkanu: Prekretnica u Brčkom`, Centre for Peace in the Balkans, November 1997. `Uspon transazijske osovine: Da li je to osnova nove konfrontacije?`, kimsoft.com, 1997. `Ubrzanje povratka Salaha Al-Dina`, JINSA Online, June 1, 1998. `Terorizam i Balkan: Italija postaje nova iranska baza za terorističke operacije`, Centre for Peace in the Balkans, February 1998.

Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kusturica, Emir, 1954- = Kusturica, Emir, 1954- Naslov Kad mrtve duše marširaju / Emir Kusturica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Catena mundi, 2023 (Pirot : Pi-press) Fizički opis 196 str. ; 24 cm (karton) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 1.000. Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja uznemirava, budi i ohrabruje! Kako je kapitalistička pohlepa stvorila tehnološkog monstruma koji preti čitavom čovečanstvu? Zato se bez Dostojevskog i Gogolja ne može razumeti rat Zapada protiv Rusije? Hoće li čovek ostati čovek ili će biti hakovana životinja? Da li će stenice pojesti svetski film, ili je holivudski film već pojeo svoju publiku? Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja se čita u dahu, i prepoznaje u svetu oko nas. Njene teme i motivi vidljivi su kada izađete na ulicu, pričate telefonom, gledate televiziju ili lutate bespućima društvenih mreža. Proslavljeni filmski reditelj piše o mangupima iz Davosa, opasnostima četvrte industrijske revolucije po Srbiju, ratu u Ukrajini i transhumanizmu. Ali šta sve povezuje sve te teme? Lucidna Kusturičina zapažanja u širokom luku obuhvataju raspon od renesanse do 21. veka, ali uvek sa jednim jedinstvenim ciljem: otkriti ko to slobodnom i uspravnom čoveku radi o glavi i kako pohlepa za svetskih moćnika ruši sve pred sobom dok ne sretne dostojnog protivnika. Ali ko je on danas? Emir Kusturica je rođen 1954.godine u Sarajevu.Za svoje kratke filmove nagrađivan još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Njegov studentski film „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“. Po završetku studija Kusturica se vraća u zemlju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“ , izazvao je dosta kontroverzi a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“. Više sreće je imao sa narednim televizijskim filmom „Bife Titanik“ zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, za koji je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu. U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Dolly Bell“ , nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine.Za ovaj film Emir Kusturica je nagrađen Zlatnim lavom na filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRECI , AGIS i CIDLAC na festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981.godine. Svoj talenat pokazao je i u sledećem filmu „Otac na službenom putu“ (1985), koji je radio sa istim scenaristom. Ovo ostvarenje Kusturici donosi Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na domaćim festivalima : Na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985. Godine 1989. Emir Kusturica je, ponovo na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju filma „Dom za vešanje“ i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Emir Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, „Arizona Dream“(1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993.godine. Naredni film, „Underground“(1995), doneo je Emiru Kusturici drugu Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu. U Rok grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas gitaru a sada kao gitarista zajedno nastupaju kao EMIR KUSTURICA & NO SMOKING ORCHESTRA. MG98 (N)

Izvod iz krivičnih prijava protiv optuženih za ratne zločine u BiH 1992—1995. Grupa autora Str 506 POVEZ MEK sTANJE KNJIGE KAO NOVA Izdavač: Dokumentacioni centar Republike srpske 2002 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Na prvi pogled se čini da knjizi koja nosi naslov `Izvod iz krivičnih prijava optuženih za ratne zločine u Bosni i Hercegovini 1992-1995“ i nije potreban nikakav predgovor. Radi se o izvodima iz zaista velikog broja krivičnih prijava za ove zločine, koje su naši organi podnijeli opet našim organima, u skladu sa našim procesnim zakonom. Naime, iznesena je sukcesivno glavna sadržina svake od tih prijava, a svaka se odnosi na (konkretno) određenog učinioca i određeno krivično delo. Sve je to sistematizovano isključivo po azbučnom `mjestu` prezimena učinioca krivičnog djela. Drugi mogući, i smije se reći plodotvroniji kriterijumi (priroda krivičnog dela, osobeno mjesto izvršenja ili osobeni istorijski poddogađaj kome pripada i sl.) nisu ovde upotrijebljeni. U stvari, ovi drugi kriterijumi podrazumijevaju daljnje i virtuelno raznovrsne sintetičke zahvate i obrade različitih nivoa i usmjerenja. Sve to pokazuje da knjiga označava primarnu fazu u “prikupljanju podataka“ o ovim zločinima - fazu koja se ne može preskočiti i čime Dokumentacioni centar mora ponajprije da se bavi. Toj čisto faktografsko-skupljačkoj preokupaciji i odgovarajućem dometu knjige, lako se mogu uputiti još i prigovori nepotpunosti i osobene jednostranosti, ali tu i jeste Dokumentacioni centar - da se dalje bavi ovim poslom. Treba se pri tom podsjetiti da je ova primarna faza prikupljanja podataka u pravilu najteža. Jer činjenice, ti delići stvarnosti i njihove uzročno-posljedične veze, gotovo se uvijek utvrđuju `u znoju lica svog“, a tek iza toga dolazi mučni posao njihovog slaganja u mozaik većih i sve većih cjelina, traženje njihovog “porijekla` i smisla u okviru ovih cjelina itd. Potreba za ovim, po logici stvari, kasnijim obradama i višim spoznajama istog materijala, nikako ne potkopava tezu da baš ova primarna faza `prikupljanja” podrazumijeva veoma obiman angažman. Zbog toga su i Dokumentacioni centar i oni koji su prije njega radili, zaslužili sve pohvale što su ovaj važni posao obavili.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Literarna zanimljivost i uverljivost odvela me je nužno u neistražene paralelne svetove obaveštajnih službi, policijskih i diplomatskih tajni, pustolovina i avantura, kaprica moćnika, ličnih i porodičnih drama i tragedija. Pobednici i heroji, suvereni junaci i sudije istorije, literarno najčešće deluju nezanimljivo, izveštačeno i lažno, za razliku od pobeđenih, sklonjenih, isključenih, onih u manjini – odbačenih grubo kao narodni neprijatelji, izdajnici, smutljivci, kolebljivci, nezadovoljnici i neistomišljenici svih boja. Ljudi koji su, kad je grmelo, pogrešno procenili političku situaciju, odnos snaga, zaigrali na slabiju kartu ili neoprezno trčali ispred rude. Milomir Marić je uvek težio da obelodani ono što su drugi želeli da sakriju. Uporno nastojeći da razobliči zablude i tabue jugoslovenskog komunističkog sistema, autor je gotovo jednu deceniju proveo prikupljajući sklonjenu i neobjavljenu istorijsku građu iz domaćih i inostranih arhiva. Kontroverzna knjiga Deca komunizma, koja je krajem osamdesetih godina, kada je objavljena, izazvala burne reakcije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, rezultat je ovog dugogodišnjeg rada. „Marić pripada neustrašivoj generaciji koja je videla u šta su se pretvorili naši lepi snovi i ideali!“ – Vladimir Dedijer „Deca komunizma su pripovest o revolucionarnoj avanturi, ispričana u jedino primerenom žanru – akcionom. Pred nama se javljaju ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, pobedama i porazima, uverenjima i zabludama, istinama i lažima. Ni anđeli, ni đavoli. Prosto ljudi kojima se dala prilika ili su je sami stvorili da u zgusnutim periodima istorije odigraju važne i dalekosežne uloge.“ – Ljubomir Kljakić Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na francuskom radiju u Parizu. Niko nije mogao da poveruje da neko moćan ne stoji iza mene i da me kroz život vode isključivo luda glava i puka radoznalost. U samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile praktično jedina zaštita. Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio usađene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu-teme, svestan da je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. U ovoj knjizi on pokušava da prepozna šta se zapravo događalo i šta se krilo iza političkih kulisa i obmana, istovremeno sladostrasno prebirajući po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima, domaćim i inostranim arhivama, i beležeći sećanja koja su junaci naše epohe želeli da ponesu u grob – da bi ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma.

302 strane MEK POVEZ LDIJ Veternik 2000 Terminološka objašnjenja Predgovor Uvod Obnavljanje univerzalne dimenzije Rimokatoličke crkve Mit i stvarnost Nove inicijative Planetarna strategija pape Jovana Pavla ll Pojava i evolucija Opus Dei Katoličke organizacije u sistemu crkve Nastanak, i struktura OPUS Del Promena statusa prelatura personalis Opus Dei -Avangarda Svete stolice Teologija oslobođenja Istočna politika Vatikana Ekumenizam ili prozelitizam`) . Zaključak Epilog Imenski registar Literatura Enciklike Knjige i članci Prilozi Prilog I Svešteničko društvo časnog krsta Prilog II Pismo mojim saputnicma na Putu nade Prilog III Latino-Američko Episkopsko Veće (CELAM) Prilog IV Sveta kongregacija za doktrinu vere: uputstvo za određenje aspekte `Teologije oslobođenja` (Vatikan, 1984) Prilog V Tajni sporazum zaključen između Svete stolice i Sovjetske vlade 1922. godine Razumevanje mehanizma moći kojim raspolaže nana kao vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve od izuzetnog je značaja za zbunjujuća posthladnoratovska događanja. Tokom milenijumske istorije Rimokatolička crkva doživela je mnogobrojne promene, preživela je mnoge krize. ali je u pogledu sistema odlučivanja ostala nepromenjena od vremena svog konstituisanja; zadržala je papsko--monarhistički sistem, uz represivni teokratski režim. U operativnoj sferi Rimokatolička crkva prihvatila je modernu tehniku, koju koriste svetovne transnacionalne organizacije, tehniku masmedija, formiranja lobija, grupa za pritisak... Uključena je u glavne finansijske tokove Zapada. U savremenim uslovima funkcionisanje Rimokatoličke crkve kao transnacionalne institucije predstavlja spoj krutog dogmatizma i tehničkih inovacija, sa naglašenim političkim ciljevima. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Trilaterala Trilateralna komisija U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Čuvari bengalske vatre Kroz klisurine Vremeplov na remontu Kritika vatrene moći Cena je za sve 4 knjige (komplet). Beograd 2004./2007./2010./2013. Mek povez, 339+408+382+334 strane Knjige su nekorišćene (nove). ČUVARI BENGALSKE VATRE: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 2. Te­o­fil Pan­čić je ro­đen 1965. go­di­ne u Sko­plju. Ko­lum­ni­sta je i kri­ti­čar be­o­grad­skog ne­delj­ni­ka “Vre­me” i po­li­tič­ki ko­men­ta­tor Ra­di­ja Slo­bod­na Evro­pa. Kri­tič­ke i ana­li­tič­ke tek­sto­ve ob­ja­vlji­vao je u ni­zu li­sto­va i ča­so­pi­sa iz Sr­bi­je i sa ex-ju­go­slo­ven­skog pod­ruč­ja, kao i u pu­bli­ka­ci­ja­ma iz SAD, Ru­si­je i vi­še evrop­skih ze­ma­lja. U Bi­bli­o­te­ci XX vek 2001. go­di­ne izaš­la je zbir­ka nje­go­vih ese­ja i ko­lum­ni Ur­ba­ni Buš­ma­ni – Ži­vot i smrt u srp­skom post­ko­mu­ni­zmu, či­ja je te­ma ras­pad sta­rog si­ste­ma vred­no­sti u srp­skom druš­tvu de­ve­de­se­tih i kon­tro­verz­no ra­đa­nje no­vog po­ret­ka vred­no­sti u sen­ci ra­to­va, re­pre­si­je i za­me­ta­ka “za­ka­sne­le tran­zi­ci­je”. Knji­ga Ču­va­ri ben­gal­ske va­tre je svo­je­vr­sni na­sta­vak Ur­ba­nih Buš­ma­na, na šta uka­zu­je i njen pod­na­slov Ži­vot i smrt u srp­skom post­ko­mu­ni­zmu 2. U njoj se Pan­čić ba­vi vre­me­nom “pro­to­de­mo­krat­ske ka­ko­fo­ni­je”, od­no­sno pe­ri­o­dom ko­ji po­či­nje pa­dom Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća a za­vr­ša­va se ubi­stvom Zo­ra­na Đin­đi­ća, pr­vog de­mo­krat­skog pre­mi­je­ra Sr­bi­je. KROZ KLISURINE: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 3 Knjiga Kroz klisurine sadrži Pančićeve kolumne objavljene na Trećem programu Radio Beograda i u nedeljniku “Vreme” od marta 2003. do marta 2006. godine. Knjiga, kaže autor, prati “vreme restauracije”, odnosno “jedan samoskrivljeni pad, s namerom da mu — kad već ne može da ga zaustavi – barem izmeri dubinu”. VREMEPLOV NA REMONTU: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 4 Knjiga Vremeplov na remontu četvrti je nastavak serijala Životi smrt u srpskom postkomunizmu, a njegovom autoru nikada nije bilo teže da osmisli ovaj svojevrsni “autopredgovor”. Zašto je to tako? Nije Srbija još iskoračila iz istorijskog perioda koji (između ostalog) nazivamo postkomunizmom, a nije se ni okanula političke i svake druge instrumentalizacije “pitanja života I smrti”. Međutim, reklo bi se da je periodu u kojem su tekstovi iz ove knjige nastajali, a to je vreme od marta 2006. (smrt Slobodana Miloševića) pa do kraja 2009, nekako najteže pronaći zajednički nazivnik. Osim ukoliko to nije konfuzija. Na jednoj strani, kao da su godine nakon fizičke smrti glavnog kreatora Srbije iz devedesetih bile manje vreme neopozivog odmaka od njegovog nasleđa, a više poslednji relevantni pokušaji da se u njegovom političko svetonazornom nasleđu po svaku cenu, pa i serijskim silovanjem razuma i pamćenja, pronađe nekakvo “zdravo jezgro” koje bi valjalo sačuvati i reprodukovati, makar i u nešto drugačijem pakovanju. To je svojevrstan restauracijski element tog vremena, naročito izražen u njegovom prvom delu. Na drugoj strani, došlo se i do trenutka u kojem je Srbija – što zahvaljujući dinamici unutrašnjih političkih i društvenih procesa, što zato što je pred taj izbor bila stavljena spolja – bila prinuđena da bira između starih, provereno štetnih paradigmi, i nečega što joj obezbeđuje budućnost. I Srbija je, možda i ne tako ubedljivo, ali ipak većinski izabrala budućnost. Hepiend? Ne baš: oni koji su se rado predstavljali kao njeni nosioci nisu umeli, hteli ili smeli da odlučnije raskinu sa jalovim mantrama prethodnih politika, po cenu da Srbija ostane zaglavljena u limbu. Naravno, najčešći katalizator svih ovih pre svega vrednosnih, a posledično i praktičnih nedoumica i lutanja famozno je “kosovsko pitanje”, koje je upravo u ovom periodu krenulo ka razrešenju (kuda se, doduše, zaputilo ne voljom bilo kojeg od vodećih ovdašnjih aktera). Zato je, nužno, njemu I njegovim nuspojavama posvećeno dosta prostora u ovoj knjizi. Jednu zakonitost lako ćete primetiti, ona je ionako stara već decenijama: kad god se ovde govori o “Kosovu” kao o pitanju biti ili ne biti, vere ili nevere i tome slično, uvek se zapravo govori o svemu drugome osim o Kosovu. Prava tema je uvek sama Srbija, i to ko će i kako definisati dominantne drštvene vrednosti u njoj. U jedno ipak nema sumnje: “vremeplovska” strategija doživela je istorijski poraz. Zato je taj vremeplov na remontu, ali razloga za bezbrižnost nema. Veliko je pitanje da li oni koji ga popravljaju zaista znaju šta rade. Septembar 2010. T. P. KRITIKA VATRENE MOĆI: Život i smrt u srpskom postkomunizmu 5 Nešto staro polako je izumiralo a da nikada nije ni sazrelo, a nešto novo nije bilo ni na vidiku, i teško da će ga u dogledno vreme biti; u takvoj konstelaciji, na horizontu se pojavilo (ne bi bilo preterano reći da se povampirilo) nešto starije od starog, i nastojalo da se predstavi kao sasvim novo i sasvim dobro – štaviše, nešto na šta smo zapravo oduvek čekali. Samo valjda nismo znali da baš na to čekamo, i da će to baš tako da izgleda. Zapanjujuće je koliko je ljudi u to poverovalo, a još više ko je sve poverovao… Ipak, Kritika vatrene moći pre svega „hvata“ trenutak u kojem se stvari nisu još sasvim rasplele (i raspale) u tom pravcu, ali su uveliko jurile tuda. Otuda je valjda i logično da ova knjiga bude i poslednji nastavak serijala koji sam nazvao „Život i smrt u srpskom postkomunizmu“. Zašto poslednji? Zato što je jedan epohalni krug zatvoren. Urbani Bušmani pratili su „gordo posrtanje“ kroz devedesete i sporo i mučno rađanje „Petooktobarske republike“, kako se može zvati prvih dvanaestak godina XXI veka u Srbiji. Potonje knjige Čuvari bengalske vatre, Kroz klisurine i Vremeplov na remontu (pa i Karma koma, kao zaseban „projekat“) hronika su svakovrsnih meandriranja tog poretka, začetog sa mnogo više nade nego razuma, snage i naročito moralne i svake druge postojanosti. Ova, pak, knjiga prati, kroz trogodišnji period 2010-2012, nešto što verovatno nije preterano nazvati umiranjem i krajem „Petooktobarske republike“, one koja je nastala na (proklamovanom) otklonu i diskontinuitetu prema srpskim devedesetim, a dakako i prema onome što im je prethodilo. I završava se Ukazanjem onih koje pamtimo iz naše (naj)gore prošlosti, jer su bili njeni kreatori i sprovodioci, da bi sada došli iznova na vrh, navodno da nam učine tu bizarnu uslugu da nas od iste te prošlosti izbave. Tu se otvara jedna nova epoha, a meni ostaje da je konstatujem, i da je pratim. Dosadno nam sigurno neće biti i čitaćemo se još – ako budemo imali gde.

ovo je samo jedan list POLITIKE iz 1929 rubrika `KNJIZEVNOST I UMETNOST` naslov - NA IZVORIMA POEZIJE kao i clanak JOVANA DUCICA NASE KNJIZEVNO VREME On, kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju (Od sreće i od sna, 1925; -{Nox microcosmica}-, 1956), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: Književna politika (1952) i Istorija i poezija (1962). U obema su najvećma sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je on zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Umetnost se stvara iz najdubljih potreba života i izraz je težnje ljudskog duha za samootkrivanjem. Zato umetničko stvaranje mora biti neposredno, ničim nekontrolisano, ni zahtevima zdravog razuma, ni konvencijama estetike, ni praktičnim potrebama društva, jer sve to ograničava slobodu stvaranja, bez koje nema prave umetnosti. Estetika se bavi samo onim što je spoljašnje, zanatsko, tehničko, a bit je umetnosti u unutrašnjem, spontanom, iracionalnom, biti umetnosti jeste poezija. Drugi bitan sastojak svake velike umetnosti jeste humor. Ristić je u njemu video podsmeh besmislu sveta i istovremeno naročit oblik otkrivanja dubljih aspekata stvarnosti. Kao najviši kvaliteti umetnosti, poezija i humor imanentni su stvarnosti, oni su deo života, a umetnost ih samo otkriva, ističe, pojačava, čini ih predmetom intenzivnog doživljaja. Polazeći od tog shvatanja, Ristić je došao do paradoksalnog razrešenja osnovne dileme 30-ih godina, dileme o angažovanoj literaturi. Poezija teži istom cilju kojem stremi svak moralna i socijalna akcija: potpunom oslobođenju čoveka, samo što ona tom cilju ide vlastitim putem. Otuda, ukoliko izražava unutrašnje biće čovekovo, poezija se „izjednačava sa moralom“, dok prestaje biti moralna ako se podredi društvenom moralu i utilitarnim ciljevima. Na isti način, pravi pesnik samom je suštinom svog dela revolucionaran, jer teži istom cilju kao i revolucija, totalnom oslobođenju čoveka, a prestaje to biti u trenutku kada svoje stvaranje podredi spoljašnjem diktatu, kad postane glasnogovornik određene ideologije, partije itd. Drugim rečima, poezija ima moralni i socijalni smisao samo kada ne služi ni moralnim ni socijalnim nego svojim vlastitim, pesničkim ciljevima (Moralni i socijalni smisao poezije, 1934; Predgovor za nekoliko nenapisanih romana, 1935; Istorija i poezija, 1935. i dr.). Tih stavova Ristić se držao i u svojim kritikama i polemikama. Uvek je isticao značaj poezije i poetskog, nezavisno od toga je li delo u stihu ili u prozi. U kritičkim ocenama pokazivao je izoštreno osećanje za vrednosti ali istovremeno, kada su bila u pitanju njegova teorijska opredeljenja ili čak njegov lični odnos prema piscima, znao je biti dogmatski isključiv, ličan, često nepravičan. U njegovom stilu spajaju se intelektualni s emocionalnim kvalitetima. Svoje stavove umeo je iskazati precizno ali i sugestivno, poetski nadahnuto. Kritički prikazi, naročito oni objavljeni u novinama, odlikuju se kratkoćom, sažetošću, britkošću i štedljivošću izraza, dok su ogledi o piscima, književnim pojavama i teorijskim pitanjima, obično veoma opširni, često pisani tehnikom montaže. Najbolji je u esejima, gde su teorijski stavovi i kritičke analize povezane s ličnim iskustvima i doživljajima autorovim. U tim sintezama esejističkog, kritičkog i autobiografskog Ristić je ostvario izuzetne domete modernog srpskog eseja. Bio je ambasador Jugoslavije u Francuskoj od 1945. do 1948. godine, a potom predsednik Komisije za kulturne veze sa inostranstvom. Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti i Saveta federacije. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. ------------------- ------------------------- ---------------- Jovan Dučić se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju. Otac Andrija bio je trgovac i poginuo je u ustanku 1875. godine a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigde, pa se zaposljavao u manastirskoj školi u Žitomisliću. Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora. Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu . Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927. godine, a potom je privremeno penzionisan. 1937. godine je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. 1. 1888, a za redovnog 15. 11. 1892. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd. Uoči nemačke invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine, Jovan Dučić ide u SAD, u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodi organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme piše pesme, istorijske knjige i novinske članke u kojima iznosi i brani srpske nacionalističke stavove te osuđuje genocid nad Srbima koji vrši hrvatska ustaška vlada. Umro je 7. aprila 1943. i bio sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. 10. 2000.

Autor - osoba Slapšak, Svetlana, 1948- = Slapšak, Svetlana, 1948- Naslov Ratni Kandid / Svetlana Slapšak Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radio B92, 1997 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 198 str. ; 22 cm Zbirka ǂEdicija ǂRat i mir Napomene Beleška o autoru na koricama. Predmetne odrednice Jugoslavija - Političke prilike Svetlana Slapšak: Ratni Kandid Ova knjiga je malo veći anketni list. Pokušala sam da sakupim odgovore na pitanja koja su mi postavljali tokom prošloga (?) rata ljudi izvan bivše Jugoslavije. Neka pitanja su naivna, pa su takvi morali, bar u početnim delovima, biti i odgovori. Neka su očita, te sam sebe morala prinuditi da drugima, ali i sebi, predstavim stvari tako da odgovor ne ide uvek na našu posebnost, jedinstveni položaj među svim drugim nacionalnim i regionalnim kulturama, da se sve ne objašnjava samo našom izuzetnošću. Postati Kandid dobra je vežba za svakoga ko se bavi pedagogijom: treba prevazići razumljivi stid da se objašnjava naizgled jasno, strukturiše naizgled dobro konstruisano, razjasni naizgled logično. I svaki put se dešavalo da me odgovor prevaziđe, da pitanje znači mnogo više nego što je u kandidnoj formi izgledalo. Izvestan deo tekstova u ovoj knjizi štampanje po prvi put na holandskom jeziku, u knjizi Joegoslavie, weet je noog, u Amsterdamu 1993, i nije nikada objavljen u originalu. Moj izdavač Jan Metz upoznao me je na javnoj tribini na kojoj sam govorila o embargu. Mnogi Holanđani, posebno oni koji dolaze u centar kulturno-političke debate, de Bailie u Amsterdamu, smatrali su da je embargo na kulturu i informacije najčistija glupost, i upoređivali su to sa sankcijama protiv Južne Afrike. Između toga mišljenja i „neopravdanih i nepravednih sankcija“ beogradskih državnih medija je okean potpunog nerazumevanja. Srpska politika je uporno lagala o embargu na medicinsku pomoć, i trijumfovala čim su prvi „jugoslovenski“ fudbaleri negde istrčali... da ih dobro ispraše. Napadima na Soros i „koristoljubive“ mirotvorce lepo je održavala svoj unutarnji embargo na sve što nije „širenje srpske istine“. Jan Metz je smatrao da o tim nijansama treba obavestiti holandsku publiku, i smatrao je da može da uloži ujedan finansijski neobećavajući izdavački projekt. Tako je nastala knjiga, poručena u novembru, pre- data u martu i izašla iz štampe u novembru. Nekoliko strasnih i metodičnih Holanđana sada radi u Beogradu, Ljubljani i drugde, pot- pomažući nezavisne medije. To nikako nije posledica moje knjige, nego okvir jednog spontanog, za svakog učesnika individualnog i zato precizno usmerenog projekta. Ratni Kandid bi, dakle, hteo da pokaže mogućne odgovore na ona pitanja koja su se i meni i mnogima drugima za vreme ovoga rata činila deplasiranim, drskim, glupavim, zlobnim, pristrasnim, jednosmernim, providnim. Pa ipak, na njih sam morala odgovarati, najčešće u publici u kojoj je možda dvoje razumevalo moje užasavanje nad pojednostavljivanjem, stereotipizacijom, mogućnošću manipulisanja koju su mnogi oberučke preuzimali. Pa ipak, sva ta pitanja otvaraju mogućnost da autor preispita sebe, svoje mogućnosti komuniciranja, svoju želju da ne upadne u zamku manipulacije i ličnog zadovoljstva. Pa ipak... nelagodnost teksta koji se konstruiše protiv nekadašnje poetike autora, a u skladu sa novim kontekstom, može da izazove bar zadovoljstvo otvaranja karata, građanskog samoispitivanja, i, u novome smislu, kandidovskog negovanja sopstvenog vrta. Kriterijum profesionalnosti nadvladao je ostale. Izgledalo mi je odvratno da sada izigravam artizam u zavetrini, izgledalo mi je sramotno čekati bolje cene na pijaci, pa izneti literarnu zimnicu na prodaju. Uostalom, toga je bilo toliko: po svim sigurnim ćoškovima nacionalnih kultura tiskale su se ćutke literate ugodnije budućnosti, te je vazduh izgledao čistiji napolju, na vetrometini. Tamo su bar bili pravi monstrumi, mnogi svesni da su osuđeni na kratko trajanje. I drugi Kandidi. Tako, su u knjigu ušle polemike, koje su takođe odgovori na glupa pitanja. Činilo mi se daje u tim slučajevima najvažniji čin odgovaranja, i da manje ili više elegantno prećutkivanje spada u isti žalosni konformizam. Odlučila sam se, dakle, da odgovorim na pitanja koja sam najviše mrzela i najviše ih se bojala: - Da li se osećate odgovornom za rat u Jugoslaviji? - Da li se osećate delom svoga nacionalnog kolektiva? - Ko je odgovoran za početak rata? - Ko su žrtve rata? - Da li je krivica podjednaka na svim stranama? - Koji je smisao embarga? Svetlana Slapšak (1948, Beograd), klasičnu gimnaziju završila je u Beogradu, gde je diplomirala, magistirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Bila je jedna od troje urednika satiričnog časopisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu Frontisterion, koji je zabranjen i uništen već sa prvim brojem, 1970. Pasoš oduzet od 1968. do 1973, pa ponovo 1975–1976. i 1988–1989. Saslušavana, praćena i pretučena od strane policije i tajnih službi. Dobila je univerzitetsku stipendiju kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu 1971. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu 1972–1988. Optužena u sudskom procesu posle denuncijacije iz Instituta, izgubila službu posle internog samoupravnog suđenja organizovanog u Institutu, na sudu oslobođena svake krivice (1988). Predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije 1986–1989, sastavila i izdala preko pedeset peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila je članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, državljanstvo dobila 1993, posle mnogih napada i kleveta u slovenačkim medijima. Sa mužem Božidarom vodila mirovne akcije od 1986. i za vreme rata pružila gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama, organizovala sa njima letnju školu za bosanske izbeglice-tinejdžere (1993), koja se zbog velikog zanimanja od prvobitne tri nedelje produžila na četiri meseca. Nekoliko polaznika se zatim upisalo na univerzitete u Sloveniji. Izbačena iz UKS-a 1996, kako je navedeno – zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića. Sastavila knjigu o dečjim pravima na bosansko-srpsko-hrvatsko-crnogorskom i na slovenačkom, koja je razdeljena svim osnovnim školama i centrima za izbeglice u Sloveniji. Knjiga je prevedena na romski jezik 2006. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), koordinator studijskih programa na ISH-u (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskog fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH-a (2003–2013). Penzionisana 2014. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je predavala srpsku i hrvatsku književnost (1985–1992) na slavistici i Balkanske žene (1995–2012) na sociologiji kulture. Glavna urednica časopisa ProFemina u Beogradu od 1994. Direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani (2009–2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš“ od 2013, direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (2009). Nagrade: „Miloš Crnjanski“ za knjigu eseja 1990; American PEN Freedom of Expression Award 1993; Helsinki Watch Award 2000; Helen Award, Montreal, 2001; Nagrada „Mirko Kovač“ za knjigu eseja 2014. Objavila (napisala i/ili uredila) preko šezdeset knjiga i zbornika, preko četiristo studija (lingvistika, antičke studije, komparativna književnost, balkanologija, studije roda), preko hiljadu petsto eseja, jedan roman, dve drame, libreto, nekoliko komada za Karađoz – pozorište senki, koje je uvela u Sloveniju, prevode sa grčkoga, novogrčkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga i slovenačkoga. Pisala je kolumne u Književnoj reči, Teleksu, Vremenu, Nezavisnom i drugim časopisima, kao i na portalu Peščanik. U mariborskom Večeru piše rubriku jednom nedeljno već osamnaest godina. Novije knjige: Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov, Ljubljana, Narodna galerija, 2011; Mikra theatrika: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (Knjižnica Mestnega gledališča ljubljanskega, zv. 156), Ljubljana, 2012; Zelje in spolnost: iz zgodovinske antropologije hrane, Beletrina, Ljubljana, 2013; Antička miturgija: žene, XX vek, Beograd, 2013; Leteći pilav: antropološki eseji o hrani, XX vek, Beograd, 2014; Kuhinja z razgledom, Goga, Novo Mesto, 2016, Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti, Prosvjeta, Sarajevo, 2016. Za roman Ravnoteža (Laguna) dobila je Vitalovu nagradu za 2016. godinu, a 2017. dobila je Nagradu mira ženskog odbora slovenačkog PEN-a. Godine 2018. objavila je roman Škola za delikatne ljubavnike. MG45 (N)

Hakslijev `Vrli novi svet` valjalo bi preporučiti kao priručnik pred put u `svetlu budućnost`, a možda i besplatno deliti svakom pismenom građaninu. Dotad, naša javnost bi mogla pokazati više interesovanja za knjige poput ove Stanka Cerovića `U kandžama humanista`. Ta svojevrsna anatomija civilizacijske destruktivnosti obrađuje tužni slučaj bombardovanja Jugoslavije od pre dve godine. Knjiga se krajem januara pojavila u Francuskoj. Naslov bukvalno preveden: `Dans les griffes des humanistes`, izdavač `Climats`. Knjiga ima više uspeha nego u Beogradu. Stanko Cerović je rođen u Titogradu 1951. godine. U Beogradu je završio Filozofski fakultet. Od 1979. godine živi u Parizu. Do 2007. godine bio je urednik srpskohrvatske redakcije Radio Frans internasionala. U poslednjih dvadesetak godina objavio je na stotine analitičkih i polemičkih tekstova o jugoslovenskim ratovima i svetskoj politici. Napisao je pet knjiga: Njegoševe tajne staze (Montenegropublic, Podgorica, 1996; CID, Podgorica, 2005), U kandžama humanista (Samizdat B92, Beograd, 2000; izdanje na francuskom Dans les griffes des humanistes, Flammarion/Climats, Paris, 2001), Comment maigrissent les ombres (Flammarion/Climats, Paris, 2003) i Drvo života, plodovi smrti (Umetničko društvo Gradac, Beograd, 2007; izdanje na francuskom Odlomak Tako se oko centra imperije stvaraju zaštitni pojasevi vazalnih država i fasadnih institucija, koji su odavno opisani u slučaju Sovjetskog Saveza, ali koje niko nije htio da vidi čak ni kad su boli oči u akcijama Vašingtona. U te zaštitne pojaseve su spadale humanitarne organizacije i mediji. Baš kao nekad razne radničke `nezavisne` organizacije, humanitarne organizacije koje su vlade zapadnih država slale na Balkan otuda su upućivale pozive u pomoć, užasavale se nad srpskim zločinima, veličale humanitarnu ulogu NATO-a, same predlagale politiku koju treba voditi i objašnjavale zašto je rat pravedan. Humanitarna ideologija bila je moralna fasada beskrupulozne realnosti, kao komunistička ideologija za Sovjete. I na Zapadu su ljudi reagovali kao nekad `saputnici` staljinizma: `Možda je tako, ali ovo je demokratija, ovo je AMERIKA.` Prije je bilo: `Da, ali nije isto kad Sovjetski Savez pravi zločine, to je KOMUNISTIČKA država.` Samo vrijeme i porazi mogu nešto protiv ove magije, razum ne može ništa. Svakog dana, prateći medije i slušajući političare, u sjećanju su se javljale te davno zaboravljene paralele sa komunizmom. Uvijek sa zastrašujućom razlikom iza koje se pomaljao Oldos Haksli: u komunizmu je režim morao da upotrebljava silu da bi natjerao ljude da podvaljuju i lažu, morao je da pokrije društvo morem agenata da bi hvatali one koji se podsmijevaju i kritikuju, a rijetko ste mogli sresti novinara koji nije bio svjestan odvratnog posla koji obavlja. U Vrlom novom svijetu svaka individua spontano dodaje svoju strast na laži i besmislice. Za mene lično, najteži je bio sljedeći detalj. Evropska organizacija za satelitske telekomunikacije Eutelsat 26. maja je prekinula prenošenje programa srpske televizije RTS. U godinama narastanja srpskog nacionalizma, ponavljam, televizija je bila atomska bomba. I sad je samo veličala srpski režim, Miloševića, nevini i hrabri srpski narod, i sl., i napadala vođe svjetskog fašizma Klintona, Blera i druge. Ali većina ljudi odavno je bila oguglala na tako providne laži, nijesam sreo čovjeka u Beogradu koji je ozbiljno uzimao tu propagandu o novom fašizmu. To nije bila ni tema za razgovore, osim kad bi poneko zaključio kako nemaju mašte oni koji prave fotomontaže sa zapadnim liderima u nacističkim uniformama. Ali, suština nije bila u tome kakvu još ulogu može da igra televizija. Suština je bila u tome što je većina građana u Jugoslaviji stalno gledala Si-En-En i Bi-Bi-Si, bila u potpunosti izložena propagandi NATO-a, i nikome nije palo na pamet čak ni da poziva da se ti programi ne gledaju, a ne da ih zabranjuje. A nekad davno, u komunizmu, jedan od naših najvažnijih argumenata u kritici režima i veličanju zapadne demokratije bio je baš u tome: na Zapadu možete koliko hoćete širiti komunističku propagandu, nikome ne smetaju komunistički mediji, jer ljudi umiju da razlikuju laž od istine, dok u komunističkim državama ne smijete prenijeti preko granice nijedne zapadne novine. To je bio pokazatelj ko se boji istine. Sad je demokratski Zapad stavio sebe u obratni odnos sa jednim Miloševićem: prvome je smetalo ono što radi srpska televizija, drugome nije smetalo ono što rade veliki svjetski mediji! RTS su mogli da gledaju Srbi u unutrašnjosti Srbije i u svijetu, ali su mogli da upoređuju tu primitivnu propagandu sa programima najsavršenijih propagandnih mašina u istoriji; taj strah je govorio o inferiornosti voljene demokratije pred jednim od najgorih tirana s kraja dvadesetog vijeka! Uz to odluka o prekidu prenošenja RTS bila je nezakonita, EUTELSAT nije imao pravo da je donese, samo Ujedinjene nacije su to mogle. Od odluke o intervenciji, u svemu što je radio, NATO je kršio zakone, pravila, običaje. To je izgledalo kao ruganje sudbine, kao neduhovita groteska: primitivni ostatak komunizma, Miloševićev režim u opustošenoj Srbiji, pretvorio se u ogledalo u kojem smo gledali kako se naša prošlost, naši ideali, naše borbe, svijetovi koje smo voljeli pretvaraju u odvratne karikature. Srpska televizija se manje plašila istine nego Bi-Bi-Si! Milošević manje nego Klinton! Što je najgore, gledajući programe i jednih i drugih, znao sam i zašto je to tako. Intervencija NATO-a mnogo bi bolji utisak ostavljala u Srbiji da ljudi nijesu mogli gledati Si-En-En i Bi-Bi-Si nego u obratnom smislu. Zapad je sebe uništavao u tim programima, naročito kada je riječ o onima koji su proveli godine u borbama za zapadne vrijednosti i demokratiju. Trebalo je ćuteći slušati stare nacionaliste koji su dočekali svojih pet minuta: eto vam zapadni mediji i zapadna demokratija. Ali to nijesu prazne riječi. Zapad, demokratija, nego naši životi, iskustvo koje je sticano u decenijama poniranja u tajne društvenih mehanizama, u rizičnim sukobima, odricanju, žrtvama i strpljenju bez kraja da bi se sagledala istina i da bi se živjelo za nju i sa njom. To iskustvo je bilo izvrgnuto ruglu u ratu koji nije prelazio nivo incidenta, koji je bio tek greška iz nepažnje. I u najtežim vremenima, makar u mislima, put na Zapad je bio otvoren. Sad su se svi zatvarali velikom brzinom. Ne u tragičnom, nego u lakrdijaškom ritmu. Dobro došli u parodiju pakla. Kao da se polako gase sva svjetla. Ovdje bi se možda i mogla evocirati, kao neki simbol, posljednja godina milenijuma. Danonoćno, ali bukvalno bez prekida, mediji su razrađivali sa jedne strane užas srpskog režima i neljudsku prirodu srpskog naroda, a sa druge borbu za ljudska prava, moral i civilizaciju. Ovaj veliki moralni preobražaj osmišljen je u propagandnom centru u Briselu gdje je poslije početka rata, jer je londonska propaganda bila najuspješnija, stigao Blerov savjetnik za komunikaciju Alister Kempbel. Kempbel je ispekao zanat u londonskom Miroru, najagresivnijoj žutoj štampi na svijetu. To je tzv. štampa iz kanalizacije (caniveau) i, s obzirom na okolnosti, čini mi se da nije beznačajno, za razumijevanje raskoraka između onoga šta smo i šta mislimo da smo, zapamtili ovaj izvor iz kojega je potekla bistra voda morala. Iz centra u Briselu su propagandne teme upućivane zapadnim vladama, pa dalje, urednicima u medijima i humanitarnim organizacijama. Uživajući u svom trijumfu, Kempbel je poslije rata napravio jedan potez kojim je svoju umjetnost podigao do zagonetnog nivoa. Poslije rata, u engleskim medijima, kao i u javnom mnjenju, polako je prodirala svijest o manipulacijama i neprijatno osjećanje da su novinari slijepo slijedili propagandu NATO-a. Onda je Kempbel svakoga šokirao: javno je optužio medije da su u toku rata bili prosrpski, manipulisani `srpskom mašinom laži`. U Londonu je bilo žestokih reakcija, ali niko nije uspio da dokuči šta je ovim htio Veliki Mag. Jedino objašnjenje koje sam pročitao bilo je da pokušava unaprijed da obezbijedi podršku medija za sve buduće krize, pozivajući ih da budu još više `nezavisni` nego u toku rata na Kosovu. Možda. Ali više vjerujem u jedno od dva sljedeća objašnjenja, ili u oba istovremeno. Prvo je neposredni politički interes kao u toku rata. Jer, propaganda je važna sve dok se javno mnjenje sjeća rata, otkrivanje istine o `stotinu hiljada mrtvih civila`, `nevjerovatnim torturama nad Albancima`, ili pak o tome da je NATO vodio rat protiv civila može da ima nezgodne posljedice sve dok se javno mnjenje ne prebaci sa teme Kosova na neku drugu temu. A to otkrivanje je od ulaska novinara na Kosovo stalno bilo u vazduhu. Robert Fisk, veteran lista Indipendent, koji je rat pokrivao iz Beograda i putovao na Kosovo (i vidio samo ono što je svima bolo oči), optužio je novinare da su se u ratu ponašali kao `moutons de Panurge` i kao `pseudo-justiciers`. Kolege su se pobunile, ali to je izazvalo i ovu mnogo zanimljiviju Kempbelovu izjavu. Trebalo je unaprijed diskvalifikovati `prosrpske medije` i podsjetiti ih na obavezu da budu i dalje nezavisni. Rat je bio završen vojno, ali ne i propagandno. Drugo objašnjenje je neka vrsta artističke opklade kojoj su skloni veliki mađioničari. LJudi koji manipulišu javnim mnjenjem odnose se prema poslu pomalo kao profesionalni zavodnici: ne privlači ih ni objekat ni osjećanje, za ljubav ili rat im je svejedno jer su oni odavno sve to iskusili i znaju granice ljudske bijede. Motiviše ih samo nemogući izazov. Kempbel je imao iluziju da je bio najvažniji čovjek u ratu, možda je to zaista i bio, da je upravljao sviješću miliona ljudi. Preokretao je izgubljene situacije, pretvarao zločin u neuporedivi moralni gest, podvalu u podvig. Upravljao je iz sjenke cijelom svojom profesijom, a preko nje narodima, možda nijedan uspjeh u šou-biznisu nije ravan njegovom, nijedna moda nije lansirana tako munjevito ni sa tolikim uspjehom kao njegov moralni zanos vezan za rat. Kad se ovo završilo i kad je dokazao da je njegovo umijeće jače od ljudske prirode, napravio je još jedan `tour de force`. Optužio je sve one koje je vrtio oko malog prsta da su bili neposlušni, povodljivi za neprijateljem, maltene buntovnici i odmetnici. Koliko je njegovo zadovoljstvo moralo biti kad je poslije toga slušao bijesne reakcije novinara koji su se osjetili zavrnuti još jednom u suprotnom pravcu za 180 odsto , a opet nemoćni da bilo šta urade! Kao čovjek koji vas dugo preklinje da mu učinite neku uslugu i kad mu je konačno učinite, pošto mu više nijeste potrebni, umjesto da vam se zahvali kaže: možeš ti to još bolje. Bilo je kasno za novinare da kažu: pa mi smo radili za tebe. Ima u ovoj savršenoj manipulaciji nečeg đavolskog. Ovi mađioničari vole da pokažu, makar samima sebi, da poznaju čovjeka do dna i da mogu od njega da rade šta hoće. Kažu da voli da radi iz sjenke. Bil Klinton je završio rat još jednim trijumfalnim `političkim vaskrsenjem`, kako je pisala američka štampa. Svi su pozdravili njegovu ulogu vođe, majstorstvo kojim je upravljao Amerikom i svijetom. Britanska štampa nije štedjela pohvale za način na koji je Toni Bler vodio rat. Nazvan je `moralnim spasiocem` Zapada. Širak je bio na vrhuncu popularnosti. Svi zapadni lideri su čestitali jedni drugima na dobro vođenom ratu i nezapamćenoj saradnji. Medlin Olbrajt je rado prihvatila ocjenu da je ovo `Rat Olbrajtove` i izjavila je pred Senatom: `Mi Amerikanci izvlačimo ogromnu snagu iz činjenice da znamo ko smo i u šta vjerujemo. Mi imamo cilj. Ako smo vjerni svojim principima, uspjećemo.` (Nous autres Americains tirons une force immense du fait ljue nous savons ljui nous sommes et en ljuoi nous crodžons. Nous avons un but... Si nous sommes fidčles ŕ nos principes nous réussirons.) Ovacije... Opet ono osjećanje `déjŕ vu` sa kongresa komunističke partije. Možda je iskrivljivanje realnosti u medijima koje se nastavilo poslije rata još teže objasniti nego ono u toku rata. Jer dok je trajao rat, može se reći: nijesu znali šta se dešava na terenu, ponijele su ih kolektivne emocije, sjećali su se Srba iz Bosne, znali su ko je Milošević, itd... A kad se rat završio, mislim da je u pitanju bilo obično laganje. Valjda prethodna laž obavezuje na nove, inače bi čovjek sam sebe demantovao. Nigdje u medijima nijesam našao dobar prikaz o razaranju od bombi na Kosovu i u Srbiji. A ipak: preko 10 000 tona bombi! Sa većom snagom nego atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki! Proporcionalno teritoriji, najveće bombardovanje u istoriji! Pa ima li tragova rušenja? Ima li žrtava? Možete steći utisak da NATO i nije ratovao u Jugoslaviji. I treba da steknete taj utisak: jer savjest zapadnog društva treba da bude očišćena od toga sjećanja. To su bile virtuelne bombe. Samo ste mogli da vidite kako Albanci oduševljeno dočekuju vojnike NATO-a. Ima procjena da je od tih bombi poginulo i do deset hiljada Albanaca (to misli i Tom Voker, dopisnik Tajmsa protjeran iz Beograda). Ja mislim da ih toliko nije poginulo ni ukupno, ali ne bih bio iznenađen da ih je poginulo više od bombardovanja nego što ih je ubila jugoslovenska vojska. Nevolja je to što sad nemamo nijedan nezavisni izvor da ovo provjerimo. Čak ni TPI. Jer nezavisni izvori mogu biti samo zapadni, a uz ovom ratu ih je sve angažovao NATO. Najvažniji propagandni zadatak, odmah poslije rata, bio je da se nađu tragovi srpskih užasa. Ti tragovi su se svodili na grupe grobova koje su opisivane kao masovne grobnice. Najčešće ih je bilo oko dvadeset, uvijek u oblastima u kojima su bile borbe između UČK-a i jugoslovenske armije. Nikad nije pokazana nijedna žrtva bombardovanja. Jesu li te žrtve takođe sahranjivane? Ili su ih Srbi odnijeli u Srbiju, kao što se govorilo za hiljade mrtvih Albanaca koji je trebalo da nas sačekaju na Kosovu? Kako su odneseni kad je bilo nemoguće izaći sa Kosova pod avionima koji su kontrolisali komunikacije? Dva dana poslije ulaska NATO-a na Kosovo, kao najstrašniji dokaz torture pokazan je podrum u stanici milicije u Prištini. Namještaj ispremetan. Stolovi, stolice, jedan krevet (pretpostavlja se za torturu), pendreci, konopci, američki boks, ništa što se ne može naći u bilo kojoj drugoj stanici policije, naročito u ratu. Ali tu su novinari koji kažu da su britanski vojnici bili šokirani kad su otkrili ovu prostoriju, `evo, tu su ljudi mučeni`. Činjenica da je ovo maksimum koji su mogli naći vojnici NATO-a potvrđuje, po mom mišljenju, ograničen nivo nasilja s obzirom na ratne okolnosti. Naravno, političke teme se poslije rata izbjegavaju više nego ove faktografske. Niko neće da kaže da je situacija na Kosovu katastrofalna, da su Srbi protjerani, da ima mnogo više nasilja (čak i među Albancima) nego prije rata, da je UČK i dalje mafijaška organizacija, da je pitanje Kosova još opasnije nego ranije za cio Balkan jer se sad Makedonija, sa ogromnom albanskom manjinom, nalazi pod direktnim pritiskom albanskog nacionalnog pokreta, da zapadne države ne znaju šta da rade sa pokrajinom koju su dovele u ovo stanje. Jer sad je to problem kao između Palestinaca i Izraelaca. Jedna strana sila je protjerala Srbe i otela im dio teritorije. Bilo kad da NATO napusti Kosovo, pitanje se mora postaviti ponovo i to sa koalicijom Srba, Grka, Makedonaca i Crnogoraca protiv Albanaca. Da nijesu intervenisali, da je upravljano problemom kako tako, uz smanjenje nasilja i pritisak na Srbe i Albance, možda bi jednom našli neki dogovor. Ovako, Albanci su dobili poklon koji im niko na Balkanu ne priznaje. Da bi spriječio sljedeći rat, koji je upisan u ovu intervenciju, NATO mora da ostane VJEČNO na Kosovu. Kad se pravio bilans razaranja Srbije, redovno se govorilo: eto šta je Milošević uradio svome narodu! Sva industrija razorena, ekonomski zemlja unazađena za 40 godina, elektro-sistem razoren, zagađena voda i zagađena zemlja - zar baš sve on? Za Zapad, bombardovanja nije bilo. NATO nije vojna nego humanitarna organizacija. Pitajte Albance. U Beogradu, dok smo gledali kako obavljaju posao zapadni mediji, to je kod demokratske opozicije i nezavisnih novinara izazivalo neku mješavinu bijesa i gorčine. Osjećali smo da nam je lično podvaljeno. Mi smo godinama vodili najžešću borbu protiv svoje vlasti, svoje države, svojih naroda, u ime istine i morala. Stotine novinara su izbačene sa beogradske televizije zato što nijesu htjeli da lažu ni za svoj narod, a kamoli za svoj režim. Mnogi su rizikovali živote, podnosili mržnju i napade populističkog pokreta, otvoreno pomagali narodima sa kojima je njihov bio u ratu, zato što njihov nije bio u pravu. Uz to, jugoslovenski ratovi su bili teški izazovi, velike nacionalne drame, NATO je bio tek greška političke klase, ni zapadni narodi ni pojedinci nijesu bili ugroženi. Šta bi tek bilo da jesu! I godinama smo išli na razne skupove u demokratskim zemljama i objašnjavali mehanizme manipulacije, napadali medije koji rade sa režimom, ukazivali na primjer hrabrog i nezavisnog novinarstva u zapadnim medijima. Sad smo govorili jedni drugima gledajući se preneraženo: kolike smo bili budale! Zaista: varvari i divljaci. Nikad ništa nijesmo naučili. Kao što su seljaci na pijaci zaslužili da im bombe donesu civilizaciju, tako smo i mi zaslužili da nam je donesu laži. Nekima se sad činilo da su još ranije u razgovorima sa zapadnim kolegama osjetili kako se ovi čude kad bi im opisivali borbu protiv režima i nacionalizma. Kao da im kažu: pa zašto se vi bunite, što ne radite za režim kao svi ostali, ko vam je kriv što ste budale? Nijedan gledalac, slušalac ili čitalac nije se u tome prevario: skoro svi veliki mediji su iz sve snage podržavali moralni rat NATO-a. Osjećali su pritisak na svojoj koži. Očigledno preplavljen pismima čitalaca koji kritikuju ratnohuškačko pisanje, Mond je jednom prilikom objavio redakcijski odgovor na te kritike. Redakcija tvrdi da nema utisak da je podržavala rat. Nabrajaju se kritike upućene NATO-u koje je list objavio. Ima ih dosta. Na sudu optužba ne bi prošla. Ipak, čitaoci odlično znaju o čemu govore. Osjećaju ono stvaranje panike oko zločina, oko moralne odgovornosti Zapada, ono što je zaista ogromna većina novinara i htjela da oni osjete. Kad se podigne taj talas panike, onda možete ostaviti na miru sve `nezavisne`. Kad je bio nacionalizam u Srbiji, Milošević je mogao da pusti u narod sve objektivne i `nezavisne` medije. Oni nijesu samo bezopasni, oni su dobrodošli, podgrijavaju nacionalni pokret koji traži izdajnike i neprijatelje, inače se čeljusti sklapaju u prazno, kandže atrofiraju. Kao svaki fundamentalizam, Zapad se odmah zatvorio prema nevjernicima. Rusija je na početku rata ponižena bez razloga, sila voli aroganciju radi arogancije. Rat stvara antizapadno raspoloženje, mogla bi dati oružje Srbima, moglo bi doći do velike krize? Odmah je nađen odgovor na sve: to se Rusija vraća sovjetskoj paranoji, Rusija ne razumije zapadne vrijednosti, Rusiji treba novac, Rusija je korumpirana, uostalom mi Rusiju izdržavamo. Nema zapadne greške ili odgovornosti za krizu, samo neke tamo zaostale i korumpirane zemlje koje ne razumiju impulse demokratije! Da nije u Rusiji na vlasti `najbolji zapadni predsjednik` koji prihvata da igra ulogu koju Vašington traži, da nije pristao da napusti Miloševića, ko zna kako bi se završila ova fundamentalistička zabava. Na Zapadu zaključe da je Rusija napravila razuman izbor. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka Rat je bio kratak, bez mnogo velikih događaja. Ali užasan po načinu na koji je razotkrio realnost civilizacije i duhovnu prazninu zapadnog čovjeka. U njemu su se tolikom brzinom naređale velike teme i postavila velika pitanja, da on izmiče razumijevanju. Kao neki mali rezime vijeka, podsjećanje u glavnim crtama na to ko smo i kakvi smo i nagovještaj onoga što smo spremni da uradimo. Od tog munjevitog krokija koji je jednim potezom izvukla majstorova ruka hvata vas gora jeza nego od beskrajnih dokumentaraca o koncentracionim logorima. Evo, otprilike, kako je meni izgledalo to narastanje istine, od prvog mreškanja talasića i uznemirenog podrhtavanja prirode, od strašne rike i pomaljanja cijelog čudovišta iznad vode. U početku nije bio ni plan o bombardovanju, nego samo prijetnja. Ona se začela u glavama nekih američkih stratega koji su život proveli u školama učeći kako se upravlja svijetom. Madlen Albright je slab diplomata. To je profil političara koji može da bude vrlo opasan u okolnostima u kojima vjeruje da ima veliku moć. Ona je doktrinar i ekstremista. U ponašanju veoma podsjeća na Slobodana Miloševića. Kao on u vrijeme razbijanja Jugoslavije, kad je bio siguran da predstavlja najveći narod i vojnu silu, i ona teži da svede realnost na proste odnose jačeg i slabijeg. I ona izvlači brze zaključke iz tog odnosa i hoće odmah da slomi protivnika ako ovome ti odnosi nijesu jasni. Objavljuje jednostavne istine o američkoj superiornosti iza kojih slijede ultimatumi. I kod nje, kao kod njega, ovaj prilaz politici i realnosti fizički je uobličio ličnost: bahati pokreti, prezrivo lice, izazovan pogled, tvrd govor. Iza svakog gesta i svake rečenice kao da se čuje argument: ako ti se ne sviđa, hoćeš li da se biješ? Amerika je najbolja. Amerika je najjača. Mi ovo možemo da ponovimo najviše puta u najvećim medijima. Jesi li za ili protiv nas? Madlen Albright Milošević je zaista bio najjači u vrijeme raspadanja Jugoslavije i vjerovatno mu ni dan-danas nije jasno zašto je sve izgubio. Kao što američkoj administraciji i generalima nije bilo jasno poslije prva dva dana rata kako su se našli u položaju poraženog. Insistiram na ovim vezama ideologije i politike sa crtama lica da bi se stalno svi sjećali kako apstraktne ideje, za koje nam se čini da uobličavaju neki svijet koji sa nama nema veze, direktno utiču na život društva i pojedinaca do najintimnijih detalja. Tako je ona ogromna većina ljudi na Zapadu uobličena praznim parolama koje ih pretvaraju u lutke koje se ponašaju onako kako to odluče reklamni agenti. Postoji krivac za to nesrećno lice u ogledalu. Albright je i fizički đak Bžežinskog. On je veliki strateg imperije: miran, nepokolebljiv, opasan i prije nego što progovori. Takav je htio da bude, tako izgleda. Ona je u akciji, demonstrira silu, zato nema njegov mir ni prijeteći izgled, nego raspojasanost i bahatost: ona ostvaruje planove i prijetnje. U početku je bila samo prijetnja bombardovanjem. Ali pošto Amerika ulazi ozbiljno u ulogu sile koja dominira svijetom, i pošto je riječ o ključnom trenutku proširenja NATO-a i stabilizovanja te dominacije na evroazijskom prostoru, svaka prijetnja mora da bude uvjerljiva i svi narodi i ljudi moraju da shvate ozbiljnost tih prijetnji. Ako je Washington nešto rekao, ako se NATO angažovao, onda ne može biti vraćanja nazad. Jer je veća šteta za svijet gubitak kredibiliteta NATO-a i američkog prestiža, nego uništavanja cijelih država. Kad je napravljena greška, u Washingtonu su rekli: nema povratka nazad, u pitanju je prestiž Amerike. U Evropi: treba spasiti Ameriku. Šta je Amerika? Clinton? Albright? Penthagon? Svi zapadni lideri su zaključili da su ugroženi vitalni interesi Zapada i da zato moraju svi složno ići do kraja. Šta su vitalni interesi Zapada? NATO? Jedna vojna organizacija bez razloga postojanja? Jesu li karijere drugorazrednih političara i institucija važnije od vrijednosti na kojima počivaju Amerika i Zapad? Možda i jesu, ako tih vrijednosti nema i ako se zapadno društvo drži samo medijskim kampanjama. U Washingtonu izgleda nikome nije išlo u glavu da se Milošević neće povući pred prijetnjom bombardovanja. Prvo, znali su da se on povlači kad osjeti da je direktno ugrožen; drugo, bilo je očito da nijedan normalan čovjek neće ući u rat sa NATO-om; treće, osjećanje svemoći u ljudi poput Madlen Albright je bezgranično, u njihovoj svijesti neuspjeh se ne javlja kao mogućnost. Milošević je shvatio da se američke prijetnje ostvaruju kao neminovnost, možda po nekom zakonu afiniteta između brutalnosti, opsjednutosti silom, zakonom jačega. 78 DANA EKSPLOZIJA: Beograd, mart 1999. Bio je spreman da prihvati sve u pregovorima oko Kosova, osim nezavisnosti pokrajine i dolaska NATO-a u Srbiju. Iz toga su američki diplomati, kako su priznali poslije rata, zaključili da je na ivici da i to prihvati i da će prihvatiti poslije prvih bombi. Ni to što je Beograd već slao armiju na Kosovo i spremao se za rat nije poljuljalo uvjerenje diplomata da će se odmah predati, iz prostog razloga što se svako mora predati pred prijetnjama NATO-a. Računalo se na dvije noći simboličnog bombardovanja. Kad je italijanski predsjednik D’Alema uputio Clintona šta će biti ako se Milošević ne povuče, Clinton nije znao šta da odgovori. Njegov savjetnik je na kraju našao odgovor: onda ćemo nastaviti da bombardujemo. Do kada? Do kraja. Očigledno i jednostavno. Zašto bismo se mnogo brinuli, ili razmišljali o svijetu, kad uvijek imamo rješenje pri ruci? Zar nijesmo najbogatiji i najjači? Neka svijet vodi računa o našem raspoloženju i interesu, zašto bismo mi vodili računa o svijetu. Ovdje se, ako se ne varam, slute opasnosti koje vrebaju Ameriku u njenim odnosima sa svijetom. To liči na biblijska upozorenja o sljepilu taštine i bogatstva koja nam danas zvuče djetinjasto. Ali ona su sigurno uvijek zvučala djetinjasto u konkretnim okolnostima, jer suština toga sljepila i jeste u tome što se vjeruje da se ono dešava samo drugima. Tako se takoreći iz ležernosti prišlo bombardovanju. Na velikim medijima, CNN-u i BBC-ju, koji su rat pratili kao neposredni učesnici, mogla se prvih dana vidjeti slatka uzbuđenost zbog sportskog događaja u kojem održavamo vještačku neizvjesnost, ali znamo da nam je obećan trijumf. Trećeg dana rata dogodila se najvažnija promjena, iako ju je teško opisati. To je trenutak kad su u Washingtonu i drugim velikim zapadnim centrima shvatili da bombardovanje može da traje, da se to zove rat, a da je rat nešto ozbiljno i neizvjesno. Odjednom se pokazalo da je politička pozicija Zapada neodrživa, a vojna loša. Politički, Washington je bio izolovan zbog nelegalnosti akcije. Riječ je o napadu na nezavisnu državu, člana Ujedinjenih nacija. Ujedinjene nacije bile su eliminisane, jer je trebalo pokazati kako se vlast prenosi na NATO. Statut samog NATO-a nije dozvoljavao takve intervencije. Bilo je očigledno da ovakav rat mora biti politički neprihvatljiv za sve zemlje van NATO-a. Postojala je opasnost da javno mnjenje ni u Americi ni u Evropi ne razumije školsku imperijalnu logiku koja je toliko ličila na starinsku imperijalnu logiku koju zapadna savjest ne može da podnese. Pojavili su se vojni stručnjaci koji su rekli da je teško bombardovanjem dobiti rat. Naročito ako se bombarduje iz velike visine i velike daljine. A drukčije, treba rizikovati živote zapadnih vojnika. Ko će razumjeti zašto ti vojnici ginu u Jugoslaviji? NATO, koji je tražio kredibilitet na ideji garantovanja bezbjednosti Evrope, izazvao je rat usred Evrope. Bilo je očito da on ne garantuje bezbjednost, nego sasvim obratno: nametanje njegove moći izaziva krize i ratove. Kritičari ove intervencije u Americi, koji su bili oštriji i otvoreniji nego evropski, nikako nijesu razumjeli zašto Evropi slijedi Washington u ovakvu katastrofu. Mala greška u procjeni pretvorila se u monumentalnu grešku iz koje se nije vidio izlaz. Prestiž Amerike je bio u pitanju, a bankrot NATO-a u perspektivi. Politički lideri zapadnih zemalja ličili su na djecu koja su u igri zapalila kuću. Tada je bilo jasno da iz igre može da izbije i svjetski rat. Jer se vidjelo da za Zapad nema povratka: NATO ne može bankrotirati, rat se ne smije izgubiti. A kuda vodi rat? Možda će države koje imaju vojnu silu pomoći Jugoslaviji, možda će joj isporučiti oružje, možda će širom svijeta zaređati antizapadni protesti, možda će zapadno javno mnjenje silovito reagovati? Preko noći se atmosfera zgusnula, regionalno problem je pretvoren u planetarnu opasnost. RAT PROTIV CIVILA: Srbija, 1999. U Beogradu su to bili najgori dani. Osjećala se nepredvidivost u reakcijama zapadnih političara, osjećalo se da je ulog toliki da su sva sredstva dozvoljena. Tih dana je izvršena, po mom mišljenju, najveća mobilizacija medija u propagandnom ratu u drugoj polovini dvadesetog vijeka. Mi smo u Beogradu gledali samo velike televizijske mreže, tek po povratku iz Jugoslavije shvatio sam kolike su razmjere te mobilizacije. S druge strane, ludak na vlasti u Beogradu takođe je bio nepredvidiv. On do sada nije ubijao članove demokratske opozicije, samo ljude iz njegovih redova koji su previše znali i koji bi postali nepouzdani. Ali takva mogućnost postojala je prilikom svih političkih zaokreta, naročito ako bi se režim osjetio ugroženim. Pretpostavljali smo da nas štiti to što se osjeća jakim, što bombardovanje ne ugrožava režim nego samo stanovništvo. Zapadna intervencija je ubijala demokratsku opoziciju politički, zapadne bombe narod fizički. Što bi nas on ubijao pod rugi put? I fizički, veća opasnost je dolazila sa Zapada. Ne od bombi, nego od tamošnjih političara koji su tražili bilo kakav način da opravdaju svoj rat. U zapadnim medijima, naročito u izjavama britanskih političara, sugerisalo se da je počela velika čistka u Beogradu, da strada demokratska opozicija. Stvarana je slika paklenog režima, fašističke atmosfere ubijanja. Trebalo je proširiti front, da tako kažem, zakloniti političke razloge intervencije, opravdati bombardovanje većom temom, trebalo nas je sve uključiti u rat, da se stvori velika zbrka, da se prikrije očiglednost zapadne greške i nepotrebnost rata. Atmosfera u Beogradu, osim napetosti, nije imala veze sa onim što se pričalo na Zapadu: strah, začuđenost, tolerancija među građanima, manje nego ikad tragova fašizma. U policiju je priveden prvog dana rata urednik opozicionog Radija B92. Oko toga je napravljena velika galama, jer se očekivalo hapšenje, možda i likvidiranje. Pušten je poslije bezazlenog razgovora. Ali ga londonska vlada nije ispuštala iz ruku. Čuli smo u dva dana uzastopno intervencije britanskih ministara inostranih poslova i odbrane, u kojima su javno, preko televizije, ovaj radio i njegov urednik proglašeni za saradnike engleske vlade, koje finansira ministarstvo. Bio je to otvoreni poziv na linč. Na Zapadu bi to odlično odjeknulo, kao dokaz o Miloševićevoj tiraniji. Novinari ovoga radija, koji se godinama bore protiv Miloševićevog režima, bili su šokirani i ogorčeni. Zaista, pod bombama NATO-a, ako vas najagresivniji političari zemlje koja bombarduje proglase za svog saradnika, a vi sjedite među ljudima koji su takođe bombardovani, nije teško shvatiti šta vas čeka. Svi smo mogli vidjeti koliko teži višegodišnja borba protiv diktature, žrtvovanje za demokratske principe, od časa kad postanete smetnja u računicama demokratskih država. Neophodni su bili zločini Miloševićevog režima; što hitnije i što grozniji. Četiri dana kasnije počeće da stižu albanske izbjeglice i NATO će malo odahnuti, ali to nije bilo dovoljno jer je previše ljudi vidjelo koincidenciju između talasa izbjeglica i početka bombardovanja. Zato su žrtve tražene svuda. Ista propaganda je vođena tih dana prema Crnoj Gori iz Londona. Puštane su dezinformacije preko BBC-ja (iz nekog misterioznog izvora Rojtersa, navodno iz Crne Gore) o tome da srpske trupe ulaze u Crnu Goru i da napad jugoslovenske armije na crnogorski režim samo što nije počeo. Čak smo i mi otišli iz Beograda u Crnu Goru da prisustvujemo novom ratu. Sve je bila laž. U Crnoj Gori je atmosfera bila napeta, zemlju su bombardovali saveznici crnogorske vlade, tako da je narod guran Miloševiću u ruke. Vlada je jedva održavala mir. Samo je iskra nedostajala. Navodno tajne informacije britanske vlade da srpski napad na Crnu Goru samo što nije počeo stvarale su nevjerovatnu paniku i direktno gurale Crnu Goru u građanski rat koji bi tamo bio zastrašujući, ali koji bi bio spasonosan za propagandu NATO-a. Otvorio bi se novi front, i vojni i propagandni, prema Miloševiću. Sudeći po informacijama koje su objavljene poslije rata, Crna Gora je za dlaku pošteđena masivnog bombardovanja koje bi imalo za cilj isključivo izazivanje građanskog rata, jer su vojne baze u Crnoj Gori beznačajne. U Parizu tvrde da je za to zaslužna francuska vlada. Ako je tačno, hvala. Ništa pokvarenije i perfidnije od ratne logike velikih zemalja, sa velikim političkim iskustvom, kad su njihovi interesi ugroženi. Jedino se London u ovome snalazio kao u svojoj slavnoj prošlosti: brze reakcije, radikalne, neustrašive, preuzimanje svih rizika, žrtvovanje i prijatelja bez oklijevanja kad se za to ukaže potreba. Sve druge zapadne vlade izgledale su djetinjasto prema starom britanskom lavu. U tom velikom političkom iskustvu, koje je teško gledati bez divljenja, čak i ako vam je moralno odvratno, odmah se napravi nacionalna sloga oko nacionalnog interesa. Nijedno demokratsko pravilo ne važi u odbrani državnih interesa, sasvim svejedno ko je u sukobima kriv a ko prav. To se zove: right or wrong, my country. Ponašanje Blairove vlade i BBC-ja bili su nešto kao poslednji odjek vještine i brutalnosti velike imperije, nešto kao pirueta starog igrača koji više nema ulogu u igri koju je imao nekad, ali u čijim se pokretima vidi nedostižna maestrija. Koliko da se pokaže amaterima o kakvoj je umjetnosti riječ. Moralno, to izgleda još odbojnije nego u vrijeme imperije, jer je suvišno, ali politički, divite se rutini u kojoj su isključeni pogrešni koraci. Divite se lakoći sa kojom se podvaljuje i laže odlučnosti sa kojom se ide do krajnjih konsekvenci takve politike. Ostaje vam da žalite za situacijama kad je ovakva maestrija usmjerena ka odbrani vrijednosti, a ne ka njihovom uništavanju. Kada posmatrate ponašanje američke vlade, a naročito američkog društva, vidite odmah da nikakvi eksperti, nikakav talenat ne mogu nadoknaditi iskustvo. Vještina američkog šoubiznisa koju primjenjuju mediji i koju je razradio Clinton nigdje se ne primiče doslijednosti manipulacije BBC-ja. Slobodan Milošević i jugoslovenski mediji zaista djeluju amaterski u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje između primitivnih divljaka i rafinirane civilizacije. Druge evropske vlade su takođe djelovale amaterski u odnosu na londonsku. Kod svih drugih, uključujući i Washington, osjećala se prikrivena panika: na kraju krajeva, bez razloga su ušli u rat i možda išli ka svjetskoj krizi. Osim kod Engleza: šta je tu je, više se ne vraćamo na uzroke, svom snagom, ne birajući sredstva, idemo do kraja. Jedino je, kažem, škripalo što je operacija bila pogrešna i zločinačka, i što London više nije imao svoju politiku, nego je vodio američku. Bivši gospodar svijeta je zadržao svoje majstorstvo, ali ga pokazuje kao sluga. Druge evropske vlade nijesu pokazale ništa osim refleksa straha i zbijanja iza najjačeg. To je najgore izgledalo u Parizu, zbog De Gaulleovog nasleđa koje zemlja nije sposobna da nosi. Francuska vlada je prosto vodila antievropsku i antifrancusku politiku. Neko tajno očekivanje koje je iz cijele Evrope strujilo ka Parizu iznevjereno je. Druge prilike neće biti. Treba se pomiriti sa niskim nivoom na kom je francuska politika i intelektualna elita. Francuska politika u ratu NATO-a posebna je katastrofa u okviru zajedničke katastrofe Zapada. BEZ PODRŠKE: Boris Jeljcin i Slobodan Milošević u Moskvi 1998. Izgubila je svoj prestiž na Balkanu, izgubila šansu da se pokaže kao motor Evrope, pustila je da se ruše UN u kojima Pariz još ima glas sile u Savjetu bezbjednosti, spasila je NATO koji spriječava ujedinjavanje Evrope i njenu emancipaciju. Poslije rata Francuzi su pričali da su se borili za UN i za saradnju sa Rusima. Jesu, tek pošto je Milošević natjerao Zapad da pozovu Ruse i UN, ali ovi su na početku operacije bili optimisti. I Pariz se sa time složio. Kako bi izgledala francuska pozicija danas u Evropi da je Pariz bio samostalan u ratu! A mogao je. Zahvaljujući De Gaulleovom nasleđu, mogao je Pariz biti solidaran sa NATO-om, ali van rata. Tako bi se sve oči okrenule ka Parizu, sve diplomatske inicijative, i evropska politika bi se rodila u Parizu. Tužno je gledati kako greške vuku jedna drugu do katastrofe. Na kraju rata, francuski diplomati i mediji zaređali su sa objašnjenjima kako je De Gaulle prevaziđen, iz straha da ima previše Francuza koji vide da se nešto loše desilo sa Francuskom. Čak su objavili i ankete po kojima je De Gaulle omiljen kao ličnost, ali njegova politika je zastarela. Chirac, Jospin, Kon Bendit vide dalje. Zastarela? Kako, nikad nije bila aktuelnija! De Gaulleova politika je bila nerealna u vrijeme kad je vodio, jer je bila vizionarska, a sad dolazi njegova epoha. De Gaulle je i vodio politiku sa pogledom na kraj hladnog rata. Ko je govorio unaprijed o opasnosti američke sile i diktata? Ko se usudio da predvidi u vrijeme Sovjetskog Saveza da Rusija nije opasnost? Ko je govorio o tome da je jedina bitka koju vrijedi voditi ona za čovjeka? On jeste prevaziđen budući da nikad nije bio u tolikom sukobu sa jednom političkom klasom kao sa sadašnjom zapadnom, ali je van realnosti, nesposobna da izazove ta klasa, a ne De Gaulle. Problem jeste u tome: De Gaulle u ovakav rat ne bi išao, stao bi u ime Evrope i Evropa bi se u njemu prepoznala. To bi bilo odlično i za Ameriku i za Evropu i za Balkan. Ovako, sve je bila greška, zločin i sramota i sve je trebalo spasavati lažnom slikom o trijumfu u medijima. Francuska politička elita neće De Gaullea za uzor, zato će imati Le Pena za dostojnog konkurenta. Moramo se stalno vraćati na ulogu medija u ratu. Oni su muzička pratnja iza događaja, ključna za stvaranje `atmosfere`. Logika je bila jednostavna. NATO je morao da nastavi rat koji je bio nelegalna intervencija u kojoj su pogažene norme međunarodne politike, eliminisane Ujedinjene nacije, zategnuti odnosi sa cijelom planetom van zapadnog svijeta. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka. ŽRTVE IMPERIJALNE LOGIKE: Pobijeni putnici iz voza u Grdeličkoj klisuri To je trebalo da obave mediji: da ovu realnost prekriju moralnom motivacijom i pretvore je u humanitarni preporod politike. Napravljen je obrt koji se u politici često pravi i za koji su vjerovatno ideju imali Englezi: pošto je intervencija bila protivpravna, neodbranjiva, imperijalna, politički rizična, kriminalna na terenu, onda je sve to objašnjeno kao prelazak u novo doba: moral umjesto prava, humanizam umjesto politike. Zar javno mnjenje ne čeka samo to? Zar nije zasićeno političkim kalkulacijama i pokvarenošću javne scene? Pa dobro, pošto je u pitanju ukidanje prava, zar onda ne možemo reći da je to sve u ime višeg morala? Taj moral sputavaju norme. Slijedimo zakone srca, a ne birokratska pravila. Ako nema razloga za rat, zašto da to ne pretvorimo u adut: pa razlog je samo u moralnoj indignaciji. Epohalna promjena. Zgodan je i datum: ulazimo u treći milenijum kao preporođeni. Publika traži čiste emocije. Ako se završi rat do letnjih odmora sve je u redu. Poslije ćemo preći na letnje seksualne teme. Na jesen se niko neće sjećati ni šta smo radili ni šta smo govorili. Zakoni šou-biznisa nikad nijesu omanuli. Tako je pređen novi stepen u ozbiljnosti rata. Prvo se prešlo sa pretnje na bombardovanje, onda sa lokalnog na planetarni problem, onda na pitanje prestiža imperije i održavanje svijetskog poretka, a onda, najvažnije od svega: na manipulaciju ljudima mimo do sada poznatih granica. Jer od svih nevolja ovoga svijeta, političkih i ratnih, važnija je promjena prirode čovijeka: iz uobičajene doline plača prešli smo u Vrli Novi Svijet. To je, po mom mišljenju, najveća tema koju je otvorio rat NATO-a protiv Jugoslavije, prelazeći za samo nekoliko dana put od bezazlene greške u procjeni do pitanja o razlozima postojanja ovakve civilizacije.

Majkl Ferbenks, Stejs Lindzej - Oranje mora (podsticanje skrivenih izvora rasta u zemljama u razvoju) Stubovi kulture, 2003. Ivan Radosavljević(prevod) Naslov originala: Plowing the Sea / Michael Fairbanks & Stace Lindsay Potpis prethodnog vlasnika na predlistu, inače odlično očuvana. Pred nama je delo koje predstavlja pravi i izuzetno koristan vodič za zemlje u razvoju. Sačinjeno je iz niza priča i iskustava koje su autori imali u svojoj praksi, kao i da je namenjeno kako običnom, tako i čitaocu sa najvišim poznavanjem ekonomskih nauka. Kako orati more? `Srbija, nažalost, ima ogroman kapacitet da bude u krizi, a da se ne promeni. Ima strahovit potencijal da oseća bol, a da se ne menja. To je neverovatno` Razgovor vodio Miša Brkić Kako orati more? KULTURA, MEDIJI I NAPREDAK: Majkl Ferbanks Šta bi moglo biti zajedničko u preusmeravanju namenske proizvodnje u Kaliforniji, petrohemijske i kožarske industrije u Kolumbiji, agro i tekstilne industrije u Peruu, turizma u Irskoj, telekomunikacija u Egiptu, bankarstva i finansija u Nigeriji, restrukturiranju vojne industrije i stvaranju okruženja malih preduzeća u Rusiji, drvne industrije u Boliviji i podizanju konkurentnosti proizvođača i prerađivača voća u Srbiji? `Mirođija` u svim spomenutim poslovama bio je Majkl Ferbanks, jedan od šefova kompanije Monitor, predsednik Upravnog odbora konsultantske grupe OTF (On the Frontier) i već više od decenije savetnik vlada i privatnih kompanija širom sveta za primenu teorije konkurentnosti. Među njegove klijente spadaju premijeri, ministri i izvršni direktori najvećih svetskih firmi, savetovao je najviše službenike u Svetskoj banci ali i u razvojnim bankama u Africi i Južnoj Americi. Na poziv Nacionalnog saveta za konkurentnost boravio je u Beogradu, gde je predstavio srpsko izdanje svoje knjige Oranje mora (Plowing the Sea) u kojoj objašnjava izvore stalnog prosperiteta država u modernoj globalnoj ekonomiji. `Globalizacija nemilosrdno kažnjava osrednjost, prosečnost i zato se strategija poslovne pobede zasniva na principu da tvoj proizvod ili usluga uvek budu malo bolji od ostalih na svetskom tržištu`, ovako je Ferbanks pre godinu dana na Harvardu ubeđivao u svoju teoriju konkurentnosti grupu srpskih poslovnih ljudi. Nedavnu posetu Srbiji iskoristio je da proveri jesu li ga neki od njih poslušali i da dodatnim savetima pomogne razvoju konkurentne privrede. Inače, na Ferbanksovoj teoriji o nacionalnoj konkurentnosti zasniva se i program razvoja konkurentne privrede u Srbiji koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Knjiga Oranje mora počinje pitanjem: `Zašto je državama u razvoju toliko teško da većini svojih građana omoguće da budu bogati?` A zatim sledi i odgovor: `Razlog leži u tome što je tradicionalni način takmičenja manjkav i lideri zemalja u razvoju moraju pronaći nove načine nadmetanja u globalnoj ekonomiji.` Obraćajući se prošle nedelje u Beogradu grupi poslovnih ljudi okupljenih oko Nacionalnog saveta za konkurentnost, Majkl Ferbanks zagovarao je tezu radikalnog raskida sa nasleđenim obrascima nekonkurentnog ponašanja iz prošlosti. Majkl Ferbanks govori za `Vreme` o novom modelu ekonomskog takmičenja koji podrazumeva drugačiju ulogu političkih lidera, promenu mentalne matrice, organizovanje firmi u klastere (udruženja) i usredsređivanja na cilj kroz takozvani prosperitetni događaj. `VREME`: Kako biste objasnili pojam prosperitetnog događaja? MAJKL FERBANKS: Sadašnji model poslovanja u Srbiji zasniva se na izvozu jednostavnih proizvoda čija se proizvodnja bazira na niskoj ceni rada, plodnom zemljištu, beneficijama Vlade i suncu. Kada tako radite, onda inostrani potrošač dobija svu korist, a deoničar-vlasnik malo zarađuje i radnici loše prolaze. To je model koji postoji ovde u Srbiji. Ali, ako vam model poslovanja glasi – `konkurisaću na svetskom tržištu svojom pameću, dobrom distributivnom mrežom, lepom ambalažom, novim brendom, kvalitetnijim odnosom sa krajnjim korisnikom` – tada deoničar dobija jednaku vrednost kao i kupac, a deo te vrednosti dobijaju i radnici, jer tada udeo radnika u tim `pravilima druge vrednosti` postaje mnogo važniji. To je prosperitetni događaj. U njemu svi dobro prolaze: i kupac i vlasnik i radnik. Da li ste, boraveći u Srbiji, videli u nekim kompanijama primere prosperitetnog događaja? Počinju da se pojavljuju i ja sam zadovoljan zbog toga. Čini mi se da Fresh&Co, kompanija za preradu voća ima sve izglede da to ostvari. Oni imaju divan proizvod, veoma visoku cenu, ostvaruju zaradu, otplaćuju svoj dug veoma brzo i kažu da deo koristi uživaju i radnici. To je odlična kompanija, jer su uzeli jednostavan proizvod poput maline koja je proizvod sunca i zemljišta i nastavili da u njega dodaju vrednost lepom bocom, kvalitetnom distribucijom, fokusom na tržište i na tome zarađuju. Veoma sam zadovoljan jer smo, čini mi se, našli takve dve, tri kompanije u kojima se to događa, što dokazuje da je prosperitetni događaj moguć i u Srbiji. Šta bi Srbija trebalo da učini da ima pet hiljada kompanija kao što je Fresh&Co? To je pravo pitanje. Prvo što vam je potrebno su pametni novinari koji će o tome pisati, jer je potrebno da od ovakvih kompanija učinimo uzore za mnoge ljude. Privredni razvoj nije makroekonomska pojava. Ekonomski razvoj je sociološki fenomen, a to znači da kada ljudi vide da su drugi uspešni i oni će pokušati da to učine. Problem u Srbiji je što kada je čovek uspešan, automatski se pretpostavlja da je i korumpiran. Tu pojavu je veoma važno razjasniti: tačno je da su korumpirani ljudi bogati, ali nisu svi bogataši korumpirani. Problem je što Srbi to ne shvataju. I deo političke elite u Srbiji zastupa tu tezu. Koliko je to veliki problem za zemlju u tranziciji? E, pa to je pogrešno i takvi političari nisu od velike pomoći. Ako ste korumpirani imate tendenciju da budete bogati, ali ako ste bogati nemate tendenciju ka korupciji. I ako Srbija ne shvati tu razliku, neće imati uzore. A pozitivni uzori su vam potrebni da biste izveli promene. Mediji su prilično loši u stvaranju uzora jer i oni veruju u loše stvari. Ukoliko je to preovlađujuće uverenje, onda za Srbiju nema nade. Jer, do promena ne može doći bez uzora. To je sociološka pojava, ne ekonomska. U aprilu 2003. godine na Harvardu ste kao dobru vest konstatovali da Srbija izlazi iz krize i ocenili da je idealnotipski slučaj za brzi ekonomski oporavak. U februaru 2004. loša vest je: Srbija je još u krizi… Nema sumnje. To je politička kriza i ponekad je državama potrebno da padnu jako nisko i osete krizu pre nego što se promene i krenu na gore. Srbija, nažalost, ima ogroman kapacitet da bude u krizi, a da se ne promeni. Ima strahovit potencijal da oseća bol, a da se ne menja. To je neverovatno. U Srbiji, među bogobojažljivim svetom, postoji izreka `trpen–spasen`… Oprostite, to je glupo. Važno je pronaći korelaciju između kulturnih obrazaca i ekonomskog prosperiteta. Ali, to je posebna tema koju bi trebalo istraživati. Problem Srbije je, između ostalog, što nema razvijen privatni sektor, što on nije preovlađujući i što je državna svojina još veoma jaka… Odgovornost za inovacije i stvaranje prosperiteta leži na privatnom sektoru. Nema sumnje da ukoliko Vlada bude glavni ekonomski strateg, Srbija će biti siromašna zemlja. Vraćam se opet na Harvard. U aprilu 2003. godine rekli ste da ako je Vlada `tata`, to je kao da svi u porodici puše marihuanu… Tako je, imate dobro pamćenje `Pušimo marihuanu i gojimo se`, to su bile moje reči. I upravo to se događa u Srbiji. Prošetao sam ulicama Beograda, ljudi su fatalistički raspoloženi, obožavaju prošlost i to ne skorašnju, već onu od pre hiljadu godina. Ne verujete u sopstvenu predodređenost, ne verujete jedni drugima i tu su istinski problemi. To je sociološka pojava. Ako mi postavite pitanje o strategiji poslovanja, ja ću vam reći koja je ispravna. Strategiju poslovanja nije teško napraviti. Ono što je teško je menjanje mentalnog sklopa građana i države i zato su novinari važniji od poslovnih stratega. Pre dva meseca u predizbornoj kampanji najčešće obećanje koje su srpski političari davali biračima bilo je da će povećati zarade. Oni koji su to obećavali, dobili su najviše glasova. Izborni pobednici obećavali su građanima manje bolnu tranziciju. Ima li leka za Srbiju? Mislim da su sreća i zadovoljstvo prosečnog građanina u direktnoj korelaciji sa prosperitetom. A prosperitet će ili doći od privatnog sektora ili ga uopšte neće biti. Dok god političari budu birani zahvaljujući preteranim obećanjima, za građane neće biti dobro. Ali, mislim da je pravedno reći da Srbi imaju vođe kakve zaslužuju. Koji su uslovi potrebni da Srbija postane prosperitetna zemlja? Prvi je opredeljenje vaših kompanija i vaše zemlje da ostvare već spominjani prosperitetni događaj. Zatim da firme pronađu klaster (udruženje) kome pripadaju i da znaju u kom delu poslovanja im je potrebna podrška državnog sektora. I na kraju, moraju da usmere energiju na stvari koje mogu da kontrolišu: da uče potrošače, da poboljšavaju proizvod, da investiraju u ljudski potencijal. Primenjujući vašu teoriju konkurentnosti u Srbiji je, uz pomoć USAID–a, formirano nekoliko klastera, odnosno udruženja proizvođača. Proizvođači voća i nameštaja zajednički nastupaju na evropskim sajmovima, a pojedine firme počele su da izvoze voće i u Sjedinjene Američke Države. Šta još USAID može da učini za srpsku privredu podržavajući klastere kao model za povećanje konkurentnosti? Kao najvažnije treba da tražimo da USAID nastavi ovako da radi i sledećih deset do dvadeset godina, na duge staze. Jer, ovo je vrsta promena koje se dešavaju veoma sporo, ali su veoma pozitivne, uvek su pozitivne. To su pomaci korak po korak. Nacionalna strategija koju pokušava da promoviše Nacionalni savet za konkurentnost prilika je da se u Srbiji povežu preduzetnici, civilni i državni sektor i tako poboljša takmičarski duh srpske privrede. Da li je to ispravan put? Bojim se da Savet nije dovoljno glasan ili dovoljno aktivan. Sa Vladom čiji se glas još ne čuje, pojavila se prilika da Savet preuzme tu ulogu. To je bila ogromna šansa da Savet napravi veliku stvar, ali nažalost nije uspelo. Koliko je realno očekivati da Savet preuzme vodeću ulogu u vreme političke nestabilnosti? Mislim da je od ključnog značaja za uspeh Srbije da Savet bude aktivniji i glasniji. Nema sumnje da ekonomski rast proizilazi iz zdravih organizacija civilnog društva. To je ono što je Srbiji potrebnije sada više nego ikada pre, jer je Vlada slaba, privatni sektor je slab. Isto važi i za štampane medije. Vreme je da neko iz novina počne da se bavi ovom temom i uvek je iznova objašnjava. U novinama u Srbiji ključni su naslovi sa katastrofičnim porukama… Ponekad mislim da se novinari plaše da budu optimisti. Da će ih javnost, ili još gore njihovi pretpostavljeni, kritikovati zbog optimizma. Veoma je važno za zemlju da se pozitivne poruke nađu na naslovnim stranama novina. Imali ste, na primer, odličnu priču o klasteru za nameštaj koji je imao prezentaciju na sajmu u Kelnu i svi proizvođači su se vratili zadovoljni jer će imati nove poslove. Sjajan je i način na koji su oni međusobno sarađivali na tom Sajmu i potpuno nesebično pomagali jedni drugima da se prikažu u najboljem svetlu. Ali, na pres konferenciju posvećenoj toj temi došla su četiri novinara, a vest je objavljena u dnu neke nevažne strane. Nažalost. A ta tema je izuzetno važna jer treba pokazati na koji se način srpske kompanije takmiče kao i da je to apsolutno neophodno za prosperitet svih građana. Šta vam treba Novinske agencije prenele su da ste na beogradskoj pres konferenciji izjavili da smo svi u Srbiji previše obuzeti privatizacijom? Privatizacija nije odgovor za sve. Nije bitno u čijem je vlasništvu neka kompanija. Pitanje je da li je ona konkuretna, da li ostvaruje zaradu, da li su joj proizvodi dobri, donosi li novac i da li dobro plaća radnike. Nebitno je da li je državna ili privatna, već koliko je dobra. Ali, treba reći da privatno vlasništvo obično poboljšava šanse da će neka kompanija biti bolja. Svetska banka i MMF su vam obećali da će sve biti dobro ukoliko privatizujete, demokratizujete, stabilizujete i liberalizujete. I pogrešili su. Greše. Jedino što je potrebno da uradite jeste da napravite velike i odlične kompanije. Ali, velike kompanije ne padaju sa neba.