REČ - Časopis za Književnost i Kulturu / 1. - 54. broja (komplet) Radio B92; 09.1994. - 03.1997.god. (1. - 36. broja); B92; 04.1997. - 01/02.1999.god.(37. - 53/54. broja) mek povez; ( broj 30. je dizajniran i izdat kao `oštećen` )

Ulje na platnu sa rucno rezbarenim ramom. Dimenzije sa ramom 89 x 69, bez rama 78 x 60 cm. Madjarski slikar Kerekes József (1892–1938), ziveo i radio u Madjarskoj i u Italiji. Ima izlozenih radova i u Muzeju Likovne Umetnosti u Budimpesti.

Proslavljeni akademski slikar, magistar likovnih umetnosti, magistrirao u klasi Cuce Sokić i Nedeljka Gvozdenovića. Slikao u Holandiji, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji, Rusiji, Madjarskoj, ima pet samostalnih izložbi u inostranstvu i 27 u zemlji. Najviše radio u Holandiji, kod poznetog nemačkog galeriste i kolekcionara F. Hermana. Slika je uljena platnu, zategnuta na blind ramu, dimenzija 27x41 cm. Potpisana, naravno.

Prelep pastel, delo poznatog autora Save Nikolica Grazdanskog. Lep akt, divnog kolorita. Slika je uramljena i vrlo ukusno opremljena. Format 62x44.5, a sam rad 49x31.5cm. SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920. – Beograd, 1981.) Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Posle rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živeo je i radio u Beogradu.

ZUKO DŽUMHUR (1920-1989) DŽAMILA Tuš na hartiji 17x28cm Sign. Zulfikar Zuko Džumhur, bosanskohercegovački i jugoslovenski putopisac, slikar i karikaturista, rođen je u Konjicu 24. septembra 1920. godine. Potiče iz stare ugledne ulemanske porodice. Otac mu je Abduselam Džumhur i majka Vasvija rođena Rufo. Osnovnu školu i nižu gimnaziju završio je u Beogradu, gde mu je otac radio kao imam, a višu gimnaziju u Sarajevu 1939. Počeo je studirati pravo, ali je prešao na likovnu akademiju i završio je u klasi Petra Dobrovića. Prve crteže je objavio u `Narodnoj armiji` 1947, a od tada sarađuje kao karikaturista i ilustrator u `Ježu`, `Borbi`, `Vetrenjaci`, `Politici`, `Oslobođenju`, reviji `Danas`, NIN-u kao stalni saradnik i urednik. Objavio je više od 10.000 karikatura. Napisao je scenarije za više kratkih i tri za igrane filmove. Uradio je 35 scenografija za pozorište, a poslednjih deset godina radio je na sarajevskoj televiziji kao pisac scenarija i voditelj serija emisije Hodoljublje. Zajedno sa Momom Kaporom autor knjige `Zelena čoja Montenegra`. Umro je u Herceg Novom, a ukopan u rodnom Konjicu 29. novembra 1989. godine.

Proslavljeni akademski slikar,rodjen u Rogatici 1938. godine, a magistar likovnih umetnosti postao 1964. godine u klasi Cuce Sokić i Nedeljka Gvozdenovića Slikao u Francuskoj, Italiji, Holandiji, Švajcarskoj, Rusiji Madjarskoj ... Najviše vremena proveo u Holandiji, radio kod poznatog nemačkog galeriste i kolekcionara F. Hermana. Imao pet samostalnih izložbi u inostranstvu i 27 u zemlji.Slika je na kartonu, dimenzija 44x34,5 cm., uramljena spoljnih dimenzija 42x52 cm .

Marko MURAT Vizit karta, rukopis (1928) mastilo na kartonu signature, zapisi Marko Murat rođen je u Luki Šipanskoj 1864. godine. Umetničko obrazovanje stekao je na Akademiji u Minhenu. Godine 1898. učestvovao je u osnivanju Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku u Beogradu. Bio je jedan od umetnika koji su 1900. predstavljali Srbiju na Svetskoj izložbi u Parizu. Bio je jedan od osnivača Lade 1904. i član istog društva do 1910. Do početka rata bio je član Medulića, društva srpsko-hrvatskih umetnika. U njegovom slikarskom opusu srećemo brojne pejzaže, među kojima dominiraju oni iz okoline Dubrovnika, zatim brojne portrete, ali je negovao i istorijsko slikarstvo. Марко Мурат Из Википедије, слободне енциклопедије Марко Мурат Murat Marko.jpg Информације Датум рођења 30. децембар 1864. Место рођења Лука Шипанска (Аустроугарска) Датум смрти 14. октобар 1944. Место смрти Дубровник (Југославија) Дела Марко Мурат (Лука Шипанска поред Дубровника, 30. децембар 1864. – Дубровник, 14. октобар 1944) — српски сликар који је након студија у Минхену, радио у Београду, а затим се у Дубровнику посветио бризи о културним споменицима као конзерватор. Стварао је пејзаже (махом из околине Дубровника), портрете и историјске композиције. Његово најпознатије дело је велика историјска композиција „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је добио бронзану плакету на светској изложби у Паризу 1900. године. Био је римокатоличке вероисповести[1]. Садржај 1 Живот и дело 2 Види још 3 Референце 4 Литература 5 Спољашње везе Живот и дело „Долазак цара Душана у Дубровник“ „Дах дубровачког пролећа“ Основну школу и гимназију је 1883. године завршио у Дубровнику и после је три године студирао теологију у Задру. 1886. године је отишао на студиј у уметничкој академији у Минхену у Немачку и диплпмирао је 1893. године а затим путовао по Риму и Паризу. Од 1898. се настанио у Београду и ту предавао у Другој београдској гимназији и Уметничко-занатској школи, а једно време је био и предавач цртања краљевићу Александру Карађорђевићу. У склопу делегације која је представљала Краљевину Србију на Светској изложби у Паризу 1900. године, Марко Мурат се представио историјском композицијом „Улазак (Долазак) цара Душана у Дубровник“, за коју је награђен бронзаном плакетом. Поред њега, у делегацији је учествовао и Паја Јовановић са монументалном композицијом „Проглашење Душановог законика“, за коју је добио златну плакету. За време рата је био у Дубровнику и ту је хапшен и прогањан (као Србин, католичког верског опредељења) од аустријских власти. После рата је постао управник за надлештво уметности и споменике у Дубровнику. Био је један од првих импресиониста на словенском југу који је доследно радио у пленеру и тако израдио многе пејзаже из Дубровника и његове околине а радио је и историјске композиције као и портрете. Временом је његова палета постала затворенија и ликови пластичнији. Излагао је на свим значајнијим изложбама у Југославији у Београду и Загребу али и у иностранству у Софији, Минхену, Паризу, Риму, Бечу, Лондону итд.

Vrhunski akvarel 65x58cm. Uramljena. Poštovani ljubitelji umetnosti, čast mi je što mogu da vam ponudim jedno ovakvo vrhunsko umetničko delo. Ovo je slika najpoznatijeg slikara koji je radio i stvarao u Kladovu. Radi se o pravom majstoru slikarstva Mladenu Jotovu, koji je iza sebe ostavio preko 2500 umetničkih dela koja su se prodavala kako kod nas, tako i širom sveta. Radi se o originalnom kolekcionarkom primerku!!! Ovu sliku je moguće preuzeti samo lično ili na unapred dogovoren način. Zbog vrednosti ovog dela, slanje poštom nije opcija. Pozitivne ocene najbolje govore o svakome od nas. Sve slike iz moje ponude: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Boban&Grupa=995 Svaki dogovor je moguć. Odgovaram na sva pitanja. Kupovinom više artikala smanjujete cenu poštarine. Srećna kupovina!

Slika `Otmica`, autor Trajko Stojanovic Kosovac. Bakropis 5/6.  Stari rad, uramljen, sa oznakom galerije na poledjini. Format je 52x42.5cm sa ramom, sam rad 29x24cm. Trajko Stojanovic Kosovac rodjen je u Pristini 1934. godine. Osnovnu skolu zavrsio je u Pristini, a Skolu za primenjenu umetnost u Peći 1954. godine. Na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Božidara Prodanovića, diplomirao je 1958. godine. Radio je kao scenograf u Pokrajinskom narodnom pozoristu (1961-1971),  Jugoslovenskom narodnom pozoristu u Beogradu (1971-1974), da bi nakon toga presao u slobodne umetnike. Bio je na usavrsavanju u Parizu (1975-1978), studijski boravio u Strazburu, Briselu, Antverpenu. Bio je clan ULUS-a i imao status istaknutog umetnika. Izlagao je od 1954 godine.  Za zivota je imao 25 samostalnih, a ucestvovao na preko 220 kolektivnih izlozbi.

Akvarel Dimenzije sa ramom 54x46cm,a sam rad 40x32cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

Umetnička dela i materijali > Slike starije od 20 godina ulje na platnu 53x41-akademski slikar Adriano Zacero-1988 Andrijano Zacero, poznati hrvatski slikar, italijanskog porekla. Radio je naive, realizam, ulja na staklu, na platnu. Izlagao je samostalno u zemlji i inostranstvu. (Italija, Svajcarska, Francuska, Nemacka, Austrija). Dobitnik je nagrada za svoj likovni rad. Zivi i radi u Rijeci, Hrvatska. Naziv: Ribari sa Raba Akademski slikar: Adriano Zacero Tehnika: ulje na platnu Slikano: 1988 Andrijano Zacero, poznati hrvatski slikar, poreklom iz Italije. Radi naive, ulja na platnu(primorski i seoski motivi) Zivi i radi u Rijeci, Hrvatska. Izlagao na brojnim samostalnim izlozbama u zemlji i inostranstvu, Italija, Svajcarska, Francuska, Austrija, Nemacka. Ulje na platnu 53x41 cm od akademskog slikara Adrijana Zacera iz 1988. godine. Do sada 300 samostalnih izložbi u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj. Među osvojenim nagradama ističu se Zlatni lav za 100. godišnjicu bienala u Veneciji 1995. i Oskar za umetnost Quadrinale di Monte Carlo 2001. Usled velikog broja beskorisnih poziva koje smo primili na telefon od sada dogovor putem KP poruka, kako bi koristili naše vreme racionalno.

ДЕЛО - шест бројева месечног листа за науку, књижевност и друштвени живот из 1898. године (јули, август, септембар, октобар, новембар, декембар) Уредник: Др Драг. М. Павловић Лист ДЕЛО био је у власништву Стојана М. Протића и излазио је у месечним свескама. Уредништво је радило на адреси - Чика Љубина бр. 1 Сви прилози у свескама добро су очувани, корице су начете зубом времена.

Akvarel Dimenzije sa ramom 44x36 cm,a samog dela 27x19cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Impozantna slika mrtva priroda ulje na platnu dimenzije sa ramom 73 x 57 cm dimenzije bez rama 61 x 48 cm Slikarka Katarina Strugar ( Donji Ulići Ceklin 1931 - 2021) Završila Filozofski fakultet, Istoriju umjetnosti u Beogradu. Slikarstvo učila (1959-1963) kod profesora Svetolika Lukića i Aleksandra Tomaševića. Član ULUCG od 1987. na čijim „ Tradicionalnim izložbama“ redovno učestvuje. Učestvovala na brojnim kolektivnim izložbama širom bivše Jugoslavije. Održala šest samostalnih izložbi – značajnije u UP ULCG Podgorica, 1991. godine i u galeriji Doma JNA - Beograd, 1996. godine. Radila je pejzaže i mrtve prirode u ulju i pastelu na kojima je koloristički superiorna.

Dragutin Cigarčić (1922-1985)- Tri gracije, pastel, dimenzije š21 x v25cm (s ramom š45 x v54cm). Rad nije signiran. Slika se prodaje iz lične kolekcije, isključivo uz lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. O umetniku: Cigarčićeva biografija je za poštovanje, mada nikada ništa lično nije isticao. Rođen je u porodici poznatog vranjanskog terzije LJubomira Cigarčića i majke Savke - domaćice. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1946. godine, a zatim je bio saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića, nekoj vrsti kvalitetnih postdiplomskih studija, koje su prošli mnogi viđeni slikari. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista Fonda `Moša Pijade`, zlatnoj potpori mladim umetnicima koju je pružao Titov sistem. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Budimpešti, Veneciji, Beču i Rimu, ali je u njegovom delu najvidljiviji uticaj francuske moderne kulture. Pripadao je grupama `Samostalni` i `Decembarskoj grupi`, koja je bila izvanredno značajna, okupljala velike slikare, ali bila i državni projekat, nasuprot grupi `Medijala`, prvom pravom srpskom andergraundu i opoziciji, kako likovnoj, tako i političkoj. Cigarčić je imao tri samostalne izložbe, sve u Beogradu: 1948, 1956. i 1960. godine. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mali i okretan, slikao je do poslednjih godina života kvalitetno, za njega nije važio kao za današnje umetnike popularno rečeno `zamor materijala`. I nekada su slikari teško živeli, pa je Cigarčić bio profesor na Školi za industrijsko oblikovanje u Beogradu. Reč je o stvaraocu koji je radio na poseban način, duboko uvažavajući tradiciju, svoje nasleđe, ali su kod njega srednji vek i freskopis dolazili do drugačijeg izraza nego kod njegovih saboraca iz `Decembarske grupe` - Lazara Vozarevića i Aleksandra Tomaševića. Diskretan i suzdržan, oprezan i mudar, on nije dopuštao da bilo šta direktno prodre u sliku, sve je moralo da prođe njegove brojne filtere nataloženih osećanja i doživljaja. Taj nepravedno skrajnuti i zaboravljeni majstor, koji nezasluženo nije stručno potvrđen, slikao je na podobije starih zografa, njegova boja kao da je sazrevala stotinama godina, izravno preneta sa freske. To je boja starog zida, topla i isprana, okađena, toliko sugestivna, krajnje posna, koja upućuje na lični i estetski asketizam, slikara koji je u oblačenju i nastupu praktikovao tihovanje. On je ono najlepše i najbolje što daje jug Srbije, tradicionalni svet, skroman i suzdržan. Uspostavio je vezu između ikonopisa i freskopisa, srednjeg veka i visokog modernizma, u duhu mediteranskog zaveštanja balkanske kulture. Bio je jedan od slikara koji su srpsku likovnost uveli u evropsku na sasvim nov način.

Časopis `NOVA MISAO` BROJ 1 JANUAR 1954 MILOVAN ĐILAS: ANATOMIJA JEDNOG MORALA Čuveni PRVI broj političkog časopisa NOVA MISAO iz januara 1954 (časopis je počeo da izlazi od 1. januara 1953. godine), u kome je Milovan Đilas, tada treći čovek moćne KPJ i države FNRJ objavio legendarni i gromovit članak pod naslovom `Anatomija jednog morala` u kome je, bez pardona, naslikao lagodan život tadašnje političke i partijske vrhuške YU partije i države zbog čega je bio odstranjen sa svih partijskih i političkih funkcija i zbog daljih pisanja protiv jednoumnog komunističkog sistema i kulta ličnosti JOSIPA BROZA TITA, suđen i osuđen na 9 godina robije! Časpis je ubrzo ugašen, redakcija rasturena, a Milovan Đilas dopao zatvora! Za svog života Milovana Đilasa ubrajali su među 1OO najznačajnijih i NAJUTICAJNIJIH ljudi sveta, a bio je svetski KOMUNISTIČKI disident broj 1... i to zbog čega? Milovan Đilas nije imao VI američku flotu, tenkovske divizije (aluzija na Staljinovo pitanje `A koliko divizija ima Papa`), ni Suhoje, ni nosače aviona !! Njegovo oružje bile su - IDEJE !!! A IDEJE su uvek u istoriji čovečanstva revolucionisale i menjale SVET i ČOVEKA, mnogi protagonisti novih ideja često su gubili glave, spaljivani na lomačama, ubijani, kažnjavani, zatvarani, mučeni i često suđeni i bez suda i optužnice! INKVIZICIJA je radila punom parom, bez obzira na karakter sistema! Ali DŽABA, Ideje niko i nikada nije mogao da zaustavi! P.S. Redakcija časopisa je bila `teška artiljerija` tadašnje YU knjževnosti, pažljivo odabrana i sastavljena od partijskih i književnih autoriteta: MILAN BOGDANOVIĆ, DOBRICA ĆOSIĆ, OSKAR DAVIČO, VLADIMIR DEDIJER (od septembra 1953), BORA DRENOVAC, MILOVAN ĐILAS (kontrolor i partijski ideološki bič!), DUŠAN KOSTIĆ, SKENDER KULENOVIĆ (glavni i odgovorni urednik) i MIHAILO LALIĆ !!! (Mihajlo Grušić) ..................................................................... ČASOPIS JE AUTENTIČAN ODLIČNO OČUVAN BROŠ UKUPNO 19O STRANA BIBLIOFILSKI PRIMERAK KOLEKCINARSKI PRIMERAK, 1954. Ekstra !!!!!!!!!!!! skk247

Vladimir Dvornikovic Hvar, crkva sv. Marka akvarel na razglednici `koja je putovala` 15 x 10 cm signatura i zapis autora napred i nazad Transkript teksta: Hvar 27 VI 54 Obicno u zivotu ostvarenja nisu tako lepa kao ocekivanja, ali ovoga puta bio je izuzetak: ovde je lepse no sto sam i mislio, i priroda i istorija. Slikam uveliko i mislim: kako li je sad tamo u onim vrucim sobama gde smo donedavno zajedno radili. Srd. pozdrav V Dvornikovic. Vladimir Dvorniković (28 July 1888 – 1956) was a Croatian and Yugoslav philosopher, ethno-psychologist, and a strong proponent of a Yugoslav ethnicity. He was a professor at the University of Zagreb during the 1920s. Dvorniković was also an advocate of psychologism and animal philosophy. He is best known for authoring the book `Characterology of the Yugoslavs.` Biography Vladimir Dvorniković was born in Severin na Kupi, at the time in the Kingdom of Croatia and Slavonia, Austria-Hungary. His father Ljudevit-Lujo was a pedagogue, and his mother Marjana was also an educator and a part-time publicist. Vladimir was the eldest of eleven children. Because of constant relocating due primarily to his parents` career, he finished elementary school in Drežnik, and high school in Zemun and Sarajevo. In the 3rd year of high school he became interested in literature and was an enthusiastic reader of the works of Herbert Spencer and Ernst Haeckel. In 1906 Dvorniković travels abroad to study philosophy in Vienna. Professors who had tremendous influence on young Vladimir were Friedrich Jodl and Wilhelm Jerusalem. He received his doctorate from Vienna in 1911 with his thesis titled `About the necessity of the psychological establishment of the cognitive theory.` His plans on habilitation in Vienna were hindered due to the outbreak of the first World War. From 1910 and on he relocates to Sarajevo, Bihać, and Zagreb to commit to teaching. Apart from dissertation, he profiles himself as a psychologist with the book `Both essential types of philosophizing - Attempt of psychological orientation in current philosophical currents`, published in German in Berlin of 1917. During the first World War he was deported to Bihać for labor because of his pro-Yugoslav orientation. In 1918 Dvorniković arrives in Zagreb where he works in a Musical school. During 1919 he begins lecturing at the University of Zagreb with the theme `Philosophy and Science.` In 1925 he becomes a regular professor on the board of directors for the `theoretic and practical philosophy and for the history of philosophy.` He is the fourth professor of philosophy in Croatia in half a century; his predecessors being Franjo Marković, Đuro Arnold and Albert Bazala. Rejecting, like Bazala, the old education-system scheme of Johann Friedrich Herbart, Dvorniković indulges himself in the search for proper philosophy, respectively referring to it as `our autochthonous philosophy.` Not scrupling to participation in his public life and pronouncement tribunals about current societal and political themes. A strong proponent of `integrated Yugoslavism` (the concept of the Yugoslav Democratic Party), he is an opponent to political demagogy and to the regime of his time. As a result, in 1926 - only a year prior to becoming a regular professor, at age 38 becomes retired. After his departure from the university, he becomes intensely active in public affairs. He recites over 400 lectures in public across all parts of united Yugoslavia, but also in Vienna, Prague, and Zurich. He annunciates discussions, various studies, essays, articles, displays, and criticisms. He moves to Belgrade and, after the establishment of the Sixth-of-January dictatorship, fully cooperates with the new regime. In 1933, he became the assistant of the ministry of education, but is soon retired (in 1934). He authors the book `Battle Idea` in 1937, and then writes his most famous book in 1939, titled `Characterology of the Yugoslavs.` During the second World War he lives withdrawn in Belgrade. After the establishment of Communist Yugoslavia, he is enrolled as a member of the `Commission for the constructing appellation in architecture.` He is a member from 1945 - 1950. He authors smaller articles regarding the history of culture, archeology, ethnology, and psychology. He was briefly involved in photography. Dvorniković died in Belgrade, in what was at the time the People`s Republic of Serbia, FPR Yugoslavia. Yugoslav Characterology Written in Serbo-Croatian (Karakterologija Jugoslavena), the book addresses the need to establish a national character within the entire country. Dvorniković writes that it is important to `mix` up all elements of Yugoslavia and to create one people (the Yugoslavs). He claims that Serbs and Croats can only survive as a strong nation by integrating into one people (like the unification of Germans and Germany or that of Italians and Italy). The book did not dismiss the differences among people that inhabited Yugoslavia, but stressed that these differences were `contingent and temporary and that they mask a deeper and more profound racial unity`. He also advocated the idea of a Dinaric race, and his book overall gives a comprehensive description of unitarist Yugoslav mythology.[1] Works Along with other texts, he has published the following works: Die beiden Grundtypen des Philosophierens, Berlin, 1918. (Oba osnovna tipa filozofiranja) Savremena filozofija (2 sveska), Zagreb, 1919. i 1920. Studije za psihologiju pesimizma (2 sveska), Zagreb, 1923. i 1924. Psiha jugoslavenske melankolije, Zagreb, 1925. (2. prerađeno izdanje) Tipovi negativizma, Zagreb, 1926. T. G. Masaryk kao filozof i sociolog, Prag, 1927. (objavljeno na češkom i na `jugoslavenskom`) Borba ideja, Beograd, 1937. Karakterologija Jugoslavena, Beograd, 1939. Владимир Дворниковић (Северин на Купи, 28. јул 1888 — Београд, 30. септембар 1956) је био југословенски филозоф и етнопсихолог.[1] Биографија Гимназију је похађао у Земуну и Сарајеву. Филозофију је студирао у Бечу од 1906. код В. Јерузалема и Фридриха Јодла, гдје је и докторирао 1911. године. Због пројугословенске оријентације аустроугарске власти су га прогнале да ради у Бихаћу где се тако окупила значајна интелектуална елита. У Загреб долази 1918. године где ради у Музичкој школи. Хабилитирао за звање доцента с тезом „Наука и филозофија“ на Филозофском факултету у Загребу где је предавао теоретску и практичну филозофију као суплент што је и за историју филозофије, док је редовни професор историје филозофије био од 1925. до 1926. кад је принудно пензионисан. Иако пензионисан са 38 година наставља неуморно да држи предавања у Бечу, Цириху и Прагу, укупно више од 400. Поново налази запослење 1933. као помоћник министра просвете Србије, али поново бива пензионисан у јесен 1934. године. После рата ради као научни радник у неким комисијама при Савету за грађевинарство, а 1953/54 као професор у средњој школи. Пошто је проглашен за реакционарног мислиоца дела му више нису штампана. Повремено се издржавао продајући своје аквареле. Умро је у Београду 30. септембра 1956. године. О раду Године 1939. је објавио дело Карактерологија Југословена у намери да истакне примарне одлике колективног карактера како југословенских народа тако и етничких група. У поређењу са сличном студијом Јована Цвијића Дворниковић иде и даље, јер сматра да поред рељефа и климе на формирање етнопсихолошких категорија утичу још и антрополошки, психолошки и историјски фактори. Сматра да је динарски антрополошки тип репрезентативан за „југословенског човека“.[2] Основне карактеристике његовог учења су одбацивање етнопсихологије и карактерологије као научних дисциплина описујући их као популарну или полунаучну психологију раса, толико омиљену у време пред Други светски рат у научним круговима наклоњеним нацистичким идејама. Важно је напоменути да се служио кранилогијом, која свакако не стоји у никаквој корелацији са менталним карактеристикама становништва. Међутим, најтежи напади на ово дело су уследили после II светског рата. Оно је проглашено безвредном компилацијом која је штетна по својим тумачењима југословенским народима. Постоје мишљења да је овај став резултат марксистичког приступа у анализи научног стваралаштва Дворниковића, а да ће научна верификација дати другу слику вредности његовог рада. За свог живота је објавио преко 400 радова, књига, расправа, есеја и студија. Признања Орден Светог Саве IV степена.[1] Дела (библиографија) Борба идеја, Београд (1936) Карактерологија Југословена, Космос, Београд 1939; Просвета 1990; Просвета 2000. Види још Живко Микић Референце Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Владан Јовановић, Матица српска, Нови Сад (2004) (српски) Палавестра, Александар; Милосављевић, Моника (2015). „Дело Јована Цвијића и Владимира Дворниковића кроз призму српске археологије”. Етноантрополошки проблеми. 10 (3): 619. Приступљено 12. 4. 2017. Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ) Спољашње везе P vip.svgПортал Биографија Карактерологија Југословена - Глава 13, посвећена раду Биографија Владимира Дворниковића чланци Карактерологија Југословена, трећи пут („Време“ бр. 488, 13. мај 2000.)

omiljeni slikar pisca Jovana Radulovica iz Bukovice i Ravnih Kotara za koga niste ni culi. Njegovi radovi su ektremno retki, a ime mu je: Dusan BRKIC (Obrovac, 6. april. 1913 - Beograd, 28. juli 2000) Obrovac, Zrmanja ili drugi krajiski motiv akvarel 36 x 52 cm plus ram potpis dole levo Verovatno je sledeci tekst razlog zasto se o njemu u javnosti malo zna, jer da nije bilo Dusana Brkica granica izmedju Hrvatske i Srbije, navodno, danas bi bila u Zemunu... Датум и време објављивања: 9.3.2013 10:38 Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари. СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“. РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена. Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито. ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна. У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање. Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен. Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње. Пише Ратко Дмитровић Извор: ПЕЧАТ besplatna dostava za srbiju, prodavac ne ucestvuje u troskovima dostave za inostrane adrese.