STARE SRPSKE MINIJATURE - Svetozar Radojčić Autor: Svetozar Radojčić Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Godina izdanja: 1950. Broj strana: 56 + 6 listova sa 12 reprodukcija u boji + 56 listova sa crno-belim reprodukcijama Pismo: latinica Povez: tvrd Format: 30x20 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, korice malo izguljene i imaju manje fleke, listovi požuteli od starosto, izuzev toga knjiga u dobrom stanju. Odlična knjiga o istoriji minijatura u Srbiji, za ljubitelje i poznavaoce umetnosti i njene istorije. Reč minijatura, izvedena iz latinskog glagola miniare („obojiti minijumom“, crvenim olovom) označava malu ilustraciju koja je korištena za ukrašavanje antičkog ili srednjovekovnog iluminiranog rukopisa; jednostavnih ilustracija ranih kodeksa umanjene ili ocrtane tim pigmentom. Generalno mali obim takvih srednjovekovnih slika doveo je do etimološke zabune sa minutnošću i do primene termina na male slike, posebno portretnim minijaturama, koje su, međutim, izrasle iz iste tradicije i bar su u početku koristile slične tehnike. Svetozar Radojčić (Sremski Karlovci, 14. maj 1909 — Beograd, 20. oktobar 1978) je bio srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor i akademik. Njegovi najznačajniji radovi, vezani su za freskoslikarstvo i umetnost srednjovekovnih srpskih zemalja, a svoje kapitalno delo „Staro srpsko slikarstvo“ objavio je 1966. godine. Bio je sin Nikole Radojčića, srpskog istoričara i akademika. Rođen je 14.05. 1909. godine u Sremskim Karlovcima, gde je njegov otac Nikola radio kao profesor u Karlovačkoj gimnaziji i tu je završio osnovnu školu 1920. godine. Iste godine je upisao srednju školu u Ljubljani, pošto je njegov otac dobio mesto profesora na Ljubljanskom univerzitetu. Posle završene srednje škole, u istom gradu je od 1928. do 1932. godine završio studije arheologije. Tokom studija, Radojčić je školsku 1930/1931 proveo na zagrebačkom Sveučilištu, a za vreme leta je boravio u letnjoj školi bečkog Arheološkog instituta u koruškom gradiću Fajštricu (Bistrici) (1930. i 1931). Obrazovanje je sticao i u Beču i Pragu (Institut N. P. Kondakova i Univerzitet Karlov), a letnji period 1933. godine je proveo na arheološkim lokalitetima i muzejima u Veneciji, Akvileji i Gradežu. Doktorsku disertaciju na temu „Portreti srpskih vladara u srednjem veku“ je odbranio u Ljubljani 30. oktobra 1934. godine i ona je iste godine štampana u Skoplju u izdanju Muzeja Južne Srbije, čiji je direktor tada bio Radoslav Grujić.

beograd , makedonska ulica fotografija 17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

Fernand léger. dessins et gouaches Str 208 Povez tvrd Stanje knjige dobro, korice pohabane OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Fernan Leže (franc. Fernand Léger), (4. februar 1881. - 17. avgust 1955.), bio je francuski slikar, koji je pošao od kubizma, grafičar i keramičar. Rođen je u jednoj seljačkoj porodici. Posle mnogo godina rada (studij arhitekture u Kanu (Caenu)) kao arhitektonski crtač on je oko 1900. otišao u Pariz na Monmartr u četvrt gde su obitavali slikari i tu se nastanio. Posle vojske (1902. - 1903.) završio je studije na Ekol de Art Dekoratifs (franc. École des Arts Décoratifs) i Akademiju Julian u Parizu. Pored toga radio je u jednom arhitektonskom birou kao retušer fotografija. Impresionistički i kubistički uticaji Posle impresionističkih početaka on se zainteresovao i opredelio za okruženje kubizma i pod uticajem Sezana, Braka i Pikasa. Svoje radove izlaže u Galeriji Kanvajler kod trgovca umetninama takozvanog Daniela- Henri Kanvajlera koji je njega `otkrio` lično 1910. Posle rata 1914.- 1917. i njegovog ranjavanja počinje njegova `mehanička perioda` inspirisana ratnom mašinerijom. 1924. godine zamislio je i režirao `Mehanički balet` jedan nenarativan film sa fotografijom Mana Reja. Mehanistička faza Tokom Drugog svetskog rata emigrirao je i živeo u SAD u Njujorku. Posle 1945. godine član je KP Francuske i bio je inspirisan svetom rada i gradskim životom. Slikao je fabrike, čelične konstrukcije- traverzne, željezničke pruge, figure radnika, sportista i natecatelja, šofera i akrobata a njegov dekorativni način izražavanja obdržava monumentalne forme i ritam modernog života. Tvorac je različitih zidnih dekoracija, mozaika, vitraža, tapiserija, keramika pozorišnih dekoracija za scene, plakata... Predstavlja industrijski pejzaž koji je stabilan i nije statičan zasnovan na čistim geometrijskim formama i predstavlja `mehaničku utopiju`. Le Korbizijeove `mašine za stanovanje` odražavaju stavove Korbizjeovoga prisnog prijatelja Fernana Ležea sa kojim je sarađivao. Značaj umetnika Na Bienalu u Sao Paolu dobio je 1955. nagradu za slikarstvo. Ubrzo zatim umro je u svome novouređenom ateljeu u Žif sir Ivet (franc. Gif- sur- Yvette ) pored Pariza gde je i sahranjen na mesnom groblju. Posthumno su njegova dela izlagana na izložbi Dokumenta Kaselu.

ULUS, 2011. Tekst Dragoslav Bokan 24 listova u fascikli. Veoma očuvano. Fascikla sa manjim oštećenjima. Sa četrnaest godina Ivana Pejić je krenula na zlatarski zanat, a imala je šesnaest kada je u Londonu upisala `Kensington end Čelzi` koledž. Završivši ga diplomirala je na Univerzitetu Sent Martin. Ovih dana je u studiju AIS u tržnom centru na Zelenom vencu izložila krstove koje je radila tokom svog boravka u Londonu, a koje su hteli da otkupe Kartije i Bulgari. O tome ona kaže za NIN: Na prijemni ispit sam otišla svesna da nemam šta da izgubim. Profesor me pitao ko mi je napravio lanac sa krstom koji sam nosila. Nije mi verovao da je to moj rad i poslao me u radionicu da napravim prsten. Napravila sam ga i bila sam primljena. U inostranstvu su hteli da kupe moje krstove, ali nisam pristala. Da sam to učinila ne bi ih osveštao patrijarh Pavle i to bio običan nakit. s

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malo starackih pegica po knjiskom bloku, sve ostalo uredno! Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

Intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju. Vladislava Gordić Petković ✰Izdavač: Akademska knjiga, 2021. ✰Povez: tvrdi, zaštitne višebojne korice, 382 strane ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, težina 1400 grama ****

SRPSKO BAROKNO SLIKARSTVO II izdanje OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 369695 Autor : Miroslav Timotijević Izdavač : MATICA SRPSKA Pred čitaocem se nalazi drugo izdanje sada već klasične knjige prof. dr Miroslava Timotijevića „Srpsko barokno slikarstvo” koje nakon dvadeset i četiri godine ponovo priređuje Matica srpska. Ovaj prerano preminuli istraživač srpske umetnosti i kulture 18. i 19. veka ostavio je iza sebe izuzetno b... Detaljnije Pred čitaocem se nalazi drugo izdanje sada već klasične knjige prof. dr Miroslava Timotijevića „Srpsko barokno slikarstvo” koje nakon dvadeset i četiri godine ponovo priređuje Matica srpska. Ovaj prerano preminuli istraživač srpske umetnosti i kulture 18. i 19. veka ostavio je iza sebe izuzetno bogat i razuđen naučni opus u čijem središtu se, kao jedno od temeljnih mesta, nalazi ova kapitalna monografija. Radi se o posebnom i drugačijem delu kojim je u srpskoj istoriji umetnosti otvoreno novo poglavlje. Pojava te knjige je legitimisala metodološke novine koje su donosili mlađi autori, ali i pokazala spremnost starijih autoriteta da prihvate drugačije načine promišljanja poznatih umetničkih fenomena. Duže od dve decenije služila je kao udžbenik za studente, ali i kao izvor za metodološke inovacije, koje je autor nastavio da razrađuje kroz pojedinačne studije i članke. Knjiga „Srpsko barokno slikarstvo” je Miroslava Timotijevića svrstala među vrhunske istraživače istorije umetnosti ne samo u nacionalnim, već i u širim istočnoevropskim okvirima. Do kraja svoje profesionalne karijere radio je kao predavač na predmetima iz istorije srpske umetnosti novog veka na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Miroslav Timotijević Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MATICA SRPSKA Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2020 Format 21x29,7 Strana 504 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

primenjena umetnost odlicno ocuvano omot kao na slikama minimalno pohaban u gornjem delu Izdavač: Republička zajednica nauke Srbije, Beograd 1977; Detaljnije: tvrd povez sa omotom, strana 413, bogato ilustrovana, veliki format (35cm) Primenjenom umetnosti nazivamo sve umetnosti koje obuhvataju oblikovanje predmeta praktične upotrebe. To je širi naziv za umetnički zanat ili dekorativne umetnosti (naziv koji se i danas koristi u nekim zemljama). U prošlosti, kada nije bilo fabrika nego samo zanatskih radnji, razne predmete (oruđe i oružje, nakit, odeću, posuđe, pokućstvo itd.) proizvodili su ručno majstori zanatlije, i trudili su se da ti predmeti budu što zanimljivijeg oblika ili lepo ukrašeni. Dela koja su nastala ručno su jedinstvena dela, nazivamo ih unikati i imaju posebnu vrednost. Primenjena umetnost čini upotrebu svakodnevnih predmeta prijatnijom i razvija ljudski osećaj za estetiku. Od nastanka termina u 19. veku primenjena umetnost je deo sistema likovnih umetnosti. Primenjene umetnosti delimo na više vrsta: tekstil (vezenje, tkanje, pletenje i dr.), unutrašnju arhitekturu (dizajn enterijera), kostimografiju, primenjeno slikarstvo, primenjeno vajarstvo, primenjenu grafiku itd. Primenjena grafika javila se iz potrebe za oglašavanjem koje se u početku obavljalo putem glasnika, potom zapisivanjem na kamenim pločama (npr. Hamurabijev zakonik iz Vavilona), a u modernim vremenima uz tekst je dodata i slika, pa je nastao plakat. Plakat se sastoji od slike (koja bi trebalo da bude jednostavna, ali privlačna i pamtljiva) i teksta (koji mora biti kratak, jednostavan i jasan, a slova što čitkija). Plakate su često radili umetnici, pa su oni imali umetničku vrednost kao slika ili grafika. Rađeni su grafičkim tehnikama litografijom ili sitoštampom. Prve umetničke plakate s početka 20. veka radio je francuski slikar Anri de Tuluz-Lotrek; oni su bili neobični, ali jasni s motivima pariskog noćnog života. Danas plakate obično prave grafički dizajneri i umesto crteža ili slika često koriste fotografiju. Primenjeno slikarstvo bavi se ukrašavanjem (dekorisanjem) nekog prostora, građevine, upotrebnog predmeta ili knjige slikarskim postupkom (nanošenjem boje ili nekog drugog materijala na površinu predmeta). Tako su tehnike mozaika, freske, vitraža i iluminiranja knjiga, tehnike slikarstva koje se najčešće koriste. Oblast primenjenog slikarstva čije su područje rada zidovi (ali i podovi, plafoni...), najčešće se naziva zidno slikarstvo, dok je u upotrebi i termin monumentalno slikarstvo, koji se može smatrati adekvatnijim, s obzirom na to da uključuje dekoraciju staklenih površina (vitraž), podova (npr. mozaik), odnosno bilo koje površine velikih (monumentalnih) dimenzija. U mnogim zemljama monumentalno slikarstvo je uobičajen termin, ali i ponegde u Srbiji.[1] Ilustracija je likovni dodatak uz neki tekst (u knjizi ili časopisu) te može biti oblik primenjenog slikarstva ili grafike. Umetničko staklarstvo i vitraž Umetničko rezbarenje kamena, drveta i kosti Umetničko kovanje i livenje Vez i goblen Umetnička keramika Mozaik Primenjena grafika Draguljarstvo, izrada nakita i filigrana Moda Umetnička obrada kože Izrada tepiha i ćilima Unutrašnja dekoracija Veb dizajn Dizajn tekstila Kostimografija Scenografija Industrijski dizajn

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

Lepo očuvano Uz knjigu ide i retka ilustrovana brošura MOTIVI IZ ARHITEKTURE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI Arhitektura srednjeg veka Đurđe Bošković Izdavač: Naučna knjiga, Beograd 1962; Detaljnije: mek povez, strana 353, ilustracije, 29cm Prof. Đurđe Bošković rođen je u Beogradu 1904. godine. Gimnaziju je učio u Francuskoj, a maturirao je 1922. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu 1928. godine. Od 1930. godine bio je kustos Narodnog muzeja i radio kao asistent i kao docent na Tehničkom fakultetu. Godine 1947. izabran za vanrednog profesora a 1950. godine za redovnog profesora na Arhitektonskom fakultetu, za predmete Istorija arhitekture i Istorija umetnosti. Na Univerzitetu u Beogradu je obavljao sledeće funkcije: bio je prodekan Tehničkog fakulteta (1946-1947), profesor Tehničke velike škole (1948-1950), dekan Arhitektonskog fakulteta (1959-1962), šef Katedre za istoriju arhitekture i umetnosti, direktor Arheološkog instituta. Bio je član Matične komisije za osnivanje, i jedan od osnivača Naučnog Društva Srbije 1969. godine. Bio je član i predsednik brojnih naučnih i stručnih organizacija, instituta, njihovih saveta i naučnih veća iz oblasti istorije arhitekture, zaštite spomenika i istorije umetnosti. Počasni je član Arheološkog društva i Društva konzervatora Jugoslavije. Učestvovao na vrlo brojnim međunarodnim naučnim skupovima, kongresima i simpozijumima sa vrlo zapaženim referatima. Držao je brojna predavanja na inostranim fakultetima, institutima, akademijama nauka (Pariz, Ravena, Moskva, Lenjingrad, Varšava, Sofija). Član je Internacionalnog komiteta za Vizantologiju i Internacionalnog komiteta za istoriju umetnosti. Najvažniji radovi kojima je uticao na razvoj teorije i prakse: Prof. Bošković je izvanredno plodan pisac i autor brojnih priznatih naučnih i stručnih radova iz oblasti kojom se bavi. On ima nekoliko stotina bibliografskih jedinica. Najznačajnija su posebna izdanja, knjige i studije: Manastir Manasija – Manastir Dečani – Srednjevekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji – Arhitektura srednjeg veka – Stari Bar. Pored ovoga, sledi veliki broj radova o restauraciji značajnih spomenika kulture i manastira. Najvažniji naučni doprinosi: Ukupna naučna aktivnost prof. Boškovića je vrlo bogata i ostavila je dubokog traga u oblasti proučavanja razvitka arhitektonskog, urbanog i umetničkog stvaralaštva. Posebno su značajni njegovi doprinosi u izučavanju srednjovekovne materijalne i duhovne kulture naših naroda. Pored značajnih dela udžbeničkog karaktera, u kojima je na vrlo sistematizovan način prikazao i valorizovao arhitekturu srednjeg veka u našoj zemlji, on je dao i značajne konkretne priloge istraživanju karakteristika i oceni vrednosti pojedinih značajnih spomenika. Njegovi radovi su doprineli i organizovanju konzervatorskih radova na restauraciji pojedinih spomenika gde je i sam neposredno učestvovao. Претрага за: Izbor pisma Ћирилица Tags: Manastiri dvorci arhitekte Srednjevekovnoj srbiji srbi istorija srba srpska arhitektura srednjeg veka srednji vek

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moskovski kremlj (rus. Московский Кремль) je istorijski utvrđeni kompleks u samom centru Moskve, okružen rekom Moskva (na jugu), Crvenim trgom (na istoku) i Aleksandrovom baštom (na zapadu). Jedan je od najpoznatijih kremalja (ruskih citadela) i uključuju četiri palate, četiri katedrale, a opasan je Kremaljskim zidom sa Kremaljskim kulama. Kompleks služi kao zvanična rezidencija Predsednika Rusije. Istorija Kremlja Moskva je nastala i razvijala se oko utvrđenog sedišta vladara, na početku oblasnog, a po premeštanju prestonice u Moskvu i vladara ruske države. Još u 11. veku javljaju se gradovi u dolini reke Volge, kao što su Vladimir i Rostov. Početkom 12. veka, Rusi počinju intenzivnije da kolonizuju dolinu Volge. Zbog pritiska nomadskih plemena, politički centar Rusije tog doba premešta se sa obala Dnjepra ka istoku, u gornji tok Volge. Najveća kolonizacija, za ovaj rad važne teritorije, počinje sredinom 12. veka, seobom ratničkih plemena na teritoriju kneževine Suzdalj, kojom je u to vreme vladao Jurij Dolgoruki, sin kijevskog kneza Vladimira Monomaha, sa sedištem u gradu Vladimiru. Prenošenjem centra države u dolinu gornje Volge otvoreni su novi trgovački putevi prema srednjoj Aziji, umesto starih, koji su spajali staru rusku prestonicu Kijev sa Konstantinopoljom i nemačkom Hanzom. Teritorija današnje Moskve je u to vreme ležala na raskrsnici važnih kopnenih i rečnih trgovačkih puteva. Taj prostor, okružen dvema rekama, rekom Moskvom i Neglinom, sa jedne strane i gustim šumama sa druge, predstavljao je prirodno utvrđenje koje je stanovništvu davalo veliku prednost u odbrani svog naselja od pljačkaša i osvajača. Tako povoljna geostrateška pozicija bila je presudna da se baš to naselje razvije u tako snažan gradski centar, dominantan nad susedima i konkurentskim gradovima. David Douglas Duncan (23. siječnja 1916. - 7. lipnja 2018.) bio je američki fotoreporter, poznat po svojim dramatičnim borbenim fotografijama, [1] kao i po opsežnoj domaćoj fotografiji Pabla Picassa i njegove supruge Jacqueline. Djetinjstvo i obrazovanje Duncan je rođen u Kansas Cityju, Missouri, gdje mu je djetinjstvo bilo obilježeno interesom za boravak na otvorenom, što mu je pomoglo da stekne čin Eagle Scout-a u Boy Scouts-u u relativno mladoj dobi. Prezentacija na dijapozitivu lovca na veliku divljač i liječnika Richarda Lightburna Suttona u Duncanovoj osnovnoj školi u Kansas Cityju potaknula je rano zanimanje za fotografiju i putovanja svijetom. Duncan je kratko pohađao Sveučilište u Arizoni, gdje je studirao arheologiju. Dok je bio u Tucsonu, nenamjerno je fotografirao Johna Dillingera kako pokušava ući u hotel. Duncan je s vremenom nastavio školovanje na Sveučilištu u Miamiju, gdje je diplomirao 1938., nakon studija zoologije i španjolskog. U Miamiju se ozbiljno počeo zanimati za fotonovinarstvo. Radio je kao urednik slike i fotograf sveučilišnog lista...

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

PROJEKAT IKONA ARHITEKTURA GRADOVI I KAPITALISTIČKA GLOBALIZACIJA ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Šifra artikla: 373612 Isbn: 9788662633804 Autor : Lesli Skler Izdavač : AKADEMSKA KNJIGA U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstitui... Detaljnije U knjizi Projekat Ikona, Lesli Skler se usredsređuje na načine na koje se kapitalistička globalizacija proizvodi i predstavlja širom sveta, naročito u globalizujućim gradovima. Skler prati kako ikonične zgrade našeg vremena– tržni centri, spektakularni muzeji i ogromni urbani projekti – konstituišu trijumfalni „projekat Ikona“ današnjeg globalnog kapitalizma, promovišući sve veću nejednakost i hiperkonzumerizam. Dva najznačajnija tipa ikonične arhitekture – jedinstvene ikone koje su prepoznate kao umetnička dela, a projektovali su ih ljudi poput Gerija, Fostera, Kolhasa i Hadidove, kao i uspešne, imitativne ikone koje kopiraju elemente rada arhitekata zvezda– govore o centralnom značaju hiperkonzumerizma u savremenom kapitalizmu. Pored objašnjenja načina na koji arhitektonska industrija organizuje društvenu proizvodnju i marketing ikoničnih građevina, Skler takođe pokazuje kako korporacije sve više dominiraju izgrađenom sredinom i promovišu razvoj u pravcu globalizujućih, konzumerističkih gradova. „Projekat Ikona“ je, tvrdi on, oružje u borbi za učvršćivanje kapitalističke hegemonije kao i za jačanje transnacionalne kapitalističke kontrole nad time gde živimo, šta konzumiramo i kako razmišljamo. Lesli Skler (Leslie Sklair), profesor emeritus sociologije na London School of Economics and Political Science (LSE). Pre studija sociologije i filozofije radio je dve godine u fabrici pamuka izvan Glazgova. Oba iskustva doprinela su njegovom celoživotnom opredeljenju za istraživanje načina funkcionisanja kapitalizma, alternativa kapitalizmu i transnacionalne kapitalističke klase. Najpoznatija njegova dela su: The Sociology of Progress, Sociology of the Global System, Transnational capitalist class, Globalization: Capitalism and Its Alternatives. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija ENTERIJER I UNUTRAŠNJI DEKOR Autor Lesli Skler Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač AKADEMSKA KNJIGA Pismo Latinica Povez Broš Godina 2022 Format 17x24 Strana 344 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Knjiga je dobro očuvana.Ima posvetu. Mauthauzen 106621,Pola veka od premijernog prikazivanja izložbe Beograd,Medija centar Odbrana,2017 150 strana,ilustr.,28cm ,,Рођен је у Ресановцима код Грахова (БиХ). Од 1922. живео је у Београду ту је завршио Гимназију и Учитељску школу. Као ђак објављивао је ликовне прилоге и карикатуре у листовима Скамија, Штипавац, Ошишани јеж, Политика, Јутарњи лист. Од 1935. сликарство учи код Петра Добровића. 1937. завршио је прву годину Уметничке школе у Београду у класи Бете Вукановић. Почетком септембра 1941. ступио је у Ваљевски партизански одред. Октобра 1942. ухапшен је у Београду од стране специјалне полиције и интерниран у логор Бањица. Септембра 1942. са Бањице је транспортован у концентрациони логор Маутхаузен. Током заробљеништва бележио је сцене из живота интернираца, о чему је касније говорио: ` У концентрационом логору Бањица, Маутхаузен, Ебензе цртежом сам изазивао судбину. Цртао сам оловчицом величине малог прста и на папиру каквог се докопам. То сам радио тајно, ризикујући живот. Цртеже сам потом закопавао у земљу.`Био је ожењен Даницом Каришић-Бајић, проф. биологије и дугогодишњом директорком Прве београдске гимназије. Имали су двоје деце: ћерку Јесенку Бајић и сина Дарка Бајића. Јесенка Бајић, дугогодишња уредница у редакцији програма за децу и младе РТС-а. Дарко Бајић, редитељ и професор ФДУ у Београду. За своја филмска остварења добитник је низа награда у земљи и иностранству. Након ослобођења наставио је студије на Академији за ликовне уметности у Београду. Студирао је у класама Мила Милуновића, Ивана Табаковића, Недељка Гвозденовића. Дипломирао је 1949. а после специјалке код Марка Челебоновића постаје један од првих асистената на АЛУ где као професор сликарства ради до пензионисања 1979. У класи професора Бајића студирали су многи данас познати и афирмисани сликари у нашој земљи и свету. Био је члан групе Самостални (1951–1955) и Децембарске групе (1955–1960) које су се својим модерним изразом обрачунавале са владајућим соцреализмом. Прву самосталну изложбу имао је у галерији УЛУС-а у Београду 1952. (...)он је у својој генерацији први апстрактни сликар. А бити први често је исто што и бити вредност (Миодраг Б. Протић). Учествовао је у оснивању уметничке колоније у Бачкој Тополи (1953), где је настао његов први мозаик великог формата и обелиск посвећен освајању космоса. У његовом каснијем раду истичу се многобројни мозаици и фреске (композиције у простору) а посебно спомен костурница Партизанска некропола у Ресановцима (1971). 1967. по први пут излаже свој нови циклус слика великог формата Маутхаузен, инспирисан аутентичним цртежима насталим у логору. Узбуђење које и сада осећамо пред опорим и мушким радовима Милоша Бајића, истинско је и трајно, као што су и ове слике трајне баш зато што су истините (Слободан Новаковић). 1975. објавио је монографију Маутхаузен 106621 у чијем предговору Бајић пише: `Нека младост која не зна за трагику тога времена, нити за живот у њему, своје бескрајно занесењаштво упути до најудаљенијих звезда, али никада више тамо`.``

Lepo očuvano Retko 1983 Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić Beograd Milivoj Mića Nikolajević (Sremska Mitrovica, 24. mart 1912 — Novi Sad, 27. avgust 1988) bio je srpski slikar. Biografija i delo[uredi | uredi izvor] Milivoj Nikolajević rođen je 24. marta 1912. godine u Sremskoj Mitrovica u porodici umetničkog stolara. Osnovnu školu je podađao u Sremskoj Mitrovici, Ljubljani i Rumi u gradovima u kojim je njegov otac obavljao poslove. Umetničku školu (nastavnički i akademski odsek) pohađao je u Beogradu od 1932. do 1939. godine u klasi profesora Ivana Radovića, Bete Vukanović, Ljubomira Ivanovića, Simeona Roksandića. 1938. godine jedan je od osnivača grupe Desetoro (Ljubica-Cuca Sokić, Danica Antić, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Bora Grujić i Milivoj Nikolajević). Raznovrsno i bogato stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića kretalo se od intimističkog izraza definisanog u temama portreta, aktova i mrtvih priroda tridesetih godina prošlog veka, preko osobenog tumačenja socrealističkih tema do područja apstrakcije u koju zakoračuje krajem pedesetih godina. Autor je više od 2000 umetničkih dela. Nikolajević se pored slikarstva bavio i crtežom kao posebnom disciplinom, a među njegovim crtežima istaknuto mesto imaju oni sa temom ženskog i muškog akta. Radio ih je različitim tehnikama: od ulja i braon krede, do tuša i radova izvedenih kombinovanjem različitih tehnika, ali uvek sa težnjom da uoči osobine ličnosti koje se vide iz pokreta tela i izraza lica i da prikaže ono što je individualno i karakteristično za određenu figuru. Posebno su značajni njegovi aktovi urađeni presovanim ugljem u prirodnoj veličini, kao i erotski crteži iz 50-ih godina.[traži se izvor] Od 1947. godine živi u Novom Sadu. Tokom 1948. godine vršilac je dužnosti direktora Vojvođanskog muzeja. Od 1950. godine do 1976. godine upravnik je Galerije Matice srpske, kada je stvarana najznačajnija zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka. U periodu od 1952. do 1956. jedan je od osnivača umetničkih kolonija u Vojvodini. 1974. godine učestvuje u osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu i postaje redovni profesor na predmetu Crtanje. Predsednik je Matice srpske od 1979. do 1983. godine. Učestvuje u osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, čiji redovni član postaje 1981. godine. Svoje preko šest decenija dugo stvaralaštvo u oblasti likovnih umetnosti (slikarstvo, crtež, grafika) predstavio je na preko pedeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na preko 400 grupnih izložbi u inostranstvu i oko 150 grupnih izložbi u zemlji. Stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića nagrađeno je svim najvišim jugoslovenskim nagradama u oblasti likovnih umetnosti, kao i svim najvišim državnim nagradama za oblast likovnog stvaralaštva: Oktobarska nagrada Novog Sada (1961), Sedmojulska nagrada (1975), Nagrada oslobođenja Vojvodine (1978), Povelja grada Novog Sada - Novembarska povelja (1979), Nagrada AVNOJ-a (1984). Likovno stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića zastupljeno je u svim najznačajnijim galerijama i muzejima u zemlji (Narodni muzej, Galerija Matice srpske, Galerija savremene likovne umetnosti u Beogradu i Novom Sadu) kao i u mnogim značajnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu. Jedna od Nikolajevićevih delatnosti manje poznata javnosti, jeste njegova kolekcionarska aktivnost u domenu malog formata koji je podrazumevao tehnike crteža, akvarela i pastela. Razmenjujući sa svojim kolegama novogodišnje čestitke tokom dugog niza godina, Nikolajević je formirao zbirku koja predstavlja interesantan uvid u našu likovnu scenu druge polovine 20. veka. Najveći broj radova čine minijature naših eminentnih, grafičara, slikara i vajara poput Petra Lubarde, Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića, Cuce Sokić, Nikole Graovca, Alekse Čelebonovića, Boška Petrovića, Jovana Soldatovića, Ankice Oprešnik, Stojana Trumića, a zastupljeni su i slovenački autori Janez Bernik, Andrej Jemec, Marijan Pregalj i dr. Ova vredna zbirka sada je svedok o jednom nepoznatom toku naše umetnosti, o razmeni umetničkih dela malog formata koja je postala tradicionalana, a možda najviše govori o toj drugoj strani Nikolajevićeve umetničke ličnosti, o ugledu koji je uživao među svojim kolegama i mestu koje zauzima u srpskoj savremenoj istoriji umetnosti.[traži se izvor] Bavio se pisanjem eseja, studija i ogleda iz oblasti likovnih umetnosti, koje je objedinio u dve objavljene knjige. Umro je u Novom Sadu 1988. godine. Tehnike i motivi u radu[uredi | uredi izvor] U svet umetničkog stvaralaštva ušao je kao dečak čiji je otac bio umetnički stolar i tu se susreće sa umetničkim crtežom. Njegov otac je radio nameštaj u nacionalnom stilu i Nikolajević je slikao biljne ornamente i susreće se sa prvim pokušajima da se savlada zadata tema. Tokom školovanja u osnovnoj školi neprestalno je slikao i iz ovog doba su sačuvani njegovi prvi crteži koji imaju dokumentarno vrednost i pokazuju rani interes za umetnost. U gimnaziji učeći slikanje u akvarelu istinski je otkrivao svet umetnosti. Odlazeći u crkvu on je otkrio ikone Uroša Predića što je jako uticalo na njega. Na umetničku školu upisao se 1932. godine. Sećanja na umetničku školu su veoma pozitivna i intenzivna. Ona kreću od tihih reći nastavnice Bete Vukanović; „dopro crta“. Želeo je da postane ako ne Leonardo da Vinči barem kao Uroš Predić. Na umetničkoj školi učestvovao je i na časovima crtanja večernjeg akta i bio je posebno naklonjen ovom radu i ako je nakon završetka studija potpuno napustio crtanje aktova. Iz ovog doba ostalo je i nekoliko njegovih akvarela. Slikarskim znanjem nije bio zadovoljan i odlučio je da nastavi studije na Akademskom odseku Ivana Radovića. Njegov napredak u tehnici ulja može se pratiti na sačuvanim portretima u ovoj tehnici. Nakon intenzivnijeg kolorita njegov kolorit postaje mekši i manje snažan, postaje nestalan i nežan. Iz ovog doba nije sačuvan ni jedna tema iz pejzaža i ne zna se dali ih je radio. U vreme sazrevanja u umetničkom smislu na slikarstvo u Srbiji veliki uticaj je imao Pariz i 1937. godine kao student Umetničke škole posetio je Pariz sa grupom đaka ove škole. O dešavanjima u francuskoj umetnosti bio je obavešten iz časopisa i pisama svojih kolega koji su boravili u Parizu. U tematici se pojavljuje portret, enterijer, mrtva priroda i tek po neki pejzaž. Kao većina u grupi desetorice kojoj je pripadao uklapao se u podneblje poetskog realizma i intimizma. Njegovi enterijeri nisu bili uglađeni i bile su to skromne kuće u kojim se školovao. U vreme kada je odlazio u Rumu crtao je portrete svoje majke. Nije bio slikar idealizovanoga sveta. Prvo samostalnu izložbu je napravio u Rumi 1934. godine. Življa izlagačka aktivnost započinje 1939. godine. Posle završenog školovanja bio je vezan i jedan od osnivača grupe „desetoro“ koja je okupljala najmlađu deneraciju slikara. Kritika je pozitivno ocenila nastupanje mladih slikara. Prvo zaposlenje je dobio kao učitelj veština u Realnoj gimnaziji u Šapcu ali je po neredbi ministra prebačen samo nekoliko dana posle toga u mušku gimnaziju u Sarajevu gde je nastavio da slika uz rad. Tu se družio sa Bogdanom Šuputom ali je Drugi svetski rat rastavio njigovo drugovanje. Strahote rata Nikolajević je zabelezio samo u nekoliko crteža. Tokom rata i verovatno kao posledica proterivanja u logor on je oboleo na tuberkulozu i operisan je 1944. godine. Posle rata Nikolajević se uklučio u zbivanja koja su bila aktuelna u to vreme. U poratnom periodu on se okreće socijalističkoj tematici, slika teme iz obnove zemlje ali nastaje i čitav niz crteža iz seoskog života. Nikolajević postaje angažovani slikar svoga vremena. Nikolić je posetio Pariz i posle povratka iz Pariza Nikolajević radi na svoj tematskom repertoaru Vojvođanskih ravnica. Kao novina javljaju se predstave reka, brodova i kupača u njegovim radovima. Tokom leta 1957. godine boravio je u slikarskoj koloniji u Ečki i tu je otkrio teme za svoju izložbu i ciklus slika „granje u vodi“. Njegovo ovo vizuelno otkriće postalo je glavni motiv i moglo bi se reći jedini za narednih nekoliko godina. U poznijim radovima sa tematikom granja u vodi iz 1965. – 1966. godine uočavaju se određeni pomaci i njegov način rada postaje više slikarski i to je bio nagoveštaj novog ciklusa slika „Ritmovi u ptostoru“. On primenjuje tehniku slikanja belim tušem na crnoj podlozi u kojoj liniju pretvara u belu obojenu površinu i time je crtež pretvorio u sliku. Radovi u tehnici toniranih tuševa su u početku bili manjih formata ali se kasnije odlučivao i za veće formate svojih radova. Početkom osamdesetih godina Nikolajević se vraća tehnici črteža. Kada nastajeserija redova sa tematikom Ritmova u prostoru. Nakon ovog ciklusa započinje novi ciklus 1986. godine Kretanje prostorom u kome nije ustrajao i ovim radovima se završava njegov opus. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] 1940. Nagrada fonda Đurice Đorđevića (Reograd) 1949. Nagrada Vlade NR Srbije za rad na crtežu (Beograd) 1950. Nagrada IV AP Vojvodine za mapu crteže Sa sela (Novi Sad) 1961. Oktobarska nagrada grada Novog Sada (Novi Sad) 1963. III. Nagrada za crtež na likovnoj jeseni savremenog jugoslovenskog crteže (Sombor) 1964. II. Nagrada za akvarel na likovnoj jeseni (Sombor) 1965. Nagrada NIP Forum (Novi Sad) Otkupna nagrada KC Beograd na XII oktobarskom salonu (Beograd) 1966. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (Beograd) Nagrada za slikarstvo na VII. oktobarskom salonu (Beograd) 1968. Posebno proizanje žirija na I zagrebačkoj izložbi jugoslovenskog crteže (Zagreb) 1970. Nagrada Politike Vladimir Ribnikar (Beograd) Otkupna nagrada Kabinete grafike JAZU (Sombor) Trijenale savremenog jugoslovanskog crteže (Sombor) Otkupna nagrada SIZ-a Banje Luke na internacionalnom salonu u Banjoj Luci (Banja Luka) 1978. Nagrada Oslobođenja Vojvodine (Novi Sad) 1979. Novembarska povelja grada Novog Sada (Novi Sad) Otkupna nagrada na bijenalu akvarela Jugoslavije (Sremski Karlovci) 1982. nagrada za slikarstvo na XI novosadskom salonu (Novi Sad) 1984. Nagrada AVNOJ-a (Beograd)

Књига је добро очувана. ,,Ова нетипична монографија приказује најважније догађаје из историје и делатности Кинотеке претежно кроз визуелне материјале, уместо уобичајене смене текста и илустрација. Књига је конципирана у три основне целине: Хронологија, Директори и Архив. Фотографије су црно-беле и у колору, у зависности од времена настанка, а текстови су објављени двојезично, на српском и енглеском језику. Највећи део књиге посвећен је хронологији која је подељена по декадама и у којој се највише огледа ауторски приступ Маје Медић. Новински исечци, документа, фотографије, позивнице, програми, плакати спојени су у колаж који на визуелно атрактиван начин преноси информације о важним догађајима и фазама у развоју Кинотеке, људима који су у њој радили, славним уметницима који су је посећивали. Други сегмент чине текстови свих директора Кинотеке – Миленка Карановића, Владимира Погачића, Жике Богдановића, Слободана Шијана, Радослава Зеленовића и Југослава Пантелића. Трећи део је посвећен Архиву кинотеке, кроз текст садашњег управника Александра Ердељановића и кратак преглед блага које се чува у различитим фондовима Архива – филмова, пратеће грађе, предмета из историје филма, легата, књига, часописа, уз визуелно упечатљив избор филмских плаката. Монографија на 260 страна садржи и имена свих добитника Златног печата и Плакете Југословенске кинотеке, списак свих досадашњих управника Архива и Музеја Кинотека, као и обимну листу Кинотекиних публикација.``

Књига је добро очувана. ,,Ова нетипична монографија приказује најважније догађаје из историје и делатности Кинотеке претежно кроз визуелне материјале, уместо уобичајене смене текста и илустрација. Књига је конципирана у три основне целине: Хронологија, Директори и Архив. Фотографије су црно-беле и у колору, у зависности од времена настанка, а текстови су објављени двојезично, на српском и енглеском језику. Највећи део књиге посвећен је хронологији која је подељена по декадама и у којој се највише огледа ауторски приступ Маје Медић. Новински исечци, документа, фотографије, позивнице, програми, плакати спојени су у колаж који на визуелно атрактиван начин преноси информације о важним догађајима и фазама у развоју Кинотеке, људима који су у њој радили, славним уметницима који су је посећивали. Други сегмент чине текстови свих директора Кинотеке – Миленка Карановића, Владимира Погачића, Жике Богдановића, Слободана Шијана, Радослава Зеленовића и Југослава Пантелића. Трећи део је посвећен Архиву кинотеке, кроз текст садашњег управника Александра Ердељановића и кратак преглед блага које се чува у различитим фондовима Архива – филмова, пратеће грађе, предмета из историје филма, легата, књига, часописа, уз визуелно упечатљив избор филмских плаката. Монографија на 260 страна садржи и имена свих добитника Златног печата и Плакете Југословенске кинотеке, списак свих досадашњих управника Архива и Музеја Кинотека, као и обимну листу Кинотекиних публикација.`

Zoran Jovanovic - Doco, boli glava! Bez godine izdanja, tvrd povez, zastitni omot, 111 strana. Predgovor Dusan Vukotic (Zagrebacka skola crtanog filma) U pitanju je `maketa` (stranice stampane zasebno, pa lepljene) za knjigu Jovanovicevih karikatura, koja se nikada nije pojavila, a to ce reci da je ovo verovatno unikat. Zorana Jovanovića, beogradskog karikaturistu i reditelja crtanih filmova, koji već deceniju i po živi u Njujorku, Džerel Kraus, urednica „Njujork tajmsa” uvrstila je u nedavno objavljenu Antologiju najboljih karikaturista, ilustratora i grafičkih dizajnera. U ovoj knjizi, u izdanju Kolumbija juniverziti presa predstavljeno je 140 autora sa 300 priloga koji su se u prethodnih 30 godina predstavili na stranicama „Njujork tajmsa”. Dovoljno je reći da se među tih 140 našao Endi Vorhol, a sa naših prostora u ovu antologiju su uvršteni pored Jovanovića, Jugoslav Vlahović, Mirko Ilić, Duško Petričić i Goran Delić. Svih ovih godina bio sam poznat po antiratnoj karikaturi i filmovima, a to što se moje ime našlo u ovoj antologiji doživeo sam kao satisfakciju tog jednog rada. Čast mi je što su kao ono što me reprezentuje izabrali karikaturu koju sam uradio pre 43 godine i koja je imala svoj put. Reč je o antiratnoj karikaturi „General sa krstovima” prvi put objavljenoj u Hamburgu 1965/66. Za tu istu karikaturu dobio sam 1967. Zlatnu palmu u Bordigeri u Italiji. General je obeležio moj život sa te lepe strane, ali i sa tužne jer sam shvatio da neki ljudi i dalje žive, zarađuju i dobijaju ordenje na tuđim leševima. I moj crtani film „SOS” je satira na rat, kaže Zoran Jovanović, i dodaje da je imao tu čast da svojevremeno radi unutrašnjopolitičke karikature u „Politici”, ali i da ilustruje njenu sportsku stranu i nedeljni broj. Jovanović sebe opisuje kao reditelja crtanih filmova, karikaturistu i slikara grafičara koji je blizak likovnoj umetnosti i pokušava da ono što je napravio u karikaturi poveže sa filmom. – Radim crtani film potpuno originalno, bez skica, ali se dešavalo da su mi neke karikature pomogle da napravim film. Tako su na primer nastale „Zastave”. Film „Marksijanci” je u Oberhauzenu osvojio prvu nagradu 1984, u Montrealu sam 1988. godine dobio Gran pri za „Bombu”, satiričan film o sidi i savremenom svetu. Oktobarska nagrada uručena mi je 1991. za film „Libertas” koji je priča o ljudima, kavezima i pticama, kaže Jovanović, koji je prve korake u svetu karikature započeo 1965. u „Ježu”. (/slika2)Zoran Jovanović je sarađivao sa najpoznatijim svetskim listovima i osvajao značajne inostrane nagrade za svoje karikature i filmove, koje je prikazao i u Muzeju moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku. Godine 1993. doneo tešku odluku da ode iz zemlje: – Već petnaest godina živim u Njujorku. Nisam hteo da se tokom devedesetih angažujem politički u Srbiji, u tom pravcu u kom se angažovao čovek iz Požarevca. Nikad nisam bio član ni jedne partije, a da bih sačuvao svoj stav i misao rešio sam da odem, tačnije rešili su da me odu (smeh). Svih ovih godina radio sam u SAD u Sindikatu karikature, koji je zadužen za uvoz karikature iz celog sveta kako bi ih distribuirao za američke listove. Tako sve do penzije. Nazivi mojih karikatura i filmova govore o tome šta me je posebno iritiralo. To su sudbina čoveka, i one poznate situacije – biti ili ne biti. Jovanovićeva ostvarenja prikazana na festivalima u Oberhauzenu, Montrealu, Krakovu, Sidneju, Beogradu, Zagrebu, Londonu, Aspenu. Retrospektive crtanih filmova imao je u u kinotekama Harvarda, Tel Aviva, Jerusalima, Haife, u kulturnim centrima Bombaja, Nju Delhija, u studiju Volta Diznija.

GREG DE KJUR JUGOSLOVENSKI CRNI TALAS - polemički film od 1963. do 1972. u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji Predgovor - Miroljub Stojanović Prevod - Irena Šentevska, Žarko Cvejić Izdavač - Filmski centar Srbije, Beograd Godina - 2019 306 strana 25 cm Edicija - Pogledi i traganja ISBN - 978-86-7227-108-9 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MIROLJUB STOJANOVIĆ - Ka udaljenom posmatraču Predgovor (drugom izdanju) Predgovor Uvod Plastični ljubavni slučaj Jugoslovenske filmske industrije Poslednje delije Entuzijazam Nemirni rani radovi Akademija za pozorište, film, radio i televiziju Mladi i zdravi, mrtvi i beli Stvaraoci Skupljači perja od vrana Marksistička misao i praksa Horoskop Estetika crnog talasa Zaključak Postskriptum Film index Index Bibliografija `Dvojezično izdanje knjige Grega DeCuira, Jr. – Jugoslovenski crni talas na sistematičan, pronicljiv i kompetentan način istražuje jedan od najkompleksnijih poratnih fenomena jugoslovenske kinematografije – Crni talas. Paralelno se baveći i ideološkom i političkom pozadinom nastanka ovog fenomena, Greg DeCuir, Jr. neuobičajeno za stranog autora znalački vivisecira ne samo pojedinačne filmove i autorske opuse, no i čitavu društveno-političku klimu koja ih je uslovila. Njegovo istraživanje odvija se na nekoliko nivoa, a premda obradjuje čitav jugoslovenski prostor, srpskom filmu pripala je čast da izborom dela i analitičkim opsegom, kao najdinamičnija produkciona celina, bude najzastupljenija. Po širini svog analitičkog zamaha i istaživanju konteksta, u anglosaksonskom svetu knjiga Greg DeCuir, Jr. nema pandana.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. De Cuir Yugoslav Black Wave Mija Aleksić Slobodan Aligrudić Miroslav Antić Marko Babac Marlon Brando Luis Bunjuel Mihail Bulagkov Bato Čengić Nevena Daković Milena Dragićević Šešić Boro Drašković Milena Dravić Puriša Đorđević Sergej Mihailovič Ejzenštejn Bekim Fehmiu Nortrop Fraj Žan Lik Godar Jean Luc Godard Tomislav Gotovac Rodžer Ginspan Danijel Guldin Goulding Petra Hanakova Zoran Hristić Mihailo Ilić Dina Jordanova Jovan Jovanović Vladimir Jovičić Gal Kirn Lešek Kolakovski Dejan Kosanović Ljubiša Kozomara Pavle Levi Đerđ Lukač Dušan Makavejev Karl Marks Marx Gordan Mihić Ranko Munitić Senadin Musabegović Dragan Nikolić Robert Odlrič Živojin Pavlović Slobodan Perović Latinka Perović Vlada Petrić Aleksandar Petrović Vladimir Pogačić Mića Popović Veljko Radosavljević Vilhelm Rajh Wilhelm Reich Kokan Rakonjac Eva Ras Špela Rozin Neda Spasojević Josif Staljin Dušan Stojanović Lazar Stojanović Danilo Bata Stojković Vlastimir Sudar Klod Šabrol Slobodan Šijan Ljubomir Tadić Bogdan Tirnanić Josip Broz Tito Hrvoje Turković Andžej Vajda Andrzej Wajda Dzziga Vertov Ježi Vojčik Petar Volk Janez Vrhovec Branko Vučević Aleksandar Vučo Milja Vujanović Vukšić Lazović Želimir Žilnik Jovan Živanović Velimir Bata Živojinović Grad Čovek Iz Hrastove Šume Izdajnik Čovek Nije Tica Sovražnik Neprijatelj Tri Povratak Buđenje Pacova Divlje Seke Kad Budem Mrtav I Beo Kaja Ubit Ću Te Ljubavni Slučaj Ili Tragedija Službenice PTT Nemirni Skupljači Perja Biće Skoro Propast Sveta Delije Nevinost Bez Zaštite Pre Istine Uzrok Smrti Ne Pominjati Horoskop Lisice Rani Radovi Vrane Zaseda Zazidani Rdeče Klasje Crno Seme Doručak Sa Đavolom Mlad I Zdrav Kao Ruža Plastični Isus Uloga Moje Porodice U Svetskoj Revoluciji WR Misterije Organizma Poslednja Postaja Majstor I Margarita Slike Iz Života Udarnika Tragovi Crne Devojke

24 x 18 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Sibila Petenji: BAKROPIS, 1996. Ispod otiska, olovkom: E.A. (autorski otisak) Bakropis akvatinta Sibila Petenji `96. Uramljeno, pod staklom. Dimenzije rama: 17,5 x 21 cm Dimenzije otiska: 6,5 x 8 cm Težina: 300 g Mr SIBILA PETENJI-ARBUTINA rođena je 1976. godine u Novom Sadu. 1999. godine diplomirala je na Akademiji umetosti u Novom Sadu, na odseku za likovnu umetnost, odsek grafika, kod prof. Milana Stanojeva. 2004. godine magistrirala je na istom odseku, kod mentora Milana Stanojeva. Član je ULUV-a od 2000. godine i Umetničkog društva “Likovni krug” u Novom Sadu. Od 2000. do 2005. godine radila je Akademiji umetnosti u Novom Sadu, kao asistent za predmete Crtanje sa tehnikom i Anatomski crtež. Od 2005. godine je rukovodilac studijskih programa Primenjenja fotografija – osnovne i postdiplomske studije za ilustraciju. Predavač je na predmetima Umetnički elementi, Primenjena fotografija, Studijska i dokumentarna fotografija, na osnovnim studijama, i predmetima Foto ilustracija i Ilustracija crtanog film na specijalističkim studijama. Imala je 20 samostalnih i više kolektivnih izložbi u Srbiji i inostranstvu i učestvovala na 22 međunarodne konferencije sa svojim multidisciplinarnim istraživanjima. Dobitnica je 3 nagrade iz oblasti crteža, grafike i fotografije, a njeni radovi objavljeni su u nekoliko monografija. Piše likovne kritike za samostalne i grupne izložbe. Mentor je na preko 20 studentskih izložbi i koordinator studentskih kreativnih projekata. Bavi se crtanjem, slikarstvom, grafikom, fotografijom, video i multimedijalnom umetnošću. (119/10-kp/1239)

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

18 x 13 cm neuramljena , nije potpisana fotografija je objavljena u katalogu / monografiji salona fotografije (SF) 1979 , beograd katalog se moze videti / kupiti na kupindu https://www.kupindo.com/Srbija-i-ex-YU/54524291_Vojislav-Marinkovic-katalog-izlozbe-1979 Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! New Yorker je američki časopis za reportaže, komentare, kritike, eseje, fikciju, satiru, karikature i poeziju koji izdaje Condé Nast Publications. Počevši kao tjednik sredinom 1920-ih, časopis sada izlazi četrdeset i sedam puta godišnje, a pet od ovih izdanja pokrivaju dva tjedna. The New Yorker je američki nedeljni magazin koji sadrži novinarske članke, komentare, kritike, eseje, beletristiku, satiru, karikature i poeziju. Pokrenut kao nedeljnik 1925. godine, časopis sada izlazi 47 puta godišnje, pri čemu pet od njegovih izdanja pokriva dvonedeljne periode. Iako se njegovi pregledi i popisi događaja često fokusiraju na kulturnom životu grada Njujorka, The New Yorker ima široku publiku izvan Njujorka i čita se u internacionalno. Poznat je po svojim ilustrovanim i često aktuelnim naslovnim stranicama,[5] svojim komentarima o popularnoj kulturi i ekscentričnim američkim temama, svojoj posvećenosti modernoj fikciji uključivanjem kratkih priča i književnih recenzija, svojoj rigoroznoj proveri činjenica i uređivačkoj obradi sadržaja,[6][7] svojim novinarskim pokrićem politike i društvenih tema, kao i svojim jednopanelskim karikaturama zastupljenim u svakom izdanju. Istorija The New Yorker je osnovao Harold Ros i njegova supruga Džejn Grant, reporter Njujork tajmsa. Časopis je debitovao 21. februara 1925. godine. Ros je želeo da kreira sofistikovani humoristički magazin koji bi se razlikovao od primetno „banalnih” publikacija sa humorom, poput Sudije, gde je radio, ili starog časopisa Život. Ros je u saradnji sa preduzetnikom Raulom H. Flajšmanom (koji je osnovao Generalno pekarsko preduzeće[8]) osnovao F-R izdavačku kompaniju. Prve kancelarije časopisa bile su u 25 Vest 45. Stritu u Menhetnu. Ros je uređivao časopis do svoje smrti 1951. Tokom ranih, povremeno nesigurnih godina svog postojanja, časopis se ponosio svojom kosmopolitskom sofisticiranošću. Ros je glasovito deklarisao u prospektu iz 1925. za časopis: „Objavljeno je da ga ne uređuje stara damu u Dubjuku.”[9] Iako magazin nikada nije izgubio svoj humoristički element, ubrzo se uspostavio kao istaknuti forum za ozbiljnu fikciju, eseje i novinarstvo. Neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, esej Džona Hersija Hirošima ispunio je celo izdanje. U narednim decenijama časopis je objavio kratke priče mnogih od najuglednijih pisaca dvadesetog i dvadeset prvog veka, uključujući An Biti, Sali Benson, Trumana Kapota, Džona Čivera, Roalda Dala, Mejvis Galant, Džefrija Helmana, Rut Makeni, Džona Maknultija, Džozef Mičela, Alis Manro, Haruki Murakamija, Vladimira Nabokova, Džona O`Hare, Doroti Parker, Filipa Rota, Dž.D. Selindžera, Irvina Šoa, Džejmsa Tarbera, Džona Apdajka, Judore Velti, Stivena Kinga i EB Vajta. Objava Širli Džeksonove „Lutrije” privukla je više pošte nego bilo koja druga priča u istoriji časopisa.[10] Provera podataka Još četrdesetih godina prošlog veka, ugled časopisa za proveru činjenica je već bio uspostavljen.[11] Međutim, časopis je igrao ulogu u književnom skandalu i tužbi za klevetu zbog dva članka Dženet Malkolm 1990-ih, koja je pisala o nasleđu Sigmunda Frojda. Postavljena su pitanja o procesu provere činjenica u časopisu.[12] Od 2010. godine, The New Yorker zapošljava šesnaest proverača činjenica.[13] U julu 2011, časopis je tužen za klevetu pred Okružnim sudom Sjedinjenih Država zbog članka koji je napisao Dejvid Gran 12. jula 2010,[14][15] ali je slučaj po kratkom postupku odbačen.[16][17] Danas se časopis često identifikuje kao vodeća publikacija sa rigoroznom proverom činjenica.

Izdavač: Radionica SIC, Beograd Priredili: Miša Savić i Filip Filipović Prevod: Filip Filipović Povez: broširan Broj strana: 233 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slici. Potpisana, malo požutela po obodu, veoma dobro očuvana. Džon Milton Kejdž Mlađi bio je američki kompozitor, muzički teoretičar, filozof, pisac i izvođač. Džon Kejdž je pionir nedeterminisanosti u muzici, elektroakustične muzike i nestandardne upotrebe instrumenata u muzici. Bio je jedna od vodećih ličnosti posleratne avangarde. Pripadao je umetničkom pokretu neodada (Fluksus), čiji je bio glavni predstavnik, a kritičari ga smatraju za jednog od najuticajnijih američkih kompozitora 20. veka. Bio je važna ličnost u razvoju modernog plesa, zahvaljujući svom životnom saputniku, igraču i koreografu Mersu Kaningemu. Bavio se muzikom, eksperimentisao je sa njom. Napravio je prvi muzički ready made: sedeo je pred publikom za klavirom, i nije ga svirao — okolni zvuci su činili kompoziciju, tj. rad slučaja. Jedna od karakterističnih inovacija Džona Kejdža je preparirani klavir, koji je prvi put predstavio 1938. godine. Zvuci nastaju tako što se na žice i između žica klavira postavljaju razni predmeti (šrafovi, papir, guma...) i dobija se širok spektar tonova, koji do tada slušaocima nisu bili dostupni. Kejdž je za komponovanje za preparirani klavir rekao da to nije njegovo kritikovanje instrumenta, već da je samo praktičan. Džon Kejdž je verovatno najpoznatiji po svojoj kompoziciji 4`33` iz 1952. godine, koja se izvodi odsustvom namerno proizvedenog zvuka. Muzičari koji su izvodili kompoziciju ništa nisu radili osim što su bili prisutni za vreme izvođenja dela. Sadržaj kompozicije je bio `4 minuta i 33 sekunde` tišine sa zvucima okoline za vreme izvođenja. (K-77)