RADIO AMATER, 1989. Časopis za elektroniku i telekomunikacije Ukoričeno, brojevi za 1989. godinu. A4 format. Zaprljane spoljašnosti. Unutra odlično.

RADIO MATER, 1986. Časopis Saveza radioamatera Jugoslavije Komplet sadrži brojeve 1, 2, 3, 4, 6 i 7/8. A4 format, 6 x 32 strane. Lepo očuvani, na koricama trag prašine od stajanja. Slična ponuda i na: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=1509&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=stefanijak&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi UHF pojačalo, KT antene, strojni valovi, KT transiver, multimetar, Šmitova kola, generator funkcija, torusna jezgra, NF vobler, merač radijacije...

RADIO MATER, 1973. Časopis Saveza radioamatera Jugoslavije Komplet sadrži brojeve 1, 6, 7/8, 9 i 11. A4 format, 5 x 32 strane. Lepo očuvani, na koricama trag prašine od stajanja, kod nekih popustio povez (ispale žičice). Slična ponuda i na: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=1509&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=stefanijak&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi UKT uređaji, štampane veze, integralno kolo, tiristori, mali NF pojačavač, tehnika disko kluba...

TRECI PROGRAM RADIO BEOGRAD broj 5 proleće 1970 Meki povez strana 503 sadržaj na slici U prvom delu podvlačeno ostalo dobro očuvano Tags: Nikola Rot Tomas Man Džejms Džojs Herman Broh ... 29.01.2022

Kabli ISO za Fabrički radio Hyundai

Kabli ISO za Fabrički radio Renault

Kabli ISO za Fabrički radio Citroen 16 pina

Kabli ISO za Fabrički Radio BMW 16 pina

Kabli ISO za Fabrički radio Mercedes 16 pina

Kabli ISO za Fabrički radio Subaru 20 pina

Kabli ISO za Fabrički radio Honda 24 pina

Kabli ISO za Fabrički radio JEEP 22 pina

Kabli ISO za Fabrički radio Mitsubishi 14 pina

Kabli ISO za Fabrički radio Opel 16 pina

Kabli ISO za Fabrički radio Mercedes 16 pina

Kabli ISO za Fabrički radio Isuzu, Opel 16 pina

710 STRANA, MEK POVEZ.

Časopis Treći program / broj 23 Izdavać: Radio Beograd Jesen 1974

Autor: Grupa autora Izdavač: Radio Beograd Mek povez, 460 str. POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 52

Autor: Grupa autora Izdavač: Radio Beograd Mek povez, 516 str. POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 52

Treci program Broj 141-142 Izdavac Treci program Radio Beograda 2009 Sadrzaj: - Buducnost Sovjetske proslosti / izbor tekstova - Hana Arent - O misljenju i susdjenju / Izbor tekstova o Hani Arent - Psihanaliza: Lakan, Klepec, Zak Alen Miler Mek povez, strana 525 Stanje kao na fotografijama, odlicno ocuvano.

Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

GDE JE ŠTA Milica Markić: ISTINA SLOVA IME Olga Tokarčuk: BLAG PRIPOVEDAČ Olga Tokarčuk: STUBOVI IDENTITETA Olga Tokarčuk: HERMESOVA POSLA, ILI KAKO PREVODIOCI SVAKODNEVNO SPASAVAJU SVET Olga Tokarčuk: SVET IZ DRUGOG UGLA Olga Tokarčuk: VEŽBE IZ STRANOSTI Olga Tokarčuk: ČOVEK NA RUBOVIMA SVETA Olga Tokarčuk: KAKO NASTAJE ROD Olga Tokarčuk: PRISTRASAN DŽEPNI VODIČ PO POLjSKOJ ZA NEMCE POVODOM ULASKA POLjSKE U EVROPSKU UNIJU Olga Tokarčuk: ČOVEK KOJI NIJE VOLEO SVOJ POSAO Olga Tokarčuk: BEZDOMNI PSI Olga Tokarčuk: NE BOJ SE! STRAH LJUDE DELI NA „NAŠE“ I „TUĐE“ MONTAŽA Olga Tokarčuk: IZVODI IZ INTERVJUA IZ LISTA DEKADA IZ 1995. GODINE Olga Tokarčuk i Mihal Nogaš: KAKO PEVATI TOKARČUK? Olga Tokarčuk i Justina Sobolevska: OLGINO DOBA Olga Tokarčuk i Vlođimjež Novak: OLGA TOKARČUK I SINDROM VALDEKA D. Olga Tokarčuk i Zofja Krul: BIORAZGRADIVI PRIBOR ZA JELO? I JA SAM LAJKOVALA Olga Tokarčuk, Vojćeh Šimanjski i Robert Kusek: ISTORIJSKI ROMAN UOKVIRIVANJE Katažina Kantner: ŠTA SVE MOŽEŠ S REČIMA Eliza Koncka: BOŽANSKI DAR Ana Marhevka: POGLEDAJ, SVE VEĆ POSTOJI NA OVOM SVETU Edvin Bendik: EKSCENTRIČNI SVET OLGE TOKARČUK, RECEPT U OSAM TAČAKA Kinga Dunjin: KNJIŽEVNICA Miljenko Jergović: OLGA TOKARČUK I ONI KOJI SU VJEROVALI DA JE BOG SLUČAJNO STVORIO SVIJET Vladislava Gordić Petković: TRANSGRESIJA EKOLOGIJE I ASTROLOGIJE U ROMANU OLGE TOKARČUK VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH Zorana Simić: ODA TUMAČENJU: EFEMERIDE ROMANA VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH EKSPOZICIJA Dženifer Kroft i Natalija Šostak: SAD SVI ŽELE OLGU Barbara Delfino: NA POČETKU BEHU SNOVI Marina Šoda: POSTATI DEO STVARANJA MITA: RAZMIŠLJANJA PREVODIOCA Jan Henrik Svan: BAJKA O PREVOĐENJU Olga Navoja Tokarčuk (polj. Olga Nawoja Tokarczuk, 29. januar 1962. Sulehov, Poljska) je poljska književnica i psiholog. Dobitnica brojnih književnih priznanja i nagrada. Njene knjige su prevedene na trideset i sedam svetskih jezika. Na srpskom jezičkom području, (uključujući i ijekavizovanu verziju knjige „Beguni” objavljenu u Bosni i Hercegovini) sve njene knjige prevela je Milica Markić. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost zvanično za 2018. godinu, iako su je dobitnicom proglasili 2019. godine. Olga Tokarčuk je rođena 21. januara 1962. godine u Sulehovu, gradu u kom je provela najranije detinjstvo. Zajedno sa svojom porodicom preselila se u Kjetš, gde je pohađala školu. Diplomirala je psihologiju na Univerzitetu u Varšavi. Još za vreme studija je volontirala vodeći brigu o psihički bolesnim ljudima. Po diplomiranju, radila je kao psihoterapeut u klinici za mentalno zdravlje u Valbžihu. Sebe smatra učenicom Karla Junga, i njegova psihologija se oseća kroz njeno književno stvaralaštvo. Od 1989. godine se potpuno posvetila književnom radu, napustila je rad u klinici i preselila se u Krajanov, selo kod Nove Rude. Književnu karijeru je počela 1979. godine objavljujući svoje priče u omladinskom časopisu Na przełaj, pod pseudonimom Nataša Borodin (Natasza Borodin). Nastavila je da objavljuje priče i pesme po raznim književnim časopisima. Prvi roman U potrazi za knjigom objavila je 1993. godine. Kritičari su ga odlično prihvatili, kao i roman E. E. objavljen dve godine kasnije. Treći roman Pamtivek i druga doba je njen najveći uspeh do tad. Knjiga je osvojila veliki broj nagrada, i uvrštena je u srednjoškolsku lektiru. Posle ovog romana kratki oblici očigledno postaju njen omiljeni žanr, jer objavljuje nekoliko zbirki kratkih priča, kao i esej o romanu Lutka Boleslava Prusa. Sledeći roman Dnevna kuća, noćna kuća objavila je 1998. godine. To je netipičan roman, prepun esejskih zapažanja, očigledno inspirisanim mestom u kome živi. Ana In silazi u Donji svet, roman iz 2006. godine, reinterpretacija je mita o sumerskoj boginji Inani. Sledi roman Beguni, roman o fenomenu putovanja u XXI veku, i sa njim brojne nagrade, od kojih najznačajnija Međunarodna Man Buker nagrada. Naredni roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih objavljen je 2009. godine. U romanu se bavi pitanjem prava životinja. Knjige Jakovljeve iz 2014. je istorijski roman o Poljskoj 18. veku. Olga Tokarčuk je jedan od organizatora Međunarodnog festivala pripovetke u Vroclavu. Od 2008. godine predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Opolu, i Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Vodi izdavačku kuću Ruta. Po mnogim njenim knjigama rađene su pozorišne predstave i filmovi. Film Trofejna divljač (`Pokot`) po romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, u režiji Agnješke Holand osvojio je nagradu Srebrni medved Alfred Bauer na Berlinskom filmskom festivalu 2017. godine. Na osnovu pripovetke Generalna proba, iz zbirke priča „Svirka na mnogo bubnjeva”, u prevodu Milice Markić, u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić” kreirana je predstava Akvarijum u dramatizaciji i režiji Olge Savić. Nagrade Dobitnica je brojnih književnih nagrada, kako u Poljskoj tako i u Evropi. Poljsku nagradu Politikin pasoš dobila je 1996. godine, a 1997. nagradu Košćelski Fondacije za roman Pamtivek i druga doba. Za književnu nagradu Nike, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima, nominovana je šest puta, a osvojila ju je dva puta: za romani Beguni 2008. godine i 2015. godine za roman Knjige Jakovljeve. Istu nagradu po izboru čitalaca dobila je pet puta. Nominovana je, takođe za Beguni, i za književnu nagradu centralne Evrope „Angelus”. Godine 2013. nagrađena je nagradom Vilenica, koju dodeljuje Slovenačko književno društvo. Međunarodnu nagradu Bridž (Brückepreis), koju dodeljuju gradovi blizanci Zgoželec u Poljskoj i Gerlic u Nemačkoj za kulturni doprinos, dobila je 2015. godine. Za romani Beguni 2018. godine je dobila i Međunarodnu Buker nagradu. Za istu nagradu je nominovana i 2019. godine, sada za roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2018. ali je za dobitnicu proglašena 2019. godine. Dela MJK32706 Olga Tokarczuk (Pokot, Berlinale 2017).jpg Gradovi u ogledalima (Miasta w lustrach, 1989) – poezija; U potrazi za knjigom (Podróż ludzi księgi, 1993) – roman; Erna Elcner (E. E., 1995) – roman; Pamtivek i druga doba (Prawiek i inne czasy, 1996) – roman; Ormar (Szafa, 1997) – pripovetke; Dnevna kuća, noćna kuća (Dom dzienny, dom nocny, 1998) – roman; Božićne priče (Opowieści wigilijne, 2000) – priče, zajedno sa Ježijem Pilhom i Anžejem Stasjukom Lutka i biser (Lalka i perła, 2000) – eseji; Svirka na mnogo bubnjeva (Gra na wielu bębenkach, 2001) – pripovetke; Poslednje povesti (Ostatnie historie, 2004) – pripovetke Ana In silazi u Donji svet (Anna In w grobowcach świata , 2006) – roman; Beguni (Bieguni, 2007) – roman; Vuci svoje ralo po kostima mrtvih (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) – roman; Medvedovih pet minuta (Moment niedźwiedzia, 2012) – eseji; Knjige Jakovljeve (Księgi Jakubowe, 2014) – roman; Bizarne priče (Opowiadania Bizarne, 2018) – pripovetke.