Бранко У. Павловић: РАСПРАВА О ФИЛОЗОФСКИМ ОСНОВАМА НАУКА Издавач: НОЛИТ, Београд, 1973.год. Тврди повез, 299 страна, латиница. Врло пристојно очувано, уз понешто дискретног подваче3ња графитном оловком при почетку књиге. `Бранко Павловић (16. август 1928 — 14. март 1986) био је филозоф и писац. Предавао је Античку филозофију на Филозофском факултету Универзитета у Београду . Уређивао је часописе: Гледишта, Филозофија, и Савремене филозофске теме. Дела: Расправа о филозофским наукама (1973), Филозофија природе (1978), Ерос и дијалектика (1997), Метфизика и егзистенција (1997), Пресократска мисао (1997), Филозофски речник (1997), Филозофски триптих (1998), Видовија Артура Полачека (2000), Мислилац на Агори (2000). Увод у савремену филозофију (2003) , Филозофија науке (2007), Уџбеник `Историја филозофије`, писан заједно са В. Кораћем и М. Животићем. Учесник многих трибина, радио и ТВ емисија, округлих столова. Многи његови савременици ће се сетити препуних предавања на Коларцу, и ништа мање посећених редовних предавања на Филозофском факултету Универзитета у Београду.`

neispravno ploca radila i ja prebacivao dumpove nesto kombinovao i od tada ne radi

Poznavanje opštila — čovekovih produžetaka / Maršal Makluan Beograd 1971. Tvrd povez, zaštitni omot, 434 strane Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Najpoznatija knjiga Makluana, autora koji se na dosad najkompleksniji i svakako najzanimljiviji način pozabavio jednim od bitnih fenomena današnjeg trenutka naše civilizacije: prirodom masovnih komunikacija i njihovom ulogom u razvitku savremenog sveta. Pod opštilima Makluan podrazumeva svako u nauci i tehnici ostvareno produženje ljudskih organa: knjiga, novine, radio, televizor, gramofonska ploča itd. Po Makluanovoj ideji opštila koja čovek koristi da bi obogatio svoje sposobnosti i osećanja više nego išta drugo određuju šta je on sam. Sredstva komunikacije radikalno menjaju način upotrebe pet ljudskih čula, čovekovu reakciju u raznim situacijama, njegovu prirodu, pa prema tome i život i društvo. Ključ za razumevanje društvenog razvitka Makluan vidi u pravilnom tumačenju problema komunikacija. Istorijske, kulturne i ostale pojave u životu društva, on objašnjava fazama dostignuća u oblasti usavršavanja opštila. Pri tome, on smatra da društveni sistem u većoj meri odreduje priroda opštila nego njihova sadržina.

Priroda i Grci - Ervin Šredinger Ervin Šredinger bio je jedan od poslednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima. Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 98 Format: 20 cm Povez: Broširani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od četiri musketara kubizma - Braka, Grisa, Ležea i Pikasa - Huan Gris je bio najposvećeniji i najtemeljniji predstavnik ovog slikarskog pravca. U ovoj knjizi su sabrani njegovi tekstovi u kojima Gris obrazlaže kubističke postupke i njihova značenja. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi esej Danijel Anrija Kanvajlera, istoričara umetnosti, najvećeg trgovca slikama njegovog vremena i jedne od najvažnijih ličnosti umetničkog Pariza uoči Prvog svetskog rata, u kome on objašnjava i tumači Grisovo delo i kubistički umetnički eksperiment koji je svesrdno pomagao i branio od čestih napada. U drugom delu knjige nalazi se čuveno Grisovo predavanje “Mogućnosti slikarstva” održano na Sorboni 1924. godine, kao i niz drugih njegovih autopoetičkih zapisa iz periodike i prepiske. U uvodu za zbirku Grisovih tekstova, Kanvajler je napisao: “Pikaso mi jednog dana pred slikom Huana Grisa reče, mnogo godina posle Grisove smrti: ‘Lepo je imati slikara koji je znao šta je radio.’ Za tu lucidnost Huana Grisa, koju je Pikaso potvrdio, i o kojoj i svedoče njegova pisma, naći ćemo još jedan primer u ovim zapisima koje je sam Gris redigovao za objavljivanje.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Petrović (Svrljig, 3. februar 1940[1] — 3. jul 2022[2]) bio je srpski filozof, kulturolog i naučnik, redovni profesor estetike Filološkog fakulteta u Beogradu. Biografija Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetetu u Beogradu. [1]Od 1969. godine radio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde 1982. godine dobija zvanje redovnog profesora. Predavao je Kulturologiju, Uvod u estetiku i Kulturnu istoriju Srba. Doktorsku titulu dobio je 1971. godine za tezu o Šelingovoj estetici, mitologiji i filozofiji.[1] Kao gostujući profesor predavao je i na Ljubljanskom univerzitetu (1975—1978), na Filozofskom fakultetetu u Nišu (1971—1981), na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je od 1985. do 1988. predavao Estetiku. Bio je član AICA, glavni i odgovorni urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik, član redakcije Rečnika pojmova iz likovne umetnosti pri SANU. Za svoj naučni rad dobio je priznanja: Veselin Masleša u Sarajevu 1989. godine, nagradu Saveza jugoslovenskih izdavača 1989. godine, Laza Kostić u Novom Sadu 1997. godine.[3] Najznačajnim njegovim delom smatra se Kulturologija, izdata u Beogradu 2000. godine.[3] Bio je predsednik upravnog odbora Etno-kulturološke radionice osnovane 1994. u Svrljigu.

Naslov: PREOBRAŽAJI INTELIGENCIJE: Šta da radimo sa njihovim plavim mozgom? Autorka: Katrin Malabu [Catherine Malabou] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s francuskog: Srđa Janković, Suzana Bojović Obim: 148 strana Format: 13 x 22 cm Povez: broširan U novoj knjizi Katrin Malabu preispituje i revidira neke od temeljnih pretpostavki svog ranijeg rada posvećenog plastičnosti mozga. U toj samokritici novi avatar plastičnosti postaje inteligencija. Malabu konceptualizuje inteligenciju kao posrednika između područja transcendentalnog i empirijskog, te pomoću nje ocrtava novu topologiju mišljenja, slobode i otpora. Preobražaji inteligencije lucidna je, koncizna i izvanredno napisana studija koja pri orijentisanju u razmišljanju nepogrešivo pokazuje sever. ************************************************** plastičnost / neuroplastičnost / inteligencija / AI / VR / veštačka inteligencija / filozofija / nauka / kapitalizam / šta da radimo sa našim mozgom / MaMa / tehnologija / posthumano / mozak / ideologija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ratibor Rajko Đurđević (engl. Ray Jurjevich; Ristovac, 24. avgust 1915 — Beograd, 31. maj 2011) bio je srpski psiholog i književnik. Osnovao je i vodio izdavačku kuću „Ihtus – Hrišćanska knjiga”. Biografija Ratibor Đurđević je pripadao Bomogoljačkom pokretu, učestvovao u borbi protiv Konkordata, te bio sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi. Do 1943. godine bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada Nedićeve Srbije. Studije šumarstva u Beogradu nastavio je u Edinburgu, gde je diplomirao pre Drugog svetskog rata. Magistrirao je na Džordž Vilijams Koledžu Hrišćanske zajednice mladih ljudi u Čikagu. Doktorat iz kliničke psihologije odbranio je na Univerzitetu u Denveru 1958. godine. Radio je kao psiholog u školi za maloletnice u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru sve do 1973, kada je zasnovao privatnu praksu. Diplomu medicinskog fakulteta stekao je na Bečkom univerzitetu na studijama logoterapije, koje je vodio njen osnivač, profesor Viktor E. Frankl. Iz Udruženja američkih psihologa istupio je zbog svog protivljenja njihovom stavu o homoseksualnosti. U Srbiju se vratio 1992. godine. Bio je oženjen Verom, kćerkom Mihaila Olćana. Preminuo je 31. maja 2011. godine. Sahranjen je 2. juna u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju. Opelo i oproštajni govor održao je sveštenik Žarko Gavrilović...

PIPER Ljudi su oduvek mislili o sebi. Profesor filozofije Vilhelm Vosenkul je ovde sastavio najvažnija i najzanimljivija pitanja: Imamo li svoju volju? Da li smo slobodni da radimo šta hoćemo? Da li svako od nas ima svoj identitet i kako ga stičemo? Kako možemo razumeti druge ljude iako ne vidimo njihove misli? Vossenkuhl daje uputstva i orijentaciju za vaše razmišljanje u kratkim poglavljima. Svaki čitalac može pronaći svoje odgovore. Na ovaj način možete naučiti da filozofirate gotovo sa strane. nova

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Kožev (francuski: Alekandre Kojeve, ruski: Aleksandr Vladimirovič Koževnikov) - ruski filozof, pre svega usredsređen na dela Hegela i Karla Marksa. Prema nekim od njegovih tumača, Kozhev je najveći Hegelov tumač u dvadesetom veku. Njegov rad snažno je uticao na francusku filozofiju dvadesetog veka i na njegovog učenika, američkog filozofa Alaina Blooma, i indirektno uticao na neoliberalizam i savremenu američku filozofsku misao. Kao birokrata u francuskoj vladi učestvovao je u stvaranju Evropske ekonomske zajednice. Kozev je rođen u Rusiji u bogatoj i uticajnoj porodici. Školovao se u Berlinu i Hajdelbergu u Nemačkoj. Tamo je završio doktorsku disertaciju o pogledima ruskih filozofa na religiju, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Tokom ovog perioda, Martin Heidegger i Vladimir Solovjov imali su snažan uticaj na mladog Kozheva. Kozhev je veći deo svog života proveo u Francuskoj. U periodu između 1933-1939, Kozhev je održao seriju predavanja o Hegelovoj fenomenologiji duha. Posle Drugog svetskog rata radio je u francuskom Ministarstvu ekonomije i postao jedan od glavnih kreatora zajedničkog evropskog tržišta koje će se vremenom transformisati u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) .U kasnijim godinama Kozhev je više puta ponovio stav da ono što je u vreme Mark, poznat kao evropski proletarijat, više ne postoji, pa tako bogati Zapad mora velikim zemljama u razvoju da pomogne zemljama u razvoju da prevaziđu rašireno siromaštvo. Kozhev je bio izuzetno obrazovan čovek. Kaže se da je savladao jezike kao što su sanskrit, kineski, tibetanski, kao i francuski, nemački, ruski, engleski, hebrejski, latinski i klasični grčki. Takođe ga je zanimala umetnost, a dopisivao se sa svojim ujakom, poznatim apstraktnim umetnikom Vasilijem Kandinskim, za čiji je rad 1936. napisao uticajan esej.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Globus - Zagreb, 1984. god. Tvrd povez, 20,5 cm. 123 str. Džemal Sokolović (rođen 1947, u Konjicu, BiH) je bosansko-hercegovački sociolog i politolog. Od 1994 godine živi i radi na Univerzitetu u Bergenu, Institutu za komparativnu politiku i Rokkan centru za socijalne studije. U međuvremenu je bio gostujući profesor na univerzitetima u Ljubljani, Heidelbergu i Grazu. Prije rata u Bosni je bio redovni profesor na Univerzitetu u Sarajevu. Objavio je preko 150 radova u naučnim časopisima iz oblasti sociologije, političkih nauka i filozofije: ”Praxisu”, ”Kulturnom radniku”, ”Našim temama” (Zagreb), ”Filozofiji”, ”Sociologiji”, ”Kulturi” (Beograd), ”Pregledu” i ”Dijalogu” (Sarajevo) i drugim. Radovi su prevođeni na engleski, francuski, njemački, norveški, italijanski, mađarski, slovenski, makedonski. Prije rata u Bosni objavio je tri knjige: ”Rad i samootuđenje”, ”Individuum i zajednica”, ”Kapital i socijalizam”. Poslije rata objavljene su mu sljedeće knjige na engleskom: ”Reconstructing Multiethnic Societies: the Case of Bosnia-Herzegovina” (sa Florianom Bieberom), ”The Balkans: Searching for Solutions” (sa Steinom Kuhnleom). Knjiga ”Nation vs. People: Bosnia is just a case”, je izašla u izdanju Cambridge Scholars Publishing, UK. Knjiga “Nacija protiv naroda” je prvi put objavljena u Oslu, na bosanskom, a drugo izdanje je objavljeno u izdanju “Biblioteke XX vek”, u Beogradu. Neposredno poslije rata, Sokolović osniva Institut za demokratiju, sa sjedištem u rodnom Konjicu. Institut organizira konferencije, seminare, ljetne škole, a okupio je do sada naučnike, studente, političare i aktiviste NVO iz preko 70 zemalja. Uz pomoć Univerziteta u Bergenu i Istraživačkog savjeta Norveške, više godina je radio na projektu ”Istraživanje dobra u Bosni i izgledi za pomirenje”. Rezultat istraživanja je preko 500 sakupljenih svjedočanstava o međuetničkim i međureligijskim dobrim djelima koje su ljudi svih naroda i vjera u Bosni i Hercegovini učinili jedni drugima tokom posljednjeg rata 1992-1995, kao i film ”I bi svjetlost…”, nastao na osnovi istraživanja.

U dobrom stanju Umetnost i alhemija / Arturo Švarc prevela sa italijanskog Dubravka Rajh Jezik srpski Godina 2000 Čačak ; Beograd : Umetničko društvo Gradac, 2000 (Čačak : Nautilus) Fizički opis 82 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Rajh, Dubravka Zbirka Alef : biblioteka časopisa Gradac ; knj. 45 Napomene Prevod dela: Arte e Alchimia / Arturo Schwartz Bibliografija: str. 67-82. Predmetne odrednice Filozofija umetnosti Alhemija Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je srpski esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.

Opis O autoru Dodatne informacije Šta je metod? Put ili ispravan put (način, postupak) saznanja istine. Šta je istina? Postoji li samo jedna istina, ili ih ima više o istoj stvari, samo se mogu iskazati na više načina, ili postoji više istina o istoj stvari? Da li je istina singularna ili pluralna, upućuje li na konačnost ili na beskonačnost? Filozofija je kao metafizika od početka istinu upućivala prema onostranosti, od Platonove ideje, preko Aristotelove svrhe, Dekartovog kogita, Kantove kritike, Hegelove dijalektike, sve do Ničeove istine kao “iluzije za koju smo zaboravili šta je”. Novo mišljenje istine u XX veku, kod Huserla, Hajdegera, Froja, Lakana, Deride, Fukoa, Deleza i drugih, iznova je postavilo pitanje puta ili načina ne samo njenog saznavanja, već i odnosa prema njoj, posebno u doba naše digitalne savremenosti. Diplomirao na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu 1982. godine; magistrirao radom “Književna shvatanja Pola de Mana i teorija dekonstrukcije” 1987. godine na istom fakultetu, doktorirao tezom “Teorijski problemi čitanja kao osnove modernog shvatranja književnosti” 2001. godine na istom fakultetu. Između 1984. i 2001. godine radio kao naučni istraživač na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu; od 2001. do 2007. godina kao vanredni profesor na Filološkom fakultezu (Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti), a od 2007. godine kao redovni profesor semilogije medija na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Objavljene knjige: “Antinomije kritike” (1982), “Slučaj Niče” (1997), “ABC dekonstrukcije” (1998), “Ljuba ili o etici” (1999), “Predavanja o čitanju” (2000), “Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera” (2001), “Moderno shvatanje književnosti” (2002), “Istina apokalipse: Filozofija i pesništvo na ‘posldednjem sudu'” (2003), “Šta je teorija” (2006), “Od znaka do smisla” (2007). Predavao u Sjedinjenim američkim državama (Yale University) i Velikoj Britaniji (Sheffield University). Težina 0,270 кг Godina izdanja 2022 Pismo latinica Povez broš Broj stranica 198 str. ISBN 978-86-6263-426-9 Dimenzije 148 x 210 mm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Charles William Morris (23. svibnja 1901. - 15. siječnja 1979.) bio je američki filozof i semiotičar.[1] Rani život i obrazovanje Sin Charlesa Williama i Laure (Campbell) Morris, Charles William Morris rođen je 23. svibnja 1901. u Denveru, Colorado. Morris je kratko pohađao Sveučilište Wisconsin, a kasnije je studirao inženjerstvo i psihologiju na Sveučilištu Northwestern, gdje je diplomirao s B.S. 1922. Iste godine upisao je Sveučilište u Chicagu gdje je postao doktorand filozofije pod vodstvom Georgea Herberta Meada. Morris je dovršio disertaciju o simboličkoj teoriji uma i doktorirao. sa Sveučilišta u Chicagu 1925. Karijera Nakon što je diplomirao, Morris se okrenuo predavanju, prvo na Sveučilištu Rice, a kasnije na Sveučilištu u Chicagu. Godine 1958. postao je znanstveni profesor na Sveučilištu Florida. Među njegovim studentima bio je semiotičar Thomas A. Sebeok. Godine 1937. Morris je predsjedao Zapadnim odjelom Američkog filozofskog udruženja i bio je član Američke akademije znanosti i umjetnosti. Morris je bio instruktor filozofije šest godina od 1925. do 1931. na Sveučilištu Rice u Houstonu, Texas.[2] Nakon što je napustio Rice, bio je izvanredni profesor filozofije na Sveučilištu u Chicagu od 1931. do 1947. Morris je postao profesor predavanja na Sveučilištu u Chicagu 1948., zauzimajući to mjesto do 1958. kada je dobio ponudu za posebno imenovanje kao profesor istraživanja na Sveučilište u Floridi, gdje je ostao do svoje smrti. Tijekom svog boravka na Sveučilištu Rice, Morris je napisao i branio svoju filozofsku perspektivu poznatu kao neopragmatizam. Također je radio i objavio Šest teorija uma.[3] Na kraju svog mandata u Riceu, Morris se vratio na Sveučilište u Chicagu. U ranim 1930-ima, odjel za filozofiju Sveučilišta u Chicagu bio je nestabilan, ali usred promjena i teških ekonomskih vremena, Morris je smatrao da će filozofija poslužiti kao baklja koja će osvijetliti put do spašavanja svjetske civilizacije.[3] Morris se nadao da će osnovati institut za filozofiju na Sveučilištu u Chicagu, ali njegovi pokušaji da uvjeri predsjednika sveučilišta u takav pothvat bili su neuspješni.

Bela Hamvaš: SCIENTIA SACRA 1 – Duhovna baština drevnog čovečanstva 2 Dobro očuvano. Autor - osoba Hamvaš, Bela, 1897-1968 = Hamvas, Béla, 1897-1968 Naslov Scientia sacra I : duhovna baština drevnog čovečanstva. 2 / Bela Hamvaš ; preveo Sava Babić Jedinstveni naslov Scientia sacra. srpski jezik Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 1999 (Beograd : Dereta) Fizički opis 286 str. : autorova slika ; 17 cm Drugi autori - osoba Babić, Sava, 1934-2012 = Babić, Sava, 1934-2012 Dúl, Antal Zbirka ǂBiblioteka ǂKontinent Hamvaš ; ǂkolo ǂ1, ǂknj. ǂ2 Napomene Prevod dela: Scientia sacra / Hamvas Béla Str. 273-286: Apsolutna struktura / Antal Dul „Knjiga Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva 1, objavljena je 1999. godine (Dereta, Beograd), i, za razliku od dela Scientia sacra II, nema pogovora, niti predgovora. Mislim da bi svaki predgovor/pogovor zaista bio suvišan, i da je preporučljivo da čitalac direktno „uroni” u ovo vredno štivo. Ničija objašnjenja, niti kritike, ne bi mu pomogla da bolje shvati i prihvati najviša iskonska znanja o vlastitom postojanju i bivstvu, koje je više od života. Sačinjena je od tri dela: 1. BAŠTINA 2. ARHAIČKI ČOVEK 3. KULT I KULTURA. Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema”. Celine koje čine pojedine delove su: BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine. ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija. KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina. (Zoran Tucaković) Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897 – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti. Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988) Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) MG71

NEVIDLJIVO ZBIVANJE SILENTIUM - Bela Hamvaš Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih Kjerkegor i Niče. Zatim, malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic, Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu nisu kompletni. Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda, varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda, vertikalna provala varvarstva. Antihrist je apersonalna neminovnost koja gazi. Anonimni užas, kao što je, na primer, birokratija ili tehnokratija, ili mora, užasan fakat pred kojim se nalazimo bez odbrane, ne zato što je nezavisan od nas nego što to nepostojanje mi ostvarujemo i mi pravimo i mi održavamo i mi se privijamo uz njega. Nijednog trenutka nije pravi. Jedino je božije pravo. The divine is only real. Antihrist je fikcija bez tela i bez duše i bez duha − Šeststo šezdeset i šest. To je ono što postoji sada i danas. Živimo u toj neistini. To je poslednje razdoblje Apokalipse, pojava bezličnog terora, svi drhte, pa ipak je tu i fakat je i svi to rade. Ništa, pa ipak je fakat. Niko to ne može pretvoriti u ličnost. Pa ipak je tu. (Bela Hamvaš) Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu, ali nista strasno! Sve ostalo uredno! Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka. Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea, sadržanom u spisu Knjiga Tao Te, koji se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline. Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote. Biografija O Laoziu kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Prema predanju, Laozi rođen je u državi Ču, u južnom delu današnje provincije Hunan, a bio je stariji savremenik Konfucija, koga je, po pričama, poučavao u izvođenju ceremonija.[5] Tradicionalno, prihvata se da je živeo u VI veku pre nove ere, ali ga savremeni naučnici smeštaju u IV vek pre nove ere, u period Zaraćenih država. Sve što se zna o njemu je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima Sima Ćena, koji su pisani od 109. p. n. e. do 91. p. n. e.. Prema ovim izvorima, radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luojangu, tadašnjoj prestonici Kine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

Rolf Vigershaus (1944) je nemački filozof. Među glavnim područjima njegovog intresovanja su filozofija jezika i filozofija Frankfurtske škole. Pažnju filozofske publike skrenuo je na sebe stutijom Analiza jezika i sociologija. Važnost Vitgenštajnove filozofije jezika za društvene nauke (1975). Pored ove knjige o Habermasu, još nekoliko knjiga posvetio je Frankfurtsksoj školi i njenim najvažnijim predstavnicima: Frankfurtska škola. Njena istorija i teorijski (1986), Teodor V. Adorno (1987), Uvod u Maksa Horkhaimera (1998) i Vitgenštajn i Adorno. Dva tipa modernog filozofiranja (2000). Sadržaj (I) “I ja sam proizvod ‘prevaspitavanja’“ Detinjstvo i mladost pre i posle 1945. godine (II) „Akademski sam sazreo u provincijalnom nemačkom kontekstu“ 1949-1956: Od konzervativnih univerziteta do izmeštenog Instituta za društveno istraživanje (III) “Uplašio sam se kada me je moj prijatelj Apel prvi put javno nazvao neomarksistom” 1956-1961: Asistent-istraživač i kandidat za habilitaciju u Frankfurtu (IV) „Za mene nikada nije postojalo nešto poput ‘buržoaske nauke’“ 1961-1964: Vanredni profesor filozofije u Hajdelbergu (V) „Izuzetna osetljivost za neistinitost važećih legitimacija“ 1964-1971: Profesor filozofije i sociologije u Frankfurtu (VI) “Iz zastranjivanja moderne treba učiti” 1971-1981: Direktor Maks Plank instituta u Štarnbergu (VII) “Utopijski sadržaj komunikacijskog društva” 1983-1994: Profesor filozofije u Frankfurtu (VIII) “Treba raditi na operacionalizaciji dugoročnih ciljeva” Od 1994. život kosmopolite nakon odlaska iz Štarnberga 170 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Karl Marks - Od filozofije do proletarijata - Izabrani tekstovi 1838-1843 Format: 21x14 cm Broj stranica: 283 Uvez: meki Godina izdanja: 1975 Izdavač: Školska knjiga, Zagreb Preveo(la): Stanko Bošnjak KRATAK OPIS Iz sadržaja knjige: Početno operdjeljenje, Pjesnički pokušaji, Studentsko preispitivanje savjesti, Kritika Hegelove filozofije..... Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije.

Izdavač: Gradac, Čačak Biblioteka Cveće zla, knjiga 12 Autor: Valeri Solanas Prevod: Jovica Aćin Povez: mek Broj strana: 75 Odlično očuvana. Buntovna i svojeglava, Valeri je odbila da se potčini roditeljima i odbila je da nastavi školovanje u katoličkoj gimnaziji. Deda ju je zbog tog izbičevao. Kad je imala petnaest godina, zatrudnela je s nekim mornarom. Dete je dato na usvajanje. A ona je, premda već beskućnica, ipak maturirala, izdržavajući se putem školskog prostituisanja, i upisala se na univerzitet Merilend, a izdržavala se radeći u laboratoriji sa životinjama na odseku za psihologiju i opet prostituisanjem. Bezmalo godinu dana je radila na svom diplomskom radu iz psihologije na univerzitetu Minesota. Posle studija prosjačila je i radila kao prostitutka, i tako se izdržavala. Putovala je po celom američkom kontinentu i naposletku došla u Grinič Vilidž 1996. godine. Tu je napisala komad Up Your Ass o muškarcu koji mrzi prosjake i kurve. Po izvorima iz druge ruke, po jednoj verziji te drame, žena ubija muškarca, a po drugoj – majka davi sina. Te godine, 1967, kad je Vorhol bio na putu po Evropi, Valeri Solanas je napisala i o svom trošku na šapirografu umnožila svoj SCUM Manifest. Delila ga je po ulicama. Bio je to takoreći traktat u duhu šok-feminizma. Tekst koji je obeležio početak drugog talasa u borbi za prava žena. Akronim njenog Društva (Society for Cutting Up Men) – SCUM – bio je već po sebi indikativan i izazivački u značenju „smeća“, „ološa“. A sam tekst je bio i ostao čisti vitriol sasut u lice muškaraca, polazeći od premise o muškarcu kao biološkoj zabludi i da je on nagonski uvek i jedino zainteresovan za seks sa bilo kojom ženom u svako vreme. Kako bilo, Manifest se može tumačiti svakojako, i tako je i bilo do danas. Izgleda kao da je autorka izabrala da se izrazi putem bestidnog parodiranja nekih krajnosti u odnosima žena i muškaraca u cilju svojevrsnog egzorcizma. Bilo je to takoreći pribegavanje ludilu da bi se iznela neka bolna istina u očima samog subjekta. Oni koji iole prate pisane napore feminističkih zatočnica i zatočnika, znaće da je ovde u pitanju ne samo jedan od najranijih i najduhovitijih, nego i najekscentričniji izraz takozvanog drugog talasa u feminizmu, znatno radikalnijeg od prvog, koji je obeležen militantnijim nabojem. Taj talas je, barem u SAD, idućih decenija tek dobijao na snazi, preplavljujući zemlju. A Valeri Solanas je svoje izvanredno delce punudila Morisu Žirodijasu da ga štampa. Žirodijas je imao izdavačku kuću Olympia Press, registrovanu u Parizu, u kojoj je objavljivao seksualno provokativna dela na engleskom jeziku koja se nisu mogla pojaviti u SAD. Izdao je, tako, između ostalog, Lolitu Vladimira Nabokova, Rakovu obrtnicu Henrija Milera, Gordona Edit Templton... Žirodijas je Valeri dao 500 ili 600 dolara kao honorar za roman koji je ona trebalo da napiše na osnovu svog Manifesta. S tim novcem je ona otputovala u San Francisko. Tih dana je Ultra Violet (pseudonim jedne od američkih publicistkinja) pročitala Vorholu Manifest, a on je prokomentarisao: „Ta ženska je boca ključale vode sa sisama. Znaš, ona piše neki scenario za mene. Ima puno ideja.“ (K-56)

LUDVIG VITGENŠTAJN LISTIĆI Priređivači - G. E. M. Enskom i G. H. fon Vrikt Prevod - Božidar Zec Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2007 192 strana 20 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-05-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Pisati znači neprestano dodavati i dodato izbacivati, krojiti i skrojeno prepravljati. Učinak te neprestane igre pisanja i brisanja jeste, naravno, knjiga. Ali šta raditi sa odbačenim delovima, sa izostavljenim odlomcima, sa odbačenim idejama, sa onim materijalom koji nije ušao u knjigu, a u kojem se, ponekad, mogu skrivati čitava nova dela? Taj materijal Ludvig je Vitgenštajn ubacivao u posebnu kutiju s natpisom „Listići“ – prvi fragment, kako je utvrđeno, potiče iz 1929. godine – da bi u toj kutiji, zapravo, ostao do kraja njegovog života. Na tim listićima pisao je Vitgenštajn i nacrte za buduće tekstove, beležio je ideje, ili uobličavao male, prodorne celine, koje se drže i same za sebe. Ali kada se papirići – kao da sastavljamo slagalicu bez unapred datog modela – poređaju na jedan od mogućih načina, onako, recimo, kako su ih poređali priređivači ove knjige (što znači da je moguć i drugačiji raspored), dobija se začuđujuće delo u kojem fragment dominira, ali delo za koje se jasno vidi da ju je pisala jedna ruka sa svim bogatstvom svojih ideja, strasti i opsesija.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ludwig Wittgenstein Gertrude Elizabeth Margaret Anscombe Georg Henrik von Wright