ČESKÝ PORCELÁN, Dubi -Dva dezertna tanjira Zwibelmuster Dimenzije Prečnik: 18,5 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 510 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Žig na dnu: (Inicijal) D (za Dubi, ispod troroge krune) CZECHOSLOVAKIA ORIGINAL ZWIEBELMUSTER (u elipsi, iznad zvezde) „Český porcelán akciová společnost Dubí“ koristila je ovakav žig u različitim varijantama verovatno od 1960 do raspada Čehoslovačke 1993. godine, kada je naziv „Czechoslovakia“ u žigu zamenjen sa „Bohemia“. 1864. godine industrijalac Anton Tschinkel (Anton Činkel) izgradio je u tada nemačkom gradu Eichwald (češki: Dubi) fabriku za proizvodnju majloke, a posle deset godina uveo je i proizvodnju porcelana. Iako je Tschinkel bio jedan od najbogatijih industrijalaca u ovoj oblasti, nije odoleo razornoj ekonomskoj krizi i bankrotirao je u januaru 1885. godine. Fabriku je prodao kompaniji O.C. Teuchert (Tajhert) iz obližnjeg Meißena (Majsen). U kupljenoj fabrici, koja je sada postala podružnica čuvene nemačke fabrike, proizvodili su se predmeti sa dekorom Zwiebelmuster (Plavi luk), po kojoj je fabrika u Meißenu već bila svetski poznata, i nosili su njen žig. Posle 11 godina, zbog carinskih poteškoća pošto je Dubi potpao pod Austrougarsku, fabrika je prodata Bernardu Blochu (Bernard Bloh), i dalje je proizvodila pod imenom „Eichwelder Porzellan – und Ofen – Fabrik Bloch & Co. Böhmen“ sve do 1938. godine, kada je prešla pod upravu nemačkog Reicha. 1942. godine ju je Bloch ponovo otkupio, i radila je pod imenom „Porzellan Fabrik Dr. Wider Eichwald“. Odmah posle rata, 1945. godine upravu je preuzela češka država, sve dok nije nacionalizovana 1948. godine pod upravom češkog predratnog stručnjaka Josefa Šimeka. Od tog perioda sve do 1991. godine fabrika je uključivana u različite grupacije, što je u socijalističkim zemljama bilo uobičajeno, s centrom u Teplicama, zatim Duhcovu, a od 1958. godine u Karlsbadu (Karlovy Vary). Od 1956. godine proizvodi ove fabrike sa dekorom „Plavi luk“ imaju zaštitni znak „Zwiebelmuster“. Posle privatizacije 1991. godine fabrika je postala nezavisna, pod imenom „Český porcelán akciová společnost Dubí“ (Češki porcelan, Akcionarsko društvo Dubi). 2009. godine spojila se sa kompanijom „Royal Dux“ iz Duhcova, čuvenim proizvođačem figurativnog i dekorativnog porcelana. Kompanija „Český porcelán“ otkupila je obližnju bivšu fabriku keramike „Riedel“ i potpuno rekonstruisala u studio za studente Fakulteta umetnosti i dizajna Univerziteta „Jan Evangelista Purkyně“ iz mesta Ústí nad Labem. Od tada, kompanija usko sarađuje s fakultetom u dizajniranju svojih modela i dekora. Kompanija „Český porcelán“ dobitnik je češke nagrade „Rodinné stříbro“ (Porodično srebro), a osam uzastopnih godina je među 100 najboljih kompanija u Češkoj. Zapošljava 270 -300 kvalifikovanih radnika. (123/21-46/151-KP/1441)

RAZGLEDNICA PERASTA SA GOSPOM OD ŠKRPJELA Edicija: Perast Deo grada: Pogled na otoke: Sv. Đorđe (Juraj) i Gospa od Škrpjela Materijal izrade: karton Boja: Crno-bela Država nastanka: Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca Država reprinta: SFRJ Grad nastanka: Perast Godina nastanka: Verovatno između 1910-1930. Godina reprinta: 1950 - 1960. Autorska radionica: Fotografska radnja: Č.Kušević Dimenzija: Visina: 9 cm, Širina: 14 cm 9,4 x 14,7 cm. Opis: Razglednica na kartonu, standardiziranog formata poštanske dopisnice. Fotografija reprodukovana štamparskom tehnikom. . • Razglednica je štampana po fotografiji Č.Kušević. Tehnika izrade: print Detaljno stanje: Odlično Napomena:Razglednica nije putovala. Opis: Na poleđini štampano: snimio Č..Kušević. Opis: Perast je gradić koji je doslovno prerastao u stene u podnožju brda Sveti Ilija (873 m), nasuprot tesnacu Verige u Boki kotorskoj, na 12 km od Kotora, u pravcu Risna. Ime je dobio po ilirskom plemenu Zapravo, Perast ima samo jednu dugačku ulicu koja se pruža uz more. Od nje u visinu polaze stepeništa koja vode u više delove do razbacanih kućica. Prelepe kamene porodične kuće svojim šarmom privlače poglede. Iako malen, sa samo 350 stanovnika, u njemu su svoje mesto našle čak 18 crkava i 19 palata. Simbol grada, svakako, je crkva Svetog Nikole sa svojim impresivnim zvonikom visokim 55 metara koji se ponosno izdiže iznad građevina. Na žalost, zbog nedostatka novca nikada nije završena. Istorija: Praistorijski ostaci pronađeni u pećini Špila iznad Perasta svedoče o veoma ranom naseljavanju ove oblasti. Glavna prirodna atrakcija grada su dva mala otoka: Sveti Juraj i Gospa od Škrpjela. Tamo se može doći samo brodom. Ostrvo ispred Perasta, Gospa od Škrpjela, je veštačko ostrvo napravljeno krajem 15. veka gde su, barem po predanju, braća Moršići na hridi u Risanskom zalivu, pronašli sliku Gospe, pa su Peraštani 1452. godine sagradili pravoslavni hram Bogorodici. Oko hridi je nabacano kamenje i podignuta je mala kapela. Potom su vekovima nasipali kamenje, potapali oronule barke i turske brodove, tako da se vremenom površina ostrva sve više širila... oko tri hiljade kvadratnih metara i na njemu se nalazi crkva Gospe od Škrpjela. Današnja crkva Gospe od Škrpjela, po kojoj je ostrvo dobilo ime, izgrađena je 1630. od strane Venecijanaca i jedan je od najbitnijih istorijsko kulturnih spomenika Boka Kotorske. Vlasima sopstvene kose je 25 godina Jacinita Kunić vezla goblen, čekajući svog muža pomorca. Goblen se danas nalazi u crkvi Gospe od Škrpjela, svedočeći o strpljenju, čežnji i posvećenosti. Prema nekim legendama, ova Peraštanka je toliko radila na goblenu, da je na kraju oslepela. Nije poznato ni da li se njen suprug vratio s puta, posle tih 25 godina.

Vlaho Bukovac Pejzaž s Montmartrea II 1887 UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Autoportret u narodnoj košulji 1889. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Ribarice 1885. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

Vlaho Bukovac Mlada umjetnica 1914. UMJETNIČKA GALERIJA DUBROVNIK godina orijentaciono 2000. Влахо Буковац С Википедије, слободне енциклопедије Датум рођења 4. јул 1855. Место рођења Цавтат Аустроугарска Датум смрти 23. април 1922. (66 год.) Место смрти Праг Чехословачка Потпис Vlaho bukovac signature.png Влахо Буковац (итал. Biagio Faggioni; Цавтат, 4. јул 1855 — Праг, 23. април 1922) је био српски[1][2] сликар[3], академик, члан САНУ. Садржај 1 Биографија 2 Академик 3 Галерија 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Биографија У младости је пловио, а затим лутао по Северној и Јужној Америци. У Сан Франциску је почео аматерски да слика, а 1876. године вратио се кући. По узору на мецену Меду Пуцића који га је уз Штросмајерову помоћ одводи и Париз, словенизује своје презиме Faggioni у Буковац. Студира на École des Beaux-Arts у класи Александра Кабанела (Alexandre Cabanel) и још као ђак излаже Црногорку на обрани на париском Салону. У париској фази (1877—1893) уз представике академизма Буковац је стално присутан и често награђиван у Салону. Црногорски кнез Никола га је одвео из Париза у Црну Гору, на Цетиње.[4] Након тема из црногорског живота, следи циклус актова и велики успех сликом La grande Iza (Salon 1882.). Касније као реномирани портретист искључиво је излагао портрете (Млада Патрицијка, Laura le Doux, Штросмајер). Истовремено прожет импресионистичким струјањима свог времена слика (Из Фонтенблоа, Пејзаж с Монмартра, Пријеко). Након париских успеха, ушао је међу енглеску аристократију, за коју је насликао више `одличних` портрета.[5] Од 1880. године радио је на српском двору Обреновића у Београду када се потписује ћирилицом. Врло је добро још први пут примљен на двору, о чему је и писао у својим мемоарима (Мој живот), па је портретисао и Обреновиће, али и Карађорђевиће. Доласком у Загреб 1893. године постаје, целе следеће деценије (до 1903. године), централна личност у уметничком животу града. Окупља младе уметнике и књижевнике, подстиче оснивање атељеа, Уметничког павиљона. Буковчево деловање у Загребу, где је предавао на Ликовној академији, означава почетак новог раздобља у уметности. Те 1893. године насликао је у Загребу портрет покојног грофа Јанка Драшковића, оснивача Матице Хрватске.[6] Када је 1897. године, од загребачког `Друштва уметности`, иступањем неких чланова створено ново ту се нашао и Влахо. Он је тада постао председник, новог `Друштва хрватских уметника`.[7] Јавност Београда имала је прилику да се упозна са његовим сликарством на Првој југословенског уметничкој изложби 1904. године. Он је био аутор познате историјске слике `Благовештенски сабор 1861. године` (српски црквено-народни сабор у Карловцима) , коју је загребачки трговац Петар Николић умножио као литографију и продавао.[8] Од 1903. године постаје професор сликања на Академији ликовних уметности у Прагу где почиње да живи и где разрађује препознатљиви поентилистички стил сликања, са кратким, испрекиданим потезима четке и ситним или крупнијим тачкастим мрљама. У лето 1901. године `дворски сликар`[9] је завршио у Смедереву, портрете краља Александра Обреновића и краљице Драге.[10] Урадио је крајем 1901. године велику слику `Карневал`, на којој се налази око седамдесет особа. Тај рад је поклонио Друштву `Епидаур` у Цавтату.[11] у Бечу је фебруара 1903. године имао у Салону Евгенија Артина, велику самосталну изложбу, са 41 сликом. Портрет Буковца из 1922. Због неких `афера` Буковац је био принуђен да напусти Загреб 1903. године. Било је то време бурних догађаја у Загребу, услед хрватско-српског неспоразума. Његов испражњен атеље је откупио загребачки трговац уметнинама Лађевић, и понудио сликару Урошу Предићу да се ту усели. Али Банаћанин се скрасио код брата у Београду.[12] Од 1903. године до смрти живи у Прагу, где је био професор на Ликовној академији и управник-ректор исте.[13] У овој сликаровој последњој, прашкој, фази слика у поентилистичком стилу. Када 1882. године на позив краља Милана Обреновића, а заправо по жељи краљице Наталије да јој баш он уради портрет, Буковац напушта Француску и у књизи пише како се представио краљици: `Ја нијесам Француз, ја сам родом из Дубровника, односно из Цавтата, мој је језик српски, наиме тај исти, којим се говори у Београду.` О његовом националном одушевљењу док је боравио у Србији сведоче његове речи: `Топио сам се од милине, слушајући у тако отменом кругу свој матерњи језик, тај слатки и красни језик, од ког се у туђини бијах готово сасвим одвикао! Био сам поносан што је то мој народ — храбар и бистар народ, који је, ето, у име Бога, закорачио на пут слободе и цивилизације.` Академик Почетком 1884. године изабран је за дописног члана Српског ученог друштва, а 1892. године и за почасног члана Српске краљевске академије. Дописник је Академије уметности од фебруара 1905,[13] а 1919. године постаје почасни члан Југославенске академије наука и уметности. Непосредно пре своје смрти 1922. године урадио је портрет Југословенског краља Александра I Карађорђевића. Умро је по повратку у Праг; тамо је остало много његових радова. Био је ожењен Јелицом, која се јавља више пута као његов модел. Његов најстарији син `Ага`, је такође од стране оца био портретисан 1903. године[14] Написао је аутобиографију `Moj живот` коју је 1925. године у Београду објавила Српска књижевна задруга. У родном Цавтату, у његовој родној кући отворен је тридесетих година 20. века `Буковчев музеј`, њему посвећен.[15] Његове кћерке Јелица и Иванка су такође сликале, живеле су у Прагу, а Јелица Буковац-Радосављевић је 1940. прешла у Београд.[16]

ROSENTHAL - Bela vaza za jedan cvet `Classic Rose` Dimenzije Visina: 10 cm Širina: 5,5 cm Prečnik dna: 5 cm Prečnik otvora: 2 cm Težina: 150 g Žig na dnu: Dve ukrštene ruže ispod krune CLASSIC ROSE COLLECTION ROSENTHAL GROUP GERMANY 1974. godine Rosenthal je re-brendirao svoje klasične modele kao što su “Moliere”, “Maria” i “Sanssouci” u pod-brend “Classic Rose” a u žigu se umesto “Rosenthal” pojavljuje “Rosenthal Group”. Ovaj žig je bio u upotrebi do 1984. godine. Prema obliku i borduri ruba mislim da je ovom modelu u osnovi bio model „Monbijou“. 1897. godine Philipp Rosenthal (Filip Rozental, 1855 – 1937) osnovao je kompanije „ Bauer, Rosenthal & Co. “ i „ Philipp Rosenthal & Co. AG” , koje su započele kao porodični posao. 1908. godine kupio je fabriku “ Porcelain manufacturer Thomas” u mestu Marktredwitz (Marktredvic), a 1917. i kompaniju “ Zeidler & Co.”. 1921. godine preuzeo je i “ Krister Porzellanmanufaktur” u mestu Wałbrzych (Valbžis). 1908. godine, kada je imao samo 25 godina, Philipp Rosenthal je već vodio fabriku sa 1.200 zaposlenih, o čijoj dobrobiti je posebno vodio računa. I pre bilo kakvih propisa za tu oblast, zaposleni u “ Rosenthal” -u su bili daleko najviše plaćeni u čitavoj industriji porcelana, imali su plaćeno odsustvo za praznike, izgrađen je poseban smeštaj za radnike po izuzetno povoljnim cenama, kompanija je finansirala jaslice za decu radnika i dodeljivala besplatno radnicima zemlju koju su mogli da koriste za bašte. U periodu nacionalsocijalizma, Philipp Rosenthal je morao, zbog svog jevrejskog porekla, da se povuče iz preduzeća 1934. godine. Upravni i Nadzorni odbor okrenuli su se protiv Rosenthala i koristili različite smicalice kako bi ga sprečili da koristi svoje akcije s pravom glasa. Nacistička partija iskoristila je svoj uticaj kako bi fabrika prodala akcije licima koja nisu bila naklonjena Rosenthalu. Međutim, nacistički režim nije direktno proganjao Rosenthala kako ne bi bilo ugroženo poslovanje sa stranim preduzećima. Na tajne načine, nacisti su pokušavali da pridobiju pojedine članove porodice. Smrt Philippa Rosenthala 1937. godine otvorila je put unucima i anti-semitskom Upravnom odboru. 1936. godine preduzeće je promenilo ime u `Rosenthal Porzellan AG. ” Kada je 1941. godine donet dekret kojim se zabranjuje upotreba jevrejskih imena u nazivima preduzeća, nacistička uprava izdejstvovala je direktno preko Josepha Goebbelsa (Jozef Gebels)da kompanija nastavi da koristi ime “ Rosenthal” . Posle rata, Philip, sina Philipp-a Rosenthala, vratio se iz izbeglištva i ušao u fabriku 1950. godine. On je imao pionirsku ulogu u prihvatanju modernog dizajna. 1960. godine otvoren je “ Rosenthal Studiohaus” u Nurembergu, iz kojeg su izlazili tada u svetu najprefinjenjenije dizajanirani predmeti. Ime fabrike preinačeno je u “ Rosenthal AG” 1969. godine. U saradnji sa industrijskim dizajnerima kao što su Raymond Loewy (Rejmond Loi), Tapio Wirkkala (Tapio Virkala), Elsa Fischer-Treyden (Elza Fišer-Trejden), Timo Sarpaneva, Verner Panton (Verner Penton) i Luigi Colani (Luiđi Kolani), ), stvorena je impresivnu serija proizvoda.. Walter Gropius dizajnirao je dve nove fabričke zgrade u skladu s preciznim, radniku okrenutim, minimalističkim principima koje je razvio kao jedan od tvoraca pokreta Bauhaus, kao i servis za čaj nazvan TAC, u čast „ The Architect’ s Collaborative group“ čiji je bio jedan od osnivača. 1997. godine 90% preduzeća je prešlo u posed britansko-irske “ Waterford Wedgwood Group” . “ Rosenthal” , koji je do tada bio lider na tržištu visoko-kvalitetnog porcelana i stakla u Nemačkoj, ulaskom u “ Waterford Wedgwood Group” postao je lider i na svetskom tržištu. 2000. godine kompanija je preuzela brend „ Hutschenreuther” (Hučenrojter)i „ Hutschenreuther-Werk B“ u Selbu (Zelb). U junu 2008. godine “ Waterford Wedgwood Group” dospela je u probleme s likvidnošću i želela je da se oslobodi paketa akcija u “ Rosenthal” -u, koji je u tom trenutku zapošljavao oko 1.100 radnika u čitavom svetu. Kompanija, suočena s nelikvidnošću zbog kolapsa “ Waterford Wedgwood“ -a, podnela je zahtev za stečaj 9. januara 2009. godine. U julu kompanija je prodata italijanskom proizvođaču opreme za domaćinstvo „ Sambonet - Paderno“ . Reosnovana je 1. avgusta 2009. godine pod imenom “ Rosenthal GmbH” , kao nezavisna kompanija unutar „ Sambonet-Paderno Group“ . „ Rosenthal Archive“ , zbirku oko 15.000 eksponata iz 130 godina duge tradicije kompanije, kupila je Oberfranken fondacija u avgustu 2009. godine i sada se nalazi u „ Porzellanikon” -u, državnom muzeju porcelana u mestu Hohenberg an der Eger (Hoenberg an der Erger). Zbirka obuhvata skoro sve dizajne proizvoda od nastanka kompanije do danas, kao i originalne dizajne umetnika kao što su Salvador Dalí , Andy Warhol (Endi Vorhol), Wilhelm Wagenfeld (Vilhelm Vagenfeld) i Walter Gropius koje su radili za “ Rosenthal”. (117/31-38/122-kp/1163)

Vlaho Bukovac(1855-1922) Alegorija slikarstva / The allegory of painting (1897) Izdavač:Umjetnička galerija, Dubrovnik Foto:Željko Šoletić Slobodna Dalmacija Split nekorišćena glanc očuvana UMETNOST SLIKARSTVO Kolekcija slika Vlaha Bukovca iz Narodnog muzeja u Beogradu obuhvata više antologijskih ostvarenja bez kojih se ne može ni zamisliti retrospektiva bogatog umetnikovog stvaralaštva. Tematski i stilski raznovrsna galerija slikarskih ostvarenja, koja se čuva u Zbirci srpskog slikarstva 18. i 19. veka, obuhvata ostvarenja koja se uklapaju u gotovo sve faze njegovog slikarskog izraza i kao takva po prvi put biće integralno izložena na jednom mestu. Od Bukovčevih slika posebno je zanimljiv diptih “Dedal i Ikar” u autentičnom, autorskom okviru. Slikajući Ikara i njegov pad, Bukovac je simbolično predstavio ishod kakav su imale umetnikove progresivne ideje kod njegovih nekadašnjih učenika. Ovaj diptih je za života samog autora bio jedno od njegovih najčešće izlaganih dela, a nakon dve i po decenije od nastanka dospeo je u zbirku Narodnog muzeja u Beogradu. Među prvim delima Vlaha Bukovca koja su još za njegovog života dospela u Narodni muzej u Beogradu, nalaze se portreti kraljice Natalije Obrenović iz 1882. godine i portret njenog sina, kralja Aleksandra Obrenovića iz 1901. godine. Ova dela su po svoj prilici u Narodni muzej dospela nakon dinastičkih promena u kraljevini Srbiji 1903. godine. Izvor: Narodni muzej u Beogradu BIOGRAFIJA VLAHO BUKOVAC / BIAGIO FAGGIONI (1855 – 1922) Vlaho Bukovac rođen je 1855. godine u porodici Augustina i Marije (rođene Perić) Fagioni iz Cavtata, pod imenom Biaggio Fagioni. Talent za slikanje iskazuje već u ranim godinama. Putuje u Ameriku prvi put 1866. godine, sa stricem Franom Fagionijem koji je došao u Cavtat da se oženi, te se vratio natrag u SAD i nastanio u Njujorku gde je otvorio dućan s pomorskom opremom. Stric ubrzo umire, te se strina preudaje za stričevog prijatelja i Vlaho uskoro postaje nepoželjan u kući, te završava u domu za delikvente na Hearts Islandu. Tamo je njegov talent uvideo jedan učitelj, te mu on pomaže da izađe iz popravnog doma i vrati se porodici u Cavtat, početkom 1871. godine. Na Cavtatu, polazi pomorski ispit, te odlazi na brod s rutom Carigrad – Liverpul – Odesa – Carigrad. Napušta brod u jesen 1872. godine nakon što se teško ozledio pri padu. Po povratku u roditeljsku kuću oslikava zidove temperom, te se to smatra njegovim prvim većim likovnim ostvarenjem (1872/1873). Početkom 1873. godine Vlaho sa bratom Jozom odlazi u Peru, podstaknut „zlatnom groznicom‟. Tamo dobija posao kao „slikar Fagioni‟ da piše brojeve po vagonima i radi znakove sa imenima dućana. Tada je napravio i prvi portret – peruanskog predsednika Manuela Pardoa, koji mu ga je poklonio. Nakon toga seli i u San Francisko gde živi od početka 1874. do kraja 1876. godine i zapošljava se u kafani kod gazde Tripala, poreklom iz Sinja. Tada prvi put ozbiljno počinje da se bavi slikarstvom: preko dana kopira reprodukcije kojih se mogao domoći i radi svoje autoportrete. Počinje da radi portrete prema narudžbinama, preko fotografija ili po modelima. Tada nalazi i prvog mecenu, Isaaka Lustiga, praškog Jevreja koji naručuje porodične portrete u zamenu za stan i hranu. Vlaho je pokušavao da nađe učitelja, ali nije uspevao, međutim portreti koje je radio su bili izloženi u trgovini ‟Morris & Schwab‟, i novine su pohvalno pisale o njegovom radu. Krajem iste godine, po povratku u Dubrovnik, donosi sliku „Sultanija“, koja predstavlja vrhunski domašaj dvadesetpetogodišnje amaterske američke faze. U svoju zaštitu ga uzima grof Medo Pucić, dubrovački pesnik, koji ga sa sobom vodi u Pariz na školovanje kod slikara Jaroslava Čermaka. Pariska faza (1877 – 1893) Početkom 1877. godine Bukovac i Pucić stigli su u Pariz i učestvovali su na otvaranju Pariskog Salona,. To je ujedno bio i prvi susret Bukovca s visokom umetnošću. Susreću Jaroslava Čermaka, ali ga on zbog bolesti nije primio za učenika, već mu savetuje da još malo usavrši crtež i preporučuje mu za učitelja najpoznatijeg slikara tog vremena sa Akademije u Parizu: Alexandera Cabanela. Iste godine, Cabanel je odobrio njegova dela, te ga primio u svoju klasu na Ecole de Beaux Arts. Godine 1878. u Fontainbleau Bukovac radi studije „crnogorskog krša‟ i radi prvu sliku Crnogorke. Na Salonu debitira i Bukovčeva slika „Crnogorka na obrani“. Tu istu sliku Bukovac daruje biskupu Strossmayeru u znak zahvalnosti. U leto i jesen 1879. godine posećuje porodicu u Cavtatu, te se prvi put susreće, sa tada mladim slikarom Celestinom Medovićem. U isto vreme u listu Slovinac objavljuju Cabanelovo pismo u kojem apelira na Bukovčeve sunarodnike da ga finansijski potpomognu. Vlaho Bukovac je na Cetinju pokazao sliku knezu Nikoli, koji je sliku otkupio i naručio portrete članova porodice i cetinjskih arhimandrita, koje je Bukovac kasnije izložio na Salonu 1880. godine. Vraća u Pariz, gde diplomira uz najveće pohvale profesora Cabanela na Ecole des Beaux Arts. Ubrzo nakon završetka Akademije napustio je načela akademizma, te se deklarisao kao predstavnik moderne francuske realističke škole. Krajem 1880. godine dolazi do značajnog prijateljstva: Bukovac upoznaje arhitektu Eduarda Monniera koji mu je ponudio svoju kuću i napravio mu atelje, gde Bukovac živi do 1885. godine, dok nije 1887. godine izgradio sopstveni atelje na Montmartreu. Na Salonu 1881. godine Bukovac izlaže Monniereov portret i portret sestara, nakon čega odlazi u Dubrovnik na tri meseca, gde je napravio tridesetak portreta. Književnik Marko Car tom prilikom piše detaljan, stručni prikaz Bukovčeva dela i biografije, izdan iste godine. Bukovac je senzacija Salona 1882. godine kad izlaže „Veliku Izu“. Na Salonu 1883. godine izlaže akt žene u enterijeru „Les Ebats“ (koja će kasnije biti prva kupovina kolekcionara braće Vicars), i sliku Crnogorka na sastanku. Učestvuje i na „Salon Triennal‟ sa slikom „Crnogorke idu na trg“. Nakon uspeha na Salonu 1882. godine biva pozvan na srpski dvor gde portretiše kraljicu Nataliju. U leto 1883. godine sa knezom Nikolom ponovo putuje u Crnu Goru, gde radi dvorske portrete i gorštačke likove. Bukovac boravi u Parizu neprekinuto između 1877. i 1893. godine, kad mu je jedini duži boravak u Dalmaciji bio od jeseni 1884. do leta 1885. godine, kad radi niz portreta iz takozvane rane pariske „tamne‟ faze i pomorske pejzaže. U Zadru 1884. godine organizovana je prva Bukovčeva samostalna izložba u domovini, na kojoj su izložene slike Crnogorki i niz građanskih portreta. Godine 1886. vraća se u Pariz i uskoro postaje slikar za engleske trgovce umetninama, braću Vicars, koji prodaju njegove slike u Londonu. Bukovac gradi 1887. godine svoj atelje na Montmartreu. Tada nastaje najveći Bukovčev rad „Isus prijatelj malenih“, velika kompozicija sa četrdesetak likova prirodne veličine. Slika će biti izložena 1888. godine na Salonu, a svi su likovi pozirali u vrtu novog ateljea, na sunčevoj svetlosti. Od 1888. do 1892. godine u nekoliko navrata Bukovac posećuje Englesku, ponajpre London. Godine 1892. Bukovac se ženi Jelicom Pitarević iz Dubrovnika. Po povratku iz Liverpoola vraćaju se u Pariz gde žive u vili na Montmartreu s Bukovčevom sestrom Gjore. Na Salonu 1892. godine Bukovac izlaže svoja dela pod tri imena: Vlaho Bukovac, Vlaho Fagioni i Paul Andrez. Godine 1893. poslednji put izlaže na Salonu. Istovremeno, odlučuje da naslika „Apoteozu Gundulića: pesnik gleda viziju budućeg speva“, to jest „Gundulićev san“. Zagrebačka faza (1893 – 1898) Nakon što od Vlade (Ise Kršnjavog) dobija narudžbine za portret bana Khuena Hedervarya, dolazi u sukob i nedoumice jer ga Strossmayer odbacuje, pa Bukovac ne zna da li da radi za biskupa ili Hedervaryevu Vladu, koji su međusobno neprijatelji. U Zagreb dolazi konačno 1893. godine, odlučuje da odbije narudžbinu Vlade, čime dobija odobravanje Strossmayerovih pristalica, nove narudžbine za Maticu Hrvatsku i portrete obitelji Vranyczanya. Za Vladu je ipak izradio sliku „Živeo kralj“, 1895. godine, koja prikazuje dolazak Franje Josipa I u Zagreb. U to vreme samo su Bukovac i Celestin Medović, koji je upravo završio Akademiju u Minhenu, afirmisani su slikari u evropskim razmerama. U jesen 1893. godine postavljena je prva njegova samostalna izložba u Zagrebu. Iste godine Bukovcu je zakonski priznato da mu je prezime potomaka „Bukovac‟, a dobija i prvog sina. U vreme boravka u Zagrebu osniva umetničku koloniju, u leto 1894. godine, dolaze Čikoš, Tišov i drugi, a iz Dubrovnika dolazi Medović. Iso Kršnjavi i Bukovac imaju ideju osnivanja Akademije i organiziranja Zagreba kao umetničkog centra. 1896. godine Bukovac je pozvan u Beč gde radi portret cara Franje Josipa I, kojeg oduševljava svojim radom. U proljeće 1896. godine održana je Milenijska izložba u Budimpešti gde Bukovac, Bela Čikoš, Robert Frangeš organiziraju umetnički deo te uređuju hrvatski Umetnički paviljon. Bukovac je dobio počasnu diplomu za učešće i Orden cara Franje Josipa I. Bukovac učestvuje samostalno na drugom Venecijanskom bijenalu, 1897. godine, gde izlaže „Gundulićev san“. Tokom 1898. napušta pripreme za Hrvatski salon a napušta i Zagreb. Nakon kratkog boravka u Parizu vraća se u Cavtat i dograđuje atelje na kuću, ponovo postaje otac. Češko umetničko društvo proglašava ga počasnim članom 1900. zajedno sa Iljom Rjepinom, i ponovno je pozvan da izlaže na Venecijanskom Biennalu, gde 1901. postiže značajan uspeh. Tokom 1901. godine u Beogradu radi portrete kraljevskog para. Godine 1902. napušta Hrvatsku i odlazi za Beč, sa namerom da se preseli u Prag. Praški period (1903 – 1922) Bukovac dobija profesuru na Umetničkoj akademiji u Pragu, reorganizuje ovu instituciju, te je 1908. godine osnovana njegova „specijalka‟ unutar Akademije i njegov atelje posećuje lično car Franjo Josip I; od 1910. postaje redovni profesor. Studenti su iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a češka klasa kasnije je bila temelj moderne češke umetnosti. Prva samostalna izložba u Pragu biće otvorena na njegov 60. rođendan. U periodu od 1908. do 1912. godine posećuje svako leto Englesku, gde radi portrete prijatelja, imućnijih građana i članova kraljevske porodice. Početkom 1908. godine Ivan Meštrović posećuje Bukovca u Pragu, te ga nagovara da postane predsednik novoosnovanog društva dalmatinskih umetnika okupljenog oko Emanuela Vidovića u Splitu. Bukovac prihvata poziv te odolazi u Split na otvaranje „Prve dalmatinske umetničke izložbe‟ u organizaciji društva „Medulić‟. U Pragu radi sve manje, prihvata samo za velike narudžbe, kao što je ona za kraljevski par Karla i Zitu Habsburg. Kako bi pomogao prijatelju Františeku Zenišeku, radi po njegovim skicama svu dekoraciju dvorane u „Obecnom dumu‟ u Pragu, 1914. godine, bez ikakve naknade, a od 1912. počasni je član Češke akademije nauke i umetnosti. Ratne godine 1914 – 1918. provodi u Pragu, ne putuje u Cavtat ni Englesku, radi portrete. Autobiografiju dovršava 1918. godine, te ga Božo Lovrić izdaje iste godine u Zagrebu kao knjigu pod nazivom „Moj život‟. Poslednju izložbu u Pragu organizuje 1921. godine, sa ćerkama Jelicom i Ivankom, koje su studirale na Akademiji, a izložba će uzrokovati niz negativnih i neprijateljskih reakcija. Ipak, Bukovac je pozvan u Beograd da radi portret kralja Aleksandra, gde se dalje raspituje o mogućnosti povratka u domovinu, ali nikako ne uspeva. Onda odlazi u Ljubljanu u posetu prijatelju dr. Hribaru, gde radi svoj posljednji portret („Hribarove žene s detetom“). Umire 1922. godine, u domu u Pragu od moždane kapi. R

Kao na slikama Retko Lepo je i za uramiti kada se rasklopi Piperi Pozivnice Zmajevo Пипери су једно од српских племена[1][2][3][4][5][6] која припадају групи брђанских племена у данашњој Црној Гори.[1] Пипери као племе и историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Тачан почетак настанка Пипера остаје и данас непознат. Први пут се спомињу у Млетачким списима средином 15. века, а као брдско племе у правом смислу те речи, попут Куча и Бјелопавлића, формирани око 16. века. Историја и прошлост племена је веома бурна, праћена многобројним биткама са Османлијама, те се за њих са правом сматра да су једно од најратоборнијих српских племена. Ту традицију су наставили и за време Другог светског рата, када велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, а треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Етимологија Реч `Пипер` потиче од латинске речи `piper` што значи `бибер`. Коришћење те речи се проширило из централне Италије у друге крајеве. Разлог томе јесте трговина Римљана са другим крајевима, па се јавља и у језику којим су говорили Романи, односно стари Власи у Далмацији у периоду Римског царства, а и у другим језицима попут грчког. Од исте основе, реч се нашла и у модерним данашњим језицима, попут немачког и албанског језика.[7] Осим тога, реч се налази и у старословенском језику у форми `пипру`.[8][9] Одатле, она је у форми `пипру`-`пипер` била веома рано заступљена код Јужних Словена на Балкану.[7] Постоји већи број топонима на Балкану, који имају у основи реч пипер. У Бугарској се код Дупнице и Бистрице налази место Пиперево, јужније од Софије, док је код Перника место Пиперка. У Бугарској се налази и место Пиперково је између Плевена и Руса. У Северној Македонији постоје места Пиперево, између Штипа, Струмице и Кавадарца, као и истоимено место североисточно од Струмице, те и место Пиперка на тромеђи Северне Македоније, Бугарске и Грчке.[7] Није јасно да ли су у вези, или ако јесу, каквој, ови топоними са племеном Пипера, али постоје предања из племена Пипера или сродних братстава која говоре о доласку из старе Србије. Код Срба се током прошлости то име појављивало, па су у повељама црногорског владара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру из 1485. и 1489. године споменути Михаило Пипер и Вук Пиперовић, а за њих није сигурно да ли су у вези са братством Пипера из Брда око којег је настало племе Пипера.[7] Такође, у области где је Доброско село у северном делу Горњег Цеклина, постојала је област Пиперовина и у Доброској жупи село Пипери, одакле су претходно споменуте личности.[10] Историчар Ристо Ковијанић наводи у которским документима и Николу Остојину Пипера из 1445. године који је споменут да је из Зете, а вероватно се ради управо о претходном селу.[10] Он такође наводи да се у которским документима из 1398. године се може наћи и помен Радослава Михаилова Пипера, а у дубровачким изворима из 1285. године и Владо Пипер, али да је непознато јесу ли они у сродству са претходним особама, мада оставља то за могућност због блискости локација појављивања.[10] Оно што се зна, јесте да се ради о личностима Пиперима сродним онима или из самог Горњег Цеклина. Осим тога, у српским народним песмама се среће име Пиперевка, у Херцеговини се може срести презиме Пиперац, а у Босни и место Пипери (Лопаре).[7] На основу свега наведеног, могу се поставити два разматрања како је племе добило име Пипери, а и како се лично име Пипер појавило у тим крајевима. Прво разматрање јесте да је име племена добијено од старих Влаха који су тамо живели пре доласка Словена у те крајеве. Овакву позицију заступају историчари попут Бранислава Ђурђева, који свој став базирају на чињеници да је реч пипер пореклом латинска реч, те да је могла бити добијена од старих Влаха.[2] Та теорија је према етнологу Јовану Ердељановићу мање вероватна зато што у нису забележени никакви топоними, нити лична имена везана за реч пипер, код староседелаца. Додатно, у албанском језику који је доста речи преузео од старих Влаха и латинског, а и код Албанаца уопште нема никаквог географског топонима, нити имена од те основе или у тој форми у средњем веку.[7] По другом разматрању које заступају историчари и етнолози попут Ердељановића, лично име Пипер је већ постојало код Јужних Словена, наслеђено из старословенског, те је као име дошло у област племена Пипера доласком Словена, што је због горе наведених ствари према Ердељановићу чини највероватнијом.[7] Име племена или места је вероватно добијено из тог личног имена.[7] Територија Кањон Мораче недалеко од Подгорице Пипери као једно од брђанских племена и као историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Територија највише иде уз Морачу, те се са источне стране Мораче граничи са суседним племенима Братоножићима и Кучима, на северу са племеном Ровци, на западу са Бјелопавлићима, а на југу ка Спужу и Подгорици. Од области и већих насеља могу се истаћи Сеоца, Завала, Стијена, Радовче, Потпеће, Свиба, Радећа, Рогами, Црнци, Баћи, Ријека, Ожеге, Близна, Мрке и друга. То су углавном била стална или полустална насеља, која су последица слободнијег начина живота и зато су доста разбијеног типа. Код Пипера, појам `кућа` је означавао не само један дом или како се често назива и `дим` (огњиште), већ некад и више домова груписаних у једном мањем месту.[11] Међу природним целинама се истиче област названа Пиперска гора која се може поделити на јужни део између села Радовча и села Расловића и северни део који иде у планине. Њен спомен се налази и у народним песмама записаним у Његошевом делу Огледало српско. Пиперска гора је кречњачки красни предео са разноврсним појавама краста и пространим стеновитим површинама. Јужнији део ка Зети има више зеленила са шумарцима и виноградима.[11] Уређење и организација Као и код осталих племена, код Пипера мање самоуправне јединице јесу катуни и села.[2][12] Ипак, у периоду 15. века, постојала је на територији Пипера и Лушка жупа, коју су формирали Лужани,[2][10] старо српско становништво словенског порекла у том делу и који припадају старијем слоју Пипера.[13] Она је споменута и у делу Летопис Попа Дукљанина као једна од девет жупа на територији Зете.[2] Што се тиче катуна, они су настали под утицајем географије и номадског начина живота, а наслеђени од староседелаца Влаха. Може се рећи да су се они у 15. веку потпуно утопили у сеоску организацију, те 1485. године област Пипера уопште не разликује много од кнежине у данашњој Србији која је у то време такође почела да се развија.[2] Родовска структура у то време није била развијена, и тек нешто касније се почиње да се јавља и започиње процес сложен процес саплемењавања и формирања правих племена у каснијем смислу те речи.[2] Порекло племенске организације Постоје различити видови на то зашто су се формирала српска племена као таква, односно да ли је то преузето из самих Словена који су дошли у те просторе, или је племенска организација из 16. века више последица преузимања формације од несловенског становништва. Из раније српске историографије, етнолози попут Јована Ердељановића су сматрали да је на формирање такве племенске организације највише утицало становништво словенског порекла који су као племена дошли на Балкан. Племена су била формирана, како због тога, тако и због природних одлика терена због којег је било повољније сточарство и формирање мањих организација. Та организација се током времена изгубила захваљујући формираним средњовековним српским државама, да би се касније приликом пада тих држава та организација поново вратила, али у измењеној форми у виду данашњих племена.[14] Слично виђење има и познати српски научник и утемељивач српске географије Јован Цвијић.[4] Ипак, он указује на то да племена која су споменута у млетачким документима са почетак 15. века, међу којима и Пипери, нису иста као племена након турских освајања, већ да је ипак дошло до одређених промена захваљујући српским досељеницима из различитих крајева, као и другачијих услова.[4] Та стара племена су се претворила у језгра за новија, чиме су се на њих додала и многобројна братства досељеника. Некад је то новије становништво, било околно или досељено другде, постало већина, па су се нека мања племена попут Крича утопила у већа, попут Дробњака. Са друге стране, некада су та старија племена имала снажније језгро које је успело да се одржи, те је име племена остало сачувано и после, као што је био случај код Пипера.[4] Иако првобитне племенске организације у виду оне код старих племена попут Лужана, готово да нема у периоду 15. века ван територија Црне Горе и Херцеговине, ипак постоје изузеци попут Брсјака и других словенских племена спомињаним на простору данашње Северне Македоније. На овај начин, Ердељановић закључује да су већи утицај ипак имали Словени и да је племенска организација настала крајем 16. века њихова.[4] Са друге стране, историчари попут Бранислава Ђурђева сматрају да је племенска организација из 16. века па надаље, више последица утицаја старих Влаха и катуна по којима су били познати. Словенима, који су због терена били принуђени да се баве сточарством, је лакше било да приме већ постојећи вид организације који су имали стари Власи. Осим тога, споменута племена из млетачких докумената 15. века нису права племена у смислу организације, већ она то постају касније.[2] За ово су везана и питања за етнички идентитет, на који су племена као организације имала доста утицаја. Кључно за то јесте када су стари Власи престали да буду етничка категорија и утопили се у српски корпус, односно да ли је до тога дошло још за време Немањићке државе или раније, или је до тога дошло управо у време османских освајања и формирања племенске организације каква су имала српска брдска племена из тог периода па надаље. О овоме ће бити више речи даље у чланку. Племенска организација код Пипера За почетак формирања племена Пипера од великог значаја су пописи из 15. века, а међу њима и споменути турски дефтери из 1485. и 1497. године. Праћењем тих пописа, види се да одлике жупске организације почињу да се губе крајем 15. века и да благо теже ка катунској, за време османских освајања. Ово се дешавало и поред тога што се организација нахије Пипера под Османлијама у почетку окретала ка сеоској. Може се рећи да се катунска организација у том периоду, донекле, утопила у сеоску. Пре 1455. године, и стари Пипери Лужани и стари Пипери влашког порекла имају веома мале разлике, како у територијалној организацији, тако и у социолошким категорији, јер су обе групе потпале под лушком организацијом. По пописима из тог периода, види се да су Лужани били доминантни у селима Копиљ, Црнци и Сеоца. Лушка жупа која је била доминантна до 1455. године, већ 1460. године прима одлике катуна, а ипак 1485. године постоје још увек јасно истакнута села и недовољно развијена родовска организација. Ово је од посебног значаја, јер је, по социолошкој категорији, односно доминантном занату сточарству, ова област сматра влашком нахијом. Из дефтера из 1485. године, спомињу се домаће спахије, хришћани, које су Османлије оставили да убирају порез у својим селима. Те спахије су Божидар Вукотин, Радул Вукашинов и Вук Ђурђев. У дефтеру из 1497. године, ствари се мењају. Прво што се истиче јесте доста већи број становника, што говори да се радило о придошлом становништву, односно новијем слоју Пипера у народу познат као Лутовци, који је дошао из Братоножића. Из њихових личних имена која су доминантно српска или православна у српској верзији, као и српског језика, може се закључити да се ради о носиоцима српског идентитета.[2] Поједина села која су била пуста, попут Лушке жупе која је као таква, уписана 1485. године као празна, сада су поново постала пуна. Територијална организација се изменила, па су поједина места и области које су 1485. године пописане одвојено, сада су припојене Пиперима. Тако се катун Бушати (не треба мешати са истоименим код Скадра) из долине Зете, код Подгорице, нашао на рубном подручју у оквиру области Пипера. Села и катуни који се у том дефтеру спомињу, су Лушка жупа, Дрезга, Добрико, Мрке, Златичиште, Бјелице, Дуга, Брестица, Ријечица, Страхалићи, Морачица, Букумири, Бушати, Радушев до и Дреновица. Из ова два дефтера се види да су крајем 15. века биле сједињене територије Братоножића и Пипера. На то указује и спомињање у њима пиперског војводе Милице Ђуркова, који је био из Лутова.[2] Како се из дефтера из 1485. године организација огледа у слабљењу жупе, 1497. године у добијању катуна, тако се 1570. године бележи формирана племенска управа какву знамо. У дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године се види да су Пипери попримили родовски облик организације. У њему стоји да је раја масовно одбила да се попише, а да су кнезови пристали да плаћају одсјечком. Споменута су села Гојсалићи, Ђурковица, Мрке, Црнци, Петровићи, Николићи, Павличићи, Гостићи и друга.[2] Управа од 16. века па надаље, је била слична је оној код Куча. Поред војводе, племеном су управљали главари из снажнијих братстава, а некада су имали и кнежеве до 19. века. Титула кнеза је више била у форми титуле, него стварне власти. Највећу власт у племену је имала скупштина или збор, који се састајао на Бјелоглаву код села Радећа, код више пута обнављане цркве Св. Николе. Збор се сазивао тако што би главари у сваком селу из мале пушке пуцали у вис и узвикнули `Ко је Пипер, на Бјелоглав!`. Тамо су се решавала питања о ратовању, мирењу завађених припадника племена, решавању проблема везаних за крађе и остало. Такође, већа братства су имала своја зборна места или сједнике на којима су се састајали ради решавања питања везаних за њихово братство, а некад и зарад свечаности и забаве.[12] Историја Пипери као племе имају дугу историју. Праћењем њихове историје се може видети како су се иначе српска племена формирала, односно како се долазило до племенске организације. Оно по чему Пипери донекле одступају од појединих других племена јесте терен на коме је била формирана Лушка жупа, то јест, жупска формација је била доста снажно присутна. Она је обухватала већински становништво словенског порекла, али је утопила донекле у ратаре и становништво несловенског порекла. Османским освајањима простора те и доласком новијег слоја становништва, нестаје лушка жупа и почиње прелаз ка катунима, а након тога ка племенској организацији.[2] По пописима се још и у то време види да доминирају српска и хришћанска имена, док других има у траговима, да је говорни језик био српски, а једина вера забележена још и у 15. веку је била српска православна, како код старијег, тако и код придошлог слоја становништва код кога је то било и израженије.[2][12] Као племе, Пипери су се показали као веома ратоборни што се види по њиховом учешћу у многим биткама. Узрок овога су били веома тешки услови живота, жеља за слободом и нетрпељивост према османској управи ових крајева. Касније, преласком у новије државе, Црну Гору, а касније Југославију, племенска организација губи на значају и полако нестаје. Предплеменски период и прелазак на племенску организацију Рушевине старог града Дукље код Рогама у Пиперима, Подгорица Што се тиче периода пре и у време доласка Словена на Балкан, а тиме и Срба, око 6. и 7. века, оно што је сигурно јесте то да су на овим просторима живели староседеоци који су били илирско-романско становништво, називано Власима. О томе сведоче многи топоними, који су пред-словенског порекла, а преузети су од језика који се у тим крајевима говорио, а то укључује и латински и задржали се и до данас: Матаруге, Рогаме, Баћи, Мажђап, Дука, Бањаестра (познато код Пипера и као Бољесестра) и други.[1][2] Ко су били ти староседеоци сведоче и топоними попут Влашке Драче код Стијене, а и на основу извора и података о тим крајевима лако се закључује да се ради о народу које су Словени назвали Власима.[1] Влашке термине и топониме су преузели Срби из крајева Дукље, а самим тиме и у Пиперима, али и Албанци ка Скадру који је у близини и северној Албанији уопште. Тако се мали број топонима са ових простора, попут назива села Рогами, у мало измењеној форми могу наћи у мањем броју и у околним деловима, као и данашњој северној Албанији. Оно што треба имати у виду јесте то да се у близини Пипера налазио стари град Дукља, односно Диоклеја, што објашњава порекло тих топонима.[1] Ипак, терен и мали број тих топонима указује на то да Влаха уопште није било много у тим крајевима, те да су они за време доласка Словена били слабо насељени.[1] Што се тиче старих Срба који су долазили у те крајеве за време насељавања Срба на Балкан, јасно је да нису дошли у једном великом таласу, већ су насељавали те крајеве постепено. О њиховом присуству сведочи велики број словенских топонима, везаних за насеља за која се зна да су доста стара и првобитно припадала старијем слоју Пипера, а међу којима су Потпећ, Завала, Свиба, Радећа, Близна и друга. Такође, о њима сведочи и споменута формирана Лушка жупа.[1] Слојеви словенског и несловенског порекла Власи су се током времена у територијама српских држава постепено утапали у српску културу и асимиловали се са већинским становништвом словенског порекла. Након тога, Власи нестају као страни етнички идентитет. Ова појава је била присутна и код других балканских народа, попут Бугара. Када је дошло до нестанка влашког идентитета као страног етничког елемента, зависи од области и територије, као и других фактора, али о томе постоје различита мишљења. Док је углавном заступљено мишљење у српској историографији, као код Јована Ердељановића[1], Јована Цвијића, Бранислава Ђурђева и других, да је до тога дошло веома рано у време управе Немањића или чак и пре, постоје и мишљења попут Симе Ћирковића да се то десило тек у време или након османских освајања простора Балкана.[15] По првом виђењу доста заступљеном у српској и делу западне историографије, термин Влах се постепено у многим областима пренео са етничког, на социолошку категорију у виду сточара још у време владавине Немањића. То се десило због потпуног утапања старих Влаха у српску културу, односно прихватањем језика и имена, као и обичаја, а и српске православне вере, по чему су изгубили главне карактеристике страног етничког елемента по чему би се разликовали од околине.[1][2][15][16] По Ћирковићевом виђењу, а и у једном делу западне историографије, Влах је остао као етничка одредница и поред утапања у српску културу за време Немањића, још увек је био страни етнички елемент због другог сталешког положаја (сточари). Тиме је био издвојен од Срба који су углавном били ратари. Овиме Власи, иако остају издвојени, ипак због исте културе нису више етничка група у правом смислу. Тако је било све док османска освајања нису задесила просторе и урушила тадашњи феудални систем и увела свој који се више фокусирао на веру, чиме је дошло до стапања православних Влаха у Србе. То је довело до већих промена укључујући и формирања племенске организације из 15. и 16. века чиме су се Власи брзо изгубили као страни етнички елемент и измешали са словенским становништвом, прихватајући српски. Ово је текло различитим током у зависности од простора на коме се дешавало и утицаја разноврсних елемената попут цркве која је тада била носилац културе, сегрегације словенског и несловенског становништва и слично. То није било ограничено само на Србе, већ и друге словенске балканске народе.[15] Ипак,ово постаје донекле проблематично када се из ове перспективе посматрају мали простори попут Брда и Зете на територији данашње Црне Горе. Ту је такво издвајање било теже, и те се асимилација вероватно десила раније још у крајем периода управе Немањића.[2] Такође, огроман број топонима у Пиперима је доминантно словенског порекла, што сведочи о томе да је српски идентитет био укорењен у тим просторима пре Османских освајања.[1] Осим тога, у време Немањића се развија српски феудални састав у коме је Власима препуштено сточарство, као и други послови те је свако ко би се бавио тиме био влах по сталежу. Такође, када су првобитно били издвојена етничка група у раном средњем веку, не треба заборавити и чињеницу да је до тог стапања могло доћи само ако је у тим просторима било већинских Словена у које се несловенско становништво могло утопити, као и да је то текло различитим периодима на различитим просторима. У сваком случају, било да се то десило у време српских средњовековних држава или у време османских освајања тих простора у 15. веку па надаље, Власи су се као страни етнички елемент утопили у суседно словенско становништво чиме престају бити други етнички елемент. Од тада, термин `Влах` се на српским просторима користи као синоним за Србе.[2][15][16] Словенско становништво ових крајева чинили су Лужани. Они су представљали бројно старије српско становништво које се касније постепеним слабљењем српске управе и нестанком жупске формације утопило у околно становништво и формирало племена попут Пипера и Бјелопавлића.[1][2][10] Код Пипера, асимиловањем старих Влаха од стране старих Срба настаје старији слој Пипера.[1][2] Та асимилација се десила рано захваљујући већ формираном српском идентитету, јаком српском културном утицају и позицији усред Зете, као и присутности бројнијег становништва словенског порекла, као и формиране лушке жупе, а о њој сведоче пописи из 15. века и раније, и топоними где се види да су становници великом већином носиоци српског, односно словенског идентитета.[1][2] Катуни у Горњој Зети средином XV века - простор Пипера, Лужана и Рогама ће касније чинити племе Пипера Рани помени Пипера Пипери се први пут спомињу у Млетачким документима почетком 15. века. Тада још нису формирали племенску организацију какву познајемо из каснијег периода. Према Константину Јиречеку, Пипери се спомињу први пут 1416. године у Скадарском земљишнику.[17] Историчар Бранислав Ђурђев је указао да је то непосредан спомен, те да се ради о досељенику из Пипера у скадарској области.[2] Један од спомена јесте из 1455. године у српском православном манастиру Врањина, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом горње Зете који је прихватио његову управу.[10] Ту се осим Куча спомињу и Пипери под тим именом, а један од захтева упућеним Млечанима и Стефану Црнојевићу је био да им свештенство не може бити католичко, него да им се остави православно.[3][18] На основу тога, закључује се да су Пипери још у то време били православци.[14] Први спомен Пипера код Дубровчана јесте онај из 1444. године у коме су споменули напад Пипера, Бјелопавлића и Васојевића, под вођством два Бјелопавлића Радосава Димитровића и Радоње Ружића, убили и опљачкали једног Дубровачког трговца.[10] Нажалост, због недостатака историјских списа из ранијих периода, остаје непознато када су се Пипери као племе тачно формирали.[14] Ипак, оно што јесте познато је да се одлике племенске организације стичу крајем 15. века и негде у току 16. века Пипери постају потпуно формирано племе.[2] Крајем 15. века, територије Пипера заузимају Османлије. Према Ђурђеву, Пипери још увек нису попримили пуну племенску организацију какву познајемо у 16. веку. Тада је на месту Пипера и Братоножића формирана Пиперска нахија. Становништво се делило по томе ко им је казнец, словенска титула коју носи особа задужена за прикупљање пореза и дажбина, што се може видети из пописа 1497. године.[2] Према Ердељановићу, Пипери још увек нису били обједињена територија, али са тиме се не слаже Ђурђев који указује да су 1485. године Пипери према историјским изворима из тог периода, попут турских дефтера, већ били сједињена територија која је обухватала и територију Братоножића.[2] Крајем 15. и почетком 16. века почиње насељавање српских досељеника у Пипере из других крајева, чиме се стари Пипери као братство, односно старији слој са братствима попут старих Пипера, Мугоша, Лужана и других, утапају у новији или делом истискују. Тако се формира многобројнији новији слој Пипера који надјачава старији. Ти досељеници углавном имају по народном предању заједничко порекло, о чему ће бити речи у делу код родова.[2][19] У турским дефтерима од 15. века па надаље, се види да је говорни језик у тој области српски, а да доминирају поред хришћанских, и српска имена и веома мало оних несловенског порекла, а вера српска православна. Из њих се види и да је досељено становништво имало доминантно имена словенског порекла или православна у словенској верзији. У споменутом турском дефтеру из 1497. године се спомињу следеће личности као казнеци или спахије у својим селима: Божидар, син Вукотин; Божидар, син Дабижинов; Ђуро, син Лекин; Петар, син Ников; Радич, син Гомњенов; Нико, син Радешинов; Пешко, син Радешинов; Радич, син Рашков; Радул, син Вукашинов; Дабко, син Вукашинов; Вук, син Ђурђев; Ђуро, син Лијев (Илијев); Радич, син Лазаров; Никац, син Пајшин; Вук, син Никин.[2] Племенски период до Првог светског рата Већ током 16. века започињу местимични сукоби између Пипера и Османлија, а један је опеван и у песми Пиперски бој са Тахир-Пашом. Разлог тих борби је био одбијање плаћања харача од стране Пипера.[12][20] У периоду 16. века, Пипери у потпуности добијају одлике племенског уређења.[2] Као што је већ речено, у великом делу српске и једном делу западне историографије установљено је да је, већ тада становништво несловенског порекла добило српски идентитет. Ово је јасно на основу доминантних српских личних имена и језику из споменутих османских дефтера крајем 15. века. По виђењу Ћирковића, захваљујући бољим условима за сточарство и већ формираним катунима, као и османској управи, до потпуног мешања становништва словенског и несловенског порекла долази тек у време самог формирања племена.[2][15] Треба навести и да се у дефтеру Скадарског санџака из 1570. године је забележено да је раја у Пиперима масовно одбила да се попише.[2] Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару 1595. године, испровоцирало је православне Србе широм Османског царства. Појачана је активност ускока из Аустрије, а у периоду 1596. и 1597. године, на подручју данашње Црне Горе и Херцеговине избија устанак Срба под вођством војводе Грдана из данашњег Никшића. Побуна је избила у Бјелопавлићима и проширила се на стару Херцеговину, где су јој се придружила многа племена попут Дробњака, Пивљана и других.[21] Због овога и због погрешно пренесене вести да је османски султан Мехмед III погинуо у битки код Егера 1596. године, према Млечанину Лазару Соранцу (Lazzaro Soranzo), у побуну улазе и Пипери, Кучи, те и католички Клименти.[22] Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, те су предлагали папи да пошаље војску са којом би кренули у ослобађање Срба на простору данашње Црне Горе, као и да постави Србима једног човека, хришћанина, који би управљао њима. Како устанак није био добро организован, те је више представљао низ местимичних побуна и сукоба, као и због недостатка помоћи из хришћанских земаља, Османлије су га веома лако угушиле.[23] Ипак, после овога побуне Срба не престају. Године 1609, против Османлија избијају побуне у северној Албанији, чиме се придружују и суседна српска племена Пипери, Кучи и Бјелопавлићи, али и он, и поред одређених неуспеха Османлија, бива брзо угушен.[21][24] Због поновних побуна Пипера, Бјелопавлића и других Брђана, Османлије сакупљају велику војску од 40,000 људи и нападају споменута племена, приликом чега су она тешко страдала.[21][24] Ипак, ни овај напад није успео да у потпуности умири Пипере и друге Брђане, те су они спорадично дизали побуне све до периода пред Кандијски рат половином 17. века.[24] Говорећи о Србима, као народу који живи од Арбаније до Дунава, споменути Лазар Соранцо 1599. године наводи за племена у Зети да су српска, а међу њима набраја Пипере, Куче, Бјелопавлиће и племена на подручју Плава, али и католичке Клименте.[25][26] Више детаља о самим племенима даје Которанин Маријан Болица (Mariano Bolizza), који 1614. године у свом документу Извештај и опис Скадарског санџака наводи Пипере као српско православно племе, чији вођа је Радослав Божидаров.[2][27] У току периода под османском окупацијом, осим сукоба са Османлијама, умели су да се дешавају и мањи окршаји између и унутар самих српских племена.[4] Године 1658, под утицајем Млетачке републике, Пипери, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Клименти, Хоти и Груда формирају такозвани Алај Барјак, односно савез тих седморо племена са Млетачком републиком против Османског царства.[28] Нешто касније, побуне против Османлија избијају у Пиперима, Ровцима, Бјелопавлићима, Братоножићима, Кучима и Васојевићима.[29] Млечани пружају подршку Црногорцима и Брђанима и касније, све док их Османлије нису поразиле и избациле из Старе Црне Горе.[24] У то време, скадарски паша Сулејман средином јула 1691. године, скупа знатну војску и напада Пипере и Бјелопавлиће, али се напад завршава поразом пашине војске.[24] Током 18. и 19. века, Пипери као једно од најратоборнијих брдских племена, воде многобројне битке против Османлија. У историји је познато више битака у којима су учествовали Пипери против турских везира међу којима су битке: против Осман-паше 1732, против Махмут-паше 1788, против Махмут-паше, битка на Мартинићима 1796, против Тахир-паше, око 1810. Због тога су опевани у бројним народним епским песама, међу којима су неке и у Његошевом делу Огледало српско. У писму послатом Русима из 1789. године које су саставили представници брдских племена, међу којима су били и Пипери, записано је да су сви они Брђани и српски кланови, односно племена, са православном вероисповести. Ово је био у складу са тадашњим виђењем, по чему су се Брђани раздвајали од Црногораца са подручја старе Црне Горе.[30] Машан Божовић Након битке на Мартинићима из 1796. године, Пипери и Бјелопавлићи улазе у састав Црне Горе. Касније, 1847. године долазе у жесток сукоб са Данилом због његовог сламања племенске аутономије, те су у јулу 1854. године Пипери, Кучи и Бјелопавлићи себе прогласили независност. Ипак, књаз Данило је успео да угуши њихову побуну.[31] Упоредо са борбама у Србији за време Првог српског устанка, брдска племена су започела нападе на Османлије на територији данашње Црне Горе. Због активног учешћа, многе племенске војводе су добиле од вожда Карађорђа Петровића барјаке. Међу њима су биле и Пипери Тодор Перишин Аћимић и Токо Павићев Божовић са Стијене.[32] У књажевини Црној Гори, Пипери су имали своје сенаторе попут чувеног Јола Пилетића. Активно су учествовали у војсци те земље и заузимали добре положаје. У то време, велики српски правник из Цавтата Валтазар Богишић је обилазио брдска племена са циљем да прикупи информације о правним обичајима које би му служиле за доношење његовог Општега имовинског законика за Црну Гору из 1888. године. Његов информатор у Пиперима је био сенатор Јоле Пилетић.[33] У периоду до 19. века, али и надаље, због веома лоших економских услова и сталних сукоба са Османлијама, доста Пипера се расељава у Србију и Босну. Неке од тих исељених породица су дале познате личности и војне заповеднике, међу којима је и Узун Мирко Апостоловић коме су се преци управо из Пипера доселили у Руднички крај, а касније у околину Београда.[34][35] Такође, по предању Рајића из Гледића и из Гуче, рођацима Рајића из Страгара, позната породица Рајић која се у Шумадију доселила из Нове Вароши, је претходно дошла из Пипера веома рано, још током 17. века. Од њих, конкретно Рајића из Страгара, потичу Танаско Рајић, Карађорђев барјактар из Првог српског устанка и командант у Другом српском устанку, као и познати српски песник Велимир Рајић из 19. века.[36] Средином 18. века се из Пипера у Шумадију досељавају преци данашњих Вујића из Липовца, потомци Дмитра Петровића Пипера, одакле је и чувени гуслар Живан Вујић (20. век).[36] Јоле Пилетић Мијајло Вучинић Међуратни период и Други светски рат У периоду до Првог светског рата, дали су већи број истакнутих личности попут Мијајла Вучинића[37] који је био дивизијар, гувернер, војвода и судија, Машана Божовића који је био председник општине Цетиње, и Јола Пилетића, сердара и народног хероја, који је због сукоба са црногорским краљем Николом I Петровић напустио Црну Гору и отишао у Ниш. Пред крај Првог светског рата, након Подгоричке скупштине, у Црној Гори избија Божићна побуна. То је био сукоб између ткз. Бјелаша, присталица уједињења Црне Горе са Србијом под влашћу династије Карађорђевића и Зеленаша који су били противници таквог уједињења. Како су Пипери били веома окренути војсци и династији Петровић, велики број Пипера се нашао на страни Зеленаша. Након престанка побуне, већи део њих ће постати присталице Комунистичке партије.[38] За ширење подршке Комунистичкој партији у периоду 1927. године и даље у, Пиперима био је одговоран будући народни херој, Иван Милутиновић.[39] Што се тиче периода Краљевине Југославије, сем политичара и војних лица, Пипери су имали и своје чланове у спорту. Међу њима је и фудбалер Милан Бецић, који је играо за клубове по Југославији и репрезентацију Југославије, а затим играо за клубове по Француској и Швајцарској.[40] За време Другог светског рата, велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, где треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Већи број Пипера је подржавао Партизане.[41] Мањи број је припадао Југословенској војсци у отаџбини, углавном уз четнике Баје Станишића. Дешавало се да се исте породице поделе у ове две групације. Пипери су дали велики број истакнутих припадника Народноослободилачке борбе и народних хероја попут Ивана Милутиновића, Арса и Блаже Јовановића, Саве Брковића, Владимира Владе Ћетковића и многих других. Неки од њих, попут Божа Љумовића, су касније прихватили Резолуцију Информбироа, након чега су завршили на Голом отоку,[42] док је Арсо Јовановић, први начелник Генералштаба Југословенске армије након њеног прихватања покушао да побегне у Румунију те је убијен на граници.[43] Међу комунистима треба истаћи и Др Вукашина Марковића, учесник Октобарске револуције и близак сарадник и пријатељ Владимира Лењина. Рођен је у Стијенама Пиперским 1874. године.[44] На челу припадника Југословенске војске у отаџбини у Пиперима је био Јовица Бољевић, а међу њима треба истаћи Саво Божовића, Милована Бешића, Павла Бешића који је био бивши председник општине и Ђорђија Бецића, пешадијског капетана Пипера, који је са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем погинуо на Острогу у нападу Партизана 1943. године.[45][46] Пиперска братства и родови Пипере чине многобројна братства са разгранатим родовима. Као што је већ речено, Пипери се могу поделити на старији слој мешовито словенско-влашког порекла и новији бројнији слој придошао из Братоножића, са којима су Пипери веома блиски.[2][19] И поред мањег броја старовлашких топонима, у свим пописима масовно преовладавају словенска имена.[2][19] Као што је споменуто, постоји могућност да су лично име Пипер(и) донели Јужни Словени који су дошли у те крајеве, јер је код њих то име било распрострањено, а код староседелаца тада није забележено. Племе као формација се јавља тек после доласка Срба у те крајеве.[19] Елементи племена се јављају формирањем катуна у време када су Османлије заузеле те просторе, а потпуне одлике родовске организације и после племена се јављају у 16. веку.[2] Постоје различита народна предања о настанку Пипера. По једној верзији, оснивач племена је особа по имену војвода Пипо, брат Васојев, оснивача Васојевића.[19][47] Код појединих племена, предање говори да је тај заједнички њихов предак дошао из Херцеговине.[47] Постоје многобројне верзије овог предања, у коме се често укључују и друга племена попут Озринића који су од Озра, брата Пиповог, а дешава се да су у та предања укључена и поједина албанска племена попут Хота и Краснића. И она такође имају предања о заједничком пореклу, али укључују потпуно друга племена и имена, а упућују и на потпуно друго порекло тог претка.[47] Ипак, ова народна предања су веома непоуздана, а могуће је да се ради о измешаним предањима старијег становништва тих крајева.[47] Између осталог, поједина генетска истраживања су утврдила да већина ових предања суштински нису могућа, самим тиме и нетачна, те да се радило о накнадном орођавању породица из тих крајева, током периода саплемењавања.[47] Споменути старији слој чине стари Срби Лужани и друге групе, као и групе старовлашког порекла које су асимиловане и у 15. веку потпуно стопљене са Србима.[13] Међу њима су стари Пипери, Рогамљани, споменути Лужани, Мрке, Новичани, Мугоше и други. Током 15. века су на том подручју они јасно формирани у катуне, али у виду дружина, из којих ће се касније ф