Radio philips mali na baterije, iz 70tih godina. Ne znam da li je ispravan

ORION RADIO mehanička olovka, bez drugih oznaka Mehanička olovka je korišćena i vide se tragovi korišćenja i vremena. Dimenzije olovke: dužina 121mm, prečnik 10mm Mine: 1,18mm Težina: 16g Pogledajte fotografije. Mogu fotografisati i dodatno po zahtevu.

Radio IRRADIO RS-60D Milano, na baterije, ne znam da li je ispravan

POSTER DIMENZIJE 44 CM X 29CM, U SUSTINI DOBRO OCUVAN

bosna radio televizija beograd

Komplet igala iz šestdesetih , za popravku niti ,mašni na najlon čarapama . To se nekad radio , nije se bacala čarapa . Koristilo se veće igle za popravku mašni i na đžemperima .A ima između i igala za heklanje .To su neke žene znale da rade sve.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

SPECIFIKACIJE: Prečnik zvučnika: 14mm Jačina: 95-98dB Frekvencija: 20-2000Hz Dužina kabla: 120cm Slusalice mogu raditi i na android uredjajima.

reprodukcija - odlična original datira u periodu 1880-1900 slika mnogo potseća na sliku Milene Pavlović Barili Миленина чукунбаба, Карађорђева најстарија ћерка Сава Карађорђевић. Atelje Beograd (od oko 1878.[312], [1916] do prve decenije XX veka[1], [2657]), sedište: 1. Dubrovačka br. 41 (predhodno tu deluje Anastas Stojanović)[1916], 2. Dubrovačka, kod Saborne crkve[2299] - Staro zdanje[110], 3. Studenička br. 55[1], [2636] moguće Beograd, ortački Štokman sin i Handžarlija[1766] (osamdesete godine XIX veka) Beograd i Šabac[2061], ortački Handžarlija i Sigl (osamdesete i devedesete godine XIX veka)[1] Beograd, ortački Handžarlija i Franja Martinek[766] (prva decenija XX veka). Biografija Fotografsku veštinu naučio je u inostranstvu[1916] (postoje određeni podaci o njegovim poslovnim vezama sa porodicom Štokman[1766], [2227]), mada ima nekih navoda da je učenik Sigla[1] Na kartonima u tekstu firme ponekad ne ističe mesto delovanja ateljea[312], što govori o putujućem radu Verovatno prvi srpski fotograf koji je robijao zbog prodaje (i izrade?) „sramotnih fotografija”[1317] Ortački fotografski atelje Handžarlije i Sigla u kraćem periodu paralelno i u isto vreme, radio je i u Beogradu i Šapcu[115], [2061], moguće da je svaki od ortaka sve vreme boravio u po jednom gradu, Sigl u Šapcu, a Handžarlija u Beogradu. Protokolisano je 1892. godine da je Handžarlija odsedao u beogradskom hotelu „Deligrad”, u septembru kao fotograf iz Beograda[1919], a u oktobru kao neko iz Šapca[1917], [1918] Beležio je događanja u Beogradu („Izlet češke kolonije u Košutnjak”[1], „Gosti kafane Kod duda”[2810]... ) Klijentela: Kraljice Natalija[2299], [2309] i Draga[353] Obrenović, kao i Laza Kostić[765], Stevan Sremac[503], Vladan Đorđević[2137], Branislav Nušić[764], Pera Todorović[2085], Milovan Glišić[3189], glumci[839], gardisti[2261]... Reklama ateljea je da radi „u bojama i bez boje počev od najmanje pa do prirodne veličine”[1916] Učenik Mihaila Handžarlije je poznati požarevački fotograf Mihajlo Simić[1289] Fotografije iz ortačkih ateljea Handžarlije sa Štokmanom i Martinekom izuzetno su retke Nema podataka o ortaku Franji Martineku. Tehnika Oprema fotografija: braon toner[764], ferlauf[765], [767], [773] i majolik[764], [768] tehnike. Za fotografije mladenaca, atelje je imao u ponudi posebne maske sa vencom od ruža[774]

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

48 x 68 cm 2 x presavijen movie poster, AFFICHE de FILM The Land That Time Forgot is a 1975 British-American fantasy/adventure film based upon the 1918 novel The Land That Time Forgot by Edgar Rice Burroughs. The screenplay was written by Michael Moorcock and James Cawthorn and directed by Kevin Connor. The cast included Doug McClure, John McEnery, Keith Barron, Susan Penhaligon, Anthony Ainley and Declan Mulholland. The movie begins with a bottle with a written manuscript inside it being thrown into the sea, hoping for it to be discovered later. Floating to the coast of England, a sailor discovers the bottle and opens to read the manuscript as Bowen Tyler (Doug McClure) narrates the events, much as we see in many of Edgar Rice Burroughs` novels. The story is set during World War I and involves the survivors of the sinking of a British merchant ship who are taken on board a German U-boat. Bowen Tyler and Lisa Clayton (Susan Penhaligon) are passengers on the ship torpedoed by Captain von Schoenvorts (John McEnery). Along with a few surviving British officers, Tyler convinces the other men to take over the surfacing submarine, this being their only chance for survival. After confronting the Germans on the deck, a fight ensues and they seize the German U-boat. Tyler takes command hoping to sail to a British port. Von Schoenvorts has his crew steer toward a safe sea port. But German officer Dietz (Anthony Ainley) gets loose and smashes the sub`s radio. Off course and running out of fuel in the South Atlantic, the U-boat and its crew happen across an uncharted subcontinent called Caprona, a fantastical land of lush vegetation where dinosaurs still roam, co-existing with primitive man. There are also reserves of oil which, if the Germans and British can work together, can be refined and enable their escape from the island. Tyler discovers the secret of Caprona: individuals evolve not through natural selection, but by migrating northward across the island. With the submarine working again, a sudden outbreak of volcanic eruptions occurs across the island. Dietz starts a mutiny and shoots Captain von Schoenvorts to take command. Dietz abandons Tyler and Clayton in Caprona in an attempt to escape, but the U-Boat cannot function in the boiling waters and the crew is killed as it sinks. Tyler and Clayton are stranded and being the only survivors of their group, they are forced to move northward. The movie ends with Tyler throwing the bottle, with the manuscript inside it, as seen in the beginning of the movie. Doug McClure as Bowen Tyler John McEnery as Captain Friedrich Von Schoenvorts Susan Penhaligon as Lisa Clayton Keith Barron as John Bradley Anthony Ainley as Lt. Dietz Godfrey James as Borg Bobby Parr as Ahm Declan Mulholland as Olson Colin Farrell as Whiteley Ben Howard as Benson Roy Holder as Plesser Andrew McCulloch as Sinclair Ron Pember as Jones Grahame Mallard as Deusett Andrew Lodge as Reuther Brian Hall as Schwartz Stanley McGeagh as Hiller Peter Sproule as Hindle Steve James as First Sto-Lu

Opis proizvoda • ZAŠTITA: Ova maska pruža izvanrednu zaštitu tvog Huawei P smart Z/Y9 Prime 2019/Honor 9X (EU) telefona od ogrebotina, udaraca i svakodnevnog habanja. • MATERIJAL: Izrađena od visokokvalitetnog materijala koji je istovremeno fleksibilan i izdržljiv, omogućava lako postavljanje i skidanje maske. • DIZAJN: Ultra tanka konstrukcija maske zadržava originalni izgled i osećaj tvog telefona, bez dodatne težine ili zapremine. • PRISTUP: Precizni izrezi omogućavaju lagan pristup svim dugmićima i portovima, zadržavajući funkcionalnost telefona na maksimumu. • GRIP: Poboljšana tekstura maske pruža bolje držanje telefona u ruci, smanjujući rizik od klizanja i padova. Kada je u pitanju zaštita tvog pametnog telefona, važno je izabrati masku koja neće kompromitovati stil niti funkcionalnost uređaja. TELEMPIRE maska za Huawei P smart Z/Y9 Prime 2019/Honor 9X (EU) je dizajnirana da bude tvoj pouzdani saputnik u svakodnevnom korišćenju, štiteći ga od neželjenih oštećenja, a da pritom zadrži njegovu eleganciju. Izrađena od materijala koji se lako prilagođava, ova maska obezbeđuje sigurno prianjanje i lako se postavlja oko tvog uređaja. Njen ultra tanak dizajn znači da nećeš ni osetiti da je tu, dok tvoj telefon ostaje zaštićen. Zahvaljujući precizno izrađenim izrezima, moći ćeš neometano da koristiš sve funkcije tvog telefona - kamere, dugmad za kontrolu zvuka, punjač i ostale portove su lako dostupni. Takođe, teksturisana površina maske pruža dodatnu sigurnost, sprečavajući klizanje uređaja iz ruke. Ne dozvoli da tvoj telefon trpi posledice svakodnevnog korišćenja. Opremi ga TELEMPIRE maskom i budi bez brige dok istražuješ, radiš ili se zabavljaš. Poseti našu stranicu i pronađi idealnu zaštitu za svoj Huawei P smart Z/Y9 Prime 2019/Honor 9X (EU) telefon.

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Đuro Rosembeker Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]

Sa slika. Slato u Atletski Klub Partizan : Šalje Zvonko HukeLJ Prima : Franjo Mihalić Фрањо Михалић Фрањо Михалић Franjo Mihalić.jpg Личне информације Датум рођења 9. март 1920. Место рођења Велика Лудина Краљевство СХС Датум смрти 14. фебруар 2015. (94 год.) Место смрти Београд Србија Спортске информације Спорт маратон, 10.000 метара Клуб ХШК Конкордија, Младост, АК Партизан Достигнућа и титуле Награде Златна значка, СГ 1952, 1956. и 1957 Успеси и медаље Атлетика Маратон Олимпијске игре Сребрна медаља — друго место 1956. Мелбурн 2:26,32 Балканске игре Златна медаља — прво место 1956. Београд 2:16:25 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Трка на 10.000 метара Медитеранске игре Сребрна медаља — друго место 1951. Александрија 31:42,8 Балканске игре Златна медаља — прво место 1954. Београд 30:29,4 Златна медаља — прво место 1957. Атина 29:37,6 Крос (14,5 км) Интернационално првенство Златна медаља — прво место 1953. Париз 47:53 Бронзана медаља — треће место 1953. Париз екипно |} Фрањо Михалић (Велика Лудина, 9. марта 1920 — Београд, 14. фебруар 2015) био је југословенски атлетичар и тренер, специјалиста за дуге пруге, а највише маратон. Почеци бављења спортом Спортом се почео бавити веома рано. Најпре је играо фудбал у Загребу (Графичар). Наставио је као бициклиста у загребачком Олимпу. На бициклу је поломио руке и ноге[1], али је све то пребродио својом легендарном упорношћу. Кад је оставио бициклизам да би се одао трчању нико му није давао озбиљне шансе. Његова спортска фигура је одударала од фигура славних атлета. Само су познаваоци његовог карактера, упорности, марљивости и снажне воље веровали су његов успех. Све своје недостатке надокнадио је снагом воље и успео је да се годинама одржи у врху југословенске и светске атлетике. Атлетиком је почео да се бави као члан ХШК Конкордија Загреб 1941. године. После Другог светског рата до 1947. је члан загребачке Младости, кад прелази у АК Партизан где је остао до краја живота тренирајући млађе категорије атлетичара. Атлетска каријера Од почетка је почео да се бори са штоперицом и рекордима, у каријери је оборио 22 рекорда, не рачунајући најбоља времена у маратону, која се нису водила као рекорди. Био је рекордер три пута на 5.000 м, 12 пута на 10.000 м, по једанпут на 15.000 м и 25.000 м, два пута на 20.000 м и у трчању на један сат. Лични рекорди у олимпијским дисциплинама су му 14:18,0 на 5.000 и 29:37,6 на 10.000 м и 2:21,23 у маратону. Побеђивао је на маратонима у Токију, Москви, Бостону и Атини, на Поноћној трци у Сао Паолу, а 1951. победио је у Паризу на Кросу нација, претечи светског првенства., Кросу Пет млинова у италијанском Лењану где је побеђивао три пута... На европским првенствима најбољи пласман му је 5. место 1954. на 10.000 м (29:59,6), а на Олимпијским играма учествовао је три пута. Дебитовао је 1952. у Хелсинкију 18. местом на 10.000 м (30:53,2), у Мелбурну 1956. освојио је сребро у маратону са 2:26,32, а 1960. у Риму у 39. години био је 12. у маратону са 2:21,52. Највећи успех остварио је на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године, када је освојио сребрну медаљу у маратону резултатом 2:26:32. Године 1957. је члан репрезентације Балкана у мечу са Скандинавијом. Победио је у трци на 10.000 метара и маратону. Добитник је прве „Златне значке“ листа `Спорт“ за најбољег спортисту Југославије 1957. године а за спортисту године, такође је проглашаван и у анкетама Спортских новости (1952, 1956. и 1957) и Политике (1956). Завршетак каријере Фрањо Михалић је радио као наставник физичке културе у Војној гимназији у Београду, а имао је и дугу и успешну каријеру и у ветеранској конкуренцији, активан је био као тренер тркача Партизана, атлетски судија и организатор атлетских такмичења. Занимљивости Посебан куриозитет је да најбољи југословенски маратонац свих времена, сребрна медаља са Олимпијских игара у Мелбурну, победник највећих светких маратона, никад није био првак Југославије у маратону Михалић је учествовао на 1075 званичних такмичења, прешавши на њима 166.250 километара.[2]