sa potpisom autorke redak kolekcionarski primerak Prensa MPPC (08/11/2019) El 8 de noviembre de 1902, de manera circunstancial, nació en Trinidad, Mercedes Carvajal Montes, a quien los venezolanos y especialmente el mundo literario, reconoce por su seudónimo Lucila Palacios. Escritora, ensayista, dramaturga, diplomática y líder social, esta mujer es reconocida como una de las más destacadas representantes de las letras venezolanas, del pasado siglo XX. Su infancia transcurrió en una gran casona de la calle Libertad, de Ciudad Bolívar, que su abuelo materno, Ramón Isidro Montes, mandara a construir en 1850; y que en la actualidad es la sede de la biblioteca Rómulo Gallegos de esa entidad. Desde temprana edad, la niña Mercedes tuvo contacto con el mundo de la cultura y de las letras, gracias a un tío materno, quien era poeta y gran lector y siempre la llevaba a participar en espectáculos y veladas literarias. Fue así como desde los 7 años, comenzó la que tiempo después, sería una brillante carrera como escritora. A sus 20 años contrajo matrimonio con Carlos Arocha Rodríguez, el 25 de agosto de 1923; y a partir de entonces se le conoció como Mercedes de Arocha. Tuvo la gran fortuna de contar con un esposo que estimuló su vena literaria y quien se convertiría en el primero de sus lectores y crítico. De su matrimonio nacieron cuatro hijos: Josefina (1928); Carmen Luisa (1930); León (1932) y Eduardo (1936), este último falleció en 1950 a causa de una cardiopatía congénita, lo cual fue un duro golpe para Lucila, pero que por fortuna para sus lectores, la llevó a refugiarse aún más en la escritura. Es a la edad de 29 años (1931) cuando asume el seudónimo Lucila Palacios, como un homenaje a la poetisa chilena Gabriela Mistral (Lucila Godoy) y a la madre de nuestro Libertador (Concepción Palacios). Con su nuevo nombre dio a conocer su obra literaria; y este le acompañó hasta el final de su vida y más allá. Lucila Palacios fue una mujer emancipada, una dama verdaderamente adelantada a su época, que incursionó en campos que para entonces parecían destinados solo a los hombres. Además de escritora, fue una gran luchadora por los derechos de la mujer, de la maternidad, de la infancia. Por ese motivo, fue electa constituyentista de la Asamblea Nacional Constituyente de 1947, por el estado Bolívar, y senadora por el Distrito Federal entre 1948 y 1952. Durante los períodos presidenciales de Rómulo Betancourt y Raúl Leoni, se convirtió en la primera embajadora de Venezuela en Uruguay (1959-1969), cargo en el cual permaneció hasta que Rafael Caldera obtuvo la presidencia de Venezuela. En Uruguay desarrolló una extraordinaria labor, especialmente en el campo de las artes y las letras, una de sus primeras actividades fue poner en funcionamiento una biblioteca en la sede de la embajada, que contó con 5 mil ejemplares y a la cual denominó “Andrés Eloy Blanco”. En ese país fue honrada como Miembro Correspondiente de la Academia Nacional de las Letras en Montevideo; ya que nunca dejó de escribir y en ese tiempo continuó publicando relatos y cuentos. Venezuela hizo lo propio y la eligió como Individuo de Número de la Academia Venezolana de la Lengua, a la cual se incorporó el 21 de octubre de 1981 convirtiéndose en la primera mujer en obtener esa posición; y en 1982 fue nombrada Miembro Correspondiente de la Real Academia Española. Reconocimientos y galardones. Muchos fueron los reconocimientos y galardones que Lucila Palacios recibió a lo largo de su vida. Entre ellos podemos mencionar: Diploma de Honor en el Premio de Matanzas en Cuba (1939); Premio en el IV Concurso de la Asociación Cultural Latinoamericana y Premio Municipal de Teatro para niños, ambos en 1943; Premio de Novela “Arístides Rojas” (1949); Orden del Libertador en el grado de Gran Cordón (1967); Hija ilustre de Ciudad Bolívar (1969); Mujer de Venezuela, por la Unión Americana de Mujeres, Capítulo Venezuela (1971); Ordenes Andrés Bello (1978), Francisco de Miranda (1978) y Manuel Píar (1986). Igualmente, el Círculo de Escritores de Venezuela creó en 1991, el “Premio Lucila Palacios”, para reconocer al escritor del año y varias instituciones educativas, llevan con orgullo el nombre de esta ilustre venezolana. Obra Lucila Palacios fue una extraordinaria productora de textos. Novelas, cuentos, relatos breves, leyendas, obras de teatro, discursos, páginas históricas, biografía y auto biografía, forman parte de su inventario de obras, la mayoría de las cuales se encuentran en la Biblioteca Nacional, y con motivo de su 117 aniversario, se muestran en la sala de lectura de la colección Bibliográfica Contemporánea, en el nivel AP-0. En dicha muestra, destaca un ejemplar de pequeño formato con una Edición Especial de Aguilar, SA. Madrid 1954, que compila varios textos de la autora, con prólogo de Pedro Díaz Seijas y el veredicto del premio otorgado a su novela “Tres palabras y una mujer”, firmado por Ana Julia Rojas el 26 de marzo de 1943. Igualmente, en la colección Antigua, sala de Libros Raros y Manuscritos, ubicada en el nivel AP-2 del cuerpo de los Servicios de Atención al Público de la Biblioteca Nacional, existen dos cajas contentivas de la colección Lucila Palacios, en la cual se encuentran sus manuscritos, discursos y fotografías, entre otros documentos pertenecientes a esta escritora. Novelas: “Los Buzos” (1937), “Rebeldía” (1940), “Tres Palabras y una mujer” (1943), “El corcel de las crines albas” (1950), “Cubil” (1951), “El día de Caín” (1958), “Tiempo de siega” (Madrid 1960), “Signos en el tiempo” (México 1969), “La piedra en el Vacío” (1975), “Látigo” (1983), y “¡No!” Cuentos y Teatro: “El bazar de Venus”, “Trozos de vida” (1942), “La gran serpiente” (1943), “El demonio de Stefan Zweig”, “Cuento de la ribera del Yaracuy”, “Mundo en miniatura” (1956), “Cinco cuentos del Sur” y “Ayer violento” (Montevideo, 1962 y 1965), “Una estrella en el río” (1965), “Cuentos de paz en un jardín” (1968), “Cristal de aumento” (1982). Poesía: “Poemas de noche y de silencio” (Montevideo 1964), “Cuartillas cívicas” (Montevideo 1968), “Dos hombres y un mundo mágico” (1977), en su inventario también se encuentra una biografía de Teresa Carreño y su discurso cuando la compositora fue trasladada al Panteón Nacional; el discurso de incorporación a la Academia y su autobiografía recogida en dos tomos. Pero Lucila no solo escribió literatura, también incursionó en el periodismo, convirtiéndose en una gran colaboradora de diversos medios, tanto impresos como en radio, en Venezuela y Uruguay. Su nombre quedó plasmado en las páginas de “El Nacional”, “El Universal”, “El Bolivarense”, y “El Luchador”, en Venezuela; y “El País”, “El Día” y “La Mañana”, de Montevideo, Uruguay. Escribió para la “Revista Nacional de Cultura”, desde su fundación; así como también en “Arte y Libros”, “Ellas”, “Kelenda” y “El Alba”. Junto a María Luisa Escobar producía una serie para niños en Radio Caracas Radio, llamada “La caja de juguetes” (1939). Lucila Palacios murió en Caracas, el 31 de agosto de 1994. Para entonces contaba con 92 años. T y F: Biblioteca Nacional MÁS NOTICIAS COMO ESTA La Batalla de Carabobo será recreada en una miniserie dirigida por Luis Alberto LamataMinistro Ernesto Villegas brindó apoyo y deseó pronta recuperación al cantautor Gualberto Ibarreto contagiado con Covid-19

DJELOVANjE POTRESA NA ZGRADE, predavanje prof. dr Andrije Mohorovičića u H.D.I. i A. dne 1. ožujka 1909., preštampano iz „Vijesti hrv. društva inžinira i arhitekta“, Tisak i litografija C. Albrechta, Zagreb, 1911. Originalni meki papirni povez. Odlična očuvanost, bez većih oštećenja. Jezik hrvatski, latinica, 79 str. ANDRIJA MOHOROVIČIĆ, hrvatski geofizičar (Volosko, 23. I. 1857 – Zagreb, 18. XII. 1936). Nakon studija matematike i fizike u Pragu, radio kao gimnazijski profesor u Zagrebu i Osijeku, a potom kao profesor na Nautičkoj školi u Bakru (od 1882), gdje je predavao meteorologiju i 1887. osnovao meteorološku postaju. Od 1892. bio je upravitelj meteorološkog opservatorija u Zagrebu, koji je preuzeo nadzor i upravu nad svim meteorološkim postajama u tadašnjoj banskoj Hrvatskoj. Mohorovičić je doktorirao 1893. u Zagrebu disertacijom O opažanju oblaka, te dnevnom i godišnjem periodu oblaka u Bakru. Godine 1898. postao je pravi (redoviti) član JAZU, a od 1910. izvanredni sveučilišni profesor s predavanjima iz geofizike i astronomije. Mohorovičićev rad na području meteorologije obuhvaća istraživanje bure na području krša i gibanja oblaka; konstruirao je nefoskop za određivanje smjera i brzine oblaka te vertikalnih gibanja zraka. Dva rada, Tornado kod Novske (31. V. 1892) i Vijor kod Čazme (20. VIII. 1898), u kojima je potanko istražio pojave jakog nevremena, pobudila su zanimanje i u znanstvenim krugovima Europe jer su bila prvi sinoptički prikaz razorna djelovanja vjetra, koji je kod Novske podignuo uvis željeznički vagon od 13 t i nosio ga 30-ak metara. Mohorovičić je procijenio da je na tom području ciklonalno kruženje vjetra dostiglo brzine između 46 m/s i 158 m/s. Istraživao je i klimu Zagreba na osnovi podataka o oborinama, a proučavao je i smanjenje temperature zraka s porastom visine. Godine 1892. Mohorovičić je prvi u nas uveo službu točnoga vremena, najprije na temelju opažanja prolaza zvijezda meridijanom, a od 1913. na temelju primanja radiosignala iz Pariza. Osnovni poticaj za proučavanje potresa Mohorovičić je našao u katastrofalnom potresu koji je zahvatio Zagreb 9. XI. 1880., a već 1901. postavio je u Zagrebu seizmološku postaju, koja je 1908. i 1909. nabavila dva nova, tada najmodernija seizmografa, koja su 28. XII. 1908. zabilježila i katastrofalan potres što je zahvatio talijanske gradove Messinu i Reggio. Mohorovičić je netom zatim objavio pionirski i vizionarski rad Djelovanje potresa na zgrade, u kojem upozorava na nužnost pridržavanja posebnih propisa pri gradnji zgrada u potresnom području. Na osnovi detaljnoga proučavanja podataka o više potresa, Mohorovičić je značajno pridonio određivanju epicentra potresa, pa se krivulje hiperbole koje se koriste u tom postupku nazivaju Mohorovičićeve epicentrale. Mnogo je radio i na usavršavanju seizmografa pa je već 1917. izradio prijedlog za konstrukciju novoga seizmografa za bilježenje horizontalnih gibanja tla, ali koji se zbog nedostatka novčanih sredstava nažalost nikada nije ostvario. Najveći doprinos znanosti Mohorovičić je ostvario otkrićem diskontinuiteta u Zemljinoj kori. Vrlo temeljitim proučavanjem pokupskoga potresa od 8. listopada 1909. god. 39 km jugoistočno od Zagreba, Mohorovičić je utvrdio da se na određenoj dubini Zemlje skokovito mijenja brzina širenja potresnoga vala, što je pripisao promjenama u sastavu Zemljine kore na dubini od 54 km, na mjestu mjerenja u Pokupskom. Prema Mohorovičiću, u najgornjem dijelu Zemljine kore brzina potresnoga vala c neprekidno raste s dubinom u skladu s tzv. zakonom potencije c = ch(rh/r)k gdje je ch ishodišna brzina u hipocentru potresa, rh udaljenost hipocentra od središta Zemlje, r udaljenost točke u kojoj se određuje brzina c od središta Zemlje i k eksponent koji odražava porast brzine s dubinom. Tom je pretpostavkom uspio riješiti sva pitanja u vezi sa širenjem potresnoga vala u najgornjem dijelu Zemljine kore, a gornji je izraz ušao u znanost kao Mohorovičićev zakon. Mnogobrojna kasnija istraživanja povrdila su opstojnost granične plohe (plohe diskontinuiteta brzine) najgornjega dijela Zemlje i u drugim područjima našeg planeta, pa je ta ploha u njegovu čast nazvana Mohorovičićev diskontinuitet, ili kraće Moho. Pokazalo se da debljina Zemljine kore, odnosno dubina Mohorovičićeva diskontinuiteta, nije svuda jednaka te da varira od mjesta do mjesta. Podno planinskih lanaca doseže dubinu i do 70 km, a podno dubokih oceana nalazi se na dubini od samo 5 km. U prosjeku se nalazi 33 km ispod površine Zemlje. Mohorovičić je proučavao i razlike plitkih i dubokih potresa, a tek je polovicom XX. st. važnost njegova otkrića potaknula američke istraživače na poseban znanstveni projekt istraživanja Mohorovičićeva diskontinuiteta nazvan Mohole, kojim se bušenjem Zemljine kore na njezinu razmjerno tankom dijelu, ispod oceana, željelo okriti njezin sastav. Poslije su takva bušenja provedena i u Sovjetskom Savezu. Mohorovičić se ubraja među najznamenitije hrvatske znanstvenike. Po njem je nazvan jedan krater na Mjesecu, i to na strani nevidljivoj sa Zemlje, a njegovo ime nosi i Geofizički zavod Prirodoslovno-matematičkoga fakulteta u Zagrebu. Glavna djela: Klima grada Zagreba (1897), Potres od 8. X. 1909 (1909), Hodografi longitudinalnih i transverzalnih valova potresa (1922), O pitanju prave osjetljivosti seizmografa (Zur Frage der wahren Empfindlichkeit eines Seismographen, 1926). Izuzetno retko.

odlično očuvano kao na slikama retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Spoljašnje veze 4 Literatura Biografija Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[11] antikvarne knjige

Retko u ponudi Epizoda iz rata 1912/1913. godine Posveta pisca ilustrovao Bogosav Konjevod prelep dizajn korica Bogosav Konjevod srpski dadaistički i avangardni slikar Sarajevo / Beograd 1926. Jovan Mokranjac (1888 — 1956) bio je veliki srpski violončelista, rođen u Beogradu 13. januara 1888. Njegov otac Vasilije i veliki srpski kompozitor Stevan Stojanović Mokranjac bili su rođena braća. Upravo Stevan Mokranjac prepoznao je Jovanov talenat i uputio ga u Nemačku na školovanje. Tamo je završio konzervatorijum i postao prvi srpski školovani violončelista. Po povratku sa studija prošao je albansku golgotu sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu, o čemu govore i njegove drame, od kojih su neke izvođene u Narodnom pozorištu između dva svetska rata. Bio je jedan od predavača u Srpskoj Muzičkoj školi (danas Muzička škola `Mokranjac`),[1] a zatim docent Muzičke akademije u Beogradu i solista orkestra opere Narodnog pozorišta u Beogradu. Jedan je od osnivača Simfonijskog orkestra Radio Beograda. Njegova metodika nastave violončela dobila je izuzetne pohvale od Navare, Furnijea, i drugih velikih violončelista i pedagoga zapadne Evrope pedesetih godina XX veka, kao i od profesora Moskovskog konzervatorijuma za muziku Sergija Kriševickog, koji ga je pozvao da predstavi ovo svoje revolucionarno delo, sa mnogim novinama u obučavanju mladih talenata. Jovan Mokranjac Datum rođenja 13. januar 1888. Mesto rođenja Beograd Srbija Datum smrti 18. decembar 1956. (68 god.) U jeku priprema za Rusiju, 18. decembra 1956. godine, umro je na rukama svog najboljeg učenika Andreja Tarasjeva, koji je trebalo da predstavi njegovu metodiku na Moskovskom konzervatorijumu. Violončelo Jovana Mokranjca tada je zaćutalo, pošto je Tarasjev prestao da se bavi muzikom posle smrti svog velikog profesora i postao profesor Filološkog fakulteta u Beogradu na katedri za slavistiku. Violončelo je ostalo u porodici Tarasjev, pošto ga je Mokranjac ustupio Andreju za života, a na njemu su izvesno vreme svirale poznate srpske čelistkinje srednje generacije Sandra Belić i Ksenija Janković. Pošto je bio u nemilosti u vreme komunističkog režima u Srbiji i Jugoslaviji, Jovan Mokranjac je doživljavao mnoge nepravde za života, a njegova metodika nikada nije zaživela. Njegov sin Vasilije Mokranjac nasledio je talenat za muziku i postao jedan od najznačajnih srpskih kompozitora XX veka. Kao i otac doživeo je mnoge nepravde u vreme komunističkog režima i tragično preminuo. Ipak, njegova dela danas rado izvode mnogi muzičari. Tags: Balkanski rat ratovi istorija srba srpska srpskog naroda avangarda avangardni dizajn avant-garde design serbian painter b. konjevod dadaizam konstruktivizam secesija ...

Kupindo - Kupovina preko Interneta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo 6 Lista želja 13 Kako kupiti? Za firme Kupindo Kupite Knjige Antikvarne knjige Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 1 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 2 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 3 136 pregleda Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Kako da kupim? Cena: 9.900 din Želi ovaj predmet: 2 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Post Express Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) Lično Grad: Kraljevo, Kraljevo Prodavac Macondo (2654) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 4111 Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1900 - 1949. Tematika: Alternativna medicina Autor: Domaći Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Jezik: Srpski MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: tvrd Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis na prvom listu, 4-5 braonkastih mrljica i knjiga je uredna i dobro očuvana Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je `Muzikalnu psihoterapiju`, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen.

Opis proizvoda Nillkin FreePods FP01 TWS bežične bluetooth slušalice crne boje Uparivanje slušalica Kada se slušalice izvade iz priključne stanice, automatski prelaze u režim pretraživanja Bluetooth uređaja. Slušalice se, zavisno o tome koriste li se u paru ili odvojeno, prvo međusobno automatski povezuju, a zatim i na ciljni uređaj. Bluetooth 5. 0 standard Verzija Bluetooth-a osigurava nesmetani i bežični rad sa najnovijim uređajima opremljenim Bluetooth modulom. Vredno je dodati da su Bluetooth standardi unazad kompatibilni, tako da nije važno koju verziju Bluetootha imate na uređaju. Slušalice će takođe raditi sa njim. Slušalice se pune u futroli Futrola za slušalice takođe funkcioniše kao kompaktna baterija za napajanje u kojoj se mogu puniti. Kapaciteta je oko 400 mAh, što je dovoljno za potpuno punjenje slušalica nekoliko puta. Kompaktne dimenzije, udobnost korisnika Male dimenzije slušalica i futrole omogućavaju praktičnu upotrebu i prenos. Kompatibilnost sa Android, iOS, Windows Slušalice se mogu povezati na bilo koji uređaj opremljen Bluetooth standardom. Bez obzira da li će to biti telefon, tablet ili računar sa Androidom, iOS-om, Windowsom, lako ih možete povezati.

Opis proizvoda Nillkin FreePods FP01 TWS bežične bluetooth slušalice bele boje Uparivanje slušalica Kada se slušalice izvade iz priključne stanice, automatski prelaze u režim pretraživanja Bluetooth uređaja. Slušalice se, zavisno o tome koriste li se u paru ili odvojeno, prvo međusobno automatski povezuju, a zatim i na ciljni uređaj. Bluetooth 5. 0 standard Verzija Bluetooth-a osigurava nesmetani i bežični rad sa najnovijim uređajima opremljenim Bluetooth modulom. Vredno je dodati da su Bluetooth standardi unazad kompatibilni, tako da nije važno koju verziju Bluetootha imate na uređaju. Slušalice će takođe raditi s njim. Slušalice se pune u futroli Futrola za slušalice takođe funkcioniše kao kompaktna baterija za napajanje u kojoj se mogu puniti. Kapaciteta je oko 400 mAh, što je dovoljno za potpuno punjenje slušalica nekoliko puta. Kompaktne dimenzije, udobnost korisnika Male dimenzije slušalica i futrole omogućavaju praktičnu upotrebu i prenos. Kompatibilnost sa Android, iOS, Windows Slušalice se mogu povezati na bilo koji uređaj opremljen Bluetooth standardom. Bez obzira da li će to biti telefon, tablet ili računar sa Androidom, iOS-om, Windowsom, lako ih možete povezati. Vidi još informacija

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Model Xiaomi WATCH 2 LITE GL Tip Smart sat Displej 1,55″, TFT LCD Rezolucija: 320 × 360 px Funkcije 100+ sportskih režima Merač srčanog ritma Kontaktni senzori za brzinu otkucaja srca Merenje pulsa: Automatsko Senzor kiseonika u krvi Praćenje kvaliteta sna Obaveštenja Vremenska prognoza Alarm Kontrola muzike GPS GLONASS Galileo Ostalo Kompatibilnost: Android 6.0 i noviji, iOS 10 i noviji Narukvica: Termoplastični poliuretan, Dužina:14 cm – 21 cm Boja Plava Baterija 262 mAh Autonomija rada do10 dana, Do 5 dana pod većim opterećenjem Dimenzije (ŠxVxD) 4,1 cm x 3,5 cm x 1,09 cm Težina 35 g Deklaracija Tip i model XIAOMI Redmi Smart Watch 2 Lite GL Plavi Naziv i vrsta robe Pametni satovi Uvoznik Nema podataka Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

prevod s latinskog od Jelene Marković tvrde korice/zlatotisak/ odlično očuvana minimalni tragovi na koricama potpisana na naslovnoj prigodna posveta na belom predlistu upućena Mihajlu Avramović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Mihailo Avramović Lični podaci Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd, DF Jugoslavija Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) bio je srpski publicista, naučni radnik i političar. Biografija Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje./ a posvetio suplent bogoslovije Sv Save Josif Cvijović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Josif Cvijović (Drežnik, 28. avgust (jk) 1878 — Beograd, 3. jul 1957) je bio episkop bitoljski od 1920. do 1931, i mitropolit skopski Srpske pravoslavne crkve, od 1932. do 1957. godine. Biografija Rođen je u selu Drežnik od oca Krste i majke Jelisavete. Osnovnu školu završio je u Požegi i šest razreda gimnazije u Užicu. Pravoslavnu bogosloviju je završio u Beogradu. Oženio se i rukopoložen je u čin đakona 15. septembra 1903, a u čin sveštenika 1. oktobra 1903. Bio je sveštenik u makoviškoj i zatim dragojevačkoj parohiji. Josif je sa suprugom Milevom imao dve ćerke, starija je rođena maja 1904. a mlađa septembra 1905. i umrla 1. novembra 1905. 21. novembra 1905. umrla je i Josifova supruga. Kada je ostao udovac zamonašio se 15. septembra 1913. u manastiru Rakovica. Završio je Duhovnu akademiju u Kijevu i magistrirao tezom „Uloga srpskog sveštenstva u oslobađanju svoga naroda“. Po povratku iz Kijeva predavao je jedno vreme u Bogosloviji u Beogradu i rukovodio Monaškom školom u manastiru Rakovica. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu gde je bio vojni sveštenik u četničkom odredu Vojvode Vuka. Poslat je u diplomatsku misiju u Bizerti, zatim u Rusiju, a od 1917. je bio rektor u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji u Oksfordu gde je radio zajedno sa Nikolajem Velimirovićem. Po završetku rata postao je rektor Prizrenske bogoslovije i sa tog mesta je izabran 19. decembra 1920. za episkopa bitoljskog. U Bitolju je osnovao bogosloviju gde je predavao jeromonah Jovan Šangajski. Godine 1931. su ujedinjene eparhije ohridska i bitoljska i sedište je postavljeno u Bitolj, a episkop objedinjene ohridsko-bitoljske eparhije bio je dotadašnji episkop ohridski Nikolaj Velimirović. Tokom 1930. i 1931. zajedno sa jeromonahom Justinom Popovićem poslat je u Prikarpatsku Rusiju (Karpato-Ukrajina) koja je tada pripadala Češkoj. Njihov zadatak je bio da pravoslavce koji su pounijaćeni vrate u pravoslavlje. Izabran je sa mesta episkopa bitoljskog za mitropolita skopskog i ustoličen u Skoplju 1. januara 1932. godine. U Skoplju je pokrenuo časopis „Hrišćansko delo“. U Skoplju se tada osniva Crkveni muzej Južne Srbije zaslugom Radoslava Grujića, kao i prva Galerija fresaka u tadašnjoj državi. Uz njegovu i zaslugu patrijarha Varnave dobrotvorka Persa Milenković se odlučila da podigne manastir Vavedenje u Beogradu. U svom rodnom selu Drežniku mitropolit Josif je podigao školu i crkvu. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Skoplja su ga proterali Bugari 5. maja 1941. godine. Došao je u Beograd kada su već bili uhapšeni patrijarh Gavrilo i episkop žički Nikolaj. Okupljeni oko njega svi prisutni episkopi, niški Jovan, šabački Simeon, braničevski Venijamin, zvorničko-tuzlanski Nektarije, vikarni Arsenije i Valerijan, sastavili su Sinod koji je delovao u ratnim uslovima od 1941. do 1947. godine. Predsednik ovog Sinoda u odsustvu patrijarha bio je mitropolit skopski Josif. Tokom rata organizovao je ekipu Srpske crkve koja je sarađivala sa Komesarijatom za izbeglice Tome Maksimovića. Posle Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ostala bez imanja i prihoda, pa je mitropolit Josif u zgradi Patrijaršije 1946. osnovao Zavod za izradu sveća. Rukovođenje crkvom preuzeo je patrijarh Gavrilo po povratku u Beograd 1946. godine. Mitropolit Josif je sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“, koji svedoči o teškom ratnom periodu, koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Posle Drugog svetskog rata vlast mu nije dozvolila da se vrati u Skoplje i preuzme upravljanje eparhijom. Nastanio se tada u Vranju da bi upravljao delom skopske eparhije kome je Vranje pripadalo. Međutim i odatle je proteran. Bio je od aprila 1945. do novembra 1946. administrator mitropolije crnogorsko-primorske. U drugoj polovini 1950. je uhapšen i držan u zatvoru bez suđenja, kasnije je pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu bio je 18 meseci administrator eparhije žičke u odsustvu vladike Nikolaja. Kada je oboleo živeo je u manastiru Vavedenje u Beogradu gde je i umro 3. jula 1957. godine. Sahranjen je u manastirskom dvorištu pored mitropolita zagrebačkog Dositeja...

Izdavač : Državna štamparija Beograd Godina : 1928. Povez : mek Stranica: 50 Dimenzije knjige su 35 x 27cm JAKO RETKO!!! Ljubomir Ljuba Ivanović (Beograd, 12. mart 1882 – Beograd, 22. novembar 1945) Kao prvi srpski slikar koji je zapostavio, a zatim i potpuno napustio, rad bojom i sav se predao crtanju olovkom i rezanju crnobelih gravira, Ljubomir Ivanović je rodonačelnik savremene škole srpskog umetničkog crteža i moderne grafike. Zahvaljujući njemu, crtež u srpskoj umetnosti razvio se od pomoćne discipline u samostalnu. Umetničko školovanje je započeo tokom poslednje godine rada Kutlikove škole (1899), da bi nastavio kod Riste i Bete Vukanović, kao i u Minhenu (1905/09). Veoma rano, 1903. godine, objavljuje crteže u Novoj Iskri i Politici. Po povratku u Beograd dobija mesto nastavnika „večernjeg akta i crtanja glave” u Umetničko-zanatskoj školi, a od osnivanja Akademije likovnih umetnosti (1939) nastavlja pedagoški rad kao redovni profesor na Odseku grafike. Njegov opus započinje uljanim slikama, danas, nažalost, retkim jer je većina propala u Prvom svetskom ratu. U početku uporedo radi ulja i crteže, rado slika ljudsku figuru, naročito u enterijeru, što je kasnije skoro potpuno zanemario u korist crtanja predela i tvorevina ljudskih ruku: ruševina starih zdanja, trošnih kuća s doksatima, usamljenih vodenica, palata nekadašnjih patricija. „Uljane slike radio je s grafičkim osećanjem, a u izvođenju crteža bio je privučen slikarskim asocijacijama”, primetio je Veljko Petrović. Visoka vrednost i virtuoznost njegovog stvaralaštva zbog izuzetne individualnosti ne pripada nijednom određenom stilu, mada je najbliže tradicijama impresionizma, za koji ga vezuju treperava igra senki na krošnjama i lišću drveća i prolazna raspoloženja u retkim figuralnim kompozicijama s temama iz svakodnevnog života. Za njega je to bio put da grafitom ostvari slikarske vrednosti i da skalom belih i crnih tonova dočara utisak polihromije. Svoje crteže jugoslovenskih predela, južne Srbije i Šumadije, Pariza, izlagao je na mnogim izložbama, a u periodu između dva svetska rata objavljeni su u nekoliko tematskih mapa. -------------------------------------------------------------- STANJE: Knjiga sadrži 40 crteža, od kojih crteži pod rednim brojem 3, 9, 24, 33 nedostaju, a 20 i 29 su tu ali su otrgnuti iz knjige, a crtež broj 1 je presečen na pola, vidljivo na jednoj od fotografija. Donji desni ugao je ostećen do 19 crteža, na dalje su dobri. 1 zacepljenje i napuknuće na dnu hrbata oko 4,5 cm, crtano po unutrašnjoj strani prednje korice, potpis na dnu prednje korice i na zadnjoj korici, bezbojne fleke na koricama smeštaj: K1L datum ažuriranja: 21.02.2020. Troškovi slanja: preporučena tiskovina + deo troškova pakovanja = 135 dinara

SRPSKI PREGLED. KNjIŽEVNOST, NAUKA, DRUŠTVENI ŽIVOT, urednik Dr. Ljubomir Nedić, godina I, brojevi 1, 3, 4, 5, 8 i 9, Beograd, 1895. Originalni meki papirni povez. Solidna očuvanost, s obzirom na starost i na vrstu poveza; stanje je vidljivo na fotografijama; listovi kod svih brojeva potpuno čisti i bez oštećenja; korice odvojene od listova. Sadržaj svakog broja je vidljiv na prednjoj korici. Jezik srpski, ćirilica. Izdaje i štampa: `Parna štamparija D. Dimitrijevića` Beograd. NAPOMENA: Časopis `Srpski pregled` izlazio je od 15. januara do 31. maja 1895. godine. Smatra se pretečom časopisa mostarska `Zora` i beogradskog `Srpskog književnog glasnika`. Izašlo je svega 10 brojeva. Ovih šest brojeva su od: 15. januara, 15. februara, 28. februara, 15. marta, 30. aprila i 15. maja 1895. godine. Urednik časopisa bio je Ljubomir Nedić, a svoje tekstove u njemu su pisali, između ostalih, i: Marko Car, Jelena Dimitrijević, Dragutin Ilić, Slobodan Jovanović, Čedomilj Mijatović, Bogdan i Pavle Popović, Stevan Sremac i Aleksa Šantić. Ljubomir Nedić (Beograd, 25. april 1858 — Beograd, 29. jul 1902) je bio srpski kritičar. Rođen je u Beogradu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Godine 1878. upisao se na univerzitet u Lajpcigu, a doktorirao je 1884. Godinu dana boravio je i u Engleskoj. Radio je kao profesor filozofije na Velikoj školi u Beogradu. Pokrenuo je 1895. godine književni časopis Srpski pregled. Zbog bolesti penzionisan je 1899, a umro je tri godine kasnije. Iako je po struci bio logičar opredelio se za kritiku u poslednjoj deceniji života, a najaktivniji je bio nekoliko godina pred smrt. Nedić je prvi srpski kritičar koji odlučno raskida sa sentimentalno-patriotskim, filološkim i pozitivističkim pristupom književnom delu koji su bili aktuelni u srpskom književnom romantizmu. Njega ne zanima biografija pisca, njegovo političko opredeljenje, društvene prilike u kojima stvara i živi ili bilo koja druga neknjiževna činjenica, već svoj sud bazira isključivo na vrednosti samog književnog dela. Takav princip u kritici nazvan je estetski princip, koji će kasnije preuzeti i usavršiti Bogdan Popović. Nedić je smatrao da samo pravedna i stroga kritika može da pomogne našoj književnosti da se razvije, pa je zato postavio visoko svoje kritičarske kriterijume. U toj strogosti Nedić je dela nekih priznatih i slavljenih pisaca negativno ocenio, između ostalih i pesme Jovana Jovanovića Zmaja i Laze Kostića. Veoma je pohvalno govorio o poeziji Vojislava Ilića. I pored grešaka koje mu se spočitavaju Nedić se danas smatra začetnikom moderne srpske kritike. Pored književne kritike Nedić se bavio i prevođenjem. Na srpski jezik je preveo roman Olivera Goldsmita `Vekfildski sveštenik` i knjigu `Kukovo putovanje oko sveta`. Veoma retko.

Vitomir Nikolic- Sunce, hladno mi je Izdanje pjesnikovih prijatelja, Niksic, 1968. Mek povez, 92 strane. POSVETA PESNIKA! Vito Nikolic Витомир Вито Николић (Мостар, 27. април 1934 — Подгорица, 10. септембар 1994)[1] био је црногорски пјесник, новинар и путописац. За живота је објавио три збирке пјесама. Четврту збирку пјесама објавио је његов пријатељ Рајко Бабовић. Постхумно је објављено неколико издања пјесама као и збирка фељтона, путописа, репортажа и записа. [2] Дјетињство Поријеклом Никшићанин, рођен је 1934. године у Мостару, гдје му је отац био у војној служби. Други свјетски рат је пресјекао његово дјетињство. У априлу 1941. његова породица бјежи у Никшић. `Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живим у Титограду`, увијек је истицао.[3] Вито Николић је био свједок ратних недаћа и страдалник у годинама у којима се уче слова. Рањен је приликом експлозије бомбе од које су погинули његов брат и друг. Италијани су 1943. године убили Витовог оца. Рат га је опет вратио у Мостар, гдје је неко вријеме живио код тетке. Из Мостара је по други пут морао бјежати у Никшић. У бомбардовању Никшића 7. априла 1944. године, Вито је за длаку избјегао смрт. Кад се рат завршио живио је у домовима за ратну сирочад.[1] Боловао је од туберкулозе. Често је у стиховима писао о генерацији која је морала да схвати сву окрутност живота у добу када се „тешко шта схвата”. Стваралаштво Прве збирке пјесама „Друмовања” и „Сунце, хладно ми је!” Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали пријатељи са којима је живио кафанским животом. Из Никшића се преселио у Подгорицу гдје је радио у редакцији Побједе.[4] У Побједи је објављивао популарне репортаже „Црном Гором путем и беспућем”. Понекад је приређивао књижевне вечери у кафанама, пред бројном публиком коју је знао да разгали и узбуди својим стиховима. Неки од његових стихова били су извор инспирације музичарима. Витова пјесма „Пијем”, коју је отпјевао пјевач Мики Јевремовић и данас је радо слушана. Рат и распад Југославије Распад Југославије учинио је да Вито Николић као пјесник занијеми. Због непристајања да се укључи у ратно-хушкачу пропаганду матичног листа „Побједа” у септембру 1991. године добио је радну књижицу и рјешење о престанку радног односа. Тешко је поднио рушење Старог моста у Мостару и гранатирање Дубровника. Због свега тога повукао се у тишину свог дома.[1][5] Вито Николић је преминуо 1994. године. Сахрањен је у Никшићу.[5]

ЗВОНИМИР ВУЧКОВИЋ СЕЋАЊА ИЗ РАТА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 2 О 1 5 КОЛО CVII КЊИГА 720 а) ВУЧКОВИЋ, ЗВОНИМИР (1916-2004) - МЕМОАРИ б) РАВНОГОРСКИ ПОКРЕТ - 1941-1945 - У УСПОМЕНАМА ............................................................ Књига из легендарног плавог КОЛА СКЗ ********* ... Звонимир ВУЧКОВИЋ (Бијељина 1916 - САД 2ОО4), четнички командант - официр бивше YU војске, по слому југословенске државе придружио се снагама Драже Михаиловића, унапређен у чин капетана, а његова јединица постала је Први равногорски корпус! Обезбеђивао је штаб генерала Драже Михаиловића, конгрес у селу Ба и учествовао у борбама са немачким, љотићевским и партизанским снагама... По слому четничког покрета успео је да преко Западне Европе пребегне у САД где је и умро 2004.... ... Занимљиво је да је Звонимир рођен у хрватској, католичкој породици, да му је отац рано умро и да му се мајка преудала за српског официра Краљевине Југославије, потпуковника Александра Вучковића. Између малог Звонимир и очуха Александра остварила се јака веза и очух Александар до краја свог живота снажно је подржавао Звонимира, заложио се да га приме у Београду у Војну академију, помагао га и штитио када је овај направио неки ескцес да не буде избачен из Академије. Звонимир је у знак захвалности примио презиме свог очуха - Вучковић, и то презиме задржао је до своје смрти. Остао је веран традицији Равногорског покрета иако је имао прилично проблема у снагама Драже Михаиловића због свог порекла. (Михајло Грушић) .......................................................... Предговор ЧЕДОМИР АНТИЋ I. СЕЋАЊА ИЗ РАТА II. ОД ОТПОРА ДО ГРАЂАНСКОГ РАТА Р Е Ф Е Р Е Н Ц Е 1. Детињство 2. 61. класа Војне академије 3. У Грчкој 4. Муњевити рат и окупација 5. Равна Гора 6. Партизани 7. Палошевић и Драгиша Васић 8. КОСТА ПЕЋАНАЦ 9. Таковски одред 10. Заузеће Горњег Милановца 11. Борбе око Чачка 12. Рапај брдо 13. Почеци трагедије 14. Братоубилачки рат 15. У Дражиној пратњи 16. Радио станица Геџа 16. Таковска бригада 17. Напади на возове 18. Краљев рођендан 19. Одлазак Врховне команде у Црну Гору 20. Први равогорски корпус 21. Борбе у Качеру 22. Трепча и Мајдан 23. Островица 24. Војна мисија Сједињених Држава 25. Са Американцима од Рудника до Јавора 26. Село Ба 27. Летећа бригада 28. Шумски аеродром 29. Борба за Србију 30. Око Косијерића 31. Савезници напуштају Дражу 32. Амерички авијатичари 33. Збогом оружје 34. Црвена Армија у Србији 35. Босанска голгота 36. Михаиловић у рукама Тита 37. С друге стране Алпа 38. Е п и л о г .......................................................... ТВРДЕ КОРИЦЕ ЋИРИЛИЦА ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНИЦА 472 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ ЕКСТРА ********** db19/5

Dušan M.Baranin Šume padaju Snaga se budi Beograd štamparija `Sloga`Dušana T.Popovića 1946 Meke korice 202 str redak(ako ne i jedini) odličan primerak-nečitana MESTO PREDGOVORA Ova knjiga bila je gotova za štampu 1938.godine Prilike pod kojima se tada razvijala naša literatura nisu bile povoljne. Nemajući protektora,a proskribovan od cenzure,nisam mogao knjigu objaviti.nekoliko manjih odomaka izašloje po raznim časopisima.Tako je odlomak`Gladna godina`iz Šume padaju,učinio da sam bio i fizički napadnut,jer su šumska preduzeća koja su tamanila šume po Sandžaku,Ercegovini i Crnoj Gori,osetila se pogođeno.O tom napadu u svoje vreme pisala je i `Politika` `Nolit` se načelno bio složio da izs+da knjigu,ali je ion tražio izvesne korekture i ublaženja. Ja sam bio protivan tome i tako je knjiga ostala u latici sve do sada.Moje je uverenje bilo i ostalo da sam objektivno dao ljude i pprilike u kojima su živeli,kako su se osećali i šta su tada radili. Vreme koje je iza toga došlo nije demantovalo ni mene kao pisca,ni glavne junake,Miloša i Janka.Selo i ljudi koji u njemu žive i u najtežim iskušenjima dokazali su da umeju da se bore za lobodu,da žele veću socijalnu pravdu i bez uztezanja da umeju da daju žrtve. Toliko o ovoj knjizi.Druge moje knjige koje su gotove,ako kada ugledaju dana,svavkako će biti i mnogo interesantnije. Dušan M. Baranin -1903. godine na Žabljaku rođen je Dušan Baranin, učitelj, romansijer i publicista. Završio je višu pedagošku školu u Beogradu gde je, takođe, apsolvirao istoriju na Filozofskom fakultetu. U književnost je stupio zbirkama pripovedaka “Seljaci”, “Šume padaju” kao i romanom “Njih troje”. Kasnije se pojavljuju njegove romansirane biografije i istorijski romani, najčešće na temu devetnaestovekovne Srbije. Odrastao na narodnoj epskoj poeziji, vredno je radio na sakupljanju istorijske građe za svoja kasnija dela. Od celokupnog njegovog opusa, izdvaja se ciklus njegovih istorijskih romana: “Zeka Buljubaša”, “Prota Mateja”, “Karađorđe”, “Hajduk Veljko”, “Veliki gospodar”, “Kralj Milan”, “Carica Mara”…. Iako mu kritika nije bila sklona, njegova dela su uživala i uživaju široku popularnost, čak i sada, tri decenije od njegove smrti (1978), negove knjige su veoma tražene i doživele su mnogobrojna izdanja. Baranin je pisao lako i popularno, poštujući istorijske činjenice. Ivo Andrić je veoma cenio njegovo delo i smatrao ga značajnom ličnošću u savremenoj srpskoj književnosti. Svoju bogatu biblioteku Baranin je zaveštao Topoli, gde je i sahranjen, a pri Srpskoj književnoj zadruzi osnovao je fond za nagrađivanje pisaca istorijskih dela. Ovako ga je opisao njegov prijatelj Branko V. Radičević: “Jak čovek, grlat, čvornovatih ruku, čupavih veđa, stršljaste kose. Privlačile su ga jake ličnosti. Pa i on sam, činilo se, kao da je banuo među nas iz nekog hajdučkog romana. On bi rekao – ajdučki roman. Ajdučija. Mogao je na suvo, bez kapi vode, da smaže kilogram livadskog meda. I činio je čudesa. Ali nikad nikome nije uspeo nešto da došapne na uvo a da drugi ne čuju. Takav glas, ljudina i vika…”

knjiga Prpovetke koja sadrzi posvetu Petra Petrovića Pecije najboljem drugu, prijatelju i saradniku na ovoj grešnoj knjizi, književniku g. Konstantinu Koki Đorđeviću Skoplje maja 1930 veoma dobro stanje, pretpostavljam knjiga je prekoricena u tvrd povez, nisam nigde video ovu knjigu pa ne mogu da tvrdim RETKO slobodno pitajte sta vas zanima i ako zelite jos neku sliku Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) je bio književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. KONSTANTIN ĐORĐEVIĆ (Šabac, 28.10.1900 — Šabac, 20.06.1957) Pripovedač, pesnik i romanopisac, profesor Konstantin Koka Đorđević, rođen je oktobra meseca 1900. godine u Šapcu, od oca Ilije i majke Jelene. [...] Osnovnu školu i nižu gimnaziju Koka je završio u svom rodnom gradu. Bile su to najlepše i najbezbrižnije godine njegovog života. Odrastao je u velikom dvorištu, sa puno porodica i dosta dece, u dobro situiranoj porodici. Deca su živela u svom svetu igre, mašte i nestašluka. Bezbrižno detinjstvo surovo je prekinuto 1914. godine. Rat je Đorđeviću uništio ne samo detinjstvo i mladost, nego i ceo život. Život u izbeglištvu, a potom u logoru, ostavili su neizbrisive tragove u njegovoj duši. Prve izbegličke dane proveo je, sa majkom i braćom, u Tekerišu, za vreme Cerske bitke. Mnoge događaje je neposredno video i doživeo, što će docnije verno opisati u prva dva poglavlja romana U bežaniji. U ratnom haosu, Đorđević je bio uhvaćen i odveden u zarobljeništvo preko Save, ali je uspeo da pobegne, mada još nije imao ni 14 godina. Celu 1915. godinu proveo je u bežaniji, u gradovima pored Morave. Nejaki dečak je bio prinuđen da nadniči kod seljaka i služi, da bude čamdžija; oko dva meseca radio je u Soko Banji kao dnevničar u poreskom odeljenju. U novembru 1915. godine, povlačeći se sa srpskom vojskom, dospeo je do Podgorice, ali je tu po drugi put uhvaćen i interniran u Austro-ugarsku. Sumorne dane proveo je u logorima Braunau, Nežideru, Dunaserdaheu i drugim. Pokušavao je da pobegne u Rusiju i Švajcarsku, ali bez uspeha. Konačno je pušten `po molbi kao nepunoletan`. Po povratku kući, nastavlja školovanje. Na tečaju, koji je trajao od 10. marta 1919. do 29. maja 1920. godine, završio je više razrede Gimnazije. Godinu dana kasnije, 1921, položio je viši tečajni ispit. U materijalnoj oskudici i nemogućnosti da školovanje nastavi na fakultetu, potražio je zaposlenje. Početkom februara 1921. postavljen je za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Kamenici. Tu je ostao do kraja školske godine, a od jeseni, sa nešto ušteđenog novca, postao je student Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 22. jula 1926. godine; profesorski ispit je položio krajem novembra 1930. Prvo zaposlenje dobio je, pre no što je diplomirao, u Velesu, u Makedoniji, gde je, u oktobru 1924. godine, postavljen za predmetnog učitelja u Gimnaziji. U avgustu naredne godine, po sopstvenoj molbi, premešten je za privremenog učitelja Gimnazije u Tetovu. Na insistiranje profesora Kuljbakina, 6. septembra 1926. godine, odmah po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, postao je `nastavnik Marijinskog Donskog instituta i Krimskog kadetskog korpusa` u Beloj Crkvi, u Banatu, privatnoj srednjoj školi za Ruse emigrante, gde je predavao srpski jezik i književnost, istoriju jugoslovenskih naroda i geografiju Jugoslavije. Posle dve godine, od 24. septembra 1928, ponovo je u Makedoniji, gde radi kao suplent Muške gimnazije u Skoplju. Oktobra 1931. premešten je u Gimnaziju u Štip, da bi, 31. marta naredne godine, bio vraćen u Skoplje i postavljen za profesora Državne trgovačke akademije. Posle više od sedam godine, 18. septembra 1939, postavljen je za honorarnog upravnika Prve stručne produžene škole u Skoplju. Okupaciju i rasparčavanje Jugoslavije dočekao je u Skoplju, odakle su ga proterali bugarski fašisti. Prešao je u Niš, u junu 1941. godine, i radio kao profesor Trgovačke akademije. U Nišu je ostao do kraja rata. Po oslobođenju, pošto je ocenjen `kao jedan od najsposobnijih, najmarljivijih i književno najkulturnijih nastavnika srednjih škola u Nišu`, u aprilu 1945. godine postavljen je za direktora drame Okružnog narodnog pozorišta. No, već u julu iste godine, prešao je za profesora Trgovačke akademije. Iz Niša je, 17. avgusta 1946. godine, premešten za profesora Trgovačke akademije u Valjevu. Konačno, 20. septembra 1947. godine, premešten je u svoj rodni Šabac, gde radi kao profesor Trgovačke akademije. U Šapcu je završio svoj radni i životni vek. Oženio se u julu 1928. godine Zagorkom Janković, bankarskom službenicom, sa kojom je dobio dvoje dece: kćerku Dušanku i sina Rastislava. Prema dostupnim ocenama iz ocenjivačkih listova, može se zaključiti da je bio izvanredan nastavnik, koga su i učenici veoma voleli i uvažavali. Poezijom se nije mnogo bavio. Za desetak godina, uglavnom između 1920. i 1930, napisao je i objavio samo nekoliko lirskih pesama, među kojima je svakako najbolja pesma Kaluđer, koju je objavio 1925. godine. Stihove ove pesme često je, u užem društvu, govorio Kokin sugrađanin Milorad Panić Surep: Ja sam kaluđer, bez reda, van reda, Bez rize i štapa, drvepih sandala, I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog. Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana. Sve mi je tuđe. Ja sam stranac i samac Bez brata, druga, u šupljini zena, Zdraveći tužno svaki smiraj dana, Putujem tako, pjan i blažen, žudim, Daleko neko mračno otkrovenje. Najviše je pisao pripovetke. U periodu od 1921. do 1937. godine, objavio ih je preko 50: Čaj (1921), Čiča (1924), Cerovački vladika (1925), Kad naši dođu, Ucena, Nagodba van stečaja, Prodavci novina, Ratna priča (1926), U aščinici, Božić, Čiča Mane (1928), Paša, Zduhać, Kombadžija (1929), Deca, Povratak, Kapetan Vukota (1930), Baba Ana Vuič, U pansionu, Pod magacinom, Neznani junaci, Čiča Miketa, Kurjak (1931), Lager-baraka, Na vozu, Proba (1932), U školi, Pravi Turčin, Rast čorba, Žena, Kaća (1933), Faćkalica (1934), Pregalac, Kosovo, Metohija, Čakor (1935), Mećava, Lutanje, Medova, Lupe, Vezirov most, Vasjat, Papir, Skadar, Maća, Kroz gudure (1936), Komitaći, Drač, Na noćištu, Bespuće, Na Vardaru (1937). Pored navedenih, objavio je i pripovetke Oslobođenje Skadra, Doktor Miša, Plava grobnica, Krf, Lager i Povratak. U rukopisu je ostalo nekoliko neobjavljenih pripovedaka. Štampao je dve zbirke pripovedaka: Naši ljudi, u Skoplju 1930. u kojoj je objavljeno pet pripovedaka, i Pripovetke, u Beogradu 1934, koja sadrži 14 pripovedaka. Pesme i pripovetke Đorđević je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Venac, Misao, Književni sever, Život i rad, Nova svetlost, Južni pregled, Politika, Narodna odbrana i Budućnost. U izdanju Gece Kona, 1940. godine objavljen je njegov autobiografski roman U bežaniji. Sačuvan je rukopis neobjavljenog romana U lageru, kao i delovi romana Gimnazisti. Rukopis još jednog romana uništen je u Makedoniji, za vreme Drugog svetskog rata. Đorđević se bavio i publicističkim radom. U ukupnom pripovedačkom stvaralaštvu, najbolja i umetnički najvrednija Đorđevićeva pripovetka je Cerovački vladika. Po celovitosti priče, izboru teme, kompozicionoj usklađenosti i dinamici, izgrađenosti stila, po čemu je Đorđević i inače poznat, dramatičnosti i psihološkoj snazi, ona može ući u antologiju međuratne srpske pripovetke. Đorđević ubedljivo i impresivno slika tragediju glavnog junaka, seljaka Sime Simića, iz Cerovca kod Šapca, kome su rat i posleratna partijsko-politička groznica doneli samo neizmerno stradanje i patnju. Pored ove, kvalitetom se izdvajaju pripovetke: Čiča, Čiča Mane, Kad naši dođu, Deca, Pod magacinom, U školi, U pansionu, Baba Ana Vuič, Paša, U vozu, Lager, Povratak, Nagodba van stečaja, Čiča Miketa, Kurjak i Kroz gudure. Autobiografski roman U bežaniji gotovo hroničarskim manirom odslikava surove ratne događaje od Cerske bitke i stradanja naroda u pozadini, do bežanije i potucanja ljudi koji su ostali bez igde ičega. Glavna ličnost romana, dečak Đoka Arambašić, istovremeno je i pisac. Radnja je podeljena na osam poglavlja, kroz koja nas ovaj prerano sazreli dečak, nasilno otrgnut od detinjstva, vodi sigurno i ubedljivo. Konstantin Koka Đorđević je umro u Šapcu, ne dočekavši penziju, 20. juna 1957. godine. Mada nije imao ni punih 57 godina, kao težak srčani bolesnik bio je jako iznuren i oronuo.

sadržaj: 1. Ivan A Milićević: Dr. Safvetberg Bašagić-Redžepašić (sa portretom) 2. Dimitrije Sergejevskij: Rimska groblja na Drini (neizdati spomenici) (sa 9 tabli i 14 slika u tekstu) 3. Dr. Gregor Čremošnik: Dubrovački `Liber de introitibus stacionum et territoriorum communis` (sa 1 tablom) 4. Dr. Radovan Tunguz-Perović: Musići (sa 1 tablom) 5. Vladislav Skarić: Grob i grobni spomenik gosta Milutina na Humskom u fočanskom srezu (sa 2 table) 6. Arh. Milivoje Radovanović: Maglič-grad (sa 2 table i 6 slika u tekstu) 7. Ante Šimčik: Odsutnost Husrev-begova iz Sarajeva god.1534-1536 8. Vladislav Skarić: Turski agrarni zakonici za sandžake Bosnu i Hercegovinu od godine 1047 9. Đoko Mazalić: Slikarski materijal starih ikonopisaca koji su radili u Sarajevu i način kako su ga upotrebljavali (sa 18 slika u tekstu) 10. D-r R. Vešović: Matica plemena Vasojevića sa najbližim naseljima u svojoj oblasti (Sa 2 table i 1 kartom u tekstu) 11. Rudolf Zaplata: Neostvareni projekat za slobodnu trgovinu Dalmacije sa Bosnom, Hercegovinom, Srbijom i Crnom Gorom polovinom XIX stoljeća. MEK POVEZ, 208 STRANA + XVI TABLI. MANJA POHABANOST KORICA, UNUTRAŠNJOST NEKORIŠĆENA, NEPROSEČENE STRANICE

Smart Tv Box Sa Instaliranim Aplikacijama Unutar Kodi Platforme. IPTV, Filmovi, TV Serije, Radio Program. Napravite Od Svog TV Prijemnika Android Smart Kompjuter Koji Će Vas Uvesti U Nov Svet Multimedijalnog Sadržaja CPU:Amlogic S805 Quad Core XBMC Box CPU:Amlogic S805 Quad-Core [email protected] GPU: Quad-Core Mali-450@600MHz Video Decoder:1080p60 HEVC/H.265,H.264,VC-1,MPEG1/2/4 Video Encoder:H.264,1080P TV Output:1080P, HDMI1.4b, CVBS Memory:DDRIII 1GB Flash:Flash 8GB Ethernet:100M IR:Infra Remote control LED Indicator:Power ON :blue; Standby :Red DRM:Microsoft Playready/Verimatrix/Google Widevine(Optional) DVB: DVB S2 Quad-core Android4.4 STB Hybrid CPU:Amlogic S805 Quad-Core [email protected] GPU: Quad-Core Mali-450@600MHz ) 3D: Hardward 3D graphics acceleration Memory DDRIII 1GB Flash Nand Flash 8GB ( 4-32GB Optional ) Will: Built in 2.4G WIFi Blutooth: Optional IR: Infra Remote control LED Indicator: Power ON :blue: Standby Red Mould: Private Tooling 3G: Support most external 3G USB dongle DVB-S2 system standard: ETS 302 307 Symbol Rates: 0PSK 8PSK Forward error correction rate 1/4.1/3.2/5.3/5,2/3.3/4.4/5.5/6.8/9.9/10 Carrier frequency acquisition range: ±5MHz for symbol rates above 3 Msps and t3MHz for the remaining symbol rates Roll-off factors for pulse shaping: 0.2. 0.25 and 0.35 Symbol Rates: 1.55 Msps Code Rates: 1/2, 2/3. 3/4. 5/6. 7/8 Input Signal level: -84 dBm to 0 d8m (average power) ANT. Connector:IEC TYPE. female Loop Outpur:IEC TYPE. male HDMI 1.4 1080P Support 4 USB HOST: 4 High speed USB 2.0.support U DISK and USB HDD TF CARD Support 1-32GB AV AV output 1 SPDIF Audio output 1 RJ45 10/100 Power DC Adapter ( 12V/1A) OS Android 5.1.1. Decoder: HD MPEG1/2/4.H 265/HEVC , HD AVCNC-1,fittNRMVB,Xvid(DivX3/4/5/6 ,RealVideo8/9/10 Video: AVVRM/RMVEINSNOB/MKV/MOVASONWAV/ASF/FLV/DAT/MPG/MPEG Music: MP3/WMA/AACNVAV/OGG/AC3/DOP/TrueHD/OTS/DTS/HD/FLACJAPE Photo: HD JPEG/BMP/GIF/PNGMFF Adobe Flash: Adobe Flash 10.1 support or above Support Language Chinese • English .Germany .Japanese, Korea etc. 24 languages WiFi Hotpoint Support Mouse/Keyboard Support mouse and keyboard via USB Suanort 7 4G VIIIARSS mouse and keyboard via 2 4G USB donate KOID: Support local high-definition play. support plug-in installation and play DRM: Optional :Microsoft Playready. Verimatrix .Google Widevine Others: support OLNA VkirPlay lGoogle TV Remote 1LAN %%recast 13D mows Online Browse: all %idea websaes .support Netftix .Hulu Picasa.Youtubeiv.ater Facebook etc Apps: Apps download freely form android market .. amazon appstore etc Medium Local Media playback.support HDD. U disck ,SD card Talk online: Support SKYPE video call, KODI, facebook .twitter .NetRix .Youtube . etc Others: Support Email , office suit etc Loading machine size 130x120x32MM Packaged size 157x157x82mm machine weight 190g Packaged weight 600g

• Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • Postolje za punjenje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon Tip: Mobilni telefon za starije osobe Zemlja porekla: Kina Proizvođač uređaja: Panasonic Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon za starije osobe Lak za korišćenje mobilni telefon Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon dizajniran je za lako pozivanje i udobnu upotrebu sa funkcijama kao što su Prioriti Call, veliki ekran u boji, velika dugmad u kontrastnoj boji i ergonomski dizajn. 2,4-inčni ekran za lako čitanje Jednostavan za čitanje, čini ga udobnim za upotrebu. Izbornik slova kao i sat i telefonski brojevi su savršeno vidljivi bez naočara. Veliki osvetljeni tasteri Zahvaljujući velikim osvetljenim dugmadima, mobilni telefon koji se lako koristi je praktičan za sve uzraste i čini ga posebno lakim za biranje čak iu mraku. Osnovna funkcija je Pozivanje prioritetnih poziva bez upotrebe ruku Funkcija Prioritetni poziv omogućava vam da kontaktirate važne osobe bez upotrebe slušalice za hitne slučajeve. Tasteri na dodir na mobilnom telefonu za jednostavno rukovanje automatski pozivaju prethodno snimljene osobe. Ako je poslata automatska sekretarica, mobilni telefon automatski poziva sledeću osobu sa liste - do pet izabranih osoba za kontakt. Kompatibilan sa slušnim aparatima Sa praktičnim mobilnim telefonom uživat ćete u jasnim razgovorima u bilo koje vrijeme, budući da je Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon posebno dizajniran za korištenje sa slušnim pomagalima. Praktično dugme za podešavanje jačine zvuka Zvučna snaga mobilnog uređaja za jednostavno rukovanje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon se lako podešava zahvaljujući tasterima za podešavanje jačine zvuka na bočnoj strani uređaja. Tako će razgovori biti ugodni, duboki ili visoki glasovi, a vi ćete čuti više. LED sijalica LED sijalica ugrađena na vrhu mobilnog telefona za jednostavno rukovanje je izuzetno praktična. Kao da imate lampu u bilo kom trenutku sa sobom i možete osvetliti sve što vam je potrebno: kada dolazite kući noću ili ako tražite naočare u mraku. Postolje za punjenje uređaja Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon poseduje prektično postolje za punjenje. Uređaj možete puniti na dva načina, preko kabla koji se ubacije u donji deo uređaja ili preko ovoh praktičnog postolja, na koje jednostavno postavljate svoj telefon. TEHNIČKE KARAKTERISTIKE UREĐAJA: • Model: Panasonic KX-TU155EXRN • Dizajn: Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Rezolucija: 170 x 240 • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Zadnja kamera: 0.3 Mpix • Bluetooth • Izlaz za slušalice: Standardni 3.5 mm • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • 2G mreža * Model je sličnih karakteristike kao i model KX-TU150exb samo sa jednim slotom za SIM karticu i bez Radio FM prijemnika Dimenzije i težina uređaja: • Dimenzije: 121.3 x 58.5 x 11.3 mm • Masa: 69.2 g Boja uređaja: Crvena Proizvođač uređaja: Panasonic

Objavljenje: snoviđenje u tri slike Zagreb : tisak i naklada akadem. knjižare L. Hartmana, Kraljevske sveučilištne knjižare Fr. Župana (St. Kugli), 1917. 165 str. format 20 cm slika autora unutra odlično očuvana, verovatno nekorišćena, korice kao na slici Ogrizović, Milan, hrvatski književnik (Senj, 12. II. 1877 – Zagreb, 25. VIII. 1923). Studij matematike i klasične filologije završio 1901. na Filozofskome fakultetu u Zagrebu, gdje je 1904. i doktorirao temom iz filologije. Radio je kao srednjoškolski profesor, lektor i dramaturg u zagrebačkome HNK-u te kao nastavnik na Glumačkoj školi u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operna libreta, kazališne i književne kritike, bio je aktivan u kulturnom i političkom životu (pravaški zastupnik u Hrvatskome saboru), a najveći doprinos književnosti hrvatske moderne dao je kao dramatičar. Prva mu je drama Dah, ibsenovskoga nadahnuća, praizvedena u zagrebačkome HNK-u 1901. Poslije se sve više nadahnjivao narodnim pjesništvom i nacionalnom poviješću. Jedan je od najizvođenijih hrvatskih dramatičara, neke su mu drame bile iznimno popularne, osobito Hasanaginica (1909), za koju je dobio i Demetrovu nagradu, a koja se na repertoaru zagrebačkoga HNK-a zadržala desetljećima. Tetralogiju Godina ljubavi (1907) čine jednočinke Proljetno jutro (1903), Ljetno popodne (1904), Jesenje veče (1903) i Zimska noć (1906). Izvedene su mu i drame Banović Strahinja (1912), Objavljenje (1917), Smrt Smail-age Čengića (1919), Vučina (1921), U Bečkom Novom Mjestu (1921) i dr. Više je djela objavio u suradnji s drugim književnicima. S A. Milčinovićem objavio je naturalistički pisanu povijesnu dramu Prokletstvo (1907), koju je cenzura zabranjivala pa je praizvedena tek 1965. U knjizi Tajna vrata (1917) tiskao je sedam novela, objavljivanih u časopisima 1905–17. Teatrološki su vrijedna i njegova djela Pedeset godina hrvatskog kazališta: (1860–1910) (1910) i Hrvatska opera: (1870–1920) (1920). Milan Ogrizović (Senj, 11. veljače 1877. - Zagreb, 25. kolovoza 1923.), hrvatski književnik i političar (Čista stranka prava). Bio je pravoslavne vjere. Završio je klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Predavao je na Klasičnoj gimnaziji u Zagrebu od 1900. do 1906. godine.[1] Osim što je bio profesor, djelovao je kao lektor i dramaturg u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu. Pisao je pjesme, novele, crtice, operne librete, ali je ponajprije dramski pisac. 1908. je uspio postati zastupnikom kao kandidat na listi Čiste stranke prava.[2] Do Prvoga svjetskog rata bio je lektor u Hrvatskom zemaljskom kazalištu, a poslije profesor glumačke škole. Pisao je pjesme i satire, a najpoznatije su njegove drame `Dah`, `Hasanaginica` i `Prokletstvo`. Povremeno se bavio glazbenom kritikom, a posebnu pozornost posvećivao je operi te je pisao libreta za njih. Autor je tragičnoga igrokaza `Nepoznati` o životu Vatroslava Lisinskog. Baveći se sporadično i književnom kritikom, Ogrizović je najavio dva najveća hrvatska pisca svojega doba: Matoša i Krležu. Njegov sin bio je profesor Bogdan Ogrizović. Hrvatska književnost. Drame ratno izdanje

• Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • Postolje za punjenje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon Tip: Mobilni telefon za starije osobe Uvoznik: Flutto doo Beograd Zemlja porekla: Kina Proizvođač uređaja: Panasonic Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon za starije osobe Lak za korišćenje mobilni telefon Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon dizajniran je za lako pozivanje i udobnu upotrebu sa funkcijama kao što su Prioriti Call, veliki ekran u boji, velika dugmad u kontrastnoj boji i ergonomski dizajn. 2,4-inčni ekran za lako čitanje Jednostavan za čitanje, čini ga udobnim za upotrebu. Izbornik slova kao i sat i telefonski brojevi su savršeno vidljivi bez naočara. Veliki osvetljeni tasteri Zahvaljujući velikim osvetljenim dugmadima, mobilni telefon koji se lako koristi je praktičan za sve uzraste i čini ga posebno lakim za biranje čak iu mraku. Osnovna funkcija je Pozivanje prioritetnih poziva bez upotrebe ruku Funkcija Prioritetni poziv omogućava vam da kontaktirate važne osobe bez upotrebe slušalice za hitne slučajeve. Tasteri na dodir na mobilnom telefonu za jednostavno rukovanje automatski pozivaju prethodno snimljene osobe. Ako je poslata automatska sekretarica, mobilni telefon automatski poziva sledeću osobu sa liste - do pet izabranih osoba za kontakt. Kompatibilan sa slušnim aparatima Sa praktičnim mobilnim telefonom uživat ćete u jasnim razgovorima u bilo koje vrijeme, budući da je Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon posebno dizajniran za korištenje sa slušnim pomagalima. Praktično dugme za podešavanje jačine zvuka Zvučna snaga mobilnog uređaja za jednostavno rukovanje Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon se lako podešava zahvaljujući tasterima za podešavanje jačine zvuka na bočnoj strani uređaja. Tako će razgovori biti ugodni, duboki ili visoki glasovi, a vi ćete čuti više. LED sijalica LED sijalica ugrađena na vrhu mobilnog telefona za jednostavno rukovanje je izuzetno praktična. Kao da imate lampu u bilo kom trenutku sa sobom i možete osvetliti sve što vam je potrebno: kada dolazite kući noću ili ako tražite naočare u mraku. Postolje za punjenje uređaja Panasonic KX-TU155EXRN Mobilni telefon poseduje prektično postolje za punjenje. Uređaj možete puniti na dva načina, preko kabla koji se ubacije u donji deo uređaja ili preko ovoh praktičnog postolja, na koje jednostavno postavljate svoj telefon. TEHNIČKE KARAKTERISTIKE UREĐAJA: • Model: Panasonic KX-TU155EXRN • Dizajn: Monoblok • Dijagonala ekrana: 2.4" • Rezolucija: 170 x 240 • Proširenje interne memorije microSD do 32GB • Zadnja kamera: 0.3 Mpix • Bluetooth • Izlaz za slušalice: Standardni 3.5 mm • Tastatura: Numerička • Kapacitet baterije 1400 mAh SIM (mono sim, slot za jednu SIM karticu) • 2G mreža * Model je sličnih karakteristike kao i model KX-TU150exb samo sa jednim slotom za SIM karticu i bez Radio FM prijemnika Dimenzije i težina uređaja: • Dimenzije: 121.3 x 58.5 x 11.3 mm • Masa: 69.2 g Boja uređaja: Crna Proizvođač uređaja: Panasonic

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Opis: Hama sivi “Fit Watch 4910” pametni sat sa Bluetooth v5.1 tehnologijom Displej 1.09″ LCD displej Daje informacije O Pozivima, porukama, alarmima (sa vibracijom), WhatsApp, Instagram i Facebook notifikacijama, mejlovima, vremenskoj prognozi i drugom. IP68 standard Čini ga otpornim na vodu. Poseduje senzore Za pracenje pulsa 24h dnevno, kiseonika u krvi (SpO2), nacinjenih koraka i sagorenih kalorija, analizu sna, a sve analize objedinjuje u “Hama FIT Move” aplikaciji. Ostalo: Poseduje jos funkcija za pracenje 15 razlicitih sportskih aktivnosti, menstrualnih ciklusa i drugog. Moze se povezati sa Google Fit, Apple Health i Strava aplikacijama za jos detaljnije analize i umrezavanjem sa drugim korisnicima. Baterija traje do 6 dana i puni se USB kablom i konektorom koji se magnetima pricvrscuje za sat. Sat ima aluminijumsko kuciste, veoma je lagan i ima svega 34g. Brend: Hama Boja Siva Deklaracija Tip i model HAMA Pametni sat Smart watch 4910 Sivi Naziv i vrsta robe Pametni satovi Uvoznik Repromarket d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Tip DACT fiksni bežični telefon sa dve slušalice ID pozivaoca Da Kapacitet telefonskog imenika: 50 unosa LCD displej: 1,4″ Identifikacija pozivatelja Da Redial Da Interkom: Veza između slušalica Lokator slušalice Da Jezici 9 dostupnih jezika na LCD-u Sat i alarm Da Podrška za više slušalica Da Frekventni opseg: 1,9 GHz Specifični brojevi kanala: 120 kanala Broj telefonskih linija: 1 Sigurnosni kod: Preko 1,0 miliona kodova AC adapter za bazu Da Baterije Ni-MH punjive baterije za slušalice (AAA x 2) Standby vreme od 150h Vreme razgovora od 17h Dimenzije osnovna jedinica: 90 x 100 x 50 mm Dimenzije slušalica: 49 x 30 x 159 mm Dimenzije punjač: 72 x 76 x 43 mm Težina osnovna jedinica: 98g Težina slušalica: 126g Težina punjač: 50g Boja: Crna Deklaracija Tip i model PANASONIC Fiksni bežični telefon za dve slušalice KX-TGB612FXB Naziv i vrsta robe Fiksni telefoni Uvoznik Vitel d.o.o. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

OpisDeklaracijaRecenzije (0) Baterija: 5000 mAh Bluetooth: Verzija 5.3 Boja: Plava Dimenzije: 160,1 mm x 76,8 mm x 8,4 mm Ekran: Super AMOLED Gustina: 396 ppi Osvežavanje ekrana: 90 Hz Funkcija: Čitač otiska prsta Akcelerometar Kompas Senzor blizine Senzor osvetljenja Glavna kamera: 50 MP + 5 MP + 2 MP Interna memorija: 128 GB Konektor: USB-C Model: A15 4/128GB Plavi Mreže: 2G 3G 4G (LTE) Operativni sistem: Android 14, One UI 6 Opis kamere: Zadnja kamera: 50 MP, f/1.8, (wide), AF 5 MP, f/2.2, (ultrawide) 2 MP, f/2.4, (macro) Features: LED flash, panorama, HDR Video: 1080p@30fps Prednja kamera: 13 MP, f/2, (wide) Video: 1080p@30fps Procesor: Octa-core (2 x 2.2 GHz Cortex-A76 & 6 x 2 GHz Cortex-A5) RAM memorija: 4 GB Rezolucija: 2340 x 1080 px Deklaracija Tip i model SAMSUNG Mobilni telefon A15 4GB/128GB Plavi Naziv i vrsta robe Mobilni telefoni Uvoznik TYPHON TRADE ELECTRONICS D.O.O. Zemlja porekla Nema podataka Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. Pošalji upit Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! RETKO !!! u ponudi Smrt Smail-age Čengijica, pjesan Ivana Mazuranica. 1876 god. Zagreb Naakladom sveucilistne knjizare Franje Zupana (Albrecht i Fiedler) Sesto izdanje Sa slikom pjesnika i ilustracijama po nacrtu F. Kanitza Smrt Smail-age Čengića je istorijski spev Ivana Mažuranića objavljen 1846. godine, a ujedno je i njegovo najpoznatije delo. Osnovnu građu za delo pesnik pronalazi u istorijskom događaju: pogibiji hercegovačkog paše Smail-age Čengića. Spev se sastoji iz pet pevanja (Agovanje, Noćnik, Četa, Harač, Kob), koja čine ukupno 1134 stiha U ovom su epskom Mažuranićevom delu, kroz pet je dramatičnih pevanja: „Agovanje“, „Noćnik“, „Četa“, „Harač“, „Kob“,prikazan, u lokalnom kontekstu, univerzalni sukob sila dobra i zla, te borba za slobodu. Smail-aga je, u Mažuranićevom spevu, prikazan kao surovi tlačitelj, koji u mučenju nalazi sadistički i brutalni užitak. Četa junaka ide kroz noć, kroz tajne prolaze i šume i klisure, sa misijom osvete. Osveta je u ovom spevu ona silna, tinjajuća snaga koja u čitaocu budi napetost koja neprekidno uzrasta i na kraju doživljava olkašanje korz neki neobični, emotivno angažovani, dramski katarzis. Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lepo uradjena knjiga, ima fotografija i ilustracija. Prvo izdanje !!! 1939. g Dragutin Deroko (Beograd, 7. april 1877 − Beograd, 1. novembar 1947) jedan od najznačajnijih kartografa[1] i gimnazijski profesor. Rođen je u Beogradu, 7. aprila 1877. godine, od majke Katarine, rođene Vuković iz Beča i oca Jovana (1820−1887), rodom iz Dubrovnika, koji je bio kartograf i profesor crtanja na Beogradskom Liceju. Imao je braću Marka (1846−1892) koji je postao veterinar, Jevgenija (Evžena) (1860−1977) inženjer i stručnjak za železnicu, Valadislava (1871−1944), koji je postao kapetan i zamenik direktora Državnih železnica, Nikolu (1874−1944), koji je postao general i sestru Matildu, a bio je stric arhitekte Aleksandra Deroka.[2] Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu i diplomirao je na Istorijsko-geografskom odseku Velike škole u Beogradu.[2] Obišao je veće centre u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj,[1] radi usavršavanja u kartografiji i grafičkoj reprodukciji.[3] Profesionalnu karejeru je započeo 1905. kao profesor suplent zemljopisa, istorije i matematike na Beogradskoj realki i taj posao je radio do penzionisanja 1921.[2] Među njegove najvažnije kartografske radove spadaju karte u Atlasu velikih makedonskih jezera, koje je objavio Jovan Cvijić, sa kojim je sarađivao, generalna karta Stere Srbije i Makedonije (1904−1913).[1] Izradio je kartu Kraljevine Srbije u razmeri 1:1.000.000 (1911), po tada najnovijoj švajcarskoj kartogarfskoj metodi, sa kosim osvetljenjem pod uglom od 45° i različitim bojama za različite nagibe, koja je posebno dobra za predstavljanje brdovitih i planinskih predela, sa ucrtanim saobraćajnim putevima i nazivima svih oblasti.[4] Izradio je preko 70 političko−geografskih karata koje je izradio za Konferenciju mira u Parizu (1919−1920), više privredno−geografskih i saobraćajno−geografskih karti Jugoslavije, koje su objavljene nakon Prvog svetskog rata.[1] Bavio se izradom reljefa, među koje su najvažniji Rila (1900), Solunsko vojište, makedonska jezera i Pirin.[1] Pisao je stručne i naučne radove iz oblasti kartografije. Bavio se i pitanjima o predstavljanju terena, izradom reljefa i transkripcijom geografskih imena. Ostavio je obimnu građu u rukopisu na četrdeset jezika.[1] U časopisu „Pregled geografske literature o Balkanskom poluostrvu“ davao je svoje ocene ili vrednovanje objavljenih karata.[5] U leto 1937. godine Turističko društvo Fruška gora organizovalo je ekspediciju splavom radi proučavanja i opisivanja Drine. Kao rezultat tog putovanja, u Novom Sadu 1939. godine je objavio geografsko-turistička monografija „Drina“.[6] Aktivno je učestvovao u radu Srpskog geografskog društva, a jedno vreme bio njegov potpredsednik.[1] Idejni je autor Medalje Jovana Cvijića, koja je ustanovljena na 25. godišnjicu društva (1935), dok je on bio potpresednik. Na licu medalje nalazi se plitki bireljef Jovana Cvijića iz njegovih zrelih godina, a na naličju globus i oko njega štampanim slovima na francuskom jeziku ispisano ime geografskog društvo. Bio je sekretar Akademskog pevačkog društva, član Odbora i sekretar Kluba fotografskih amatera, od 1901. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu