Omot : 5- Vinil : 5- Made in New Zeland

Raritet ! Prvo izdanje! Omot kao na slici. Stanje ploce 5-

Label: Cosmic Sounds – CS-34 LP Format: 2 x Vinyl, LP, Reissue Country: UK Released: May 2, 2005 Genre: Jazz, Funk / Soul Style: Jazz-Funk Očuvanost 2xLP: 4+ Omot: 5-

Holandako izdanje.Ploca M neslušana,omot izmedju Nm i Vg+.

LP PLOCA 5 MINT PROMO PLOCA PRAVI RARITET OMOT 5 GENERIC PGP RTB ‎– P-R.E.-9-82 NON-MUSIC,INTERVIEW,FOLK, WORLD & COUNTRY, PUBLIC BROADCAST,FOLK A1.Nikola Nešković - Novi Album Grupe `ABBA` Featuring – ABBA A2.Nikola Nešković, Milutin Popović Zahar - Hit Parada 82 - Razgovor Sa Kompozitorom Milutinom Popovićem Zaharom B1.Nikola Nešković, Vesna Zmijanac - Hit Parada 82 - Razgovor Sa Vesnom Zmijanac I Predstavljanje Novog Albuma B2.Nikola Nešković, Miroslav Ilić - Razgovor Sa Miroslavom Ilićem

LP PLOCA 5 MINT OMOT 5 PGP RTS LP 211874 KAMARAD Rock,Latin,Pop,Classical, Soundtrack,Folk,World & Country, Stage & Screen,Romani,Ballad A1.Scott Walker - Man From Reno A2.Iggy Pop - In The Death Car A3.Goran Bregović - Tango A4.Dušan Prelević - La Nuit Sacree Choir – Hor Radio Beograda* Conductor – Bojan Suđić A5.Goran Bregović - Mala A6.Brankica Vasić - Dreams Choir – Hor Radio Beograda* Conductor – Bojan Suđić B1.Scott Walker - Indecent Sacrifice B2.Iggy Pop - Get The Money B3.Zdravko Čolić - Cantonero Choir – Hor Radio Beograda* Conductor – Bojan Suđić B4.Iggy Pop - TV Screen B5.Vaska Jovanovska - Ederlezi

Tesla - Rock box 6LP-ja , izdanje Geffen . Special limited edition collectors` rock box Made in USA Sadrži 4 fotografije i promo radio štampu Geffen Recordsa Ploče, ineri, fotografije - 5 / 5- Kutija iznutra kao nova, spolja - 4+

PLOČA JE U ODLIČNOM, SAVRŠENOM STANJU!! VINIL: 5 OMOT: 5 A1 Radio A2 Mijenjam Se A3 Tko Je To A4 `60 - `65 A5 Moja Prva Ljubav B1 Noć U Gradu B2 Crni Žbir B3 Duhovi B4 Lice

LP PLOCA 5- PROMO PLOCA ZA RADIO STANICE OMOT 4 GATEFOLD BLACK LABELS JUGOTON LQEMI 73009 HARVEST QUADRAPHONIC Rock,Prog Rock, Psychedelic Rock A1.SPEAK TO ME A2.BREATHE A3.ON THE RUN A4.TIME A5.THE GREAT GIG IN THE SKY B1.MONEY B2.US AND THEM B3.ANY COLOUR YOU LIKE B4.BRAIN DAMAGE B5.ECLIPSE

IZUZETNO RETKO PROMO LP IZDANJE ALBUMA KERBER ZAPIS IZ 1996. GODINE. PLOČA SE NIKAD NIJE NALAZILA U PRODAJI, VEĆ SE DELILA RADIO STANICAMA. OVO JE PRIMERAK KOJI JE BIO U RADIJU S IZ BEOGRADA. PLOČA 5 (ODLIČNO STANJE) OMOT 4+ SPISAK PESAMA A1 Medena A2 Sanjam A3 Poslednja A4 Vodi Me B1 Čudna Stvar B2 Osvani B3 Abrakadabra B4 Luka

Podvlačena u većoj meri, meki orig. povez i naknadni polukožni, potpis pravnika Save M. Šapčanina. Аутор - особа Јовановић, Слободан, 1869-1958 = Jovanović, Slobodan, 1869-1958 Наслов Основи јавног права Краљевине Србије. Књ. 1, Уставно право / од Слободана Јовановића Врста грађе књига Језик српски Година 1907 Издавање и производња Београд : Г. Кон, 1907 (Београд : `Доситије Обрадовић`) Физички опис VII, 320 стр. ; 25 cm ШАПЧАНИН Сава М. – преводилац (Београд, 1869 – ?). Син је Милорада Поповића Шапчанина (в). По занимању је био правник. Г. 1920. био је један од предлагача Закона о одређивању правних односа поводом ратова. Потом је у међуратном периоду радио као судија Касационог суда у Бгду. Његов превод дела О туђем хлебу Ивана Сергејевича Тургењева изведен је у СНП 1901, а превод комада Част Хермана Зудермана приказиван је у београдском НП 1892, у СНП 1910. и у НП у НСаду 1919. и 1924.

OMOT 5- LP 5 Dr. Voice / Tako Rad Bi Ti Ga Pognal Dol Po Grlu ‎– Dr. Voice For President / Slobo Songi Label: Front Rock ‎– LP 001 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1990 Genre: Rock Style: Alternative Rock, Parody Tracklist DR. Stran A1 Story Of My Life 1:28 A2 Jutri Bo Moj (Ptički Na Olju) 2:16 A3 Dr. Voice Na Jugu (Radost Pjesme) 1:10 A4 Slobo Na Orionu 1:50 A5 Disciplina Slobine Kičme (Ne Čujem Dobro) 1:41 A6 Izivalec (Lovska) 1:38 A7 Buffa 1:53 VOICE Stran B1 Love Me Tender 1:41 B2 Edinstven Občutek 2:20 B3 Žuta Trilogija 4:26 B3.1 Yello B3.2 Swing B3.3 Slobobauertanz B4 Satan, Satan 2:37 B5 Identity Card 0:02 Companies, etc. Pressed By – Jugoton – U 02657 L Credits Producer – Ičo Vidmar Technician [Setting Up] – Borut Berden Notes Side DR. recorded in studio Radio Študent, Ljubljana, Slovenia, 1988-1990. Side VOICE recorded live in Club K4, Ljubljana, Slovenia, October 1989.

FIXNA CENA Label: PGP RTB – LPV 5238, PGP RTB – LP 5238 Format: Vinyl, LP, Album Style: Folk Rock, Acoustic, Psychedelic Rock A1 Svitanje A2 Jutro Jednog Fauna A3 Ljubav A4 Cvet Starog Samuraja A5 Tragovi U Pesku B1 I Sad... B2 Na Drini Ćuprija B3 I Na Kraju Zvuk Recorded At – Studio 10 Radio Beograd Printed By – Jež, Beograd Acoustic Guitar, Electric Guitar, Vocals, Arranged By, Producer – Aleksandar Milovanović Acoustic Guitar, Harmonica, Vocals, Producer – Dragan Popović Bass Guitar – Dragislav Vokić*, Robert Nemeček Drums – Mihailo Popović*, Nikola Jager, Raša Đelmaš Flute – Branimir Malkoč Lyrics By – Marina Tucaković Music By – A. Milovanović* (tracks: A2 to A5, B3), D. Popović* (tracks: A1, B1, B2) Organ, Electric Piano – Slobodan Marković Percussion, Vocals, Design, Producer – Grujica Milovanović Producer, Engineer – Slobodan Petrović* Sitar – Ljubomir Ristić* Violin – Ljubica Perović, Vera Mirković Vinil 3+,4- (vizuelna ocena).SITNE POVRŠINSKE LINIJE,CRTICE.ZVUK VRLO DOBAR.TRAG SKINUTE NALEPNICE NA ETIKETI VINILA (VIDI NA SLICI) Omot 3+,4-,PROBIJENA IVICA ,NA RIKNI DUŽINE 20 cm.TRAGOVI SKINUTE NALEPNICE SA OBE STRANE.INAČE SASVIM SOLIDNO IZGLEDA

Svečana Proslava 350-godišnjice grada Karlovca sa predavanjem akademika Dr. Ferde Šišića Napisao profesor J. N. ( Josip Nikšić ) Karlovac / Knjigo-tiskara M. Fogina, 1929 godine Format: 21,5 x 11 cm Broj strana: 64 Korice sa slika, unutrašnjost očuvana ( listovi fabrički još spojeni ... ) Josip Nikšić se potpisao 1938 godine kao direktor ( za direktora učteljske škole u Karlovcu je postavljen 1932 godine ). Knjižicu je posvetio Aleksandru Arnautoviću - inspektoru ministarstva prosvete ( koji je postavljen na mesto inspektora 1937 godine ) ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... 1

Stanje> Ploca 5-, Omot> 4/4+ ---------------------------- Opsirnije: ------------------------ Козметика је била југословенска и српска новоталасна/арт рок група из Београда. Познати су као пионири и промотери југословенског новог таласа који су промовисали преко омладинског магазина Изглед. Историјат Године 1974. под утицајем албума Diamond Dogs, Дејвида Боуија, сликар Владимир Јовановић, редитељ Марко Пешић, музички уредник Студија Б Слободан Коњовић и Саша Николић, власник прве дискотеке у Београду у Атељеу 212, основали су бенд Дијамантски пси. Међутим, каријеру бенда прекинула је затворска казна за њене чланове, због поседовања марихуане. Након пуштања из затвора 1976. године бенд је наставио да назив, мењајући назив у Спајалице, а коначно је преименован 1978. године у Козметика, а у њему су били Владимир Јовановић (гитара, вокал), Марко Пешић (синтисајзер), Слободан Коњовић (бас гитара) и Мишко Михајловски (ритам машина). Наредне године Јовановић је добио награду Седам секретара СКОЈ-а за своја дела као сликар, а тада је бенд почео да спрема први студијски албум. Истовремено, бенд је радио на издавању омладинског часописа Изглед, а управо на промоцији часописа одржаној у Студентском културном центру Београд, бенд је имао први наступ уживо. Наредне четири године бенд је снимао албум, стрпљиво радећи на свакој песми, на којима је гостовао велики број музичара. Албум Козметика објављен је 7. марта 1983. године под окриљем издавачке куће ЗКП РТЉ.[1] У снимању албума су учествовали Горан Вејвода (гитара), Драгана Шарић (вокал), чланови ВИС Идола Срђан Шапер (вокал) и Нејбоша Крстић (вокал), чланови YU групе Раша Ђелмаш (бубњеви), Вук Вујачић (саксофон), фронтмен бенда Горди Златко Манојловић (гитара), Зоран Радетић, члан Бијелог дугмета Горан Бреговић, Ђорђе Илијин (флаута) И Бора Павићевић (удараљке). Инспирисан музиком Брајана Иноа као и тадашњим музичким трендовима, бенд је радио у арт рок жанру, међутим албум се није превише афирмисао. Иако је бенд након издавања албума често наступао уживо, Козметика се расформирала. Након распуштања бенда Након распуштања Козметике, једини члан који је наставио музичку каријеру био је Мирослав Мишко Михајловски који је основао бенд Dʼ Boys са Предрагом Јовановићем, а који је постојао до 1985. године. Након тога Мишко је сарађивао и са Беби Дол.[2] Слободан Коњовић радио је као продуцент док је био члан Козметике, продуцирајући сва издања Пекиншке патке, укључујући њихова оба студијска албума, Плитка поезија и Страх од монотоније, као и ЕП Електричног оргазма, Варшава `81.[3] Године 2005. појавио се као вокалиста и композотир на албуму Here, Васка Серафимова.[4] Владимир Јовановић се у међувремену преселио у Холандију. Дана 2 децембра 2011. године Мирослав Михајловски је преминуо.[5] -------------------------------- Predmet prodaje je LP Kozmetika ‎– Kozmetika Label: ZKP RTVL ‎– LD 0859 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1983 Genre: Electronic, Rock Style: New Wave, Synth-pop Tracklist Hide Credits A1 Utisci Bass [Fender], Synthesizer [Clap Trap] – Slobodan Konjović Drum Programming [Rolland Rhythm Machine] – Mihajlo Mihajlovski* Drums – Raša Đelmaš Guitar – Goran Vejvoda Synthesizer [Casio Vl, Cat, Rolland String], Lyrics By – Marko Pešić Vocals – Nebojša Krstić 4:14 A2 Jedne Noći Na Terasi Na Moru Bass [Fender] – Slobodan Konjović Drums – Raša Đelmaš Guitar [Fender Telecaster], Synthesizer [Cat] – Vladimir Jovanović Saxophone – Vuk Vujačić Synthesizer [Cat, Rolland String] – Marko Pešić 3:38 A3 Kundalini Bass [Fender], Vocals – Slobodan Konjović Drum Programming [Rolland Rhythm Machine] – Mihajlo Mihajlovski* Guitar [Fender Telecaster], Vocals – Vladimir Jovanović Synthesizer [Cat], Vocals – Marko Pešić 1:07 A4 Ona Hoće Sve Da Zna Backing Vocals – Nebojša Krstić, Srđan Šaper Drums – Bora Pavićević* Electric Piano – Zoran Radetić Guitar – Goran Vejvoda Guitar [Fender Telecaster], Lyrics By – Vladimir Jovanović Guitar [Solo] – Zlatko Manojlović Synthesizer [Cat, Rolland String], Vocals [`neću Da Joj Kažem`] – Marko Pešić Vocals, Bass [Fender], Synthesizer [Rolland String] – Slobodan Konjović 4:10 A5 Belzebub Bass [Fender] – Slobodan Konjović Drums – Raša Đelmaš Guitar, Electric Piano – Goran Vejvoda Saxophone – Vuk Vujačić Synthesizer [Cat], Electric Piano [Yamaha] – Marko Pešić 2:28 A6 12-erac Bass [Fender] – Slobodan Konjović Drum Programming [Rolland Rhythm Machine] – Mihajlo Mihajlovski* Guitar [Fender Telecaster] – Vladimir Jovanović Guitar [Slide Solo] – Goran Vejvoda Synthesizer [Cat] – Marko Pešić 0:45 B1 Zanatlija Bass [Fender] – Slobodan Konjović Drums – Bora Pavićević* Synthesizer [String], Synthesizer – Žarko Kalmić Vocals, Guitar [Fender Telecaster], Percussion, Lyrics By – Vladimir Jovanović 2:49 B2 Ne Da/Ne Nego I/Ili Bass [Fender], Effects [Vocoder Voice], Backing Vocals – Slobodan Konjović Drums – Bora Pavićević* Effects [Vocoder] – Vlada Nikodijević Guitar – Goran Bregović, Goran Vejvoda Synthesizer [Cat, Rolland String] – Marko Pešić Synthesizer [String] – Žarko Kalmić Vocals – Dragana Šarić Voice, Lyrics By – Biljana Trifunović 4:25 B3 Bluz Kontrolora Letenja Bass [Fender] – Slobodan Konjović Drum Programming [Rolland Rhythm Machine] – Mihajlo Mihajlovski* Guitar [Fender Telecaster] – Vladimir Jovanović Synthesizer [Cat] – Marko Pešić 2:30 B4 Gaja Bass [Fender], Synthesizer [Rolland String], Guitar, Vocals – Slobodan Konjović Congas, Percussion – Bora Pavićević* Drum Programming [Rolland Rhythm Machine] – Mihajlo Mihajlovski* Flute, Flute [Block] – Đorđe Ilijin Guitar [Fender Telecaster] – Vladimir Jovanović Guitar [Solo] – Goran Vejvoda Synthesizer [Cat, Rolland String, Casio Vl], Vocals – Marko Pešić 7:26

Stanje: Ploča 5- , Omot: 5-- ----------------------------- Opsirnije: ---------------------- Филм је била југословенска и хрватска рок група која је основана 1978. у Загребу. Група је била једна од најпопуларнијих рок група југословенског новог таласа почетком 1980их. Вођа групе је био Јура Стублић. Историја Група је стекла велику популарност 1981. Њихов први хит је била песма „Неприлагођен“. У то време Стублић је написао хитове „Замисли живот у ритму музике за плес“, „Радио-љубав“, „Заједно“, „Кад си млад“, „Одведи ме из овог града“ и „Зона сумрака“. Њихов највећи концерт је одржан у загребачком клубу Кулишић 11. фебруара 1981. када су снимили и концертни албум. Године 1986. прва постава се распала. Недуго по распаду оригиналне поставе, Јура Стублић је основао нову групу Јура Стублић & Филм. Најпознатије песме овог састава су биле „Сјећам се првог пољупца“, „Глас срца“, „Добре вибрације“ и „Љубав је закон“. Група је 1992. објавила свој последњи албум „Храна за голубове“. На том албуму су биле две песме на тему рата, „Е мој друже београдски“ и „Били цвитак“. ------------------------------ Predmet prodaje je LP Jura Stublić & Film* ‎– Zemlja Sreće Label: Jugoton ‎– LSY 63322 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1989 Genre: Rock Style: Pop Rock Tracklist A1 Dobre Vibracije A2 Para A3 Uhvati Vjetar Arranged By – Stublić* Lyrics By – Miščević* Music By – Leitch* A4 Rob Ljubavi A5 Ponekad Poželim B1 Vlak Do Zemlje Sreće B2 Imam Samo Gitaru B3 Nosit Ću Tvoju Sliku B4 Doći Ću Ti U Snovima B5 Ljubav Je Zakon

PLOČA JE U DOBROM STANJU! A4 I A5 OŠTEĆENE DO NEMOGUĆNOSTI SLUŠANJA! OSTALO-SAVRŠENO! OMOTU POZADI NEDOSTAJE 3X4 CM, KAO NA SLICI! LP: 3 OMOT: 3 A1 Zašto Si Se Napio A2 Ljubi Me, Ljubi A3 Ima Li Za Mene Sreće A4 Srećno, Ljubavi A5 Šta Mi Radiš, Prokleti Živote B1 Gde Ste Sada, Prijatelji B2 7000 Suza B3 Ruža I Trn B4 Kada Me Pregazi Vreme

U dobrom stanju! Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost knjige u dobrom i urednom stanju! Prvo Izdanje! Jako retko u ponudi!!! Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd), dekorater i slikar (Srbija); zaslužan sakupljač narodnih ornamenata i rukotvorina; na osnovu njih pokušao da osnuje nacionalne dekorativne stilove, naročito srpski. Rođen je u Splitu pod imenom Karlo Inkiostri (Carlo Inchiostri), a po dolasku u Beograd menja ime u Dragutin, kada očevom prezimenu dodaje i majčino prezime Medenjak.[1] Svršio je osnovnu školu i pet razreda realke, a zatim se dao na slikarstvo koje je prvo učio kao samouk (1885—1892.) a zatim u Firenci. Posle toga je putovao po južnoslovenskim zemljama i radio na prikupljanju narodnih šara i živopisanju crkava. Krajem 1905. godine dolazi u Beograd i tu je ostao do 1911. gde je radio na ukrašavanju mnogih značajnih zgrada. Od 1912. godine nalazi se u Bosni gde je radio patriotske plakate i bio gonjen od austrijskih vlasti. Za vreme Prvog svetskog rata bio je u Italiji i Trstu. Jedno vreme je živeo u Ljubljani, a zatim je 1923. godine ponovo došao u Beograd. Radio je na osnivanju originalnih jugoslovenskih dekorativnih stilova, naročito srpskog. Svoje nazore je izlagao u člancima i knjigama. Inkiostri je, pored Slovenca Ivana Jagra, prvi dekorativni umetnik u ovim krajevima. Njegovo glavno teoretsko delo je „Moja teorija o dekorativnoj srpskoj umetnosti i njenoj primeni“ (1925.). Jedno od njegovih najznačajnijih dela je uređenje enterijera Doma Vukove zadužbine (tada zgrada Ministarstva prosvete) u Beogradu, 1912. Dragutin Inkiostri Medenjak 1866. - 1942. Dragutin Medenjak Inkiostri (18. oktobar 1866. Split – 16. septembar 1942. Beograd) Dragutin Inkiostri je rođen 18. oktobra 1866. u Splitu. Njegov otac, Antonio Inkiostri, poreklom je iz Venecije, dok je majka, Marija Medenjak, bila Srpkinja. Iz tog mešovitog braka, Inkiostri je bio vezan za Italiju zbog školovanja, ali se u jeku panslavističkog pokreta uvek osećao kao Srbin. Ocu, po profesiji arhitekti, Dragutin je još od malih nogu pomagao u poslu. Tako se vremenom razvila i njegova velika ljubav prema arhitekturi i umetnosti uopšte. Rano je prekinuo svoje školovanje kako bi se posvetio slikarstvu, jer se pokazalo da ima izuzetan dar za crtanje. Sa svega devetnaest godina napušta rodni Split i započinje svoje umetničko putovanje, postepeno gradeći likovni izraz. Prva stanica mu je bila Zadar, gde je u izlogu krojačke radnje izložio nekoliko slika. Takav vid reklame doneo je i prve porudžbine, mahom oltarske slike za crkve po okolnim mestima. Posle nekoliko godina, put ga vodi do Rijeke, gde dobija i prve porudžbine za oslikavanje prostorija bogataških kuća. Shvativši da dalje neće moći bez školovanja, odlučuje da ode u Italiju kako bi stekao adekvatno slikarsko obrazovanje. Pre toga se oženio kontesom Marijom iz zadarske italijanske porodice De Lupi, koja je bila izuzetno obrazovana žena. Govorila je nekoliko jezika, ali srpski nije znala. Imali su devetoro dece, od kojih se troje kasnije posvetilo slikarstvu. ZA NACIONALNI PREPOROD U UMETNOSTI Izabrao je Firencu i profesora Filadelfa Simija, ali je daleko više na Inkiostrija uticao arhitekta i teoretičar umetnosti Alfred Melani, koji je i sam bio zainteresovan za folklornu umetnost. Tokom boravka u Italiji, Inkiostri je savladao i fotografski zanat, koji će mu do kraja života biti glavni izvor prihoda. Njegov životni put nastavlja se u Zagrebu, gde otvara fotografski atelje. Biva angažovan da za „Milenijumsku izložbu” u Budimpešti pripremi album fotografija istorijskih spomenika. U Zagrebu stupa u kontakt i sa Vlahom Bukovcem, tada već nadaleko čuvenim slikarom, od kojeg je mnogo naučio. No, mladi umetnik se nije zadržao ni u Zagrebu. Godine 1900. odlazi u Karlovac, prvo mesto u kojem radi dekoraciju enterijera baziranu na narodnim motivima. Potom je u Sarajevu, gde se već čulo za njega, ali ne odlučuje ni tu da se skrasi. Nastavlja putovanje, počevši da skuplja etnografski materijal, koji će mu kasnije biti od velike koristi. Tokom celog tog perioda „lutanja i traženja” Inkiostri se zapravo pripremao da dođe u Beograd i Kraljevinu Srbiju, želeći da srpskoj umetničkoj sceni prikaže svoj program umetničke obnove. U potrazi za autentičnim narodnim motivima, prošao je celo Crnogorsko primorje, Makedoniju, Kosovo i Metohiju, Južnu Srbiju. Proputovao je Balkan, prikupivši i obradivši preko dve hiljade motiva iz narodnog veza, tkanja i rezbarije. Odmah po dolasku u Beograd 1905. dobija posao na dekoraciji Narodnog pozorišta, gde će i ostati da radi kao scenograf, dekorater i kostimograf. Da je bio uspešan i u toj oblasti umetničkog stvaralaštva svedoči činjenica da je pozvan da dekoriše bugarski Narodni teatar. Među prvima koji je angažovao još uvek nedovoljno afirmisanog umetnika bio je bogati industrijalac Đorđe Vajfert. Inkiostri je za njega dekorisao veliku dvoranu u Kolarčevoj pivnici portretima ličnosti iz srpske istorije, dok su zidovi bili ukrašeni narodnim ornamentima. Ta sala je uskoro postala centar kulturnog i društvenog života Beograda. Ovi prvi uspesi u srpskoj prestonici doneli su mu pohvale velikih stručnjaka za nacionalni stil Mihaila Valtrovića i Andre Stevanovića. Ubrzo su stigle i velike porudžbine, poput dekoracije Ministarstva finansija, Narodne banke i Ministarstva prosvete, gde je u saradnji sa Petrom Ubavkićem radio dekoraciju hodnika ulaza i ministrove sobe. Do danas su sačuvane alegorije Vere, Prosvete, Istorije i Umetnosti u hodniku. Tom prilikom se Inkiostri prvi put upustio u projektovanje nameštaja i pokazalo se da ima smisla i za ovu granu primenjene umetnosti. Iako je u tom periodu bio veoma tražen, finansijski je uvek bio na ivici egzistencije. ISPRESECANO RATOVIMA Inkiostrijev dizajn nameštaja dolazi do punog izražaja na „Balkanskoj izložbi” u Londonu 1907, gde je izložio kompletnu spavaću sobu i trpezariju u hrastovini, kao i dve keramičke peći. Pre nego što je nameštaj poslat za London, bio je izložen u Beogradu, gde ga je prvog dana videlo čak 1.500 posetilaca. Narednih godina oslikava Svečanu salu tada tek podignute Treće beogradske gimnazije. Međutim, pojavljuju se i prve negativne kritike i zainteresovanost za njegov rad postepeno počinje da slabi. Njegova teorija o srpskom dizajnu naišla je na osudu arhitekata, najviše Branka Tanazevića. Polemika između dva zastupnika nacionalnog preporoda u umetnosti dugo je trajala preko novina. I pored tih nesuglasica, bili su primorani da sarađuju na Srpskom paviljonu za „Svetsku izložbu” u Torinu 1911. Tanazević je, naravno, gledao da na svaki način sputa Inkiostrijevu kreativnost, ali su ovome ruke bile odrešene pri dekorisanju Turskog i Mađarskog paviljona, gde je takođe bio angažovan. Dragutin Inkiostri se nadao poslu na dekorisanju enterijera Narodne skupštine, čija je gradnja tada započeta, pa je jednom prilikom posetio Jovana Ilkića, autora projekta. Ovaj mu je obećao učešće, ali uzalud, jer su radovi na Skupštini nastavljeni tek posle Prvog svetskog rata. Usled sve veće neshvaćenosti, Inkiostri je čak pomišljao da se preseli u Budimpeštu, gde bi njegov rad bio više vrednovan, ali ga je u realizovanju te ideje sprečio Prvi balkanski rat. Iz tog vremena potiču i njegove prve patriotske slike: Orao i gusle, Sokolovi, Na oprezu, Soko i zmija... Vođen patriotizmom, u ratnom periodu krenuo je u obilazak južnoslovenskih zemalja, ostavljajući replike svojih patriotskih slika svakoj kući u kojoj mu je pruženo gostoprimstvo. Prvi svetski rat provodi u Italiji. Pošto je ostao udovac, ženi se po drugi put bivšom učenicom, Slavkom Korenjak, i nakon završetka rata boravi u Ljubljani. Radi plakate za Prvi jugoslovenski svesokolski slet. Tek se 1923. vraća u Beograd, gde biva postavljen za upravnika akcionarskog društva za izradu nameštaja u nacionalnom stilu. Narednih godina se u potpunosti posvećuje projektovanju nameštaja i izrađuje stolice od orahovog drveta za „Poštansku štedionicu”, ali i artdeco garnituru za tada tek otvorenu fabriku nameštaja braće Đorđević. Po njegovim nacrtima izrađivani su i ćilimi u fabrici Dunđerski. UVOĐENjE TOTALNOG DIZAJNA Krajem dvadesetih godina stari umetnik postepeno pada u zaborav, ali i dalje uspeva da ostvari remek-dela, poput paravana sa slikama na svili za Olgu Smederevac iz Pančeva, čiji je salon bio stecište umetnika između dva svetska rata. I Muzej Nikole Tesle bi sada krasila jedna soba po Inkiostrijevom nacrtu da kuću, tada u vlasništvu Đorđa Genčića, nije pogodila bomba u Drugom svetskom ratu. Pokušao je da skrene pažnju dvora na sebe poklonivši kralju Aleksandru I Karađorđeviću sliku Straže na Jadranu. Međutim, iz nepoznatih razloga poklon je bio odbijen. Umire 16. septembra 1942, u 76. godini. Dragutin Inkiostri je svoja najvrednija dela ostvario upravo u Beogradu i može se reći, iako je sam to poricao, da je bio pripadnik secesije. Kao potpunu novinu u Srbiji, uveo je tendenciju ka ukrašavanju celokupne životne sredine, što je za njegove evropskesavremenike bilokarakteristično. Nastojao je da ostvari ono što danas zovemo totaldesign, prenoseći tim putem narodnu mitologiju i magijsku simboliku oblika pretočenih u ornament. Upravo je zbog toga bilo teško kačiti slike na zidove koje je on oslikao, jer su oni već bili umetnička dela za sebe. Nažalost, tokom života nije naišao na mnogo razumevanja i ostao je usamljen u svom pokušaju da se tada formira srpska dizajnerska scena. Učenici Svoje veliko znanje na polju narodne ornamentike uspeo je da prenese đacima Umetničko-zanatske škole, gde je jedno vreme predavao. Kod učenika je najviše cenio individualnost, iako je to možda rezultiralo time da niko od njih nije nastavio njegovim putem u reformaciji nacionalnog stila. Kuća Jovana Cvijića Veliko priznanje bila je odluka Jovana Cvijića da poveri Inkiostriju ukrašavanje enterijera sopstvene kuće. S pravom se može reći da je to najbolje Inkiostrijevo delo u Beogradu. Deo tima bili su i dekorativni vajar, majstor za kaljeve peći, umetnički stolar i duborezac. Posao je teško napredovao, budžet je više puta bio prekoračen i nacrti menjani. Ideja vodilja je bila da svi motivi koji se budu pojavili u enterijeru ukazuju na Cvijićev poziv, pa je tako reljef orla sa čekićem predstavljao oštrinu geografove misli, dok su sova sa čekićem i knjigom aludirali na naučni rad. Istančanost i savremenost U projektovanju nameštaja, Inkiostri je bio vrlo istančan. Imao je smisla za funkcionalizam i udobnost, uvek koristio hrastovinu i orahovinu, koje se i danas smatraju za najkvalitetnije vrste drveta. Takav pristup, razume se, nije mogao da proizvede ni jeftinu, ni serijsku proizvodnju. Rado je i oslikavao nameštaj, što mu je, kao i rezbarija, davalo unikatnost. Ostavljao je uvek prirodnu boju drveta, smatrajući je najlepšom. Koliko je savremen bio njegov pristup govori činjenica da je uvek vodio računa o korisniku, projektujući tako da sve bude u skladu sa njegovim potrebama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naslov Štijenja i evangjelja za sve nedjelje i svetkovine priko godine koja za porabu cerkvenu i domacu poboznost - Kajo Agjić 1865. Pozega Tiskara Miroslava Kraljevica Kajo Andrija Adžić, vjerski pisac i kulturni poslenik rođen je u Pleternici kod Slavonske Požege 19. siječnja 1805., a preminuo je u Slavonskoj Požegi 1. prosinca 1892. godine. Nakon osnovnog školovanja u rodnom mjestu, polazio je gimnaziju u Zagrebu i Slavonskoj Požegi. Godine 1823., postao je član franjevačke provincije Sv. Ivana Kapistrana. Filozofsku i teološku izob-razbu stekao je u franjevačkim učilištima u Našicama i Baji, te na Sveučilištu u Budimpešti. Predavao je moralno i pastoralno bogoslovlje na franjevačkim bogoslovnim školama u Mohaču (1831. -1832.), i Vukovaru (1832. -1845.). Obavljao je upravne crkvene službe: bio je župnik i samostanski starješina u Vukovaru (1839. -1845.), a u više navrata je bio gvardijan u Slavonskoj Požegi, dok je generalni vizitator svoje provincije 1866. godine. Kajo Adžić se kao pristaša iliraca pridružio hrvatskom preporodnom pokretu. Dopisivao se s Lj. Gajem, V. Babukićem, I. Kukuljevićem Sakcinskim, a poslije i s J. J. Strossmayerom i F. Račkim. Zapažanja o društvenom, kulturnom, privrednom i vjerskom životu u Slavoniji objavljivao je u listu »Slavonac« (1863.). Priredio je i objavio »Štijenja i Evangjelja«, prvi lekcionar na hrvatskom jeziku u kojem su upotrijebljeni dijakritički znakovi. Prvo izdanje (1851.) pisao je ikavicom, a u drugom (1865.) prihvatio je ijekavski govor radi jedinstva književnog jezika. Preveo je teološki priručnik Josepha Stapfa »Epitome theologicae moralis« i objavio ga u dva sveska pod naslovom »Sastav bogoslovja delorednog« (1847.). Sakupljao je građu iz domaće kulturne i crkvene prošlosti i mnogo radio na uređenju arhiva franjevačkog samostana u S. Požegi...

Nauka o Gradji, prvi deo, Prirodno i veštačko kamenje sa 261 slikom u tekstu : za upotrebu slušalaca Velike škole, arhitekta, inženjera, industrijskih i građevinskih preduzimača, prodavaca građe, tesara kamena, zidara, stolara... Dragutin S. Milutinović Tvrd naknadni poluplatneni povez dobro očuvan, nalepnica sa naslovom na rikni, potpis mastilom na predlistu i naslovnoj strani, manji deo listova sa sitnim žutim flekama, ostalo odlično, povez knjige je čvrst, na kraju knjige na 17 stranica lista literature koja je korišćena pri pisanju ovog dela. Beograd, Državna štamparija Kraljevine Srbije 1894. god. XIII + 766 str. format 24 cm, ilustrovano. Deo iz predgovora: „Pre svega mislio sam, da našoj tehničkoj literaturi, koja mora krepko potpomagati već i po sebi trudno izučavanje građevinskih struka, - treba položiti čvrstu i široku osnovu, na kojoj će se ona smišljeno i korisno dalje razvijati. Takve osnove naša tehnička literatura za sad nema, te zato izgleda kao ono zdanje bez temelja. Tu osetnu prazninu u literaturi treba da ispuni ovo delo. Jer kao što svaki budući građevinski tehničar otpočinje svoje stručno obrazovanje s izučavanjem gradje, u kojoj će docnije svoje zamisli praktično i ostvariti, - tako se najpre i Naukom o Gradji mora položiti temelj prirodnome daljem razvijanju naše građevinsko-tehničke literature`. Dragutin Dragiša Milutinović (Beograd, 17. novembar(po st. kal.)/29. novembar 1840 — Pančevo, 3. decembar(po st. kal.)/16. decembar 1900) je bio inženjer, arhitekta i istoričar umetnosti, nastavnik u Velikoj školi i član Srpskog učenog društva. Sin je Sime Milutinovića Sarajlije i Marije. Biografija Studirao je građevinarstvo u Berlinu, Minhenu i Karlsrueu. U Srbiji je radio u Ministarstvu građevina. U saradnji sa Mihailom Valtrovićem snimao je i proučavao srpske srednjovekovne spomenike. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine. Značajni su njegovi projekti nekoliko tipova malih crkava, inženjerski rad na presecanju nove pruge Beograd-Aleksinac, kao i Beogradska železnička stanica (1884). Uradio je urbanistički plan nove varoši Danilovgrada u Crnoj Gori; projektovao je privatne zgrade i ikonostase za crkvu Svetog Đorđa u Novom Sadu; u Dolovu kod Pančeva itd. Izabran je za dopisnog člana Moskovskog arheološkog društva (1878) i počasnog člana Srpske kraljevske akademije (1892). Profesor fakulteta, akademik, jedan od najangažovanih intelektualaca svoga doba.

Stanje: Ploča 5/5-, Omot: 4+ ------------------------------------ Various ‎– Novi Val Label: Suzy ‎– LP 347 Format: Vinyl, LP, Compilation Country: Yugoslavia Released: 1981 Genre: Rock Style: New Wave, Soft Rock, Pop Rock, Punk Novi Val (Vinyl, LP, Compilation) for sale More Images Tracklist Position Artists Title/Credits Duration A1 –Prljavo Kazalište Nove Cipele Arranged By – I. Stančić* Written-By – J. Houra* A2 –Prljavo Kazalište Čovjek Za Sutra Written-By – J. Houra* A3 –Film Kad Si Mlad Written-By – Jura Stublić A4 –Film Zajedno Written-By – Jura Stublić A5 –Azra (3) A Šta Da Radim Written-By – B. Štulić* B1 –Parni Valjak Vruće Igre Written-By – H. Hasanefendić* B2 –Parni Valjak Ulične Tuče Written-By – H. Hasanefendić* B3 –Parlament (2) 7.6. Written-By – Šolc*, Vorih*, Cvetković* B4 –Parlament (2) M.S.P. Written-By – Šolc*, Vorih*, Cvetković* B5 –Azra (3) Balkan Written-By – B. Štulić*

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutan malo miris podruma, nista strasno! Sve ostalo uredno! Format 32 x 46 cm, Cirilica `Ošišani jež` su humorističko-satirične, mesečne novine osnovane 5. januara 1935. godine. Naziv je smišljen u čuvenoj kafani „Ginić“ koja se nalazila na mestu današnjeg Doma omladine u Beogradu. Deo naziva „ošišani“ je aluzija na predratnu cenzuru koja je pre svakog izlaska lista, brisala članke koji nisu bili po volji vladara. Jedan od osnivača je bio i Dragan Savić. Posle Drugog svetskog rata izlazio je pod nazivom „Jež“ jer, navodno, cenzura nije više postojala. U listu su radili makar i kao dopisnici najpoznatiji humoristi, satiričari i karikaturisti među kojima i: Pjer Križanić, Zuko Džumhur, Ivo Kušanić, Branislav Nušić, Desa Glišić, Raša Papeš, Marko Mladenović, Nikola Tišćenko, Vasa Popović, Dragoslav Stojanović, jedan od osnivača časopisa i autor naslovne karikature ježa koji se gleda u ogledalu.

Stanje: Ploča 5-/5-- , odlično očuvana, dobar ton, Omot: 4 , kao na slikama --------------------------------------- veoma retko u ovom stanju očuvanosti!!!! --------------------------------------- Opsirnije: ---------------------- Корени групе сежу у састав Комуна, коју су ради неформалних свирки 1977. основали Дарко Рундек и Срђан Сахер. Сам Хаустор је створен две године касније, а чинили су га певач и соло-гитариста Рундек, ритам-гитариста Озрен Штиглић и басиста Срђан Сахер. Како су вежбали у просторији Кугла глумишта, коју су делили са саставом Азра, испочетка им је на бубњевима помагао њихов бубњар, Борис Лајнер, а онда им се прикључио први стални бубњар, Зоран Перишић. Поставу су употпунили саксофониста Дамир Прица, зван Капри, и тромбониста Никола Сантро, који је истовремено свирао и у оркестру загребачког ХНК. Рундек је у нову групу унео своја позоришна искуства, а Сахер своје етномузиколошке интересе. Либерална панкерско-новоталасна атмосфера је омогућила истраживање разних поља музике и Хаустор је те могућности максимално искористио. Група се калила по концертима, на којима им се редовно прикључивао Јуриј Новоселић из групе Филм (у њој познат као Кузма Видеосекс), а заузврат је с овима на концертима испочетка наступао Сантро. Група је дебитовала 1980. године у Суботици на фестивалу Омладина (сликано 2022.)[1] Године 1981. снимају први сингл у продукцији Хусеина Хасанефендића, вође Парног ваљка. Ударну страну плоче је заузела песма која се већ вртела по радијским програмима и с којом је све више људи идентификовало састав. Била је то Сахерова Моја прва љубав, на којој је соло на саксофону одсвирао Новоселић. Иако је на својим плећима понела велик део заслуга за дефинитиван пробој Хаустора, та је песма, како је време одмицало, групи постајала својеврстан камен око врата. На Б-страни сингла се нашла исто тако Сахерова песма, Поглед у ББ, која је показала да момци имају слуха и за ангажованије теме. Како је сингл сниман у време кад су се у групи догађале одређене персоналне промене, Перишић је, који је тада напустио састав, свирао само на другој страни плоче, док је на првој као бубњар опет ускочио Лајнер. На једном су наступу у склопу манифестације Поздрав из Загреба украли концерт Прљавом казалишту, којем су били предгрупа. Рундек се у то доба на сцени појављивао као пантомимичар лица обојеног у бело, у плавом радничком комбинезону и уз импровизовану пантомиму. У групу након тога долазе нови бубњар, Срђан Гулић, који ће с њом остати до самог краја, а звук обогаћује и клавијатуриста Зоран Вулетић (до тада су се клавијатурама спорадично бавили Прица и Сантро). Исте су године снимили и свој први, истоимени албум, опет под Хасанефендићевом продуцентском палицом. Као најава лонг-плеј плоче је изашао сингл са две ствари с ње, Сахеровом песмом Радио и Рундековом Црни жбир. Изворна је концепција албум поделила на прву, углавном Сахерову страну и другу, углавном Рундекову. Али једна од пјесама, Радничка класа одлази у рај, је запела за око властима који су већ и сам наслов држали исувише провокативним да би могла проћи. И тако је прву страну плоче, уместо предвиђене, затворила Моја прва љубав, за ту прилику скинута с првог сингла групе. Неки критичари су сматрали да је једини озбиљни недостатак плоче уврштавање по њиховом суду не баш најбоље верзије песме Духови, која је на концертима показала многа своја лица. Група је у својој музици измешала утицаје који су дошли с панком и новим таласом, карипске утицаје (посебно оне с Јамајке), те биг-бендовску структуру деоница за дувачке инструменте. Понудили су свеж звук који се разликовао од онога што је нудио остатак тадашње загребачке, хрватске и југословенске рок сцене. Исте је године Загребачки музички бијенале одлучило уприличити две рок вечери у загребачком Дому спортова. На једној су од њих Хаустор заједно с београдским саставом Шарло акробата свирали као предгрупа британској групи Генг оф Фоур. Крајем године је Хаустор, овај пут у продукцији Станка Јузбашића, снимио једну од својих најбољих плоча, сингл Мајмуни и мјесец / Зима / Капри. У међувремену је из групе отишао Вулетић, што јој је уз новог продуцента дало чвршћи звук. Плоча је незаслужено прошла незапажено, јер је није следио албум, већ привремени престанак деловања састава ради одласка његових чланова на одслужење војног рока. И данас се спекулише о томе јесу ли тада биле снимљене још неке њихове песме, могуће за други албум групе, а поводом разних годишњица чланови састава су најављивали излазак мини-ЛП или макси-сингл плоче с необјављеним материјалима састава, али иза таквих је обећања следило ћутање. ----------------------------- Predmet prodaje je LP Haustor ‎– Haustor Label: Jugoton ‎– LSY 61600 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1981 Genre: Rock, Reggae Style: New Wave Tracklist A1 Radio Lyrics By – D. Rundek* Music By – S. Sacher* A2 Mijenjam Se A3 Tko Je To Lyrics By – D. Rundek* Music By – S. Sacher* A4 `60 - `65 Arranged By [Brass] – Jura Novoselić* Trumpet – Denis Konir A5 Moja Prva Ljubav Drums – Boris Leiner Saxophone [Solo], Arranged By [Brass] – Jura Novoselić* B1 Noć U Gradu B2 Crni Žbir Backing Vocals – Đurđa Otržan Written-By – Darko Rundek B3 Duhovi Lyrics By – G. Labus* Music By – O. Štiglić*, S. Sacher* Music By, Lyrics By – D. Rundek* B4 Lice Music By – D. Prica* Music By, Lyrics By – D. Rundek*

odlično očuvano kao na slikama retko! Ivan Mažuranić Zagreb 1895, tvrdi orig. povez sa zlatotiskom, stanje: odlicno, str. 245 + 2 ilustracije sa slikom autora + 1 faksimil, latinica Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. – Zagreb, 4. avgust 1890.) je bio hrvatski pesnik, lingvista i političar. Obavljao je dužnost bana Hrvatske i Slavonije od 1873. do 1880. godine. Sadržaj 1 Biografija 2 Reference 3 Spoljašnje veze 4 Literatura Biografija Ivan Mažuranić je najznačajnija kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, lingvista, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. Bio je oženjen Aleksandrom Demeter (sestrom književnika Dimitrija Demetera bogatom i obrazovanom devojkom iz Zagreba, sa kojom je imao sedmoro dece. Potomci Ivanovi su ugledni, obrazovani pojedinci, a najpoznatija je njegova unuka Ivana Brlić-Mažuranić hrvatska književnica.[1] Rodio se u hrvatskom primorju, u `Novom`. Gimnaziju je završio u Rijeci, gde je dobro naučio mađarski jezik. Započeo je filozofiju u Zagrebu, a druge školske 1834/35. godine slušao je u Mađarskoj u Sombathelju,[2] pa se 1835. godine vratio u Hrvatsku. Okončao je pravne nauke u Zagrebu, i kasnije stekao doktorat. Otvorio je advokatsku kancelariju u Gornjem Karlovcu i uključio se u javni život. U Zagrebu je 1835. godine prišao Gajevom narodnom pokretu. Bio je jedan od njegovih najvatrenijih pristalica. U Gajevoj `Danici`[3] je iste godine objavio svoj prvenac, `Odu` Ljudevitu Gaju. Međutim započeo je književni rad kao `mađarski pesnik`, objavivši 1832. godine u Rijeci, `Oproštajnu pesmu`, na mađarskom jeziku.[4] Radio je tokom 1841. godine na `Nemačko-ilirskom rječniku`. Pisao je političke članke u novinama: `Narodne novine` i `Slovenski jug`. Revolucionarne 1848. godine postao je član Hrvatsko-slovenske deputacije koja je trebalo da ide u Beč da radi na uređenju austrijske države. Između 1850-1860. godine bio je glavni odvjetnik za Hrvatsku i Slavoniju i potom i državni savetnik. Kada je grof Ivan postao državni pouzdanik, radio je od 1861. godine na poravnanju (pomirenju) Hrvata i Mađara. Tada je on zastupnik Izbornog sreza Vinodolskog. Imenovan je prvog hrvatskog kancelara[5], a pošto je poravnanje obavljeno ukinuta je Dvorska kancelarija. Od tada se okrenuo sasvim politici, i postao predsednik Zemaljskog sabora u Zagrebu. Imenovan je septembra 1873. godine za hrvatskog bana[6], i na tom položaju proveo do 1880. godine. Bilo je to njegovo vladanje (`bana pučanina`[7]) na veliku štetu Srba i pravoslavlja u Hrvatskoj i Slavoniji. Kao režimski čovek uz pomoć represivnog državnog aparata je žestoko progonio srpsku ćirilicu, srpsko ime i srpsku zastavu,[8], pretvorivši se od narodnjaka, u bezdušnog šovinistu. Nije dozvoljavao da se u hrvatskom saboru pominje ništa srpsko, a onoga ko bi to prekršio nazivao je `izdajicom`.[9] U „Danici“ je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika, a kao čovek neobično uman, temeljnog obrazovanja i prostranih vidika, preporodni pokret shvatio je dublje od mnogih, u punom totalitetu kulturno-političkih intencija i nijansi. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva „Osmana“ (1844), dug je i strm put; ali u trenutku kad se latio toga posla, on je taj put već svladao: i razjašnjenje metričkih problema vezanih za hrvatski jezični izraz, i vergilijanski ep s iskustvom koje iz njega proizlazi, a tiče se odnosa istorije i poezije. Kao lingvista, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku. Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako nepreporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV. i XV. pevanje Gundulićeva velikog epa. Tri pesnika probala su se u tom poslu pre njega: Pjerko Sorkočević, Marin Zlatarić i jedan koji se nije potpisao; posle njega niko više nije ni pokušavao nadmašiti Ivana Mažuranića: toliko se njegova dopuna stopila s celinom Gundulićevog dela. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurjak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića” (1846), koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz. U svome danas već klasičnom delu, jednom od najblistavijih, najmoćnijih umetnina hrvatske reči, opevao je stvarni događaj, ali ga je on, ne držeći se svih istorijskih činjenica (esencijalno, radi se o moralno dvojnom provincijalnom događaju-ubistvu lokalnoga tiranina na pretvorno-mučki način), pesnički toliko preradio, i produbio, da se u njemu jedan pojedinačni slučaj uzdiže do opšte, univerzalne ideje, misli-vodilje celog našeg preporodnog pokreta: ideje slobode i pravde. Nakon objavljivanja epa, nije zatim ništa uradio za sledeće 34 godine (1880). U antologiji hrvatskog pesništva iz 1892. godine izašla je njegova oda `Grofu Janku Draškoviću`.[10] Grof Ivan Mažuranić je umro 1890. godine u Zagrebu.[11] antikvarne knjige

prevod s latinskog od Jelene Marković tvrde korice/zlatotisak/ odlično očuvana minimalni tragovi na koricama potpisana na naslovnoj prigodna posveta na belom predlistu upućena Mihajlu Avramović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Mihailo Avramović Lični podaci Datum rođenja 16. novembar 1864. Mesto rođenja Smederevo, Kneževina Srbija, Osmansko carstvo Datum smrti 16. april 1945. (80 god.) Mesto smrti Beograd, DF Jugoslavija Mihailo Avramović (Smederevo, 16. novembar 1864 — Beograd, 16. april 1945) bio je srpski publicista, naučni radnik i političar. Biografija Završio je Veliku školu u Beogradu. Bio profesor zadrugarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Smatra se ocem srpskog zadrugarstva, kako po praktičnom radu (osnovao je prve zadruge krajem XIX veka i više decenija predsedavao Glavnim savezom srpskih zemljoradničkih zadruga), tako i po veoma obimnom publicističkom radu. Na polju zadrugarstva je radio sa Kostom Glavinićem. Osnivač je zemljoradničkog zadrugarstva u Srbiji. U Vranovu kod Smedereva osnovao je 1894. godine prvu zemljoradničku zadrugu.[1] Posebno je izučavao zemljoradničko zadrugarstvo u Nemačkoj i Italiji. Bio je upravnik Saveza zemljoradničkih zadruga u Srbiji, od osnivanja 1895. do 1927. Učestvovao je u osnivanju Međunarodnog zadružnog saveza u Londonu 1895. i bio član njegovog centralnog odbora skoro do smrti. Pokrenuo je i uređivao prvi zadružni list u Srbiji: Zemljoradničku zadrugu. Osnivač je Saveza zemljoradnika 1919. godine. Biran je za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920.[2] Danas njegovo ime nosi jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje./ a posvetio suplent bogoslovije Sv Save Josif Cvijović /S Vikipedije, slobodne enciklopedije Josif Cvijović (Drežnik, 28. avgust (jk) 1878 — Beograd, 3. jul 1957) je bio episkop bitoljski od 1920. do 1931, i mitropolit skopski Srpske pravoslavne crkve, od 1932. do 1957. godine. Biografija Rođen je u selu Drežnik od oca Krste i majke Jelisavete. Osnovnu školu završio je u Požegi i šest razreda gimnazije u Užicu. Pravoslavnu bogosloviju je završio u Beogradu. Oženio se i rukopoložen je u čin đakona 15. septembra 1903, a u čin sveštenika 1. oktobra 1903. Bio je sveštenik u makoviškoj i zatim dragojevačkoj parohiji. Josif je sa suprugom Milevom imao dve ćerke, starija je rođena maja 1904. a mlađa septembra 1905. i umrla 1. novembra 1905. 21. novembra 1905. umrla je i Josifova supruga. Kada je ostao udovac zamonašio se 15. septembra 1913. u manastiru Rakovica. Završio je Duhovnu akademiju u Kijevu i magistrirao tezom „Uloga srpskog sveštenstva u oslobađanju svoga naroda“. Po povratku iz Kijeva predavao je jedno vreme u Bogosloviji u Beogradu i rukovodio Monaškom školom u manastiru Rakovica. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu gde je bio vojni sveštenik u četničkom odredu Vojvode Vuka. Poslat je u diplomatsku misiju u Bizerti, zatim u Rusiju, a od 1917. je bio rektor u Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji u Oksfordu gde je radio zajedno sa Nikolajem Velimirovićem. Po završetku rata postao je rektor Prizrenske bogoslovije i sa tog mesta je izabran 19. decembra 1920. za episkopa bitoljskog. U Bitolju je osnovao bogosloviju gde je predavao jeromonah Jovan Šangajski. Godine 1931. su ujedinjene eparhije ohridska i bitoljska i sedište je postavljeno u Bitolj, a episkop objedinjene ohridsko-bitoljske eparhije bio je dotadašnji episkop ohridski Nikolaj Velimirović. Tokom 1930. i 1931. zajedno sa jeromonahom Justinom Popovićem poslat je u Prikarpatsku Rusiju (Karpato-Ukrajina) koja je tada pripadala Češkoj. Njihov zadatak je bio da pravoslavce koji su pounijaćeni vrate u pravoslavlje. Izabran je sa mesta episkopa bitoljskog za mitropolita skopskog i ustoličen u Skoplju 1. januara 1932. godine. U Skoplju je pokrenuo časopis „Hrišćansko delo“. U Skoplju se tada osniva Crkveni muzej Južne Srbije zaslugom Radoslava Grujića, kao i prva Galerija fresaka u tadašnjoj državi. Uz njegovu i zaslugu patrijarha Varnave dobrotvorka Persa Milenković se odlučila da podigne manastir Vavedenje u Beogradu. U svom rodnom selu Drežniku mitropolit Josif je podigao školu i crkvu. Po izbijanju Drugog svetskog rata iz Skoplja su ga proterali Bugari 5. maja 1941. godine. Došao je u Beograd kada su već bili uhapšeni patrijarh Gavrilo i episkop žički Nikolaj. Okupljeni oko njega svi prisutni episkopi, niški Jovan, šabački Simeon, braničevski Venijamin, zvorničko-tuzlanski Nektarije, vikarni Arsenije i Valerijan, sastavili su Sinod koji je delovao u ratnim uslovima od 1941. do 1947. godine. Predsednik ovog Sinoda u odsustvu patrijarha bio je mitropolit skopski Josif. Tokom rata organizovao je ekipu Srpske crkve koja je sarađivala sa Komesarijatom za izbeglice Tome Maksimovića. Posle Drugog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva je ostala bez imanja i prihoda, pa je mitropolit Josif u zgradi Patrijaršije 1946. osnovao Zavod za izradu sveća. Rukovođenje crkvom preuzeo je patrijarh Gavrilo po povratku u Beograd 1946. godine. Mitropolit Josif je sa saradnicima napisao „Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Svetom Arhijerejskom Saboru SPC o radu od 1941. do 1947. godine“, koji svedoči o teškom ratnom periodu, koji je Sabor SPC 1947. usvojio. Posle Drugog svetskog rata vlast mu nije dozvolila da se vrati u Skoplje i preuzme upravljanje eparhijom. Nastanio se tada u Vranju da bi upravljao delom skopske eparhije kome je Vranje pripadalo. Međutim i odatle je proteran. Bio je od aprila 1945. do novembra 1946. administrator mitropolije crnogorsko-primorske. U drugoj polovini 1950. je uhapšen i držan u zatvoru bez suđenja, kasnije je pritvoren u manastiru Žiča. Posle puštanja na slobodu bio je 18 meseci administrator eparhije žičke u odsustvu vladike Nikolaja. Kada je oboleo živeo je u manastiru Vavedenje u Beogradu gde je i umro 3. jula 1957. godine. Sahranjen je u manastirskom dvorištu pored mitropolita zagrebačkog Dositeja...