Knjigu Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera priredili su i izdali Joža Horvat i Zdenko Štambuk (Zagreb: Rožankowski, 1946, 520 str.). Knjiga sadrži preko 100 faksimila dokumenata i izjava istražnim i pravosudnim organima i materijala komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, preko 40 faksimila novinskih članaka iz vremena NDH, preko 70 fotografija i drugih izvora koji svedoče o teroru, upućivanju u logore, masovnom pokrštavanju Srba, zločinima nad srpskim stanovništvom i kolaboraciji dela katoličkog klera s ustaškim režimom, kao i direktnom učešću pojedinih pripadnika Rimokatoličke crkve u ovim zlodelima. Priređivači knjige, Joža Horvat i Zdenko Štambuk, bili su hrvatski književnici i publicisti, predratni članovi KPJ i prvoborci, posle rata prvi član Agitpropa CK KPH, zadužen za sektor kulture, a drugi član Agitpropa Oblasnog komiteta KPH za Istru.Prvi reprint izdanja iz 1946. objavljen je 1989. u Hanoveru, drugi 2007. u Banja Luci, a treći reprint objavila je Zaklada August Cesarec u Zagrebu 2008. Prema rečima profesora iz Zagreba, Svetozara Livade, štampanje ove knjige odbio je čak 21 hrvatski izdavač, a kardinal Božanić pretio je državnim tužilaštvom. Katolički teolog i novinar, Drago Pilsel, u predgovoru za ovaj reprint, piše između ostalog: „… Crkva (je) napadala samu sebe sadržajem onoga što je izgovarala, ne samo u doba NDH (i taj se napad nastavlja jer pravog ograđivanja i pravog kajanja kakvo su, primjerice, pokazali tijekom minulih desetljeća njemački katolici, ali i drugi kršćani, u nas nije bilo)…“. Objavljivanje reprinta 2008. izazvalo je burne reakcije u jednom delu hrvatske javnosti. Katolički teolozi i istoričari tvrdili su da se radi o „provali mržnje prema Katoličkoj crkvi“, da je knjiga „okrvavljeni komunistički propagandistički pamflet“, „Oznina izmišljotina i podvala“, „zbirka falsifikata i prepariranih izjava“, koje „nijedan suvremeni povjesničar, bez obzira na političku ili ideološku opredijeljenost, tu ’knjigu’ ne uzima kao relevantan povijesni izvor“, koja je postala „… modelom za ’historiografska istraživanja’, kao i za ’povijesnu istinu’ o Katoličkoj crkvi u cijelom komunističkom vremenu“. Urednik Glasa koncila napisao je i da se u Hrvatskoj „dogodila zlouporaba demokracije i da baš oni koji su svoje idejne protivnike i neistomišljenike bez suđenja ili na lažnim suđenjima osuđivali na smrt i robiju koriste demokraciju za ponovno buđenje opasne ideološke mržnje koja truje odnose među ljudima“. Doveden je u pitanje i celokupan rad komisija za ratne zločine, a zatim i istoriografskih studija koje su se na njihove nalaze oslanjale, istražujući delatnost Rimokatoličke crkve.Dokumenti o protunarodnom radu i zločinima jednog dijela katoličkog klera, kao celinu, svakako treba posmatrati u kontekstu priprema i suđenja kardinalu Alojziju Stepincu 1946. godine, kako kaže istoričar Ivo Goldštajn, ali to ne umanjuje važnost objavljenog materijala. Mnogo godina kasnije neki od članova Politbiroa KPJ i organizatora suđenja tvrdili su da se radilo o političkom suđenju, kao odgovoru vlasti na kontinuirani otpor biskupa i Pastirsko pismo. Milovan Đilas je u svojim sećanjima pisao da Stepinac sigurno ne bi bio izveden pred sud zbog svog ponašanja za vreme rata da nije nastavio da se opire novom režimu, ali dodaje da to ne znači da nije bilo osnova za optužbu protiv njega. A da je bilo, pored ove knjige, potvrđuje još čitav niz zbornika građe, članaka, studija i monografija, objavljenih u posleratnim godinama.Ponovno objavljivanje reprinta ove knjige važno je iz više razloga. Prvi i svakako najvažniji je da se ne zaborave žrtve. Drugi je da se, u talasu revizionizma, podseti na izvore koji svedoče o zločinima i omogući dalji rad na istraživanjima jer se istorijsko istraživanje, kako kaže Džon Toš, „ne svodi na pronalaženje jednog pouzdanog izvora da bi se iz njega izvuklo sve što on može da pruži“, već na analizu i upoređivanje što više različitih izvora, „najbolje iz svih izvora koji se odnose na temu istraživanja“, što podrazumeva i proveru autentičnosti, verodostojnosti i pouzdanosti. „Na taj način će se lakše uočiti sve netačnosti i iskrivljavanja određenog izvora i istoričar će potkrepiti svoje zaključke.“

SVEDOK PAKLA - Tvrtko Vujić Proglašavana za „izdavačku senzaciju godine“, prevedena na desetine svetskih jezika i prodata u milionskom tiražu, knjiga, „Svedok pakla“, autora Tvrtka Vujića, najzad je predstavljena i kod nas. Ova knjiga nam donosi priče iz najudaljenijih i najzabačenijih tačaka na planeti, govori o ljudima i njihovim životima na neočekivan način, o koloniji gubavaca, Černobilu, deci oboleloj od AIDS-a... Sve te priče nam je ispričao gospodin Tvrtko Vujić, rođen pre tridesetosam godina u Pečuju, TV reporter i jedan od osnivača kanala TV2, humanista i altruista, istraživač, čovek ogromne energije, najmlađi dobitnik Pulitzerove nagrade 1992. godine i član Međunarodne asocijacije novinara, 1998. dobio je i drugo prestižno priznanje, Hemingwayevu nagradu. Ovo nije klasična knjiga već serija reportaža pretočenih u pisanu formu, koje su u Mađarskoj izdate u deset tomova, prodatih u tiražu od 760.000 primeraka, a poslednja u 117.000, samo na mađarskom jeziku. Pre tri godine počeo je rad na odabiranju i prevođenju ove knjige na srpski jezik. Tri čoveka: gospodin Tvrtko Vujić, gospodin Vladimir Popin, prevodilac i gospodin Đeze Bordaš, najzaslužniji za realizaciju čitavog projekta, selektirali su izvestan broj reportaža koje su procenili za najinteresantnije za nas, tako da su nam prezentirali jedinstveno izdanje ove knjige. Da bi ispričao priču, autor je putovao po celom svetu, i u Etiopiju, i u Rumuniju, Severnu Koreju, Turkmenistan, Australiju, Južnu Afriku, Černobil, tragajući za najtragičnijim ljudskim sudbinama ne da bi ih opisao već da bi otkrio korene problema, istražio uzroke i ukazao na krivce. Veza autora sa akterima uspostavljena u toku istraživanja nije prekidana ni kada je priča formalno ispričana i upravo to otkriva duboku emociju i suštinski karakter gospodina Tvrtka Vujića. - Cilj mog novinarstva je dvostruki - kaže gospodin Vujić. - Jedan je da svojim reportažama pokažem da nama ovde, u srednjoj i istočnoj Evropi nije najlošije na svetu. Ovi problemi koje mi imamo ovde tipa, da je na izborima pobedila jedna patrija, a ne druga, da se ne slažemo sa našim šefom ili imamo lošeg komšiju, to nisu problemi. Na mestima koja sam ja obišao pravi luksuz je čaša čiste vode. Moja misija kao novinara je da objasnim ljudima, pojedincima da nije njima najteže na svetu i da ne budu pesimisti. Prema jednom istraživanju od pre tri godine sprovedenom u 120 zemalja širom sveta, Mađari su zauzeli 117. mesto na skali najpesimističnijeg naroda. Iza nas su bili samo Mozambijci, ljudi iz Ruande i Haitija. A kakve mi imamo probleme? Obišao sam čitav svet i zasiurno tvrdim da mi u ovom delu Evrope nemamo loš život. Kao ilistraciju spomenuću svoju porodicu koju uglavnom ne vodim sa sobom. Međutim, u Gambiju je sa mnom išao moj sinčić i pohađao je vrtić sa 49 crnih dečaka. Na osnovu jednonedeljnog iskustva moj sin je naučio više nego ja u čitavom svom detinjstvu. Saznao je da se ne mora igrati samo sa play stationom i računarom, već može i sa jednom jedinom loptom i da se može biri srećan i u Africi. Moj sin je napisao knjigu na engleskom jeziku i srećan je što je juče završio treći razred osnovne škole i što je danas mogao biti sa mnom. - Drugo cilj ovoga što radim je da hoću da pokažem ljudima heroje svakodnevnice. One ljude čije se slike ne nalaze na prvim stranicama bulevarskih časopisa, oni tihi heroji, koji zaista zaslužuju da budu primeri mojoj deci, mojim sinovima. Magičnost našeg novinarskog poziva je da uz pomoć medija biramo od koga ćemo da napravimo heroja, a od koga nećemo. Moja žena i ja smo ustanovili nagradu „Heroj svakodnevnice“ i svake godine dodeljujemo novčani iznos od oko 4.000 evra, stvarnim uzorima i herojima života. To je moj novinarski kredo, ali i snaga da nastavim da svoje znanje i energiju trošim u ime dobra. Nedavno je moja inspiracija bila devojka, pobednica takmičenja za miss Mađarske, koja je gluvonema. Pokrenuo sam akciju da se na sportskim stadionima ne tapše samo na način kako mi to radimo nego i na jeziku gluvonemih. To je samo jedna mala stvar koja nas podseća da hendikepirani ljudi žive sa nama, i da svako od nas može postati jedan od njih. Ta devojka je takođe bila moj heroj. - Uz moje ime se često vezuje epitet „hrabri“, ali ja ne mislim tako. Za boravak od manje od nedelju dana u Severnoj Koreji, pripreme su trajale duže od dve godine. Pripremali smo se dugo za kamp leproznih u Etiopiji, ali ja sam došao kući, a 7.000 njih je ostalo tamo. I ko je heroj u ovoj priči? Heroj je doktorica Agnješ Agsman koja bi mogla da živi u Budimpešti i radi kao doktor, ali ona je napustila blagostanje ovakvog života, i plaća da bi bila sa bolesnima, kako je regulisano našim zakonom, da pomaže ljudima koji nemaju nikakvu drugu pomoć. Ona je za mene heroj. Moj heroj je i moj komšija Šandor, koji odlazi u Severnu Koreju da daje hranu deci koja su na ivici gladi i sportistkinja koja je branila boje reprezentacije Mađarske u bobu, a istovremeno je bolovala od karcinoma. Njena najveća borba se nije vodila za medalju, nego za život. Posle te reportaže dobio sam nebrojano pisama od drugih ljudi koji su vodili sličnu bitku, sa porukama sadržaja: - ako je ona uspela uspeću i ja. - Pre deset godina dogodilo mi se čudo. Moj novinarski rad je pomogao da se poslednji ratni zarobljenik vrati u Mađarsku. Zamislite čoveka koji je odveden u Drugi svetski rat 1944. godine, a mi smo ga našli 2000. godine. Na budimpeštanskoj železničkoj stanici, 11. avgusta u 9 sati i 32 minuta dočekala nas je masa novinara. Onda sam imao 28 godina i bio zaslepljen svojim novinarskim uspehom, pričom koja je izazvala senzaciju, a ja status ekskluzivnog novinara. Ubrzo posle toga počela su da mi pristižu pisma sa raznih strana: Australije, Srbije, Slovačke, ljudi koji su tvrdili da je taj čovek njihov otac, muž, brat. On mi je kazao neke podatke, ali ne i svoje ime što je ličilo na Holivudske trilere. Posle dva meseca bolničkih ispitivanja poslednji zarobljenik je pronašao svoju porodicu. Od 1945 godine podignut mu je spomenik na kome je bilo uklesano njegovo ime, i njegova porodica ga je smatrala mrtvim. Kako je protekao susret sa porodicom posle više od pedeset godina ? Na pitanje da li su bili srećni, odgovor je: - Da, bili su srećni, jer su se sreli. Na pitanje da li je bio nesrećan, sigurno, jer ko bi posle 55 godina provedenih u tatarstanskoj mentalnoj bolnici mogao biti sretan. Posle ove priče dobio sam i više od 2.000 pisama sa molbom da nađemo njihovog nekog: baku, majku, bratića. Tada sam shvatio da za neke ljude Drugi svetski rat još nije završen, i da je nas Mađara preko 600.000 nestalo u ratu i da sada njihova rodbina očekuje da i njima pomognem. Na pitanje kako se oseća u Novom Sadu i šta misli o našem gradu, Tvrtko Vujić se zadovoljnio smeška. - Srećan sam što sam u Novom Sadu. Moj grad, Pečuj je 2010. godine bio evropska prestonica kulture zajedno sa Esenom i Istambulom. Imao sam čast da budem promovisan za ambasadora grada i nikada neću zaboraviti kada sam stajao na glavnom trgu i predstavljao, pred hiljadama mojih sugrađana Emira Kusturicu i najavljivao koncert Gorana Bregovića. Pečuj je grad pobratim sa Novim Sadom i ja ću biti najveći navijač da Novi Sad ponese laskavu titulu prestonice kulture, jer znam šta je to značilo za moj grad, kako je to otvorilo i vrata i prozor ne samo kulturi. To je pružilo priliku meni i mojim 160.000 sugrađana da zajedničkim snagama pokažemo svetu i mađarsku kulturu, i mađarsko gostoprimstvo, onaj multikulturalni miks koji imamo i koji negujemo. Verujem da će Novi Sad, ako uspe u tom naumu, biti još lepši. Ja sam vaš najveći navijač i kao službeni ambasador grada Pečuja pomoći ću koliko god to bude u mojoj moći – iskreno je poželeo Tvrtko Vujić. Forum, Novi Sad 2011 god, 382 str, 21 cm, tvrd povez, u odličnom stanju. K.D.S.2.3.

Tvrd povez, 200 strana, nova knjiga, izdanje Catena mundi 2023 Govori – kralj Petar I je knjiga koja se čekala blizu jednog veka. Ona sabira sačuvane govore kralja Petra od stupanja na presto do abdikacije 1914. i predstavlja jedinstvenu mogućnost da se upoznate sa autentičnim rečima omiljenog srpskog kralja. U ovoj knjizi pročitaćete šta je kralj mislio o ustavu, političkim slobodama, demokratiji, političkim partijama, ali i o Kosovskom zavetu, oslbođenju i ujedinjenju srpskih zemalja. Knjiga je nastala na osnovu zaboravljenog izbora kraljevih reči iz 1924, koja nikada nije bio objavljen u potpunosti, te sačuvane arhive Srpskih novina (službenog glasila Kraljevine Srbije) i Politike. Obogaćena je kraljevim predgovorom čuvenom delu Džona Stujuarta Mila O slobodi, biografskim esejem Jovana Dučića i uvodnim slovodom Nj. K. V. prestolonaslednika Aleksandra. Govori kralja Petra nastajali su različitim povodom: prilikom otvaranja sednica narodne skupštine, predstavljanja programa različitih vlada, putovanja po Srbiji i inostrantvu, ali i prilikom otvaranja veoma važnih ustanova i spomenika. Takođe, u knjizi su sve ratne proklamacije kralja Petra, kao i njegovi govori oduševljenim Beograđanima na povratku s fronta. Zajedno, oni čine jednu programsku, kulturnu i ideološku celinu – metaforu vrednosti kojima je Srbija težila u svom zlatnom dobu. Odabrane reči iz knjige Govori – kralj Petar I Mi, Ja i vi, gospodo ministri, bićemo odgovorni pred istorijom i pred uspomenom na dedove naše za sve zloupotrebe što se u ovoj zemlji sa slobodom ili protiv nje učinile budu. Karađorđe i svi oni junuaci iz 1804. godine tražiće od nas računa od amaneta koji nam poveriše, od slobodne Srbije koju su životom svojim iskupili. Ono što hoću da ostavim iza sebe sinu mome, i čime mislim da ću otadžbini svojoj najveću uslugu učiniti, to je primer jednog skroz ustavnog vladara. I ja sam stavio sebi u zadatak da sam na prvom mestu radim strogo u granicama Ustava na koji sam se zakleo, pa da to i od svakog drugog tražim. Dok je sećanja na Kosovo, biće i Srbin u stanju da odoleva svakoj najezdi, da s uspehom brani na svima tačkama prava svoja. Duh kosovski, duh onih junaka koji slavno padoše na braniku Otadžbine svoje, zadahnuće nas kad god nam bude trebalo da osiguramo nacionalni opstanak svoj, i on će sobom nadoknaditi ono što nam u broju bude nedostajalo. Srpski je narod malen, a njega nisu nikad ni raspinjali kakvi veliki zavojevački planovi. Ali je srpski narod u isto vreme i svestan svoje slavne prošlosti, svestan uloge, koju je nekad u istoriji igrao i koju je pozvat da igra u ovom kraju Evrope. Poštujući svačija prava, on će vazda najenergičnije tražiti da se i o njegovim istorijom zajemčenim pravima računa vodi, kad tome vreme dođe. Mi treba da gledamo jedni u drugima sinove iste Otadžbine koji joj svi podjednako iskreno dobra želimo, i da u načelnim razlikama vidimo samo razne puteve da se do toga opšteg dobra dođe. Ne dopuštajmo nikako da nas u političkoj borbi žučnost savlada, i da u bratu Srbinu gledamo neprijatelja zato što je druge političke partije. Iz predgovora Nj. K. V. prestolonaslednika Aleksandra „Kralj Petar I nije bio samo Kralj Oslobodilac, koji nam je doneo velike i slavne pobede u ratu i dugo čekanu slobodu. Bio je i prvi istinski ustavni vladar, zapamćen kao evropski liberal, sa demokratskim pogledom na svet. Jednakost svih, pravda i vladavina prava bili su ideali i principi koji su ga vodili. Njegovu vladavinu obeležile su mnoge poteškoće, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu, ali, on je uspeo da savlada sve prepreke i povede svoju zemlju i narod na put ustavnosti, parlamentarizma i demokratije. Vođen idejom oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda, predvodio je vojsku Kraljevine Srbije u njenim najslavnijim, herojskim danima. Sećanje na to junaštvo živo je i danas. Do poslednjeg časa bio je veran svojoj vojsci, čak i kada je, već star i bolestan, sa svojim vojnicima prošao albansku golgotu Prvog svetskog rata, kada se cela vojska povukla iz Srbije u Grčku, da bi potom stala na novi, Solunski front. Proboj tog fronta doneo je pobedu savezničkim snagama i mir Evropi i celom svetu.” Predgovor: Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar

Jovan B. Dusanic Lipljanski - Stradanja u Drugom svetskom ratu parohijana Stevana i Koste Dusanica Filip Visnjic, Beograd, 2022. Tvrd povez, 228 strana, ilustrovano. Pribinić je naseljeno mjesto u opštini Teslić, Republika Srpska, BiH. Prema popisu stanovništva iz 2013. u naselju je živjelo 1.441 stanovnika. Geografija Nalazi se u podnožju planina Borja i Javorova, na rijeci Maloj Usori. Udaljen je 15 km od Teslića, na putu koji povezuje Teslić sa Banjom Lukom. Središnji dio mjesta je na 280 do 460 mnv. Neki značajniji vrhovi ovih planina nalaze se na području sela Pribinić: Tajan (1.008), Brestovac (605) i Lipova Glava (520). Pribinić se nalazi u pojasu umjerene kontinentalne klime, bez velikih temperaturnih oscilacija. Prosječne godišnje temperature se kreću od 9,7 °C, a prosječne godišnje padavine od 992 mm. Područje je bilo naseljeno od davnina, ali procvat doživljava sa razvojem austrougarske mreže željeznica namijenjene iskorištavanju lokalnog drvnog bogatstva. Područje je bogato četinarskom i listopadnom šumom. Osim kao bitna tačka na željeznici, u to vrijeme Pribinić je bio poznat i kao „vazdušna banja“. Pravoslavne porodice koje danas naseljavaju Pribinić su Arsenići, Babići, Bijelci, Blagojevići, Bogdanići, Božići, Boštrunići, Bubići, Vasilići, Vukovići, Grabovci, Delići, Dimitrići, Dušanići, Ilinčići, Josipovići, Jotići, Kalamande, Kostići, Krunići, Lazići, Lipovčići, Malići, Marinkovići, Markovići, Miladići, Miljanovići, Mitrovići, Mišići, Momčilovići, Nikolići, Ostojići, Petrovići, Pešte, Popadići, Popovići, Radonjići, Stevići, Stojanovići, Stoljaci, Suvajci, Filipovići, Cvijetići, Cvijići i Škiljići. Muslimanske porodice koje su živjele u Pribiniću su Barići, Bešići, Kertići, Mašići, Sadikovići i Huskići. Većina muslimanskih porodica su starosjedioci u Pribiniću, nastali od lokalnih pravoslavnih porodica koje su primile islam. Oni uglavnom znaju od koje pravoslavne porodice su potekli, i do raspada Jugoslavije i rata u BiH imali su dobre međusobne odnose. Skoro svi Dušanići iz Republike Srpske vode porijeklo od pribinskih Dušanića. Ime naselja Do pred kraj 20. vijeka mještani su naselje nazivali Pribinjić. Ne zna se zasigurno kako je Pribinić dobio ime, ali najčvršća pretpostavka je da ime dolazi od nekog istaknutog seoskog kneza Pribina. Jedna anegdotska verzija kaže da su Pribiniću ime dali slovenački radnici koji su radili na uvođenju pruge. „Pribinić“, prema toj verziji, dolazi od slovenačkog „Pri bi nič“, što bi trebalo da znači da prije pruge tu nije bilo naselja. Pravoslavna crkva u Pribiniću Infrastruktura Osnovna škola »Stevan Dušanić« Pribinić ima devetogodišnju osnovnu školu „Stevan Dušanić“. Škola ima područna odjeljenja u Liplju, Šnjegotini, Parlozima i G. Buletiću. Prota Stevan Dušanić je svojevremeno mnogo činio na napredovanju naselja i prosvetljavanju stanovništva. Crkva Sv. Cara Konstantina i Carice Jelene izgrađena je 1899-1900. godine, a sultanov ferman za crkvu obezbijeđen je još 1857. godine. Ikonostas u hramu oslikao je oko 1900. godine akademski slikar Spiridon Špiro Bocarić iz Sarajeva.[2] Pribinić ima zgradu pošte (74276). U zgradi nekadašnje željezničke stanice danas se nalaze ambulanta i matični biro. Period razvoja Pruga i katolička crkva u Pribiniću Uskotračna pruga Usora-Pribinić podignuta je 1881. godine, a 1884. godine je izgrađen i put Doboj—Banja Luka (preko Pribinića). Za fabriku „Destilacija“ koja je decenijama bila nosilac privrede u Tesliću prvobitno je planirano da se podigne u Pribiniću, ali je naknadno odlučeno da se izmjesti 15 km bliže Doboju, gdje je time nastao grad Teslić. U Pribiniću je uspostavljena Šumska uprava, a podignute su pilana i sušara šišarki, trušnjača[3]. Za doseljene radnike podignute su dvije katoličke crkve, po jedna u Tesliću i Pribiniću. Crkva u Pribiniću je podignuta 1900. godine, bila je drvena, pa je nakon Drugog svjetskog rata uklonjena. Tek kada je odlučeno da se podigne katolička crkva i starosjedjelačko stanovništvo je dobilo dozvolu da se podigne pravoslavna crkva. Pravoslavna crkva i danas postoji u Pribiniću. Zanimljivosti Spomen tabla kod Principovog vrela Kod lokalnog stanovništva je popularna nepotvrđena priča da je Gavrilo Princip imao djevojku Pribinku. Sa svojom djevojkom se uglavnom nalazio na lokalnom izletištu kod jednog izvora. Danas mještani taj izvor zovu Principovo vrelo. Početkom 21. vijeka, uz finansijsku podršku Vlade Republike Srpske[4] i SO Teslić izvršeno je uređenje vrela i prilaznog puta. Kod samog vrela je podignuta oniža struktura u obliku inicijala GP (Gavrilo Princip) i postavljena je spomen-tabla.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Osnovne drustvene promjene u Jugoslavijii svijetu 1945 - 1973 Dr. Dusan Bilandzic Dr. Radovan Vukadinovic Dušan Bilandžić (Maljkovo kod Sinja, 20. srpnja 1924.[1] - Zagreb, 4. ožujka 2015.[2]), hrvatski povjesničar, akademik i političar. Niže razrede franjevačke gimnazije završio u Sinju, a više razrede u gimnaziji u Osijeku. Još prije rata stupio je u SKOJ (komunističku omladinu), a od 1942. godine sudjeluje u ratu kao borac i politički komesar u slavonskim partizanskim postrojbama. Također, te je godine stupio u Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ). 1955. g. je završio Pravni fakultet u Beogradu, a od 1945. g. do 1960. g. djelovao je kao predavač povijesti na Vojnoj akademiji u Beogradu. Nakon izlaska iz JNA, Bilandžić počinje novinarsku karijeru, no ubrzo je dobio posao u sindikatima, pa 1965. godine biva izabran u Predsjedništvo sindikata Jugoslavije kao predstavnik Hrvatske. Istodobno sa sindikalno-samoupravljačkim eksperimentima i praksom, Bilandžić se dalje školuje, te 1965. g. stječe doktorat znanosti na Zagrebačkom sveučilištu iz područja ekonomije. Godine 1967., nakon Tuđmanovog političkoga kraha, postaje direktorom `Instituta za historiju radničkoga pokreta` u Zagrebu. U sljedećim godinama obnašao je više političkih funkcija, a bio je i jednim od ključnih ljudi koji su sudjelovali u izradbi posljednjeg jugoslavenskoga ustava iz 1974. godine. Na Fakultetu političkih nauka postaje predavač i dekan koncem 1970-ih i početkom 1980-ih godina. Za člana suradnika JAZU/HAZU izabran je 1980. godine, a za redovitoga člana 1991. g. Stručni rad Dušan Bilandžić je možda najbolji hrvatski znalac i sintetski povjesnik razdoblja poslijeratne Hrvatske i komunističke Jugoslavije. Već od početka osamdesetih našao se na udaru unitarističko-centralističkih snaga zbog svoga protivljenja politici unitarnoga jugoslavenstva koja se zahuktala poslije Titove smrti. Budući da je javno osporavao validnost kategorije Jugoslaven` kao nacionalne odrednice u popisu stanovništva 1981. g., Bilandžić je sredinom 80ih doslovno razapet od beogradskih medija kao skriveni separatist i `ustaša`, u najmanju ruku neobična kvalifikacija za jednoga komunističkoga sindikalca. Kako se približavalo doba raspada SFRJ, Bilandžić se neuspješno reaktivirao na listi SDP-a, i brzo propao na prvim višestranačkim izborima. No, stare su veze i prijateljstva proradili, pa ga je Tuđman angažirao kao predstavnika u Beogradu u razdoblju poslije 1991. godine. U zadnjih preko 40 godina Bilandžić je zadržao čudan odnos simultanoga prijateljstva i netrpeljivosti s Tuđmanom, često radikaliziran Tuđmanovim eksplozivnim temperamentom i nezgrapnim eskapadama. Već je ušla u legendu situacija kada je poslije `Oluje` Tuđman, razbješnjen Bilandžićevim feljtonističkim zapisima i indiskrecijama po novinama, u jednom TV intervjuu proglasio Bilandžića za `čudovište`. Očito je da se radilo o lapsusu iziritiranoga Tuđmana, no smiješnost te scene je ostala jednim od označitelja Bilandžićeve političke karijere. Uskoro poslije javnoga ostracizma, Tuđman je opet zaposlio Bilandžića, kojega je nazvao `čudovištem`, na povijesno političkim zadatcima kao da se ništa nije dogodilo. Dušan Bilandžić je čest gost novinskih kolumni u kojima se baš nije iskazao političkom pronicavošću i dalekovidnošću. Iako eminentan povjesničar, unatoč prebogatom osobnom iskustvu, manjka mu političke vidovitosti i realizma. Glavna područje Bilandžićeva povjesničarskoga interesa ostaje komunistička Jugoslavija i položaj Hrvatske i Hrvata u njoj. Osim brojnih članaka u stručnim časopisima, te niza lakših feljtona u novinama, autorova glavna djela ostaju `Historija SFRJ`, 1978. g. i `Hrvatska moderna povijest`, 1999. g. Dok je prvo djelo, unatoč mnoštvu vrijednih dijelova, ipak zastarjelo zbog neslobode u ozračju u kojem je pisano i objavljeno (SFRJ), Bilandžić je u Hrvatskoj modernoj povijesti inkorporirao obilje materijala iz prijašnjega djela, no u drugačijoj vizuri i slobodnom diskursu. Javne dužnosti i priznanja Bio je član Upravnog odbora Hrvatske matice iseljenika,[3] član Komisije Predsjedništva SR Hrvatske za pomilovanja[4] i član Predsjedništva SR Hrvatske.[5] Odlikovan je Redom Danice hrvatske s likom Ruđera Boškovića za osobite zasluge u znanosti,[6] dobitnik je i godišnje Državne nagrade za znanost, koju je primio za istaknuto znanstveno djelo »Hrvatska moderna povijest« (Zagreb, 1999),[7] bio je i članom Državnoga povjerenstva za povijesne i ratne žrtve.[8] 2009. odlikovan je Redom hrvatskog pletera za osobit doprinos razvitku i ugledu Republike Hrvatske i dobrobiti njezinih građana.[9] Nepotpun popis djela `Historija Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije` 1 1978., 2 1979., 3 1985. `Teorija i praksa delegatskog sistema` 1979. `Jugoslavija poslije Tita` 1985. `Hrvatska između rata i samostalnosti` 1991. `Hrvatska moderna povijest` 1999. `Rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini` 1999. `Propast Jugoslavije i stvaranje moderne Hrvatske` 2001. `Povijest izbliza` 2006.

Говори – краљ Петар I је књига која се чекала близу једног века. Она сабира сачуване говоре краља Петра од ступања на престо до абдикације 1914. и представља јединствену могућност да се упознате са аутентичним речима омиљеног српског краља. У овој књизи прочитаћете шта је краљ мислио о уставу, политичким слободама, демократији, политичким партијама, али и о Косовском завету, ослбођењу и уједињењу српских земаља. Књига је настала на основу заборављеног избора краљевих речи из 1924, која никада није биo објављен у потпуности, те сачуване архиве Српских новина (службеног гласила Краљевине Србије) и Политике. Обогаћена је краљевим предговором чувеном делу Џона Стујуарта Мила О слободи, биографским есејем Јована Дучића и уводним словодом Њ. К. В. престолонаследника Александра. Говори краља Петра настајали су различитим поводом: приликом отварања седница народне скупштине, представљања програма различитих влада, путовања по Србији и инострантву, али и приликом отварања веома важних установа и споменика. Такође, у књизи су све ратне прокламације краља Петра, као и његови говори одушевљеним Београђанима на повратку с фронта. Заједно, они чине једну програмску, културну и идеолошку целину – метафору вредности којима је Србија тежила у свом златном добу. Одабране речи из књиге Говори – краљ Петар I Ми, Ја и ви, господо министри, бићемо одговорни пред историјом и пред успоменом на дедове наше за све злоупотребе што се у овој земљи са слободом или против ње учиниле буду. Карађорђе и сви они јунуаци из 1804. године тражиће од нас рачуна од аманета који нам поверише, од слободне Србије коју су животом својим искупили. Оно што хоћу да оставим иза себе сину моме, и чиме мислим да ћу отаџбини својој највећу услугу учинити, то је пример једног скроз уставног владара. И ја сам ставио себи у задатак да сам на првом месту радим строго у границама Устава на који сам се заклео, па да то и од сваког другог тражим. Док је сећања на Косово, биће и Србин у стању да одолева свакој најезди, да с успехом брани на свима тачкама права своја. Дух косовски, дух оних јунака који славно падоше на бранику Отаџбине своје, задахнуће нас кад год нам буде требало да осигурамо национални опстанак свој, и он ће собом надокнадити оно што нам у броју буде недостајало. Српски је народ мален, а њега нису никад ни распињали какви велики завојевачки планови. Али је српски народ у исто време и свестан своје славне прошлости, свестан улоге, коју је некад у историји играо и коју је позват да игра у овом крају Европе. Поштујући свачија права, он ће вазда најенергичније тражити да се и о његовим историјом зајемченим правима рачуна води, кад томе време дође. Ми треба да гледамо једни у другима синове исте Отаџбине који јој сви подједнако искрено добра желимо, и да у начелним разликама видимо само разне путеве да се до тога општег добра дође. Не допуштајмо никако да нас у политичкој борби жучност савлада, и да у брату Србину гледамо непријатеља зато што је друге политичке партије. Из предговора Њ. К. В. престолонаследника Александра „Краљ Петар I није био само Краљ Ослободилац, који нам је донео велике и славне победе у рату и дуго чекану слободу. Био је и први истински уставни владар, запамћен као европски либерал, са демократским погледом на свет. Једнакост свих, правда и владавина права били су идеали и принципи који су га водили. Његову владавину обележиле су многе потешкоће, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, али, он је успео да савлада све препреке и поведе своју земљу и народ на пут уставности, парламентаризма и демократије. Вођен идејом ослобођења и уједињења српског народа, предводио је војску Краљевине Србије у њеним најславнијим, херојским данима. Сећање на то јунаштво живо је и данас. До последњег часа био је веран својој војсци, чак и када је, већ стар и болестан, са својим војницима прошао албанску голготу Првог светског рата, када се цела војска повукла из Србије у Грчку, да би потом стала на нови, Солунски фронт. Пробој тог фронта донео је победу савезничким снагама и мир Европи и целом свету.” Предговор: Њ. К. В. престолонаследник Александар А5 формат, тврд повез, 200 страна

Odlično Izdavač: Knjiga Komerc Broj strana: 504 + deo sa ilustracijama Pismo: latinica Povez: meki Dimenzije knjige: 20x14.5cm Trusted Mole - A Soldier`s Journey into Bosnia Heart of Darkness Milosh Radomir Vladimir Stankovic MBE (born December 1962) is a former British Army officer and author of the Bosnian war memoire Trusted Mole. Early years[edit] Stankovic was born in Southern Rhodesia. His father, a naturalised British, was a Royalist Yugoslav during WW2. His mother was British and served with the 8th Army at the battle of El Alamein in Egypt 1942–43, Italy 1944 and in Yugoslavia in 1945. The family returned to London from Rhodesia in 1963. Stankovic was educated at Plymouth College in Devon, England, where he studied classics and was Head of School and head of the Combined Cadet Force. Military service[edit] He joined the Parachute Regiment in 1981, went to Royal Military Academy Sandhurst in 1982 and was sent to University by the Army to study Russian at Manchester University and at the Minsk State Pedagogical Institute for Foreign Languages in the Soviet Union. He completed the Standard Graduate Course at Sandhurst in 1986 and subsequently served with the British Army in Belize, Northern Ireland and Southern Africa, and with the United Nations forces in Kuwait, Iraq and Bosnia. A fluent speaker of Serbo-Croatian and Russian, he specialised in psychological operations and post-Cold War arms control. He retired from the British Army in 2000 with the rank of major.[1] Bosnian War[edit] Operating primarily as a Liaison Officer under the pseudonym `Mike Stanley`,[2] he was the longest-serving British soldier with the United Nations Protection Force during the 1992-95 Bosnian War. In the latter part of his service, he worked directly for General Sir Michael Rose[3] and General Sir Rupert Smith,[4] successive commanders of the United Nations Protection Force in Bosnia in 1994 and 1995. His functions mainly involved mediating, negotiating and troubleshooting ceasefires, hostage releases, and the 1995 Cessation of Hostilities Agreement with Bosnian Serb political and military leaders. Upon his return from Bosnia, Stankovic was appointed Member of the Order of the British Empire for his mediation work.[5] `Your liaison function in particular between BH Command and Pale was wholly indispensable to the peace process, and I always felt that I knew better than my predecessors the innermost thoughts of the Serbs…it was essential that we had someone who could gain their trust and demonstrate that as peacekeepers we really were impartial. All this came to a culminating point during the cessation of hostilities negotiations when you provided the `telephone through the window!’ Without this I doubt we would have got the necessary signatures.` General Sir Michael Rose KCB CBE DSO QGM, Adjutant General.[6] `Major Stankovic has been mine and my predecessor`s Liaison Officer with the Bosnian Serb Army since June 1994. He has worked for me for the past four months. The relationships he has established with key figures, not least the Bosnian Serb Army commander, his knowledge of the language and the background to the war has been invaluable...He has been under considerable pressure, operating alone in isolated circumstances where the threat of hostile activity is ever present and occasionally occurs. Major Stankovic has performed excellently. His mediation between the warring factions, his representation of me and his advice have all been of critical importance...As a character he is brave and enduring. He is calm and thoughtful under pressure. He is his own man walking his own path.` General Sir Rupert Smith KCB DSO OBE QGM, Deputy Supreme Allied Commander in Europe.[7] `I have no doubts whatsoever. In Bosnia he played an absolute blinder.` General Sir Mike Jackson KCB CBE DSO DL, Chief of the General Staff.[8] Spy Scandal[edit] In October 1997, while at the Joint Services Command and Staff Course, Stankovic was arrested by the Ministry of Defence Police on suspicion of breaches under Section 2b of the 1989 Official Secrets Act.[9][10] Although he was on police bail for over a year, during which time the MOD Police interviewed several hundred witnesses, no evidence of any wrongdoing was found with which to charge him. In April 1999 the Crown Prosecution Service concluded that there would be no further action against him for lack of evidence. Nonetheless, for a subsequent year, he was investigated by the Royal Military Police`s Special Investigations Branch to determine whether violations to the Military Services had been made. In March 2000, the Army concluded that no violations had been found. Meanwhile, Stankovic had resigned from the Army in order to pursue his case against the Ministry of Defence in the Civil Courts (see Litigation below). The events of those years were recorded by Tim Slessor in his book about dissembling and deception in Whitehall, Lying in State, in a chapter entitled: A Soldier’s Story. The Army Board reflected the lack of substance of the allegations and the failure of two investigations to find any evidence of wrongdoing in an unusual letter to Major Stankovic that is not normally written to officers retiring from the Services: `On the occasion of your retirement from the Army, I am directed by the Army Board to thank you most sincerely for the loyal service you have given since you were commissioned. The Army Board recognises that, in carrying out your duties as an officer, you will have had to make many sacrifices, putting the interests of your Country, the Army and your soldiers before your own. This is very much appreciated and the Army Board wishes formally to express its gratitude for the service you have given and for the excellent contribution you have made.` Major General Alistair Irvin, Military Secretary.[11] Litigation[edit] In October 2007, ten years after his arrest, Stankovic`s case against the Ministry of Defence Police finally came to trial in the Royal Courts of Justice. There were only three torts in law upon which he could rest his claim: Unlawful arrest; trespass to property; and malfeasance in public office (abuse of power) – a tort that had been heard only ten times previously in civil courts and had failed on seven of those occasions. Although the trial judge, the Honourable Mr. Justice Saunders, found that the MOD Police had not abused their power during investigation and held reasonable grounds for suspicion leading to Stankovic`s subsequent arrest, he did find that the trespass of Stankovic`s property had been inordinate. Furthermore, the trial process revealed additional hitherto unseen disclosure, which finally named Stankovic`s original accuser - a former British Army officer. In clearing Stankovic`s name, The Honourable Mr. Justice Saunders summed up as follows on 9 November 2007: `Looked at objectively, there is no doubt that what happened to the Claimant has been unfair and the consequences serious…he was an impressive and realistic witness. He did not overstate his case...He proved himself to be courageous and resourceful in Bosnia and suffered the effects of his time there more than most`.[12] Mr Justice Saunders awarded £5,000 for the MOD Police `seizing and removing items outside the terms of a search warrant`, but threw out the majority of to Stankovic`s case and made him liable for all costs (circa £500,000).[13] Writing[edit] On 14th April 2000, Stankovic published his own account of his experiences as a Liaison Officer, mediator and negotiator in the Bosnian War – Trusted Mole, A Soldier’s Journey into Bosnia’s Heart of Darkness.[14] Described by The Sunday Times as `By far the best book to have come out of the Balkan Wars` and critically acclaimed in the United States and Europe, this account of troubleshooting in the extreme environment of the Bosnian War informs the philosophical and methodological approach to the agile resolution of conflict and disputes. Recent years[edit] Consulting & Advisory. Since leaving the British Army, Stankovic has worked in over eighty countries on five continents as a risk management consultant, and has specialised in business intelligence and new market entry in the Russian Federation. He has been honoured three times by the Emmy Awards in Los Angeles for his work with CBS TV and advised the BBC on developing proactive protection measures for BBC teams in Iraq. His expertise in psychological operations and mediation in cross-cultural environments have led to the development of innovative approaches in the fields of mediation and negotiation using agile and iterative processes for Conflict Resolution and Alternative Dispute Resolution. He uses his expertise both in security and Health & Safety consulting in the creative and media industries with a focus on hostile environments. He is the Principle High Risk Advisor at 1st Option Safety Group as well as being an Accredited Mediator with, and Member of, the Chartered Institute of Arbitrators, specialising in the use of archetypal application in the mediation process. The Warrior & The Caregiver. Stankovic`s training in psychological warfare found extension and expression as a performance coach in civilian life combining his unusual experiences of overcoming adversity with depth psychology coaching systems such as the Pearson-Marr Archetype Indicator (PMAI). He trained as a coach in the US, principally in Hawaii, California, and Sedona, Arizona. Between 2008 and 2014 he suspended his working life to care for his elderly mother until her death in August 2014. He ascribes his transition from warrior to caregiver as the central experience that helped him to understand and cope with the unique psychological demands involved with caring for an elderly parent up to their death. Central to the psychological health of the carer are coping strategies for dealing with changes in personal core identity that occur when caregivers transition from their pre-caregiver identities into caregivers, and from that identity, once the care role has ceased, to a post-caring identity. The smoothness and duration of the transition into each phase is determined by psychological self-knowledge, which he believes plays a vital role in helping untrained family caregivers better understand themselves and their own reactions to the unique and challenging pressures that domestic caregiving creates. This issue becomes increasingly relevant as the population ages, the State is unable to fund care for the aged, and the duty of care falls to family members. Campaign. Having spent two-and-a-half years in bail custody, Stankovic supports the Justice Delayed Justice Denied campaign to restrict police bail durations.[15] Charity[edit] The MCC Centre of Excellence, Sri Lanka. In the wake of the 2004 Boxing Day tsunami, in 2005, Stankovic became the third person, and first solo person, to complete the Greystoke Mountain Marathon in under ten days. At 315 miles in length and incorporating 100,000` of ascent and descent, it is Britain`s toughest mountain marathon taking in 202 fell tops over 2000` in height within the Lake District National Park. In completing the challenge, he raised sufficient funds to initiate the building of a centre of academic and sporting excellence for children and young people in Seenegama, Sri Lanka, funded for the most part by the Marylebone Cricket Club. The Braveheart Programme Military Charity. In 2009 he co-founded The Braveheart Programme, a British military charity that funds scientific research using the very latest neuro-imaging technology at Oxford University`s Department of Neuro-Science to seek neurological markers for Combat Related Post Traumatic Stress disorder (PTSD) among the veteran population. It is ground-breaking research that promises not only to help further understanding of this age old wound of war, but will also have beneficial spin-offs to civilians suffering from PTSD. The Charity is currently funding a 60-month research project at Oxford University. Miloš Radomir Vladimir Stanković MBE (rođen decembra 1962.) je bivši oficir britanske vojske i autor bosanskih ratnih memoara Trusted Mole. Rane godine[uredi] Stanković je rođen u Južnoj Rodeziji. Njegov otac, naturalizovani Britanac, bio je rojalista Jugosloven tokom Drugog svetskog rata. Njegova majka je bila Britanka i služila je u 8. armiji u bici kod El Alamejna u Egiptu 1942–43, Italiji 1944. i Jugoslaviji 1945. Porodica se vratila u London iz Rodezije 1963. Stanković se školovao na Plimouth koledžu u Devonu, Engleska. , gde je učio klasiku i bio načelnik škole i načelnik Kombinovane kadetske snage. Vojna služba[uredi] Pridružio se Padobranskom puku 1981, otišao na Kraljevsku vojnu akademiju Sandhurst 1982, a vojska ga je poslala na Univerzitet da studira ruski jezik na Univerzitetu u Mančesteru i na Minskom državnom pedagoškom institutu za strane jezike u Sovjetskom Savezu. Završio je standardni postdiplomski kurs u Sandhurstu 1986. godine, a zatim je služio u britanskoj vojsci u Belizeu, Sjevernoj Irskoj i Južnoj Africi, te u snagama Ujedinjenih nacija u Kuvajtu, Iraku i Bosni. Tečno govori srpsko-hrvatski i ruski, specijalizovao se za psihološke operacije i kontrolu naoružanja posle Hladnog rata. Penzionisao se iz britanske vojske 2000. godine u činu majora.[1] bosanski rat[uredi] Delujući prvenstveno kao oficir za vezu pod pseudonimom „Majk Stenli“,[2] bio je britanski vojnik sa najdužim stažom u Zaštitnim snagama Ujedinjenih nacija tokom rata u Bosni 1992-95. U drugom delu svoje službe, radio je direktno za generala ser Majkla Rouza[3] i generala ser Ruperta Smita,[4] uzastopne komandante Zaštitnih snaga Ujedinjenih nacija u Bosni 1994. i 1995. Njegove funkcije su uglavnom uključivale posredovanje, pregovaranje i rešavanje problema sa prekidima vatre, oslobađanjem talaca i sporazumom o prekidu neprijateljstava iz 1995. sa političkim i vojnim liderima bosanskih Srba. Po povratku iz Bosne, Stanković je imenovan za člana Reda Britanske imperije za svoj posrednički rad.[5] „Vaša funkcija veze, posebno između Komande BiH i Pala, bila je u potpunosti neophodna za mirovni proces i uvijek sam osjećao da bolje od svojih prethodnika poznajem najdublje misli Srba… bilo je bitno da imamo nekoga ko može zadobiti njihovo povjerenje i pokažite da smo mi kao mirovnjaci zaista bili nepristrasni. Sve ovo je došlo do kulminacije tokom pregovora o prekidu neprijateljstava kada ste dali `telefon kroz prozor`, sumnjam da bismo dobili potrebne potpise. General Sir Michael Rose KCB CBE DSO KGM, general-ađutant.[6] „Major Stanković je bio moj i oficir za vezu mog prethodnika sa VRS od juna 1994. Radio je za mene poslednja četiri meseca. Odnosi koje je uspostavio sa ključnim ličnostima, ne samo sa komandantom Armije bosanskih Srba, njegovim znanjem jezika i pozadine rata bio je neprocenjiv... On je bio pod znatnim pritiskom, delovao je sam u izolovanim okolnostima gde je uvek prisutna opasnost od neprijateljske aktivnosti i povremeno se javlja odlično zaraćene frakcije, njegovo predstavljanje mene i njegovi saveti su bili od kritične važnosti... Kao lik, on je miran i promišljen pod pritiskom. General Sir Rupert Smith KCB DSO OBE KGM, zamenik vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi.[7] `Ne sumnjam u to. U Bosni je igrao apsolutni blinder.` General Sir Mike Jackson KCB CBE DSO DL, načelnik Generalštaba.[8] Špijunski skandal[uredi] U oktobru 1997. godine, dok je bio na zajedničkom komandno-štabnom kursu, Stankovića je uhapsila policija Ministarstva odbrane zbog sumnje da je prekršio član 2b Zakona o službenoj tajni iz 1989. godine.[9][10] Iako je bio na kauciji više od godinu dana, a za to vreme je policija MORH intervjuisala nekoliko stotina svedoka, nisu pronađeni dokazi o bilo kakvom prekršaju koji bi ga teretili. U aprilu 1999. godine, krunsko tužilaštvo je zaključilo da neće biti daljeg postupka protiv njega zbog nedostatka dokaza. Bez obzira na to, sledeće godine je bio pod istragom Odeljenja za specijalne istrage Kraljevske vojne policije kako bi se utvrdilo da li su učinjeni prekršaji u vojnim službama. U martu 2000. Vojska je zaključila da kršenja nisu utvrđena. U međuvremenu, Stanković je dao ostavku u vojsci kako bi svoj slučaj protiv Ministarstva odbrane vodio pred građanskim sudovima (vidi Parnicu u nastavku). Događaje tih godina zabeležio je Tim Slesor u svojoj knjizi o prikrivanju i obmani u Vajtholu, ležeći u državi, u poglavlju pod naslovom: Priča o vojniku. Odbor Vojske je u neobičnom pismu majoru Stankoviću, koje inače ne piše, odrazio neosnovanost navoda i neuspeh dve istrage da pronađu bilo kakav dokaz o nepravednim postupcima. rat devedesetih

Prosveta Beograd 240 strana Друго издање - ОДЛИЧНО Uspon i pad Hazara, Preobraćenje opadanje Egzodus Rasa i Mit Izrael i Dijaspora Jevreji *** Šta kažu činjenice utemeljene u radovima samih „jevrejskih“, odnosno hazarskih autora Da li je istina zabranjena? Da li istina boli? Apostol Pavle je imao isti problem svedočeći o Hristu Jevrejima. Shvativši njihovu gluvoću, uzviknuo je: „Da li ću postati vaš neprijatelj zato što vam govorim istinu“! To bi danas moglo da se kaže i Hazarima. Povod za ovaj tekst je oštro reagovanje Saveza jevrejskih opština na tekst objavljen u Glasu javnosti pod naslovom „Hazari sude Srbiji“ koji je, iako nijedan podatak iz njega nije demantovan, ocenjen kao - antisemitski. Stvari, međutim, stoje sasvim suprotno. Taj tekst bi se, možda, mogao okarakterisati kao antihazarski i to samo ako je o jednog hazarskoj grupi reč (funkcioneri famozne organizacije MDRI), no nikako i kao antijevrejski. Da bi se ovo dokazalo potrebni su, naravno, argumenti koje smo, ovoga puta, potražili u radovima - hazarskih istoričara... Ko su, dakle, Hazari iliti Aškenazi? Za primarni izvor se može uzeti knjiga Artura Kestlera - „Trinaesto pleme“, a da se ne bi radilo o „srpskoj zaveri“ u koju je umešana beogradska „Prosveta“ (izdanje iz 1997), ja sam uzeo hrvatsko izdanje iz 2000. (izdavač MISL Zagreb). Artur Kestler, i sam Hazar, u svojoj knjizi, na strani 189, veli sledeće: „Jevreji našeg doba se dele u dve grupe: Sefarde i Aškenaze. Sefardi su potomci Jevreja koji su od davnina živeli u Španiji, sve do kraja 15. veka, kada su proterani i naselili se u zemljama Mediterana, na Balkanu i nešto manje u zapadnoj Evropi... 1960. ih je bilo oko 600.000...“ Dalje, za Aškenaze kaže: „U istom periodu Aškenazi su brojali oko 11 miliona... Tako je, što bi se reklo, Jevrejin praktično sinonim za Jevrejina Aškenaza“. Kestler na strani 188 navodi: „Glavnina jevrejskih migracija nije tekla od Mediterana preko Francuske i Nemačke ka istoku... Struja se zapravo kretala od Kavkaza kroz Ukrajinu u Poljsku, a onda u srednju Evropu...“ Dodaje i ovo, na istoj strani: „Brojčani odnos Hazara prema semitima nije moguće utvrditi. Ali kumulativni dokazi nas teraju da se složimo sa konsenzusom poljskih istoričara, da je u ranijim vremenima glavnina poljskog jevrejstva poreklom iz hazarske zemlje i da je u skladu sa tim hazarski doprinos genetičkom sastavu Jevreja značajan i dominantan“. U knjizi Kestler citira istoričara Poljakova. Ovaj aškenaski (hazarski) istoričar je dao nemerljiv doprinos hazarskoj istoriji svojom knjigom „Hazarija“, koja je prvi put objavljena 1944. u Tel Avivu. Da vidimo šta kaže „zaverenik“ Poljak: „... hazarsko jevrejstvo smatramo nukleusom velikog jevrejskog naseljavanja u istočnoj Evropi... Potomci tog naseljavanja - oni koji su ostali tamo gde su bili, i oni koji su emigrirali u SAD i druge zemlje, i oni koji su otišli u Izrael - čine sada veliku većinu svetskog jevrejstva“. Doprinos „antisemitizmu“ je dao i istoričar Danlop u „Encyclopaedia Judaica“ iz 1973, gde u odeljku koji govori o hazarskim Jevrejima kaže: „Karaiti (fundamentalistička jevrejska sekta) s Krima iz Poljske i drugih krajeva potvrdili su vezu sa Hazarima, koja je možda potvrđena dokazima iz folklora, antropologije i jezika. Izgleda da postoji poprilična količina dokaza koji potvrđuju neprestano prisustvo potomaka Hazara u Evropi“. Moramo pomenuti još jednog „antisemitskog“ zaverenika Bendžamina Fridmana. On je u svojoj knjizi „Facts are facts“ („Činjenice ostaju činjenice“, izdanje Ihtusa iz 2002) na strani 56 rekao sledeće: „Preobraćeni Hazari su bili prva populacija tobožnjih, takozvanih Jevreja u istočnoj Evropi. Tobožnji, takozvani Jevreji u istočnoj Evropi su potomci Hazara koji su posle preobraćanja prešli u ‘talmudizam’, ili, kako se danas naziva judaizam“. Današnje „zvanične“ informacije govore da u svetu ima oko 14 do 15 miliona Jevreja, od čega oko 90 odsto čine Aškenazi ili istočni Jevreji, koji su prema „jevrejskim“ istoričarima nesumnjivo Hazari! Međutim, ako ih u Americi ima gotovo 10 miliona (samo u NJujorku milion), Mađarskoj oko 400.000, Francuskoj 600.000, Britaniji 400.000... da ne nabrajamo dalje, cifra sigurno narasta do dvadeset miliona. Podsetiću da zvanični podaci iz perioda pre Drugog svetskog rata govore o 10 do 12 miliona, a Kestler kaže da ih je 1960. bilo oko 12 miliona. Pored ove „matematičke“ zavere, nameće se drugo pitanje. Zašto se Hazari predstavljaju kao semiti kada se iz navedenih radova aškenaskih-hazarskih istoričara jasno može zaključiti da nemaju nikakve veze sa semitskim poreklom?! Zašto se oni vekovima lažno predstavljaju, a sve one koji to uvide nazivaju - antisemitima? NJihov semitizam je, međutim, besmislen koliko i antisemitizam. Hazari su od mudrih Jevreja preuzeli običaje, kulturu, tradiciju, Bibliju... i zahvaljujući tome, baštine jevrejsku istoriju. Činjenice su tu. autor POMRAČENJE O PODNE

Odlično KNJIGA O DR RAJSU, IRO PROSVETA, BEOGRAD 1984. Родолф Арчибалд Рајс (нем. Rudolph Archibald Reiss; Хаузах, Баден, 8. јул 1875 — Београд, 8. август 1929) био је швајцарски форензичар, публициста, доктор хемије и професор на Универзитету у Лозани. Истакао се као криминолог радом на истраживању злочина над српским становништвом у време Првог светског рата.[1] Живот и каријера[уреди | уреди извор] Рођен је 8. јула 1875. године као осмо дете, од укупно десет, Фердинанда Рајса, земљопоседника, и Паулине Забине Ане Габријеле, у месту Хехцберг (данас део Хаузаха), у јужнонемачкој покрајини Баден. После завршеног основног и средњег образовања у Немачкој, отишао је због лошег здравственог стања на студије у Швајцарску, у романски кантон Во.[1] Звање доктора хемије стекао је већ у 22. години, и бива изабран за асистента за фотографију, а потом је постао признати доцент за ту област, на Универзитету у Лозани. За редовног професора криминалистике именован је 1906. године. Као професор бавио се предано научним радом и стекао углед криминолога светског гласа.[1] Године 1912, за време Првог Балканског рата, био је репортер у Солуну. Никола Цоловић описује Рајса као великог љубитеља српске шљивовице.[2] Ангажовање у Србији[уреди | уреди извор] Кућа „Добро поље“ Арчибалда Рајса у Топчидеру, Београд Урна Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану. Споменик Арчибалду Рајсу у Топчидерском парку, у Београду. Споменик Рајсу у мачванском селу Прњавор. На позив српске владе Рајс је 1914. године дошао у Србију да истражује злочине аустроугарске, немачке и бугарске војске над цивилним становништвом.[3] Написао је многе књиге и радове поводом тога, а често је слао извештаје који су објављивани у угледном часопису неутралне Швајцарске, Газет (Gazette). Тиме је као угледни професор и криминолог извештавао свет и кварио пропагандну слику Немаца и Аустроугара о Србима као дивљачком народу.[4] Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцији у Паризу. Заволео је српског војника-сељака и српски народ и до краја живота остао у Србији.[1] Са српском војском прешао је Албанију, Солунски фронт и са Моравском дивизијом умарширао у ослобођени Београд, новембра 1918. године. После рата модернизовао је техничку полицију при Министарству унутрашњих послова нове државе. Тадашња криминалистичка техника по мишљењу америчких истраживача који су путовали по Европи циљно проучавајући овај вид полиције, била је на веома високом нивоу. Међутим, Арчибалд Рајс, разочаран неким негативним појавама у друштвеном и у политичком животу, као и изостанком подршке,[5] повукао се пред крај живота из свих јавних функција. Живео је скромно у својој вили „Добро поље“ (Топчидер) у Београду, где је и умро.[6] Један од амфитеатара на Криминалистичко-полицијском универзитету у Београду носи његово име.[7] У септембру 1928. године Рајс је намеравао да оде из Краљевине СХС. У интервјуу за Политику изјавио је: „ Али, свако стрпљење има својих граница. И моје је исцрпљено до најдаљих граница. Мој рад се толико омета и багателише, да ми се довољно ставља на знање како вам више нисам потребан“. Рајс даље објашњава како је са пријатељима из многих београдских друштава годину дана радио на организацији прославе десетогодишњице пробоја Солунског фронта: „Међутим, господин др. Маринковић, не обавештавајући о томе одбор, негирао је цео тај посао. Одређен је један нови одбор који ће да припреми прославу. А прослава је заказана за осми октобар. Зашто? Какав је то знаменити дан осми октобар у историји вашега народа.[8] ” Преминуо је 8. августа 1929. године у 4.30 сати, у Београду.[9] Узрок смрти била је мождана кап као последица жучне свађе са првим комшијом, бившим министром, Миланом Капетановићем који га је по неким сведочењима опсовао.[10] У три сата поподне, 9. августа 1929. године, тело др Рајса било је пренесено аутомобилом у Општу државну болницу, где је, према последњој жељи покојниковој, требало да се извади његово срце ради преноса на Кајмакчалан. Секцију је извршио проф. др Милован Миловановић. Потом су посмртни остаци Рајса пренесени у Официрски дом, где су били и изложени на почасном катафалку, све до сахране, која је обављена 10. августа 1929. године, у поподневним часовима, на топчидерском гробљу. Сахрањен је са војним почастима и по православном обреду, крај своје миљенице мале Наде Фавра. Чинодејствовао је обавио карловачки владика Иринеј са 15 свештеника. На спроводу су узели учешћа поред изасланика краља Александра I Карађорђевића, представника Владе, представника грађанских и војничких власти, огромног броја народа, разних културних и хуманих организација, и велики број ратника, другова са фронта Арчибалда Рајса. По завршетку опела приступило се опроштајним говорима.[1] По сопственој жељи његово извађено срце однесено је у урни на Кајмакчалан, где је сахрањено заједно са осталим ослободиоцима Солунског фронта. На урни (која је поломљена приликом једног налета Бугара у Другом светском рату) је писало:(погледај слику урне десно) „Овде у овој урни, на врху Кајмакчалана Златно срце спава, Пријатељ Срба из најтежих дана, Јунак Правде, Истине и Права, Швајцарца Рајса, ком` нек је слава.“ Дела[уреди | уреди извор] Имао је многе запажене радове у својој струци: Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства.[11] У току и после рата објавио је бројне ратне и политичке публикације, од којих су неке од великог значаја за историју Србије.[12] Аутор је колекције од 10 хиљада фотографија, ту колекцију је донео Ерик Сапин из Лозане у Београд ради дешифровања догађаја и места на њима.[13] Пред крај живота објавио је свој ратни дневник у књизи под насловом Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Пре тога, 1924. године објављује Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Као своје посмртно завештање српском народу оставио је необјављен рукопис књиге „Чујте Срби!“, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes!. Ова књига је завршена 1. јуна 1928. године, а 2004. године је штампана у великом тиражу и дељена бесплатно. Заслуге за ово су имале фондација „Др Арчибалд Рајс“ из Београда и Шабачко-ваљевска епархија.[14] Током 2014. објављена је и књига „Др Арчибалд Рајс - Ратни извештаји из Србије и са Солунског фронта - необјављени текстови на српском језику“.[15] О њему је 2014. године снимљен документарни филм „Чујте Срби!: Арчибалд Рајс у Србији 1914-2014“.[16] Постоји роман „Шифра Рајс” чији је аутор Лазар Јовановић.[17] Признања[уреди | уреди извор] Спомен-чесма у Крупњу Гроб Арчибалда Рајса на Топчидерском гробљу у Београду. Др Арчибалд Рајс је 1926. године постао почасни грађанин града Крупња. Такође 1926. године југословенски министар и генерал Душан Трифуновић Рајса прогласио почасним капетаном I класе пешадије Војске Краљевине СХС.[18] Неколико улица у Србији (Београд, Крушевац, Нови Сад, Зајечар) и Републици Српској (Бања Лука), носи његово име. У новембру 2013. одато му је признање у French Forensic Science Hall удружења Fame of the Association Québécoise de Criminalistique.[19] У порти цркве Вазнесења господњег у Крупњу 1994. године подигнута је спомен-чесма њему у част. У Обреновцу је постављена бронзана плоча са његовим ликом на зиду некадашњег хотела Антоновић.[20] Широм Србије (Београд, Прњавор) и Републике Српске откривена су спомен-обележја у знак признања Српског народа делу Арчибалда Рајса Кућа др Арчибалда Рајса, у којој је он живо до смрти, а налази се у Београду, у Булевару војводе Мишића 73, код Цареве ћуприје. Проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе.[21] Носилац је неколико Српских одликовања и медаља за заслуге у Првом светском рату. Од 1.децембра 2003. основна школа Стјепан Стево Филиповић која се налази у београдском насељу Карабурма промијенила је назив у Др Арчибалд Рајс[22] Школи за криминалистику у оквиру Факултета за право, криминалистику и јавну управу Универзитета у Лозани (UNIL), 27. маја 2016. поводом 100 година од успостављања сталног дипломатског представништва Србије у Швајцарској предана је биста др Арчибалда Рајса. Биста је дар Републике Србије и Удружења српско-швајцарског пријатељства „Др Арчибалд Рајс“.[23] Библиографија[уреди | уреди извор] Судска фотографија (La photographie judiciaire, Paris 1903); Приручник говорног портрета (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) која је преведена на 10 језика; Приручник полицијске науке (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) у IV тома, од којег је само први завршен и објављен Крађе и убиства Шта сам видео и проживео у великим данима(1928). Писма са српско-македонског фронта (1916—1918). Чујте Срби!, на француском језику, у оригиналу Ecoutez les Serbes! Švajcarac na Kajmakčalanu - Knjiga o dr Rajsu. Zdenko Levental. Izdavač: Prosveta, Beograd 1984 Arčibald Rajs / Knjiga o Arčibaldu Rajsu

SRBIJA I JEZIČKI SUKOB U JUGOSLAVIJI 1967.: Slobodan P. Selinić Potpuno nova, nekorišćena knjiga. Naslov Srbija i jezički sukob u Jugoslaviji 1967. / Slobodan P. Selinić Vrsta građe naučna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za noviju istoriju Srbije, 2017 (Beograd : Colorgrafx) Fizički opis 473 str. ; 21 cm Zbirka Biblioteka `Studije i monografije` / Institut za noviju istoriju Srbije ; knj. br. ǂ103 ISBN 978-86-7005-137-9 (broš.) Napomene Tiraž 300 Prilozi: str. 429-450 Na koricama beleška o autoru i delu s autorovom slikom Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 451-461 Registar. Predmetne odrednice Srpskohrvatski jezik -- 1967 Nacionalno pitanje -- Jugoslavija -- 1967 Jugoslavija -- Jezička politika -- 1967 Monografija Slobodana Selinića o sukobu oko zajedničkog jezika u Jugoslaviji prvo je celovito monografsko istraživanje koje se tiče srpsko-hrvatskog spora oko jezika 1967. godine. U prvom planu analize jeste uloga srpske intelektualne i političke (partijske) elite u „jezičkom pitanju“ koje će se pokazati kao jedan od okidača i za međunacionalne sporove. Materija je izložena kroz širok istraživački fokus; autor ispituje društvene prilike u Jugoslavija u vreme eskalacije sporova oko jezika, političko-pravni okvir jezičkog pitanja u Jugoslaviji još od kraja Drugog svetskog rata i nesporazume posle Novosadskog dogovora (1954). U centru pažnje jeste Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika grupe hrvatskih intelektualaca iz marta 1967. kada je spor oko jezika prerastao u prvorazredno političko i nacionalno pitanje. Dokument su podržale vodeće hrvatske institucije kulture, na čelu sa Maticom hrvatskom i Društvom književnika Hrvatske, a podržao ga je i Miroslav Krleža. Potpisnici inicijative, njih 140, iza koje je stajalo 19 najznačajnijih hrvatskih institucija kulture, smatrali su da treba sprečiti nametanje srpskog jezika kao „državnog jezika“; tražili su da se svi akti federalnih organa objavljuju posebno, na četiri priznata jezika (srpskom, hrvatskom, slovenačkom i makedonskom); tražena je „dosljedna primjena“ hrvatskog jezika u javnoj upotrebi u Hrvatskoj, uz obavezu da ga upotrebljavaju i svi Srbi koji žive u Hrvatskoj, ali i svi drugi koji bi došli u Hrvatsku i radili u njenim javnim i državnim institucijama („službenici, nastavnici i javni radnici bez obzira otkuda potjecali“). Autor nam potvrđuje da je ova Deklaracija potkopala jedinu preostalu istorijsku vezu sa prvobitnim jugoslovenskim pokretima iz 19. veka, što je i bio njen osnovni cilj. Ilirski pokret se oslanjao upravo na težnju za jedinstvenim srpskohrvatskim književnim jezikom, a težnja za zajedničkim jezikom ostajala je jaka uprkos čestim političkim sukobljavanjima Srba i Hrvata. Hrvatski kulturni nacionalisti otvorili su vrata potpunom jezičkom odvajanju i tako doveli u pitanje svaku drugu vrstu srpskohrvatske saradnje.Selinić zatim prati i analizira oštar protest na srpskoj strani, jer je takav zahtev značio i otvorenu pretnju asimilacijom Srba u Hrvatskoj. Odgovor je došao veoma brzo, istog meseca, u vidu Predloga za razmišljanje, objavljenog u Književnim novinama, koji su podnela 42 člana Udruženja književnika Srbije. Za razliku od hrvatskog predloga, srpski nije imao podršku partijskog rukovodstva. Potpisnici su zatražili od Savezne skupštine da iz Ustava ukloni nazive: „hrvatsko-srpski“ i „srpskohrvatski“. Istovremeno su tražili da se Srbima u Hrvatskoj i Hrvatima u Srbiji omogući pravo na školsko obrazovanje na sopstvenom jeziku i pismu, „u skladu sa njihovim sopstvenim nacionalnim programima“, kao i pravo na korišćenje nacionalnog jezika i pisma „u odnosima sa svim organima, pravo da osnivaju kulturna društva, lokalne muzeje, izdavačke kuće i novine“ – pravo da neometano i slobodno neguju sve aspekte svoje nacionalne kulture.Usledio je obračun srpskog režima sa potpisnicima Predloga za razmišljanje, kada je pokrenut partijski mehanizam, pa su se SK Srbije i SK Hrvatske našli na istom zadatku. Autor prati najznačajnije događaje u tom procesu: sastanak Sekretarijata GK SKS Beograda od 22. marta, sednicu Gradskog komiteta SK Beograda od 24. marta, skupštinu Udruženja književnih prevodilaca Srbije od 26. marta, aktiv komunista pisaca od 31. marta, plenum Udruženja književnika Srbije od 2. aprila. Autor piše i o kažnjavanju potpisnika Predloga i Deklaracije, o odjecima „rata rečima“ u inostranstvu, kao i o stavu Josipa Broza oko „jezičkog pitanja“. U centru analize jeste i traganje za odgovorom na ključno pitanje komunističke Jugoslavije: ko su „Jugosloveni“ i šta je „jugoslovenstvo“ u Jugoslaviji? Osuda u javnosti i partijsko kažnjavanje nisu značili da su glavni protagonisti dokumenata o jeziku napustili svoje stavove. Naprotiv, autor pokazuje da su narednih godina mnogi od njih nastavili da šire nacionalističke ideje. U Hrvatskoj je nacionalistički talas ostao neprekinut do početka sedamdesetih godina, a u Srbiji su nacionalno orijentisani intelektualci nastavili da kritikuju partijsku politiku u nacionalnom pitanju, da se opiru ustavnim promenama koje su dovodile Srbiju u neravnopravan položaj u federaciji i nastojali su da vode nacionalnu politiku i među Srbima izvan Srbije. Nasuprot dominantnom hrvatskom naučnom diskursu – koji govori da je borba za hrvatski jezik 1967. bila odbrana nacionalnog jezika i kulture od unitarizma, da je u pitanju bila „posljednja linija obrane hrvatske kulture i Hrvata kao naroda“, otpor „srbiziranju“ države i „velikosrpskim ideolozima u redovima jugoslavenske Komunističke partije“ koji su hteli da slome Hrvate kako bi stvorili „velikosrpsku Jugoslaviju“, zapravo „Veliku Srbiju“ – kolega Selinić spor oko jezika posmatra bez ideološkog ili nacionalnog vrednovanja, držeći se osnovnih stavova iznetih u dokumentima i ocene njihovog značaja za društvene prilike i međunacionalne odnose u tadašnjoj Jugoslaviji. Spor oko jezika – koji nije bio samo to – posmatran je bez ideološkog ili nacionalnog vrednovanja. Otvaranjem ključnih pitanja kao što su odnos prema (kon)federalizmu i nacionalizmu i uloga intelektualnih elita u ovim sukobima, autor je dao značajan doprinos naučnim razmatranjima jedne veoma važne teme iz intelektualne i društvene istorije komunističke Jugoslavije. sd

Naslov Jovan Rajić : život i delo / urednik Marta Frajnd Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za književnost i umetnost, 1997 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 462 str., [5] str. s tablama : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Frajnd, Marta, 1938- = Frajnd, Marta, 1938- Vojinović, Staniša Zbirka Posebna izdanja / Institut za književnost i umetnost ; knj. 19 (Broš.) Napomene „Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.“ --> uvod. Slike J. Rajića. Tiraž 750 Bibliografija radova o Jovanu Rajiću / Staniša Vojinović: str. 391-436. Indeks imena / Marta Frajnd: str. 437-457. Bibliografija uz većinu radova. Rezimei na engl. ili rus. jeziku uz svaki rad. Predmetne odrednice Rajić, Jovan, 1726-1801 -- Zbornici Uroš, srpski car, 1355-1371 Branković, Đorđe, 1645-1711 UVOD Zbornik radova Jovan Rajić – život i delo (dvesta Godina Istorije, 1794–1994) sadrži četrdeset i dva teksta o Jovanu Rajiću i njegovim istorijskim, književnim i teološkim spisima. Zbornik predstavlja rezultate rada istoimenog skupa koji je održan od 6. do 8. decembra 1994. godine u organizaciji Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Neposredan povod za organizaciju skupa i za izdavanje Zbornika koji se sada pojavljuje pred javnošću bila je dvestagodišnjica prvog i jedinog potpunog izdanja najznačajnijeg Rajićevoga dela – Istorije raznih slovenskih naroda (1794/5). Ova dvestagodišnjica nas je opomenula da je svestrano delo Jovana Rajića, uprkos ogromnom uticaju koje je imalo na savremenike i na srpsku kulturu sve do sredine devetnaestog veka, danas još uvek nedovoljno poznato i proučeno. Retke vrsne studije kao što je knjiga Nikole Radojčića „Srpski istoričar Jovan rajić“ (1952), samo podvlače obavezu naše nauke da se ovom velikom istoričaru, piscu i teologu dostojnije oduži, pre svega izdavanjem njegovih dela čija su sva izdanja starija od sto godina i teško dostupna, dok je veliki broj njegovih spisa još u rukopisu. Ovakav nemaran odnos prema radu jednog od najznačajnijih kulturnih pregalaca srpskog osamnaestog veka ometa stvaranje celovitije i istinitije predstave o srpskoj istoriografiji, književnosti i teologiji druge polovine osamnaestog i prve polovine devetnaestog veka. Zbornik „Jovan Rajić – život i delo“ je pokušaj da se ti propusti delimično nadoknade. Raznovrsnost Rajićevog dela uslovila je da pristup ovom poslu na skupu održanom 1994. i u Zborniku bude interdisciplinaran. Širina Rajićevog dela koje je obuhvatalo istoriju, teologiju, književnost, poeziju, prevođenje i pedagogiju, zahtevala je da se na okupu nađu istoričari, književni istoričari, teolozi, istoričari umetnosti i arhivski radnici. Okupljanje saradnika različitih interesovanja učinilo je da Zbornik prevaziđe svoju prvobitnu namenu (obeležavanje dvesta godina od pojave Rajićeve Istorije) i postane zbir radova koji svestrano osvetljavaju život i delo Jovana Rajića. U Zborniku nedostaju dva saopštenja podneta na skupu, izlaganja Dinka Davidova („Jovan Rajić i Zaharije Orfelin”) i Čedomira Denića („Pokušaj objavljivanja Sabranih dela Jovana Rajića”) koja nisu dostavljena uredništvu Zbornika. Predmet istraživanja dr Mirjane D. Stefanović u radu „Nepoznata (zaboravljena) pesma Jovana Rajića o Marku Kraljeviću i njegovoj ženi” – izazvao je živu diskusiju u toku skupa, zato što je izvestan broj učesnika izrazio sumnju u njegovu autentičnost. Pošto je dr Stefanović ostala uverena u to, uredništvo je (bez obzira što njegovi članovi dele sumnje izražene na skupu) odlučilo da se rad objavi onako kako je podnesen. Smatramo da je objavljivanje rada pravi način da se teze iznete u radu izlože sudu javnosti i potvrde ili opovrgnu daljim istraživanjima ili raspravama. Zbog toga smo uz njen prilog doveli i kratku belešku o Jovanu Rajiću Mlađem. Prijatna dužnost nam je da najlepše zahvalimo onima koji su nam pomogli u pripremanju skupa i objavljivanju Zbornika: prof. dr Borivoju Marinkoviću za sugestije prilikom pripreme skupa i za literaturu o Jovanu Rajiću koju nam je ustupio; ambasadoru SRJ u Češkoj, gospodinu Đoki Stojčiću, koji je pomogao da se prikupi prepiska Jovana Rajića u arhivima u Pragu; Njegovom preosveštenstvu vladici šumadijskom, dr Savi Vukoviću za učešće u pripremi skupa, Ivanu Gađanskom i saradnicima Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” za organizaciju izložbe o Jovanu Rajiću koja je propratila skup u decembru 1994; a posebno Ministarstvu za nauku i tehnologiju Republike Srbije na pomoći da se ovaj Zbornik objavi. Beograd, maj 1996. Jovan Rajić (Sremski Karlovci, 21. septembar 1726 – Kovilj, 22. decembar 1801) bio je srpski kaluđer, istoričar, pisac i pedagog. Jovan Rajić je bio sin Radoslava Jankovića (rođenog 1699), koji potiče iz varoši Vidina. Jovan je rođen 11. novembra 1726. godine, u Karlovcima, kao prvi sin u „domu Raje Vidinca“. Po očevom nadimku „Raja“, izveo je Jovan kasnije svoje prezime - „Rajić“. U rodnom mestu je pohađao „slovensku školu“ (slovensko-latinsku) kod učitelja - sve Rusa - Emanuela Kozačinskog, Ivana Minackog i još trojice nepoznatih. Gimnaziju je on učio u Komoranu kod jezuita, pa kad su ga hteli prevesti u katolicizam, istu je napustio. Prešao je u Šopron, u tolerantniju protestantsku gimnaziju. Nakon mature krenuo je pešice u Rusiju; željan nauke je otišao u Kijev, gde je završio rusku duhovnu akademiju. Posle tri godine studiranja u Kijevu, četvrtu godinu je pohađao u Moskvi. Kada se vratio u rodne Karlovce nije mogao da nađe mesto, pa se povratio u Rusiju. Odande se on spremi, te preko Carigrada dođe na Svetu Goru, radi skupljanja po manastirima istorijske građe za svoju istorijsku knjigu. Po povratku 1758. godine je dobio mesto nastavnika, prvo u bogoslovsko-učiteljskoj školi u Karlovcima, pa pređe u Temišvar da sprema „klirike“ (buduće sveštenike). Na poziv bačkog episkopa Mojseja Putnika, došao je na rad u novosadskoj bogosloviji. Docnije se zakaluđerio 1772. godine u manastiru Kovilju, i tu kao arhimandrit (1772 –1801) je ostao do smrti. Sahranjen je u manastirskoj crkvi Sv. arhanđela, sa leve strane, „niže prestola Majke Božije“, i tu je tek 1891. godine na prigodnoj svečanosti postavljena kamena nadgrobna ploča. Obeležje je poručeno u Novom Sadu, a za tu priliku je epitaf sastavio prof. Aleksandar Sandić iz Novog Sada. Na ploči je bilo uklesano: „ovde leže kosti...učitelja bogoslovlja – braniča pravoslavlja, velikoga književnika srpskog.“ Lazar Tomanović je nakon posete manastiru Kovilj (1883. godine) u putopisu Na povratku s Brankove svečanosti, zapisao da je srpski narod dužan da ocu svoje istorije podigne pristojan spomenik i to što pre. Kao razlog je naveo skoru posetu stranaca manastiru, koji bi loše o nama sudili zbog naše ravnodušnosti prema svome velikanu. Dela Rajić je najviše radio kao bogoslovski pisac. Napisao je „Katihizis“, više hrišćanskih istorija, obrednih knjiga i polemičkih bogoslovskih spisa. Najznačajnije mu je, kapitalno delo: „Istorija raznih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov“, Beč 179–1795. godine. Radi istraživanja boravio je godinu dana u Rusiji, i dva meseca na Svetoj Gori. Bavio se u svetogorskim manastirima Hilandaru i Zografu, krajem leta 1758. godine. Mada je našao puno starih hrisovulja pisanih, od srpski careva i kraljeva, nisu mu ih hteli dati hilandarski monasi. U Hilandaru je tada bio „mešovit nacionalni sastav“, pored Srba, bilo je Bugara i Grka. U staroj srpskoj Nemanjićkoj zadužbini – svetinji Srbi kaluđeri su bili u manjini; vladalo je među pravoslavnom braćom, najblaže rečeno „nepoverenje“. Rajić je međutim mnogo uticao – pomogao proigumanu Hilandara, Pajsiju jeromonahu „bugarskog porekla“ sa kojim se tada, a i kasnije u Karlovcima opet sreo (1861). Pajsije Hilandarac se nakon upućivanja u temu pokrenuo; uspeo je da napiše i objavi prvu staru istoriju Bugarske nacije i države. U književnost više spadaju ovi njegovi radovi: „Boj zmaja s orlovi“, „Tragedija cara Uroša“, prerada s nemačkog jezika jedne srednjovekovne zbirke pripovedaka i dve zbirke prigodnih i pobožnih pesama („Vo spominaniju smerti“ i „Na gospodskija prazdniki“). Obrazovan u školi Emanuela Kozačinskog i kijevskoj duhovnoj akademiji, koja je važila kao središte pravoslavne skolastike i dogmatike, Rajić je postao najčuveniji teolog kod Srba; nazivan je srpskim Zlatoustom. Imajući poglavito na umu opasnost Srpske pravoslavne crkve u Vojvodini od unijaćenja, naročito se usavršio u pitanjima koja su isticala preimućstvo pravoslavnih dogmi nad unijatskim. U srpskoj istoriografiji je značajan kao jedan od prvih koji su se bavili istorijom sa naučnim pristupom. Istoriografija Rajić je mnogo originalniji i mnogo znatniji kao istoričar. Njegova istorija je vrlo obilno delo i prvi veliki i ozbiljan pokušaj da se prošlost Južnih Slovena prikaže u celini i uporedo sa istorijom okolnih naroda. Suprotno ranijim hronikama, koje počinju crkvenom istorijom i koje događaje i oblike društvenog uređenja tumače Božjim proviđenjem, njegova istorija počinje ranijom sudbinom Slovena i u prikazivanju događaja i državnih oblika oslanja se na pisana dokumenta i kritička razmatranja. Od ranijih istoričara on se obilato služi Hronikom Đorđa Brankovića, Danilovim Životima i nekim stranim istoričarima, ali mu srpski najvažniji pisani izvori nisu poznati. Čuda i kaluđerskih shvatanja ima i kod njega. Prema tome, pravog naučnog metoda u njegovoj istoriji još nema, mada ona nesumnjivo predstavlja napredak u razvitku srpske istoriografije. Iako on u izlaganju izbegava da kaže ono čime bi se, kao ispravan austrijski građanin, ogrešio o svoju podaničku vernost, on ipak uvek brani i veliča Srbe. Pomenuta tragedija je prerada drame Emanuela Kozačinskog, koju je Rajić kao đak gledao i prepisivao, a u starosti preradio i udesio za igru prema svojim nazorima, sasvim u duhu i ruhu srednjovekovnih misterija i mirakula, u kojima se, u doba renesanse, na čudan način prepleće hrišćanski moral sa grčkom mitologijom. To je jedini moralitet u srpskoj književnosti. – Boj zmaja s orlovi je Rajićevo najknjiževnije delo. To je alegorijska istorijska pesma o ratu Rusije i Austrije (orlovi) protiv Turske (zmaj) 1788 – 1790. Pesma je prožeta rodoljubljem i hrišćanskim osećanjima i pisana dosta čistim narodnim jezikom. Najvažniji radovi Istorija u četiri toma: Раичъ, Іоаннъ (1794a). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 1. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794b). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 2. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1794c). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 3. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. Раичъ, Іоаннъ (1795). Исторія разныхъ славенскихъ народовъ наипаче Болгаръ, Хорватовъ, и Сербовъ. 4. Въ Вїеннѣ: Въ Славенно-Сербской, Валахїиской и Восточныхъ языковъ Привилег. Тѵпографїй. MG134

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rijeka 1969. Tvrd povez, zaštitni omot, 554 strane. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno hem olovkom, sve ostalo uredno! Knjiga „Zadužbinarstvo kod Srba” rezultat je višegodišnjeg istra¬živačkog rada. Ona predstavlja izraz želje autora da se u vidu sinteze ukaže na najznačajnije srpske zadužbine, koje na posebno upečatljiv način predstavljaju i objašnjavaju zadužbinarstvo kao bitnu, a, možda, i naj¬značajniju karakteristiku srpskog nacionalnog bića. Autoru nije bila namera da u knjizi prikaže sve srpske zadužbine, osnovane u daljoj i bližoj prošlosti, jer to naprosto nije ni moguće u ovakvom tipu dela. Impozantan je broj zadužbinara koji su zaveštali svoju imovinu i osnovali zadužbine. Ali, nažalost, još nije urađen njihov kompletan i jedinstven popis. Ipak, na osnovu raspoloživih podataka Univerziteta u Beogradu, SANU, Matice srpske, Srpske pravoslavne crkve i drugih institucija i organizacija koje imaju veći broj zadužbina, sa sigurnošću se može tvrditi da je njihov broj nekoliko stotina. Samo u Arhivu Srbije čuva se građa o više od 400 zadužbina. Veliki je broj zadužbina koje su u prošlosti osnivali mnogi ktitori, i ne samo pojedinci. Ali, o nemalom broju njih gotovo da i nema značajnijih podataka. O tom zadužbinarstvu govore, uglavnom, legende i narodna predanja. Ima pojedinaca, zadužbinara – ktitora, koji su osnivali i gradili i po nekoliko zadužbina, neki čak i po više desetina. Mnoge za¬dužbine su, nažalost, s vremenom uništene, ugasile se i nisu obnovile svoj rad, iako su u nekom proteklom vremenu imale značajnu ulogu u razvoju Srbije i srpskog društva. Knjiga je koncipirana tako da se celokupna problematika zadu¬ž¬binarstva kod Srba, koliko je god to bilo moguće, izloži što celovitije i preglednije kroz više posebnih poglavlja i celina: Zadužbinarstvo u prošlosti; Fruška gora – „Srpski Atos”; Darivali su svome rodu; Zadužbine u današnje vreme; Zadužbine u zagraničju i susednim zemljama i Zadužbine u dijaspori. Zahvaljujem svima koji su mi savetima, podrškom, dostavljenim poda¬cima i foto-materijalom pomogli da pripremim ovu knjigu. Autor U Beogradu, 2011. Najveća je zadužbina načiniti namastir, ili crkvu, kao što su Srpski carevi i kraljevi gradili; potom je zadužbina načiniti ćupriju na kakvoj vodi, ili preko bare; kaldrmu po rđavom putu; vodu dovesti i načiniti blizu puta (i to se kaže graditi i načiniti – sebi – zadužbinu); usaditi ili nakalemiti voćku blizu puta, gladnog naraniti, žednog napojiti, golog odjesti (no ovo se kaže činiti i učiniti zadužbinu) itd. Turci i današnji dan grade i čine sve te zadužbine. Mnogi begovi Bo¬sanski nadgledaju i opravljaju česme i ćuprije po Srbiji, koje su njiovi sta¬ri prije stotine godina gradili, kao n. p. Rustambegović iz Zvornika Dugu česmu u Tršićkom polju, i drugi nekakav (Bosanski beg) Jadransku ćupriju između Lješnice i Lipnice. Takove zadužbine drugi ne smeju nipo¬što opravljati, nego onaj čije su od starine. „Da vi znate naše manastire Slavni naši cara zadužbine – Da vidite divnu Studenicu, Nedaleko od Novog Pazara, Zadužbinu cara Simeuna – Prvu babo sagradio crkvu, Krasnu slavnu sebi zadužbinu.” Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rječnik, 1818. ZADUŽBINARSTVO KOD SRBA Slavko Vejinović Počeci zadužbinarstva u Srba sežu duboko u srednji vek. Dinastija Nemanjića, visoka vlastela, kao i crkveni velikodostojnici, od XII do XV veka darivali su srpskom narodu neprevaziđene i neprocenjive vrednosti u oblasti kulture, duhovnosti, građevinarstva, arhitekture, likovne umetnosti. Kroz zadužbinarstvo može se sagledati ekonomska snaga, kulturna, prosvetna i sveukupna duhovna moć srpskog naroda, koji je bio sposoban da stvori tako velika i vredna dela. Naklonost i ljubav prema gradnji manastira karakteristična je za sve zadužbinare srednjovekovne Srbije. Njihove zadužbine nose notu ličnog obeležja ktitora, ali i pečat njegove individualne prepoznatljivosti. Oni koji su podigli manastir ili crkvu ili koji su ih obnovili, sticali su pravo da se nazivaju ktitorima. Kod velikog broja manastira i crkava, međutim, nema podataka o njima. Manastiri, građeni kao zadužbine, bili su ne samo molitvena i verska središta, već istovremeno i mesta okupljanja, u kojima je narod, predvođen sveštenstvom, donosio važne odluke koje su neposredno uticale na njegovu sudbinu. Zadužbinarstvo, nastalo u novom veku, ogleda se u trajnom darivanju privatne imovine za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva. U tom smislu, između zadužbinara i društva uspostavlja se uzajamni odnos. Naime, zadužbinar daje svoju imovinu za ostvarivanje društveno korisnih ciljeva, dok društvo ima moralnu i pravnu osnovu da omogući ostvarivanje ciljeva kojima je zadužbinar bio motivisan u vreme osnivanja zadužbine. Polazeći od rečenog, Slavko Vejinović se latio odgovornog i složenog zadatka da sačini rad koji nas upoznaje sa najznačajnijim zadužbinama i zadužbinarima u srpskoj istoriji. Kao rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada na izvornim dokumentima i bogatoj literaturi, sačinio je tekst koji se sastoji iz nekoliko celina, tematski i sadržajno povezanih. Najveću celinu čine sakralne zadužbine, nastale u srednjem veku, ali i u kasnijim vremenima. Prezentaciji manastira Vejinović je pristupio selektivno. Predstavio je najznačajnije, koji se nalaze u Srbiji, kao i u Crnoj Gori, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Rumuniji i Mađarskoj. Upoznao nas je i sa manastirima iz prekomorskih zemalja, SAD i Australije, nastalim u XIX i XX veku. Zadužbine koje su pojedinci i ustanove darovali „na polzu naroda svog” autor je predstavio u dve celine, kako u prošlosti, tako i u današnjem vremenu, u domovini i rasejanju. Govoreći o zadužbinarima, kao specifičnom soju ljudi, Vejinović zaključuje: „Raditi mukotrpno čitavog života i sticati bogatstvo i sve to odjednom i velikodušno ostaviti svome rodu, a ne svojim naslednicima – mogli su da urade samo ljudi dubokih patriotskih osećanja, svesni nacionalnih interesa, ciljeva, stremljenja i, nadasve, interesa i potreba svog naroda”. Kada je reč o ustanovama, autor je posebnu pažnju posvetio Karlovačkoj bogosloviji, Karlovačkoj gimnaziji, Srpskoj učiteljskoj školi u Somboru, Novosadskoj gimnaziji, Matici srpskoj i mnogim drugima. Zadužbine iz novijeg vremena, koje nam Vejinović predstavlja, prevashodno su posvećene velikanima naše prošlosti, kao što su: Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Petar Petrović Njegoš, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Desanka Maksimović. Kao zadužbinari, pominju se: Ilija Milosavljević Kolarac, Sima Andrejević Igumanov, Atanasije Gereski, Đorđe Vlajković i drugi. Autor je obuhvatio i zadužbine u dijaspori, prevashodno u Budimpešti – Tekelijanum, Zadužbina Jakova Ignjatovića, Zadužbina Nauma i Jelene Bozda, Angelineum. Predstavio je i zadužbine u Temišvaru – Makrin dom, Skarlatin dom, kao i Tekelijinu crkvu u Aradu. Ovome treba dodati zadužbine Srba u daljoj dijaspori, na čijem čelu stoji zadužbina Mihaila Pupina. Rukopis Slavka Vejinovića, koji je dosadašnjim publicističkim radom dao značajan doprinos izučavanju zadužbinarstva u Srba kroz vekove, zasnovan na validnim izvorima, izložen je na sintetičan način. Tako smo, na jednom mestu, dobili delo o zadužbinarstvu koje krasi srpsku istoriju kroz više od osam vekova. Ono podstiče da ovu tradiciju treba nastaviti, obogaćivati i prilagođavati savremenim uslovima; tim pre što afirmiše visoku nacionalnu svest i kulturu srpskog naroda na planu zadužbinarstva, kroz različite oblike i sadržaje. Recenzent, prof. dr Ljubivoje Cerović

Knjiga je dobro očuvana. ,,Dragoljub Jovanović je rođen u selu Gnjilan kod Pirota 8. aprila 1895. godine, kao treće od šestoro dece Stavre i Taske, koji su se u Pirot doselili iz Slavinje, sela sa obronka Stare planine. Dragoljubov otac je bio krojač, vredan i štedljiv zanatlija, a po ubeđenju socijalista. Majka Taska bila je domaćica. Rodila je dvanaestoro dece od kojih je šestoro preživelo. Porodica je bila siromašna a brojna, te su Stavre i Taska teško uspevali da obezbede osnovne uslove za preživljavanje. Uprkos tome, nastojali su da deci pruže dobro vaspitanje i omoguće solidno obrazovanje. Dragoljub Jovanović je rastao kao skroman „zanatlijski sin i učenik zanatlija“. Bio je odmalena „prožet mirisom materijala, prizorom ljudi nagnutih nad poslom“ koji se kroz život probijaju sopstvenim rukama i radom, i koji se odlučno bore za vlastitu egzistenciju. Osnovnu školu u Pirotu upisao je 1902/1903. godine. Izuzetno nadaren i radan, ubrzo je postao jedan od najboljih učenika i već od trećeg razreda osnovne škole, od svoje desete godine, posećivao je skupove radnika u Društvenom stanu gde je recitovao poeziju Koste Abraševića. O tome će sâm kasnije napisati: „Vrlo rano sam ušao u političku školu, skoro u isto vreme kad i u osnovnu“. Veoma mlad prihvatio je ideje istaknutih pirotskih socijalista – njihovim idejama socijalne pravde, jednakosti i bratstva ostao je veran do kraja života, a slike tegobnog rada pirotskih seljaka, radnika i zanatlija predstavljale su idejni i moralni kompas u njegovoj borbi za osnovna ljudska prava. U jesen 1911. godine umro je Dragoljubov otac i nakon toga nastupile su još teže godine siromaštva za porodicu Jovanović. Dragoljub Jovanović je u Pirotu završio osnovnu školu i Nižu gimnaziju, a Višu gimnaziju sa velikom maturom u Beogradu. Odličan i marljiv učenik izdvajao se svestranim interesovanjima. Posebno je bio nadaren i zainteresovan za istoriju, književnost, filozofiju. Sa istim oduševljenjem je čitao ruske klasike, francuske i srpske pisce. Višestruko talentovan, ali isto tako i vredan, ispoljiće to u osnovnoj školi, a kasnije samo potvrđivati. U Beograd dolazi 1912. godine, kao sedamnaestogodišnjak, i upisuje gimnaziju. I dalje vredno radi i objavljuje tekstove u Radničkim novinama i drugim listovima i časopisima. Pohađa nastavu u gimnaziji i na univerzitetu. Najčešće sluša predavanja i nadahnjuje se idejama Jovana Skerlića, Bogdana i Pavla Popovića, Jovana Cvijića. Ima veoma raznovrsna interesovanja, ali pod uticajem ideja Dragiše Lapčevića, Dimitrija Tucovića, Bogdana Popovića, Jovana Skerlića i Jovana Cvijića sve više se bavi pitanjima modernizacije i socijalnopolitičkog preporoda zaostale Srbije. Stoga, Dragoljub Jovanović svoj rad usmerava na sociološka, politikološka i pravna istraživanja u kojima se ispoljavaju sva njegova širina, talenat i vrednoća. IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva IV razred Pirotske gimnazije 1910 drugi red prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Djaci socijalisti u Pirotu 1911,prvi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Maturanti II Beogradske gimnazije, 1914.godine, srednji red, drugi s leva Prvi svetski rat je 1914. godine zatekao Dragoljuba u Pirotu i prekinuo njegovo školovanje. Vojne vlasti ga odatle šalju u Makedoniju, u manastir Lesnovo, za učitelja, gde će ostati do kraja te prve ratne godine. Od početka 1915. do povlačenja preko Albanije, novembra iste godine, radio je kao učitelj, a kasnije kao bolničar u vojnoj bolnici u Radovištu. Solun 1916. Solun 1916. Vojno uverenje 1916. Vojno uverenje 1916. Početkom 1916. godine srpska vlada ga je poslala u Francusku na školovanje. U Klermonu je završio studije filozofije a potom, oktobra 1917, upisao studije na uglednom Pravnom fakultetu u Parizu kod čuvenog profesora Buglea. U francuskoj prestonici je upoznao studentkinju Danicu Danu Milošević, kojom se oženio novembra 1919. godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Srpski student u Klermon-Feranu, 1917.godine Program 1918. Program 1918. Nakon završenih studija prava, 1923. godine je odbranio doktorsku disertaciju: glavnu „Les Rendements Optimum du Travail Ouvrier“ („Moderni stimulansi radničkog rada“). Budući da je bio veliki patriota, nije prihvatio ponudu da nastavi univerzitetsku karijeru u Parizu. Umesto toga, vraća se iz Francuske u Srbiju i uključuje u javni život, prvo u vidu stručno i naučnopublicističkog rada a kasnije i neposrednim političkim angažovanjem. Delovao je kao ubeđeni demokrata, bogate evropske kulture i velikog profesionalnog znanja, spreman da se stavi u službu svoje zemlje, da doprinese njenoj modernizaciji i demokratizaciji. Doktorska teza 1923. Doktorska teza 1923. img118 Ubrzo je na beogradskom Pravnom fakultetu za predmet Agrarna politika izabran za docenta (1924), a potom (1926) i za venrednog profesora. Jovanovićevo teorijsko shvatanje društva svojevrsna je kombinacija političkih, ekonomskih, moralno-filozofskih i drugih elemenata. Uviđao je da je selo jedinstvena društvena sredina, a seljaštvo, kao poseban homogen društeni sloj mistično vezan za zemlju, nosilac svega vrednog u društvu. Stoga, smatrao je, seljaštvo bi trebalo da ima odlučujući uticaj i vladajući položaj u društvu. Bio je pokretač i urednik nekoliko časopisa i listova i jedan od vodećih aktivista u Zemljoradničkom pokretu, koji se borio za socijalno, kulturno i političko uzdizanje sela i seljaka. Sa svojim istomišljenicima osnovao je Grupu za socijalnu i kulturnu akciju (1924), koja je oštro kritikovala autokratski režim i međunacionalne sukobe u zemlji. Pokrenuo je i uređivao listove Novi pravci (1924) i Rad (1926), u kojima su zastupane i popularisane levičarske, socijalističke ideje, sarađivao sa mnogim časopisima i listovima širom Jugoslavije. Od 1925. godine član je Saveza zemljoradnika i vođa leve frakcije tog saveza. Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj Na međunarodnom kongresu socijalne politike u Pragu, 1924. godine, Dragoljub Jovanović, Miloš Đ.Popović, Božidar Adžija i Sreten Kuželj 4rad Dragoljub Jovanović je u to vreme definitivno odlučio da pored profesorske karijere počne da se bavi i politikom. Cenio je da je to jedini delotvoran način da se bori za svoje ideje. Istinski je želeo da se konačno i kod nas „prime“ ideje slobode, demokratije, vladavine prava. Upravo krajem dvadesetih godina XX veka, te vrednosti su dovedene u pitanje kako u Evropi tako i u tadašnjoj Jugoslaviji. Delovao je kao autonomni kritički intelektualac i narodni tribun, protivnik autokratskog i centralističkog režima, što su i bili razlozi zbog kojih je 1929. i 1930. godine bio hapšen i osuđivan. Nažalost, bio je to tek početak hapšenja, izgona i robijanja Dragoljuba Jovanovića. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Vendel o Dragoljubu Jovanoviću 1934. Uprkos pritiscima i osudama, nastavio je 1930–1931. da, nezavisno od partijske pripadnosti, okuplja poznate intelektualce oko lista Novi pravci. Znao je da oni mogu doprineti kritici režima i vlade, borbi za bolji položaj sela i seljaštva i borbi protiv korupcije i nacionalnog ugnjetavanja. Maja 1932. godine biva uhapšen zbog dva letka, čiji je potpisnik lično bio: „Zadaci nove vlasti“ i „Šta nas košta svađa sa Hrvatima“. Ne osvrćući se na brojne proteste protiv njegovog hapšenja, a kasnije i suđenja, Državni sud za zaštitu države 6. oktobra 1932. osudio je Dragoljuba Jovanovića na godinu dana strogog zatvora i gubitak državne službe zbog, kako se navodi, „pisanja i rasturanja antidržavnih letaka, držanja ilegalnih sastanaka, napada na poredak i propagiranja federalnog uređenja“. Dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, odlučio je 12. oktobra da ga otpusti iz službe. Zatvorsku kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Posle povratka iz zatvora bio je prinuđen da se bori za golu egzistenciju. Upisao se u registar Advokatske komore u Beogradu i položio advokatsku zakletvu. Uspešno se bavio advokaturom, angažujući se posebno u političkim procesima. Ubrzo, 10. marta 1934, ponovo je uhapšen i osuđen na jednogodišnju robiju i internaciju u Tutin, a potom u Sjenicu. komora Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Sa suprugom Danom i ćerkama Bojkom i Dafinom, Internacija, Tutin, juli 1933. Tokom 1935. godine, po izlasku iz zatvora, potpuno se posvetio predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore. Na listi Udružena demokratska opozicija – dr Vlatko Maček, Dragoljub Jovanović je izabran za narodnog poslanika nadmoćno porazivši vladinog kandidata, osvojivši 62,02 posto glasova. Udružena opozicija je bila druga, iza liste vladine Radikalne stranke. Jovanović je zastupao ideje jugoslovenstva i zalagao se za međunacionalni sporazum Srba i Hrvata. Odlučno se suprotstavio ideologiji i pokretu fašizma i nacizma. Imao je odlučujuću ulogu u formiranju i delovanju Narodnog fronta Jugoslavije, ali je odbio saradnju sa zabranjenom Komunističkom partijom Jugoslavije na tom planu. Posebno se angažovao u pružanju pomoći španskim republikancima u borbi protiv Franka i 1938. godine je u tom cilju boravio u Španiji. Posle povratka u domovinu, nastavio je svoju borbu protiv režima i vlade. Nije propuštao nijednu priliku da napadne predsednika vlade Milana Stojadinovića. Novi povod za hapšenje Jovanovića, Stojadinović je dobio 30. septembra 1938. godine. Jovanović je napisao letak pod naslovom „Najveće izdajstvo posle Kosova“, u kojem je optužio vladu i režim za težak položaj u zemlji, reakciju, pritiske na opoziciju. Uprkos sopstvenoj izvanrednoj odbrani, osuđen je na četrnaest meseci strogog zatvora i novčanu kaznu od 2000 dinara. Ponovo se našao u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, u istoj ćeliji u kojoj je ležao i 1932. godine. Namesničkim ukazom pomilovan je 1939. godine. Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Sa zbora u Mojkoviću, avgusta 1938.godine Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Krupanj, 1938.godine, policija i vojska rasteruju zbor Doček u Pirotu, 1939. godine Doček u Pirotu, 1939. godine Nakon izlaska iz zatvora još žešće je nastupao protiv režima i vlade. Početkom 1940. godine, odnosi između Zemljoradničke levice i Saveza zemljoradnika sve više su se zaoštravali, te je Zemljoradnička levica istupila iz Saveza. Dragoljub Jovanović i njegove pristalice, u martu 1940. godine, održali su osnivački kongres Narodne seljačke stranke a on je izabran za generalnog sekretara. Svojim javnim delovanjem afirmisao je etos samosvojnog delatnika utemeljenog na jedinstvu mišljenja, govora i činjenja. Pored toga, krasila ga je lična hrabrost, požrtvovanost, istrajnost i beskompromisnost u borbi za liberalno-demokratska načela, za poštovanje ljudskih prava i sloboda. Nažalost, uviđao je da je tadašnja Srbija, ali i Jugoslavija, rastrzana primitivizmom, partijskim sukobima, bespoštednom borbom za vlast, grubo gazila građanske slobode i prava. Ispravno je zaključio da nema političke emancipacije i liberalno-demokratske države bez opšteg socijalnog i duhovnog preporoda naroda. Dragoljub Jovanović je tom preporodu srpskog naroda i Srbije posvetio najbolje godine svog života, stvaralačkog rada i angažovanja. 11 11a Aprila 1941. godine, kada je Nemačka napala Jugoslaviju, Dragoljub Jovanović se prijavio kao dobrovoljac, ali nije dobio vojni raspored. Nakon nemačke okupacije,Komunistička partija poziva narod na ustanak, međutim, Jovanović se ne odaziva na taj poziv. Ipak, kada je u zemlji otpočeo rat protiv okupatora, opredelio se za saradnju sa partizanima, pozvavši članove svoje Narodne seljačke stranke da se priključe Narodnooslobodilačkom pokretu. Progonjen od Nemaca i Specijalne policije uspeo je da preživi zahvaljujući dobroti brojnih prijatelja i poštovalaca koji su ga krili po Beogradu i Srbiji. Početkom 1942. godine, Dragoljub Jovanović odbija i poziv iz štaba Draže Mihajlovića da se priključi četničkom pokretu. Dodatnu hrabrost pokazuje odbijajući potpisivanje „Apela intelektualaca srpskom narodu“ protiv komunista, čime na sebe navlači dodatni bes Specijalne policije i Gestapoa. Letak sa preporukama kako da se bore za oslobođenje zemlje i kako da se odnose prema komunistima „Uputstvo članovima Narodne seljačke stranke koji odlaze u partizane“, Jovanović je napisao 12. septembra 1944. godine. Mesec dana kasnije, 15. oktobra 1944. napisao je pozdravni letak „Braćo seljaci“, u kojem je pozdravio dolazak sovjetske vojske kao oslobodilaca Beograda, odavši priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci na čelu sa Josipom Brozom Titom. Odmah po oslobođenja Beograda, 22. oktobra, Dragoljub Jovanović i njegovima supruga su uhapšeni. Po njih su došli Slobodan Penezić Krcun i Čile Kovačević. Povod za privođenje bio je upravo letak „Braćo seljaci“, u kojem je, kako je navedeno, „više naglašavao značaj NSS nego KPJ za oslobođenje zemlje“. Nakon iscrpljujućeg saslušanja, vraćeni su kući tek oko dva sata izjutra. Posle oslobođenja zemlje, 1945. godine Jovanović je prišao Jedinstvenom narodnooslobodilačkom frontu i postao poslanik u Privremenoj skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije. Nakon mnogih sporenja i ubeđivanja, uspeo je da vođstvo Narodno seljačke stranke privoli da stupi u Narodni front, do čega je došlo 19. februara 1945. godine. U okviru Narodnog fronta bio je vođa opozicije koja je pružala autoritarnom, nenarodnom režimu. Delujući kao poslanik u Skupštini Jugoslavije, od početka 1945. do sredine 1947. godine, istupao je kao oštar opozicionar komunističkom režimu, istakavši se naročito u debatama o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu. poslanicka legitimacija img050 U Narodnoj skupštini FNRJ vodio je tešku, neravnopravnu borbu. Kritikovao je projekte mnogih zakona: Zakona o javnom tužilaštvu, Zakona o izborima narodnih poslanika u Ustavotvornu skupštinu i Zakona o Narodnoj skupštini. Skupštinsku govornicu koristio je da bi kritikovao jednopartijsku diktaturu komunista, boreći se za parlamentarnu demokratiju i višepartijski sistem. U svojim nastupima zagovarao je princip federativnog uređenja države, ravnopravnost svih federalnih jedinica u njoj. Posebno je isticao potrebu aktivnog učešća seljaka u organima vlasti, kako bi se onemogućila diktatura jedne partije, imajući u vidu pobedničku Komunističku partiju Jugoslavije. Smatrao je da Narodni front ne sme biti igračka u rukama jedne partije. DragoljubJovanovic Rukovodstvo Komunističke partije osudilo je takve stavove Dragoljuba Jovanovića i od sredine 1946. godine protiv njega je počela dirigovana hajka. Štampa je bila prinuđena da prećutkuje i da ne izveštava o govorima Dragoljuba Jovanovića. U Skupštini je doživljavao grube napade. Stvarana je atmosfera koja je trebalo da ga eliminiše iz političkog i javnog života. Skupština je donela odluku da se Dragoljubu Jovanoviću oduzme poslanički mandat zbog njegovog „protivnarodnog stava“, kako je stajalo u obrazloženju Mandatnog odbora. Predizbornu kampanju za Narodnu seljačku stranku vodio je ometan od komunističkih vlasti, uz neviđenu torturu skojevaca koji su ga maltretirali gde god bi se pojavio. Opštoj hajci na Dragoljuba Jovanovića, nažalost, pridružile su se i njegove kolege na Pravnom fakultetu u Beogradu, saradnici u Narodnoj seljačkoj stranci, čak i skojevci u rodnom Pirotu. odluka Budući da je Dragoljub Jovanović bio izuzetno čestit i pošten čovek, renesansnog duha i enciklopedijskog znanja, sjajan govornik i predavač, veoma cenjen i u zemlji i u svetu, intelektualno nadmoćniji od većine svojih kolega, predstavljao je veliku smetnju i prepreku komunističkim jurišnicima na Pravnom fakultetu, koji su nastojali da univerzitet stave pod tutorstvo vlasti. Savet beogradskog Pravnog fakulteta, u nastojanju da ukloni tu prepreku i da se dodvori Brozovom režimu, 31. jula 1946. godine doneo je odluku da svog kolegu, profesora Jovanovića, izbaci sa fakulteta zbog njegovog političkog opredeljenja i delovanja. U nastojanju da se Dragoljub Jovanović potpuno isključi iz političkog života, njegovi protivnici u Narodnoj seljačkoj stranci si bez njegovog prisustva organizovali partijski kongres 11. avgusta 1946. i, jedanaest dana pošto je uklonjen sa univerziteta, isključuju iz rukovodstva i iz stranke Dragoljuba Jovanovića i njegovog vernog saradnika Radomira Todorovića. Na Velikogospojinskom vašaru, 28. avgusta 1946, pirotski skojevci su svog, do juče omiljenog i najpopularnijeg, Piroćanca dočekali kamenicama i psovkama. Budući da je bio superiorniji i popularniji od njihovih komunističkih kandidata, Jovanovića je trebalo u potpunosti omaložavati i onemogućiti. Dragoljubu Jovanoviću, prekaljenom opozicionaru i robijašu, bilo je jasno da su svi ti napadi i diskvalifikacije samo priprema za konačni obračun, osudu i izgon, koji će doživeti naredne godine. Početkom 1947. godine nastavljene su teške optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića na radiju, u štampi i javnom životu. Pri tome nisu birana sredstva. U noći 14/15. februara doslovno je izvučen sa slave svog prijatelja u selu Sivac i grubo pretučen. Na Titov predlog, a na osnovu naloga državnog tužioca, Dragoljub Jovanović je 13. maja 1947. godine, na Dan OZN-e, uhapšen „zbog krivičnog dela protiv naroda i države“. Dva dana kasnije, Prezidijum Narodne skupštine FNRJ dao je odobrenje za pokretanje krivičnog postupka protiv Dragoljuba Jovanovića. Suđenje je trajalo osam dana, od 1. do 8. oktobra; bilo je javno i pompezno je praćeno u štampi i na radiju. Zajedno sa Jovanovićem, suđeno je i Franji Gažiju, inženjeru agronomije, vođi Hrvatske seljačke stranke i poslaniku u Privremenoj skupštini. U optužnici je stajalo da su „Jovanović i Gaži išli (su) na to da se ugrozi i konačno obori narodna vlast u FNRJ. Vršili su niz nezakonitih radnji i sarađivali sa centrima jugoslovenske izdajničke emigracije u inostranstvu“. Optužbe protiv Dragoljuba Jovanovića grupisane su u dva dela: krivice za vreme okupacije i krivice posle rata. U prvom delu se navodi da je on stajao na strani „neprijatelja NOB-a“, a u drugom da mu se na teret stavlja „povezivanje sa agentima strane špijunaže i veze sa izvesnim licima iz jugoslovenske emigracije… usmerene na rušenje nezavisnosti, slobode i ugleda zemlje“. Presuda je doneta 8. oktobra 1947. godine. Dragoljub Jovanović je osuđen na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od devet godina, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava (prava na penziju i pomoć socijalnog osiguranja u trajanju od tri godine po izlasku na slobodu). Presuda je bila još jedna potvrda da je suprotstavaljanje politici Komunističke partije Jugoslavije, po pravilu, vodilo u zatvor i da je to bilo jedino mesto na kojem je opozicija mogla da postoji. Posle izrečene kazne, Jovanović je bio sproveden u Kazneno-popravni dom u Sremskoj Mitrovici. Dobio je zatvorski broj 7079 i smešten je u zgradu za najteže krivce. U tamnici, po sećanju, počeo je da piše medaljone – portrete o ljudima koje je poznavao i sa kojima je sarađivao. Izuzetno teški uslovi ga nisu omeli da napiše desetine hiljada stranica. U proleće 1953. završio je prvu verziju rukopisa koji je sadržao oko 400 portreta. Radio je bez odmora i predaha. Nakon toga, započeo je rad na rukopisu višetomne knjige Razmišljanja o moralu. U dva navrata pojavila se nada da će Dragoljub Jovanović biti pomilovan. Prvi tračak je bio nekoliko godina nakon izricanja presude, 1952, kada je vlast ukinula seljačke radne zadruge protiv kojih se Jovanović odlučno borio i zbog čega je i dospeo u zatvor. Strana štampa je učestalije počela da piše o sudbini Jovanovića. Pojedini političari, poput Entonija Idna i Oresta Rosenfelda, i razne organizacije (Međunarodna organizacija slobodnih sindikata i druge) zalagali su se za njegova prava, ali bez uspeha. Naredne, 1953. godine Tito je u jednom intervjuu stranom novinaru najavio da „Dragoljub Jovanović neće biti još dugo u zatvoru“. Naravno, to obećanje nije ispunjeno. Devetogodisnjarobija rukopis presuda Vrednosti Posle devet godina robije, Dragoljub Jovanović se vratio iz mitrovačkog zatvora, ali i tada kao da nije izašao iz tamnice. Ostrakizovan, odbačen i marginalizovan, pribežište je našao u svojoj porodici i veoma uskom krugu prijatelja. Po izlasku iz zatvora Po izlasku iz zatvora Na insistiranje prijatelja, počeo je 13. decembra 1962. godine da piše svoje memoarske zapise o događajima i zbivanjima u kojima je učestvovao: od Pirota, krajem XIX veka, do sredine pedesetih godina XX veka. Uz velike napore, 21. marta 1963. godine, završio je prvi od dvanaest tomova svojih Političkih uspomena. Jovanović je te tekstove pisao u vidu memoarskih zapisa i ti spisi su plod njegovih ličnih razmišljanja, ispovesti i uverenja, osvetljavanih doživljajima i iskustvom u godinama teških iskušenja, kada je stranice istorije neretko ispisivalo samo zlo. Rukopis je dopunio i obogatio brojnim izvodima iz novina, časopisa, oglasima, fotografijama, karikaturama iz domaće i strane štampe, dokumentima iz lične arhive i sličnim prilozima. Svaku knjigu je posebno naslovio, imenujući i glavna poglavlja svake knjige, obeležavajući pritom i period na koji se knjiga odnosi: 1) Zanosi (1906–1927), 2) Saznanja (1927–1933), 3) Propovedi (1933–1936), 4) Iskustva (1936–1938), 5) Iskušenja (1938–1940), 6) Uzlet u buri (1940–1943), 7) Mezza Voce (1943–1945), 8) Otpor i kazna (1945–1946), 9) Opozicija – robija (1946–1948), 10) Robijo, majko! (1948–1952), 11) Uspravno (1952–1956). U poslednjoj, dvanaestoj knjizi dat je Registar ličnih imena u kojem postoje objašnjenja u napomene o ličnostima i događajima koje je pominjao, objašnjenja skraćenica i slični podaci. Podrobno pripremljen rukopis završio je 1968. godine. I pored toga što su rukopisi Dragoljuba Jovanovića bili izuzetno zanimljivi i značajni za istoričare, sociologe, pravnike, filozofe i političare, niko od izdavača u Jugoslaviji nije se usudio da objavi bilo koji njegov tekst a kamoli knjigu, jer se nalazio na crnoj listi autora. Stoga je Dragoljub Jovanović odlučio da u samostalnom izdanju objavi deo svojih rukopisa i da ih na taj način učini dostupnim stručnoj i široj javnosti. Tokom 1970. i 1971. godine objavio je prve dve knjige Vedrina, u Beogradu: prvu knjigu medaljona pod naslovom Ljudi, ljudi, dok je knjigu Medaljoni 56 umrlih savremenika, objavio 1973. godine u Beogradu, a knjigu sa medaljonima 46 umrlih savremenika 1976. godine. Ugovor o otkupu knjiga Ugovor o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Druga strana ugovora o otkupu knjiga Posle decenija izolacije i zabrane javnih istupanje, Dragoljub Jovanović je krajem 1973. godine dobio priliku da iznese svoje stavove u novinama. Krajem 1973. godine, tačnije 21. novembra dao je intervju novinaru Draganu Kalajdžiću iz Zagreba. U tom intervjuu izneo je svoja gledišta o politici, političarima, o intelektualcima, prelomnim događajima u prvoj polovini XX veka, kojima je bio svedok, u svojoj teškoj borbi u životu. Moglo bi se reći da je Jovanović u tom intervjuu, na kraju svog životnog puta sumirao svoje bogato iskustvo i još jednom potvrdio vernost sopstvenom životnom opredeljenju i doslednost političkim idejama i aktivnostima, bez ikakvog žaljenja. O svojoj zlehudoj sudbini Dragoljub Jovanović je s puno gorčine napisao sledeće: „Kad je video da me često hapse u Jugoslaviji, kojoj sam pohrlio čim sam završio studije, moj profesor Bugle mi je pisao: ‘Ako niste potrebni Jugoslaviji dođite u Francusku; mi ćemo umeti da vas upotrebimo’. Nisam otišao, i ne kajem se. Ali izvesna gorčina je ostala – hapsila me monarhija, hapsila me republika. Za kapitaliste sam bio komunista, za komuniste sam bio reakcija. Trinaest najboljih godina proveo sam u tamnicama ili u internaciji, kao da sam najgori i najštetniji čovek“. Do kraja je živeo u oskudici, u političkoj izolaciji, sa zabranom javnog delovanja. U proleće 1977. godine, zdravlje Dragoljuba Jovanovića se pogoršalo, te ga je porodica 21. maja smestila u bolnicu. Umro je 23. maja iste godine. Sahranjen je u krugu svoje porodice i najbližih prijatelja na Novom groblju u Beogradu. Na taj način, sa istorijske scene otišao je samosvojni i neponovljivi profesor, narodni tribun, političar i večiti opozicionar, borac za slobodu bez straha. Ostao je veran i dosledan svojim ljudskim principima i idejno-političkim uverenjima. I pored toga što je 13 godina proveo u tamnicama i decenije u izolaciji, nije dopustio da mu strah ukalja obraz. Ostavio je veliki naučni, publicistički i memoarski opus: Agrarna politika, Učitelji energije, Vedrine, Političke uspomene I–XII, Medaljoni I–IV i druge spise. par Nakon presude 1947. godine, i smrti tri decenije kasnije, Dragoljub Jovanović je bio prokažen pisac a njegove knjige i rukopisi nedostupni i nepoznati široj javnosti. Narednih decenija njegove knjige nisu mogle biti objavljene u zemlji. Početkom osamdesetih godina, međutim, pojavili su se radovi u kojima su pojedini istraživači analizirali političke ideje i angažovanje Dragoljuba Jovanovića: pravnici Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški, Stranački pluralizam ili monizam (1983), istoričari Branko Petranović, „Politička ideologija levih zemljoradnika i komunista“ (1984), „Zemljoradnička levica i španski građanski rat“ (1987), Mirjana Stefanovski, „Zemljoradnička levica Dragoljuba Jovanovića i pitanje preuređenja Kraljevine Jugoslavije“ (1987), Đura Stevanović, „Sociologija sela u radovima Dragoljuba Jovanovića“ (1987), sociolog Milovan Mitrović, „Seljaštvo i građanski društveno-politički pokreti u Jugoslaviji do Drugog svetskog rata“ (1987). Božidar Jakšić i Nadežda Jovanović priredili su 1991. godine knjigu Sloboda od straha koja sadrži iscrpni predgovor o Dragoljubu Jovanoviću, izbor njegovih političkih radova i bibliografiju radova. Ubrzo je u Nišu organizovan prvi naučni skup posvećen Dragoljubu Jovanoviću. Referati sa tog skupa uvršćeni su u zbornik koji je 1993. godine izdat pod nazivom Čovek iznutra slobodan. Dragoljub Jovanović – naučnik, političar, stradalnik. U zborniku je objavljena i „Bibliografija radova dr Dragoljuba Jovanovića i radova o njemu“ Dobrila Aranitovića. U to vreme počinju pripreme za objavljivanje rukopisa iz bogate zaostavštine Dragoljuba Jovanovića. Izdavačka kuća Kultura i Arhiv Jugoslavije iz Beograda objavili si 1997. godine prvih sedam knjiga Političkih uspomena Dragoljuba Jovanovića. Sociološkinja Dragana Dinić uradila je magistarsku tezu i 1999. objavila knjigu Seljaštvo kao sudbina Dragoljuba Jovanovića. Profesorka Mirjana Todorović objavila je tekst „Dragoljub Jovanović – demokratija kao večno kretanje ka slobodi“. Najzad, 2000. godine dr Nadežda Jovanović objavila je rezultate svojih višegodišnjih istraživanja u knjizi Život za slobodu bez straha. Reč je o dosada najcelovitijoj i najtemeljnijoj studiji o Dragoljubu Jovanoviću. Povodom tridesetogodišnjice smrti, u Pirotu je, 28. avgusta 2007. godine, otkrivena spomen-bista Dragoljubu Jovanoviću, rad pirotskog vajara Pavla Ristića. Dejan A. Milić, publicista iz Pirota, objavio je esej „Dr Dragoljub Jovanović – čovek koji je disao borbom“. Godine 2008. Službeni glasnik, zajedničkim naporom i uz podršku Arhiva Jugoslavije, KIZ Kultura, Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, IP „Filip Višnjić“ i porodice Dragoljuba Jovanovića, uspeo je da pripremi za štampu i objavi Sabrana dela Dragoljuba Jovanovića u XVI knjiga: Političke uspomene knj. VIII–XII i Medaljoni knj. XIII–XVI. Na taj način su memoarski zapisi Dragoljuba Jovanovića i portreti njegovih savremenika postali dostupni stručnoj i široj javnosti. Pozivajući se na Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine, unuk i unuka Dragoljuba Jovanovića, Srđan Jovanović i Stela Damnjanović podneli su Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog dede. Po održanom ročištu 11. juna 2009. godine, Veće Okružnog suda u Beogradu donelo je rešenje kojim je Dragoljub Jovanović rehabilitovan.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac ostecen sa zadnje strane, sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo ostecen (nista strasno) sve ostalo uredno! Manastir Studenica je muški manastir Srpske pravoslavne crkve. Osnovao ga je 1186. godine srpski župan Stefan Nemanja.[1] Godine 1206. na mesto igumana dolazi princ Rastko — u monaštvu prvi arhiepiskop srpski, Sveti Sava — i pod njegovim starateljstvom Studenica postaje kulturni, umetnički, medicinski i duhovni centar srpske države. Starešina manastira je arhimandrit Tihon (Rakićević), na čelu od 2004. godine.[2] Nalazi se na 57 kilometara južno od Kraljeva, i na 44 kilometra severno od Raške. Pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkve. Manastirski kompleks sastoji se od konaka i četiri crkve — Bogorodične, Kraljeve (crkve Svetih Joakima i Ane), Crkve Svetog Nikole, i još jedne, očuvane u temeljima. Bogorodičina crkva u Studenici poznata je kao začetnica i najreprezentativniji nosilac raškog stila u arhitekturi, koji je nastao kao mešavina romaničkih i vizantijskih, tj. zapadnih i istočnih srednjovekovnih arhitektonskih uticaja. Crkvu i dan−danas krasi najbogatija romanička fasadna plastika u srpskoj kulturi.[3] Pored toga, manastir je poznat i po svojoj kolekciji fresaka iz 13. i 14. veka,[4][5] od kojih je daleko najpoznatija freska Raspeće Hristovo iz 1207. godine, jedno od najvećih dostignuća umetnosti srednjeg veka. Zamišljena kao svojevrsni mauzolej rodonačelnika dinastije Nemanjić, Bogorodičina crkva danas čuva mošti velikog župana Stefana Nemanje, velike županice Ane (Anastasije) Nemanjić, prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog i kralja Stefana Radoslava. Kao jedan od najstarijih i najvećih srpskih srednjovekovnih manastira, Studenica predstavlja nepokretno kulturno dobro Republike Srbije i spomenik kulture od izuzetnog značaja. UNESKO je 1986. godine uvrstio Studenicu u listu Svetske baštine čovečanstva. Često se navodi kao prvi u rangu, i najugledniji srpski manastir.[6] Istorija Vreme Nemanjića Manastirska crkva Uspenja Presvete Bogorodice nalazi se 12 kilometra od ušća Studenice u reku Ibar, Svetska baština (Unesko) od 1986. godine. Zadužbina velikog župana Stefana Nemanje, koja je izgrađena oko 1186. godine. Gradili su je najbolji majstori kamenoresci iz srpskih primorskih zemalja, odnosno sa jugoistočne jadranske obale dok su freske oslikali najbolji grčki majstori oko 1208. godine. Manastir Studenicu je gradio veliki župan Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića. Radovi su trajali od 1183. do 1196. godine.[7] Smatra se da je glavna manastirska crkva, posvećena Uspenju Presvete Bogorodice, izgrađena 1186. godine.[7] Gradili su je najbolji majstori romanike sa jadranske obale. Kompleks je nastao na severnim padinama Golije, u predelu „koji beše lovište zverova”.[8] Freska sa likovima Svetog Save i Svetog Simeona Kada su radovi zaokruženi u proleće 1196. godine, Stefan Nemanja je sazvao državni sabor, na kome je prepustio presto svom sinu Stefanu Prvovenčanom i povukao se u svoju zadužbinu.[9] Veliki župan je 1198. godine otišao u svoju drugu zadužbinu, manastir Hilandar, gde je primio monaški postrig i uzeo ime Simeon. Tu je i umro 1199. godine.[7] Za to vreme o Studenici se brinuo kralj Stefan. Studenički tipik (1208), detalj Nemanjin treći sin, Sava Nemanjić, preneo je 1207. godine mošti svoga oca iz Hilandara u Studenicu, gde su položene u već pripremljenu grobnicu. Sveti Sava je nad očevim moštima izmirio svoju zavađenu braću, Stefana i Vukana Nemanjića. Pod njegovim starateljstvom, Studenica je postala politički, kulturni, medicinski i duhovni centar srednjovekovne Srbije. On je upravo tu napisao Studenički tipik, u kom je zadao ustrojenje monaškog života u manastiru Studenica. U njemu piše da je iguman Studenice po starešinstvu iznad igumana svih drugih manastira i da vladar nema vlast nad manastirom, već je tu samo kako bi bratstvo zaštitio od napada neprijatelja.[10] Ovim su udareni temelji autokefalnosti buduće Srpske pravoslavne crkve.[10] U drugom delu, Žitije Svetog Simeona, ostavio je izvore o duhovnom i monaškom životu u njegovom vremenu. Zajedničkim ulaganjima Stefan i Vukan doveli su početkom 13. veka najbolje grčke slikare, koji su završili živopis Bogorodičine crkve oko 1207. godine. Kruna tih radova bila je već tada monumentalna freska Raspeće Hristovo, koja se nametnula kao jedno od najvećih dostignuća u srednjovekovnoj umetnosti Evrope.[7] Dve godine kasnije Bogorodičina crkva bila je u potpunosti završena, u celosti oslikana freskama koje su je činile jednim od najlepših hramova na svetu.[7] Sveti Sava je sredinom druge decenije 13. veka otišao iz Studenice. Iste godine, kako beleže letopisi, iz Simeonovog sarkofaga počelo je da teče lekovito miro, uz koje se beleže još i isceljenja i druga čuda, pa Stefan Nemanja postaje Simeon Mirotočivi. Priprata Bogorodičine crkve je zadužbina kralja Radoslava, koja je sagrađena oko 1230. godine. Studenica je uživala pažnju i drugih članova dinastije Nemanjića. Kralj Radoslav je 1245. dodao crkvi pripratu, a kralj Milutin je sagradio malu crkvu posvećenu svetim Joakimu i Ani. Vreme Turaka Od pada poslednje srpske srednjovekovne države 1459, Turci su često napadali manastir. Prva značajna restauracija je izvršena 1569, kada su freske Bogorodičine crkve ponovo naslikane. Početkom 17. veka, požar i zemljotres su oštetili manastir, a istorijski dokumenti i značajni delovi umetničke baštine su uništeni i izgubljeni zauvek. U okolini se nalaze Gornja Savina isposnica i Donja Savina isposnica. U manastiru se nalazi plaštanica Antonija Iraklijskog iz 14. veka.[11] Uz južni portal Bogorodične crkve u Studenici nalazi se najstariji srpski časovnik, u pitanju je sunčanik kod koga senka umesto na brojke pada na slova.[12] Moderno doba Početkom 19. veka Studenica je bila razorena i opustošena, ali tada postepeno počinje i njena rekonstrukcija. Najpre je, za vreme vladavine kneza Miloša, bila ograđena, da bi knez zatim 1839. godine podigao jedan konak,[6] a kralj Petar i drugi, 1912 godine.[8] Međutim, do prave obnove manastira dolazi i sa obnovljenim interesovanjem naučne javnosti prvom polovinom 19. veka, čemu su prvenstveno doprineli istraživački radovi Feliksa Kanica, i kasnije Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, članovima Srpskog učenog društva.[6] Obavljena su prva snimanja Bogorodičine crkve i reprodukcije hramovne mermerne plastike. Manastir je tokom četvrte decenije 20. veka, neposredno pred rat, ponovo bio osiromašen i zapušten. U blizini je 1938. podignuta česma i zasađen orašar od 500 stabala i mešoviti voćnjak od 1.000, radilo se na opravci pristupnog puta.[16] Drugo razdoblje u obnovi manastira počelo je posle Drugog svetskog rata, kada država preuzima na sebe aktivnije staranje o kulturnom nasleđu.[17] Godine 1949. osnovana je Služba za zaštitu spomenika, na čiju inicijativu su započeta ponovna istraživanja oko manastira. Prema Popoviću, ona zapravo ni nisu bila prava arheološka istraživanja, koliko konzervatorski radovi.[17] Između 1952. i 1956. godine rekonstrusina je srednjovekovna studenička Trpezarija, obnovljeni su konaci i zalečena je kamena plastika glavne crkve. Povodom 800 godina manastira, 1986. godine su o Studenici objavljene dve monografije, dva zbornika radova, a 1988. i katalog izložbe Blago manastira Studenica. Julijan Knežević je bio iguman manastira od (1961—2001). Umetnost Arhitektura Crkva posvećena Bogorodičinim roditeljima Svetom Joakimu i Ani, zadužbina je kralja Milutina podignuta oko 1314. godine. Bogorodičina crkva je jednobrodna crkva s kupolom. Na njenom istočnom kraju je trostrana apsida, a na zapadnom je kralj Radoslav dozidao veliku pripratu. Na severnoj i južnoj strani su predvorja. Fasade su izgrađene od blokova belog mermera. Iznutra je crkva obložena tufom. Spolja gledano, u crkvi se skladno mešaju romanički i vizantijski stil. Mešavina ta dva stila će na kraju proizvesti poseban stil arhitekture poznat kao raška škola. Severozapadno od Bogorodičine crkve je crkva Svetog Joakima i Ane, poznata i kao Kraljeva crkva po svom ktitoru kralju Milutinu. Crkva je sagrađena 1314, u obliku sažetog krsta s oktogonalnom kupolom. Izgrađena je od kamena i tufa, a fasade su obložene gipsom. Kompleks manastira obuhvata i crkvu Nikoljaču, jednobrodnu crkvicu bez kupole, iznutra oslikana u 12. ili početkom 13. veka. Između crkve Nikoljače i Kraljeve crkve nalaze se temelji crkve posvećene Svetom Jovanu Krstitelju. Zapadno od Bogoridičine crkve je trpezarija, sagrađena od kamena za vreme arhiepiskopa Save. Na zapadnoj strani kompleksa je zvonik podignut u 13. veku. Nekada je u njemu bila kapela, a sada se mogu videti samo fragmenti fresaka. Ostaci fresaka, koji prikazuju rodoslovno stablo Nemanjića, mogu se takođe naći na spoljašnjem delu priprate. Severno od trpezarije su konaci iz 18. veka. Danas se u njima nalazi muzej, u kome su izložene brojne dragocenosti iz riznice Studenice, iako je ona znatno osiromašena čestim ratovima i pljačkama. Arheološkim istraživanjima 2012. godine otkrivene su ostaci još dve crkve iz 13. veka, a deo objavljenih nalaza otkriven je ranije. Višegodišnji proces obnavljanja starih fresaka u Studenici uspešno se sprovodi tokom 21. veka...

U dobrom stanju!Na desetak stranica skromno podvlaceno zutim vodenim markerom, nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Milan Gavrilović: `NARODNI PUT` Izdavač: Balkanija, Novi Sad, 2015 Broj strana: 570 Tvrd povez sa zlatotiskom Knjiga je nova Ana Selić PUTOKAZI MILANA GAVRILOVIĆA ( Pogovor knjizi `Narodni put` Milana Gavrilovića ) Ovdašnje generacije rođene posle Drugog svetskog rata odrasle su, pa i ostarile, slično junaku filma „Trumanov šou“, potpuno nesvesne da žive u konstruisanoj stvarnosti. Zarad globalnog „rijaliti šoua“, naime, svi elementi Trumanovog sveta sračunati su do u detalj: navodni susedi i prijatelji pažljivo su odabrani raznovrsnosti i ubedljivosti radi, roditelji zgodno uklonjeni da bi se izbegla komplikovana pitanja i opterećujuće emocije, a njemu je ostavljena tek knjigom snimanja propisana sloboda, da živi dan po dan, i samo u sadašnjosti. No uprkos brizi reditelja da svaki detalj ima svoje logičko potkrepljenje, kontrola, ma kako pomna, nikada ne može pokriti sve. Kada Trumana – „Pravog Čoveka“ – umalo ubija jedan od reflektora postavljenih da na veštačkom nebu imitiraju dnevnu svetlost, on polako počinje da prepoznaje znake laži u kojoj živi i prirodu sadržaja uvedenog u njegov naizgled autentičan život. Ova američka satira iz 1998. godine, uz tipski ljubavni zaplet, tipske junake i svoj tipski, navodno moralni ugao, ne pretenduje da istinski osudi društveni eksperiment kojim se bavi, bar ne onoliko koliko to sama ideja zaslužuje. Sva mehanika, dinamika i tehničko umeće ove tvorevine bivaju brzo zaboravljeni, ali trenutak u kome glavni junak kroz otvor na platnu džinovske kupole, svog dotad nesagledanog zatvora, iskoračuje iz zadatog života u onaj pravi, razumljiv na svim jezicima slobodnih ljudi, pamti se uprkos holivudski srećnom svršetku. Reditelji života naše generacije imali su na umu jedan širi, nimalo satiričan zahvat. Rukovođeni starom izrekom da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost – sadašnjost već po prirodi stvari budući tu logički sadržana – proglasili su, ne prvi put u ljudskoj povesti, svoj dolazak ka vlast trenutkom od koga počinje prava istorija. U skladu s tim sve prethodno postalo je mrak u koji su oni, svojim samopregorom, istrajnošću i junaštvom, prvi i zauvek uneli blagotvornu svetlost. Tako je revolucija, koja se od 1941. odvijala pod maskom borbe protiv okupatora, otkrivši se u svojoj pravoj prirodi po okončanju Drugog svetskog rata, obuhvatila sve – preimenovani su ne samo gradovi, ulice, bolnice i škole, već je izmenjen i sam moralni sadržaj javnog, pa i privatnog života. Trebalo je izbrisati sve one koji nisu „mi“, koji ne misle kao „mi“ i ne odobravaju ono što smo „mi“ – šta smo činili, činimo i šta ćemo činiti, do u večnost. No kako ni najbolja režija ne može da postigne sve što bi htela, tako se kroz pukotine druge Jugoslavije počeo nazirati naš poništeni kontekst: polako smo saznavali šta je stvarno bilo pre – kako je, na primer, pravljena prva zajednička država južnih Slovena, ko su bili oni koji su je pravili i kakve su ciljeve imali na umu. Pomaljali su se ljudi – pisci, profesori, vojnici, rodoljubi, junaci, čitav jedan svet pun vrlina i mana izbrisan poratnim dekretima, tajnim i javnim presudama i streljačkim vodovima, čiji je i najmanji preostali trag zatiran još izmišljotinama i blaćenjem, oguban bezmalo i bukvalno kako bi se presekla svaka želja za dodirom s njim. I mada je i od tog poslednjeg raspada u krvi prošlo već gotovo četvrt veka, do nas i dalje dopiru samo znaci; fragmentisana, suština nam i dalje izmiče: ta naša bitna, više od jednog veka duga istorija još čeka svog pravog i skrupulozno istinoljubivog hroničara. Da postoji, takva hronika bi nama Srbima u ovom vremenu, jednako uzvitlanom kao pred Prvi ili Drugi svetski rat, poslužila kao dragoceni orijentir u haosu namerno stvorenom da bi neko drugi opet režirao našu budućnost. U njenom nedostatku, Narodni put Milana Gavrilovića, pravnika, ministra, diplomate, političara, vođe Zemljoradničke stranke i novinara, popunjava neka od nenapisanih poglavlja. Spisi odabrani iz bogate zaostavštine iz koje je objavljen samo njegov dnevnik iz vremena dok je bio član jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu ( Londonski dnevnik, Žagor, Beograd, 2013 ) približavaju nam dug i ključan period naše istorije – borbu za Staru Srbiju, Prvi svetski rat, stvaranje prve Jugoslavije, haos koji je u poratnom periodu vladao, političku borbu i ljude koji su je nosili – ne uvek čistu, ali vođenu i principima i idealima – te Drugi svetski rat i masovno izgnanstvo predratne elite. Pouzdan i razložan svedok i učesnik gotovo svih tih događaja, u svojim tekstovima objavljivanim što u zemlji što u emigraciji Gavrilović oživljava i vreme i ljude, uspostavljajući tako „nultom godinom“ pokidane veze i vraćajući nam deo oduzete prošlosti. Demokrata i rodoljub koji ni u starosti nije izgubio mladalačku veru da će ono što je pravedno i pravo, iako ne i zauvek, ipak pobediti, počeo je svoju javnu karijeru kao četnik-dobrovoljac u Staroj Srbiji 1905. godine, da bi potom završio prava i doktorirao 1911. na temu države i prava na pariskoj Sorboni. Tek što je počeo da radi u Ministarstvu spoljnih poslova, napustio ga je neposredno pred izbijanje Balkanskog rata da bi ponovo stupio u četnike. Radio je potom kao sekretar Nikole Pašića. Posle povlačenja preko Albanije počinje njegova diplomatska karijera koja traje do početka dvadesetih godina, kada se potpuno posvećuje novinarstvu. U Politici je kao nepotpisani glavni urednik radio do Šestojanuarske diktature, posle čijeg je uvođenja, kao njen protivnik interniran. U to vreme već je istaknuti član Zemljoradničke stranke čije je vođstvo 1939, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, i preuzeo. Kada je vreme progona i pritisaka na njega da napusti politiku prošlo, imenovan je, 1940, za poslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi. Tu je dočekao nemački napad na Sovjetski Savez, napustivši ga tek pred kraj 1941. da bi na poziv jugoslovenske vlade u izbeglištvu stigao u London. U više tih vlada bio je ministar pravde i ministar bez portfelja. Zbog takve biografije je na suđenju Dragoljubu Mihailoviću osuđen na 15 godina robije i oduzimanje građanskih prava, državljanstva i celokupne imovine. Do 1950. godine Gavrilović sa brojnom porodicom živi u Londonu, a potom prelazi u SAD. Gotovo do smrti, 1976, u 93-oj godini života, svojim napisima i javnim nastupima zalagao se za iste ciljeve za koje se s puškom u ruci zalagao i kao mladić na Čelopeku i Veljoj Glavi – za slobodnu, i pravu, Srbiju. Milan Gavrilović je svoj novinarski, politički i diplomatski rad smatrao služenjem narodu u cilju najpravednijeg, realno mogućeg a ne utopijskog uređenja društva – tada među Srbima još zajednice – i narodne države. U svetlu današnje zločinačke globalizacije, ovakav stav može se tumačiti ako ne kao anahronizam, ono barem kao nepovratna prošlost. No svaka njegova pravnički pročišćena i fino uobličena misao i sada, usred kakofonije javnog života i poplave besmisla – u „gužvi praznine“, kako je neki nepoznati momak flomasterom sažeo svoj život na naslonu sedišta jednog beogradskog trolejbusa – zvuči okrepljujuće i neophodno. Bilo da je reč o definisanju osnovnih principa po kojima funkcioniše jedna zajednica ( čega u našoj novijoj političkoj teoriji – praksu da i ne pominjemo – gotovo da nema, ili ga ima bezmalo bez izuzetka kontaminiranog ideologijom ), bilo da se radi o osudi ličnih režima s njihove pogubnosti po narod i državu, ili u zapisima o ljudima, diplomatskim izveštajima ili sećanjima na prve borbe – glas koji se čuje uvek je glas jednog istog čoveka – razložnog, okrenutog građenju i sporazumevanju, strpljivog u iznošenju argumentacije i nepomirljivog u sleđenju činjenica i istine. Srbin koji je bio za Jugoslaviju – pa i za širu, balkansku zajednicu, imajući u vidu prošle opasnosti po zemlju i svestan da će novih uvek biti – jasno je definisao i srpski interes, bez uskogrudosti i ostrašćenosti često karakterističnih i za predratni politički život, pogleda uvek uprtog u ono što će doći. Njegovo političko i lično vjeruju – da je vlast koja ne sledi narodni interes, raspoloženje i htenje, pre ili kasnije osuđena na propast – potvrđuje se i našom sadašnjicom. Prihvatajući neizbežnu činjenicu da u odnosima među narodima, kao i među pojedincima, interesi igraju najčešće presudnu ulogu, Gavrilović zastupa svoju, narodnu stranu otvoreno, razumski, jasno i bez uzmaka, osećajući odgovornost prema srpskom idealu slobode i prema duhovnom kapitalu koje je narod u borbi za njegovo ostvarenje stekao, time i za nas rehabilitujući moralnu dimenziju svakog javnog delanja, danas već gotovo bez ostatka prognanu u zaborav. I možda su baš to razlozi što Zemljoradnička stranka, jedina od svih velikih posle Drugog rata zabranjenih političkih grupacija, nije obnovljena devedesetih godina prošlog veka, kada je negde rešeno da Jugoslavija više ne treba da postoji, i da će princip „zavadi pa vladaj“ u njenom slučaju – i ne samo njenom – ponovo dati željeni rezultat. Karikature predratnih stranaka, uz bezbroj drugih, poput, recimo, Jogi letača, trebalo je stoga dodatno da unize ne samo politiku kao plemenitu veštinu, ili barem ne nužno prljavu, podlu i korumpiranu, već i nade ljudi da se i političkim delanjem mogu izboriti za svoj narod, zemlju i uverenja. Uz nesebičnu pomoć iznutra, one su uspešno poslužile kao dodatno oružje u tom zadatku međunarodnih razmera. Istina, napravljena je Seljačka stranka, minorna i nesposobna da i na lažiranim izborima dobije više od jednog, povremenog, poslanika u Skupštini ili da prikupi i 0,5 posto glasova, ali je, tražeći saveznike i levo i desno od svoje „pozicije“, ipak uspela da stigne tamo gde je stigla: da na „slobodnoj“ enciklopediji Vikipediji ima jednako prostora kao i predratna Zemljoradnička stranka. To je, kao uostalom i Vikipedija – sada najvažniji izvor iz koga široka populacija crpi svoja znanja – prava mera degradiranog i novim lažima ispunjenog doba u kome živimo. Na tom izvoru Milan Gavrilović tek od nedavno ima svoju neveliku odrednicu. Njegov prethodnik na čelu Zemljoradničke stranke – Jovan Jovanović Pižon, srpski diplomata ministar, političar i pisac, jedan od organizatora srpskog četničkog pokreta u Staroj Srbiji, te poslanik u Sofiji, Skoplju, Kairu, na Cetinju, u Atini i Beču, i autor knjige Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja – gotovo ni red više. „Četnička akcija“ – ako je iko i potraži pod tim nazivom otuđenim od nas višedecenijskim krivotvorenjem, blaćenjem i „revizijom“ srpske istorije i tradicije – nudi posredno još niz zaboravljenih imena. Među njima su i dr Milorad Gođevac, lekar i nacionalni radnik, pomenut u ovoj knjizi ili ovom prilikom nepomenut Luka Ćelović, veletrgovac iz Hercegovine i jedan od najbogatijih Srba svog vremena, dobrovoljac u Nevesinjskoj buni i oba srpsko-turska rata (1876. i 1877), glavni finansijer četničkih odreda u Staroj Srbiji, i osnivač Beogradske zadruge, buduće prave srpske banke. Priča o nepomenutom Ćeloviću je i u ovom kontekstu paradigmatična. Ovaj veliki prosvetni dobrotvor, ne znajući da će velelepno zdanje njegove banke na uglu Karađorđeve, Travničke i Hercegovačke u Beogradu decenijama propadati sve dok u njega ne uđe arapski novac pod firmom Eagle Hills ( Orlovski visovi, tako karakteristični za pustinjska područja – ostavio je sve svoje imanje Beogradskom univerzitetu. Jedna njegova zadužbina može se videti i u obližnjoj ulici Svetozara Radića, sa natpisom „Zadužbina Luke Ćelovića–Trebinjca, beogradskog trgovca“ vidnim samo retkim prolaznicima voljnim da u žurbi ipak zastanu i pročitaju zaveštanje uklesano na oronuloj fasadi. Ostale su nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, a one koje su ostale Univerzitetu, ta ustanova je sa nekim preduzećem, verovatno davno nestalim u tekućoj „tranziciji`, zamenila za stanove. Ova dva imena samo su neka od brojnih koja su direktno uticala na formiranje generacija spremnih da uz svaku žrtvu služe narodu i otadžbini. Takva je, na primer, bila i slikarka Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, koja je još 1903. godine odlazila u Makedoniju da deli humanitarnu pomoć, da bi, lečeći obolele od pegavog tifusa i sama podlegla toj bolesti 1915. godine. Takve su bile i Sofija Jovanović, komita-devojka pomenuta u ovoj knjizi, ili Milunka Savić, junak srpske borbe za slobodu i srpske borbe u slobodi. Sve njih i mnoge druge nisu decenijama zaobilazili samo školski udžbenici već i zvanična istoriografija, a i kada su pominjani, trebalo je da ih doživimo kao prežitke nekog dalekog, još neuobličenog sveta, iz koga smo, srećom, umakli u ovo što smo danas. Možda je najupečatljiviju sliku tadašnjeg sveopšteg poleta dala jedna strankinja, britanska spisateljica Rebeka Vest, inače prijatelj porodice Gavrilović od londonskih dana pa do smrti, 1983, u svom iz ideoloških razloga kod nas dugo nepoznatom remek-delu Crno jagnje i sivi soko ( Mono & Manana, Beograd 2004 ). Ho znanje o svemu tome, pre svega o kontekstu događaja koji su takve ljude nosili i koje su oni sobom stvarali – ono sagledano i stoga pravo učenje o prošlosti – prognano je iz naših škola i javnosti pre 70 godina zajedno sa „nacionalizacijom“ nepoćudnih zadužbina, a u porodičnim pričama pobedničke strane potopljeno podvizima iz sedam ofanziva, sa Neretve, iz pećine u Drvaru, uz tifus, bombe i jedenje kore sa drveta – isključivo njenom istorijom, dugom tek četiri godine, na kojoj je, precrtanih vekova, trebalo da leži sva budućnost sveta. O ciljevima Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović u ovoj knjizi govori dovoljno jasno. O podudarnostima koje su postojale između njih i njenog brojnog članstva sa pokretom Dragoljuba-Draže Mihajlovića, međutim, tek valja podrobnije pisati. Mnogi članovi Saveza zemljoradnika izgubili su život boreći se u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. No to je samo jedna dimenzija njihove bliskosti i verovatni razlog njihovog progonstva u nepomen, kao i razlog zašto je pokretu Dragoljuba Mihailovića poreknuta svaka ideja i stremljenje, a on sveden samo na bandu kolaboracionista i pljačkaša. Zajedničko osećanje da se istupa u ime i u interesu većinske, seljačke, to jest prirodne Srbije i seljačkog, tj. prirodnog Balkana, između pokreta Draže Mihajlovića i prvaka i članstva Zemljoradničke stranke izraslo je iz realnosti koja im je bila najbliža, i jedni i drugi uzimajući u obzir prirodu zemlje i narav naroda, te snagu koju je on crpeo iz svog moralnog lika. Zato je Srbija i predmet permanentnih, sedam decenija dugih „reformi“ koje, sračunate na ukidanje tog prirodnog sklada i preinačenje narodnog karaktera, danas možda ulaze u svoju tragičnu završnicu. Srbija opustelog sela i pretrpanog Beograda, koji se i dalje poput crne mrlje širi po našoj suženoj i okupiranoj otadžbini – formalno neuporediva sa Srbijom iz Gavrilovićevog vremena kada je više od 80 posto stanovništva živelo van gradova i na svom posedu – samo naizgled demantuje takva ra mišljanja o najboljem uređenju zemlje. Da bi se ta rešenja otpisala potrebno je samo prihvatiti da je put Srbije od 1945. godine, sa prinudnim pretvaranjem njenog stanovništva u proletarijat potreban tadašnjoj ideologiji, zaista bio posledica autentičnog i prirodnog razvoja – one marksističke „istorijske nužnosti“ analogne današnjoj njenoj varijanti koja uranskim i atomskim bombama seje demokratiju, ljudska prava i slobodu širom sveta. Uprkos nastojanjima jedne stranke da generala Mihailovića, o kome se u Srbiji devedesetih godina prošlog veka ipak ponovo počelo govoriti, „privatizacijom“ stavi pod kontrolu, te nedavnim žalosnim pokušajem pravljenja „prave“ TV serije o njegovom pokretu, činjenice polako izbijaju u javnost. Nešto od toga da se saznati i iz svedočenja pukovnika Roberta Mekdauela, poslednjeg zapadnog oficira za vezu koji je boravio među njegovim borcima i dugo razgovarao s Generalom. Njegove beleške objavljene na srpskom pod krajnje neodgovarajućim naslovom Streljanje istorije ( Poeta, Beograd 2012; pravi – Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu – stavljen je u podnaslov ), zapravo su nacrt memoara koje ovaj američki obaveštajac i profesor arheologije nije nikada objavio, ali koji postoje u institutu Huver i dostupni su javnosti i u originalu. Mekdauel govori o svojim šetnjama sa na zahtev Engleza smenjenim jugoslovenskim ministrom vojnim, tokom kojih on izlaže svoju zamisao posleratne balkanske, čak i srednjeevropske federacije/konfederacije kao buduće brane svim na Balkan ustremljenim imperijalistima. Iz ovako ukrštenih, u javnosti međusobno nepovezanih fragmenata jasno je da nije reč samo o podudarnim programskim ciljevima nego o duboko ukorenjenom zajedničkom osećanju šta je pravo i pravedno činiti da bi se narod i država očuvali i napredovali. Onim ne tako malobrojnim koji u tom smislu spore uputnost, na primer, 27. marta 1941. i njemu sličnih presudnih događaja, Gavrilović u ovoj knjizi u više navrata sasvim argumentovano odgovara. Njegovom nepokolebljivom stavu da bez suprotstavljanja zlu, bez obzira na ishod, ljudi gube i moralno i stvarno, može se dodati i to da uspeh u ostvarenju neke namere ne znači i da je ona nužno dobra i prava, kao što, naravno, važi i obrnuto. Gavrilovićevi stavovi iz gotovo programskog članka koji je poslužio za naslov ove knjige provlače se i kroz sve druge u njoj sabrane tekstove. Samo balkanski narodi svojim sopstvenim snagama, bez oslanjanja na spoljne sile, mogu urediti život na Balkanu. Sporazumevanje bilo kog balkanskog naroda sa nekom spoljnom silom na račun drugog balkanskog naroda uvek se osveti onome ko se time nadao dobitku. „Nijedna sila ne donosi oslobođenje na tanjiru; sa tanjirom ide i ona“, kaže Gavrilović istinu koju naši neposredni susedi moraju uvek da proveravaju iznova – svojim, zlim iskustvom i srpskim žrtvama. Bez dobre unutrašnje politike nema dobre spoljne politike, a dobra je samo ona koja sledi osećanja, bit i biće naroda. Srbi drže ključno područje Balkana i zato su na udaru onih koji bez Balkana ne mogu da vladaju svetom. Padom Srba, padao je i Balkan. Srbi su padali, ali su se prvi i uzdizali, jer su i posle poraza imali na šta da se ugledaju i pozovu. Tačnost ovakvih uvida potvrđuje kako vreme u kome živimo, tako i sudbina nekih drugih, ranijih zastupnika ideje o jedinstvenom, federalnom ili konfederalnom, ali pre svega samosvojnom Balkanu – na primer, Kneza Mihaila Obrenovića, bugarskog demokrate Aleksandra Stambolijskog, ili Esad-paše Toptanija. Da je to razlog njihove fizičke likvidacije jeste nit koju nije lako uočiti u moru podataka čiji je cilj skretanje pažnje sa suštine na brojne i logički potkrepljene detalje – dinastičke borbe, lične osvete, greške u proceni, prave i izmišljene mrlje u ličnom životu – na sve što prekriva pravu, širu sliku i viševekovne planove „Olimpijaca“ zaselih u rediteljsku stolicu iznad šahovske table sveta. Zato se Balkan i prikazuje kao stalno međusobno zavađen i zakrvljen, kao izvorište zla i divljaštva, kao gnojna rana na besprekornom telu Evrope ( da parafraziramo Rebeku Vest ) – one licemerne Evrope koja se i danas pravi da u povesti Balkana nikada nije igrala baš nikakvu, osim dobroželeću i prosvetiteljsku ulogu. Sudbina Milana Gavrilovića je duboko i na mnogo načina isprepletana sa sudbinom Srbije. Posle mladalačkog poleta s početka prošlog veka s nadom u oslobođenje okupiranih teritorija – toliko silnog da su mnogi, kao pisac Stanislav Krakov, na primer, lagali da su punoletni da bi ih primili u vojsku – preko borbi, golgota i pobeda, želje za ujedinjenjem sa okupiranom braćom, zastupanja potlačenih i suprotstavljanja diktaturi u svakom njenom vidu, Srbija se suočila sa izdajom u mnogo lica. Na kraju su se s jedne strane našli susedi, pre svega Hrvati, da prisvoje njena dostignuća, ne libeći se ni masovnih zločina kao sredstva da obezbede sebe i isključivo sebe, na taj način produbljujući prvobitni jaz življenja u različitim kulturama, a s druge strane „saveznici“ iz dva svetska rata – doživljavani kao saborci, te tako i prijatelji, a kojima je račun bio uvek preči od bilo kakve ljudskosti, morala i pravde. A posle izdaje došlo je izgnanstvo. Da ono i dalje traje, pokazuje i današnja Srbija, raseljena širom sveta. Svake godine, po nekim podacima, iz nje emigrira 30.000 ljudi – čitav jedan mali grad, od kakvih bi trebalo da se i sastoji. Nastavljajući da se bori za slobodnu Srbiju i izvan nje, Milan Gavrilović se uzdao i u snagu te vojske van otadžbine, čak i kada je ona u otadžbini bila izdana i poražena, znajući da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat, i da osim ljudske postoji i viša pravda. No Srbija danas ćuti i povlači se, kao 1945. To se, možda više nego u svakodnevnom političkom životu gde se prelazi preko ultimatuma, uvreda i poniženja, očitovalo pri traženju podataka za indeks neophodan uz knjigu ovakvog tipa. Mnogi ovde pomenuti događaji i dalje kao da se nikad nisu zbili, mnoge ličnosti kao da nikada nisu ni postojale. Nema ih u poratnim ideološki prečišćenim enciklopedijama i priručnicima, kao što ih nema ni u udžbenicima istorije, osim, ako već nisu mogli biti zaobiđeni, kvalifikovanih sa stanovišta pobedničke strane ili jednostavno krivotvorenih. Internet, takođe konsultovan u ovom poslu, pokazao se u nekim slučajevima kao dobar putokaz. Zahvaljujući njemu moglo se na primer saznati ko je bio dr Moric Buli, iako je on u ovoj knjizi sasvim epizodna ličnost. Za podatke o ljudima koji su igrali ulogu značajnu za Kraljevinu Srbiju, ili za stvaranje zajedničke države južnih Slovena posle Prvog svetskog rata, pa i za neke relevantne događaje, strani izvori često su se ispostavljali kao korisniji i pouzdaniji nego domaći. Hrvatske odrednice su pomno i dosledno prilagođene „domoljubnoj“ po ko zna koji put redigovanoj prošlosti, a srpske su najčešće ili prevod engleskih, čak i kada se njihov sadržaj protivi zdravom razumu, ili su, što je još tužnije, ćirilična verzija hrvatskih. I dok Srbija ćuti i povlači se na svakom planu, laži progresivno rastu i zadiru sve dublje. Tako je moguće i da opstaje tvrdnja – zasad još samo u virtuelnom prostoru – da su srpski poslanici u Narodnoj skupštini posle atentata u kome su 20. juna 1928. ubijena dva hrvatska poslanika, a ranjen Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, igrali kolo oko mrtvih tela. Šta će, kao posledica te kriminalne izmišljotine, biti sledeće potegnuto protiv Srba, verovatno zna onaj kome cilj opravdava sva sredstva. Da je u toku sveopšta revizija istorije jasno je čak i „našim“ bez razlike tabloidiziranim i prodanim novinama. U poslednjih četvrt veka napisano je na hiljade knjiga o Balkanu i navodnoj zločinačkoj ulozi Srba u još neokončanim balkanskim ratovima, o srpskoj krivici za rasparčavanje Jugoslavije i za sva druga, ratna i ostala nedela kakva bolestan duh u odbrani od samoga sebe projektuje na one koji, kao ogledalo, odražavaju njegov istinski lik. Sve to, uz saučesništvo domaćih „real političara“ i običnih podlaca, treba da zatre ne samo naše samopoštovanje i moralni ideal, već i našu budućnost kao naroda. Jer i ovaj, relativno ovlašan uvid u poslednjih sto godina naše istorije – uz današnje iskustvo – otkriva i više nego puke znake: po sredi je čvrsta rešenost da se naša postignuća iz poslednjih sto godina polako vrate na početnu tačku. Oni koji bi da ponovo režiraju našu budućnost shvataju bolje od nas da svoje ciljeve treba da ostvaruju ne više u saradnji sa nama nego protiv nas. Za izvođače izabrali su već osvedočene i sebi podobne kandidate. Nije stoga nimalo slučajno, recimo, što je današnja svetska imperija nametnula da Kumanovski sporazum 1999, kojim je okončano bombardovanje poslednje Jugoslavije, bude potpisan tamo gde je nepun vek pre toga konačno srušena jedna od njenih prethodnica. I neće biti nimalo čudno da posle svega nastane jedna nova Jugoslavija – ona iz Štrosmajerovih, Trumbićevih i Pavelićevih snova, „do Drine“, sa stožerom u katoličkom Zagrebu i Vatikanom za leđima – kao umetničko delo nekog novog Meštrovića čije će mene iz koristoljublja, jasno predočene u ovoj knjizi, biti opravdane već time što su doprinele uspešno ostvarenom cilju. Sve to nije lako izdržati. Zato je jedan poznati ovdašnji istoričar i profesor univerziteta u intervjuu visokotiražnim Večernjim novostima nedavno izjavio: „Nije sramota kleknuti pred jačim“. Dva veka posle Srpske revolucije za koju je „stručnjak“, i o čijim je posledicama napisao desetine knjiga, uz nekoliko udžbenika za osnovnu školu i gimnaziju, ovaj pripadnik današnje srpske elite sklon Knjazu Milošu tvrdi i da su krivci za Prvi svetski rat, rangirani po odgovornosti, Nemačka, Austrougarska i – Srbija. On ne uči samo osnovce, gimnazijalce i studente, on je kao poslanik u Skupštini odlučivao i o našim zakonima, mada kao član različitih stranaka, a kao direktor velikog izdavačkog preduzeća pod okriljem vlade rešavao je i šta će se štampati pod zvaničnim pečatom. Njegova „vizija` u današnjem srpskom establišmentu nije nimalo usamljena. Da li je plod samo slabosti karaktera, neutažive i bolesne ambicije, ili poslednjih sedamdeset godina srpske „revolucionarne“ evolucije, i nije najvažnije. Ono što jeste važno je što zlokobno nagoveštava našu budućnost u čijem su stvaranju on i njemu slični uvek bili spremni da pomognu kolikogod treba. „Istorija je učiteljica naroda“ izreka je koju Milan Gavrilović često citira i u kojoj je parafraza verovatno namerna. U njegovom slučaju poznavanje prošlosti i njenog smisla za budućnost ima sasvim drugo tumačenje. „Vi mislite da imate pravo da upravljate događajima i ljudima u mojoj zemlji. Ali to je moja zemlja, ne vaša, moj narod, ne vaš. Nemate vi nikakva prava da se igrate interesima moje zemlje a ja mislim da se igrate interesima i svoje zemlje. Ja znam šta je moja dužnost prema mom narodu i ništa me ne može sprečiti da je izvršim rekao je Gavrilović pored ostalog jednom predstavniku britanske vlade januara 1943. godine kada je, kao navodni nemački agent, uhapšen Mate Rusković, član Zemljoradničke stranke, pristigao u London sa drugim izveštajem o ustaškim pokoljima Srba u NDH. Umoran od stalnog natezanja u vladi sa Hrvatima i engleskog pritiska da se Srbi priklone njihovim uvek istim, amoralnim i autističnim zahtevima, Gavrilović je rekao da će – ako uhapšenik ne bude oslobođen – napustiti vladu i tako je oboriti, jer će s njim ostavku dati i njen predsednik, Slobodan Jovanović. Mada diplomata, Gavrilović tada nije računao na to da je Englezima potrebna jugoslovenska vlada u Londonu zbog njihovih sopstvenih ratnih i političkih ciljeva i da će zato njegova odlučnost uroditi plodom. Reagovao je kao čovek koji zna da su kompromisi nekad nužni, ali da postoji tačka na kojoj se jači gleda u oči uspravne kičme, sa punim znanjem ko si i šta si, koga zastupaš, i na šta imaš da se pozoveš. Čuvenom irskom političkom filozofu iz 18. veka Edmundu Berku, rodonačelniku autentične anglo-američke konzervativne tradicije, pripisuje se izreka: „Sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa“. Drugom prilikom ukazao je: „Postoji tačka posle koje popuštanje i tolerancija prestaju da budu vrline“ A tvrdi se i da je rekao da su oni koji ne znaju istoriju osuđeni da je ponavljaju. Da nije tako, ne bi rasprava o našim bitnim političkim i društvenim načelima počinjala uvek iznova, sa svakom novom interesnom grupom koja očitim ili prikrivenim nasiljem – često i za tuđ račun – dospe na vlast. I ne bi stalno neke nove floskule bile uvođene u naš javni diskurs, s namerom da kao uporno ponavljane reklamne parole istreniraju naše biće na refleksni, poželjan odgovor. Svoju istoriju moramo iz fragmenata sastavljati u istinitu celinu imajući sve ove izreke na umu ako želimo da izbegnemo sudbinu izmaštanu u nekom zloćudom, političkom Holivudu – u najboljem slučaju ulogu male, pravedno kažnjene vazalne kraljevine, dokazano nesposobne da ičim iskorači iz maloletstva. Za to, za neku istinski našu budućnost, potreban je pre svega pravi uvid u prošlost, odakle se, bar u srpskom slučaju, jedino i može naučiti kako, s kim i čime u nju stupiti. U Beogradu, decembra 2014. Dr Milan Gavrilović (Beograd, 23. novembar 1882 – Betesda, 1. januar 1976) je bio srpski advokat, diplomata, političar, doktor prava. Jedan je od osnivača političke stranke Savez zemljoradnika, a od 1939. godine i njen vođa. Bio je direktor lista Politika 1924−1930. Prvi poslanik Kraljevine Jugoslavije u SSSR 1940−41. U emigranstkoj vladi u Londonu obavljao je dužnost ministra pravde, poljoprivrede, snabdevanja i ishrane. Četnik-dobrovoljac 1912. u Prvom balkanskom ratu. Rođen je u Beogradu 23. novembra 1882. u porodici Uroša i Agnjice Božić. Gavrilović je još kao student 1905. godine bio učesnik četničke akcije. Ranjen je kao četnik u bici kod Čelopeka kod Starog Nagoričana. Gavrilović je doktorirao u Parizu i bio je diplomata. Obavljao je i dužnost sekratara Nikole Pašića. Kao i Milan Rakić, koji je takođe bio diplomata, Gavrilović uzima odsustvo iz Ministarstva inostranih poslova da bi kao doborovljac-četnik učestovovao u Prvom balkanskom ratu. Kao diplomata služio je u Londonu, Atini, Berlinu i Rimu. Od juna 1940. bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Bio je član izvršnog odbora, potpredsednik i, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, šef Zemljoradničke stranke. Novinarstvom se bavio od studentskih dana. Bio je glavni urednik Politike. Prihvatio se učešća u vladi od 27. marta 1941. godine koja je okupila predstavnike parlamentarnih političkih stranaka ukorenjenih u narodu. Milan Gavrilović je pre Aprilskog rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Status zvaničnog jugoslovenskog predstavnika u Moskvi prestao mu je 6. maja 1941, kada ga je sovjetska vlada proglasila običnim građaninom. Krajem jula 1941. imenovan je za otpravnika poslova jugosovenske izbegličke vlade u Moskvi. Po dolaslku u London (januara 1942) imenovan je za ministra pravde u vladi Slobodana Jovanovića. Sa Slobodanom Jovanovićem sarađuje i u Jugoslovenskom narodnom odboru (1944), a na suđenju generalu Draži Mihailoviću osuđen je zajedno sa Slobodanom Jovanovićem. Posle rata je živeo i preminuo 1. januara 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova pisana zaostavština, nastala u periodu 1938—1976, dopremljena je u novembru 2013. iz Huverovog instituta Univerziteta Stanford u SAD u Arhiv Jugoslavije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi svjetski rat i stvaranje drzave jugoslovenskih naroda - Fuad Slipicevic Fuad Slipičević rođen je 9. marta 1909. godine u Mostaru. Osnovno obrazovanje kao i šerijetsku gimnaziju završio je u Mostaru, dok je studij nacionalne istorije sa geografijom započeo na Filozofskom fakultetu u Skoplju a završio na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu u vremenskom intervalu od 1928. do 1932. godine. Po završetku studija i odsluženja vojnog roka a od 1934. godine zaposlio se u Medresi kralja Aleksandra u Skoplju gdje je boravio sve do 1938. godine. Naime, godine 1938. premješten je po tadašnjim propisima u mostarsku gimnaziju za profesora historije i bio je sve do 1948. godine predavač i tumač složenih historijskih procesa u ovoj uglednoj srednjoškolskoj instituciji. I ne samo to, profesor Fuad Slipičević djelovao je i izvan gimnazije kao javni radnik, predavač na brojnim tribinama i već tridesetih godina XX vijeka aktivan je suradnik tadašnjih časopisa i novina. Poslije mostarske duge nastavničke karijere premješten je 1948. godine u Sarajevo za profesora novopokrenute Više pedagoške škole gdje je na studijskom odsjeku historija-geografija predavao historiju. Pred njim su formirane generacije i generacije nastavnika historije i geografije tada nužno potrebni u osnovnim i srednjim školama. Tu je ostao sve do 1969. godine i jedno vrijeme bio je i direktor Više pedagoške škole u Sarajevu. Pri formiranju Pedagoške akademije u Mostaru izabran je, odnosno reaktiviran je od strane Matičarske komisije za profesora te visokoškolske institucije i proveo je kao profesor tu dvije-tri godine kada je konačno penzioniran. Umro je u Mostaru 12. juna 1980. godine. Nusret Velić: Vrelo Bune I, ulje na platnu, 2000. Nusret Velić: Vrelo Bune I, ulje na platnu, 2000. Profesor Fuad Slipičević nije radni vijek proveo u kabinetu univerzitetskog nastavnika, nego obrnuto, cijeli svoj radni vijek, dok ga nije u tome spriječila bolest ”razvijao jednu izvanredno predanu pedagošku i društveno-političku aktivnost po kojoj je stao u prve redove naših poslijeratnih pedagoških radnika” napisao je u nekrologu Mitar Papić. Dalje navodi: ”Iako nije bio posebno sklon knjiškoj pedagogici Fuad je svojim radom, dobrom stručnom spremom, izvanredno humanim odnosom prema ljudima uopšte, a svojim učenicima posebno, kao i rijetko toplim ophođenjem i znalačkim izlaganjem gradiva uživao je ugled jednog vrsnog pedagoga. Stotine i stotine njegovih učenika i studenata sjećaju se dragih uspomena na njegova predavanja i druge susrete koji su imali s njim.” Biografija profesora Fuada Slipičevića, ovdje taksativno ponuđena donekle je slična ili ista najvećem broju naučnih radnika, puna hladnih činjenica o hodu punom muka, trnovitim putem nauke i struke. Ovom prigodom, kada profesora Fuada Slipičevića i njegovo djelo tumačimo kao pisca bosanskohercegovačke historije, potrebno je i treba unijeti u red stvari i protumačiti obični životni put jednog izuzetnog profesora, koji je težak i gorak po više osnova. Treba naglasiti da se ovom prigodom radi o naučnom radniku i čovjeku koji je cijeli svoj naučni život s ponosom nosio, istraživao, branio i hvalio historiju, bilo da se radi o dalekoj prošlosti, neobičnoj pojavi ili aktualnoj stvarnosti. I kako to u nekrologu Mitar Papić naglašava ”kakav je bio u školi i u nastavi, takav je bio u društvu i porodici, predan, taktičan i odmjeren. Stekao je veliki broj prijatelja i uvijek rado viđen u društvu. Kao nježan suprug i otac u porodici je unosio prijatnu atmosferu. Školovao je i vaspitao tri sina, danas tri diplomirana inžinjera, koji su u život pošli očevim stopama.” Čovjek posebnih organizacionih sposobnosti Profesor Fuad Slipičević skoro cijeli svoj životni i radni vijek proveo je za katedrom, predavajući i usmjeravajući brojne svoje učenike i studente na putu istraživanja i interpretacije brojnih historijskih dilema i nejasnoća. Nije se samo ograničio na univerzitetskog nastavnika zatvorenog svojim akademskim hladom i mirom, nego naprotiv, od mladog srednjoškolskog profesora iz srednjih škola Skoplja i Mostara do uglednog univerzitetskog predavača učestvovao je i u brojnim društveno javnim aktivnostima, koji su bili uvijek u funkciji širenja znanja o prošlosti ali i postavljanju realnih orijentira prema historiji i kao nauci, usmjerenju i zanatu. U svim sredinama u kojima je radio evidentna je i njegova društvena i kulturna djelatnost, kako u staleškim, organizacijama i društvima historičara tako i u brojnim aktivnostima koji su mnogo širih zahtjeva. Posjedovao je i iskazivao rijetke organizacijske sposobnosti, a istrajnost u radu je njegova osobita karakteristika. Aktivno je učestvovao u formiranju sindikata prosvjetnih radnika u Mostaru i Bosni i Hercegovini, a naročito je njegovo prisustvo osjećalo se u Društvu istoričara Bosne i Hercegovine i Jugoslavije, gdje je uvijek bio jedan od najuglednijih i najaktivnijih djelatnika. Profesor Fuad Slipičević je bio jedan od najaktivnijih predavača izvan škole, često to je bio Narodni univerzitet, tribina, tečaj, okrugli stol, svaka aktivnost koja je išla na populariziranju historijske nauke i vraćanje poljuljanog povjerenja u njene vrijednosti. Kao što je znalački prilazio svojim studentima i učenicima, tako je na predavanjima u javnosti znao animirati slušaoce i privući njihovu pažnju. NASTAVNO-NAUČNO DJELO Profesor Fuad Slipičević se još kao mladi profesor mostarske gimnazije javlja u tadašnjoj publicistici, pisao je o aktuelnim problemima toga vremena ali nije se udaljavao od svog osnovnog opredjeljenja historije, posebno XIX i XX vijeka. U početku profesor Fuad Slipičević pisao je o pojedinim pitanjima društvenog i političkog života i to u časopisima u Skoplju i Sarajevu. U sarajevskim časopisima ”Pregled” i ”Gajret” objavio je više radova koji su najavljivali budućeg istraživača i historičara. Pisanja na aktuelne teme nije se odrekao niti poslije Drugog svjetskog rata, skoro sve do smrti u stručnoj i dnevnoj štampi objavljivao je brojne tekstove koji su se odnosili na savremena kretanja u društvu, kulturi, prosvjeti i politici. Za dugog profesorskog vijeka Fuad Slipičević napisao je deset knjiga, mnoštvo naučnih i stručnih rasprava i studija u periodičnoj, historijskoj literaturi. Najznačajnije knjige su: 1. Istorija naroda FNRJ I, II i III dio, 2. Historija naroda SFRJ (sa osnovama opšte istorije) I dio stari i srednji vijek, 3. Istorija naroda SFRJ (sa osnovama opšte istorije) II dio novi vijek od 1789-1918. godine. To su udžbenici historije za srednje škole koji su doživjeli desetine izdanja u dugom vremenskom periodu od skoro trideset godina, a karakteristično za ove udžbenike je da riječ o prvim takvim publikovanim izdanjima poslije Drugog svjetskog rata koji su se dugi niz godina koristili u gimnazijama i drugim srednjim školama, koji su pomogli generacijama i generacijama mladih ljudi da lakše shvate složene historijske procese. Ovi Slipičevićevi udžbenici prevedeni su i na mađarski i talijanski jezik. Zatim, napisao je knjige: Prvi svjetski rat i nastanak Jugoslavije, Istorija Rusije i SSSR-a, a ova knjiga imala je povoljne ocjene i u tadašnjoj sovjetskoj publicistici. HISTORIJSKE OKOLNOSTI Teško i nezahvalno je dati konačnu ocjenu o vrijednosti knjiga profesora Fuada Slipičevića, to zahtjeva studiozniji osvrt, ali ovom prigodom mora se konstatirati da su to uglavnom sintetičko-kompilacijski radovi koji kontinuirano prate historijski razvoj Bosne i Hercegovine, FNRJ i SFRJ od najstarijih vremena do 1945. godine i pisani su prema relevantnim historijskim potvrdama i mišljenjima iz tadašnje historijske literature. Profesor Fuad Slipičević pisao je i studije i rasprave iz historije Bosne i Hercegovine, a naročito se opredjeljivao prema izučavanju historijskih kretanja u Bosni i Hercegovini u XIX i XX vijeku. Posebno se orijentirao prema historiji bosanskohercegovačkih buna i ustanaka, iz tog tematskog područja napisao je više desetina radova. Riječ je o naučnim i stručnim radovima pisanim prema neobjavljenoj i objavljenoj historijskoj građi kao i mišljenjima u historijskoj literaturi i u historijskoj periodici su ocijenjeni kao pouzdani i relevantni historijski izvori za proučavanje historije Bosne i Hercegovine. To se isto odnosi i na niz njegovih autorskih radova posebno onih napisanih pred i neposredno poslije Drugog svjetskog rata, kada se interes za istraživanja historije samo pojačava. Sigurno da u vremenu od 1950. godine interes za izučavanje i interpretaciju historiju se pojačava posebno i činjenica da se historija počinje i studirati, kao pedagoško-naučna disciplina (Prvo Viša pedagoška škola a poslije Filozofski fakultet u Sarajevu) i da će se školovati i brojne generacije od kojih će se mnogi opredijeliti i za naučno izučavanje historije Bosne i Hercegovine. Već je konstatirano da se historijska istraživanja historije Bosne i Hercegovine posebno stimulirana neposredno poslije Drugog svjetskog rata, širi zamah, više snage naučno-istraživački rad u Bosni i Hercegovini dobio je daljim razvojem mreže naučno-istraživačkih institucija, pored već spomenutih tu su Arhiv Bosne i Hercegovine, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Orijentalni institut, Akademija nauka Bosne i Hercegovine, Institut za istoriju u Sarajevu i Banjaluci, i niz drugih, sličnih institucija na skoro cijelom prostoru Bosne i Hercegovine. Da bi se stekao određeni uvid u razvoj historijske nauke u Bosni i Hercegovini u dugom periodu od skoro pedeset godina, potrebno je temeljno i istrajno proučiti obimnu bibliografiju, pregledati brojne arhivske fondove u Dubrovniku, Zadru, Rimu, Veneciji, Beču, Budimpešti i Istanbulu, istražiti pisanu, publiciranu ili rukopisnu ostavštinu brojnih istraživača, historičara, arheologa, etnologa, pravnika, teologa i niza drugih djelatnika. Zanimljivo je i vrlo pretenciozno samo historiju historiografije Bosne i Hercegovine prepoznavati kroz djelo školovanih historičara, mora se tragati i za radovima svih onih koji su istraživali i postigli određene rezultate a nisu školovani historičari. Buduća knjiga o piscima srednjovjekovne bosanske povijesti treba pratiti, historijski razvoj ali i tematske okvire kroz koje su se iskazivali pojedini istraživači. HISTORIJSKI METOD FUADA SLIPIČEVIĆA Profesor Fuad Slipičević kao istraživač bosanskohercegovačke prošlosti naslanja se na bogatu tradiciju bosanskohercegovačke historijske škole koja se skoro tri vijeka razvija te njena iskustva koristi po već oprobanom mehanizmu, školovanog historičara što je, ipak, u nekim svojim segmentima ograničiti i odrediti pravce njegova rada na historijskom tekstu, posebno se to odnosi na starije periode bosanskohercegovačke povijesti. Svojim školovanjem u Beogradu profesor Fuad Slipičević dolazi u dodir sa najnovijim tendencijama evropske historijske škole, koje će, tokom cijelog svog znanstveno-stručnog rada, uz male i određene preinake primjenjivati u svojim istraživanjima kao i u napisanim studijama, raspravama i knjigama. Istovremeno, treba napomenuti da se u evropskoj historiografiji XIX i početka XX vijeka iskazuje snažan interes za proučavanje historijskog razvoja države i pojedinih naroda, posebno književnih ideja i djela i to će biti bitan podsticaj Fuadu Slipičeviću da se u svemu tome prepozna. Uzimajući u obzir i ove dodane okolnosti moguće je i u njima prepoznati tačan i precizan angažman profesora Fuada Slipičevića na istraživanjima historije Bosne i Hercegovine u XIX i XX vijeku, što se može i treba tumačiti i kao najvjerodostojniji oblik i način prosvjećivanja i odbrane od sveprisutnih svojatanja ali i standardnog neznanja o prošlosti i povijesti. Miralem Brkić: Zapis o petorici, kartonski tisak Miralem Brkić: Zapis o petorici, kartonski tisak Slično kao i u mnogim svojim radovima, o kojima u ovom pregledu nismo u mogućnosti da ih pobliže tumačimo, profesor Fuad Slipičević koristi historijske izvore (objavljene i neobjavljene), etnografsku i književnu građu. Primjetljivo je da vrlo često citira, često nepoznate historijske dokumente, da doslovno preuzima podatke da heurističkim zahtjevima konfrontira mišljenja u historijskoj literaturi tako da se može govoriti i o neobičnom kritičkom odnosu i zanosu koji revalorizira i identificira sve ono što je od pomoći da se ukupni utisak u napisanoj naučnoj studiji smatra relevantnim. Problemski, i u pisanju udžbenika historije posao i zadatak profesora Fuada Slipičevića je temeljan i u mnogim segmentima pionirski. Pored već konstanti koje ga izdižu, posebno se prepoznaje napor da se sintezom ocjene sve pulsirajuće mijene, naponi i napori historijskog razvoja balkanskih i južnoslavenskih naroda, da se ukaže na sve konstante i previde kojih je u burnoj prošlosti na ovim prostorima bilo previše. Slipičevićevo znanstveno iskustvo određeno je još jednom važnom činjenicom, a to da je istraživanje i pisanje nosilo u sebi i dodatni rizik, jer i pored određenih društveno-političkih mijena u njegovoj matičnoj bosanskohercegovačkoj državi, postojale su jake i distancirane retrogradne snage koje su svako istraživanje i tumačenje samobitnosti Bosne i Hercegovine i bošnjačkog naroda tumačilo kao atak na sebe i svoja prava. To se naročito prepoznalo kada se početkom sedamdesetih godina XX vijeka uključio u žestoku polemiku povodom pojave knjige ”Istorija Jugoslavije” I. Božića, S. Ćirkovića, M. Ekmečića i V. Dedijera. Sporeći se sa određenim tezama iznesenim u ovoj u knjizi profesor Fuad Slipičević je ukazivao na niz neprihvatljivih konstatacija u knjizi a isticao potrebu da se potaknu ali i ubrzaju mijene u tadašnjem društvu i da su Bošnjaci nacionalno i narodonosno izdiferencirani u Bosni i Hercegovini najmanje hiljadu godina. Dajući opće vrijednosti samom činu pisanja historijskih studija, posebno onih iz XIX i početka XX vijeka, profesor Fuad Slipičević je isticao potrebu sistematskih istraživanja historijskih promjena i mijena, da su historijskih izvori najkompetentniji tumači i pokazatelji složenih društveno-historijskih pokazatelja historijskog bića Bosne i Hercegovine, Bošnjaka, Hrvata i Srba i ostalih naroda Bosne i Hercegovine, da su brojne promjene uticala i odredile mnoge složene procese u znanstveno-istraživačkom traganju kao i nacionalnom samoidentificiranju autohtonog bića ovih prostora. Već je nekoliko puta potencirano da je metodološki podložak i metod koji koristi profesor Fuad Slipičević u svojim historijskih istraživanjima tradicionalan, oslonjen na bogatu baštinu evropskog historijskog mišljenja prve polovine XX vijeka. Riječ je o modelu koji se znatno koristi i danas u historijskim istraživanjima, u kojem je dominantna događajnost, kao sastavni dio historijskog fakticiteta, posebno kada je u pitanju najstarija historije. Tu se vidi i prepoznaje prava nakana ovog izuzetnog istraživača, njemu nije cilj prepoznati postavljene teze nego obrnuto, historijskim dokumentima, mišljenjima u historijskoj i drugoj literaturi, interpretacijom potvrditi kontinuitet historijskih dešavanja i time se prepoznati kao dio evropske familije država i naroda. ZAKLJUČNA RAZMATRANJA Profesor Fuad Slipičević već sada zauzima važno mjesto u pregledu historije historiografije Bosne i Hercegovine prema napisanim i objavljenim radovima iz historije. U njegovim radovima prepoznaju se kvalitetniji putove historijske samoidentifikacije, potvrde njegovih autentičnih vrednota u interpretaciji složenih kao i kulturno-historijskih naslaga, koji su garant njegovog izgrađenog historijskog metoda. Posebno se tu izdvajaju njegovi udžbenici, koji imaju i svoju historijsku ali i kulturno-civilizacijsku vrijednost. Sigurno da će i u budućem pregled historije historiografije Bosne i Hercegovine profesor Fuad Slipičević zauzeti izuzetno mjesto, pored desetine i desetine drugih, sebi sličnih, koji nisu marili niti gubili snagu ispisujući brojne stranice izuzetne historije Bosne i Hercegovine.. Bez posebnih pretenzija željelo se ovim tekstom podsjetiti na jednog izuzetnog historičara, ali i proširiti osnova na kojoj se gradi naučni profil profesora Fuada Slipičevića kroz teme iz nauke o prošlosti Bosne i Hercegovine, bilo da je riječ o klasičnom historijskom tekstu, studiji, raspravi, prikazu ili udžbeniku. Sve se to uzima kao dragocjeno svjedočanstvo i iskustvo o životu i djelu jednog predanog historičara i prosvjetnog, univerzitetskog radnika sa ovih prostora. Riječ je svrsishodnoj namjeri, posebno pretpostavljenom zadatku da se napravi svojevrsni kompendij historijskih tema kroz djelo jednog izuzetnog istraživača kao što je profesor Fuad Slipičević posebno zbog toga što je njegov doprinos u rasvjetljavanju brojnih dilema iz historije Bosne i Hercegovine dragocjen.

Sloveni čine jednu klasu naroda iz Jafetovog roda kojem pripadaju i Indijci, Medijci, Tračani (sa grčkim i latinskim plemenom), Goti (sa skandinavskim i germanskim plemenom), Kelti i Leti kao jezičke i narodne klase. Za nas je utešno da pripadamo jednom rodu naroda koji se još od svojih praotaca javlja kao civilizovan na najudaljenijim granicama istorijskog vremena iz čijeg krila su od tada do sada potekli skoro svi oni narodi, koji su na putevima kulture osvojili palmu pobede. Da li prapostojbinu ovih potomaka Jafeta treba tražiti u Evropi, kako to želi Šulce (Schulze), ili u Aziji, kako se to obično smatra, neka drugi odluče. Ali, i onaj koji bi rado želeo da izbegne lavirint najstarije genealogije naroda i koji neće da se odrekne odobravanja prastaroj Zend-sagi, pored drugih poznatijih i najnovijih istraživanja i pretpostavki o poreklu i razvoju društvene civilizacije, na osnovu kojih izgleda, da se ovo prastaro pleme, koje je već imalo razvijenu sklonost za društveno formiranje sa životnim iskustvom, prostiralo od najviše okomite ravni Azije (30° do 40° geografske širine; 90° do 110° dužine), gde je razvođe južnoazijskih glavnih reka, preko Indije, Baktriana, Sogdiana, Parsa, Medije, Gruzije i kasnije preko Evrope. Severno iznad iste, od krajnjeg severa Azije preko cele severne Evrope i severne Amerike, popunjavao je neki drugi rod neizmerno velike prostore, koje Rask naziva skitski, i čiju glavnu grupu čine Mongoli, Tatari, Turci, Finci i dr. sa svojim bezbrojnim plemenima i ograncima. Vreme i način u kojem se odvojio slovenski narod od naroda Jafeta, kao grana od stabla u Aziji ili u Evropi, ostaće uvek zagonetka. U istorijski potvrđenoj epohi pojavljuju se Sloveni već prošireni i odvojeni od svojih ostalih bratskih naroda Indijaca, Medijaca. Persijanaca, Grka, Latina, Kelta i Germana, sasvim izdvojeni i u zbijenim masama, kao i u razbijenim hordama na velikim prostorima srednje Evrope, a delimično i Azije. Pošto nas sigurni tragovi navode na to, da su oni u epohi feničanske svetske trgovine već imali svoja evropska staništa, možemo da se odreknemo onog nedostižnog koje se nalazi sa one strane i da posmatramo njihovu praistoriju kao istoriju koja pripada evropskom tlu i samo tražimo rasvetljenje u tom prostornom i vremenskom obruču. O baltičko-feničanskoj, kao i boristenskoj trgovini ćilibara posebno je pisano u novija vremena, toliko, detaljno da se stvar može smatrati okončanom. Utvrđeno je da su baltičku obalu naseljavali Venedi u vreme kada su Feničani u procvatu njihove trgovine (1800-1400. p.n.e.) donosili na Orijent ćilibar koji je još bio poznat Mojsiju i Homeru. Svi istoričari, ne izuzimajući Surovjeckog, koji hoće da pripiše Slovenima prusku reč glesso, prevideli su važnu okolnost, da orijentalno ime ćilibara, hebrejski הלהש Exod. 30, 34., egipatski sacal, skitski sacrium Plin., [XXXVII. 11], u potpunosti odgovara slovenskom nazivu sklo. Reč sklo crkvenoslovenski stklo, ruski steklo, srpski staklo, hrvatski szteklo, češki, poljski i slovački sklo, sadrži nakon izbacivanja epentetskog slova T (uporedi u dijalektima strebro i srebro, streda i sreda, straka i sraka, stjen i sjen, stlup i slup itd.) koren skl, čije je slovenstvo nesumnjivo. Ovaj koren se sastoji skoro kod svih reči koje započinju slovom s i još jednim konsonantom (uporedi u dijalektima skora i kora, skorica i korica, skrze i kroz, skot i kot ili kotiti, skop ili skopec i kopiti, smrt i mrjeti, sklep i klopiti, struna i trnu, straž i tražiti, skryna i krti, između ostalog) od dva različita elementa, iz slovenske, ovde naglašeno ubačene, upotrebljene prepozicije sъ cum i od prastarog kl čije značenje može da se otkrije poređenjem sa υλαος, gel - o, gla - cies, staklo. Pošto su egipatsko-hebrejske reči schechelet ili sukal u semitskim jezicima strane reči, što se objašnjava iz neprirodnih pokušaja izvođenja reči (odomaćeno ime za ćilibar kod Semita je bilo nekada jik ili elek, u arapskom smola, kod Grka ηλεκτον, sada arapski kahraman, persijski karabe, turski kehribar, armenski sat); budući da sa robama i njihova imena odlaze u najudaljenije predele sveta; pošto se naziv glesso kod Prusa dovodi analogno u vezu sa nazivom kod Venda, i pošto konačno skitska reč sacrium zbog promenljivosti glasova r i l nije ništa drugo već reč sakal, priznajem da smatram reči schechelet, sakal, sacrium za jedan isti pojam koje označavaju reči stklo, sklo, a ovu reč smatram najstarijom slovenskom reči, koja se ikada pojavila slovenskom filologu u oblasti povesti ljudi i jezika. Kada je Sloven postao poznat po staklu, preneo je svoju reč sklo na sva svetlucava providna čvrstostopljena tela. „Domovina porekla Slovena u Evropi su Karpati` rekao je veliki misilac Marej; konačni sud na osnovu najdubljeg istraživanja, koji će položiti svaki nepristrasan ispit. Po broju plemena i mnoštvu ljudi, ni Kelti, ni Germani, ni bilo koji drugi soj Jafeta nije se naslanjao u davnim pravremenima na svetski narod Srba-Venda koji je svojim široko rasprostranjenim ograncima na jugoistoku, na Dunavu i Jadranskom moru, na severozapadu na Baltičkom moru, neizvesno dokle još u ono vreme gore prema severu i ukorenio se u narod Skita. Verovatno su se neki srodnici iz ovog naroda čije su osnovne vrline bile domazluk i poljoprivreda naselili na obalama Galije i Britanije. Oduvek poznati narodima keltskog i germanskog jezika pod imenom Vendi, Vindi, pridodali su naši preci sami sebi ime Srba, koje su Skiti i Heleni na Pontu iskrivili u Sarmat, Sauromat, pa je u tom obliku reč dospela do Grka i Rimljana i tako ostala stereotipno u njihovom pisanom govoru, sve dok kasnije ime jednog ratničkog pojedinačnog plemena nije istisnulo mnogostruko zloupotrebljeno ime Sarmata iz sveta knjiga i postalo trajno za sve ogranke srpskog porekla. Ali i sama srpska plemena, noseći od davnina pored opštih i posebna i lokalna imena, zaboravila su ili zapostavila u životu, sem malog broja izuzetaka, zajedničko staro ime. Već je Mela rekao o Sarmatima: „una gens, aliquot populi et aliquot nomina` [I. 19.g.], a već kod Herodota može da se nasluti starost imena Horvati: naziv Sloveni, Ljehi, Ljutiči, Česi i dr., biće da nisu mlađi. Veliki broj slovenskih dijalekata, kojih je bilo u pradoba bez sumnje ništa manje nego sada, pošto je različitost u načinu govora rano zapažena i zbog izumiranja ili postepenog stapanja više govora u jedan, koji se može istorijski dokazati, jasan je i punovažan svedok za veliki broj srpskih praplemena, čija pojava i širenje u V-VI veku izaziva čuđenje. Domovinu starih Slovena u I veku naše ere ograničiti na oblast Volge u kojoj su živeli Srbi ili baltički Venedi prema Pliniju, znači prema tome isto, kao i tvrdnja da su se staništa Germana u toj vremenskoj epohi nalazila samo unutar granica kneževine Valdek. Kao što su se pranaseobine Srba-Venda nalazile u središtu između Skita, Germana, Kelta i Tračana; na isti način je njihova praistorija donekle ujedinjenje praistorije svih navedenih glavnih i plemenskih naroda Evrope, i sa te tačke gledišta pomaže u rešavanju zagonetke. Na jugozapadnom rubu njihove pradomovine. pritisnuti od Kelta i Germana. bili su Srbi-Vendi primorann zbog porasta stanovništva, da prošire svoja staništa u severoistočnom pravcu i da se bore protiv slabih, ostarelih, polako izumirućih evropskph Skita. Njihova južna plemena su rano savladali Kelti i delimično porobili a delimično odbacili nazad prema Karpatima dok su se severni sa padina Karpata učvrstili kroz središte Skita do Dona i potisnuli Fince ka obalama Baltičkog i Belog mora, a južne Skite ka Meotisu [Azovskom moru] i Volgi. Prelasci tračkih Geta preko Dunava, seobe nemačkih naroda prema Karpatima, prolasci Alana između Baltičkog mora i Ponta, ratovi Rimljana na Dunavu, prisilili su ih da svoja staništa zbog porasta ljudstva prošire prema severoistoku i da se nasele u pojedinim kolonijama čak na istočnoj strani Azovskog mora. Prema tome koliko daleko bacaju svetlo zraci istorije u davninu, bila je otadžbina Srba-Venda poprište hordi naroda koji su se kretali sa jugozapada i severo-istoka i samo nepobediva snaga večno mladog, mirnog unutrašnjeg narodnog života, spasla ih je od potpunog nestajanja. Tek tada kada je rimski kolos, grehovima razbijen, počeo da se ljulja pod naletima Germana i kada je istovremeno prodiranje Alana, Gota, Huna, Avara, Hazara i drugih azijskih Skita probudilo i osnažilo težnju ka jugu, ponovo su se pojavila njihova plemena, Sloveni, Horvati (Karpiani) i stvarni Srbi (Sarmati) na Dunavu i Elbi i prekrili uskoro svojim bezbrojnim silestvom zemaljske prostore koje su delimično njihovi preci nekad napustili. To što su neki noviji pisci povesti smatrali Slovene za kasne pridošlice u Evropi, tek u epohi azijskih Huna, dolazi otuda, što su polazili od proizvoljnosti, bez dubljeg i mnogostranog istraživanja, od pretpostavke da Sloveni ne bi mogli biti stariji u Evropi od njihovog imena u grčkim i rimskim pisanim delima. Besmislica i glupost ove pretpostavke pada svakom u oči. Na ovaj način bi se moglo i tvrditi da pre imena Grka, Rimljana, Germana i Franaka nisu postojali Heleni, Itali ili Latini, Nemci ili Gali. Istorija nas uči glasno, da se pri zadržanoj istovetnosti naroda, menjaju njihova imena, stara odumiru, nova se pojavljuju, dalje, da posebna imena ogranaka prelaze na jedan ceo narod, nasuprot tome da se opšta imena jedne celine naroda utapaju u posebna imena brojčano malih ogranaka, da jedan isti narod može da se vodi pod različitim imenima, jedno kod kuće, a više različitih u inostranstvu. Da li bi trebalo da ovaj etnološki prirodni zakon, dokazan svuda, bez obzira na toliko mnogo jasnih svedočanstava za njega, trpi izuzetak samo kod Slovena?Sloveni čine jednu klasu naroda iz Jafetovog roda kojem pripadaju i Indijci, Medijci, Tračani (sa grčkim i latinskim plemenom), Goti (sa skandinavskim i germanskim plemenom), Kelti i Leti kao jezičke i narodne klase. Za nas je utešno da pripadamo jednom rodu naroda koji se još od svojih praotaca javlja kao civilizovan na najudaljenijim granicama istorijskog vremena iz čijeg krila su od tada do sada potekli skoro svi oni narodi, koji su na putevima kulture osvojili palmu pobede. Da li prapostojbinu ovih potomaka Jafeta treba tražiti u Evropi, kako to želi Šulce (Schulze), ili u Aziji, kako se to obično smatra, neka drugi odluče. Ali, i onaj koji bi rado želeo da izbegne lavirint najstarije genealogije naroda i koji neće da se odrekne odobravanja prastaroj Zend-sagi, pored drugih poznatijih i najnovijih istraživanja i pretpostavki o poreklu i razvoju društvene civilizacije, na osnovu kojih izgleda, da se ovo prastaro pleme, koje je već imalo razvijenu sklonost za društveno formiranje sa životnim iskustvom, prostiralo od najviše okomite ravni Azije (30° do 40° geografske širine; 90° do 110° dužine), gde je razvođe južnoazijskih glavnih reka, preko Indije, Baktriana, Sogdiana, Parsa, Medije, Gruzije i kasnije preko Evrope. Severno iznad iste, od krajnjeg severa Azije preko cele severne Evrope i severne Amerike, popunjavao je neki drugi rod neizmerno velike prostore, koje Rask naziva skitski, i čiju glavnu grupu čine Mongoli, Tatari, Turci, Finci i dr. sa svojim bezbrojnim plemenima i ograncima. Vreme i način u kojem se odvojio slovenski narod od naroda Jafeta, kao grana od stabla u Aziji ili u Evropi, ostaće uvek zagonetka. U istorijski potvrđenoj epohi pojavljuju se Sloveni već prošireni i odvojeni od svojih ostalih bratskih naroda Indijaca, Medijaca. Persijanaca, Grka, Latina, Kelta i Germana, sasvim izdvojeni i u zbijenim masama, kao i u razbijenim hordama na velikim prostorima srednje Evrope, a delimično i Azije. Pošto nas sigurni tragovi navode na to, da su oni u epohi feničanske svetske trgovine već imali svoja evropska staništa, možemo da se odreknemo onog nedostižnog koje se nalazi sa one strane i da posmatramo njihovu praistoriju kao istoriju koja pripada evropskom tlu i samo tražimo rasvetljenje u tom prostornom i vremenskom obruču. O baltičko-feničanskoj, kao i boristenskoj trgovini ćilibara posebno je pisano u novija vremena, toliko, detaljno da se stvar može smatrati okončanom. Utvrđeno je da su baltičku obalu naseljavali Venedi u vreme kada su Feničani u procvatu njihove trgovine (1800-1400. p.n.e.) donosili na Orijent ćilibar koji je još bio poznat Mojsiju i Homeru. Svi istoričari, ne izuzimajući Surovjeckog, koji hoće da pripiše Slovenima prusku reč glesso, prevideli su važnu okolnost, da orijentalno ime ćilibara, hebrejski הלהש Exod. 30, 34., egipatski sacal, skitski sacrium Plin., [XXXVII. 11], u potpunosti odgovara slovenskom nazivu sklo. Reč sklo crkvenoslovenski stklo, ruski steklo, srpski staklo, hrvatski szteklo, češki, poljski i slovački sklo, sadrži nakon izbacivanja epentetskog slova T (uporedi u dijalektima strebro i srebro, streda i sreda, straka i sraka, stjen i sjen, stlup i slup itd.) koren skl, čije je slovenstvo nesumnjivo. Ovaj koren se sastoji skoro kod svih reči koje započinju slovom s i još jednim konsonantom (uporedi u dijalektima skora i kora, skorica i korica, skrze i kroz, skot i kot ili kotiti, skop ili skopec i kopiti, smrt i mrjeti, sklep i klopiti, struna i trnu, straž i tražiti, skryna i krti, između ostalog) od dva različita elementa, iz slovenske, ovde naglašeno ubačene, upotrebljene prepozicije sъ cum i od prastarog kl čije značenje može da se otkrije poređenjem sa υλαος, gel - o, gla - cies, staklo. Pošto su egipatsko-hebrejske reči schechelet ili sukal u semitskim jezicima strane reči, što se objašnjava iz neprirodnih pokušaja izvođenja reči (odomaćeno ime za ćilibar kod Semita je bilo nekada jik ili elek, u arapskom smola, kod Grka ηλεκτον, sada arapski kahraman, persijski karabe, turski kehribar, armenski sat); budući da sa robama i njihova imena odlaze u najudaljenije predele sveta; pošto se naziv glesso kod Prusa dovodi analogno u vezu sa nazivom kod Venda, i pošto konačno skitska reč sacrium zbog promenljivosti glasova r i l nije ništa drugo već reč sakal, priznajem da smatram reči schechelet, sakal, sacrium za jedan isti pojam koje označavaju reči stklo, sklo, a ovu reč smatram najstarijom slovenskom reči, koja se ikada pojavila slovenskom filologu u oblasti povesti ljudi i jezika. Kada je Sloven postao poznat po staklu, preneo je svoju reč sklo na sva svetlucava providna čvrstostopljena tela. „Domovina porekla Slovena u Evropi su Karpati` rekao je veliki misilac Marej; konačni sud na osnovu najdubljeg istraživanja, koji će položiti svaki nepristrasan ispit. Po broju plemena i mnoštvu ljudi, ni Kelti, ni Germani, ni bilo koji drugi soj Jafeta nije se naslanjao u davnim pravremenima na svetski narod Srba-Venda koji je svojim široko rasprostranjenim ograncima na jugoistoku, na Dunavu i Jadranskom moru, na severozapadu na Baltičkom moru, neizvesno dokle još u ono vreme gore prema severu i ukorenio se u narod Skita. Verovatno su se neki srodnici iz ovog naroda čije su osnovne vrline bile domazluk i poljoprivreda naselili na obalama Galije i Britanije. Oduvek poznati narodima keltskog i germanskog jezika pod imenom Vendi, Vindi, pridodali su naši preci sami sebi ime Srba, koje su Skiti i Heleni na Pontu iskrivili u Sarmat, Sauromat, pa je u tom obliku reč dospela do Grka i Rimljana i tako ostala stereotipno u njihovom pisanom govoru, sve dok kasnije ime jednog ratničkog pojedinačnog plemena nije istisnulo mnogostruko zloupotrebljeno ime Sarmata iz sveta knjiga i postalo trajno za sve ogranke srpskog porekla. Ali i sama srpska plemena, noseći od davnina pored opštih i posebna i lokalna imena, zaboravila su ili zapostavila u životu, sem malog broja izuzetaka, zajedničko staro ime. Već je Mela rekao o Sarmatima: „una gens, aliquot populi et aliquot nomina` [I. 19.g.], a već kod Herodota može da se nasluti starost imena Horvati: naziv Sloveni, Ljehi, Ljutiči, Česi i dr., biće da nisu mlađi. Veliki broj slovenskih dijalekata, kojih je bilo u pradoba bez sumnje ništa manje nego sada, pošto je različitost u načinu govora rano zapažena i zbog izumiranja ili postepenog stapanja više govora u jedan, koji se može istorijski dokazati, jasan je i punovažan svedok za veliki broj srpskih praplemena, čija pojava i širenje u V-VI veku izaziva čuđenje. Domovinu starih Slovena u I veku naše ere ograničiti na oblast Volge u kojoj su živeli Srbi ili baltički Venedi prema Pliniju, znači prema tome isto, kao i tvrdnja da su se staništa Germana u toj vremenskoj epohi nalazila samo unutar granica kneževine Valdek. Kao što su se pranaseobine Srba-Venda nalazile u središtu između Skita, Germana, Kelta i Tračana; na isti način je njihova praistorija donekle ujedinjenje praistorije svih navedenih glavnih i plemenskih naroda Evrope, i sa te tačke gledišta pomaže u rešavanju zagonetke. Na jugozapadnom rubu njihove pradomovine. pritisnuti od Kelta i Germana. bili su Srbi-Vendi primorann zbog porasta stanovništva, da prošire svoja staništa u severoistočnom pravcu i da se bore protiv slabih, ostarelih, polako izumirućih evropskph Skita. Njihova južna plemena su rano savladali Kelti i delimično porobili a delimično odbacili nazad prema Karpatima dok su se severni sa padina Karpata učvrstili kroz središte Skita do Dona i potisnuli Fince ka obalama Baltičkog i Belog mora, a južne Skite ka Meotisu [Azovskom moru] i Volgi. Prelasci tračkih Geta preko Dunava, seobe nemačkih naroda prema Karpatima, prolasci Alana između Baltičkog mora i Ponta, ratovi Rimljana na Dunavu, prisilili su ih da svoja staništa zbog porasta ljudstva prošire prema severoistoku i da se nasele u pojedinim kolonijama čak na istočnoj strani Azovskog mora. Prema tome koliko daleko bacaju svetlo zraci istorije u davninu, bila je otadžbina Srba-Venda poprište hordi naroda koji su se kretali sa jugozapada i severo-istoka i samo nepobediva snaga večno mladog, mirnog unutrašnjeg narodnog života, spasla ih je od potpunog nestajanja. Tek tada kada je rimski kolos, grehovima razbijen, počeo da se ljulja pod naletima Germana i kada je istovremeno prodiranje Alana, Gota, Huna, Avara, Hazara i drugih azijskih Skita probudilo i osnažilo težnju ka jugu, ponovo su se pojavila njihova plemena, Sloveni, Horvati (Karpiani) i stvarni Srbi (Sarmati) na Dunavu i Elbi i prekrili uskoro svojim bezbrojnim silestvom zemaljske prostore koje su delimično njihovi preci nekad napustili. To što su neki noviji pisci povesti smatrali Slovene za kasne pridošlice u Evropi, tek u epohi azijskih Huna, dolazi otuda, što su polazili od proizvoljnosti, bez dubljeg i mnogostranog istraživanja, od pretpostavke da Sloveni ne bi mogli biti stariji u Evropi od njihovog imena u grčkim i rimskim pisanim delima. Besmislica i glupost ove pretpostavke pada svakom u oči. Na ovaj način bi se moglo i tvrditi da pre imena Grka, Rimljana, Germana i Franaka nisu postojali Heleni, Itali ili Latini, Nemci ili Gali. Istorija nas uči glasno, da se pri zadržanoj istovetnosti naroda, menjaju njihova imena, stara odumiru, nova se pojavljuju, dalje, da posebna imena ogranaka prelaze na jedan ceo narod, nasuprot tome da se opšta imena jedne celine naroda utapaju u posebna imena brojčano malih ogranaka, da jedan isti narod može da se vodi pod različitim imenima, jedno kod kuće, a više različitih u inostranstvu. Da li bi trebalo da ovaj etnološki prirodni zakon, dokazan svuda, bez obzira na toliko mnogo jasnih svedočanstava za njega, trpi izuzetak samo kod Slovena... Pavel Jozef Šafarik,[1] takođe po novijem Pavol Jozef Šafarik[2], u Srbiji poznat kao Pavle Josif Šafarik[3]; (svk. Pavel Jozef Šafárik; Kobeljarovo, 13. maj 1795. — Prag, 26. jun 1861.) je bio slovački i češki pisac, istoričar, etnograf, filolog i lingvista slovačkog porekla. Osnivač je slavistike kao naučne discipline (pored J. Dobrovskog i J. Kopitara) i jedan od prvih slavista.[4] Najpoznatiji je po svom delu Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata (nem. „Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten“), koje otkriva veliki doprinos slovenske kulture opštoj evropskoj kulturi. P. J. Šafarik je u najboljim svojim godinama živeo i radio u Novom Sadu, u koji dolazi 1819. godine, nakon sticanja doktorata. Tada je izabran za direktora i prvog profesora Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, osnovane nekoliko godina pre toga (1810. godine).[6] Tokom novosadskog perioda je za šire istraživačke poduhvate na proučavanju jezika i književnosti Južnih Slovena stekao mnoge pristalice, pa i kneza Miloša u Srbiji, Njegoša u Crnoj Gori i Ljudevita Gaja u Hrvatskoj. U isto vreme, bio je predsednik prvog čitalačko-pretplatničkog i učenog društva Slovaka u Vojvodini (lat. „Societas slavica“).[5] Uticao je i na pokretanje časopisa Serbska letopis 1824. godine, i osnivanje Matice srpske 1826. godine.[7] U Novom Sadu se 1822. godine oženio Julijom Ambrozi de Seden (svk. Júlia Ambrózyová), koja je bila poreklom iz nižeg slovačkog plemstva.[8] Imali su jedanaestoro dece, od kojih je samo četvoro doživelo odraslo doba. Njihov najstariji sin Vojteh Šafarik napisao je biografiju svog oca: „Co vyprávěl P. J. Šafařík“ (Šta je govorio P. J. Šafarik) a unuk po ćerci Boženi, istoričar, poznati istraživač istorije Slovena Konstantin Jireček, bavio se istorijom Srba i drugih južnoslovenskih naroda.[9] Jireček je i autor studije o svom dedi P. J. Šafariku: „Šafařík mezi Jihoslovany“ (Šafarik među Jugoslovenima). Bio je jedan od vodećih ljudi Slovačkog narodnog preporoda (drugo razdoblje preporoda), koji su se u prvom redu borili protiv mađarizacije i većinom imali panslavistička ubeđenja. Panslavisti su u to vreme smatrali da su pojedini slovenski narodi samo plemena jedinstvenog slovenskog naroda a njihovi jezici samo dijalekti jedinstvenog slovenskog jezika. Kasnije će ova ubeđenja biti ublažena i prerasti u ideju slovenske uzajamnosti, čiji će Šafarik biti jedan od ideologa. Ideja slovenske uzajamnosti priznavaće posebnost svakog slovenskog naroda i jezika, a u prvi plan će isticati potrebu da svi Sloveni, kao pripadnici bliskih naroda sarađuju i uzajamno se pomažu, pre svega u oblasti kulture.[5] U skladu sa ovakvim svojim ubeđenjima, Šafarik je pokušao da osnuje i novu granu arheologije - slovensku arheologiju. Godine 1826, postaje dopisni član Učenog društva iz Krakova (polj. Towarzystwo Naukowe Krakowskie), a godinu dana kasnije i član Varšavskog društva prijatelja nauke (polj. Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk). Svoje radove je pisao na češkom i nemačkom. U njegovo vreme još nije izvršena konačna standardizacija slovačkog književnog jezika a među slovačkim intelektualcima nije ni postojao jedinstven stav o potrebi standardizovanja slovačkog. Situacija je u tom pogledu bila dosta polarizovana. Na jednoj strani su bili čehoslovakisti na čelu sa Janom Kolarom, koji su smatrali da su Slovaci deo jedinstvenog čehoslovačkog naroda, i da kao takvi treba da za svoj književni jezik prihvate ranije standardizovan češki.[10] Na drugoj strani su bile pristalice standardizacije zasebnog slovačkog književnog jezika na čelu sa Ljudovitom Šturom a pre njega Antonom Bernolakom. Šafarik je pokušavao da zauzme pomirljiv stav između ove dve suprotstavljene struje, i bio je pristalica upotrebe slovakiziranog češkog jezika, kao književnog jezika Slovaka. U zbirci tekstova Glasovi o potrebi jedinstva književnog jezika za Čehe, Moravljane i Slovake (češ. „Hlasowé o potřebě jednoty spisowného jazyka pro Čechy, Morawany a Slowáky“), koju je priredio Jan Kolar 1846. godine, Šafarik upućuje kritiku, donekle ublaženu, Ljudovitu Šturu zbog njegovog rada (započetog 1843. godine) na standardizaciji slovačkog književnog jezika. Iako nije video potrebu za zasebnim književnim jezikom Slovaka, Šafarik je smatrao da su Slovaci i Česi dva zasebna etniciteta, što eksplicitno navodi u svom delu Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata.[6] Šafarik je imao iste poglede na srpski jezik kao i Vuk Stefanović Karadžić. Iako nije pisao na srpskom i nije bio Srbin, u velikoj meri je uticao na filologiju srpskog jezika u 19. veku. I Šafarik i Vuk su imali iste poglede na korpus srpskog jezika i književnosti. Ime Šafarika treba da bude ubeleženo kao ime prijatelja srpskog jezika, pisca prve istorije srpskog jezika i jednog od najznačajnijih srpskih bibliografa svih vremena.[2] Za Srbe je od posebnog značaja delo Šafarika: Srpska čitanka ili istorijsko i kritičko objašnjenje srpskog narodnog jezika, (nem. „Serbische Lesekörner oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart“), gde je prvi put dat pravilan pogled na poreklo srpskog jezika i prikazana njegova kratka istorija.[3] Slovačka 1795–1815. godine P. J. Šafarik je poreklom iz istočne Slovačke, iz siromašnog mesta Kobeljarovo. Njegov otac Pavel je u mladosti bio učitelj, a kasnije je, najverovatnije iz finansijskih razloga postao evangelički pastor u Kobeljarovu.[11] Šafarikova majka Katarina, rođena Kares (svk. Katarína Káresová), bila je poreklom iz siromašne porodice, koja je pripadala nižem plemstvu.[12] Mladi Šafarik je osnovno obrazovanje stekao u kući, od oca, a kasnije, u periodu od 1806. do 1810. godine, pohađao je gimnaziju najpre u mestu Rožnjava a zatim, od 1808. u obližnjoj Dobšini. U Dobšini je završio tri razreda za dve godine sa odličnim uspehom i dobro savladao latinski, nemački i mađarski jezik. Završivši gimnaziju u Dobšini iscrpeo je mogućnosti školovanja u zavičaju, pa godine 1810. odlazi u Kežmarok. Tamo provodi sledeće četiri godine studirajući na Evangeličkom liceju, gde sluša filozofiju, teologiju i mađarsko pravo. Znanje koje je sticao na predavanjima, nadograđivao je samostalnim istraživanjem, u čemu mu je pomagala bogata biblioteka liceja, ali i knjige i časopisi koje je sam kupovao. Tokom studija se družio sa poljskim, srpskim i rusinskim studentima, što je uticalo na njegovu slovensku orijentaciju, kao i na njegovo književno, a naročito pesničko stvaralaštvo.[13] Razvio je ljubav prema slovačkom i češkom jeziku a zatim i srpskom i uopšte, prema svim slovenskim jezicima. Vremenom dolazi do stava, da su svi slovenski jezici u stvari dijalekti jednog jedinstvenog slovenskog jezika.[6] Po preporuci direktora ili nekog od profesora Šafarik je kao izvanredan student dobio 1812. godine mesto privatnog učitelja u porodici Davida Goldbergera. Dana 14. decembra iste godine umire njegova majka, a njegov otac se nešto kasnije ženi drugi put. Studije u Kežmarku Šafarik je apsolvirao 1814. godine, završivši sva tri kursa: filozofski, političko-pravni i teološki. Nemačka 1815–1817. godine Godine 1815., posle jednogodišnjeg pedagoškog rada nastavio je, po želji svoga oca, školovanje na Univerzitetu u Jeni, gde je studirao teologiju. U Jeni je, živeći veoma skromno, proveo dve godine. Ovde se pored studija, bavio i pesničkim stvaralaštvom, a rezultat toga je sedamnaest pesama napisanih u periodu 1815–1816. godine, koje su izašle u Beču. Tri semestra studija u Jeni bila su vrlo značajna u formiranju Šafarika kao naučnika. U Jeni je savladao kritičke metode naučnog istraživanja i stekao temeljnu metodološku pripremu za naučni rad. Posle tri semestra otišao je iz Jene nerado, ali ipak sa svedočanstvom koje je izdao prorektor Danzo. Razlozi za njegov preuranjeni odlazak objašnjavaju se na dva načina, ili administrativnom zabranom austrijskih vlasti mladićima iz Ugarske da studiraju u Nemačkoj ili problemima finansijske prirode. Vraća se u Slovačku preko Lajpciga i Praga (u kome se zadržao mesec dana). Slovačka 1817—1819. godine Tokom leta 1817. godine Šafarik dobija ponudu Gašpara Kubinija (svk. Gašpar Kubíny) iz Požuna, da bude privatni učitelj njegovog sina Ladislava. Ponudu je prihvatio, jer je porodica Kubini bila uticajna u krugovima vezanim za naučni i kulturni život Ugarske, a i zbog činjenice da mu je ovakvo postavljenje omogućavalo naučni rad. Kubinijevi su jako dobro nagrađivali njegove usluge, smatrali su ga za porodičnog prijatelja, među Šafarikom i njima vladali su skoro familijarni odnosi. Pedagoški rad kod Kubinijevih u Požunu (današnja Bratislava) se za Šafarika završio krajem jula 1819. godine. Sledi odlazak iz tih krajeva, što će Slovaci i Česi smatrati svojim gubitkom. Odlazi u Novi Sad a poslednje dane pre toga provodi u rodnom kraju, u koji se kasnije neće vraćati. Među Srbima 1819–1833. godine Bista Šafarika u Kulpinu Slika srpskog jezičnog prostora prema Pavlu J. Šafariku, Prag 1842. godine Šafarik je po dolasku u Novi Sad, među Srbe doneo evropski duh i slovensko bratstvo. Povezao se sa tadašnjom srpskom inteligenijom, pokrenuo mnoga kulturna pitanja i uspostavio sveslovenske veze. Bio je poznanik arhimandrita šišatovačkog Lukijana Mušickog, Jovana Hadžića, Platona Atanackovića, Georgija Magaraševića i drugih. Funkciju direktora Srpske velike pravoslavne gimnazije P. J. Šafarik je preuzeo posle svečanog govora, koji je održao na latinskom jeziku. U govoru je izneo istoriju gimnazije, govorio je o profesorima i njihovim dužnostima a zatim o svojim pedagoškim pogledima na koncepciju škole. Upoznao je prisutne sa predlogom reformi, koje je planirao da sprovede. Novi direktor je ostavio na Srbe vrlo povoljan utisak. U gimnaziji, u kojoj su osim njega svi profesori bili Srbi, je na funkciji direktora proveo punih pet godina.[6] Kao direktor imao je jako ambiciozne planove. Njegova koncepcija se sastojala u stvaranju gimnazije prema klasičnim grčkim uzorima. Odmah po dolasku na dužnost napravio je manje izmene u programu, i uveo i proširio predmete u vezi sa crtanjem i slikanjem. Inicirao je i prikupljanje knjiga za buduću biblioteku gimnazije. Prilikom inauguracije rekao je da će sam da predaje matematiku (algebru i geometriju), fiziku, logiku, retoriku, poeziju, stilistiku. Predavao je i jezike: latinski i nemački a kasnije, po stupanju na snagu mađarizatorskih zakona, i mađarski jezik kao nastavni predmet. Tokom prve dve godine boravka u Novom Sadu stanovao je kod bogatog građanina Servickog. Godine 1821, Šafarik je zamoljen od strane Toše Stratimirovića (1778—1832), sinovca mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića, veleposednika iz porodice Stratimirović iz Kulpina, pokrovitelja slovačke kulture, da preuzme brigu o obrazovanju njegovog sina Miloša. U porodici Stratimirović bila je tradicija da se za obrazovanje i vaspitanje sinova, angažuju privatni učitelji iz redova obrazovanih ljudi, uglavnom Slovaka evangelika. U znak zahvalnosti, dobio je na raspolaganje deo kuće u Novom Sadu, gde je stanovao a za hranu se brinula posluga, koju su plaćali njegovi stanodavci. Šafarik je Milošu držao časove u gradu, ali je posećivao i imanje Stratimirovića u Kulpinu, i tu radio na svojim naučnim delima.[2] Dana 17. juna 1822. godine se oženio 19-godišnjom Julijom Ambrozi. Rođena je u Velikoj Kikindi 19. novembra 1803. godine a njeni roditelji su bili poreklom iz Slovačke. Kako navode njegovi biografi, Šafarikova supruga je bila jako inteligentna i temperamentna osoba, a govorila je i četiri slovenska jezika: slovački, srpski, češki i ruski, te je svome suprugu mnogo pomagala u radu. Šafarikova karijera je ozbiljno ugrožena 1824. godine, kada su austrijske vlasti zabranile Srpskoj pravoslavnoj crkvi zapošljavanje evangeličkih itelektualaca iz Ugarske u gimnazijama i u svojim službama. Šafarik je predstavljao izuzetak, s tim da više nije mogao biti direktor. Ipak, tada počinju da mu se događaju razne poteškoće a finansijski problemi se gomilaju. Tokom novosadskog perioda je bračni par Šafarik dobio petoro dece. Pošto više nije bio direktor, Šafarikova primanja su se smanjila i to upravo u vreme kada mu je novac bio preko potreban, jer su mu se intenzivno rađala deca. Pokušavao je da nađe profesorsko mesto u Slovačkoj, ali iz različitih razloga nije prihvatio neke prilično dobre ponude. U to vreme radi na sakupljanju materijala i izdavanju slovačkih narodnih pesama. U ovom periodu nastaje i njegovo najpoznatije delo Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata. U Novom Sadu Šafarik je sakupio mnogo raznovrsnog materijala, koji je kasnije, tokom boravka u Pragu, koristio za svoj rad. Podatke je prikupljao koristeći privatne biblioteke bogatijih građana Novog Sada, fruškogorskih manastira i Mitropolijsku biblioteku u Sremskim Karlovcima. Dosta materijala dobio je od Lukijana Mušickog i drugih ličnosti iz kulturnog i javnog života, sa kojima se susretao ili vodio prepisku.[1] Dana 22. decembra 1832. godine daje ostavku na mesto profesora, a 6. aprila 1833. godine napušta Novi Sad. Posle neuspelog pokušaja da dobije mesto profesora i bibliotekara u Rusiji, odlazi na poziv prijatelja preko Budimpešte i Požuna u Prag. Njegovu slovensku kulturnu misiju nastaviće u Srbiji sinovac lekar dr Janko Šafarik, profesor i rektor Beogradskog Liceja, veliki kulturni i naučni radnik. Mladi, rano preminuli `prvi srpski dramski pisac` Stevan N. Stefanović (1806—1828) iz Novog Sada je napisao Odu Dr Pavlu Šafariku. Ista je objavljena tek 1841. godine u Bačkoj Vili. Talentovani Stefanović se zahvalio svom profesoru i u ime svih profesorovih poznavalaca i poštovalaca Srba.[14] Češka 1833–1861. Spomen ploča u Pragu Šafarik sa porodicom stiže u Prag 4. maja 1833. godine. On tada pokušava da pre svega obezbedi svoju porodicu, ali i da stekne mogućnosti za svoj naučni rad. Ovde će, između ostalog biti upravnik (od 1841. godine) a kasnije (od 1848.) direktor Univerzitetske biblioteke a uređivaće i časopise „Muzejník“ (časopis češkog Narodnog muzeja) i „Světozor“. Od svojih čeških prijatelja dobijaće iznos od 380 zlatnika godišnje kako bi svoje radove pisao isključivo na češkom jeziku. Sve vreme boravka u Pragu, a naročito tokom 40-tih godina, egzistencija Šafarikovih zavisiće od tog novca. Porodica će se proširiti, dobiće još dece. Sa druge strane naučni rad biće glavni smisao Šafarikovog života tokom boravka u Pragu. Revolucionarne 1848. godine uglavnom je prikupljao materijale za knjige iz oblasti istorije starih Slovena. Te godine postao je direktor Univerzitetske biblioteke u Pragu i profesor slovenske filologije na praškom Univerzitetu, ali je 1849. podneo ostavku na ovo drugo i ostao je samo šef Univerzitetske biblioteke. Razlog za ostavku bilo je njegovo učešće tokom revolucije 1848-1849. na Sveslovenskom kongresu u Pragu u junu 1848. godine.[15] Jedan je od glavnih organizatora ovog kongresa, a prisutni poslanici su ga cenili kao `slovenskog apostola`. Ovime je postao sumnjiv za austrijske vlasti. Tokom apsolutističkog perioda nakon poraza revolucije, živeo je povučeno i proučavao posebno staru češku književnost i staroslovenske tekstove i kulturu. U svojoj 61. godini Šafarik se razboleo, počeo je i da pati od raznih fobija. Patio je i od depresije, iako više nije imao materijalnih poteškoća i nije morao da brine o porodici. Depresija je bila uzrok njegovog skoka u reku Vltavu 23. maja 1860. godine. Bio je spašen, a ceo slučaj je izazvao mnogo uzbuđenja u javnosti. Početkom oktobra 1860. godine daje otkaz na mesto direktora univerzitetske biblioteke. Car Franc Jozef I prihvata njegov otkaz svojeručno mu napisavši pismo sa odgovorom, pri čemu mu daje penziju u iznosu pune plate. U to vreme Šafarik se kreće samo uz pomoć štapa i zdravlje ga naglo napušta. Umro je 26. juna 1861. godine. Sahranjen je u Pragu, na evangeličkom groblju Karlin. Godine 1900, njegovi posmrtni ostaci su preneti na najveće praško groblje - Olšansko groblje. Na njegovom nadgrobnom spomeniku uklesan je epitaf, u kome je citiran prvi stih iz Pohvale knezu Lazaru u izvornoj crkvenoslovenskoj verziji:[16] „V krasnih mira sego v’spital sa esti et junosti svojeje“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nikola Pašić (Zaječar, 6/18. decembar 1845 — Beograd, 10. decembar 1926) bio je srpski i jugoslovenski političar. Pašić je bio dugogodišnji predsednik vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, osnivač i vođa Narodne radikalne stranke. Često se navodi kao jedan od najuticajnijih i najpoznatijih političara srpske istorije, poznat po svojoj promišljenosti, lucidnim opaskama i idejama, Nikola Pašić je bio i jedan od vodećih intelektualaca tadašnje političke elite. Pašić se školovao u Švajcarskoj, gde je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića i kralja Nikole I Petrovića Njegoša. Posle neuspešne Timočke bune emigrirao je u Bugarsku, a u Srbiju se vratio tek nakon što je pomilovan posle abdikacije kralja Milana. Bio je premijer Srbije od 1891. do 1892. i poslanik u Rusiji. Iz politike se povukao nakon Ivanjdanskog atentata na bivšeg kralja Milana, a politici se vratio nakon dolaska na presto kralja Petra Karađorđevića. Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije u 4 navrata. Tokom njegovih mandata Srbija izašla kao pobednik u Carinskom ratu sa Austrougarskom, Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U svojoj politici oslanjao se na Nikolaja Hartviga i Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku. Učestvovao je u stvaranju jugoslovenske države, koju je zastupao na mirovnoj konferenciji u Versaju. Od 1921. do 28. jula 1924. i od 6. novembra 1924. do 1926. bio je premijer Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Biografija Po jednim izvorima rođen je na praznik Svetog Nikole 6/18. decembra,[1] a po drugim izvorima rođen je 19. decembra 1845.[2] ili 19/31. decembra 1845. godine.[3] Rođen je u Zaječaru od oca Petra i majke Pene. Njegov otac, bio je trgovac sa skromnim prihodima u Zaječaru.[4] Deda Nikole Pašića je bio pekar u Zaječaru. Nikola Pašić je imao brata Najdana i sestru Ristosju.[5] Kao i kod većine ostalih znamenitih ličnosti Balkana, i u slučaju Nikole Pašića postoje određeni izvori koji navode da Nikola Pašić nije bio Srbin već da je bio bugarskog[6] ili cincarskog[7] porekla. Međutim, sam Pašić je isticao da su njegovi preci iz tetovske okoline[8], tačnije iz sela Rogačeva u Staroj Srbiji.[9] U školu je krenuo veoma kasno, sa jedanaest godina.[10] Školovao se u vreme čestih preseljenja zaječarske gimnazije, tako da je zbog školovanja kao đak boravio u Negotinu i Kragujevcu. Gimnaziju je završio u 21. godini, uglavnom odličnim uspehom. Upisao je 1866. Tehnički fakultet Velike škole u Beogradu. Srpska vlada ga je kao odličnog studenta 1868. uputila na školovanje u Cirih. Studirao je tehničke nauke na Politehničkoj školi kao državni stipendista. Za vreme boravka u Švajcarskoj bio je blizak Svetozaru Markoviću. Tokom studija u Švajcarskoj upoznao se sa Perom Todorovićem, Perom Velimirovićem, Lazarom Pačuom, Jovanom Žujovićem i Mitom Rakićem. U martu 1872. završio je studije u Cirihu (na zgradi u kojoj je živeo, u januaru 1939. postavljena je spomen-ploča[11]). Po povratku u Srbiju Pašić se razišao sa Markovićem. Posle jednogodišnje prakse na izgradnji pruge Budimpešta—Beč vratio se u zemlju. U martu 1873. Pašić je došao u Beograd, a u maju iste godine postavljen je za podinženjera u ministarstvu građevina. Iako je po obrazovanju bio inženjer, najmanje se bavio svojom strukom. 30. juna 1875. godine raspuštena je Narodna skupština i raspisani novi izbori za 3. avgust. Tada je Pašić podneo ostavku na državnu službu, da bi se mogao kandidovati za narodnog poslanika, jer po ustavu od 1869. godine, državni činovnici nisu mogli biti birani za narodne poslanike. Ostavka mu tada nije bila primljena kako bi se sprečio njegov izbor, a nakon izbora je otpušten iz državne službe. Pašić se pridružio srpskim ustanicima u ustanku protiv turske vlasti. Politička karijera Nikola Pašić Nastanak Radikalne stranke i Timočka buna Političku karijeru otpočeo je 1878. godine kao narodni poslanik, izabran u Zaječaru. U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac. Godine 1881. kad je zvanično osnovana Narodna radikalna stranka, Pašić je bio prvi predsednik Glavnog odbora. Stranka je brzo stekla popularnost; radikali su na izborima septembra 1883. osvojili 54% glasova, dok je Napredna stranka koja je podržavala politiku kralja Milana Obrenovića dobila 30% glasova. Uprkos ubedljivoj pobedi radikala, proaustrijski nastrojeni kralj Milan, koji nije podnosio proruskog Pašića i Radikalnu stranku, za predsednika vlade nominovao je nestranačku ličnost Nikolu Hristića. Ovu nategnutu situaciju je još pogoršala odluka vlade da oduzme oružje od stanovništva pošto je trebalo da se osnuje redovna vojska. Kao posledica toga u istočnoj Srbiji izbila je Timočka buna. Kralj Milan je za bunu optužio radikale i poslao vojsku da uguši bunu. Pašić je jedva izbegao hapšenje pobegavši u Bugarsku; u decembru 1883. u odsustvu je osuđen na smrt. Još 21 osoba je osuđena na smrt, a 734 je zatvoreno.[a] Sledećih 6 godina Pašić je živeo u Bugarskoj i uživao je podršku bugarske vlade. Živeo je u Sofiji, gde je radio kao građevinski preduzimač i kratko vreme u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Čak je pokušao da učestvuje u unutrašnjoj politici Bugarske nakon izbora Ferdinanda Koburga za bugarskog kneza.[14] Bugarska podrška Pašiću je bila jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine počne Srpsko-bugarski rat. Posle teškog poraza u ratu, kralj Milan je amnestirao osuđene za učestvovanje u Timočkoj buni, ali ne i Pašiću, koji je ostao u izgnanstvu sve do Milanove abdikacije 1889. Par dana kasnije novoosnovana vlada na čelu sa radikalom Savom Grujićem je amnestirala Pašića. Vladavina Aleksandra Obrenovića Dana 13. oktobra 1889. Nikola Pašić je izabran za predsednika Narodne skupštine, i na toj funkciji će de jure biti do 9. januara 1892. Još dva puta je biran za predsednika Narodne skupštine, od 13. juna 1893. do aprila 1895. (mada je od septembra 1893. njegov zamenik Dimitrije Katić predsedavao skupštinom) i od 12. jula 1897. do 29. juna 1898. Takođe je bio izabran za gradonačelnika Beograda od 11. januara 1890. do 26. januara 1891. i ponovo od 22. januara 1897. do 25. novembra 1897. Kao gradonačelnik Beograda raspisao je veliki zajam i kaldrmisao glavne ulice. Nikola Pašić, spomenik na istoimenom trgu u Beogradu Pošto posle povratka iz izgnanstva Pašić nije odmah prihvatio da bude predsednik vlade, na ovu funkciju je prvi put izabran 23. februara 1891. Međutim, bivši kralj Milan se vratio u Srbiju u maju 1890. i ponovo počeo da vodi kampanju protiv Pašića i radikala. Kosta Protić, jedan od trojice regenata tokom maloletstva budućeg kralja Aleksandra Obrenovića, preminuo je 16. juna 1892. Po ustavu, trebalo je da Narodna skupština izabere novog regenta, ali pošto je ona bila na višemesečnom odmoru, Pašić je morao da sazove vanrednu sednicu. Jovan Ristić, najmoćniji među regentima, plašeći se da bi Pašić mogao da bude izabran za trećeg regenta i potkopa njegov položaj, odbio je da dozvoli vanrednu sednicu i Pašić je podneo ostavku na mesto predsednika vlade 22. avgusta 1892. Tokom svog mandata na mestu predsednika vlade, Pašić je takođe bio i ministar spoljnih poslova od 2. aprila i vršilac dužnosti ministra finansija od 3. novembra 1891. Nakon što je kralj Aleksandar državnim udarom proglasio sebe punoletnim pre vremena i raspustio regentstvo, ponudio je umerenom radikalu Lazaru Dokiću da formira vladu. Iako je Dokić dobio pristanak od nekih članova Radikalne stranke da učestvuju u vladi, Pašić je to odbio. Kako bi ga uklonio sa političke scene Srbije, Aleksandar je poslao Pašića kao specijalnog predstavnika srpske vlade u Sankt Peterburg u periodu 1893—1894. Zbog neslaganja sa unutrašnjom i spoljnom politikom kralja Aleksandra Obrenovića, ubrzo se razišao i sa njim. Godine 1896. kralj je primorao Pašića da odstupi od borbe za ustavne promene. Ipak, od 1897, bivši kralj Milan i kralj Aleksandar su vladali zajedno; kako obojica nisu volela Pašića, oni su ga osudili na 9 meseci zatvora jer je „Samouprava“ objavila jednu izjavu o Pašićevoj ranijoj opoziciji kralju Milanu. Pašić je tvrdio da je loše citiran, ali uzalud. „Ivanjdanski atentat” i preki sud Đura Knežević, bivši vatrogasac je 6. jula 1899. pokušao da ubije bivšeg kralja Milana (`Ivanjdanski atentat`). Te večeri Milan je objavio da je Radikalna stranka pokušala da ga ubije, pa su svi vodeći članovi partije uhapšeni, uključujući i Pašića, koji je tek izašao iz zatvora zbog svoje prethodne kazne. Milanove antiradikalske optužbe su bile bez osnova, pa je čak, Austrougarska, njegov najveći saveznik, priznala da Radikalna stranka nije umešana, uprkos tome što je Milan insistirao kod kraljevskog tužioca, Vasilija Simića da barem Nikola Pašić i Kosta Taušanović budu osuđeni na smrt. Austrougarska se plašila da će pogubljenje proruskog Pašića naterati Rusiju da interveniše i napusti sporazum iz 1897. koji je ostavljao Srbiju u statusu kvo. Iz Beča je Milanu poslat specijalni izaslanik koji ga je optužio da će Austrija bojkotovati dinastiju Obrenović ako Pašić bude pogubljen. Zatvoren i nesvestan mešanja Austrougarske, Pašić je priznao da je Radikalna stranka bila neverna prema dinastiji Obrenović. Kao deo sporazuma sa ministrom unutrašnjih poslova Đorđem Genčićem, vlada je zvanično izbacila ulogu Pašića iz svog izveštaja, pa je izgledalo da se Pašić poneo kukavički i podlegao pritisku. Pašić je osuđen na 5 godina, ali je odmah pušten.[15] Ovo je izazvalo unutrašnje sukobe u Radikalnoj stranci, jer su mlađi članovi predvođeni Ljubomirom Živkovićem i Ljubomirom Stojanovićem smatrali Pašića za kukavicu i izdajnika i osnovali su novu Samostalnu radikalnu stranku. Ostatak vladavine kralja Aleksandra Pašić je proveo van politike. Iako kralj Aleksandar nije voleo Pašića, on je često bio pozivan na konsultacije, ali se uzdržavao od davanja saveta i insistirao je da se više ne bavi politikom. Vladavina Petra Karađorđevića Nikola Pašić sa Kraljem Petrom I i pukovnikom Šturmom u Carskom selu 1910. godine. Nikola Pašić nije bio među zaverenicima koji su planirali ubistvo kralja Aleksandra. Plan je izvršen 29. maja 1903, pri čemu su ubijeni kralj i kraljica Draga, kao i predsednik vlade Dimitrije Cincar-Marković i ministar vojni Milovan Pavlović. Radikalna stranka nije formirala prvu vladu posle državnog udara, ali je pobedila na izborima 4. oktobra 1903. godine i ostala na vlasti skoro bez prekida narednih 15 godina. Pašić nije bio na čelu svih vlada Radikalne stranke, dozvoljavajući drugim članovima svoje stranke (i ponekad osobama koji nisu njeni članovi) da budu predsednici vlade. Radikali su se na početku protivili imenovanju Petra Karađorđevića za kralja, nazivajući njegovo imenovanje nezakonitim. Međutim, Pašić je promenio mišljenje kada je video da je narod prihvatio kralja Petra, koji je za razliku od svoja dva samovoljna prethodnika, bio obrazovan u zapadnoj Evropi i stoga umeren, demokratski vladar. Ispostaviće se da će u narednih dvadesetak godina, najveći sukob između kralja i predsednika vlada biti Pašićevo odbijanje da poveća kraljevsku godišnju platu. Nikola Pašić je bio ministar inostranih poslova u vladi Save Grujića od 8. februara 1904, a predsednik vlade je bio od 10. decembra 1904. do 28. maja 1905, zadržavši mesto ministra spoljnih poslova. U narednih 10 godina pod vođstvom Pašića i Radikalne stranke Srbija je napredovala, izrastajući u evropsku demokratsku državu, sa rastom privrede i političkog uticaja što je izazvalo stalne probleme sa Austrougarskom. Razglednica Balkanskih ratova 1912—1913. Kralj Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, generali Božidar Janković, Stepa Stepanović i Mihailo Živković Kako prikrivene austrougarske provokacije Srbije koje su se ticale srpskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, zvanično dela Osmanskog carstva pod austrougarskom okupacijom od 1878. i stvaranje problema izvozu robe iz Srbije preko Austrougarske nisu dali rezultate, Austrougarska je 1906. godine počela otvoreni carinski rat. Pašić je drugi put izabran za predsednika vlade 30. aprila 1906. i ostao na tom položaju do 20. jula 1908. godine. Austrougarska je zatvorila svoje granice, što je u početku izazvalo težak udarac na srpsku privredu, ali se ona kasnije oporavila i vratila razvijenija nego što je ranije bila, zbog vladine brze odluke da se Srbija preorijentiše na zapadnoevropske države. Kao jedan od uslova normalizovanja odnosa sa Ujedinjenim Kraljevstvom, Pašić je primorao neke učesnike Majskog prevrata u prevremenu penziju, topove je kupovao od Francuske, sklopio je trgovinski ugovor sa Bugarskom i Osmanskim carstvom oko upotrebe luke Solun za izvoz srpske robe. U jeku Carinskog rata, Austrougarska je 1908. godine zvanično anektirala Bosnu i Hercegovinu, što je izazvalo masovne proteste i političku nestabilnost u Srbiji, ali je Pašić uspeo da smiri situaciju. U to vreme, Pašićev najveći saveznik, Ruska Imperija, nije bila od velike pomoći pošto je bila poražena od Japana u Rusko-japanskom ratu i u nizu revolucija. Pašić sa Knezom Aleksom u Vranju 26. oktobra 1912. godine. Pašić je formirao još dve vlade (od 24. oktobra 1909. do 4. jula 1911. i od 12. septembra 1912). Bio je jedan od ključnih učesnika osnivanja Balkanskog saveza što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat u kojoj je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Stare Srbije (t.j. severa Raške oblasti, Kosova, delova Metohije i Vardarske Makedonije) od Osmanskog carstva. Bio je predsednik delegacije Srbije na mirovnoj konferenciji u Bukureštu 1913. Pašić je bio u sukobu sa nekim vojnim krugovima oko načina upravljanja novostečenih teritorija. Zalagao se da one budu uključene u srpski politički i administrativni sistem kroz demokratske izbore, dok je vojska tražila da zadrži te teritorije pod vojnom okupacijom. Posle jedne godine napetosti, Pašić je smenio vojnog upravnika Stare Srbije i zakazao izbore za 1914, ali ih je sprečio Prvi svetski rat. Prvi svetski rat Predsednik vlade N. Pašić na međusavezničkoj konferenciji 27. i 28. marta 1916. Predsednik vlade N. Pašić, među oficirima 1. srpske dobrovoljačke divizije u Odesi Pašićeva vlada zajedno sa predstavnicima stranaka iz opozicije sa jedne i Jugoslovenski odbor sa druge su doneli Krfsku deklaraciju 20. jula 1917. Početkom 1915. godine, kao predsednik srpske vlade, Nikola Pašić poziva jeromonaha Nikolaja Velimirovića u Niš i upućuje ga u Englesku i SAD da propagira srpsku pravednu borbu i da suzbija austrijsku propagandu protiv Srbije. Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. Po stranačkom sporazumu prvi predsednik vlade Kraljevine SHS je trebalo da bude Nikola Pašić, ali je regent Aleksandar mandat dao Stojanu Protiću da bi oslabio Pašićev položaj, a Pašića poslao kao delegata na Parisku mirovnu konferenciju.[16] Kraljevina SHS Bio je predsednik delegacije Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. Bio je jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921. godine, kojim je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca dobila oblik unitarne monarhije. Kasnije je kralju Aleksandru Karađorđeviću počela da smeta Pašićeva ličnost, odvojio se od njega i uklonio ga sa položaja predsednika vlade. Godine 1923. postao je počasni građanin Pančeva. Sve do svoje smrti Pašić je vodio borbu da očuva kontrolu na sve više izdeljenijoj Radikalnoj stranci. U vreme Pašićevog podnošenja ostavke i imenovanja Nikola Uzunovića za premijera, u Radikalnoj stranci su se pojavile tri struje: struja Ljubomira Jovanovića koja je pomagala kralju Aleksandru u isterivanju Pašića, srednja struja Nikole Uzunovića i Pašićeva struja. Pašićeva struja je bila privremeno uspešna tako što je uspela da isključi Jovanovića iz Glavnog odbora.[17] Bio je na audijenciji kod kralja Aleksandra 9. decembra 1926. tokom koje je kralj izneo neke kritike na račun Pašićevog sina i nije mu poverio novi mandat predsednika vlade. Potresen ovim događajem Pašić je iznenada preminuo sutradan 10. decembra 1926. od moždanog udara, u 81. godini života. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U političkom životu Srbije, Pašić je proveo 48 godina. Aktivno se bavio politikom do smrti. Posle Pašićeve smrti, nijedan radikalski političar nije mogao da uporedi sa njegovim autoritetom.[18] Dobio je više odlikovanja među kojima su visoki ruski Orden Belog orla sa brilijantima, ruski Orden Svetog Aleksandra Nevskog, rumunski Orden Karola, turski Orden Osmanlije i Orden Karađorđeve zvezde.[19] Nasleđe U politici se dokazao kao mudar, staložen i uporan političar. Govorio je: Srbi jesu mali narod, ali većeg između Beča i Carigrada nemamo. Osim toga, on je bio ćutljiv po prirodi i imao je uzrečicu „ovaj“. Bio je poznat po nadimku Baja. Spomen-ploča na njegovom domu je otkrivena povodom 10-godišnjice smrti.[20] Januara 1939. otkrivena je spomen-ploča u Cirihu na kući u kojoj je kao student stanovao Nikola Pašić, događaju je prisustvovao predsednik vlade Milan Stojadinović, a „Politika“ od 13. januara 1939. posvetila je tome celu naslovnu stranu. O životu i radu Nikole Pašića objavljeno je više knjiga, pomenimo neke od njih: Miodrag Dimitrijević: „Nikola Pašić u hodu istorije“ 2005. (190 str) Živorad Lazić: „Pašić i četiri kralja“ 2005. (320 str) Latinka Perović: „Nikola Pašić u narodnoj skupštini“ 1997. (780 str) U Zaječaru je 1992. osnovana zadužbina „Nikola Pašić“. U Srbiji je postojala Srpska radikalna stranka „Nikola Pašić“, a danas još uvek deluje Srpska radikalna stranka ali one nemaju kontinuitet sa Narodnom radikalnom strankom, budući da je dugo vremena u Jugoslaviji postojao jednopartijski sistem. U Beogradu postoji Trg Nikole Pašića i na njemu impozantan spomenik Nikoli Pašiću od bronze, visine 420cm. Takođe, Zaječar je svom sugrađaninu podigao spomenik na istoimenom trgu. Porodični život Nikola Pašić se oženio Đurđinom Duković, ćerkom bogatog tršćanskog trgovca žitom, Srbina.[21] Venčali su se u Firenci, u ruskoj crkvi, a ne u Trstu, u srpskoj, jer je tako želeo mladoženja, da se ne bi mnogobrojni Srbi koji žive u Trstu sjatili na dan venčanja. Nikola Pašić je imao sina Radomira i ćerke Daru i Pavu. Njegov sin Radomir bio je poznat po raznim korupcijskim aferama i zagorčavao je Pašiću život. Rade je imao dva sina Nikolu (završio prava na Oksfordu, rođen 1918) i Vladislava (arhitekta, umro 1978. godine u Ženevi). Nikola Pašić Drugi (1918—2015) živeo je u Torontu gde je osnovao i dugo godina vodio Srpsku nacionalnu akademiju.[22] Pašićev sinovac Radomir Najd. Pašić (*1894 – †1939) bio je načelnik ministarstva pravde.[23] Njegov rođak bio je i politikolog Najdan Pašić (*1922 – †1997), čiji je unuk Marko Đurić (*1983), političar i diplomata. Kritike Nikole Pašića Kuća u kojoj je živeo i umro Nikola Pašić, Beograd ugao Francuske i Jevremove Tabla na kući u kojoj je umro Nikola Pašić Bilo je i u njegovo vreme i kasnije raznih kritika na račun Nikole Pašića. Pera Todorović, raniji saborac iz Radikalne stranke, dao je sledeći opis: „Pašić je do veka bio strašan smetenjak, šeprtljan i oklevalo. Večito šeprtljanje i kubura - to je najbitnija karakterna crta Pašićeva. Pri svakoj malo ozbiljnijoj stvari on se ustumara, vije se kao duša grešnika, i ne znaš da li se više uskuburio pred mišlju ili pred delom. On nikada ne zna jasno ni šta hoće ni šta neće. On hoće sve i neće ništa. On događajima ne izlazi u susret, on uvek geguca za njima“. Neposredno nakon Pašićeve smrti njegovu političku ličnost i delovanje kritikovao je Jaša Prodanović u časopisu Nova Evropa koji je uređivao takođe oštar Pašićev kritičar Milan Ćurčin. Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema svom sinu Radetu koji je pod izgovorom bolesti bio oslobođen učešća u ratu i bančio je po Parizu. O Pašićevoj velikom bogatstvu Rajs kaže: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica i ništa više.“[24] Njegovo ime će ostati u istoriji više zbog toga što je vezano za velike događaje, nego zato što su ti događaji vezani za njega. — Otokar Keršovani (hrvatski komunista) Anegdote Bio je poznat kao duhovit čovek i iza njega su ostale mnoge anegdote. Na pitanje novinara prilikom jednog izlaska iz skupštine, posle zasedanja, „Šta ima novo?“ odgovorio je: „Ne znam. Nisam još čitao Politiku“. Prilikom jednog zasedanja iznerviran upotrebio je neke „jače“ reči. Jedan poslanik iz klupe je dobacio „Ovako nešto Gledston (tadašnji predsednik engleskog parlamenta) nikad ne bi rekao u skupštini!“. Baja je odgovorio „Kakvi ste vi Englezi, takav sam ja Gledston!“ Pri jednom prijemu slovenačkih preprodavaca u leto 1913. godine, Nikola Pašić je pozdravio vođu delegacije: „A vi ste Slovaci“, na šta mu je zaprepašćeni mladić odgovorio: „Ne, ja nisam Slovak, nego Slovenac“. No Pašić se nije dao zbuniti: „Znam, Slovenci i Slovaci su gotovo jedno isto.“[25] U popularnoj kulturi U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Nikole Pašića je glumio Petar Kralj.[26] Televizijska miniserija Poslednja audijencija zasnovana na biografiji Nikole Pašića u režiji Đorđa Kadijevića je snimljena 2008. godine u produkciji RTS-a.[27][28] U filmu Kralj Petar Prvi iz 2018. i istoimenoj seriji iz 2019. godine, lik Nikole Pašića je glumio Marko Baćović. Napomene Kralj Milan Obrenović pomilovao je neke stranačke prvake, u čemu je veliku ulogu odigrala dr Marija Fjodorovna Zibold, lekarka koju je Pašić upoznao još na studijama u Švajcarskoj, a koja je u Srbiju došla sa ruskom sanitetskom misijom tokom Prvog srpsko-turskog rata i tu ostala do kraja života.[12] Po gušenju Timočke bune ona je širom Srbije prikupljala potpise podrške za njihovo pomilovanje i na kraju peticiju lično predala kralju Milanu. Stranački prvaci su oslobođeni, ali je Marija proterana iz Srbije, u koju se vratila tek 1903. kada se politička situacija u Srbiji promenila.

Kao na slikama Skz Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda

Kao na slikama Lepo očuvano za antikvarnu knjigu Srpska književna zadruga ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Алексеј Јелачић СКЗ, 1929 Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век. У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно- политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу. У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу - Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као `Црвени` или `Галички Руси`, `Русини`, `Галичани` или просто `Руси` остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана. У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама. Толико, као уводна реч, у моје дело. Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски. Др. А. Јелачић. ГЛАВА I Источно-европска равница пре почетка руске државе Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих `варвара` долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне `који доје кобиле`. Они се хране `млеком` и заслужују `дивљење` (`Илијада` XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, `отац историје`. Цео простор на северу од `Понта Еуксинског` (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. `Нисам могао сазнати`, вели Херодот, `тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други - да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.` На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других - то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори отоме, како је монархиска власт код `царских` Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски. Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца. Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер `граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу` (`Германија`, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра. Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу. Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара. Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана `городишча` т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих `городишча` сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. `земљом градова`; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: `Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани - 70, Северјани - 325`. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина `градова` руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадњици, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље. Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовимазакопаним у земљу (руски `клады`) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване `волоке` или `превлаке` т.ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т.зв. преграда (руски `пороги`). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т.зв. `Вареги` руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове оечи, т.ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу `О управи царства` (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена - Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера - Кривићи, у басену реке Брезине - Дреговићи, у басену Припета - Древљани, у басену Сожа - Радимићи, на Десни - Северјани, на средњем Дњепру око Кијева - Пољани, на горњој Десни и њеном нритоку Сајму и на горњој Оци - Вјатићи, на југ од Древљана - Волињани, на јужном Бугу - Тиверци, на Дњестру - Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима. .... ruska ruskog naroda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istorija jednog Nemca - Sebastijan Hafner Secanja 1914 - 1933 Tekst Istorija jednog Nemca napisan tridesetih godina ovoga veka, doživeo je četrnaest izdanja u Nemačkoj. Hafner pokazuje šta je jedan inteligentan i pre svega pošten Nemac znao o neizrecivoj prirodi nacizma, u vreme kada je nadmoćna većina njegovih zemljaka tvrdila da o tome ne zna ništa i da protiv zla nisu mogli da deluju. Povez: tvrd Format: 14×21 Str: 224 Raimund Pretzel (27. prosinca 1907. - 2. siječnja 1999.),[1] poznatiji pod pseudonimom Sebastian Haffner, bio je njemački novinar i povjesničar. Kao emigrant u Britaniji tijekom Drugog svjetskog rata, Haffner je tvrdio da je smještaj nemoguć ne samo s Adolfom Hitlerom nego i s njemačkim Reichom s kojim se Hitler kockao. Mir se mogao osigurati samo vraćanjem unatrag `sedamdeset pet godina njemačke povijesti` i vraćanjem Njemačke u mrežu manjih država.[2] Kao novinar u Zapadnoj Njemačkoj, Haffnerov svjesni napor `da dramatizira, da razlike gurne na vrh,`[3] ubrzao je prekide s urednicima i liberalnim i konzervativnim. Njegovo uplitanje u aferu Spiegel 1962. i njegov doprinos `antifašističkoj` retorici studentske Nove ljevice naglo su podigli njegov profil. Nakon razlaza s časopisom Stern 1975., Haffner je proizveo vrlo čitane studije usredotočene na ono što je vidio kao sudbonosni kontinuitet u povijesti njemačkog Reicha (1871.–1945.). Njegovi posthumno objavljeni prijeratni memoari Geschichte eines Deutschen: Die Erinnerungen 1914–1933 (Defying Hitler: a Memoir) (2003)[4] pridobili su mu nove čitatelje u Njemačkoj i inozemstvu. Haffner je rođen 1907. kao Raimund Pretzel u Berlinu. Tijekom ratnih godina 1914–18. pohađao je osnovnu školu (Volkschule) kojoj je ravnatelj bio njegov otac Carl Pretzel. Ovih se godina ne sjeća oskudica, nego vojnih biltena čitanih s uzbuđenjem nogometnog navijača koji prati rezultate utakmica. Haffner je vjerovao da je upravo iz ovog iskustva rata od strane generacije školaraca kao `igre između nacija`, zanosnije i emocionalno zadovoljavajuće od bilo čega što mir može ponuditi, nacizam izvući veliki dio svoje `privlačnosti`: `svoju jednostavnost, njegova privlačnost mašti i poletno djelovanje, ali i njegova netolerancija i okrutnost prema unutarnjim protivnicima.`[5] Nakon rata Haffner je prvo pohađao gimnaziju u centru grada, Königstädtisches Gymnasium Berlin na Alexanderplatzu. Ovdje se sprijateljio s djecom vodećih gradskih židovskih obitelji u poslovanju i slobodnim profesijama. Bili su ranorani, kultivirani i lijevo nastrojeni.[6] Međutim, njegova se adolescentska politika okrenula udesno nakon što se 1924. preselio u Schillergymnasium u Lichterfeldeu, na koji su bile pretplaćene obitelji u vojsci. Haffner je kasnije primijetio: `Cijeli moj život određen je mojim iskustvima u ove dvije škole`.[7] Hitler i egzil Nakon siječnja 1933., Haffner je kao student prava svjedočio raspoređivanju SA kao `pomoćne policijske snage` i, nakon ožujskog požara u Reichstagu, njihovom progonu židovskih i demokratskih pravnika sa sudova. Ono što ga je najviše šokiralo u ovim događajima bilo je potpuno odsustvo `bilo kakvog čina hrabrosti ili duha`. Suočeni s Hitlerovim usponom, činilo se kao da je `milijun pojedinaca istovremeno doživjelo živčani kolaps`. Bilo je nevjerice, ali otpora nije bilo.[8] Doktorsko istraživanje omogućilo je Haffneru da se skloni u Pariz, ali ne mogavši ​​se učvrstiti u gradu, vratio se u Berlin 1934. Nakon što je već objavio neku kraću prozu kao serijski romanopisac za Vossische Zeitung, mogao je zarađivati ​​za život pišući feljtone za stilske časopise u kojima su nacisti `tolerirali određenu kulturnu estetsku isključivost`.[9] No, pooštravanje političke kontrole i, što je hitnije, trudnoća njegove djevojke novinarke, koja je prema Nürnberškim zakonima klasificirana kao Židovka, potaknuli su emigraciju. Godine 1938. Erika Schmidt-Landry (rođena Hirsch) (1899-1969) uspjela se pridružiti bratu u Engleskoj, a Haffner ju je, po nalogu Ullstein Pressa, mogao pratiti. Vjenčali su se tjednima prije rođenja sina Olivera Pretzela.[10] Britanska objava rata Njemačkoj 3. rujna 1939. spasila je Haffnera od deportacije. Kao neprijateljski vanzemaljci Haffner i njegova supruga bili su internirani, ali su u kolovozu 1940. među prvima pušteni iz logora na otoku Man. U lipnju je izdavač Georgea Orwella Fredric Warburg objavio Njemačka, Jekyll and Hyde, Haffnerovo prvo djelo na engleskom i prvo za koje je, kako bi zaštitio svoju obitelj u Njemačkoj, upotrijebio imena koja je trebao zadržati: Sebastian (od Johanna Sebastiana Bacha) i Haffner (iz Mozartove Haffnerove simfonije). U Donjem domu postavljena su pitanja zašto je priveden autor tako važne knjige.[11] Lord Vansittart opisao je Haffnerovu analizu `Hitlerizma i njemačkog problema` kao `najvažniji [...] koji se još pojavio`.[12] Politički emigrant Njemačka: Jekyll i Hyde U polemici koja je uvježbavala teme njegovog kasnijeg povijesnog rada, Haffner je ustvrdio da je Britanija bila naivna kada je proglasila svoju `svađu` samo s Hitlerom, a ne s njemačkim narodom. Hitler je `stekao više pristaša u Njemačkoj i približio se apsolutnoj moći nego bilo tko prije njega`, a to je učinio `manje-više normalnim sredstvima uvjeravanja i privlačnosti`. To nije značilo da je `Hitler Njemačka`, ali je bilo ishitreno pretpostaviti da ispod hvaljenog jedinstva Njemačke ne postoji ništa osim `nezadovoljstva, tajne opozicije i potisnute pristojnosti`.[13] Nijemci su u rat ušli podijeljeni. Manje od jednog od pet bili su pravi bhakte, `pravi nacisti`. Nikakvo razmatranje, čak ni `boljševička prijetnja`, nije moglo pomiriti ovaj `moralno nedostupan` dio Nove Njemačke sa stabilnom Europom. Antisemitizam koji je njihova `značka` nadmašio je svoj izvorni motiv: ispuštanje Hitlerovih privatnih ogorčenosti, žrtveno janje manjine kao sigurnosni ventil za antikapitalističko raspoloženje. Funkcionira prije kao `sredstvo selekcije i suđenja`, identificirajući one koji su spremni, bez izgovora, progoniti, loviti i ubijati i tako biti vezani za Vođu `željeznim lancima zajedničkog zločina`. Hitler, pak, (`potencijalni samoubojica par excellence`) priznaje samo odanost vlastitoj osobi.[14] Veći broj Nijemaca – možda četiri od deset – želi samo vidjeti leđa Hitleru i nacistima. Ali `neorganizirani, obeshrabreni i često u očaju`, vrlo se malo njih poistovjećuje s potopljenom političkom oporbom, koja je i sama podijeljena i zbunjena. Rame uz rame žive s otprilike jednakim Nijemcima koji , strahujući od daljnjeg Versaillesa, podnose `predaju osobnosti, vjere i privatnog života` pod Hitlerom kao `domoljubnu žrtvu`. Preko svojih generala, ovi lojalisti Reichu mogli bi na kraju tražiti sporazume sa saveznicima, ali Haffner je pozvao na oprez. Sve što je manje od odlučnog prekida sa status quo ante samo bi se vratilo u `latentno i pasivno stanje` Reichov oživljavajući duh uvećanja i `vulgarnog obožavanja sile`.[15] Da bi u Europi postojala sigurnost, Haffner je inzistirao (u izvornom kurzivu) da `[Njemački Reich] mora nestati, a posljednjih sedamdeset pet godina njemačke povijesti mora biti izbrisano. Nijemci se moraju vratiti svojim koracima do točke u kojoj su krenuo krivim putem - do godine 1866` (godina kada je na bojnom polju kod Königgrätza Pruska uklonila austrijsku zaštitu od manjih njemačkih država). Artikulirajući tezu koju je trebao opširno braniti svoje posljednje (diktirano) djelo, Von Bismarck zu Hitler (1987.), Haffner je ustvrdio da „Ne može se zamisliti mir s pruskim Reichom koji je rođen u to vrijeme i čiji je posljednji logički izraz ne osim nacističke Njemačke`.[16] Njemačku treba vratiti na povijesni obrazac regionalnih država vezanih konfederalnim aranžmanima koji su europski, a ne isključivo nacionalni.[17] Istodobno, Haffner je priznao da bi dio privlačnosti Nijemaca bio to što bi, prenamijenjeni u Bavarce, Rajne i Sase, mogli izbjeći odmazdu saveznika. “Ne možemo se”, smatrao je, “i osloboditi njemačkog Reicha i, identificirajući njegove `države sukcesije`, kazniti ih za njegove grijehe”. Ako su saveznici željeli da mentalitet Reicha umre - `za što je postojala svaka mogućnost nakon katastrofe nacizma` - onda je novim državama trebalo dati `pravednu šansu`.[18] Churchill Postojala je priča da je Churchill naredio svakom članu svog ratnog kabineta da pročita Haffnerovu knjigu. Da je istina, odnos bi bio obostran. Od svih njegovih kasnijih radova, Haffner je rekao da mu je njegova kratka biografija Winston Churchill (1967.) bila najdraža.[19] Kada je 1965. Churchill umro, Sebastian Haffner je napisao `činilo se kao da nije pokopan običan smrtnik, već sama engleska povijest`. Ipak, Haffner je bio razočaran što Churchill nije prihvatio njegove ideje za Njemačku legiju slobode, njemačku akademiju u egzilu i njemački odbor. Premijer je bio spreman koristiti antinacističke Nijemce kao savjetnike, tehničke stručnjake i agente u specijalnim snagama, ali nije smjelo postojati londonski ekvivalent moskovskom `Nacionalnom odboru za slobodnu Njemačku`. Neal Ascherson ipak vjeruje da je moguće da su neke od Churchillovih ideja o poslijeratnoj Njemačkoj imale `korijene u dijelovima Haffnerove knjige`.[20] Poslijeratno novinarstvo Njemačka divizija Godine 1941. David Astor pozvao je Haffnera da se pridruži The Observeru kao politički dopisnik, dok ga je Edward Hulton angažirao kao suradnika popularnog Picture Posta. Inozemni urednik Observera i utjecajan u Engleskoj, Haffner je 1948. postao naturalizirani britanski državljanin. Kroz takozvani Shanghai Club (nazvan po restoranu u Sohou) družio se s lijevo orijentiranim i emigrantskim novinarima, među kojima su E. H. Carr, George Orwell, Isaac Deutscher, Barbara Ward i Jon Kimche[21]. David Astor je po povratku s ratne službe aktivnije sudjelovao u uređivačkim poslovima i došlo je do sukoba mišljenja. Nakon putovanja u Sjedinjene Države iz McCarthyjeve ere, Haffner se zapalio u Sjevernoatlantski savez,[22] i (zajedno s Paulom Setheom iz Frankfurter Allgemeine Zeitunga)[23] nije htio odbaciti kao blef Staljinovu notu iz ožujka 1952. ponuda sovjetskog povlačenja u zamjenu za njemačku neutralnost. Godine 1954. prihvatio je financijski velikodušnu ponudu da se prebaci u Berlin kao njemački dopisnik The Observera.[24] U Njemačkoj je Haffner također pisao za konzervativni nacionalni Die Welt, koji je tada uređivao veteran Kapp Putcha, Hans Zehrer. Izdavač Axel Springer dopustio je raspravu o neutralnosti (`austrijskom rješenju`) kao temelju za konačnu njemačku nagodbu,[25] što se nije definitivno odbacilo sve do izgradnje Berlinskog zida u rujnu 1961. godine. Haffner se pridružio Springeru u ogorčenju protiv neučinkovitosti odgovora zapadnih saveznika na zatvaranje Sovjetskog bloka u Njemačkoj, stav koji je potaknuo njegov konačni raskid s Astorom i The Observerom.[24] U skladu sa svojom vizijom nakon Reicha iz 1940., Haffner se u načelu nije protivio postojanju druge njemačke države. Godine 1960. spekulirao je o budućnosti DDR-a kao `Pruske slobodne države` poigravajući se, možda, nacionalboljševističkim idejama Ernsta Niekischa.[26] Nakon konsolidacije zida, i u raskidu s Axelom Springerom, [27] Haffner nije trebao vidjeti drugu alternativu osim formalno priznati Istočnu Njemačku sovjetskog bloka. Od 1969. podržavao je Ostpolitik novog socijaldemokratskog kancelara Willa Brandta.[28][29] Afera Spiegel Dana 26. listopada 1962. u hamburškim uredima Der Spiegela izvršena je racija d zatvorila policija. Uhićeni su izdavač Rudolf Augstein, zajedno s dva glavna urednika tjednika i novinarom. Ministar obrane Franz Josef Strauss iznio je optužbe za izdaju (Landesverrat) u vezi s člankom u kojem se detaljno opisuje NATO projekcija `zamislivog kaosa` u slučaju sovjetskog nuklearnog napada i kritizira nespremnost Vlade. U izjavi koju je kasnije bio dužan poreći, Strauss je zanijekao da je pokrenuo policijsku akciju.[30] Springer mu je ponudio tiskare, teletipove i uredski prostor kako bi Der Spiegel mogao nastaviti objavljivati.[31] No, po cijenu svakog daljnjeg pristupa Die Weltu Haffner je u Süddeutsche Zeitungu (8. studenog 1962.) izjavio o kršenju slobode tiska i ustavnih normi. Pozivajući se na bauk republikanskog kolapsa 1933., Haffner je tvrdio da je njemačka demokracija u ravnoteži. Poistovjećujući se s onim što se moglo smatrati ključnom prekretnicom u kulturi Savezne Republike daleko od poštovanja koje je zahtijevala stara Obrigkeitsstaat (autoritarna država)[32] Haffner je pronašao novo i liberalnije čitateljstvo u Frankfurter Allgemeine Zeitungu, i s tjednicima Die Zeit i Stern magazinom.[24] Studentski prosvjed i kampanja protiv Springera Zajedno s mladim piscima i aktivistima nove poslijeratne generacije, Haffner je vjerovao da Savezna Republika plaća cijenu za Adenauerovo pragmatično odbijanje da vrši pritisak na obračun zločina iz nacističke ere. Uz implicitno pozivanje na njih, u Stern Haffner je kao `sustavni, hladnokrvni, planirani pogrom` osudio policijske nerede u zapadnom Berlinu u kojima je ubijen studentski prosvjednik Benno Ohnesorg.[33] Dana 2. lipnja 1967., okupljeni razotkrivanjem Ulrike Meinhof u časopisu New Left konkret njemačkog suučesništva u pahlavijevoj diktaturi, studenti su demonstrirali protiv posjeta iranskog šaha. Kada su iranski protudemonstranti, uključujući agente šahove obavještajne službe, napali studente, policija se pridružila sukobu premlaćivajući studente u sporednu ulicu gdje je policajac ispalio svoju bočnu ruku.[34] Doprinoseći konkretu (kasnije se pokazalo da su ga subvencionirali Istočni Nijemci)[35] Haffner je napisao da je `Studentskim pogromom 2. lipnja 1967. fašizam u Zapadnom Berlinu skinuo masku`.[36][37] Sve više usredotočeni na rat u Vijetnamu (`Auschwitz naše generacije`),[38] mnogi, uključujući Haffnerovu kćer Sarah,[39] usmjerili su svoj bijes na njegovog bivšeg poslodavca, Axela Springera. Nakon pokušaja atentata na socijalističkog studentskog vođu Rudija Dutschkea 11. travnja 1968., Springerovi naslovi (Bild : “Studenti prijete: Uzvraćamo udarac”,[40] “Zaustavite teror mladih crvenih-odmah!”)[41] ponovno optužen za poticanje.[37] Morgenpost je odgovorio na prosvjednu blokadu svojih tiska predlažući paralele s Kristalnom noći: `tada su Židovima oteli njihova imovina; danas je Springer koncern taj koji je ugrožen`.[42] Ulrike Meinhof Brandtovi socijaldemokrati niti Stern nisu cijenili Haffnerov doprinos ovom guranju `različitosti na vrh` (`Zuspitzung`)[3], a posebno ne nakon što je Meinhof poduzela ono što je smatrala sljedećim logičnim korakom u borba s `fašizmom`. `Prosvjed`, napisala je, `je kada kažem da mi se ovo ne sviđa. Otpor je kada stanem na kraj onome što mi se ne sviđa.`[43] Dana 19. svibnja 1972., frakcija Crvene armije (` Baader Meinhof Gang`) bombardirao je Springerovo sjedište u Hamburgu, ozlijedivši 17 ljudi. Tjedan dana prije nego što su preuzeli svoju prvu žrtvu, američkog časnika ubijenog cijevnom bombom u američkom vojnom stožeru u Frankfurtu na Majni.[44] Poput romanopisaca Heinricha Bölla i Gunthera Grassa, Haffner nije odolio iskušenju, stavljajući Meinhofova djela u perspektivu, daljnjeg napada na Bild;[45] `nitko`, tvrdio je, nije učinio više da zasadi `sjeme svijeta`. nasilja` nego Springer novinarstvo.[46][45] Ipak, Haffner je izrazio užasnutost brojem ljudi na lijevoj strani za koje je vjerovao da bi, ako bi ga zamolili, ponuditi odbjeglu Ulrike krevet za noćenje i doručak. Ništa, upozorio je, ne može poslužiti za diskreditaciju ljevice i predanosti reformama više od romantiziranja terorizma.[47] Slavimo novi liberalizam Haffner se nije složio s strogošću nekih sigurnosnih mjera koje je odobrila Brandtova vlada. Prigovorio je Radikalenerlass-u (Anti-radikalnom dekretu) iz 1972. godine koji je uspostavio Berufsverbot koji zabranjuje određena zanimanja u javnom sektoru osobama s `ekstremnim` političkim stavovima. Marksisti, tvrdio je, moraju moći biti učitelji i sveučilišni profesori `ne zato što su liberali, već zato što smo mi liberali` (Stern, 12. ožujka 1972.). Međutim, Haffner više nije spominjao policijske `pogrome` ili režimski neofašizam. Šezdesetih godina prošlog stoljeća policija je možda tukla demonstrante na ulicama, ali nitko, usprotivio se, nikada nije `čuo da su ih mučili`.[48] Zapadna Njemačka se promijenila. Možda nije učinio dovoljno da se pomiri s poviješću Reicha, ali je, u Haffneru `s pogled, `udaljio se od toga s lakoćom kakvu nitko nije očekivao`. Stari autoritarizam, osjećaj da ste `subjekt` države, bio je `passé`. Atmosfera je postala `liberalnija, tolerantnija`. Iz nacionalističkog, militarističkog Volka proizašla je relativno skromna, kozmopolitska (`weltbürgerlich`) javnost.[48] Ipak, za neke od Haffnerovih čitatelja trebalo je postojati još jedno, i `apsurdno`, volte lice.[49] `Dalje ruke` od Francove Španjolske U listopadu 1975. uredništvo časopisa Stern odbilo je Haffnerov podnesak uz obrazloženje da je prekršila opredijeljenost časopisa prema `demokratskom ustavnom poretku i progresivno-liberalnim principima`.[50] U onome što je trebalo dokazati svoju posljednju primjenu smrtne kazne, 27. rujna 1975. (samo dva mjeseca prije Francove smrti) Španjolska je pogubila dva člana naoružane baskijske separatističke skupine ETA i tri člana Revolucionarne antifašističke patriotske fronte (FRAP) zbog ubojstva policajaca i civilne garde. Ne samo da se Haffner odbio pridružiti općoj međunarodnoj osudi, nego se činilo da je pozitivno branio španjolsku diktaturu. U djelu provokativno nazvanom `Ruke od Španjolske`, ustvrdio je da Španjolska nije prošla loše u svojih trideset i šest godina pod Francom. Možda nije bilo političke slobode, ali je bilo ekonomske modernizacije i napretka.[51] Mnogima se činilo da je Haffner pretjerao sa svojom reputacijom provokatora, enfant terrible. Čitateljstvo mu je navodno opadalo: već je pao s liste vodećih zapadnonjemačkih novinara Allensbach instituta.[49] Haffner je dopustio da se možda kretao desno dok se Stern kretao lijevo. U svom posljednjem tekstu u Sternu u listopadu 1975., Haffner je tvrdio da nije požalio što je podržao Brandtovu Ostpolitik ili promjenu režima iz demokršćanskog u socijaldemokratski. To je bilo `neophodno`. Ali priznao je neko razočaranje. Relaksacija hladnoratovskih tenzija nije donijela mnogo toga (DDR je, ako ništa drugo, očvrsnuo `otkad smo bili ljubazni prema njima`), a interno, BRD, Savezna Republika, doživjela je bolja vremena.[52] Od Bismarcka do Hitlera U dobi od 68 godina Haffner se odlučio posvetiti svojim popularnim komentarima o njemačkoj povijesti. Već su neke od njegovih serijalizacija u Sternu pretvorene u bestselere. Die verratene Revolution (1968.), Haffnerova optužnica protiv socijaldemokrata u slomu 1918. kao lojalista Reichu, doživjela je trinaest izdanja. Kao i sav njegov rad, ostao je bez fusnota, napisan za popularnu publiku (Haffner je tvrdio da mrzi knjige koje ne možeš ponijeti u krevet).[53] Anmerkungen zu Hitler (1978.) (objavljen na engleskom kao The Meaning of Hitler) prodan je u milijun primjeraka. (Golo Mann ju je nazvao `duhovitim, originalnim i pojašnjavajućim knjigom... izvrsno prikladnom za raspravu u višim razredima škola`) [54] Proširujući svoj ratni `psihogram Führera` u Njemačkoj: Jekyll i Hyde, knjiga stavio Hitlera u sjenu revolucije koju su Ebert i Noske izdali.[55] Hitler, priznao je Haffner, nije bio Prus. Pruska je bila `država utemeljena na zakonu`, a njezina politika nacionalnosti uvijek je `pokazivala plemenitu toleranciju i ravnodušnost`.[56] No, sažeto u Haffnerovoj posljednjoj knjizi, Von Bismarck zu Hitler (1987), ostala je šira teza. Kroz `revolucije` 1918. i 1933. Reich koji je stvorio Pruski izdržao je s istim poticajnim uvjerenjem. Djelomično iz svoje geopolitičke izloženosti, Reich je bio ili velika sila ili će propasti.[57] S obzirom na njihovo iskustvo s ovim Reichom, Haffner je bio uvjeren da njemački susjedi nikada neće dopustiti nasljednika:[58] `zvona za uzbunu bi se oglasila ako bi se novi blok snaga od 80 milijuna snaga ponovno podigao na njihovim granicama.`[59] ] Smrt i obitelj Godine 1989./90., dok je Gorbačov pomrsio svoje proračune i Zid je pao, Haffner se navodno bojao da su Nijemci bili manje ublaženi traumama iz 1945. – poukama koje je pokušao izvući – nego posljedicama podjele njihove zemlje. Nije bio siguran hoće li Nijemce možda ponovno zahvatiti nacionalna megalomanija.[60] Prema riječima njegove kćeri Sarah, miran tijek ujedinjenja mu je bio ugodan, ali ga je, možda, osjećao oštrije da je nadživio svoje vrijeme.[19] Haffner je preminuo 2. siječnja 1999. u 91. godini. Christa Rotzoll, novinarka s kojom se Haffner oženio nakon što je ostao udovac 1969., preminula ga je 1995. godine. Haffnera je preživjelo njegovo dvoje djece s Erikom Schmidt-Landry. Sarah Haffner (1940.–2018.) bila je slikarica i feministička redateljica dokumentarnih filmova.[61] Vjerovala je da je njezina vlastita politička uključenost možda igrala određenu ulogu u angažmanu njezina oca u studentskom pokretu 1960-ih.[19] Njegov sin, Oliver Pretzel (1938-), bio je profesor matematike na Imperial College Londonu. Nakon očeve smrti sabrao je memoare započete početkom 1939., ali napuštene zbog hitnije propagandne vrijednosti Njemačke: Jekyll & Hyde, i dogovorio njegovo objavljivanje kao Geschichte eines Deutschen/Pkoseći Hitleru. U sjećanju Marcela Reich-Ranickog Haffnerov bliski prijatelj, preživjeli holokaust i književni kritičar Marcel Reich-Ranicki (1920-2013), primijetio je da Haffnerove knjige nisu bile samo poučne kao i njegov razgovor, nego su bile i zabavne. Njemački novinari ili povjesničari koji su živjeli u egzilu u Engleskoj ili Sjedinjenim Državama radili su za tamošnji tisak, sugerirao je Reich-Ranicki, pisali drugačije nego prije. Čak i nakon povratka pisali su `jasnijim, živahnijim` stilom koji bi mogao biti i činjeničniji i duhovitiji. To je, doznali su, kombinacija `moguća i na njemačkom`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gaj Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar; Rim, 13. jul 100. p. n. e. — Rim, 15. mart 44. p. n. e.) bio je rimski vojskovođa,[2] političar i pisac.[3] Kao briljantni vojskovođa i političar, Cezar je igrao glavnu ulogu u sukobima kasne republike, a njegova pobeda u građanskom ratu protiv Pompeja i brojnih protivnika u senatu znatno je doprinela kasnijem uspostavljanju novog državnog uređenja - principata. Najslavniji rimski vojskovođa, Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu od 46. p. n. e. zavladao je kao diktator. Cezarova diktatura predstavlja kraj vrhovne vladavine Senata u Rimu i početak eventualne transformacije stare republike u politički sistem koji će pod Oktavijanom, Cezarovim nećakom, postati poznat kao Principat.[4] Nakon Cezarove smrti, republika je utonula u novu seriju građanskih ratova koji su se okončali pobedom Oktavijana, koji će postati prvi rimski car nakon prvog dogovora sa senatom 27. p. n. e. Cezarovo nasleđe kao briljantnog generala i državnika održalo se tokom vekova. Cezar je ostao upamćen kao jedna od najvažnijih ličnosti rimske istorije i jedan od najvećih vojskovođa u istoriji uopšte. Rođenje i mladost Cezar je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca.[5][6] U doba cara Oktavijana, koji je nasledio Cezara i postao prvi rimski car, u epu Enejida Publije Vergilije Maron veliča Julijevce povezujući ih sa legendarnim trojanskim junakom Enejom.[7][8][9] Datum njegovog rođenja nije precizno utvrđen, ali verovatno je da je Cezar rođen 12. ili 13. jula 100. godine pre nove ere. Iako su Julijevci bili jedna od najistaknutijih rimskih patricijskih porodica, nisu raspolagali velikim bogatstvom. Cezarov otac, Gaj Julije Cezar Stariji, bio je istaknuti član rimske aristokratije i pristalica Gaja Marija. Cezarov otac služio je kao vojnički tribun, kvestor i pretor a kao prokonzul upravljao je provincijom Azijom. Cezarovi deda i pradeda sa očeve strane takođe su nosili ime Gaj Julije Cezar i zauzimali visoke državne funkcije. Cezarova majka, Aurelija Kota, poticala je iz ugledne porodice čiji su članovi bili senatori. Antički istoričari Tacit i Plutarh pripisuju joj mnoge vrline, a potonji je opisuje kao idealnu rimsku ženu. Pored Cezara, Aurelija i Cezar Stariji imali su dve ćerke, Juliju Stariju u Juliju Mlađu. Cezarova tetka, Julija Cezaris bila je udata za Gaja Marija, koji je u vreme Cezarovog odrastanja bio najmoćniji čovek u Rimu. Kada je Cezaru bilo šesnaest godina, njegov otac je iznenada umro dok je obuvao cipele. Nakon očeve smrti, Cezar je kandidovan za Jupiterovog sveštenika, i raskinuo veridbu sa Kosutijom, bogatom ženom iz viteškog staleža i potom se oženio Kornelijom, ćerkom Lucija Kornelija Cine, narodnog tribuna i jednog od vodećih pristalica Gaja Marija. [10] Cezar je dobio za ono vreme vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku gde je učio govorništvo. Gaj Marije je 88. p. n. e. započeo građanski rat sa Lucijem Kornelijem Sulom, svojim bivšim legatom i saradnikom. Sukob između Marijevih u Sulinih pristalica u Rimu bio je izuzetno brutalan. Nakone Marijeve smrti 13. januara 86. p. n. e., Rim je bio pod kontrolom Cine i ostalih Sulinih neprijatelja, uključujući Marijevog sina Gaja Marija Mlađeg. Sula je u međuvremenu otišao na istok, gde je predvodio rimsku vojsku u ratu protiv Mitridatom od Ponta. Nakon pobede u ratu sa Mitridatom, Sula je po drugi put ušao u Rim i obračunao se sa preostalim Marijevim pristalicama. Već 82. p. n. e. Sula je izabran za diktatora i krenuo u obračun sa svojim neprijateljima. Sula je naredio Cezaru da se razvede, što je ovaj je to odbio. Cezaru je oduzeto svešteničko zvanje, ženin miraz i porodično nasledstvo i označen je kao pripadnik protivničke stranke, pa se tako našao u opasnosti. Ubrzo je pobegao iz Rima i primoran da se krije od Sulinih agenata. Cezarovi prijatelji su ga savetovali da se ne vraća zbog rizika proskripcije. Kako nam prenosi Plutarh, Cezara su od smrti spasle molbe rođaka, uključujući i njegovu majku Aureliju. Sula se dugo opirao molbama da poštedi Cezara, ali je na kraju popustio, iako nevoljno. Svetonije pripoveda da je tom prilikom Sula izrekao proročanstvo rekavši: `Neka vam bude, vodite ga. Ali imajte na umu da će ovaj mladić koga toliko želite da spasite jednog dana zadati smrtni udarac našoj aristokratiji... jer u jednom Cezaru naći ćete nekoliko Marija.`[[11] Cezar se prijavio u rimsku vojsku i otišao u Malu Aziju gde je služio u pratnji guvernera provincije, Marka Terma i u Kilikiji pod Servilijem Isaurikom.[12][13] Iako mu je Sula formalno oprostio i pomilovao ga, Cezar se nije vraćao u Rim do Suline smrti, 78. p. n. e.[14][15] Cezar je poslat na dvor kralja Nikomeda od Bitinije da bi zadobio podršku njegove flote, ali se toliko dugo zadržao na njegovom dvoru da su počele kolati glasine da je Cezar u tajnoj vezi sa kraljem. Cezarovi neprijatelji kasnije su koristili glasine o aferi sa Nikomedom da bi naštetili njegovom ugledu. Zbog vojničkih zasluga u opsadi Mitilene, Cezar je osvojio jedno od najviših republikanskih odlikovanja - Hrastov vecac (lat. Corona Civica).[16] Vest o Sulinoj smrti zatekla je Cezara u Kilikiji, nakon čega se brzo vratio u Rim, nadajući se Po povratku u Rim Cezar počinje raditi kao advokat. Na toj funkciji istakao se kao žestok kritičar i protivnik korupcije kod političara. Cezar je putovao na ostrvo Rodos kako bi usavršio retoriku kod slavnog govornika Apolonija Mola. Na putu su ga zarobili kilikijski gusari.[17] Kada su nameravali zatražiti otkupninu od 20 talenata, Cezar im se nasmejao i rekao da očigledno ne znaju koga su oteli. Na njegov nagovor gusari su zatražili i dobili 50 talenata za Cezarovo puštanje.[3][18] Za vreme zarobljeništva kod gusara, ponašao se veoma slobodno, čitao im poeziju i ako mu ne bi aplaudirali, nazivao bi ih neukim varvarima, učestvovao je u raznim igrama sa gusarima i nije pokazivao nikakav strah prema njima. Čak im je u šali govorio da će ih sve povešati kad ga oslobode. Čim je pušten Cezar je organizovao poteru na moru, zarobio gusare koji su ga oteli i osudio ih na smrt razapinjanjem na krstu.[18] 69. p. n. e. za vreme porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija.[19] Iste godine umrla je i Julija, Cezarova tetka. Cezarovi protivnici su ga kritikovali da je Julijina sahrana bila zloupotrebljena u političke svrhe jer Cezar napada proskripcijske zakone iz Sulinog vremena te na taj način povećava svoju političku popularnost. Cezar je iste godine izabran za kvestora i odlazi u Španiju. Po povratku u Rim nastavlja se baviti pravom sve dok 65. p. n. e. ne postaje kurulski edil. Ta funkcija je uključivala regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih svakodnevnih poslova u Rimu. Posebno je zanimljivo da je to uključivalo i organizaciju igara u rimskom cirkusu. Budžet za zabavljanje najširih slojeva ljudi bio je ograničen. Cezar nije štedeo na novcu i organizovao je dotad najspektakularniju zabavu za narod. Godina je završila tako da je Cezar bio poznat i slavan u narodu, ali sa ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Godine 63. p. n. e. Cezar postaje pontifex maximus. Ta funkcija je uključivala dobijanje nove kuće Domus Publica, bavljenje pitanjima koji se dotiču rimske religije i, najvažnije za Cezara, oprost svih dugova.[20][21] Iste godine Cezar je zajedno sa Markom Licinijem Krasom optužen pred senatom za učešće u zaveri koju je organizovao rimski političar Lucije Sergije Katilina. Petorica Katilininih bliskih saradnika i prijatelja ubijena su bez suđenja. Iako je konzul Marko Tulije Ciceron zatražio smrtnu kaznu za obojicu, Cezar i Kras su oslobođeni. Cezar je 62. p. n. e. izabran za pretora.[22][23][24][25][26] Iste se godine razveo od svoje druge žene, Pompeje. 61. p. n. e. Cezar odlazi kao propretor u Španiju, ali tek pošto mu Marko Licinije Kras pozajmljuje novac da isplati poverioce kojima je dugovao ogromnu količinu novca. U Španiji u vojnim osvajanjima stiče veliko bogatstvo.[27] Godine 60. p. n. e. vraća se u Rim i podmiruje sve svoje dugove. Godine 59. p. n. e. Cezar je zajedno sa Pompejom i Krasom sklopio prvi trijumvirat. Cilj ovog sporazuma je bio preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general a Kras verovatno najbogatiji Rimljanin. Cezar je imao brojne političke veze, pa je ova podela vlasti bila korisna za sve. Da bi učvrstili savez Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je obostrana. Trijumviri su podelili vlast na način da je Cezar dobio Galiju na upravljanje. Godine 58. p. n. e. Cezar je započeo Galski rat koji je trajao do 51. p. n. e.[28] Da bi jasnije demonstrirao rimsku vojnu superiornost, Cezar je preduzeo i jedan vojni pohod preko Rajne protiv Germana u kasno leto 55. p. n. e., kao i dve ekspedicije na Britanska ostrva (u leto 55. i proleće 54. p. n. e.). On je 52. p. n. e. potukao Vercingetoriksa u opsadi Alezije, što je dovelo do potpune pobede Rimljana u ratu i pokoravanje tog dela zapadne Evrope. Godine 55. p. n. e. Pompej i Kras su ponovo izabrani za konzule a Cezar za prokonzula na rok od još pet godina.[29][30] Godine 54. p. n. e. Cezarova ćerka Julija umire za vreme porođaja. Kras je poginuo u ratu sa Partima u bici kod Kare, 53. p. n. e. Nakon Krasove smrti Pompej i Cezar počinju se međusobno udaljavati u stajalištima, što konačno dovodi i do građanskog rata između njih. Dok je Cezar još uvek bio u Galiji, Pompej je u Rimu zadobio većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula, 50. p. n. e., Senat ga poziva u Rim. Senat mu naređuje da se pojavi sam u Rimu a da pre toga raspusti vojsku. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu Senata i 10. januara 49. p. n. e. prešao sa vojskom reku Rubikon. Na Rubikonu je bila granica sa Italijom i to je označilo početak građanskog rata. Legenda tvrdi da je nakon prelaska Rubikona Cezar rekao Alea iacta est! (Kocka je bačena ). Mnogi senatori su pobegli iz Rima jer nisu znali da Cezar ima svega jednu legiju sa sobom. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo. Pompej odbija. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala, 48. p. n. e. u kojoj Cezar pobeđuje dvostruko brojniju Pompejevu vojsku. Pompej beži u Egipat, a Cezar kreće u poteru. U Egiptu Pompej biva ubijen naređenjem Potinusa faraonovog evnuha, a Cezar nanosi poraz Ptolemeju XIII u bici kod Nila i prepušta upravu nad Egiptom Kleopatri VII. Zatim je pobedio i pontskog kralja Farnaka II u bici kod Zele, 47. p. n. e. Nakon te bitke poslao je senatu čuvenu poruku Veni, vidi, vici! (Dođoh, videh, pobedih ). U međuvremenu, Pompej je ubijen u Egiptu. Cezar nanosi poraze protivnicima i u bici kod Tapsa, 46. p. n. e. te Gneju Pompeju, sinu Pompeja Velikog, u bici kod Munde, 45. p. n. e. Cezarova diktatura Godine 46. p. n. e. Cezar je po treći put postao konzul zajedno sa Markom Emilijem Lepidom, a 45. p. n. e. postaje jedini konzul. Nakon ovoga Cezar postaje apsolutni diktator i sva vlast u Rimskoj imperiji je u njegovim rukama. 44. p. n. e. Cezar postaje konzul po peti put, ovaj put zajedno sa Markom Antonijem. Zapravo, nakon pobede nad Pompejem i senatom Cezar je postao glava rimske države i taj je položaj zadržao sve do svoje smrti 15. marta 44. p. n. e. Nije smatrao da svoj položaj treba da ojača služeći se Marijevim i Sulinim metodama, niti je odlučio uništiti sve svoje protivnike. Nikada nije ni pomišljao na to da senatu vrati nekadašnju moć niti da prizna suverenu vlast rimskoga puka. Cezar je zadržao stara imena državnih ustanova, a njegova vlast, vrhovna i neuporedivo veća od vlasti drugih magistrata, bila je izražena titulom diktatora, koja mu je prvi put dodeljena 49. p. n. e., a poslednji put 44. p. n. e., kada je bio proglašen za doživotnog diktatora (dictātor in perpetuum). Cezar je imao i druga ovlaštenja, npr. doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), što znači da je imao sva prava narodnih tribuna, uključujući i njihov imunitet. Dato mu je i pravo nadzora nad moralom (praefectūra morum), koje je ranije pripadalo cenzorima. Cezar je na osnovu toga mogao bilo kome zapretiti isključivanjem iz senata ili iz viteškog staleža. Drugi specijalni zakoni dodelili su mu pravo da postavlja upravnike provincija i da narodu preporučuje polovinu svih magistrata za položaje u Rimu (ius commendatiōnis), pravo da zaključuje mir i objavljuje rat, pravo da u senatu prvi glasa, trajno pravo vrhovnog zapovedništva nad vojskom te pravo raspolaganja sredstvima državne blagajne. Tokom Cezarove diktature komicije su poslušno primale sve njegove predloge. Broj članova senata povećao se na 900, budući da su u njega ušli mnogi Cezarovi oficiri i čak bivši oslobođenici. Atentat Glavni članak: Atentat na Julija Cezara Cezarovu unutrašnju politiku nakon građanskog rata karakterisala je težnja da pridobije različite društvene grupe. Do kraja života uživao je podršku rimskog plebsa, a značajan broj pristaša imao i među stanovništvom italijanskih gradova. Takođe je težio da privuče na svoju stranu vladajuće grupe provincijskoga stanovništva, pa je dodeljivao prava rimskog građanstva i pojedincima i čitavim gradovima, posebno u galskim provincijama. Istovremeno je vodio politiku izmirenja sa nobilitetom, još uvek vladajućom grupom u državi: istaknuti aristokrati, bivše Pompejeve pristaše, biraju se na najviše državne položaje, šalju u provincije kao deo upravnog aparata, dobijaju posede na poklon. Međutim, Cezar je otišao previše daleko u narušavanju republikanskog ustava. Na Martovskim idama 15. marta 44. p. n. e. Cezara je na početku jedne senatske sednice ubila grupa zaverenika među kojima su glavni bili Gaj Kasije Longin, Marko Junije Brut i Decim Junije Brut.[31] Prema antičkoj tradiciji, koju prenosi rimski pisac Svetonije, Cezar je na samrti Marku Juniju Brutu na grčkom rekao Kai su, teknon? (I ti, sine?), premda treba imati u vidu da Brut nije Cezaru bio niti sin, niti posinak, niti su uopšte bili u srodstvu. Latinsku verziju ove izreke (Et tu, Brute?) besmrtnom je učinio Vilijam Šekspir u delu Julije Cezar [1], a danas se ponekad navodi i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (Zar i ti, sine Brute?).[32] Nakon Cezarovog ubistva, međutim, do automatskog prelaza vlasti u ruke senata, što su zaverenici očito očekivali, nije došlo. Senatori su se razbežali u panici, a u gradu je zavladala izuzetno napeta situacija. Prvih dana nakon Cezarove smrti položaj konzula Marka Antonija i predstavnika starog patricijskog roda Lepida, koji su bili na čelu cezarovaca, nije bio čvrst. U toj pomalo haotičnoj situaciji održana je sednica senata. Tu je odbačen predlog da se Cezar proglasi za tiranina te da se izjavi zahvalnost njegovim ubicama, a prihvaćen je Ciceronov kompromisni predlog da se svi Cezarovi akti i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubice ostanu nekažnjene. Nakon Cezarovog ubistva stvoren je drugi trijumvirat između Marka Antonija,[33] Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su se trijumviri obračunali sa Cezarovim ubicama (svi su ili ubijeni ili počinili samoubistvo) izbio je novi građanski rat između Oktavijana sa jedne i Marka Antonija i Kleopatre VII. sa druge strane. Pobedom u pomorskoj bici kod Akcija, 31. p. n. e., Oktavijan je ostao samovladar a od 27. p. n. e. i službeno prvi rimski car. „Najveći Rimljanin“ Mnogi ga s razlogom zovu najvećim Rimljaninom, a pouzdano se zna da je više cenio svoje političko delovanje od onog književnog, premda je imao široka književna interesovanja, a bavio se i naučnim radom. Cezarov život važan je za opštu istoriju Rimskog carstva u njegovom najsudbonosnijem dobu posle smrti Suline kada je stara senatorska Republika bila na izdisaju. Vođa populara Marije bio je Cezarov teča, pa mnogi smatraju da je upravo zbog toga Cezar i otišao u Marijev demokratski tabor u kojem je Senat s pravom video smrtnog neprijatelja. Sula ga je stoga i osudio na smrt, ali ga je docnije pomilovao. Cezar je brzo napredovao ka svom glavnom cilju — da nasledi umiruću Republiku i preuzme svu vlast. Zadobio je neograničenu diktatorsku i doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), a umesto carske krune lovorov venac. Vojnik koji je dvaput prelazio Rajnu i dvaput se iskrcavao na maglovitoj Britaniji hteo je da, kao potomak legendarnog Dardanca Eneje, rodonačelnika u rimskoj istoriji ne naročito istaknutog julijskog roda (gens Iulia), preseli Rim, „glavu sveta“ (caput orbis), na mesto gde je bila Prijamova i Enejina Troja, dakle ne na Bosfor kao Konstantin Veliki, nego pred Dardanele. Rimskoj gospodi nije bila po volji ta kombinacija i prinudna seoba, a još manje Cezarova gotovo božanska sila i slava, pa ga je na Martovske ide 44. p. n. e. grupa zaverenika izbola noževima. Tek je Cezarov mladi posinak i naslednik Avgust Oktavijan, prozvan Avgust, dovršio njegovo delo i postao, kao „prvak“ (princeps), stvarni vladar Rimskog carstva. Deifikovani Cezar (divus Iulius) trudio se da u tu najveću organizaciju antičkog sveta unese ne samo političko-ekonomske nego i društveno-etičke sadržaje. To su „čovečnost“ (humanitas) i „blagost“ (clementia), ali u rimskoj redakciji, kakva je bila nepoznata grčkom čoveku. (Dr Milan Budimir & dr Miron Flašar) Izvanredna oštrina i pokretljivost Cezarova uma omogućila mu je da se istovremeno bavi mnogim i različnim poslovima. Pripadnik stare ugledne porodice, ovaj je aristokrata školovan od strane najboljih grčkih učenjaka. Kao pisac i naučnik (reforma kalendara i julijanska hronologija) bavio se i lingvističkim problemima. Njegov izgubljeni spis O analogiji (lat. De analogia, god. —52. p. n. e. ?) ustaje protiv neologizama i bori se za purizam i eleganciju, za izbirljivost u književnom latinskom jeziku. Izgubljene su i Cezarove besede izdavane u različnim zbirkama u koje su u poznijim vekovima unošeni i neautentični govori. Ali mnoga antička svedočanstva kazuju da je bio odličan govornik, i to atikista koji neguje jasan i jednostavan stil. Od pesničkih tekstova Cezarovih sačuvan je samo epigram upućen Terenciju, komediografu doklasičnog doba koji je imao slične purističke principe kao stilista. Cezar ga stoga i označava kao ljubitelja čistog jezika (puri sermonis amator), a taj se sud zaista može primeniti i na samog Cezara čija je glavna književnička snaga u odnegovanoj jednostavnosti izraza, često moćnijoj i od Ciceronove blistave fraze i bogate periode. Poznato je da se u pesništvu ogledao u raznim radovima. Izgubljeni su epigrami, tragedija Edip (Oedipus) i dva speva: Pohvala Herkula (Laudes Herculis) i Put (Iter), pesma o jednom Cezarovu putovanju. Pominje se i jedna zbirka izreka (lat. dicta collectanea) kao njegovo delo. Svi su ovi spisi nestali, čini se, zato što je Cezarov naslednik Avgust zabranio njihovo objavljivanje posle Cezarove pogibije. Izgubljen je i politički spis Anti-Katon (Anticato ili Anticatones) što ga je Cezar sastavio u vojnom logoru kod Munde godine 45. p. n. e., dakle one godine kada je vodio najtežu borbu protiv pristalica Pompejevih. Jedno od njegovih dela je i De bello Gallico (Zapisi o galskom ratu). Termin cezar cezar - termin koji je uveo Dioklecijan i koji označava zamenika i naslednika avgusta. Svaki avgust je imao svog cezara, koji ga je nasleđivao posle smrti. Na taj način je Dioklecijan uveo tetrarhiju u Carstvu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez popustio, ali knjiga i dalje kompaktna! Nedostaju dve skice na kraju knjige. Prvo izdanje!!! 1932 g. Milan Nedić (Grocka, 2. septembar 1877 — Beograd, 4. februar 1946[1][2]) bio je srpski i jugoslovenski general, političar i predsednik marionetske vlade u središnjem delu Srbije za vreme okupacije od strane nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu. Za vreme Nedićevog mandata od strane Nemaca je ubijeno 300.000 Srba, uključujući i 80.000 u koncentracionim logorima.[3] Tokom rata je pružio utočište velikom broju Srba proteranih iz Nezavisne Države Hrvatske, zbog čega je u delu naroda prozvan „Srpska majka”.[4][5][6] Nedić se borio u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom periodu bio je načelnik generalštaba i ministar vojske i mornarice. Smenjen je i penzionisan zbog svojih pronemačkih stavova i bliskosti sa pokretom Zbor Dimitrija Ljotića. Vraćen je u službu pred Aprilski rat, u kom je komandovao Trećom grupom armija koja je imala zadatak da brani najvažniji deo fronta na granici prema Bugarskoj, ali nije pružila nikakav otpor. Nemačke okupacione vlasti su ga postavile za predsednika marionetske Vlade narodnog spasa sa ciljem da lakše uguše ustanak u Srbiji. Nedić je bio motivisan brigom za opstanak srpskog naroda u Hitlerovom novom poretku. Želeo je da obezbedi utočište za Srbe koji su bili progonjeni u drugim delovima okupirane Jugoslavije, naročito NDH, kao i da spreči pobedu komunista u ratu. Nedićev režim je verno izvršavao nemačke zahteve, pokušavajući da osigura Srbiji mesto u novom evropskom poretku koji stvaraju nacisti. Nedić je bio fasciniran nemačkim nacionalsocijalizmom[7] i pokušao je da uredi Srbiju po ugledu na Treći rajh. Sa oslobođenjem Srbije povukao se sa Nemcima u Austriju. Posle nemačkog poraza se predao zapadnim Saveznicima, koji su ga izručili novim komunističkim vlastima. Prema zvaničnom saopštenju, Nedić je izvršio samoubistvo čekajući suđenje, dok neki veruju da je ubijen. Milan Nedić je rođen 2. septembra 1878. godine u Grockoj od oca Đorđa, sreskog načelnika i majke Pelagije, učiteljice. Poreklo porodice Nedić je iz sela Orašac kod Aranđelovca. Majka Milana Nedića je unuka kneza Nikole Stanojevića i praunuka kneza Stanoja Mihailovića iz sela Zeoke kod Lazarevca. Rođena braća Milana Nedića bili su Milutin Nedić, takođe general jugoslovenske vojske, i Božidar Nedić, potpukovnik i predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida. Preko svog pradede Nikole Stanojevića Nedić je bio rođak sa vođom pokreta Zbor Dimitrijem Ljotićem i diplomatom Konstantinom Fotićem. Nedić je bio ujak novinaru i istaknutom zborašu Stanislavu Krakovu. Gimnaziju je završio u Kragujevcu i 1895. upisao Nižu školu Vojne akademije. Godine 1904, je završio Višu školu Vojne akademije, potom Generalštabnu pripremnu i stupio na dužnost u vojsci. Milan Nedić se oženio Živkom Pešić, kćerkom artiljerijskog potpukovnika Petronija Pešića, sa kojom je dobio sina Dušana i kćerke Anđeliju, Desanku, Branku i Leposavu. U čin majora je unapređen 1910. godine. Balkanski i Prvi svetski rat Izbačeni tako na vrleti u ambise negostoljubive Albanije, desetkovani glađu i bolešću, tučeni dedobom u besputnoj i divljoj zemlji, sačekivani i mučki, iz zaseda, od Arnauta puškarani, mi smo se kretali nemo i na tom putu umirali od najstrašnije smrti koja uopšte čoveka može snaći: od zime i gladi. Išli smo stalno i stalno defilovali pored svojih drugova koji mrtvi ležahu levo i desno od nas, pored puta.[11] — Milan Đ. Nedić o Albanskoj golgoti Služio je tokom Balkanskih ratova i primio je brojna odlikovanja i medalje za hrabrost[traži se izvor]. U čin potpukovnika je unapređen 1913. godine. Godine 1915, tokom Prvog svetskog rata je unapređen u pukovnika i služio je u generalštabu kao najmlađi[traži se izvor] pukovnik u srpskoj vojsci. Tokom srpskog povlačenja preko Crne Gore i Albanije od novembra 1915. do januara 1916, njegovi vojnici su čuvali odstupanje srpske vojske. Godine 1916. je imenovan za ordonans-oficira kralja Petra I. U septembru 1918. komandovao je Pešadijskom brigadom Timočke divizije prilikom proboja Solunskog fronta. Služba u Jugoslovenskoj vojsci Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije. Sleva nadesno: Milan Nedić, Miloš Jovanović, Petar Bojović, Ljubomir Maksimović, Đura Dokić, Emilo Belić, Milivoje Dimitrijević i Viktor Vikerhauzer, 8. septembra 1930. godine. Nakon rata, Nedić je nastavio da služi kao komandant Pešadijske brigade, pre nego što je imenovan načelnikom štaba Četvrte i Treće armijske oblasti kao i komandantom Dravske divizijske oblasti. U čin divizijskog generala je unapređen 1923. i konačno u čin armijskog generala 1930. godine. Između 1934. i 1935. bio je načelnik Glavnog generalštaba jugoslovenske vojske. Postavljanje Nedića za ministra vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije 1939. u vladi Cvetković-Maček, pružilo je šansu Dimitriju Ljotiću da ostvari uticaj u Jugoslovenskoj vojsci. Vezu sa Ljotićem Nedić je održavao i preko načelnika svog ministarstva pukovnika Miloša Masalovića, istaknutog zboraša i Ljotićevog prijatelja.[12] Italijanska invazija Grčke predstavljala je veliki problem za Jugoslaviju, jer bi grčkom kapitulacijom bio odsečen pristup Solunu, što je bio osnova svih jugoslovenskih odbrambenih planova. Stoga je odmah održan sastanak regenta kneza Pavla, predsednika vlade Dragiše Cvetkovića, ministra spoljnih poslova Aleksandra Cincar-Markovića, ministra vojske i mornarice Milana Nedića, načelnika Glavnog đeneralštaba Petra Kosića i ministra dvora Milana Antića. Knez Pavle je tražio od generala Nedića tom prilikom da generalštabu naredi izradu plana za mogući napad na levi bok italijanskih snaga u Grčkoj, ako bi izgledalo da će uskoro zauzeti Solun.[13] Međutim, Nedić je shvatio sastanak kao podnese memorandum koji je 1. novembra 1940. dostavio knezu Pavlu i premijeru Dragiši Cvetkoviću.[13] Nedić je bio svestan teškog strategijskog položaja Jugoslavije i slabosti jugoslovenske vojske, i bio je obuzet defetizmom i nevericom u mogućnost otpora Nemačkoj posle sloma Francuske.[14] Sutradan im je obojici lično izložio svoje stavove, dodajući nova objašnjenja u pogledu nespremnosti Jugoslavije za rat protiv sila Osovine. Nedić je predložio prekidanje politike neutralnosti i da se Jugoslavija priključi Silama Osovine i napadne Grčku da bi uzela Solun.[15] Zbog otvorenog svrstavanja uz Nemačku Adolfa Hitlera Nedić je smenjen. U memorandumu su se našle spoljnopolitičke ideje Dimitrija Ljotića. Pošto su tom prilikom utvrđene Nedićeve veze sa Ljotićem i da se Ljotićev „Bilten” štampa u štampariji Ministarstva vojske, Nedić je smenjen sa dužnosti 6. novembra 1940. i stavljen pod prismotru. Formalan razlog za smenu bilo je nespremnost jugoslovenske vojske prilikom bitoljskog incidenta, a pravi veze sa Ljotićem. Ljotićev Zbor je zabranjen, sam Ljotić stavljen u kućni pritvor, a članovi Zbora uglavnom su pohapšeni, jer se tvrdilo Zbor sa Nedićem i grupom oficira priprema zaveru.[16] Drugi svetski rat Aprilski rat Proboj iz najvažnijeg fronta iz pravca Bugarske Nedić je reaktiviran pred Aprilski rat i postavljen za komandanta Treće grupe armija na frontu kojim se Makedonija branila od nemačkog napada iz Bugarske, a Crna Gora i Kosovo od italijanskog napada iz Albanije.[17] Njegova grupa armija nije uspela da spreči delove 12. nemačke armije da prođu iz pravca Bugarske. Taj najvažniji front kojim je branio vezu sa Grčkom je ubrzo probijen i Nedić je morao da se povuče ka unutrašnjosti Srbije. Nemci su već drugog dana rata zauzeli Skoplje i upali u Grčku. Nedić je kraj Aprilskog rata dočekao u Palama. U rasulu je bio jedan od retkih generala koji nije dospeo u zarobljeništvo i već se 19. aprila vratio u Beograd, gde je od nemačke uprave dobio „odsustvo iz ratnog zarobljeništva” i stavljen u kućni pritvor.[18] OKH (Vrhovna komanda kopnene vojske) odlučila je 20. maja 1941. da se Nedić pusti na slobodu[16] Jugoslovenska vlada ga je 28. aprila 1941. proglasila odgovornim za raspad jugoslovenske odbrane u Makedoniji tokom invazije sila Osovine.[traži se izvor] Formiranje Vlade narodnog spasa Nedić je od samog početka nemačke okupacije bio u krugu istaknutih srpskih ličnosti kome su Nemci hteli da povere upravu nad okupiranom Srbijom, ali su se ipak odlučili za Milana Aćimovića. Nedić je izgubio sina i snahu u eksploziji municije 5. juna u Smederevskoj tvrđavi. U Srbiji je u prvoj polovini jula izbio ustanak koji su predvodili komunisti. Već tada Nemci su smatrali da je Aćimovićeva vlada bez ikakvog ugleda među Srbima, i smatrali da ga zamene autoritativnijom ličnošću. Nedić se prvi put pominje kao kandidat za predsednika marionetske vlade već tokom prve polovine jula.[19] Nemačko ministarstvo spoljnih poslova uputulo je u avgustu 1941. diplomatu Edmunda Fezenmajera da obavi razgovore sa potencijalnim kandidatima za Aćimovićevog naslednika. Posle nekoliko razgovora sa potencijalnim kandidatima, Fezenmajer je odlučio da je Nedić najbolji izbor.[20] Sredinom avgusta održan je širi skup beogradskih političara, predstavnika svih partija, komora, udruženja, Univerziteta i organizacija, sa 70-80 prisutnih, na kom je Nedić formalno dobio mandat za sastav „vlade narodnog spasa”. Na saslušanju u istražnom zatvoru posle rata Nedić je o toj konferenciji izjavio i sledeće: „Konferenciju je otvorio Aćimović, ukazavši na tešku situaciju i na to da komesarska uprava nije mogla da odgovori svojim dužnostima, zbog čega je podnela ostavku…”[21] Nemci su Nedića smatrali dovoljno pouzdanom osobom jer je bilo poznato da on veruje u nemačku pobedu i da je žestok protivnik komunista. Takođe su mu zapretili da će, ukoliko ne prihvati ponuđenu poziciju, pozvati bugarsku vojsku da okupira Srbiju i Beograd, a njega odvesti u Nemačku kao ratnog zarobljenika.[22] Zapovednik Vermahta Hajnrih Dankelman je odlučio da poveri Nediću upravljanje okupiranom Srbijom. Ljotić i Aćimović su podržavali Nedića, iz straha da Nemci ne postave onog drugog na čelo vlade.[19] Nakon nekoliko pregovora sa Aćimovićem, šefom Gestapoa Karlom Krausom i Georgom Kiselom i odbijanja, Nedić je prihvatio mesto predsednika marionetske vlade, nazvane Vlada narodnog spasa, koja je formirana 29. avgusta 1941. godine. Nedić je Dankelmanu postavio nekoliko uslova: da se srpskoj vladi dozvoli osnivanje oružanih snaga do 10.000 ljudi i više ako je potrebno, da se iz nemačkog zarobljeništva vrate stari i bolesni pripadnici bivše jugoslovenske vojske i oni koji bi koristili Nedićevoj vladi i da se spreče progoni i ubijanja Srba na teritoriji NDH i pod bugarskom i mađarskom okupacijom, kao i još neke dodatne ustupke kao što je korišćenje srpskih simbola i da borba protiv partizana bude u nadležnosti Nedićeve vlade i da se Nemci mešaju samo u slučaju potrebe.[23] Ne postoje izveštaji o tome da li je Dankelman prihvatio sve Nedićeve uslove[23] , ali je pozitivno odgovorio na neke zatražene ustupke, kao što su upotreba srpskih narodnih i državnih simbola. Marionetska vlada u okupiranoj Srbiji čije su osnivanje inicirali Nemci imala je ograničene mogućnosti za delovanje. Ona nije imala međunarodno priznanje, jer međunarodna zajednica nije priznala ukidanje i podelu Jugoslavije. Njena ovlašćenja, ograničena od samog početka, sve više su smanjivana tokom vremena, što je bilo posebno frustrirajuće i teško za Nedića. Dana 1. septembra 1941. Nedić je održao govor na Radio Beogradu, gde je objavio nameru svoje administracije da „sačuva srž srpskog naroda”, prihvatajući okupaciju i radeći za Nemce. Takođe je govorio protiv organizovanja otpora okupatorskim (nemačkim) snagama. Praktično istovremeno sa Nedićevim ustoličavanjem, ustanak u Srbiji se razbuktao jer su se partizanima pridružili i neki četnički odredi.[24] Glavni Nedićev zadatak kao predsednika vlade je bila pacifikacija Srbije, suprotstavljajući se uglavnom partizanima. Neposredno po stupanju na dužnost, Nedićeva vlada je donela prvu meru protiv komunista u vidu Uredbe o prekim sudovima kojom su po kratkom postupku osuđivani na smrt.[25] Nedićevu kolaboraciju osudili su partizani, kraljevska jugoslovenska izbeglička vlada u Londonu, i Dragoljub Mihailović i pored sve posredne saradnje sa njim.[26] Istovremeno sa uzimanjem učešća u borbi protiv okupatora, Mihailović je već početkom septembra 1941. uputio delegaciju na sastanak sa generalom Nedićem radi dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana. Delegaciju su činili potpukovnik Miodrag Pavlović i major Aleksandar Mišić, sin vojvode Živojina Mišića.[27] Nedić je nakon sklapanja sporazuma odmah izdao novčanu pomoć, koju je delegacija ponela sa sobom. Nedić je potom odmah otišao kod komandanta Srbije, generala Hajnriha Dankelmana, s molbom da odobri legalizaciju Mihailovićevih četnika, što je Dankelman odmah prihvatio. Nedić se nadao da će neutralisati Mihailovića i naterati ga da prekine saradnju sa partizanima, nakon čega bi se Nedić mogao skoncentrirati svoje odrede protiv partizana i zavesti red i mir u Srbiji.[27] Četnici, Srpska državna straža i I puk Srpskog dobrovoljačkog korpusa. Nova vlada nije bila ništa uspešnija od svog prethodnika, pa je Nedić na sednici vlade 16. septembra 1941. predložio da se ona raspusti i da se dozvoli susednim državama da održavaju red u Srbiji. Međutim, ministar Mihailo Olćan je predložio da se od domaćeg stanovništva oforme dobrovoljačke jedinice i obećao da preko Zbora može pronaći 500 dobrovoljaca.[28] Čak pre nego što je Nedić stupio na čelu marionetske vlade, Nemci su sklopili sporazum sa Kostom Pećancem da prebaci nekoliko hiljada svojih četnika u Nedićevu žandarmeriju.[29] Stvarna vlast u okupiranoj Srbiji je ležala u administraciji vojnog zapovednika, koji je kontrolisao i nemačke i srpske kvislinške oružane snage. Franc Beme, vojni zapovednik Srbije, je odgovorio na napade ustanika sprovođenjem nemačke politike odmazde da se 100 osoba strelja za jednog ubijenog, a 50 osoba za jednog ranjenog Nemca. Prve odmazde na teritoriji na kojoj su delovali ustanici izvršene su u Mačvi, a najveći pokolji u Kraljevu i Kragujevcu. Odmazde su se na kraju pokazale kao kontraproduktivne za Nemce, pošto je time uništena svaka mogućnost da Nedićev režim stekne veću podršku Srba. Otkriveno je da su među streljanima u Kraljevu bili i radnici fabrike koja je proizvodila avione za sile Osovine. Nedić je apelovao da se streljanja Srba zaustave, a Beme se saglasio i naredio obustavu streljanja. Kada je krajem oktobra 1941. godine, Mihailović otpočeo neprijateljstva sa partizanima, Nedić je s manjim žarom iskazivao svoje neprijateljstvo prema Mihailoviću.[30] Ipak, kako je Mihailovića zapadna propaganda slavila kao vođu otpora nemačkoj okupaciji, ovi kontakti su na neko vreme zaustavljeni. U novembru su i neki Mihailovićeve četnici legalizovali svoj status u Nedićevoj vladi i bili pridodati žandarmeriji kao pomoćne trupe.[29] Uz Nedićevu pomoć Nemci su uspeli da umire Srbiju i da prisili na povlačenje komunističke partizanske odrede i one četnike koji se nisu složili da sarađuju sa Nemcima.[traži se izvor] Preostalim četničkim odredima u Srbiji je dozvolio legalizaciju, tj. stavljanje pod njegovu komandu. Nemci su posle slamanja partizanske Užičke republike, pokušali da uklone i Mihailovića kao potencijalnu opasnost. Međutim, Mihailović im je pobegao, pa su Nemci sumnjali da je Mihailovića upozorio neko blizak Nedićevoj vladi, ministar unutrašnjih poslova Aćimović ili pukovnik Kosta Mušicki, komandant Ljotićevih dobrovoljaca, koji je izveden pred nemački Vojni ratni sud u Beogradu i osuđen na kaznu smrti streljanjem. Samo zahvaljujući Nedićevoj intervenciji i njegovoj pretnji ostavkom, Mušicki je oslobođen smrtne kazne i osuđen je na jednogodišnju zatvorsku kaznu. Hapšenje Mušickog i nemačke optužbe je dovelo Nedića u težak položaj, ali mu je uspelo da ubedi Nemce da za to nije znao i da je u stvari izričito zabranio Aćimoviću da održava veze sa Mihailovićem. Kako su posle gušenja ustanka Nemcima bile potrebne jedinice za druge frontove, ono su povukli svoje snage iz Srbije i, da bi ih odmenila krajem 1941. bugarska vojska je u tri faze ušla na prostor Nedićeve Srbije, pod operativnim nadzorom Nemaca,[31][32] iako se Nedić zaricao da će izvršiti samoubistvo ako do toga dođe.[32][33] Do napada nacističke Nemačke na SSSR, u okupiranoj Srbiji je vladao red i mir, što je omogućilo primanje velikog broja izbeglica, uglavnom srpskog porekla zapadnih delova Jugoslavije koje je kontrolisala kolaboracionistička Nezavisna Država Hrvatska (u današnjoj Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Sremu), Srba iz Bačke i sa Kosova i Metohije, ali takođe i proterivanje Slovenaca u Srbiju, uključujući i Milana Kučana, koji je bio dete u to vreme. Često se precenjuje uloga koju je Nedić imao u prihvatu izbeglica.[34] Iz nemačkih izvora se vidi da su Nemci zahtevali da se progoni zaustave, a prognani Srbi prihvate.[34] Izbeglo srpsko i slovenačko stanovništvo je mrzelo nemačke okupatore i uključivalo se u partizane ili četnike u Srbiji.[35] Nemci su prihvatom izbeglica sprečavali razvoj ustanka u NDH, jer su Srbi, umesto bekstva u šume i planine, dolazili u Srbiju, pod kontrolu vlasti.[34] Kvislinška vlada je zapošljavala izbeglice na mesta upražnjena otpuštanjem Jevreja, žena i nelojalnih Srba.[36] Neke izbeglice su regrutovane u kvislinšku žandarmeriju, SDS i SDK.[35] Aktivnosti do 1943. Nedić je sa generalom Dankelmanom sklopio usmeno neke sporazume o proširenju svojih ovlašćenja, ali nakon Dankelmanove smene u septembru 1941., na te sporazume Dankelmanovi naslednici su ignorisali i Nedićeva vlast se postepeno smanjivala. Nedić je neprestano imao teškoća s nemačkim vojnim vlastima, nekoliko puta je pretio ostavkom i vršio brojne promene u svom kabinetu. Iako je njegova vlast krajem 1943. praktično prestala da postoji, ostao je na položaju sve do kraja nemačke okupacije Srbije, do početka oktobra 1944.[31] Nedić nije imao nikakve stvarne moći u donošenju odluka, a bio je potpuno svestan da mu Nemci uopšte ne veruju. Nakon januara 1942. morao je i on progutati neugodan završni čin da su većinu njegove zemlje okupirali Bugari, koji su od početka do kraja bili krajnje omrznuti od strane srpskog naroda.[31] Nemci su oduzeli Nediću komandu nad Srpskom državnom stražom, koju su stavili pod komandu SS generala Augusta Majsnera. Imao je manje-više trajnih problema s disidentskim elementima u svojoj vladi. S druge strane, četnici su se uspešno infiltrirali na svim nivoima u Srpsku državnu stražu i administraciju. Okupator i kvislinzi nisu uspeli potpuno da pacifikuju Srbiju i reše se partizana. Srpski narod ga je uglavnom posmatrao sa nepoverenjem, pa i sa mržnjom, mada je u početku imao podršku priličnog broja svojih zemljaka, koji su verovali da je spasio mnogo srpskih života i kad je na veliko opominjao stanovništvo da ne preduzima akcije nasilja i sabotaže. Ali kako se rat razvijao bivalo je sve jasnije da će Nemci izgubiti, pa je i podrška Nediću neprestano opadala.[31] Nedić je tokom rata bio protivnik Jugoslavije, ali je ostao monarhista odan kralju Petru II i dinastiji Karađorđević. Nedićevoj vladi je nemačka okupaciona uprava dozvolila držanje ograničene naoružane formacije nazvane Srpska državna straža koja je u početku brojala oko 17.000 ljudi. Pored toga, od pristalica Dimitrija Ljotića formiran je Srpski dobrovoljački odred (kasnije Srpski dobrovoljački korpus) pod administrativnom nadležnošću Nedićeve vlade. SDS i SDK bili su naoružani i opremani od strane nemačke okupacione uprave i bili su joj taktički potčinjeni. U manjim akcijama ove snage delovale su samostalno, a u većim pod nemačkom taktičkom komandom. Glavni zadatak Nedićeve vlade bila je borba protiv oružanih formacija neprijateljskih prema nemačkoj upravi i teror prema političkim protivnicima. Nedić je poslao Aćimovića u zarobljeničke logore u Nemačkoj da među zarobljenim oficirima bivše jugoslovenske vojske ispita raspoloženje prema kvislinškoj vladi, kao i to da li žele da se vrate u zemlju i stave joj se na raspolaganje. Nemci su oslobodili deo zarobljenih oficira i vojnika, koji su vraćeni u Srbiju, i raspoređeni u ministarstva i Srpsku državnu stražu. Prvi značajan memorandum okupacionim vlastima koji je uputila Nedićeva vlada bio je sastavljen u martu 1942. U njemu je iskazano nezadovoljstvo nemačkim tretmanom Vlade narodnog spasa i zatražili da se ojača njen položaj. Nedić je predložio da se SDK i Pećančevi četnici uključe u sklop SDS i da on preuzme kontrolu nad ovom silom, da se imenuje regent koji bi vladao Srbijom u ime kralja Petra II i da se povuče bugarska vojska, ali je taj predlog oštro odbijen.[37] Nedić je 28. marta 1942. nagovestio Turneru da je, u slučaju njegovog odlaska, Ljotić jedina osoba koja bi se mogla uzeti u obzir da bude njegov naslednik na mestu predsednika Vlade narodnog spasa. Turner je ocenio da „Nedić ne može biti ozbiljan po tome jer je Ljotić bio prorok i vizionar, a ne vođa i političar”.[38] Nedić je uz pomoć SDK-a i Srpske državne straže spasavao narod iz NDH Nedićeva vlada obezbeđivala je komunikacije, omogućavala privrednu eksploataciju Srbije od strane Nemačke i vrbovala radnike za rad u Nemačkoj. Dalje, bavila se pronemačkom, antisemitskom, antimasonskom, rasističkom, antikomunističkom, antičetničkom i antisavezničkom propagandom.[39] Jedna od stalnih želja Milana Nedića je bilo proširenje teritorije Srbije pod prividnim nadležnošću njegove vlade. U prvoj fazi, Nedićeva vlada pretendovala je na istočni deo Bosne i deo Hercegovine (negde oko 17 srezova), zatim na Srem i deo Dalmacije koji su pripali NDH. Sa svojim bratom Milutinom (koji je pušten iz nemačkog zarobljeništva početkom 1942) i ostalim saradnicima, Nedić je početkom februara 1942. uputio memorandum vojnoupravnom komandantu Srbije, generalu Paulu Baderu koji se ticao pripajanja Srbiji istočnih delova NDH.[40] Bader se u početku složio sa memorandumom i u Beograd su pozvani četnički komandant istočne Bosne Jezdimir Dangić, ustaški ministar Vjekoslav Vrančić i domobranski pukovnik Fedor Dragojlov. Hrvatska strana i viši nemački zvaničnici su se suprotstavili ovom memorandumu, pa je i Bader promenio mišljenje i ovaj Nedićev pokušaj je propao. Marionetska vlada koju su uspostavili Nemci bila je malo više od pomoćnog organa nemačkih okupacionih vlasti, uzimajući u obzir upravljanje teritorijom i deljenjem krivice zbog okrutne nemačke vlasti. Vlada nije imala međunarodno priznanje, čak ni unutar Osovine. Ovlašćenja vlade, prilično ograničena od samog početka, vremenom su se dodatno smanjivala, što je bilo posebno frustrirajuće i otežavajuće za Nedića.[41] Uprkos željama Nedićeve vlade za uspostavljanjem nezavisne države, područje je opstalo podređeno nemačkim vojnim vlastima do kraja okupacije.[42] U leto 1942. godine došlo je do krize vlade zbog odluke Nemaca da iz Srbije izvezu u Nemačku 2.000 vagona pšenice. Pošto je vlada ovu pšenicu namenila za pomoć srpskim izbeglicama i siromašnima, neki ministri iz vlade podneli su ostavku, a i sam Nedić je najavio sopstvenu ostavku ukoliko se ne odustane od izvoza pšenice. Nemci su tada odustali od svoje prvobitne namere i iz Srbije su izvezli samo manju količinu žita i to tek pošto su zadovoljene potrebe stanovništva. Posle ove krize, vlada je 8. oktobra 1942. rekonstruisana, kada umesto starih, u nju ulaze četiri nova ministra. U duhu nacionalsocijalizma, Nedićeva vlada je svojim dekretima prvo sprovela odluke okupacionih vlasti o gubljenju prava na rad Jevreja i Roma. Uredbama Nedićeve vlade je zabranjeno „Jevrejima i Ciganima” da rade u državnim službama, da budu studenti beogradskog Univerziteta, da učestvuju u Nacionalnoj službi rada za obnovu Srbije, a sva njihova imovina proglašena je vlasništvom Srbije bez naknade.[43] U maju 1942. Nemci su objavili da je Srbija očišćena od Jevreja.[44] [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Nedićeva vlada navodno je bila motivisana brigom za očuvanje Srbije u miru kako bi sprečila prolivanje srpske krvi. Režim je izvršivao nemačke zahteve verno, sa ciljem da obezbedi mesto Srbiji u Novom evropskom poretku koji stvaraju nacisti.[45]. Režimska propaganda je predstavljala Nedića kao „oca Srbije”, koji obnavlja Srbiju i koji je prihvatio svoju ulogu da spase srpski narod.[46] Institucije koje je osnovala Nedićeva vlada su bile slične onima u nacističkoj Nemačkoj, dok su dokumenti koje je potpisivao Nedić koristili rasističku terminologiju uzetu iz nacionalsocijalističke ideologije. Propaganda je slavila „srpsku rasu”, prihvatajući njeno „arijevstvo” i određivala „srpski životni prostor”.[7] Apelovalo se na omladinu da prati Nedića u izgradnji novog poretka u Srbiji i Evropi. Nedić se nadao da će njegova kolaboracija sačuvati ono što je ostalo od Srbije i izbjeći potpuno uništenje nacističkom odmazdom. Lično je održavao kontakt sa kraljem Petrom u izgnanstvu, uveravajući kralja da on nije novi Ante Pavelić, dok su Nedićevi branioci navodili da je on bio kao Filip Peten, koji se nalazio na čelu Višijevske Francuske i koji je tvrdio da je branio francuski narod kada je prihvatio okupaciju i negirao je da je predvodio slabi kvislinški režim.[47] Nedić je želeo da ubedi javnost da je za Srbiju rat završen aprila 1941. Svoje vreme je opisivao kao vreme posle rata, tj. kao „vreme mira, napretka i spokojstva”.[7] Nedić je tvrdio da su sve akcije njegove vlade odobrene od okupatora, kome narod treba da bude zahvalan za „obezbeđen život i časno mesto saradnika u izgradnji novog sveta”.[48] Kolaboracionistički režim je imao nepokolebljivu veru u nemačku pobedu, međutim u Srbiji nije uspeo da osvoji naklonost velikog dela srpskog naroda, koji se više okretao četnicima i partizanima. Nedić se iskreno trudio da umanji srpske žrtve, ali prema komunistima nije pokazivao nikakvu milost. U svojim proglasima je pozivao na uništenje komunizma i zatiranje sunarodnika koji su uzeli učešća u narodnooslobodilačkom pokretu.[7] Mihailović je vršio pritisak preko izbegličke vlade javnim osuđivanjem Nedića, Ljotića i Pećanca, oduzimanjem činova Nedićevim generalima i drugim oficirima i stavljanjem kolaboracionista pod slovo „Z”.[49] U avgustu i septembru 1942. Nedić je još jednom pokušao da stavi SDS pod svoju komandu, ali je novo nemačko odbijanje dovelo da razmišlja o ostavci.[37] Nedić je i ranije pretio ostavkama iz sličnih razloga, ali ovaj put Nemci su ga ozbiljnije shvatili i ponudili mu prijem kod Adolfa Hitlera. Do ovog trenutka Nedićev autoritet je postao beznačajan, ali nije hteo da napusti Nemce.[37] Uprkos njegovim čestim žalbama, Nemci su i dalje smatrali Nedića najboljom osobom za predsednika marionetske vlade.[50] U oktobru 1942. Nedić je rekonstruisao svoju vladu i iz nje otpustio nekoliko ministara, među kojima i Olćana, vođu Ljotićeve frakcije, i Aćimovića, vođu Stojadinovićeve frakcije i naklonjenog Mihailoviću.[51] Nedić je u seljaštvu video osnovu srpskog društva, seljaštvo je bilo „praizvor” životne snage i predstavnik „rasnih osobina srpskog naroda”. Selo je tokom čitavog rata glorifikovano i suprotstavljano „odnarođenom” gradu, koji je prikazivan kao uzrok svih nesreća i državne propasti. Posebna meta osude bio je Beograd jer je „izgubio” nacionalna obeležja i bio „okupiran” Jevrejima, masonima i komunistima.[52] U maju 1943. Nedić je istakao kao cilj stvaranje srpske seljačke zadružne države, što je on nazvao „srpski nacionalni socijalizam”.[53] Po njegovom nalogu su Ilija Pržić i Cvetan Đorđević početkom 1943. godine sa grupom saradnika sastavili Glavni cilj narodno-zadružnog uređenja države, projekat o „seljačkoj državi”.[54] Želja je bila da se unapredi materijalni i duhovni život i ojača seljaštvo. Država bi pružala seljacima pomoć, a na čelu ujedinjenih srpskih domaćina bio bi Milan Nedić kao vrhovni domaćin.[55] Ovaj projekat bi pretvorio Srbiju u korporativnu državu blisku vizijama Dimitrija Ljotića.[50] Neki nemački zvaničnici su smatrali da bi trebalo podržati projekat, dok su mu se suprotstavili general Majsner i Hitler, koji je projekat ocenio „nepravodobnim”.[50] U međuvremenu su partizani izrasli u vojsku značajne snage i u leto 1943. su bili ponovo aktivni širom Srbije. Obnovljene partizanske aktivnosti su duboko brinule odgovorne nemačke zapovednike, jer je snaga okupacionih snaga znatno opala tokom relativno mirnih meseci tokom 1942. Maja 1943. Nedić je pokušao da SDK poveća na pet pukova, ali Nemci to nisu odobrili. Nojbaherova misija Teritorija planirane srpske države Posle mnogih odlaganja, Nedić se 18. septembra 1943. sreo sa Hitlerom u Berlinu. Nedić je Hitleru predložio svoj projekat nove srpske države koji je predviđao ujedinjenje Srbije i Crne Gore (u njihovim tadašnjim, ratnim granicama) sa određenim delovima teritorije NDH koji nisu ušli u sastav Banovine Hrvatske na osnovu sporazuma Cvetković-Maček iz 1939. godine. Hitler nije bio zainteresovan za obnavljanje državnosti Srbije i njena teritorijalna proširenja, tako da je predlog Nedića još tokom samog sastanka odbijen. Zauzvrat, Nediću je obećano da će mu se dati komanda nad SDS i SDK. Nakon svog povratka u Beograd, Nedić je pozvao vojnog zapovednika Srbije, generala pešadije Hansa Felbera, da bi ugovorili prenos komande, ali mu je Felber preneo da je dobio naređenje da ne uradi to. Sve do 2. novembra 1943. Nediću nije data komanda nad SDS i SDK, a tada je preuzeo ministarstvo unutrašnjih poslova i komandu nad svim srpskim oružanim odredima.[56] Krajem leta 1943. četnici su vodili vrlo teške borbe protiv partizana zarad odbrane Srbije, svog glavnog uporišta, pa su njihove potrebe u oružju i municiji postale su krajnje ozbiljne. Jedini mogući izvor snabdevanja bili su Nemci, direktno ili preko preko Nedićeve administracije. Istovremeno, zbog sve teže vojne situacije (porast partizanske aktivnosti, kapitulacije Italije i imperativ nadziranja velikih prostora jugoistočne Evrope), prisililo je Nemce da stvaraju druge vojne snage ili da prošire postojeće. Nemci su nekako morali da se sporazumeju sa četnicima i da pojačaju njihovu efikasnost za borbu protiv partizana, kao i da ubede srpski narod da podrži novu politiku, pre svega ublažavanjem politike masovnih represalija. Zbog toga je u oktobru 1943. u Beograd poslat Herman Nojbaher sa specijalnim ovlašćenjima.[57] Nojbaher je imao ovlašćenje da proširi nadležnost Nedićeve vlade. Međutim, kako se Hitler uporno protivio Nojbaherovim predlozima, Nedić je ostao bez moći kao i pre. Nojbaher je ipak uspeo da dođe do izvesnog stepena kolaboracije četnika i Nemaca i ubrzo nakon njegovog dolaska, zaključen je niz sporazuma o primirju između nekoliko istaknutih četničkih komandanata i nemačkih snaga.[58] Nedić je u nemačku pobedu verovao sve do u 1943. Kapitulacija Italije i porazi na Istočnom frontu naterali su Nemce da potraže nove saveznike među četnicima na antikomunističkoj osnovi. Nedić se protivio sporazumima komande Jugoistoka sa četnicima koji su težili tome da ih kao nemačke lutke odgurnu u stranu za volju četnika.[59] Nemačka vojska je objašnjavala Nedićevom režimu da su ugovori, sklopljeni između Nemaca i četnika, sklopljeni na zajedničkoj antikomunističkoj osnovi i da će obe strane imati koristi od toga. Međutim, bilo je očigledno da je Nedićev položaj poljuljan, a Mihailovićev ojačan. Četnička infiltracija u Nedićevu administraciju, koja je i do tada bila značajna, je sada postala očigledna. Sa četnicima su sklapali dogovore mnogi bivši i sadašnji Nedićevi činovnici: bivši ministar unutrašnjih poslova Milan Aćimović (koji je još od 1941. održavao kontakte sa četnicima), šef Srpske državne bezbednosti Dragomir Jovanović i general Miodrag Damjanović, šef Nedićevog kabineta i Mihailovićev čovek.[60] Ulazak Crvene armije Prema nemačkom dokumentu, srpske snage koje su se borile na strani Nemaca imale su od 15. marta do 15. avgusta gubitke od 4.807 ljudi, od čega su 3.958 činili „lojalni četnici”, 541 pripadnik Srpskog dobrovoljačkog korpusa i 308 pripadnika Srpske državne i Srpske granične straže.[61] Krajem avgusta 1944. sovjetska Crvena armija se približila istočnim granicama Jugoslavije. Početkom septembra ona je napala Bugarsku i prinudila je da se okrene protiv Nemaca. Mihailovićevi četnici su u međuvremenu bili preslabo naoružani da se odupru partizanskom prodoru u Srbiju tako da su neki njegovi oficiri se sastali sa nemačkim oficirima da bi ugovorili sastanak sa Nojbaherom i dobili njegovu podršku. Ipak, ideja je stigla do Milana Nedića koji je predložio osnivanje armije od ujedinjenih antikomunističkih snaga. On je ugovorio tajni sastanak sa Mihailovićem, koji se desio oko 20. avgusta.[62] Po dostupnim dokumentima, njih dvojica su se sastali u zatamnjenoj sobi i Mihailović je ćutao većinu vremena, tako da Nedić posle nije bio siguran da je pričao sa pravim Mihailovićem.[62] Čini se da je Nedić ponudio da zatraži oružje od Nemaca i da stavi svoju Srpsku državnu stražu pod Mihailovićevu snagu, verovatno kao pokušaj da promeni stranu, pošto je Nemačka gubila rat.[63] Tokom avgusta nemački komandant jugoistoka Maksimilijan fon Vajhs pokušavao je da od Hitlera dobije odobrenje da ujedini Mihailovićeve i Nedićeve snage u jedinstven srpski korpus koji bi Nemci opremili i koji bi se borio na njihovoj strani. Nojbaheru se svidela ideja, ali ju je Hitler odbacio, koji je smatrao da je ovo pokušaj da se napravi engleska peta kolona. Kraj rata i poslednji dani Spomen ploča u crkvi u Majuru Dana 4. oktobra 1944, Nedićeva vlada je raspuštena, a on je 6. oktobra, zajedno sa većinom svojih ministara, prebačen, po odluci Nemaca, iz Beograda preko Budimpešte u Beč, a kasnije u Kicbil.[64] Kicbil je bilo mesto gde su bile smeštene sve vlade čije su zemlje Nemci okupirali. Nedić je 25. maja 1945. napisao pismo generalu Ajzenhaueru, naglasivši da je on uvek bio tajni saveznik Mihailovića.[traži se izvor] Američke snage su Nedića predale komunističkim jugoslovenskim snagama 1. januara 1946. godine. Nedić je zatvoren u Beogradu, i redovno ga je saslušavao major Milo Milatović. Beogradske novine su 5. februara objavile vest da je Milan Nedić izvršio samoubistvo skočivši kroz prozor dok čuvari nisu pazili. Miodrag Mladenović, kapetan OZNE tvrdi da je Nedić 4. februara 1946. godine sahranjen na Centralnom groblju u Beogradu.[65] Pokušaji rehabilitacije Prvu inicijativu za rehabilitaciju Nedića podneli su 1992. u Narodnoj skupštini Republike Srbije poslanici Srpskog pokreta obnove Slobodan Rakitić, Vojislav Nedeljković, Vlatko Vuković i Milan Miković. Ta inicijativa je prošla nezapaženo. Od 1992. u Zvezdara teatru se igrala predstava Đeneral Milan Nedić Siniše Kovačevića. Naslovna strana knjige đenerala Nedića „Srpska vojska na albanskoj golgoti” Srpska akademija nauka i umetnosti je uvrstila Milana Nedića u svoj spisak 100 najznamenitijih Srba. Nedićev portret je bio uvršten među portrete drugih srpskih predsednika vlade u zgradi vlade Srbije za vreme mandata Vojislava Koštunice. Uklonjen je 2008. na zahtev potpredsednika vlade Ivice Dačića. Vanparlamentarna Srpska liberalna stranka Koste Čavoškog je 2008. godine zatražila rehabilitaciju Milana Nedića. Rešenjem višeg suda iz 2014. odbačen je zahtev za sudskom rehabilitacijom Milana Nedića. U julu 2015. ponovo je počeo postupak.[66] Prvo ročište je održano u decembru 2015. godine, sedam godina nakon podnošenja zahteva.[67] U julu 2018. Viši sud u Beogradu je doneo rešenje kojim je zahtev za rehabilitaciju odbijen. Apelacioni sud u Beogradu je 23. aprila 2019. godine pravosnažno odbio rehabilitaciju Milana Nedića.