Bogumilske legende su zbirka kolumni objavljene 1997. godine koje su izlazile tokom 1990. u `Nedjelji` i tokom 1996. i 1997. u `Oslobođenju`. Tuzla radio kameleon I izdanje 1997 odlično očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno. Ove knjige su izbor tekstova iz emisije Prvog programa Studija B – Beograde, dobro jutro. Beogradska radio-stanica Studio B nalazi se na najvišem, 23. spratu Palate „Beograd“ u Masarikovoj ulici. Dušan Duško Radović (Niš, 29. novembar 1922 — Beograd, 16. avgust 1984) je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu, otac Uglješa bio je iz Vranića kod Čačka, a majka Sofija Stefanović bila je iz Niša.[1] Bio je glavni urednik „Pionirskih novina”, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac”, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Njegova emisija „Beograde dobro jutro” počela je da se emituje jula 1975. godine na Studiju B.[2] Bila je ukinuta 1982. godine, kada su određeni članovi vladajuće partije okarakterisali Duškove aforizme kao „političke poruke sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom”. Scenario i tekst popularnih pesama pisao je za dečiju televizijsku seriju `Na slovo na slovo`. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka „Sećanje na Duška Radovića”. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir Brana Radović. Preminuo je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu. Njegov sin je Miloš Radović. Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija „Studio B“, koji su kasnije objavljeni u tri knjige „Beograde dobro jutro”. Bio je veliki ljubitelj fudbala i navijač FK Partizan.[3] Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike. Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen. Kao član redakcije i prevodilac sa francuskog dao je imena likovima u stripu Talični Tom.[4] Odabrana dela Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-drama Poštovana deco (1954), pesme Smešne reči (1961), pesme Pričam ti priču (1963), pesme i priče Na slovo, na slovo (1963—1965), televizijska serija Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema Vukova azbuka (1971), pesme Zoološki vrt (1972), pesme Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečjeg hora „Kolibri”: Mrak Plavi zec Strašan lav Šta je na kraju Pesma o mleku Tatin muzičar Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...) Pisao je tekstove za pesme poznatih pevača:[5] Bisera Veletanlić (Milo moje/ A ja te znam) Arsen Dedić (Balada o pticama/Balada o zemlji/Biću dobar) Dušan Prelević (Jesenja pesma) Crni Biseri (Šta ću sad) Dejan Petković (Tužna pesma) Zafir Hadžimanov (Plavi žaket) Dragan Laković (Najlepša mama na svetu/Kad je bio mrak) Anica Zubović (Beograde moj) Ljubiša Bačić (Strašan lav) Poznati aforizmi „Roditelji, tucite svoju decu čim vidite da liče na vas.” „Teško je biti dete i biti dobar.” „Ako rešite sve probleme svoje dece, oni neće imati drugih problema sem vas.” „Imati prijatelje, to znači pristati na to da ima lepših, pametnijih i boljih od vas. Ko to ne može da prihvati, nema prijatelja.” „Lopta je kao udavača. Ne muvaj se oko nje ako nemaš ozbiljne namere. Ako ne misliš da je uzmeš.” „Kad neko nema šta da kaže o tome šta jeste najčešće govori o tome što nije. Nije blesav, nije sisao vesla, nije mačiji kašalj, nije naivan, nije čuvao ovce...”

Autori: Ajvor Jorki, Dženet Trevin, Piter Kolet, Mišel Makoj, Nensi Rirdon, Vin Rej. Ovaj priručnik za rad na televiziji zbornik je radova anglosaksonskih radio i TV novinara koji pored univerzalnih pravila profesije u njemu otkrivaju i male tajne svoga zanata.Ova knjiga je korisna svima koji žele da se bave novinarstvom. Pruža im mogućnost da nauče pravila po kojima treba raditi i naglašava njen značaj za analizu rada novinara, ali i ponašanja političara. „Bliže se izbori. Političari mnogo pričaju i obećavaju. Knjiga vam može pomoći da shvatite da li su oni iskreni prema vama“.Knjiga predstavlja značajan udžbenik ne samo za studente, nego i za novinare koji već rade na televiziji, jer im pruža priliku za analizu i unapređivanje sopstvenog rada. „Knjiga je nastala iz nužde. Na našem tržištu ne postoji udžbenik koji je potreban za svakodnevni rad na televiziji. Upravo iz te naše potrebe ovaj priručnik je morao da se dogodi“.Ukoliko radite na televiziji morate voditi računa o naizled nevažnim detaljima koji utiču na stvaranje prvog utiska: garderobi, nakitu, stavu. Sitnice pred kamerama pružaju mnogo više informacija nego sama izgovorena reč: „Kada u političkim duelima krene bujica reči, vama ništa nije jasno. Međutim kada pogledate govor tela sagovornika, način na koji se obraćaju jedni drugima dolazite do meta nivoa njihove komunikacije, a to je dvoboj - dramatična interesantna igra između voditelja i gosta.“ ✰Izdavač: Fondacija Konrad Adenauer, 2011. ✰Povez: broširan, 229 strana, tiraž 1000. ✰Nepodvlačena, nema posvetu, poneka mrlja i sitnije oštećenje, težina 300 grama *

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O knjizi: Knjiga `Autonomija mišljenja` – 181.u kolekciji `Odgovori` – sadrži nove razgovore s profesorom dr Darkom Tanaskovićem, koji su vođeni 2008. i 2009. godine, u vreme 60-godišnjice njegovog rođenja. Knjiga Miloša Jeftića predstavlja sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Isto tako, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja. Knjiga je predstavljena u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Kragujevcu, Somboru i Gornjem Milanovcu. Pošto su čitaoci prihvatili knjigu, predložio sam Službenom glasnikuda, zajedno sa Beogradskom knjigom, objave novo, drugo izdanje, koje je dopunjeno inspirativnim kazivanjima uglednih ličnosti našeg kulturnog i naučnog života na predstavljanjima Autonomije mišljenja. Zahvalan sam i akademiku Vladeti Jerotiću, čiji nadahnuti predgovor na najbolji način uvodi čitaoca u razumevanje ove knjige. Posebno mi je drago što ovu knjigu zajednički objavljuju Službeni glasnik i Beogradska knjiga, potvrđujući svoj doprinos izdavačkom životu Kolekcije Odgovori. Zadovoljstvo mi je da spomenem i stalnu potporu prijatelja ove kolekcije – Radovana Popovića, Bora Draškovića, Predraga Pipera, Matije Bećkovića, Jovana Mićića, Mira Vuksanovića, Radana Džodića, Miloša Jovanovića, Gorana Milašinovića i Milana Tasića. Knjiga Autonomija mišljenja obuhvata sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Tako isto, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja.Miloš Jevtić Darko Tanasković (Zagreb, 4. januar 1948) srpski je islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, diplomata i akademik.[1] Bivši je ambasador Jugoslavije u Republici Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu, kao i ambasador Srbije pri Unesku. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio je upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na mnogim univerzitetima u regionu i svetu.[1] Član je Evropske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, kao i Naučnog društva Srbije. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kome se od 2017. godine nalazi njegov legat. Biografija Porodica i školovanje Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. godine u Zagrebu. Otac Rajko Tanasković (1917–1984), poreklom iz sela Preljina, kod Čačka, bio je doktor vojnih nauka, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-pukovnik JNA. Majka Ines Veslaj (Wesley) Tanasković (1920–1979), rođena u Sremskoj Mitrovici, bila je doktor fiziologije, pukovnik JNA, načelnik Instituta za vojnomedicinsku dokumentaciju i informatiku VMA, kao i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[2] Ima mlađu sestru Stanku Tanasković (rođ. 1957). Darko je klasičnu gimnaziju (osmogodišnju) završio u Beogradu. Godine 1966. upisao je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao orijentalnu filologiju 1970, zatim magistrirao 1972. godine. Tokom 1976/77. godine boravio je u Tunisu kao student, a potom je 1979. doktorirao na Filološkom fakultetu sa disertacijom „Arapski jezik u savremenom Tunisu – diglosija i bilingvizam“.[3][1] Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a obrazovanje je stekao i u klasičnim jezicima poput starogrčkog i latinskog.[1] Profesorska karijera Prof. dr Darko Tanasković Godine 1971. Tanasković je postao asistent-pripravnik za orijentalnu filologiju na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta, zatim docent 1980. godine, a kao vanredni profesor radio je od 1981. godine. Za redovnog profesora primljen je 1989. godine i na fakultetu je radio sve do penzionisanja 2018. godine. Predavao je, između ostalog, predmete Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Persijsku književnost, a potom i Arapsku književnost i Osnove islamske civilizacije. Na postdiplomskim studijama (magistarskim i doktorskim) predavao je Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, Lingvističku i Književnu arabistiku, Islam i hrišćanstvo, Islamski fundamentalizam i drugo.[3] Jedno vreme je radio kao upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan Filološkog fakulteta i predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta. Bio je i član Komisije za matičnost, Upravnog odbora i Saveta Univerziteta u Beogradu, kao i predsednik Odbora za humanističke nauke pri Zajednici, odnosno Ministarstvu nauke Republike Srbije. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na univerzitetima u Skoplju, Sarajevu, Alžiru i Rimu, kao i na Visokoj školi za društvene nauke (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales) u Parizu. Od 1999. godine držao je predavanja i na Univerzitetu primenjenih nauka „Megatrend“, a potom i na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, Fakultetu za medije i komunikacije i Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kao i Fakultetu političkih nauka i Filološkom fakultetu u Banja Luci. Bio je saradnik na Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ), Institutu za geopolitičke studije u Beogradu i od 2018. godine saradnik Instituta za strateške studije pri Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. Radio je i kao profesor po pozivu u ECPD Univerzitetu UN u Beogradu (od 2007). Od 1990. godine profesor Tanasković je član Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta (Université Euro-Arabe Itinérante) u Rimu, a od 1995. član Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et Artium Europea) u Salcburgu. Tanasković je takođe dopisni član društva za turski jezik (Türk Dil Kurumu) u Ankari (od 2000) i inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (od 2015), kao i član Naučnog društva Srbije (od 2016) i Srpske podružnice Rimskog kluba (od 2019). Profesor Tanasković član je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN-kluba, te član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije od 2010. godine, Upravnog odbora SKZ i Upravnog odbora Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[2][3] Bio je predsednik Saveta Diplomatske akademije „Koča Popović” 2013. godine. Od 2016. godine je počasni predsednik Društva srpsko-azerbejdžanskog prijateljstva. 8. decembra 2023. objavljeno je da je jedan od potpisnika podrške listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, pred parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 17. decembar 2023.

Miloš Jevtić, Čuvari tradicije - razgovori sa istraživačima i tumačima prošlosti Službeni glasnik, Beograd, 2011. godina, meki povez, ćirilica, 802 strane Nova knjiga. Kad je davne 1974. godine novinar Radio Beograda Miloš Jevtić predložio da redovno priprema i nedeljom u etar pušta jednočasovnu emisiju razgovora sa istaknutim umetnicima i naučnicima iz cele Jugoslavije, sigurno nije mogao ni pretpostaviti kakva je neslućena sudbina namenjena tom njegovom originalnom naumu. Tokom bezmalo tri decenije, u više od hiljadu i po emisija, o životu, radu i pogledima na svet govorilo je preko osam stotina poslenika različitih struka i usmerenja, savremenika za koje je Miloš Jevtić smatrao da imaju šta da kažu i da to što njemu kazuju zavređuje pažnju najšire javnosti. Izabrani razgovori uređeni su prema oblastima delovanja Jevtićevih gostiju i prirodi njihovih svedočenja, i obuhvataju: nauku o jeziku (Čudo jezika), sasvim uslovno rečeno, filozofiju (Podneblje duha), nauku o književnosti (Tačke oslonca), istoriju i teoriju umetnosti, s arheologijom (Čuvari tradicije), poeziju (Pečat vremena), proznu književnost (Radost čitanja), likovne umetnosti (Svetovi umetnosti), pozorište i teatrologiju (Život scene), muziku i muzikologiju (Lepota zvuka), medicinu, prirodne i tehničke nauke (Pouzdanost nauke) i arhitekturu i urbanizam (Snaga graditeljstva), dok je predviđeno da poslednji, dvanaesti tom, naslovljen Preplitanja, sadrži petnaestak razgovora sa stvaraocima različitih profila iz drugih republika bivše Jugoslavije. (Darko Tanasković) Kapitalno izdanje Službenog glasnika.

Tricontinental, 2002. 20 portreta političkih protagonista vremena tuđmanizma Publicistički klasik jednog od najvećih hrvatskih novinara. Vi možda ne znate za Rexa Stouta. Pa i ako ste ga čitali, možda ste zaboravili na njega. Ja sam ga sasvim smetnuo s uma, sve dok prije neku večer nisam razmišljao o Denisu Kuljišu i nije mi se u jednom času objavilo: tako je, Denis Kuljiš je Nero Wolfe, Stoutov junak, gojazni, dekadentni bonkulović i sakupljač rijetkih orhideja, aristokratskog držanja, prividno trom, a zapravo pronicav privatni dekster što u zamračenoj sobi svog luksuznog apartmana na Manhattanu rješava zajebane kriminalističke zagonetke ok kojih je NYPD već bespomoćno digao ruke. Svijet te proze je, još od rodonačelnika žanra, tatice Hammeta, nemilosrdan, podao i gramziv, lupeži i ubojice uspjevaju, a nevinost je rijetka i slaboumna u svojoj beznadnosti. Na takvoj pozadini Kuljiš slika svoje političke portrete, vješto situira svoje likove u okružje koje će svaki ljubitelj hard boild literature nepogrešivo prepoznati. Zagreb kako ga on opisuje je moralna kaljuža, gadno, okrutno mjesto poput Los Angelesa u romanima Raymonda Chandlera i Jamesa Ellroya. Kuljiš je s jedne strane svjestan društvene patologije, oporo joj se izruguje i ne precijenjuje ničije poštenje, čak ni vlastito, ali negdje u sebi, dopustit ćete, ipak romantično vjeruje u mogućnost pravde. U ovoj knjizi, pogledate li bolje, među portretima hulja i sjecikesa, potkrale su mu se i priče o nekoliko dobrih, neiskvarenih ljudi koje istinski cijeni. Zanos s kojim piše o njihovoj dobroti nije neautentičniji ili manje nadahnut od gađenja s kojim opisuje one prve. Štoviše, kazao bih da je to vrijedniji dio knjige, jer se po tome jasno da vidjeti kako Denis Kuljiš nije sasvim izgubio vjeru u ljudskost. U tom smislu su `Majmuni, gangsteri i heroji` njegovo iskupljenje. (Ante Tomić) Denis Kuljiš rođen je u Splitu 1951. godine. Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu studirao opštu lingvistiku i sociologiju. Redovno je pisao u novinama od 1972. godine, zaposlio se 1979. u Poletu i 1980. u Vjesniku. Radio kao urednik i novinar Starta, Danasa i Studija. Godine 1989. osnovao s partnerima poduzeće Media Press, koje je učestvovalo u pokretanju privatnog nezavisnog političkog nedeljnika, Globus. Glavni urednik pet godina, a za to vreme preduzeće je preraslo u Europapress Holding, najveću novinsko-izdavačku kuću u Hrvatskoj. Nikada nije dobio nijednu nagradu, priznanje ili odlikovanje. Objavio: - Majmuni, gangsteri i heroji, novinski tekstovi i feljtoni (Zagreb, 2001; Beograd, 2002). - Dva pamfleta protiv Tuđmana ( Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2005. ) - Majmuni, gangsteri,heroji, geniji, lupeži & papci; satirične biografije poznatih Hrvata; Zagreb 2005. - Ad hominem, 2006.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Naslov originala: Nigella Bites / Nigella Lawson Zahvaljujući neodoljivom šarmu i izuzetnom stilu, izvrsnim receptima i popularnim TV-serijalima o kuvanju, Najdžela Loson je za kratko vreme postala poznata širom sveta kao sinonim za sve u vezi s hranom što je zavodljivo i ugodno. U ovom kuvaru Najdžela nam otkriva svoje omiljene recepte za jela koja se lako prave bez obzira na to da li ih spremate posle napornog radnog dana, tokom lenjeg vikenda ili dugog kišnog popodneva. Svi recepti su jednostavni, divni za oko i ukusni, i sve ih objedinjuje Najdželin nekomplikovani, originalni, sveži pristup koji je odlično usklađen sa savremenim načinom života. Bez obzira na to da li sprema Paštu fažol ili Mafine sa pomorandžama, Najdžela zna kako da postigne maksimum s malo truda. Najdžela Loson (engl. Nigella Lawson) je britanska kulinarska voditeljka i novinarka. Radi na televizijama BiBiSi i 24Kitchen. Biografija Najdžela potiče iz jevrejskih porodica i sa očeve i sa majčine strane. [2] Losonova je provela deo svog detinjstva u velškom selu. Morala je da se preseli u školu devet puta u dobi između 9 i 18 godina i zato je školske godine opisala kao teške.[3] Pohađala je mnogo privatnih srednjih škola a kasnije radila u nekoliko prodavnica u Londonu. [4] Diplomirala je na Univerzitetu u Oksfordu dobivši diplomu srednjovekovnih i modernih jezika. Kasnije je živela u Italiji, Firenci neko vreme. [5] Karijera Radila je kao novinarka i lektorka do 1985. kada je počela da radi kao restoranski kritičar i degutastor. [3] Deset godina kasnije je počela da piše kolumnu o hrani u magazinu Vog. [6] Losonova je još od detinjstva imala osećaj za kuvanje, jer je imala majku koja je isto tako uživala u kuvanju. [7] Izdala je knjigu pod nazivom How to Eat (Kako jesti) 1998. godine i prodala je preko 300 000 kopija u Ujedinjenom Kraljevstvu. [8] Britanski magazin The Sunday Telegraph je knjigu proglasio za `najvredniji kulinarski vodič objavljen ove decenije.` [9] Dve godine kasnije je izdala knjigu How to be a Domestic Goddess (Kako biti domaća boginja). [5] Od 1999. godine pa sve do 2001. je imala svoju kulinarsku emisiju Najdželini zalogaji koja se emitovala na kanalu Channel 4. [10] Prva sezone emisije je imala oko 2 miliona gledalaca. [11] Emisija je dala prateću knjigu recepata, koja se takođe naziva Najdželini zalogaji i koja je bila druga najprodavanija knjiga u SAD 2002. godine. [12] [13] Sledeća emisija koju je radila za isti kanal je bila Zauvek leto sa Najdželom. [14] Godine 2002. je počela da piše članke o kulinarstvu za The New York Times te je time njena popularnost i znanje počelo da raste čineći `njenu vrednost` već od 2 miliona funti 2003. godine. [15] [16] Najdžela sa promocije njene knjige 2004. godine Izdala je knjigu pod nazivom Gozba: Hrana koja slavi život 2004. godine. [17] Na kanalu ITV1 2005. godine, je počela da vodi emisiju Najdžela u kojoj je dovodila poznate ličnosti kao goste. [18] Emisija je naišla na uglavnom negativnu kritiku i nakon što je u prvoj sedmici izgubila 40% gledalaca, emisija je otkazana. [19] [20] Godine 2006. je potpisala ugovore sa kanalima Food Network i BBC Two. Na kanalu BBC Two je vodila emisiju Najdželina božićna kuhinja a gledanost samo prve epizode je bila od 3,5 miliona gledalaca. [21] Njen uticaj kao komentator hrane pokazao se i krajem 2006. godine, kada je nakon što je pohvalila gusku kao izvor masti za glavni sastojak Božića, prodaja proizvoda u Velikoj Britaniji je bila značajno povećana. [22] Sledeća emisija koju je vodila je bila Najdžela Ekspres. Emisija je postavila uspeh u gledanosti i jedna od najboljih emisija kanala BBC Two svake nedelje. Prva epizoda debitovala je sa 2,85 miliona gledalaca, što je visoko iznad proseka za kanal. Podaci o gledanosti druge epizode pokazuju da je gledalo 3,3 miliona a sezona je dostigla 3,4 miliona 22. oktobra 2007.[21] [23] Popratna knjiga pod istim nazivom kao i emisija, objavljena je u Velikoj Britaniji u septembru 2007, SAD u novembru 2007, a u Australiji 2008. [24] Losonova se našla pod kritikom kada su se gledaoci žalili da je dobila na težini od prve debitantske epizode. Gardijan je, međutim, primetio da `hrana odgovara njenom izgledu - besprekornoj, sjajnoj i seksi`. [25] [26] Knjigu Kuhinja: Recepti iz srca kuće je izdala 2010. godine. Emisiju Najdželisima: Instant italijanska inspiracija je snimala tokom 2012. godine takođe za BiBiSi. U emisiji je kuvala italijanske recepte koje je naučila tokom pauze između srednje škole i studija. [27] Najdžela u Londonu 2012. godine U jesen 2015. je počela sa emitovanjem emisija Jednostavno Najdžela gde je kuvala, kako ona to naziva, `utešnu i jednostavnu hranu`. [28] Pojava i stil Iako je Losonova uživala u uspešnoj karijeri u kuvanju, ona nije školovani kuvar i ne voli da je nazivaju `slavnom kuvarom`. [29]Ona sebe ne smatra kuvaricom ili stručnjakom u svojoj oblasti. Kroz njene televizijske programe, ona naglašava da kuha za svoje zadovoljstvo, za uživanje, i da je kuvanje terapija.[30] Kad odlučuje koji će recept biti prikazan u njenim knjigama, ona zauzima stav navodeći: „Ako je to nešto što ne želim da nastavim da jedem nakon što sam sita, onda ne želim recept .. . Moram da osećam da želim ponovo da skuvam stvar `. [5] Losonova je usvojila ležeran pristup kuvanju, rekavši: `Mislim da kuvanje treba da bude zabavno i porodično. ... Mislim da je moj pristup kuvanju zaista opušten i nije krut. Nema pravila u mojoj kuhinji. ` Jedna urednica, naglašavajući tehničku jednostavnost Najdželinih recepata, primetila je da` njena jela ne zahtevaju nijednu detaljnu pripremu na koju se poziva većina TV kuvara `. [31] Najdžela je postala poznata po svom intimnom načinu predstavljanja jela, iako tvrdi da `To nije značilo da želim da bude tako ... Nemam talenta da osvojim drugu osobu. To je intimno, a ne flert`. Prepoznata po seksualnosti prezentacije i kuvanja, dovela je do toga da Losonovu nazivaju `kraljicom porno hrane`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bob Vudvord - Plan napada (napad Amerike na Irak) Plan of Attack / Bob Woodward [s engleskog preveli Marina Marković, Slavica Ivanović i Nenad Bajić] Izdavač: Samizdat B92, 2004, Beograd Štampa: Standard 2, Beograd 421 strana, mek povez, latinica, ↕22cm x ↔13cm x 2,3cm biblioteka: Edicija Samizdat ; knjiga 41 PLAN NAPADA je svojevrsni dokument o prelomnom trenutku u istoriji SAD u kome je, daleko od očiju javnosti, predsednik SAD Džordž Buš odlučio da započne napad na Irak. Bazirana na 75 intervjua, brojnim analizama i poverljivim informacijama od kojih neke po prvi put izlaze u javnost, ova knjiga otkriva kako je rat pripreman više od dve godine, i ukazuje na moguće konsekvence najkontroverznijeg sukoba od rata u Vijetnamu. Vudvord u najnovijem bestseleru na detaljan i precizan način daje portrete Američkog Predsednika Buša, Potpredsednika Dika Čejnija, Državnog sekretara Kolina Pauela, Sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda Direktora CIA-e Džordža Teneta, i otkriva kakvu su ulogu u odluci o ratu u Iraku imali britanski premijer Toni Bler i ruski predsednik Vladimir Putin.REKLI SU O KNJIZI: `Najbolja i najubedljivija Vudvordova knjiga do sad!` – Mičiko Kakutani, The New York Times `Atmosfera i odnosi unutar Bele kuće danas u mnogome podsećaju na dvor Luja XIV, te se Bob Vudvord u tom smislu može porediti sa Vojvodom od Sen-Simona, autorom antologijskih `Memoara`. Niko ne poznaje politički aspekt javnog života SAD bolje od Vudvorda – on je briljantni hroničar fascinantnih zbivanja i savremenih spletki na republikanskom dvoru.` – Valter Rasel Mid, The Washington Post Robert Apšer Vudvord (rođen 26. mart 1943) američki je investigative journalist. Radio je za Vašington Post od 1971. godine kao novinar, a trenutno je pridruženi urednik.[1] Dok je bio mladi reporter u Vašington Postu 1972. godine, Vudvord se udružio s Karlom Bernstajnom; njih dvoje su proizveli znatan deo originalnih vesti o skandalu sa Votergejtom. Taj skandal je doveo do brojnih vladinih istraga i konačne ostavke predsednika Ričarda Niksona. Rad Vudvorda i Bernstajna je dugogodišnji novinar Džin Roberts nazvao je „verovatno najvećim pojedinačnim izveštačkim naporom svih vremena”.[2] Vudvord je nastavio da radi za Vašington Post nakon svog izveštavanja o Votergejtu. Od tada je napisao 19 knjiga o američkoj politici, od kojih je 13 na vrhu liste najprodavanijih. Rani životi i karijera Vudvord je rođen u Dženivi u Ilinoisu, kao sin Džejn (devojački Apšer) i Alfreda Ena Vudvorda II, advokata koji je kasnije postao glavni sudija u sudu 18. Sudskog kruga. On je odgajan u obližnjem Vitonu u državi Ilinois. Njegovi roditelji su se razveli kada mu je bilo dvanaest godina, a njega i njetgovog brata i sestru odgajao je otac, koji se kasnije ponovo oženio.[3] Vudvord se upisao na Jejl koledž sa stipendijom za mornaričke rezervne oficire (NROTC), i studirao je istoriju i englesku književnost. Dok je bio na Jejlu, Vudvord se pridružio bratstvu Faj Gama Delta i bio je član prestižnog tajnog društva Knjiga i zmija.[4][5] On je diplomirao 1965. godine i započeo petogodišnju službenu dužnost u Mornarici Sjedinjenih Država.[6] Tokom svoje mornaričke službe Vudvord je služio u brodu USS Rajt i bio je jedan od dva oficira koji su dodeljeni za pomeranje ili rukovanje nuklearnim lansirnim kodovima koje je Rajt nosio u svojstvu plovećeg štaba za hitne situacije (NECPA).[7] U jednom trenutku, bio je blizak admiralu Robertu O. Velanderu, kao službenik za komunikacije na USS Foksu pod Velanderovom komandom.[8] Nakon što je u avgustu 1970. okončao vojni rok kao poručnik, Vudvord je primljen na Pravni fakultet na Harvardu, ali je odlučio da ne pohađa nastavu. Umesto toga, konkurisao je za posao reportera u Vašington Postu, dok je pohađao postdiplomske studije o Šekspiru i međunarodnim odnosima na Univerzitetu Džordž Vašington. Hari M. Rozenfeld, glavni metropolitenski urednik Posta, primio ga je na dvonedeljnu probu, ali ga nije zaposlio zbog nedostatka novinarskog iskustva. Nakon godinu dana u Montgomeri Sentinelu, nedeljniku u predgrađu Vašingtona, Vudvord se 1971. godine zaposlio kao reporter Posta.[9] Career recognition and awards Iako nije primalac, Vudvord je dao presudni doprinos dvema Pulicerovim nagradama koje je osvojio Vašington Post. Prvo, on i Bernstajn su bili glavni izveštači o Votergejtu, a Post je osvojio Pulicerovu nagradu za javnu službu 1973.[10] Takođe je bio glavni izveštač za Postovog pokrića o napadima 11. septembra 2001. Post je dobio Pulicerovu nagradu za nacionalno izveštavanje 2002. za 10 svojih priča na tu temu.[11] Vudvord u Nacionalnom novinarskom klubu 2002. godine Sam Vudvord je dobitnik je gotovo svake velike američke nagrade za novinarstvo, uključujući nagradu Hejvud Braun (1972), Vort Bingam nagradu za istraživačko novinarstvo (1972 i 1986), nagradu Sigma Delta Hi (1973), nagradu Džordž Polk (1972), Vilijam Alen Vajt medalju (2000) i nagradu Džerald R. Ford za izveštavanje o predsedništvu (2002). Kolbijev koledž je 2012. godine uručio Vudvordu nagradu Elajdža Pariš Lavdžoj za hrabro novinarstvo, kao i počasni doktorat.