Ispravan procesor sa grafikom kao nov, veoma malo radio. Socket FM2

Autor: Olen Stajnhauer Broj strana: 437 Format: 13 x 20 Povez: broširan Majlo Viver je pokušao za sobom da ostavi svoj nekadašnji život prepun tajni i laži u kojem je radio za Centralnu obavještajnu službu kao `turista`, zajni agent bez kuće i identiteta, i posveti se kancelarijskom poslu u sjedištu Agencijeu Njujorku. Međutim, povlačenje s terena će postati nemoguće u trenutku kad hapšenje traženog ubice dovede do istrage jednog od Majlovih najstarijih kolega i prijatelja. Novi slojevi zamršene intirge izlaze na svijetlo dana, a Majlo nema izbora nego da se ponovo upusti u tajni zadataki otkrije ko vuče konce iza kulisa.

IŠCEZLI UTORAK - Niki Frenč Naslov originala: Tuesday`s Gone - Nicci French Izdavač: Znanje, Zagreb Godina izdanja: 2013 Format: 19 X 12,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 452 Kada je socijalna radnica ušla u stan Michelle Doyce, docekao ju je prizor iz nocne more. Truplo muškarca u raspadajucem stanju i zbunjena žena izgubljena u prostoru i vremenu. Slucaj je potpuno bizaran, policija nema ni jedan suvisli trag, i inspektor Karlsson opet ce pokucati na vrata Friede Klein, karizmaticne psihoterapeutkinje nepogrešive intuicije. Frieda ponovno uzlazi u labirint zlocina i u tamne zakutke ljudske duše. Na tom mracnom mjestu gdje žrtva lako postaje zlocinac, Frieda ce se morati obracunati i s duhovima iz vlastite prošlosti… Briljantno oblikovan kriminalisticki serijal. NIKI FRENC je pseudonim za autorsko-novinarski bracni par koji cine Niki Džerard i Šon Frenc. Niki Džerard završila je englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a nakon što je predavala književnost u Šefildu, Londonu i Los Andelesu, posvetila se izdavaštvu, pokrenuvši casopis Vimens rivju. Šon Frenc je takode završio englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a potom je radio kao pozorišni kriticar, urednik i televizijski kriticar u Sandej tajmsu i kao filmski kriticar za Mari Kler. ***Odlično očuvano***

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kad stari poznanik, Advokat, zatraži Valanderovu pomoć u istrazi, sumnjičav prema okolnostima u kojima je njegov otac umro, Kurt ne želi da poveruje da se iza naizgled običnog ubistva krije zavera. Ali kada je advokat takođe nađen mrtav, Valander shvata da nije bio u pravu što ga nije saslušao. Nasuprot njegovoj dobroj proceni, on se vratio da bi vodio ono što je sada možda bilo dvostruko ubistvo. Podvalom, žena detektiv se pridružuje timu, I on je prihvatio ulogu njenog mentora pošto se zajedno bore da reše misteriju. Veza između ova dva ubistva je tajanstveni industrijski magnat, koji se krije iza naprasite sekretarice I čvrstog obezbeđenja. Ali dok je Valander na putu da otkrije ubicu, neko juri njega I sve mu je bliži. Henning Mankell (Stockholm, 3. veljače 1948. – Göteborg, 5. studenog 2015.), je bio švedski književnik i kazališni redatelj. Poznat je po svojim krimi romanima s glavnim junakom kommesarom Kurtom Wallanderom, kao i po knjigama za djecu, te svom političkom angažmanu, posebno u Africi. Prodao je preko 40 milijuna knjiga diljem svijeta. Henning Mankell rođen je 1948. godine u Stockholmu kao sin Ivara Henningssona Mankella i Ingrid Birgitte Mankell (rođ. Bergström). Njegov djed Henning Mankell bio je poznati švedski skladatelj. Mankellovi roditelji se razvode, kada je Henning bio godinu dana star, a nakon toga živi s ocem i starijom sestrom u Svegu u Härjedalenu, gdje je njegov otac radio kao sudac, a zatim u Boråsu u Väster Götalandu. Njegova je majka počinila samoubojstvo kad je Henningu bilo dvadeset godina. Još kao dječak Mankell je želio postati pisac, bio zainteresiran za kazalište, te se u Skari upisuje na studij glume. Svoju prvu dramu Henning režira 1966. godine, kao pomoćnik redatelja u kazalištu Riks u Stockholmu. S ciljem socijalnog razgolićavanja društva, napisao je i režirao kao dvadesetogodišnjak kazališne komade u kolaž-obliku. Od 1968. radio je kao kazališni redatelj i pisac. Nakon što je upoznao svoju prvu ženu, koja je bila Norvežanka, seli u Norvešku, gdje je tada uglavnom radio i živio. Ovdje je počeo u ranim 1970-im pisati prozu. Godine 1972. odlučio se za putovanje u Afriku, koje se pokazalo presudno za njegov kasniji život. Godine 1973. je objavio svoj prvi roman Bergsprängaren, (1977.) Sandmålaren, te 1979. godine Fångvårdskolonin som försvann. Sve ove knjige su napisane s jakom socijalno-kritičkom pozadinom. Sljedećih deset godina, Mankell je radio kao kazališni redatelj i intendant u kazalištu Västerbotten u Skellefteåu i kazalištu Kronborg u Växjöu. Tada počinju njegova česta putovanja u Afriku, gdje 1986. godine u Maputu osniva kazališnu grupu Teatro Avenida. 1996. godine postaje intendant tog kazališta. Teme iz Mozambika i Afrike obrađuje u svojim romanima Comédia infantil, priču o djeci koja žive na ulici, te Vindens son, priču o bušmanskom mladiću. Osim ovih romana, Mankell piše i djela za djecu, kao Eldens hemlighet (1995.), te roman Hunden som sprang mot en stjärna, s glavnim junakom dječakom Joelom, koji je bio glavni junak i u nekoliko kasnijih romana. Zajedno s glumcima iz Graza i Teatra Avenida, 2003. godine režira predstavu Butterfly Blues. Scenarij je napisao sam Mankell i izvodila se na više jezika. Teme u djelima Mankell su često obojene političkim i društvenim pitanjima. Svoja iskustva je obrađivao u svojim djelima, kao npr. u romanu iz 2008. godine Kinesen, po kojem je 2011. godine snimljen njemačko-švedsko-austrijski film Der Chinese u režiji Petra Keglevica. Ekranizacije njegovih djela je česta po motivima njegovih krimi-romana s komesarom Wallanderom. Mankell je njemačkog podrijetla. On je prapraunuk Johanna Hermanna Mankella, rođenog u Niederaspheu, predgrađu Münchhausena. Oženjen je u trećem braku s Evom Bergman, kazališnom redateljkom, kćerkom Ingmara Bergmana. Mankell je preminuo u listopadu 2015. od posljedica raka. Henning Mankell pri primitku Ripper Award-a 2. ožujka 2009. Politička djelovanja Političk angažman Mankella počeo je 1968. godine sudjelovanjem u protestima protiv rata u Vijetnamu, portugalskog kolonijalnog rata u Africi i borbom protiv apartheida u Južnoafričkoj Republici.[2] Bio je suradnik kulturno-politčkih saveza Vereinigung Folket i Bild/Kulturfront.[2] Za vrijeme boravka u Norveškoj, dolazi u kontakt s maoizmom i aktivno surađuje s komunistički orijentiranom strankom Arbeidernes kommunistparti (AKP) (Radnička komunistička partija), iako nikada nije bio njen član.[2] 2009. godine bio je gost na palestinskoj literarnoj konferenciji, te je obišao Palestinska Autonomna Područja. Po njegovim tvrdnjama osnivanje Izraela 1948. godine nije bilo pravno zasnovano, te je dovelo do ponavljanja apartheid sistema, gdje Afrikanci i crnci žive kao građani druge klase u vlastitoj zemlji. Zid izgrađen od strane Izraela u Zapadnoj Obali usporedio je s Berlinskim zidom. Po njegovom mišljenju, ako se uzmu u obzir uvjeti života Palestinaca, nije nimalo čudno da se odlučuju na samoubilačke atentate, nego to, da ne čine i više o toga. Samim tim ne vidi budućnost Izraela kao države s rješenjem Dvije države.[3] Zbog ove kritike, Mankell je doživio mnogobrojne negativne kritike, kao npr. od Henryka M. Brodera, koji je njegove izjave o Palestini poistovjetio s protuizraelskim izjavama Josteina Gaardera 2006. godine i optužio ga da palestinski problem promatra jednostrano.[4] Andreas Breitenstein piše u Neue Zürcher Zeitungu da Mankellovo povijesno poluznanje dovodi do ovakvog ljevičarskog moralizma.[5] U svibnju 2010. godine učestvovao je u akciji Ship to Gaza 2010, organiziranu od strane Free Gaza Movement, u kojoj je u vojnoj operaciji blokade i zauzimanja brodova, od strane izraelske vojske poginulo nekoliko aktivista.[6][7] Mankell biva uhićen i ubzo pušten na slobodu[8] nakon čega poziva na globalne sankcije protiv Izraela.,[9] te čak razmišlja o zabrani prevođenja svojih knjiga na hebrejski jezik. Afrika Mankell odlazi 1972. godine na putovanje u Zambiju i tamo ostaje dvije godine. Po njegovim riječima osjećao se `kao da je došao kući`. Danas Mankell živi, naizmjenično ljeti u Švedskoj, a većinu ostalog vremena provodi u Mozambiku, kog doživljava kao svoju novu domovinu. Nakon što je 1985. godine pomogao u stvaranju kazališta Teatro Avenida u Maputu, kom je 1986. godine bio i intendant, danas ponekad i u njemu režira. 2009. godine u produkciji njemačke televizije ZDF, s redateljom Jensom Monathom snima film Mein Herz schlägt in Afrika (Moje srce kuca u Africi)[10] Film je snimljen po motivima njegovog romana Comédia infantil, u kom se radi o sudbini napuštene djece i njihovom životu na ulici, zatim u Africi čestog diskriminiranja albinosa, te o mladima, koji su djetinjstvo proveli kao djeca-vojnici u ratovima u Africi.[11] Njegove kazališne predstave Butterfly Blues (2003.) i The Doors (2011.) govore o sudbinima afričkih emigranata u Europi. 2009. godine Mankell dobiva mirovnu nagradu Erich Maria Remarque grada Osnabrücka za svoja djela o Africi. Laudacio je održao tadašnji predsjednik Njemačke Horst Köhler[12] pod nazivom Afrika je puna leptirova. Jednim dijelom nagrade podržava projekte Christopha Schlingensiefa u Africi...

SNEŠKO - JU NESBE IZDAVAČ: LAGUNA GODINA: 2013 PISMO: LATINICA BROJ STRANA: 495 POVEZ: MEK STANJE KNJIGE: OČUVANA „JU NESBE IMA NEKO NESHVATLJIVO UMEĆE DA SASVIM PRESTRAVI ČITAOCE, A SNEŠKO NIPOŠTO NIJE IZUZETAK OD TOG PRAVILA.“ METRO NOVEMBAR JE, I OSLO JE PREKRIO PRVI SNEG. PO POVRATKU KUĆI S POSLA BIRTA BEKER HVALI SNEŠKA BELIĆA KOJEG SU NJEN SIN I MUŽ NAPRAVILI U DVORIŠTU. MEĐUTIM, NISU GA NAPRAVILI ONI. PORODICA ZBUNJENO PRILAZI PROZORU DA VIDI SNEŠKA I SIN SHVATA DA JE ON OKRENUT PREMA KUĆI. CRNE OČI GLEDAJU PRAVO KROZ PROZOR. U NJIH. VIŠEM INSPEKTORU HARIJU HULEU STIGLO JE ANONIMNO PISMO. U POTPISU STOJI „SNEŠKO“. KASNIJE HARI OTKRIVA NIZ UZNEMIRUJUĆIH SLIČNOSTI MEĐU ZASTARELIM SLUČAJEVIMA NESTALIH LICA. UDATIM, PORODIČNIM ŽENAMA GUBI SE SVAKI TRAG NA DAN PRVOG SNEGA. ISTE TE NOĆI SILVIJA OTERSEN GRABI KROZ PRVI SNEG U ŠUMI NADOMAK OSLA. ZNA DA JOJ ŽIVOT ZAVISI OD BEKSTVA, ALI NE ZNA ŠTA JE GONI. SREĆOM, NE ZNA NI ŠTA JE ČEKA NA PUTU... „DA LI ĆE TAJANSTVENI UBICA, NAZVAN PO SNEŽNOJ VIZITKARTI KOJU OSTAVLJA NA MESTU ZLOČINA NADMUDRITI HARIJA HULEA, U ČIJEM REZIMEU STOJI I SEMINAR O SERIJSKIM UBICAMA PRI FBI? PA, NEĆEMO VAM NIŠTA RAZOTKRITI, OSIM DA ĆE STVARI POSTATI VRLO HLADNE – I MRAČNE.“ PHILADELPHIA INQUIRER „NESBE S PRAVOM SLOVI ZA NAJPRIZNATIJEG PISCA TRILERA U NORVEŠKOJ. ONO ŠTO HARI HULE OTKRIJE ZAUVEK ĆE PROMENTI VAŠE MIŠLJENJE O BELOM DOBRIČINI. SNEŠKO JE IZVANREDAN TRILER KOJI ĆE POREMETITI VAŠU DREMKU DOK NAPOLJU VEJE.“ NATIONAL PUBLIC RADIO (USA) „NESBE JE PIKASO NORVEŠKOG KRIMIĆA: LIKOVI SU ŽIVOPISNI DO DETALJA, ELEGANTNO UKOMPONOVANI U PRIČU. A TA PRIČA NIJE SAMO OVAJ ROMAN VEĆ ČITAV SERIJAL – NA PUTU DA POSTANE NAJBOLJI U ISTORIJI NORVEŠKOG KRIMINALISTIČKOG ROMANA.“ STAVANGER AFTENBLAD

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Očaravajuća priča Vilkie Collinsa o romantici, krađi i ubistvu inspirisala je veoma popularan žanr – detektivsku misteriju. Zavisan od krađe ogromnog dijamanta koji je prvobitno ukraden iz indijskog svetilišta, ovaj zanimljivi roman prikazuje inovativnog narednika Kafa, urnebesnog kućnog upravnika Gabrijela Beteridža, kućnu pomoćnicu koja je bolna od ljubavi i misterioznu grupu indijskih žonglera. Vilijam Vilki Kolins (8. januar 1824 — London, 23. septembar 1889) bio je engleski romanopisac i dramski pisac poznat posebno po „Ženi u belom” (1859), misteriji i ranom „romanu senzacije”, i po Mesečevom kamenu (1868), koji je posle Kratka priča Edgara Alana Poa, Ubistva u ulici Morg, predložena je kao prvi moderni engleski detektivski roman. Rođen u porodici londonskog slikara Vilijama Kolinsa i njegove supruge Harijet Gedes. Preselio se sa porodicom u Italiju kada je imao dvanaest godina. Živeo je tamo i u Francuskoj dve godine, učeći i italijanski i francuski. U početku je radio kao trgovac čajem. Nakon što se 1850. pojavio njegov prvi roman Antonina, Kolins je upoznao Čarlsa Dikensa, koji je postao prijatelj i mentor. Neki od njegovih radova pojavili su se u Dikensovim časopisima Household Words i All the Year Round. Sarađivali su i na dramama i beletristici. Kolins je stekao finansijsku stabilnost i međunarodnu podršku do 1860-ih, ali je postao zavisnik od opijuma koji je uzimao zbog gihta, tako da su njegovo zdravlje i kvalitet pisanja opali 1870-ih i 1880-ih. Kolins je kritikovao instituciju braka: vreme je delio između udovice Kerolajn Grejvs – živeći sa njom veći deo svog života, tretirajući njenu ćerku kao svoju – i živeo je sa drugom mlađom ženom, Martom Rud, sa kojom je imao troje dece. Smrt Detalj spomenika, groblje Kensal Grin Kolins je umro 23. septembra 1889. u 65. godini Ulica Vimpole, nakon paralitičkog moždanog udara. Sahranjen je na groblju Kensal Green u zapadnom Londonu . Njegov nadgrobni spomenik opisuje ga kao autora Žene u belom.[1] Kerolajn Grejvs je umrla 1895. godine i sahranjena je sa Kolinsom. Marta Rad je umrla 1919.[2] Kolins je bio hrišćanin

Knjiga je nova. ,,Igri je kraj kad smrt zakuca na vrata… U unosnom svetu Volstrita Vinsent, Džuls, Silvi i Sem su veliki igrači. Bezobzirno ambiciozni, oni sklapaju poslove vredne milijarde dolara i žive u neviđenom luksuzu. Novac je jedino što im je važno i oni će učiniti sve da se obogate. Učestvujući u igri escape room, njih četvoro će se naći zarobljeni u liftu, no sve će poći naopako. Da bi izašli iz klopke, moraju da ostave žestok rivalitet po strani i da zajedno rade na pronalaženju tragova i rešavanju zadataka koji će ih osloboditi. Ali u skučenom mračnom liftu tajne njihovog tima izlaze na videlo. Moraće da odgovaraju za sve ono što su radili i zaradili na mestu punom obmana, zastrašivanja i seksualnog uznemiravanja. Strpljenje ih izdaje, a tragovi postaju sve zloslutniji, i na kraju se nađu na ivici propasti. Ako žele da prežive, moraće da reše i konačnu zagonetku: ko je od njih ubica?``

Tom Krup, dobrostojeći računovođa, stiže kasno s posla kući i ne zatiče suprugu ni njen automobil. Još više ga začudi što vidi da je večera napola spremljena, što je Karen ostavila tašnu i mobilni telefon, a ulazna vrata nije ni zaključala. Karen Krup je spremala večeru i čekala supruga da se vrati s posla. To je poslednje čega se seća kad se probudi u bolnici. Tamo joj objasne kako je imala saobraćajnu nesreću – izgubila je kontrolu nad automobilom vozeći se po opasnom delu grada i zadobila potres mozga zbog koga pati od amnezije. Policija podozreva da je radila nešto nedozvoljeno. Suprug odbija da poveruje u to. Njena susetka i prijateljica nije baš sasvim ubeđena. Čak ni sama Karen ne zna šta da misli... „Pedantno urađeno i oštro kao brijač.“ Harlan Koben „Priča puna preokreta koja će vas potpuno zaokupiti.“ Tes Geritsen „Šari Lapena obezbeđuje pametan niz motiva i sumnjivih lica. Napetost je velika i traje do poslednje, zaprepašćujuće stranice.“ The Times Povez knjige : Mek Format : 13 x20c m Pismo : Latinica Strana: 296

Autor:: Robert Brindza ;Žanrovi:: Trileri ;Izdavač:: Vulkan izdavaštvo ;Godina izdanja:: 2018. ;Broj strana: 288 ; ;Ispod vode bilo je tiho, hladno i veoma mračno. Telo je munjevito potonulo, sve dok se naposletku nije skrasilo u mekom, ledenom mulju. Ona će godinama ležati nepomična, skoro spokojna. Ali iznad nje, na kopnu, košmar je tek počinjao. ; ;Kada detektivka Erika Foster dobije informaciju da se ključni dokazi za slučaj trgovine narkoticima kriju u napuštenom kamenolomu na obodu Londona, naređuje da se taj predeo pretraži. Ali osim droge, istražitelji otkrivaju telo Džesike Kolins, devojčice čiji je nestanak bio glavna vest pre dvadeset šest godina. Da bi povezala stare i nove dokaze, Erika mora da pronikne u tajne porodice Kolins, ali i da se suoči sa Amandom Bejker, penzionisanom inspektorkom koja je vodila slučaj i koju proganja to što nije uspela da pronađe Džesiku. Detektivka uskoro shvata da će ovo biti jedan od najtežih i najzahtevnijih slučajeva na kojima je ikada radila. ; ;Neko skriva tajne. Neko ne želi da se ovaj slučaj reši. I taj neko će uraditi sve da spreči Eriku u nameri da sazna istinu.

Vulkan, 2018. 280 strana. ODLIČNO OČUVANO Talas neobične vrućine promenio je ritam života: sada je samo po mraku moguće raditi, kretati se, preživeti. Upravo će u srcu noći Samanta izroniti iz tame koja ju je progutala.Oteta kada je imala trinaest godina i dugo držana u zatočeništvu, Sem je najzad slobodna, ali i dalje u strahu za sopstveni život. Pored nje je doktor Grin, nesvakidašnji profajler, koji u Samantinom sećanju traži indicije koje ga mogu odvesti do njenog tamničara, čoveka iz lavirinta. Ali doktor Grin nije jedini koji progoni čudovište.Tu je i Bruno Đenko, privatni detektiv nesumnjivog talenta, kojem je svaki novi dan poklonjen. Nestanak Samante Andreti njegov je stari slučaj, zadatak koji nikada nije priveo kraju, a sada ima priliku da se iskupi, da ispravi greške iz prošlosti. Na umu mu je samo jedno – da reši poslednju misteriju, uprkos tome što je prošlo toliko vremena.Zato što Samanta ne zna da se njena otmica nije dogodila pre nekoliko meseci. Čovek iz lavirinta držao ju je u zatočeništvu petnaest dugih godina.A sada je nestao.

Knjiga je u odličnom stanju, samo što ima potpis i pečat na jednoj strani, kao što se vidi na slici. Igri je kraj kad smrt zakuca na vrata… U unosnom svetu Volstrita Vinsent, Džuls, Silvi i Sem su veliki igrači. Bezobzirno ambiciozni, oni sklapaju poslove vredne milijarde dolara i žive u neviđenom luksuzu. Novac je jedino što im je važno i oni će učiniti sve da se obogate. Učestvujući u igri escape room, njih četvoro će se naći zarobljeni u liftu, no sve će poći naopako. Da bi izašli iz klopke, moraju da ostave žestok rivalitet po strani i da zajedno rade na pronalaženju tragova i rešavanju zadataka koji će ih osloboditi. Ali u skučenom mračnom liftu tajne njihovog tima izlaze na videlo. Moraće da odgovaraju za sve ono što su radili i zaradili na mestu punom obmana, zastrašivanja i seksualnog uznemiravanja. Strpljenje ih izdaje, a tragovi postaju sve zloslutniji, i na kraju se nađu na ivici propasti. Ako žele da prežive, moraće da reše i konačnu zagonetku: ko je od njih ubica? „Užasna napetost od prvog do poslednjeg trenutka. Četvoro bezobzirnih ljudi zatočeno u smrtonosnoj igri u kojoj pobeda znači opstanak. Uzbudljivo i nezaboravno!“ Harlan Koben

Odličan i3 procesor za Socket 1156 U pitanju je Intel® Core™ i3-540 prve generacije Veoma brz procesor jači i brži od većine quad core starijih procesora. Ogromna prednost ovog procesora je i ta što on ima veoma dobru integrisanu grafiku Intel HD koja je dobar izbor za rad, video, Youtube i veliki broj današnjih igrica na manjim i srednjim podešavanjima Znači u jednom pakovanju je i odličan procesor sa 4 (2+2) logička jezgra i veoma dobra integrisana grafika. Zadovoljiće umerenije korisnike i pokrenuti aplikacije i igrice koje će raditi sa solidnim podešavanjima pa osim ako niste strastveni hardcore igrač ovaj procesor je odličan izbor. Procesor ima maksimalnu potrošnju od 73W pa ide na većinu ploča za socket 1156 Potpuno je ispravan i testiran. 4 logička - 2 fizička jezgra Procesor je odličan za posao, multimediju i igrice koje nisu previše zahtevne Proizvođač : Intel Model : i3-540 3.067GHz 4MB LGA1156 Serija : Intel Core i3 Izrada : 32nm Podnožje : Socket 1156 Ostalo : Dual-core, 64-bit, TDP : 73 W Radni takt : 3067 MHz L2 keš : 4Mb Ostalo : Hyper-Threading, Grafika: Intel HD (Westmere) Base frequency (MHz): 733MHz PCI Express : 2.0 Testiran, ispravan! Pogledajte i ostale moje oglase!

Igri je kraj kad smrt zakuca na vrata… U unosnom svetu Volstrita Vinsent, Džuls, Silvi i Sem su veliki igrači. Bezobzirno ambiciozni, oni sklapaju poslove vredne milijarde dolara i žive u neviđenom luksuzu. Novac je jedino što im je važno i oni će učiniti sve da se obogate. Učestvujući u igri escape room, njih četvoro će se naći zarobljeni u liftu, no sve će poći naopako. Da bi izašli iz klopke, moraju da ostave žestok rivalitet po strani i da zajedno rade na pronalaženju tragova i rešavanju zadataka koji će ih osloboditi. Ali u skučenom mračnom liftu tajne njihovog tima izlaze na videlo. Moraće da odgovaraju za sve ono što su radili i zaradili na mestu punom obmana, zastrašivanja i seksualnog uznemiravanja. Strpljenje ih izdaje, a tragovi postaju sve zloslutniji, i na kraju se nađu na ivici propasti. Ako žele da prežive, moraće da reše i konačnu zagonetku: ko je od njih ubica? „Užasna napetost od prvog do poslednjeg trenutka. Četvoro bezobzirnih ljudi zatočeno u smrtonosnoj igri u kojoj pobeda znači opstanak. Uzbudljivo i nezaboravno!“ Harlan Koben „Otkažite sve što ste planirali i uzmite bolovanje; kad počnete da čitate, i sami ćete se naći u escape roomu – a jedini način da se izbavite jeste da okrenete poslednju stranicu!“ Kirkus Reviews

Knjiga je u odličnom stanju, samo što ima potpis i pečat na jednoj strani, kao što se vidi na slici. Savršen život. Savršeno susedstvo. Savršeno ubistvo. Opasni kompromisi koje pravimo da bismo ostali zajedno. I sve tajne koje čuvamo da pokažemo svetu da smo u srećnom braku. Kada je žena žrtva ubistva, muž je uvek prvi na spisku osumnjičenih. A kada je još ta žena pronađena u kući, u dnu stepeništa, a pored nje muž sav krvav, to je praktično rešen slučaj. Lizi to dobro zna, pošto je godinama radila kao federalni tužilac. Ali ovog puta osumnjičeni muž je Zak Grejson, stari prijatelj, ali i poslednja osoba za koju bi pomislila da je sposobna za takav čin. Još na koledžu, Zak je bio pošten i nežan mladić, a sada je uspešan preduzetnik, stub zajednice Park Sloup, najelitnijeg kvarta u Bruklinu. Ipak, prikupljajući izjave komšija, Lizi polako shvata da su te porodice samo naizgled srećne i da među njima postoje zavist i rivalstvo. U noći zločina, svi su bili na zabavi u kući pored Zakove, ali niko ne želi da otkrije detalje. Da li je neko od njih pravi krivac? Da bi saznala istinu, Lizi će morati da kopa po prošlosti svih gostiju, i po cenu kršenja nepisanog zakona među njima: zakona ćutanja.

Baš lepo očuvana, korice po krajevima malo iskrzane, ali ništa primetno. Znanje Zagreb 2018. 408 strana *********** Atlanta, 1974. Dok brutalna ubojstva policajaca potresaju gradsku policiju, mlada Kate Murphy se pita hoće li joj prvi dan na poslu ujedno biti i posljednji. Policijskom karijerom želi dokazati svojoj obitelji da može biti neovisna i raditi koristan posao, no susreće se s mnogim preprekama. Njene kolegice u postaji nemaju mnogo razumijevanja za novakinje, a mora pritom trpjeti i stalna seksualna, ponižavajuća dobacivanja starijih policajaca. Maggie Lawson potječe iz policijske obitelji te se pokušava dokazati svom autoritarnom stricu i bratu. Kad Maggie i njena nova partnerica Kate započnu svoju vlastitu potragu za serijskim ubojicom policajaca, bijes njihovih kolega dostiže vrhunac. Uz ubojicu koji prijeti da će napasti opet, njih dvije će u najopasnijim dijelovima grada riskirati svoje živote kako bi spasile kolege dokazujući da su u najtežim situacijama dorasle njima. U svom prvom romanu izvan serijala o agentu Willu Trentu, Karin Slaughter stvara zadivljujuću priču o dvije mlade policajke koje žele uhvatiti serijskog ubojicu, vjerodostojno prikazujući osobne probleme i osjećaje svojih likova. » Slaughter stvara kompleksne i snažne ženske likove, što je majstorsko dostignuće u svijetu trilera.« The Chicago Tribune Karin Sloter, Grad murijaka, triler

GORAN SKROBONJA IVAN NEŠIĆ FIRENTINSKI DUBLET - SFUMATO Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2020 272 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-3978-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU PISACA, tekst bez podvlačenja `„Knjiga koja se ne ispušta iz ruku. Istorija se vratila da ostane s nama.“ Vasa Pavković Godina 1889. Posle nekoliko mirnih meseci London ponovo drhti od straha: Trbosekova ubistva su se nastavila, a Skotland jard ne uspeva da pronađe krvoločnog počinioca. Pomoć može da ponudi samo jedan čovek – isti onaj koji je, deset godina ranije, srpskoj policiji pomogao da pronađe i uhvati serijskog ubicu Savu Savanovića. Čovek po imenu Milovan Glišić. Ali kralj Milan I Obrenović ima za Glišića još jedan zadatak. U Londonu slavnog pisca čeka misija od čijeg ishoda ne zavisi samo sudbina srpske i britanske krune već sudbina čitavog sveta, misija u kojoj ključno mesto zauzimaju beležnice dvojice najvećih umetnika renesanse, Leonarda i Mikelanđela, iz vremena kada su nakratko radili zajedno u Firenci, poznatije pod nazivom Firentisnki dublet. „Skrobonja i Nešić majstorski povezuju tajnu istoriju, stimpank i horor u zavodljivu književnu majstoriju u kojoj će uživati svaki ljubitelj fantastike. Sugestivna naracija zasnovana na poznavanju perioda o kome se piše, intrigantan zaplet i privlačni likovi grade duhovito i zabavno štivo za istinsko čitalačko uživanje.“ Dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović „Pred kraj XIX veka kakav (ne) poznajemo, markantni srpski pisac Milovan Glišić, zahvaljujući dosetljivosti i spretnosti, rešava misteriozna serijska ubistva u okolini Valjeva i usred Londona. Uzbudljivo štivo rafiniranog stila iz pera domaćih majstora istorijskog trilera.“ Ilija Bakić` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

ZA UBISTVO JE POTREBNO DVOJE 1 i 2 Najbolje svetske krimi price Priredio Zoran Glušcevic Izdavac: Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1988 Format: 20 X 12 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana knjiga 1: 488 Broj strana knjiga 2: 489 - 1056 Krimi prica je najprivlacniji književni žanr bez koga se više ne može zamisliti savremena književnost u svetu. Ona obogacuje ljudski duh zadovoljavajuci našu iskonsku žudnju za avanturom, izazovom, radoznalošcu, saznanjem, pravdom, romantikom, mitom, idealom, uzbudljivošcu, zapletom, neizvesnošcu, tajanstvom, jezom, neizrecivim doživljajem - sve u isti mah. U ovom izboru od 44 price, od kojih nujedna nije ranije objavljena na našem jeziku, zastupljeno je 38 najboljih krimi-pisaca sveta. Dok citate njihove price, pridružite se najvecem broju citalaca koje je ikada okupio jedan književni rod i otkrvate duhovna bogastva i njiževne lepote koje vam dosad nisu bile poznate. Ove price vezuju vašu pažnju i drže vas u napetosti do posledne procitane stranice. Sadržaj knjiga 1: Predgovor - Zoran Glušcevic......7 Artur Konan Dojl - ÐAVOLJE STOPALO....45 Artur Konan Dojl - NOVE KATAKOMBE....79 Enist Brama Smit - DIONISIJEV NOVCIC....95 Gilbert Kit Cesterston - POGREŠAN OBLIK....115 Somerset Mom - PRE PRIJEMA......137 Žak Futrel - SABLASNI AUTOMOBIL.....167 Henri Kristofer Bejli - SLUCAJ SPALJENOG LEŠA....185 Lord Danseni - UKRŠTENE RECI......223 Tomas Berk - RUKE GOSPODINA OTERMOLA......235 Reks Staut - PAS NA PLOCNIKU.....257 Agata Kristi - SLAVUJEV DOM.....311 Doroti Li Sejers - VAŽNO JE UMETI......339 Milvord Kenedi - UZALUDNO UBISTVO....357 Oldos Haksli - ÐOKONDIN OSMEH.....375 Vilijam Fokner - DIM.....409 Lusi Beatrice Melson - (ENTONI GILBERT) NE VEŠA SE DVAPUT....441 Horhe Luis Borhes - DVANAEST FIGURA SVETA.....469 Sadržaj knjiga 2: Horhe Luis Borhes: Tai Anovo produženo traganje. Siril Besi: Sestra Besi. Siril Her: Za ubistvo je potrebno dvoje. Žorž Simenon: Covek na ulici, Svedocenje decaka iz crkve. Grejem Grin: Soba u suterenu. Eleri Kvin: Slucaj bradate žene. Džon Dikson Kar: Gospodin iz Pariza. Heri Kemelman: Šetnja od devet milja. Patrik Kventin: Sedmo nebo. Majkl Gilbert: Milo za drago. Jirži Marek: Otisak prsta. Ruald Dal:Žrtveno jagnje, Gazdarica. Barbara Gordon: Haron iz Brezovice. Filis Doroti Džejms: Žrtva. Hajserg Martin: Dobri noževi dugo ostaju oštri. Fridrih Direnmant: Nazgoda. Edmund Krispin i Džefri Buš: Ko je ubio Bejkera? Klareta Cerio: Prokletstvo rdavog dela. Andre-Pol Dišato: Bulevar macaka. Renato Olivieri: Pansio dobre nade. Marek Hlasko: Begunac. Vladimir Kajak. Brigita. Žan Mazaren: Posrednik. Vitorio Kurton: Osveta u provinciji. Zoran Glušcevic roden je 1926. godine u Užickoj Požegi. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za germanistiku. Posebno se bavio izucavanjem nemacke književnosti, a bio je veoma cenjen kao književni kriticar. Osim eseja pisao je drame za radio i televiziju. Autor je tridesetak knjiga medu kojima se izdvajaju: Putevi humaniteta I i II (Oktobarska nagrada 1966. godine), Perom u raboš, Studija o Kafki, Alfa i omega, Književnost i rituali, Okultna moc, Sava Rakocevic, Antologija krimi price, i Život u ružicastom – antologija svakodnevnog kica. Njegovo poslednje delo Mefisto i on objavila je Prosveta 2005. godine. Važio je za najboljeg domaceg poznavaoca opusa Hermana Hesea i bio priredivac njegovih sabranih dela koje je objavilo Slovo ljubve. Kao urednik u nekoliko izdavackih kuca priredio je mnoge naslove, medu kojima i sabrana dela Isidore Sekulic. Svojevremeno je bio urednik `Književnih novina`. U ovom casopisu 1969. godine objavio je clanak kojim osuduje ulazak vojnih trupa SSSR u Cehoslovacku, zbog cega je osuden na šest meseci zatvora. U svojim knjigama bavio se i aktuelnom politickom situacijom, pa su dela Kosovo i nikad kraj, Ratne igre oko Kosova, F-117 ili sunovrat NATO strategije posvecena kritici medunarodne politike prema Kosovu i SCG. ***Ocuvano***

Лео Перуц: МАЈСТОР СУДЊЕГ ДАНА Издавач: Логос, Београд, 2008 Број страна: 192 Тврд повез, ћирилица Аустријски писац Лео Перуц (1881-1957) рођен је у Прагу као и Кафка, али је касније прешао у Беч, и тај град је пресудно обележио његово стварање. По математичком образовању и интересовањима близак је Роберту Музилу и Херману Броху, али као писац пре спада у исту категорију са Честертоном и Борхесом због начина на који у својим делима испитује однос стварности и привида. Пореклом из имућне трговачке породице, Перуц је добар део живота радио у различитим заводима за осигурање, док, почетком двадесетих, није постао популаран и уважен писац; ценили су га, између осталих, Валтер Бењамин, Теодор В. Адорно и Хорхе Луис Борхес ( овај потоњи је уврстио ``Мајстора Судњег дана`` у своју едицију најбољих детективских романа). 1938. године после Аншлуса, Перуц је - у опасности због свог јеврејског порекла - побегао са породицом из Аустрије, најпре у Италију а потом у Израел. Период од емиграције до смрти 1957. године протекао је у знаку тихог заборава. Мада је и у Израелу живео у пристојним материјалним условима, углавном захваљујући потпори своје трговачке породице, никада није повратио стару славу. После Другог светског рата тражене су другачије теме, и тако је једно од његових најбољих дела, ``Ноћу под каменим мостом``, роман о старом Прагу састављен од уланчаних приповедака, приликом првог објављивања прошло скоро незапажено. Тек средином осамдесетих година прошлог века полако почиње ново вредновање Перуцовог опуса. Појављују се нова издања и критичке студије посвећене његовом делу, као и нове екранизације. Фантастични елемент је често присутан у његовим делима, почев од првог романа ``Трећи метак`` па до дела ``Ноћу под каменим мостом``, последњег објављеног за живота, али класична естетика којој се приклонио има мало тога заједничког са Кафкиним песимизмом и поетиком апсурда: Перуц је био склонији жанровској жевности, мада се није строго придржавао њених оквира. Експериментисао је са сваком одабраном формом, било да је у питању историјски или детективски жанр. Тако су настала његова дела, између осталих утицајни роман ``Од девет до девет`` који показује паралеле приповетком Емброуза Бирса ``Мост изнад Совиног потока``, историјски романи ``Маркиз од Болибара`` и ``Шведски јахач``, и ``Мајстор Судњег дана``, који је сада пред нашим читаоцима. * * * Исповест барона фон Јоша на први поглед делује као још једна варијанта класичног проблема детективске прозе, „затворене собе“ у којој је почињен злочин. Међутим, ствари нису тако једноставне. Трумбетно црвена боја, Drommetenrot, представља продор фантастичног у дотле реалистичну причу, па бисмо ``Мајстора Судњег дана`` могли одредити као фантастични или чак научнофантастични роман. Али, истовремено, „Поговор издавача“ још једном помера нашу жанровску перцепцију овог дела и враћа нас у домен реалистичке прозе оријентисане на пажљиво бележење психолошких нијанси, а читаоца изнова претвара у детектива, сада у потрази за индицијама које указују на прави развој приче. Овакав помак подсећа на поједине романе као што је, данас већ класично, ``Убиство Роџера Екројда`` Агате Кристи, у којима приповедач крије од читаоца неке пресудне чињенице чије откривање боји и одређује накнадно схватање текста. Уз то, трумбетно црвена боја није само прекидач који мења жанр овог романа у зависности од тога на коју страну га окренемо: она је, како експлицитно наглашава „издавач“, односно сам аутор, симбол за настајање уметности као такве, из жеље да се стварност измени - да се поново проживи, исправи, уреди, да јој се да смисао, по било коју цену. Трумбетно црвена и Судњи дан који она оличава представљају обећање смисла, па макар мрачног и претећег. У оригиналу, Drommetenrot значи „црвено као труба“, али је Drommete архаични израз за трубу који, рецимо, користи Лутер у свом преводу Библије, а који се данас готово не појављује у говорном немачком; тиме Перуц успоставља текстуалну везу са Откровењем Јована Богослова (гл. 8-10). Преводилац се стога одлучио за нестандардни израз трумбета, односно трумбетно, како би задржао ту нијансу. За крај: ово није прво појављивање Перуца на српском језику. 1961. је у едицији „Х-100 романа“ објављена једна знатно скраћена и прерађена верзија ``Мајстора Судњег дана`` под насловом ``Мистерија кобног црвенила``, са потпуно измењеним крајем и променама унетим у складу са природом те едиције. Можда због тих измена које су знатно умањиле квалитет дела, али и због суштински анонимне природе рото-романа, Перуцов роман је остао без одјека међу нашом читалачком публиком. Поговор Тијане Тропин

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U hotelu Bertram, neustrašiva gospođica Marpl, koja je na odmoru u Londonu, mora da riješi smrtonosnu misteriju kojom se završio lanac izuzetno nasilnih događaja. Starinski londonski hotel nije baš tako respektabilan kao što na prvi pogled izgleda... Kada gospođica Marpl pristigne iz provincije u London, ona u hotelu Bertram nalazi upravo ono što joj je trebalo za savršen odmor: tradicionalni dekor, besprekornu uslugu i atmosferu tajanstvene opasnosti ispod ove uglađene površine. No ni sama gospođica Marpl ne može da predvidi kakav će se nasilni slijed događaja pokrenuti kada jedan ekscentrični gost hotela krene prema aerodromu... Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Polaris Zoran Zivkovic Zika Bogdanovc Hercule Poirot stajao je na vrhu litice. Jer ovdje se mnogo godina ranije dogodila tragična nesreća – na stijenama u podnožju litice otkriveno je slomljeno tijelo žene. Uslijedilo je jezivo otkriće još dva tijela – muža i žene – ubijenih iz vatrenog oružja. Ali tko je koga ubio? Je li to bio pakt o samoubojstvu? Zločin iz strasti? Ili hladnokrvno ubojstvo? Poirot se vraća u zločin počinjen prije 15 godina i otkriva da je, kada postoji jasan nedostatak fizičkih dokaza, jednako dobro da `stari grijesi ostavljaju duge sjene.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prevod: Zoran Zivkovic Urednik: Zika Bogdanovic Čini se da koliko god se trudio, Poirot nikad ne dobije odmor. Ova ga priča vodi u Devonu, rodnom okrugu Agathe Christie, i naravno, među oskudno odjevenim sunčateljima pronađena je ubijena žena. Nije bilo neobično pronaći prekrasno brončano tijelo Arlene Stuart koja voli sunce ispruženo na plaži, licem prema dolje. Samo što ovom prilikom nije bilo sunca... bila je zadavljena. Otkako je Arlenina stigla u odmaralište, Hercule Poirot je u morskom zraku osjetio seksualnu napetost. Ali je li ovaj očiti `zločin iz strasti` mogao biti nešto zločestije i smišljenije? Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Knjiga je u upotrebljivom stanju.Otpis biblioteke.Poslednjih dvadesetak strana do pola odvojeno. ,,Напукло огледало (издат 1962) је криминалистички роман роман Агате Кристи објављен у Великој Британији 1962.[1][2] и годину дана касније у САД-у.[3] У се појављује детективка-почетница госпођица Марпл која решава загонетку у Сент Мери Миду. Џејн Марпл је пала док је шетала Сент Мери Мидом. Помогла јој је Хедер Бедкок која ју је одвела у свој дом да се одмори. Уз шољу чаја, госпођа Бедкок је испричала госпођици Марпл како је једном упознала америчку глумицу Марину Грег која се недавно преселила у ту област и купила вилу `Госингтон` од пријатељице госпођице Марпл Доли Бантри. Марина и њен најновији супруг, филмски продуцент Џејсон Рад, организовали сју прославу у част Хитне помоћи Светог Јована. Гости су били госпођа Бантри, глумица Лола Брустер, Маринин пријатељ Ардвик Фен и госпођа Бедкок са супругом Артуром. Хедер Бедкок је салетела Марину и почела дугу причу о томе како су се упознали пре много година док је Марина била у посети Бермудима где је Хедер Бедкок у то време радила. Хедер је била болесна, али као Маринина велика обожаватељка напустила је болесничку постељу како би упознала своју омиљену звезду и добила аутограм. Госпођа Бантри која је стајала у близини приметила је чудан поглед на Маринином лицу током монолога госпође Бедкок. Недуго касније, госпођа Бедлок се срушила и умрла. Када је госпођа Бантри препричала догађаје госпођици Марпл, она је искористила стихове из песме „Дама од Шалота“ (у којој клетва пада на јунакињу песме) да опише израз који је приметила на лицу Марине Грег. Детектив-инспектор Дермот Кредок истражује смрт и открива да је госпођа Бедкок умрла пошто је прогутала шест пута већу од препоручене количине средства за смирење Калмо. Лек је била у даикирију, првобитно Маринином, који је Марина дала госпођи Бедкок пошто је просула своје пиће. Кредок улази у сложену прошлост претпостављене мете Марине Грег. Како је очејнички хтела дете, она је усвојила троје деце пре него што је родила сина са психичким потешкоћама и због тога је доживела живчани слом. Једно од усвојене деце Марго Бенс била је у вили `Госингтон` на пријему. Упркос лошем осећању према својој усвојитељки, она пориче да је ставила лек Марини у пиће. Још две особе су побијене док се истрага настављала: ​​Радова социјална тајница Ела Зајлински умрла је од отрованог атомизера који је користила за поленску грозницу, а Маринин батлер Ђузепе је убијен те ноћи пошто је провео дан у Лондону и положио 500 фунти на свој банковни рачун. Ардвик Фен каже Кредоку да је примио телефонски позив неколико дана раније у ком га неко оптужује да је убио госпођу Бедкок и да је анонимног позиваоца препознао као Зајлинску када је кинула. Чистачица госпођице Марпл Шери Бејкер каже да њена пријатељица Гледис, која је била послужитељка у вили `Госингтон` на пријему, верује да је Марина Грег намерно просула пиће госпође Бедкок и да је требало да се састане са Ђузепеом пре него што је он умро. Госпођица Марпл шаље Гледис на одмор у Борнмут пре него што је отпутовала у вилу `Госингтон` и открила да је Марина умрла у сну од прекомерне количине лека за спавање. Госпођица Марпл разговара са Џејсоном Радом и објашњава њему и инспектору Кредоку како је закључила да је Марина морала да буде убица. Госпођа Бедкок је била болесна од немачких морбила када је на Бермудима потражила Маринин аутограм. Марина је, у то време у раној трудноћи, оболела од те болести што је довело до тога да се њена беба родила са инвалидитетом, а потом и до њеног живчаног слома. Израз на Маринином лицу који је госпођа Бантри приметила на свечаности изазван је због тога што је Марина док је гледала слику Мадоне са дететом на зиду иза Хедер Бадкок коначно схватила шта се догодило. Обузета осећањима, Марина је ставила Калмо у свој даикири, трзнула руком госпођу Бедкок да је натера да пролије пиће, а затим дала Хедер сопствени дрогирани коктел као замену. Да би прикрила свој злочин, Марина је покушала да убеди све да је била мета покушаја убиства. Убила је Зајлинску и Ђузепеа пошто су погодили њену умешаност, а Ђузепе ју је уцењивао. Госпођица Марпл имплицира да верује да је Џејсон Руд дао Марину прекомерну количину лекова за спавање да би је спречио да одузме још један живот. Рад је једноставно изнео опаску о лепоти своје жене и патњи коју је претрпела док се прича завршава.``

Autor - osoba Grisham, John, 1955- = Grišam, Džon, 1955- Naslov Propustiti Božić / Džon Grišam ; [preveli s engleskog Tea Jovanović, Srđan Petković] Jedinstveni naslov Skipping Christmas. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 2002 (Beograd : Alfa) Fizički opis 165 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Tea Petković, Srđan, 1960- = Petković, Srđan, 1960- Zbirka Biblioteka Megahit ; knj. br. 290 (karton) Napomene Prevod dela: Skipping Christmas / John Grisham Tiraž 1000 Beleška o piscu: str. 166. Zamislite jednu godinu bez Božića. Bez prepunih tržnih centara, bez dosadnih kancelarijskih zabava, bez voćnih torti, bez neželjenih poklona. To je upravo ono što su Luter i Nora Krank imali na umu kada su odlučili da, samo ovaj put, preskoče praznik u potpunosti. Njihova kuća biće jedina u ulici Hemlok bez Sneška na krovu, neće prirediti godišnju zabavu na Badnje veče; neće čak imati ni božićnu jelku. Neće im biti potrebna zato što će se dvadeset petog decembra otisnuti na krstarenje po Karibima. Ali kao što će ovaj umorni par uskoro shvatiti, izbegavanje Božića imaće ogromne posledice – i to nije ni upola onako kao što su zamišljali. Jedna klasična priča savremenog doba, propustiti Božić nudi vedar pogled na metež i pomamu koji su postali deo naše praznične tradicije. Džon Rej Grišem Mlađi (rođen 8. februara 1955) je romanopisac, advokat, političar, i aktivista, poznat po svojim popularnim pravnim trilerima. Njegove knjige su prevedene na 42 jezika i objavljene širom sveta. Grisham je diplomirao na Državnom univerzitetu u Misisipiju i stekao zvanje JD 1981. na Pravnoj školi Univerziteta u Misisipiju. Otprilike jednu deceniju bavio se krivičnim pravom i služio je u Predstavničkom domu Misisipija od januara 1984. do septembra 1990. Njegov prvi roman, Vreme za ubistvo, objavljen je u junu 1989, četiri godine nakon što ga je počeo pisati. Od 2012. njegove knjige su prodate u preko 275 miliona primeraka širom sveta. Dobitnik britanske nagrade za najbolju knjigu, Grišem je jedan od samo tri autora koja su prodala dva miliona primeraka u prvom tiražu, a druga dva su Tom Klensi i Dž.K. Rouling. Grišemov prvi bestseler „Firma „ prodat je u više od sedam miliona primeraka. Knjiga je adaptirana u istoimeni dugometražni film iz 1993. godine, u kome glumi Tom Kruz, i TV seriju iz 2012. godine, koja nastavlja priču deset godina nakon događaja iz filma i romana. Osam njegovih drugih romana takođe je adaptirano u filmove: Komora, Klijent, Naslikana kuća, Pelikanski podnesak, Mašina kiše, Pobegli žiri, Preskočiti Božić i Vreme za ubistvo. Poslednja knjiga Grišema (koja je ujedno i njegov 40. objavljeni roman), Zaštitnici, istražuje priču o Kulenu Postu, braniocu i episkopskom svešteniku, koji radi na poništavanju nepravedne osude. Detinjstvo i mladost Grišem, drugi od pet braće i sestara, rođen je u Džounsborou u Arkanzasu, kao sin Vandi (rođ. Skidmor) i Džona Reja Grišama. Otac mu je radio kao građevinski radnik i na farmi pamuka, a majka je bila domaćica. Kada je Grišem imao četiri godine, njegova porodica se nastanila u Sauthevenu, u Misisipiju . Kao dete je želeo da bude bejzbol igrač. U romanu Naslikana kuća, romanu sa jakim autobiografskim elementima, glavni junak, sedmogodišnji farmer, izražava snažnu želju da postane igrač bejzbola. Kao što je napomenuto u predgovoru Kaliko Džoa, Grišem je odustao od igranja bejzbola u dobi od 18 godina, nakon utakmice u kojoj je neprijateljski bacač upecao lopticu i usko je promašio da bi mladom Grišemu nanese veliku štetu. Grišem je hrišćanin od svoje osme godine i opisao je svoje preobraćenje u hrišćanstvo kao „najvažniji događaj“ u životu. Po završetku pravnog fakulteta učestvovao je u nekom misionarskom radu u Brazilu, u okviru Prve baptističke crkve u Oksfordu. Iako je Grišemovim roditeljima nedostajalo formalno obrazovanje, majka ga je ohrabrila da čita i priprema se za koledž. Iskusio je iskustva iz detinjstva zbog svog romana „Naslikana kuća“. Grišem je počeo raditi za rasadnika biljaka kao tinejdžer, zalivajući grmlje po 1,00 dolar na sat. Uskoro je unapređen i zarađivao je 1,50 dolar na sat. O poslu je napisao: „U njemu nije bilo budućnosti“. Sa 16 godina Grišem se zaposlio kod vodoinstalatera, ali kaže da „nikada nije crpio inspiraciju za taj jadni posao“. Pomoću jednog od očevih kontakata, u 17. godini uspeo je da nađe posao na asfaltnoj posadi autoputa u Misisipiju. U to vreme nesrećni incident ga je „ozbiljno“ naterao na razmišljanje o fakultetu. Između posade izbila je tuča sa pucnjavom zbog čega je Grišem otrčao u obližnji toalet i pronašao sklonište. Izašao je tek nakon što je policija privela počinioce. Dovezao se autom i počeo razmišljati o fakultetu. Sledeći mu je posao bio u maloprodaji, kao prodavaču u delu za muško rublje u robnoj kući, što je opisao kao „ponižavajući“. U to vreme, Grišem je već bio na polovini studija. Planirajući da postane poreski advokat, ubrzo ga je savladala „složenost i ludost“. Odlučio je da se vrati u svoj rodni grad kao advokat. Pohađao je koledž severozapadne države Misisipi u Senatobiji u Misisipiju i kasnije pohađao univerzitet Delta Stejtu Klivlendu. Grišem se toliko napustio da je tri puta menjao fakultete pre nego što je završio diplomu. On je na kraju diplomirao na Državnom Univerzitetu Misisipija 1977. godine i prima diplomu osnovnik studija računovodsta. Kasnije se upisao na Pravni fakultet Univerziteta u Misisipiju da bi postao poreski pravnik, ali njegovo interesovanje se prebacilo na opšte građanske parnice. Diplomirao je 1981. Karijera Pravo i politika Grišem se bavio pravnom naukom otprilike deceniju i pobedio na izborima kao demokrata u Predstavničkom domu u Misisipiju od 1984. do 1990, sa godišnjom platom od 8.000 dolara. Grišem je predstavljao sedmi okrug, koji je obuhvatao okrug Desoto. Do svog drugog mandata u državnom zakonodavstvu Misisipija bio je potpredsednik Odbora za raspodele i izbore i član nekoliko drugih odbora. Grišemova pisačka karijera procvetala je uspehom njegove druge knjige „Firma“ i odrekao se pravne nauke, osim što se nakratko vratio 1996. godine da bi se borio za porodicu železničkog radnika koji je ubijen na poslu. Na njegovoj zvaničnoj veb stranici se navodi: „Ispoštovao je posvećenost pre nego što se povukao iz zakona da bi postao pisac za puno radno vreme. Grišem je uspešno argumentovao slučaj svojih klijenata, zaradivši im isplatu u iznosu od 683 500 dolara – najveću presudu u njegovoj karijeri.“ Karijera pisca Grišem je rekao da se veliki slučaj dogodio 1984. godine, ali to nije bio njegov slučaj. Dok je visio po sudu, slušao je 12-godišnju devojčicu kako govori poroti šta joj se dogodilo. Njena priča zaintrigirala je Grišema i on je počeo gledati suđenje. Video je kako su članovi porote plakali dok im je rekla da je silovana i pretučena. Grišem je kasnije napisao u Njujork Tajmsu da se tad rodila priča. Pomišljajući „šta bi se dogodilo da je devojčicin otac ubio njene napadače“, bile su mu potrebne tri godine da završi svoju prvu knjigu „Vreme za ubistvo“ . Pronalaženje izdavača nije bilo lako. Knjigu je odbilo 28 izdavača pre nego što je Vinvud Pres, nepoznati izdavač, pristao da joj izda skroman tiraž od 5.000 primeraka. Objavljena je u junu 1989. Dan nakon što je Grišem završio „Vreme za ubistvo“, započeo je rad na svom drugom romanu, „Firma“. Firma je ostala na listi bestselera Njujork Tajmsa 47 nedelja, i postala je najprodavaniji roman 1991. godine. Počevši od Naslikane kuće 2001. godine, Grišem je svoj fokus proširio zakonom na opšti ruralni jug, ali nastavio je da piše pravne trilere brzinom od jedne godine. Napisao je i sportsku fikciju i komediju. Napisao je originalni scenario i producirao bejzbolski film Majki iz 2004. godine, u kojem je glumio Hari Konik. 2005. godine Grišem je dobio nagradu Pegi V. Helmerih autorsku nagradu, koju svake godine dodeljuje biblioteka grada Tulsa. Godine 2010, Grišem je započeo pisanje serije legalnih trilera za decu uzrasta od 9 do 12 godina. U njemu se nalazi Teodor Bun, trinaestogodišnjak koji svojim drugarima iz razreda daje pravne savete u rasponu od spašavanja zarobljenih pasa do pomaganja roditeljima da spreče da im neko preuzme kuću. Rekao je: „Nadam se pre svega zabavi i interesovanju dece, ali istovremeno se tiho nadam da će ih knjige na suptilan način obavestiti o zakonu.“ Takođe je izjavio da ga je njegova ćerka Šea inspirisala za lik Teodora Buna. „Moja ćerka Šea je učiteljica u Severnoj Karolini i kada je dobila peti razred i dala im da pročitaju moju knjigu, troje ili četvoro od njih su se nakon toga pojavili i rekli da bi volela da odu u pravnu profesiju.“ U intervjuu u oktobru 2006. godine u emisiji Čarli Rouz, Grišem je izjavio da mu je obično potrebno svega šest meseci da napiše knjigu, a njegov omiljeni autor je Džon le Kar. U 2017. Grišem je objavio dva trilera. Ostrvo Kamino objavljeno je 6. juna 2017. Ruster bar, objavljen 24. oktobra 2017, nazvan je njegovim najoriginalnijim dosadašnjim radom, u časopisu Njuz Herald. Značenje juga Nekoliko pravnih trilera Grišem postavljeno je u izmišljeni gradić Klenton, u Misisipiju, u jednako izmišljenom okrugu Ford, severozapadnom gradu Misisipiju, još uvek duboko podeljenom rasizmom. Prvi roman postavljen u Klentonu bio je Vreme za ubistvo . Ostale priče su: Poslednji porotnik, Poziv, Veće, Prebrojavanje i Sikamor Rou . Priče iz kolekcije Ford Kaunti takođe su postavljene u i oko Klentona. Ostali Grišemovi romani imaju nefiktivna južnjačka značenje, na primer Partner je postavljen u Biloksiju, a velike delove Pelikanovog podneska i Bežećeg žirija u Nju Orleansu. Privatni život Brak Grišem se oženio sa Reni Džouns 8. maja 1981. godine. Par ima dvoje dece zajedno: Šeu i Taj. Taj je igrao koledž bejzbol za Univerzitet u Virdžiniji. Vlasništvo nad nekretninama Porodica provodi svoje vreme između viktorijanskog doma na farmi izvan Oksforda u Misisipiju, kuće u Destinu, na Floridi i kondominijuma u MekKorkl Plejsu u Čapel Hilu, Severna Karolina, kupljene 2008. Religija Kao baptist, on se zalaže za odvajanje crkve i države. Jednom je rekao, „Imam nekoliko veoma dubokih verskih ubeđenja koja držim za sebe, a kada vidim ljude koji ih koriste u političke svrhe, to me jako iritira“. Kasnije u životu, Grišem se preobratio u Presbiterijansku crkvu. Ukazao je na sklonost visoko obrazovanijem sveštenstvu i želju za „dostojanstvenijim“ stilom bogosluženja. Bejzbol Grišem je čitavu strast za bejzbolom demonstrirao delimično i podrškom aktivnostima u Maloj Ligi, i u Oksfordu i u Šarlotsvilu . Grisham je 1996. godine sagradio omladinski bejzbol kompleks od 3,8 miliona dolara. Kao što napominje u predgovoru Kaliko Džoa, sam Grišem je prestao da igra bejzbol nakon što mu je lopta koju je bacio bacač umalo nanijela ozbiljnu povredu. Ovo iskustvo stvorilo je Grišemu stalnu odbojnost prema bacačima. I dalje je obožavatelj tima za bejzbol Državnog univerziteta u Misisipiju i pisao o svojim vezama sa univerzitetom i Left Field Lounge u uvodu za knjigu Dudi Nobl Fild: A Selebrejšn of MSU Bejzbol. Otkako se preselio u oblast Šarlotsvil, Grišem je postao pristalica kluba Virdžinija Kavaljera i redovno je viđen kako sedi na terenu na košarkaškim igrama. Grišem je takođe doprineo donaciji u iznosu od 1,2 miliona dolara timu Kavaljera za bejzbol u Šarlotsvilu, Virdžinija, koji je korišćen tokom obnove Devenport Filda 2002. godine. Politički aktivizam Grišem je član upravnog odbora Projekta nevinosti, koji vodi kampanje za oslobađanje nepravedno osuđenih na osnovu DNK dokaza. Projekat nevinosti tvrdi da pogrešne presude nisu izolovani ili retki događaji, već da potiču od sistemskih nedostataka. Grišem je svedočio pred Kongresom u ime Projekta nevinosti. Grišem se pojavio na Dejtlajn NBC, Bil Mojers časopisu o PBS-u, i drugim programima. Pisao je za Njujork Tajms 2013. godine o nepravedno zatvorenom zatvoreniku u Guantanamu. Grišem se protivi smrtnoj kazni i taj stav vrlo snažno izražava u Ispovedi. On smatra da su stope zatvora u Sjedinjenim Državama previsoke, a pravosudni sistem „zatvara previše ljudi“. Navodeći primere koji uključuju „crne tinejdžere zbog manjih optužbi za drogu“ onima koji su gledali dečiju pornografiju na internetu „, on je kontroverzno dodao da veruje da nisu svi gledaoci dečije pornografije nužno pedofili. Čuvši od mnogih ljudi protiv ove pozicije, kasnije je tu izjavu povukao u postu na Fejsbuku . Univerzitetske biblioteke u Misisipiju, Odeljenje za rukopise, čuvaju sobu Džona Grišema, arhivu koja sadrži materijale koji su nastali tokom mandata autora kao državnog predstavnika u Misisipiju i koji se odnose na njegove radove. 2012. godine u njegovu čast preimenovana je Pravna biblioteka na Pravnom fakultetu Univerziteta u Misisipiju. Više od decenija nosila je ime senatora Džejmsa Istlenda. U 2015. Grišem je, zajedno sa još oko 60 drugih ljudi, potpisao pismo objavljeno u Klerion Ledžeru, pozivajući da se ukloni umetak ispod zastave Misisipija koji sadrži zastavu Konfederacije . Koautor pisma je s autorom Gregom Ilesom ; par je kontaktirao razne javne ličnosti iz Misisipija radi podrške. Nagrade i priznanja 1993. Zlatna ploča Američke akademije dostignuća 2005. Nagrada za priznanje autora Pegi V. Helmerih Britanska nagrada za životno delo, 2007. Nagrada za stvaralaštvo za beletristiku u biblioteci Kongresa 2011. Uvodna nagrada Harper Li za pravnu fantastiku za Ispovest Nagrada Harper Li za pravnu fantastiku za Sikamor Rou za 2014. Romani A Time to Kill (1989) The Firm (1991) The Pelican Brief (1992) The Client (1993) The Chamber (1994) The Rainmaker (1995) The Runaway Jury (1996) The Partner (1997) The Street Lawyer (1998) The Testament (1999) The Brethren (2000) A Painted House (2001) Skipping Christmas (2001) The Summons (2002) The King of Torts (2003) Bleachers† (2003) The Last Juror (2004) The Broker (2005) The Innocent Man (2006) Playing for Pizza† (2007) The Appeal (2008) The Associate (2009) The Confession (2010) The Litigators (2011) Calico Joe† (2012) The Racketeer (2012) Sycamore Row (2013) Gray Mountain (2014) Rogue Lawyer (2015) The Whistler (2016) Camino Island (2017) The Rooster Bar (2017) The Reckoning (2018) The Guardians (2019) Camino Winds† (2020) Dečiji pravni trileri Teodor Bun: Dete pravnik (2010) Teodor Bun: Abdukcija (2011) Teodor Bun: Optuženi (2012) Teodor Bun: Aktivista (2013) Teodor Bun: Begunac (2015) Teodor Bun: Skandal (2016) Teodor Bun: Saučesnik (2019) Kratke priče „ Okrug Ford“ (2009) „ Tumor“ (2016) „Partneri“ (2016) „Svedok suđenja“ (2016) MG62 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je četrvrta knjiga priča o ocu Braunu, koja sadrži 8 priča, kao i jednu uvodni i jednu zaključnu. Delo je prvi put objavljeno 1926. godine. Poput Šerloka Holmsa, otac Braun primećuje detalje koje niko ne vidi. I jedan i drugi lik je racionalan, sa razlikom što se Šerlok vodi dedukcijom, a otac Braun Intuicijom. Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. - London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik. Njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, biografiju, religiozna djela, fantaziju i detektivsku fikciju. Chestertona su nazivali `princom paradoksa`. Njegova proza je lepršava, isprepletena začuđujućim formulafcijama. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi ne-kršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Ne smije ga se zamijeniti za njegovog rođaka, A. K. Chestertona. Rođen u Campden Hillu, Kensington, London, Chesterton se obrazovao u Školi St. Paul. Pohađao je Slade School of Art kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti u University College, no nije završio nijedan fakultet. Godine 1896. počeo je raditi za Londonskog izdavača Redway, i T. Fisher Unwin, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. Godine 1901. oženio se za Frances Blogg, i sa njom ostao do kraja svog života. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobija tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za Okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Sazrijevanjem je međutim, postajao sve više ortodoksan u svojim krišćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem u katolicizam 1922. Chesterton je bio velik čovjek, visok 1.93m, težak 134kg. Iz njegovog obima izrodila se poznata anegdota. Tijekom prvog svjetskog rata, neka Londonska dama ga je upitala zasto nije na fronti (en. `out at the front` na fronti ili vani sa prednje strane); odgovorio joj je `Ako prođete sa strane, vidjet ćete da jesam`. Drugom je prilikom prigovorio svom prijatelju, Georgeu Bernardu Shawu, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da Engleskom vlada glad`. Shaw mu je odgovorio, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da si ju ti prouzrokovao`. Obično je nosio ogrtač i zgužvan šešir, sa štapom u ruci i cigarom u ustima. Često bi zaboravljao kuda je krenuo, i propuštao bi vlakove koji su ga trebali tamo odvesti. U nekoliko je navrata slao telegrame supruzi sa neke daleke (i pogrešne) lokacije, primjerice `Ja sam u Market Harboroughu. Gdje sam ono trebao biti?`, na što bi mu ona odgovorila `Kod kuće`. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1935., predložen je za Nobelovu nagradu za književnost, što mu je bila jedina nominacija.[1] Preminuo je 14. lipnja, 1936. kod kuće u Beaconsfieldu, Buckinghamshire. Govor na posmrtnoj misi u Westminsterskoj katedrali održao je Ronald Knox. Chesterton je pokopan na katoličkom groblju u Beaconsfieldu. Vrijednost njegove ostavštine utvrđena je na 28,389 funti. Pogledi i suvremenjaci Korijeni Chestertonovog pristupa smatraju se već postojećim u dvije linije engleske književnosti, jedna od njih Dickensova. Zbog korištenja paradoksa namjesto spokojnog prihvaćanja postojećeg stanja, često ga svrstavaju sa Oscarom Wiledom i Gerogeom Bernardom Shawom, koje je dobro poznavao, u grupu viktorijanskih satiričara i društvenih komentatora Butlerove tradicije. Chestertonov stil i razmišljanja su međutim sasvim individualni, a njegovi zaključci dijametrano oprečni njegovim prethodnicima i suvremenicima. U svojoj knjizi Heretici (en. Heretics), Cesterton je o Wildeu pisao ovako: Wikiquote „Istu lekciju [pesimističnog hedonizma] prenosila je i vrlo moćna i pusta filozofija Oscara Wildea. To je carpe diem religija; no carpe diem nije religija sretnih, već vrlo nesretnih ljudi. Velika sreća ne ubira ružine pupoljke gjde god stigne; njene su oči uprte na besmrtnu ružu koju je vidio Dante. “ (―) Poznato je prijateljstvo Chestertona i George Bernard Shawa. Uživali su u zajedničkim argumentima i diskusijama. Iako su se rijetko slagali, održavali su dobru volju i međusobno poštovanje. No u svom je pisanju Chesterton jasno obrazložio u čemu su se razlikovali i zašto. U djelu Heretici o Shawu piše: Wikiquote „Nakon što je godinama konstantno kritizirao ljude zbog nenaprednosti, gospodin Shaw je otkrio, sa njemu karakterističnim razumom, da je vrlo upitno može li ijedan čovjek na dvije noge uopće biti napredan. Sumnjajući može li se čovječanstvo uopće kombinirati sa naprednošću, većina bi se ljudi lako zadovoljila izborom odbacivanja napretka, i predala se čovječanstvu. No gospodin Shaw, kojeg nije lako zadovoljiti, odluči da odbaci čovječanstvo sa svim svojim ograničenjima, i da se umjesto toga preda napretku kao svrsi. Ako čovjek kakav je nama poznat, nije sposoban za filozofiju napretka, gospodin Shaw ne traži novu filozofiju, već novog čovjeka. To je upravo kao dadilja koja dugo pokušava hraniti dijete grokom hranom, i kada otkrije da je hrana neadekvatna, ne baci hranu u potrazi za novom, već izbaci dijete kroz prozor, i traži novo.“ (―) Shaw je predstavljao novi princip humanizma, koji se uzdizao u to vrijeme. S druge strane, Chestertonovi su stavovi postajali sve više polarizirani u odnosu na crkvu. U ortodoksiji piše: Wikiquote „Obožavanje volje je negacija volje. . . Ukoliko bi mi gospodin Bernard Shaw rekao, `Htjedni nešto` to je isto kao da mi kaže `Nije mi važno što hoćeš`, a to je isto kao da je rekao `Moja volja nema ništa s tim`. Nije moguće diviti se volji uopće, zato sto je srž volje određenost.“ (―) Ovaj stil argumentacije Chesterton zove korištenje Nezdravog ili Neobičnog razuma (en. `Uncommon Sense`) - tj. mislioci i popularni filozofi tog vremena, smatrani izuzetno pametnim, govorili su stvari koje su se njemu činile besmislenim. To je ponovo ilustrirano u Ortodoksiji: Wikiquote „Tako kada gospodin Herbert George Wells kaže (kao što jest negdje rekao), `Sve su stolice različite,` ne samo da je izgovorio pogrešnu izjavu, nego i kontradikciju. Ako su sve stolice zaista različite, ne bismo ih mogli zvati `sve stolice`.“ (―) Ili, opet iz Ortodoksije: Wikiquote „Divlje obožavanje bezakonja i materijalističko obožavanje zakona skončaju u istom bespuću. Nietzsche savladava zapanjujuće planine, no na koncu ipak stiže u Tibet. Sjeda pored Tolstoja u zemlji ništavnosti i Nirvane. Obojica su bespomoćni-jedan jer ne smije ništa dokučiti, a drugi jer ne smije ništa odriješiti. Tolstojevska je volja smrznuta u budističkom instinktu da su sva posebna djela zla. Ali Nietzschevska je volja podjednako smrznuta njegovim stanom da su sva posebna djela dobra; no ako su sva posebna djela dobra, onda nijedno djelo nije posebno. Nalaze se na raskršću, jedan mrzi sve putece, drugi voli sve puteve. Rezultat je-neke stvari nije teško izračunati. Stoje na raskršću.“ (―) Oštri kometari i primjedbe u Chestertonovom se pisanju pojavljuju gotovo impulzivno. Poznata je izreka iz sredine njegovog epa Balada o Bijelom Konju (en. `The Ballad of the White Horse`): Jer sve Galce Irske Bog napravi lude Svi ratovi im sretni A sve pjesme pune tuge Djela Chesterton je napisao oko 80 knjiga, nekoliko stotina pjesama, 200-tinjak kratkih priča, 4000 eseja, i nekoliko scenarija. Bio je književni i društveni kritičar, povjesničar, scenarist, teolog i branilac katoličke crkve, debatirao je i pisao misterije. Bio je kolumnist za Daily News, za Illustrated London News, i za vlastitu tiskovinu, G. K.`s Weekly; pisao je i članke za Enciklopediju Britannicu. Njegov najpoznatiji lik je detektiv-svećenik Otac Brown (en. Father Brown), koji se pojavljivao samo u kratkim pričama, dok je njegov neosporivo najpoznatiji roman Čovjek koji je bio četvrtak (en. `The Man Who Was Thursday`). Uvjereni kršćanin bio je puno ranije nego je primljen u katoličanstvo, a kršćanske se teme i simboli pojavljuju kroz mnoga njegova djela. U Sjedinjenim se Američkim Državama njegovo pisanje distribuiralo i populariziralo kroz `The American Review`, izdavača Seward Collins iz New Yorka. Većina njegove poezije malo je poznata, iako se u njoj dobro odražavaju njegova uvjerenja i mišljenja. Vjerovatno najbolje napisan je `Lepanto`, dok je `The Rolling English Road` najpoznatija, a `Tajni ljudi` (en. `The Secret People`) se najviše citira (`mi smo engleski narod; i zborili još nismo` en. `we are the English people; and we have not spoken yet`). Još jedna odlična pjesma je `Balada samoubojstva` (en. `A Ballad of Suicide`). Njegov `Charles Dickens` (1903.) primio je neke od najširih pohvala. Ian Ker piše (`The Catholic Revival in English Literature, 1845.-1961.`, 2003.) `U Chestertonovim očima Dickens pripada `Veseloj` a ne puritanskoj Engleskoj` (v. Merry England). U četvrtom poglavlju svoje knjige, Ker piše kako Chestertonova misao proizlazi prvenstveno iz njegovog iskrenog poštivanja Dickensa, ponešto komercijaliziran stav u očima drugih književnih mislilaca tog vremena. Chestertonova djela konstantno izlažu njegovu dosjetljivost i smisao za humor. Ozbiljno komentirajući svijet, vladu, politiku, ekonomiju, filozofiju, teologiju i mnoge druge teme, koristio se paradoksom. Kada je `The Times` pozvao nekoliko eminentnih autora da napišu esej na temu `Što je naopako u svijetu?` (en. `What is Wrong with the World?`), Chesterton je odgovorio pismom: Draga Gospodo, Ja sam. S poštovanjem, G. K. Chesterton Chesterton je ovdje tipično kombinirao dosjetljivost sa ozbiljnom porukom (ljudska griješnost) i samoomalovažavanje. Mnogo Chestertonovih djela se i dalje tiska, uključujući zbirke detektivskih priča o ocu Brownu. Ignatius Press je trenutno u tijeku objavljivanja cjelokupnog djela.