Izdavač: Informatika - Beograd, 2009. god. Broširan povez, 22 cm. 558 str. Posle dvanaest romana o Erastu Fandorinu pred čitaocima je i trinaesta knjiga čuvene serije o ruskom detektivu. Brojanice od žada je hronika života Erasta Petroviča u poslednjoj deceniji XIX veka, sastavljena od tri veće i sedam manjih novela. Knjiga je, u već prepoznatljivom stilu Informatikinih izdanja, ilustrovana fotografijama i slikama vezanim za kulturni kontekst opisanog istorijskog vremena ili sakriveni smisao priča, i propraćena temeljito urađenim Pojmovnikom. Gde je bio i šta je radio Erast Petrovič… Poslednji put uživali smo u tome kako Erast Petrovič Fandorin svoj deduktivni metod koristi u borbi protiv japanskog kriminala, u romanu Dijamantska kočija. Nova knjiga Borisa Akunjina čitaocu otkriva gde je bio i šta je radio Erast Petrovič u pauzama između slučajeva već opisanih u prethodnim romanima ove serije. Dobićete i odgovare na mnoštvo zanimljivih pitanja – na primer, zašto je dobio ime Erast, odakle mu brojanice od žada od kojih se ovaj naš junak nikad ne odvaja, koja je predstavnica lepšeg pola u njegovom srcu zasenila divnu O-Jumi… Radnja se seli iz Japana u Sibir, iz Engleske u Ameriku, iz Rio de Žaneira u Podmoskovlje, iz Bristola u Moskvu… I kao uvek kod Akunjina, u tekst su utkane nenametljive postmodernističke igre. Svaki siže upućuje na klasike intelektualnog krimića ili prosto – klasike: Vašingtona Irvinga, Morisa Leblana, Edgara Alana Poa, Agatu Kristi, Umberta Eka, Artura Konana Dojla… Uz to, u igru se uključilo i uredništvo „sakrivši“ tu i tamo po knjizi nekoliko Akunjinovih razmišljanja o životu, koja možemo primiti i kao svojevrsne aforizme. trp

IŠCEZLI UTORAK - Niki Frenč Naslov originala: Tuesday`s Gone - Nicci French Izdavač: Znanje, Zagreb Godina izdanja: 2013 Format: 19 X 12,5 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 452 Kada je socijalna radnica ušla u stan Michelle Doyce, docekao ju je prizor iz nocne more. Truplo muškarca u raspadajucem stanju i zbunjena žena izgubljena u prostoru i vremenu. Slucaj je potpuno bizaran, policija nema ni jedan suvisli trag, i inspektor Karlsson opet ce pokucati na vrata Friede Klein, karizmaticne psihoterapeutkinje nepogrešive intuicije. Frieda ponovno uzlazi u labirint zlocina i u tamne zakutke ljudske duše. Na tom mracnom mjestu gdje žrtva lako postaje zlocinac, Frieda ce se morati obracunati i s duhovima iz vlastite prošlosti… Briljantno oblikovan kriminalisticki serijal. NIKI FRENC je pseudonim za autorsko-novinarski bracni par koji cine Niki Džerard i Šon Frenc. Niki Džerard završila je englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a nakon što je predavala književnost u Šefildu, Londonu i Los Andelesu, posvetila se izdavaštvu, pokrenuvši casopis Vimens rivju. Šon Frenc je takode završio englesku književnost na Univerzitetu Oksford, a potom je radio kao pozorišni kriticar, urednik i televizijski kriticar u Sandej tajmsu i kao filmski kriticar za Mari Kler. ***Odlično očuvano***

Izdavač: Vulkan izdavaštvo; 2022; Broširani povez; latinica; 20 cm; 316 str.; 978-86-10-04175-0; Svaka kuća ima svoju priču i svoju tajnu. Tapete u trpezariji možda kriju tragove olovke koje iscrtavaju rast dece koja su tamo živela decenijama ranije. Ispod izbledelog linoleuma mogao bi da bude drveni pod koji su nekad gazili vojnici iz nekog davnog rata. Kuće se uvek menjaju. Slojevi boje. Redovi parketa. Rolne tepiha. Prikrivaju priče i tajne jednog doma, drže ih skrivene dok neko ne dođe da ih otkrije. To je ono što ja radim. Moje ime je Megi Holt. Ja sam dizajner i, na mnogo načina, istoričar. Tražim priču svake kuće i pokušavam da je izvučem na površinu. Ponosna sam na posao koji radim. Dobra sam u tome. Slušam. Učim. Svaka kuća ima svoju priču. Naša priča je o duhovima. To je takođe priča o lažima. A pošto je još jedna osoba umrla unutar ovih zidova, konačno je vreme da se kaže istina.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kad stari poznanik, Advokat, zatraži Valanderovu pomoć u istrazi, sumnjičav prema okolnostima u kojima je njegov otac umro, Kurt ne želi da poveruje da se iza naizgled običnog ubistva krije zavera. Ali kada je advokat takođe nađen mrtav, Valander shvata da nije bio u pravu što ga nije saslušao. Nasuprot njegovoj dobroj proceni, on se vratio da bi vodio ono što je sada možda bilo dvostruko ubistvo. Podvalom, žena detektiv se pridružuje timu, I on je prihvatio ulogu njenog mentora pošto se zajedno bore da reše misteriju. Veza između ova dva ubistva je tajanstveni industrijski magnat, koji se krije iza naprasite sekretarice I čvrstog obezbeđenja. Ali dok je Valander na putu da otkrije ubicu, neko juri njega I sve mu je bliži. Henning Mankell (Stockholm, 3. veljače 1948. – Göteborg, 5. studenog 2015.), je bio švedski književnik i kazališni redatelj. Poznat je po svojim krimi romanima s glavnim junakom kommesarom Kurtom Wallanderom, kao i po knjigama za djecu, te svom političkom angažmanu, posebno u Africi. Prodao je preko 40 milijuna knjiga diljem svijeta. Henning Mankell rođen je 1948. godine u Stockholmu kao sin Ivara Henningssona Mankella i Ingrid Birgitte Mankell (rođ. Bergström). Njegov djed Henning Mankell bio je poznati švedski skladatelj. Mankellovi roditelji se razvode, kada je Henning bio godinu dana star, a nakon toga živi s ocem i starijom sestrom u Svegu u Härjedalenu, gdje je njegov otac radio kao sudac, a zatim u Boråsu u Väster Götalandu. Njegova je majka počinila samoubojstvo kad je Henningu bilo dvadeset godina. Još kao dječak Mankell je želio postati pisac, bio zainteresiran za kazalište, te se u Skari upisuje na studij glume. Svoju prvu dramu Henning režira 1966. godine, kao pomoćnik redatelja u kazalištu Riks u Stockholmu. S ciljem socijalnog razgolićavanja društva, napisao je i režirao kao dvadesetogodišnjak kazališne komade u kolaž-obliku. Od 1968. radio je kao kazališni redatelj i pisac. Nakon što je upoznao svoju prvu ženu, koja je bila Norvežanka, seli u Norvešku, gdje je tada uglavnom radio i živio. Ovdje je počeo u ranim 1970-im pisati prozu. Godine 1972. odlučio se za putovanje u Afriku, koje se pokazalo presudno za njegov kasniji život. Godine 1973. je objavio svoj prvi roman Bergsprängaren, (1977.) Sandmålaren, te 1979. godine Fångvårdskolonin som försvann. Sve ove knjige su napisane s jakom socijalno-kritičkom pozadinom. Sljedećih deset godina, Mankell je radio kao kazališni redatelj i intendant u kazalištu Västerbotten u Skellefteåu i kazalištu Kronborg u Växjöu. Tada počinju njegova česta putovanja u Afriku, gdje 1986. godine u Maputu osniva kazališnu grupu Teatro Avenida. 1996. godine postaje intendant tog kazališta. Teme iz Mozambika i Afrike obrađuje u svojim romanima Comédia infantil, priču o djeci koja žive na ulici, te Vindens son, priču o bušmanskom mladiću. Osim ovih romana, Mankell piše i djela za djecu, kao Eldens hemlighet (1995.), te roman Hunden som sprang mot en stjärna, s glavnim junakom dječakom Joelom, koji je bio glavni junak i u nekoliko kasnijih romana. Zajedno s glumcima iz Graza i Teatra Avenida, 2003. godine režira predstavu Butterfly Blues. Scenarij je napisao sam Mankell i izvodila se na više jezika. Teme u djelima Mankell su često obojene političkim i društvenim pitanjima. Svoja iskustva je obrađivao u svojim djelima, kao npr. u romanu iz 2008. godine Kinesen, po kojem je 2011. godine snimljen njemačko-švedsko-austrijski film Der Chinese u režiji Petra Keglevica. Ekranizacije njegovih djela je česta po motivima njegovih krimi-romana s komesarom Wallanderom. Mankell je njemačkog podrijetla. On je prapraunuk Johanna Hermanna Mankella, rođenog u Niederaspheu, predgrađu Münchhausena. Oženjen je u trećem braku s Evom Bergman, kazališnom redateljkom, kćerkom Ingmara Bergmana. Mankell je preminuo u listopadu 2015. od posljedica raka. Henning Mankell pri primitku Ripper Award-a 2. ožujka 2009. Politička djelovanja Političk angažman Mankella počeo je 1968. godine sudjelovanjem u protestima protiv rata u Vijetnamu, portugalskog kolonijalnog rata u Africi i borbom protiv apartheida u Južnoafričkoj Republici.[2] Bio je suradnik kulturno-politčkih saveza Vereinigung Folket i Bild/Kulturfront.[2] Za vrijeme boravka u Norveškoj, dolazi u kontakt s maoizmom i aktivno surađuje s komunistički orijentiranom strankom Arbeidernes kommunistparti (AKP) (Radnička komunistička partija), iako nikada nije bio njen član.[2] 2009. godine bio je gost na palestinskoj literarnoj konferenciji, te je obišao Palestinska Autonomna Područja. Po njegovim tvrdnjama osnivanje Izraela 1948. godine nije bilo pravno zasnovano, te je dovelo do ponavljanja apartheid sistema, gdje Afrikanci i crnci žive kao građani druge klase u vlastitoj zemlji. Zid izgrađen od strane Izraela u Zapadnoj Obali usporedio je s Berlinskim zidom. Po njegovom mišljenju, ako se uzmu u obzir uvjeti života Palestinaca, nije nimalo čudno da se odlučuju na samoubilačke atentate, nego to, da ne čine i više o toga. Samim tim ne vidi budućnost Izraela kao države s rješenjem Dvije države.[3] Zbog ove kritike, Mankell je doživio mnogobrojne negativne kritike, kao npr. od Henryka M. Brodera, koji je njegove izjave o Palestini poistovjetio s protuizraelskim izjavama Josteina Gaardera 2006. godine i optužio ga da palestinski problem promatra jednostrano.[4] Andreas Breitenstein piše u Neue Zürcher Zeitungu da Mankellovo povijesno poluznanje dovodi do ovakvog ljevičarskog moralizma.[5] U svibnju 2010. godine učestvovao je u akciji Ship to Gaza 2010, organiziranu od strane Free Gaza Movement, u kojoj je u vojnoj operaciji blokade i zauzimanja brodova, od strane izraelske vojske poginulo nekoliko aktivista.[6][7] Mankell biva uhićen i ubzo pušten na slobodu[8] nakon čega poziva na globalne sankcije protiv Izraela.,[9] te čak razmišlja o zabrani prevođenja svojih knjiga na hebrejski jezik. Afrika Mankell odlazi 1972. godine na putovanje u Zambiju i tamo ostaje dvije godine. Po njegovim riječima osjećao se `kao da je došao kući`. Danas Mankell živi, naizmjenično ljeti u Švedskoj, a većinu ostalog vremena provodi u Mozambiku, kog doživljava kao svoju novu domovinu. Nakon što je 1985. godine pomogao u stvaranju kazališta Teatro Avenida u Maputu, kom je 1986. godine bio i intendant, danas ponekad i u njemu režira. 2009. godine u produkciji njemačke televizije ZDF, s redateljom Jensom Monathom snima film Mein Herz schlägt in Afrika (Moje srce kuca u Africi)[10] Film je snimljen po motivima njegovog romana Comédia infantil, u kom se radi o sudbini napuštene djece i njihovom životu na ulici, zatim u Africi čestog diskriminiranja albinosa, te o mladima, koji su djetinjstvo proveli kao djeca-vojnici u ratovima u Africi.[11] Njegove kazališne predstave Butterfly Blues (2003.) i The Doors (2011.) govore o sudbinima afričkih emigranata u Europi. 2009. godine Mankell dobiva mirovnu nagradu Erich Maria Remarque grada Osnabrücka za svoja djela o Africi. Laudacio je održao tadašnji predsjednik Njemačke Horst Köhler[12] pod nazivom Afrika je puna leptirova. Jednim dijelom nagrade podržava projekte Christopha Schlingensiefa u Africi...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Očaravajuća priča Vilkie Collinsa o romantici, krađi i ubistvu inspirisala je veoma popularan žanr – detektivsku misteriju. Zavisan od krađe ogromnog dijamanta koji je prvobitno ukraden iz indijskog svetilišta, ovaj zanimljivi roman prikazuje inovativnog narednika Kafa, urnebesnog kućnog upravnika Gabrijela Beteridža, kućnu pomoćnicu koja je bolna od ljubavi i misterioznu grupu indijskih žonglera. Vilijam Vilki Kolins (8. januar 1824 — London, 23. septembar 1889) bio je engleski romanopisac i dramski pisac poznat posebno po „Ženi u belom” (1859), misteriji i ranom „romanu senzacije”, i po Mesečevom kamenu (1868), koji je posle Kratka priča Edgara Alana Poa, Ubistva u ulici Morg, predložena je kao prvi moderni engleski detektivski roman. Rođen u porodici londonskog slikara Vilijama Kolinsa i njegove supruge Harijet Gedes. Preselio se sa porodicom u Italiju kada je imao dvanaest godina. Živeo je tamo i u Francuskoj dve godine, učeći i italijanski i francuski. U početku je radio kao trgovac čajem. Nakon što se 1850. pojavio njegov prvi roman Antonina, Kolins je upoznao Čarlsa Dikensa, koji je postao prijatelj i mentor. Neki od njegovih radova pojavili su se u Dikensovim časopisima Household Words i All the Year Round. Sarađivali su i na dramama i beletristici. Kolins je stekao finansijsku stabilnost i međunarodnu podršku do 1860-ih, ali je postao zavisnik od opijuma koji je uzimao zbog gihta, tako da su njegovo zdravlje i kvalitet pisanja opali 1870-ih i 1880-ih. Kolins je kritikovao instituciju braka: vreme je delio između udovice Kerolajn Grejvs – živeći sa njom veći deo svog života, tretirajući njenu ćerku kao svoju – i živeo je sa drugom mlađom ženom, Martom Rud, sa kojom je imao troje dece. Smrt Detalj spomenika, groblje Kensal Grin Kolins je umro 23. septembra 1889. u 65. godini Ulica Vimpole, nakon paralitičkog moždanog udara. Sahranjen je na groblju Kensal Green u zapadnom Londonu . Njegov nadgrobni spomenik opisuje ga kao autora Žene u belom.[1] Kerolajn Grejvs je umrla 1895. godine i sahranjena je sa Kolinsom. Marta Rad je umrla 1919.[2] Kolins je bio hrišćanin

Knjiga je nova. ,,Igri je kraj kad smrt zakuca na vrata… U unosnom svetu Volstrita Vinsent, Džuls, Silvi i Sem su veliki igrači. Bezobzirno ambiciozni, oni sklapaju poslove vredne milijarde dolara i žive u neviđenom luksuzu. Novac je jedino što im je važno i oni će učiniti sve da se obogate. Učestvujući u igri escape room, njih četvoro će se naći zarobljeni u liftu, no sve će poći naopako. Da bi izašli iz klopke, moraju da ostave žestok rivalitet po strani i da zajedno rade na pronalaženju tragova i rešavanju zadataka koji će ih osloboditi. Ali u skučenom mračnom liftu tajne njihovog tima izlaze na videlo. Moraće da odgovaraju za sve ono što su radili i zaradili na mestu punom obmana, zastrašivanja i seksualnog uznemiravanja. Strpljenje ih izdaje, a tragovi postaju sve zloslutniji, i na kraju se nađu na ivici propasti. Ako žele da prežive, moraće da reše i konačnu zagonetku: ko je od njih ubica?``

Knjiga je u odličnom stanju, samo što ima potpis i pečat na jednoj strani, kao što se vidi na slici. Savršen život. Savršeno susedstvo. Savršeno ubistvo. Opasni kompromisi koje pravimo da bismo ostali zajedno. I sve tajne koje čuvamo da pokažemo svetu da smo u srećnom braku. Kada je žena žrtva ubistva, muž je uvek prvi na spisku osumnjičenih. A kada je još ta žena pronađena u kući, u dnu stepeništa, a pored nje muž sav krvav, to je praktično rešen slučaj. Lizi to dobro zna, pošto je godinama radila kao federalni tužilac. Ali ovog puta osumnjičeni muž je Zak Grejson, stari prijatelj, ali i poslednja osoba za koju bi pomislila da je sposobna za takav čin. Još na koledžu, Zak je bio pošten i nežan mladić, a sada je uspešan preduzetnik, stub zajednice Park Sloup, najelitnijeg kvarta u Bruklinu. Ipak, prikupljajući izjave komšija, Lizi polako shvata da su te porodice samo naizgled srećne i da među njima postoje zavist i rivalstvo. U noći zločina, svi su bili na zabavi u kući pored Zakove, ali niko ne želi da otkrije detalje. Da li je neko od njih pravi krivac? Da bi saznala istinu, Lizi će morati da kopa po prošlosti svih gostiju, i po cenu kršenja nepisanog zakona među njima: zakona ćutanja.

GORAN SKROBONJA IVAN NEŠIĆ FIRENTINSKI DUBLET - SFUMATO Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2020 272 strana 20 cm ISBN - 978-86-521-3978-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, IMA POSVETU PISACA, tekst bez podvlačenja `„Knjiga koja se ne ispušta iz ruku. Istorija se vratila da ostane s nama.“ Vasa Pavković Godina 1889. Posle nekoliko mirnih meseci London ponovo drhti od straha: Trbosekova ubistva su se nastavila, a Skotland jard ne uspeva da pronađe krvoločnog počinioca. Pomoć može da ponudi samo jedan čovek – isti onaj koji je, deset godina ranije, srpskoj policiji pomogao da pronađe i uhvati serijskog ubicu Savu Savanovića. Čovek po imenu Milovan Glišić. Ali kralj Milan I Obrenović ima za Glišića još jedan zadatak. U Londonu slavnog pisca čeka misija od čijeg ishoda ne zavisi samo sudbina srpske i britanske krune već sudbina čitavog sveta, misija u kojoj ključno mesto zauzimaju beležnice dvojice najvećih umetnika renesanse, Leonarda i Mikelanđela, iz vremena kada su nakratko radili zajedno u Firenci, poznatije pod nazivom Firentisnki dublet. „Skrobonja i Nešić majstorski povezuju tajnu istoriju, stimpank i horor u zavodljivu književnu majstoriju u kojoj će uživati svaki ljubitelj fantastike. Sugestivna naracija zasnovana na poznavanju perioda o kome se piše, intrigantan zaplet i privlačni likovi grade duhovito i zabavno štivo za istinsko čitalačko uživanje.“ Dr Ljiljana Pešikan-Ljuštanović „Pred kraj XIX veka kakav (ne) poznajemo, markantni srpski pisac Milovan Glišić, zahvaljujući dosetljivosti i spretnosti, rešava misteriozna serijska ubistva u okolini Valjeva i usred Londona. Uzbudljivo štivo rafiniranog stila iz pera domaćih majstora istorijskog trilera.“ Ilija Bakić` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Лео Перуц: МАЈСТОР СУДЊЕГ ДАНА Издавач: Логос, Београд, 2008 Број страна: 192 Тврд повез, ћирилица Аустријски писац Лео Перуц (1881-1957) рођен је у Прагу као и Кафка, али је касније прешао у Беч, и тај град је пресудно обележио његово стварање. По математичком образовању и интересовањима близак је Роберту Музилу и Херману Броху, али као писац пре спада у исту категорију са Честертоном и Борхесом због начина на који у својим делима испитује однос стварности и привида. Пореклом из имућне трговачке породице, Перуц је добар део живота радио у различитим заводима за осигурање, док, почетком двадесетих, није постао популаран и уважен писац; ценили су га, између осталих, Валтер Бењамин, Теодор В. Адорно и Хорхе Луис Борхес ( овај потоњи је уврстио ``Мајстора Судњег дана`` у своју едицију најбољих детективских романа). 1938. године после Аншлуса, Перуц је - у опасности због свог јеврејског порекла - побегао са породицом из Аустрије, најпре у Италију а потом у Израел. Период од емиграције до смрти 1957. године протекао је у знаку тихог заборава. Мада је и у Израелу живео у пристојним материјалним условима, углавном захваљујући потпори своје трговачке породице, никада није повратио стару славу. После Другог светског рата тражене су другачије теме, и тако је једно од његових најбољих дела, ``Ноћу под каменим мостом``, роман о старом Прагу састављен од уланчаних приповедака, приликом првог објављивања прошло скоро незапажено. Тек средином осамдесетих година прошлог века полако почиње ново вредновање Перуцовог опуса. Појављују се нова издања и критичке студије посвећене његовом делу, као и нове екранизације. Фантастични елемент је често присутан у његовим делима, почев од првог романа ``Трећи метак`` па до дела ``Ноћу под каменим мостом``, последњег објављеног за живота, али класична естетика којој се приклонио има мало тога заједничког са Кафкиним песимизмом и поетиком апсурда: Перуц је био склонији жанровској жевности, мада се није строго придржавао њених оквира. Експериментисао је са сваком одабраном формом, било да је у питању историјски или детективски жанр. Тако су настала његова дела, између осталих утицајни роман ``Од девет до девет`` који показује паралеле приповетком Емброуза Бирса ``Мост изнад Совиног потока``, историјски романи ``Маркиз од Болибара`` и ``Шведски јахач``, и ``Мајстор Судњег дана``, који је сада пред нашим читаоцима. * * * Исповест барона фон Јоша на први поглед делује као још једна варијанта класичног проблема детективске прозе, „затворене собе“ у којој је почињен злочин. Међутим, ствари нису тако једноставне. Трумбетно црвена боја, Drommetenrot, представља продор фантастичног у дотле реалистичну причу, па бисмо ``Мајстора Судњег дана`` могли одредити као фантастични или чак научнофантастични роман. Али, истовремено, „Поговор издавача“ још једном помера нашу жанровску перцепцију овог дела и враћа нас у домен реалистичке прозе оријентисане на пажљиво бележење психолошких нијанси, а читаоца изнова претвара у детектива, сада у потрази за индицијама које указују на прави развој приче. Овакав помак подсећа на поједине романе као што је, данас већ класично, ``Убиство Роџера Екројда`` Агате Кристи, у којима приповедач крије од читаоца неке пресудне чињенице чије откривање боји и одређује накнадно схватање текста. Уз то, трумбетно црвена боја није само прекидач који мења жанр овог романа у зависности од тога на коју страну га окренемо: она је, како експлицитно наглашава „издавач“, односно сам аутор, симбол за настајање уметности као такве, из жеље да се стварност измени - да се поново проживи, исправи, уреди, да јој се да смисао, по било коју цену. Трумбетно црвена и Судњи дан који она оличава представљају обећање смисла, па макар мрачног и претећег. У оригиналу, Drommetenrot значи „црвено као труба“, али је Drommete архаични израз за трубу који, рецимо, користи Лутер у свом преводу Библије, а који се данас готово не појављује у говорном немачком; тиме Перуц успоставља текстуалну везу са Откровењем Јована Богослова (гл. 8-10). Преводилац се стога одлучио за нестандардни израз трумбета, односно трумбетно, како би задржао ту нијансу. За крај: ово није прво појављивање Перуца на српском језику. 1961. је у едицији „Х-100 романа“ објављена једна знатно скраћена и прерађена верзија ``Мајстора Судњег дана`` под насловом ``Мистерија кобног црвенила``, са потпуно измењеним крајем и променама унетим у складу са природом те едиције. Можда због тих измена које су знатно умањиле квалитет дела, али и због суштински анонимне природе рото-романа, Перуцов роман је остао без одјека међу нашом читалачком публиком. Поговор Тијане Тропин

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Polaris Zoran Zivkovic Zika Bogdanovc Hercule Poirot stajao je na vrhu litice. Jer ovdje se mnogo godina ranije dogodila tragična nesreća – na stijenama u podnožju litice otkriveno je slomljeno tijelo žene. Uslijedilo je jezivo otkriće još dva tijela – muža i žene – ubijenih iz vatrenog oružja. Ali tko je koga ubio? Je li to bio pakt o samoubojstvu? Zločin iz strasti? Ili hladnokrvno ubojstvo? Poirot se vraća u zločin počinjen prije 15 godina i otkriva da je, kada postoji jasan nedostatak fizičkih dokaza, jednako dobro da `stari grijesi ostavljaju duge sjene.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica, autorka brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatijeg svetskog pisca misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[5] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[6] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[7] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[8] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[9] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[10] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[11] Karijera i porodični život Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[12] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[13] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[14] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[15] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[16] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[17] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[18] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[19] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[20] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[21] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[22] Poslednje godine U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[23] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[24] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog kraljevstva,[25] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[26] bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[27][28][29][30] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Bibliografija Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. Dela Agate Kristi Zanimljivosti Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, ižmeđu ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovo je četrvrta knjiga priča o ocu Braunu, koja sadrži 8 priča, kao i jednu uvodni i jednu zaključnu. Delo je prvi put objavljeno 1926. godine. Poput Šerloka Holmsa, otac Braun primećuje detalje koje niko ne vidi. I jedan i drugi lik je racionalan, sa razlikom što se Šerlok vodi dedukcijom, a otac Braun Intuicijom. Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. - London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik. Njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, biografiju, religiozna djela, fantaziju i detektivsku fikciju. Chestertona su nazivali `princom paradoksa`. Njegova proza je lepršava, isprepletena začuđujućim formulafcijama. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi ne-kršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Ne smije ga se zamijeniti za njegovog rođaka, A. K. Chestertona. Rođen u Campden Hillu, Kensington, London, Chesterton se obrazovao u Školi St. Paul. Pohađao je Slade School of Art kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti u University College, no nije završio nijedan fakultet. Godine 1896. počeo je raditi za Londonskog izdavača Redway, i T. Fisher Unwin, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. Godine 1901. oženio se za Frances Blogg, i sa njom ostao do kraja svog života. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobija tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za Okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Sazrijevanjem je međutim, postajao sve više ortodoksan u svojim krišćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem u katolicizam 1922. Chesterton je bio velik čovjek, visok 1.93m, težak 134kg. Iz njegovog obima izrodila se poznata anegdota. Tijekom prvog svjetskog rata, neka Londonska dama ga je upitala zasto nije na fronti (en. `out at the front` na fronti ili vani sa prednje strane); odgovorio joj je `Ako prođete sa strane, vidjet ćete da jesam`. Drugom je prilikom prigovorio svom prijatelju, Georgeu Bernardu Shawu, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da Engleskom vlada glad`. Shaw mu je odgovorio, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da si ju ti prouzrokovao`. Obično je nosio ogrtač i zgužvan šešir, sa štapom u ruci i cigarom u ustima. Često bi zaboravljao kuda je krenuo, i propuštao bi vlakove koji su ga trebali tamo odvesti. U nekoliko je navrata slao telegrame supruzi sa neke daleke (i pogrešne) lokacije, primjerice `Ja sam u Market Harboroughu. Gdje sam ono trebao biti?`, na što bi mu ona odgovorila `Kod kuće`. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1935., predložen je za Nobelovu nagradu za književnost, što mu je bila jedina nominacija.[1] Preminuo je 14. lipnja, 1936. kod kuće u Beaconsfieldu, Buckinghamshire. Govor na posmrtnoj misi u Westminsterskoj katedrali održao je Ronald Knox. Chesterton je pokopan na katoličkom groblju u Beaconsfieldu. Vrijednost njegove ostavštine utvrđena je na 28,389 funti. Pogledi i suvremenjaci Korijeni Chestertonovog pristupa smatraju se već postojećim u dvije linije engleske književnosti, jedna od njih Dickensova. Zbog korištenja paradoksa namjesto spokojnog prihvaćanja postojećeg stanja, često ga svrstavaju sa Oscarom Wiledom i Gerogeom Bernardom Shawom, koje je dobro poznavao, u grupu viktorijanskih satiričara i društvenih komentatora Butlerove tradicije. Chestertonov stil i razmišljanja su međutim sasvim individualni, a njegovi zaključci dijametrano oprečni njegovim prethodnicima i suvremenicima. U svojoj knjizi Heretici (en. Heretics), Cesterton je o Wildeu pisao ovako: Wikiquote „Istu lekciju [pesimističnog hedonizma] prenosila je i vrlo moćna i pusta filozofija Oscara Wildea. To je carpe diem religija; no carpe diem nije religija sretnih, već vrlo nesretnih ljudi. Velika sreća ne ubira ružine pupoljke gjde god stigne; njene su oči uprte na besmrtnu ružu koju je vidio Dante. “ (―) Poznato je prijateljstvo Chestertona i George Bernard Shawa. Uživali su u zajedničkim argumentima i diskusijama. Iako su se rijetko slagali, održavali su dobru volju i međusobno poštovanje. No u svom je pisanju Chesterton jasno obrazložio u čemu su se razlikovali i zašto. U djelu Heretici o Shawu piše: Wikiquote „Nakon što je godinama konstantno kritizirao ljude zbog nenaprednosti, gospodin Shaw je otkrio, sa njemu karakterističnim razumom, da je vrlo upitno može li ijedan čovjek na dvije noge uopće biti napredan. Sumnjajući može li se čovječanstvo uopće kombinirati sa naprednošću, većina bi se ljudi lako zadovoljila izborom odbacivanja napretka, i predala se čovječanstvu. No gospodin Shaw, kojeg nije lako zadovoljiti, odluči da odbaci čovječanstvo sa svim svojim ograničenjima, i da se umjesto toga preda napretku kao svrsi. Ako čovjek kakav je nama poznat, nije sposoban za filozofiju napretka, gospodin Shaw ne traži novu filozofiju, već novog čovjeka. To je upravo kao dadilja koja dugo pokušava hraniti dijete grokom hranom, i kada otkrije da je hrana neadekvatna, ne baci hranu u potrazi za novom, već izbaci dijete kroz prozor, i traži novo.“ (―) Shaw je predstavljao novi princip humanizma, koji se uzdizao u to vrijeme. S druge strane, Chestertonovi su stavovi postajali sve više polarizirani u odnosu na crkvu. U ortodoksiji piše: Wikiquote „Obožavanje volje je negacija volje. . . Ukoliko bi mi gospodin Bernard Shaw rekao, `Htjedni nešto` to je isto kao da mi kaže `Nije mi važno što hoćeš`, a to je isto kao da je rekao `Moja volja nema ništa s tim`. Nije moguće diviti se volji uopće, zato sto je srž volje određenost.“ (―) Ovaj stil argumentacije Chesterton zove korištenje Nezdravog ili Neobičnog razuma (en. `Uncommon Sense`) - tj. mislioci i popularni filozofi tog vremena, smatrani izuzetno pametnim, govorili su stvari koje su se njemu činile besmislenim. To je ponovo ilustrirano u Ortodoksiji: Wikiquote „Tako kada gospodin Herbert George Wells kaže (kao što jest negdje rekao), `Sve su stolice različite,` ne samo da je izgovorio pogrešnu izjavu, nego i kontradikciju. Ako su sve stolice zaista različite, ne bismo ih mogli zvati `sve stolice`.“ (―) Ili, opet iz Ortodoksije: Wikiquote „Divlje obožavanje bezakonja i materijalističko obožavanje zakona skončaju u istom bespuću. Nietzsche savladava zapanjujuće planine, no na koncu ipak stiže u Tibet. Sjeda pored Tolstoja u zemlji ništavnosti i Nirvane. Obojica su bespomoćni-jedan jer ne smije ništa dokučiti, a drugi jer ne smije ništa odriješiti. Tolstojevska je volja smrznuta u budističkom instinktu da su sva posebna djela zla. Ali Nietzschevska je volja podjednako smrznuta njegovim stanom da su sva posebna djela dobra; no ako su sva posebna djela dobra, onda nijedno djelo nije posebno. Nalaze se na raskršću, jedan mrzi sve putece, drugi voli sve puteve. Rezultat je-neke stvari nije teško izračunati. Stoje na raskršću.“ (―) Oštri kometari i primjedbe u Chestertonovom se pisanju pojavljuju gotovo impulzivno. Poznata je izreka iz sredine njegovog epa Balada o Bijelom Konju (en. `The Ballad of the White Horse`): Jer sve Galce Irske Bog napravi lude Svi ratovi im sretni A sve pjesme pune tuge Djela Chesterton je napisao oko 80 knjiga, nekoliko stotina pjesama, 200-tinjak kratkih priča, 4000 eseja, i nekoliko scenarija. Bio je književni i društveni kritičar, povjesničar, scenarist, teolog i branilac katoličke crkve, debatirao je i pisao misterije. Bio je kolumnist za Daily News, za Illustrated London News, i za vlastitu tiskovinu, G. K.`s Weekly; pisao je i članke za Enciklopediju Britannicu. Njegov najpoznatiji lik je detektiv-svećenik Otac Brown (en. Father Brown), koji se pojavljivao samo u kratkim pričama, dok je njegov neosporivo najpoznatiji roman Čovjek koji je bio četvrtak (en. `The Man Who Was Thursday`). Uvjereni kršćanin bio je puno ranije nego je primljen u katoličanstvo, a kršćanske se teme i simboli pojavljuju kroz mnoga njegova djela. U Sjedinjenim se Američkim Državama njegovo pisanje distribuiralo i populariziralo kroz `The American Review`, izdavača Seward Collins iz New Yorka. Većina njegove poezije malo je poznata, iako se u njoj dobro odražavaju njegova uvjerenja i mišljenja. Vjerovatno najbolje napisan je `Lepanto`, dok je `The Rolling English Road` najpoznatija, a `Tajni ljudi` (en. `The Secret People`) se najviše citira (`mi smo engleski narod; i zborili još nismo` en. `we are the English people; and we have not spoken yet`). Još jedna odlična pjesma je `Balada samoubojstva` (en. `A Ballad of Suicide`). Njegov `Charles Dickens` (1903.) primio je neke od najširih pohvala. Ian Ker piše (`The Catholic Revival in English Literature, 1845.-1961.`, 2003.) `U Chestertonovim očima Dickens pripada `Veseloj` a ne puritanskoj Engleskoj` (v. Merry England). U četvrtom poglavlju svoje knjige, Ker piše kako Chestertonova misao proizlazi prvenstveno iz njegovog iskrenog poštivanja Dickensa, ponešto komercijaliziran stav u očima drugih književnih mislilaca tog vremena. Chestertonova djela konstantno izlažu njegovu dosjetljivost i smisao za humor. Ozbiljno komentirajući svijet, vladu, politiku, ekonomiju, filozofiju, teologiju i mnoge druge teme, koristio se paradoksom. Kada je `The Times` pozvao nekoliko eminentnih autora da napišu esej na temu `Što je naopako u svijetu?` (en. `What is Wrong with the World?`), Chesterton je odgovorio pismom: Draga Gospodo, Ja sam. S poštovanjem, G. K. Chesterton Chesterton je ovdje tipično kombinirao dosjetljivost sa ozbiljnom porukom (ljudska griješnost) i samoomalovažavanje. Mnogo Chestertonovih djela se i dalje tiska, uključujući zbirke detektivskih priča o ocu Brownu. Ignatius Press je trenutno u tijeku objavljivanja cjelokupnog djela.