Na prodaju Lenovo ThinkPad T490s laptop visoke klase. Laptop je odličnih performansi i vrlo lagan za nošenje, svega 1.3kg težine. Kupljen u Švedskoj, u odličnom stanju, nije mnogo radio što se vidi i u HDD Sentinel (ukupno 6 dana i 11 sati). Dolazi u kompletu sa originalnim punjačem. Poklon nov ranac za laptop Evo i nekoliko karakteristika: Procesor: Intel i5-8265u sa 4 jezgra i 8 tredova (1.6Ghz, up to 3.90 GHz with Turbo Boost, 6MB SmartCache) Ekran: 14" dijagonale IPS anti-glare, 400 nit, 94.1% sRGB (1920 x 1080 FullHD) Memorija: 8GB DDR4 2400 MHz Hard disk: Western Digital 256GB M.2 SSD (citanje 3400 MB/s, pisanje 2700 MB/s) ultrabrzi disk Grafika: Intel® UHD Graphics 620 Konektori: 2 x USB 3.1 Gen 1**, 1 x USB 3.1 Gen 1 Type-C, 1 x USB 3.1 Gen 2 Type-C / Intel Thunderbolt 3, Combo MicroSD card reader / Micro-Sim slot, Headphone / microphone combo, HDMI 1.4, RJ45 Gigabit Zvuk: Dolby Audio™ Premium Mreža: 4G modem za sim kartice Kamera: 720p HD with ThinkShutter privacy cover Ostalo: Intel 8265 802.11ac 2x2 Wi-Fi® , Bluetooth® 4.1 Combo, HD 720p kamera Baterija: 6 do 8 sati autonomije, 45 Wh Li-ion Cena je 700 eura ili 83.000, oo dinara fiksno Zamena za Canon/Nikon foto objektive uz doplatu Za sva dodatna pitanja stojim na raspolaganju. Telefon Lično preuzimanje u Obrenovcu ili slanje kurirskom službom uz prethodni dogovor.

U pitanju je slika pod nazivom `Petao` (dimenzija 70×50) koja je prvi put bila izložena u galeriji Božidarac u Beogradu. Prošla je sa odličnim kritikama. Slika je radjena uljanim bojama, i uživo je zaista prelepa. Što se rama tiče, u dogovoru sa kupcem ja radim ram. Takodje, slika ima posvetu pozadi što joj daje veću odnosno sentimentalnu vrednost. Ukoliko želite više slika možete mi se javiti. Takodje, cena nije fiksna.

Марија Јанез Гарсија је била шпанска кабаре певачица, плесачица и ведета. Године 1913. емигрирала је у Барселону са својом породицом због економских тешкоћа изазваних затварањем рудника олова и сребра у њеном крају. У Барселони је радила у фабрици играчака и радњи за вез. Са шеснаест година побегла је са првим мужем. Usled velikog broja beskorisnih poziva koje smo primili na telefon, od sada dogovor putem KP poruka kako bi koristili naše vreme racionalno.

Broj jezgara: Osam jezgara RAM (memorija): 6GB Interna memorija: 128GB Wi-Fi: WiFi Rezolucija: 2880 x 1800 Operativni sistem: Android Boja: Crna Opis ekrana: • Gustina ekrana: ~309 ppi • Rezolucija: 2880 x 1800 • Osvežavanje ekrana: 30Hz-144Hz • Odnos stranica: 16:10 • Osvetljenje: 550 nits • HDR10 • 99% DCI-P3 • Dolby Vision • Corning Gorilla Glass 3 • TÜV Rheinland certified Low Blue Light 4G (LTE): Ne GPS: Da Opis procesora: Octa-core (1x3.2 GHz Kryo 585 & 3x2.42 GHz Kryo 585 & 4x1.80 GHz Kryo 585) Čipset: Qualcomm SM8250-AC Snapdragon 870 5G (7 nm) Dijagonala ekrana: 11" Opis grafike: Adreno 650 Operativni sistem: Android 13, MIUI 14 Tip panela: LCD Opis memorije: LPDDR5 RAM + UFS 3.1 Opis kamere: Prednja 8 MP, f/2.2, 1/4", 1.12µm Video: 1080p@30fps Zadnja 13 MP, f/2.2, PDAF Features: Dual-LED flash, HDR, panorama Video: 4K@30fps, 1080p@30/60fps Proširenje memorije: Bez mogućnosti proširenja Formati reprodukcije: MP3, FLAC, APE, AAC, OGG, WAV, AMR, AWB 3G2、AVI、DivX、TS/M2TS、MKV、WEBM、MPG、3GP/MPEG-4、MOV、ASF/WMV、HEIC/HEIF Mikrofon: Da Senzor: • Akcelerometar • Žiroskop • Senzor blizine • Senzor ambijentalnog svetla Zvučnici: Zvučni sistem sa 4 zvučnika Opis Bluetooth: 5.2, A2DP, LE Opis Wi-Fi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/a/6, dual-band, Wi-Fi Direct Bluetooth: Da SIM slot: Ne Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Ne Čitač otiska prsta: Ne Thunderbolt port: Ne Lightning port: Ne FM radio: Ne Izlaz za slušalice: Ne Baterija: 8840 mAh Dimenzije: 254 x 165.2 x 6.5 mm Masa: 490 g Prava potrošača: Zakonska saobraznost 2 godine

Broj jezgara: Osam jezgara RAM (memorija): 6GB Interna memorija: 128GB Wi-Fi: WiFi Rezolucija: 2880 x 1800 Operativni sistem: Android Boja: Crna Opis ekrana: • Gustina ekrana: ~309 ppi • Rezolucija: 2880 x 1800 • Osvežavanje ekrana: 30Hz-144Hz • Odnos stranica: 16:10 • Osvetljenje: 550 nits • HDR10 • 99% DCI-P3 • Dolby Vision • Corning Gorilla Glass 3 • TÜV Rheinland certified Low Blue Light 4G (LTE): Ne GPS: Da Opis procesora: Octa-core (1x3.2 GHz Kryo 585 & 3x2.42 GHz Kryo 585 & 4x1.80 GHz Kryo 585) Čipset: Qualcomm SM8250-AC Snapdragon 870 5G (7 nm) Dijagonala ekrana: 11" Opis grafike: Adreno 650 Operativni sistem: Android 13, MIUI 14 Tip panela: LCD Opis memorije: LPDDR5 RAM + UFS 3.1 Opis kamere: Prednja 8 MP, f/2.2, 1/4", 1.12µm Video: 1080p@30fps Zadnja 13 MP, f/2.2, PDAF Features: Dual-LED flash, HDR, panorama Video: 4K@30fps, 1080p@30/60fps Proširenje memorije: Bez mogućnosti proširenja Formati reprodukcije: MP3, FLAC, APE, AAC, OGG, WAV, AMR, AWB 3G2、AVI、DivX、TS/M2TS、MKV、WEBM、MPG、3GP/MPEG-4、MOV、ASF/WMV、HEIC/HEIF Mikrofon: Da Senzor: • Akcelerometar • Žiroskop • Senzor blizine • Senzor ambijentalnog svetla Zvučnici: Zvučni sistem sa 4 zvučnika Opis Bluetooth: 5.2, A2DP, LE Opis Wi-Fi: Wi-Fi 802.11 a/b/g/n/a/6, dual-band, Wi-Fi Direct Bluetooth: Da SIM slot: Ne Interfejs za punjenje: USB-C NFC: Ne Čitač otiska prsta: Ne Thunderbolt port: Ne Lightning port: Ne FM radio: Ne Izlaz za slušalice: Ne Dimenzije: 254 x 165.2 x 6.5 mm Kapacitet baterije: 8840 mAh Masa: 490 g Prava potrošača: Zakonska saobraznost 2 godine EAN: 6941812730454

Antminer s9i, s9j, s9. . . Stvorite pasivan izvor zarade, ovaj tip minera je po principu jednom namesti i ne diraj, novac samo pristize, oni koji se bave ovim znaju o cemu govorim. Miner na licu mesta probamo, namestimo sve i kod kuce spojite na internet i struju i on pravi novac. Mineri su malo radili, moguc svaki vid provere. 1 - 10 = 600e 11 - 20 = 560e 20 - dogovor Kontat za vise informacija i najava pre dolaska. Telefon Kontakt (whatsap, viber, poziv, poruka)

U ponudi imamo širi spektar igara za starije i novije računare svih žanrova i sve igre su u fizičkom formatu tj. na diskovima!!! Ako neki noviji ili stariji naslovi nisu postavljeni u oglasu postoji velika moguænost da je imamo u ponudi, zato nas kontaktirajte najbolje pozivom radi preciznije komunikacije da pokušamo da vam izađemo u susret i nabavimo ono što tražite! Zamene ne radimo ujedno maloletnim licima bez potvrde roditelja robu ne šaljemo zbog eventualne obostrane neprijatnosti! Pored standardnih poziva možete nas kontaktirati i preko VIbera. Napomena: Za 1 disk ili 10 diskova poštarina je indetična oko 300 din. tj. do 0.5kg! Šaljemo Post Express kurirskom službom donose vam na kućnu adresu, plaćate kad preuzmete diskove! Moguće je i lično preuzimanje u Beogradu (Zemun). Pozdrav

Koristen godinu dana, kao nov, fabricki resetovan na windows 10, nikada overklokovan niti tehnicki ostecen, odlicno ocuvan! Istestirane mnoge zahtevne igrice i sve su radile oko 200fps, minimum 60fps nikad ispod toga! Gta 5, rainbow six siege, forza horizon 4, pubg, fortnite, apex legends, forza horizon 3. . . . . . Vrh kompjuter a prodajem povodom toga sto mi ne treba vise, jer ne igram igrice, a takodje kupujem laptop. - s p e c s cpu: amd ryzen 5 1400 sa wraith stealth coolerom gpu: nvidia geforce gtx 1060 6gb ram: 16gb ddr4 ram hdd: 931gb hdd ssd: 500gb motherboard: a320m pro-vh plus dvd: lg dvdram gh24nsb0 (ima dvd citac za razliku od mnogih novijih kompjutera) uz kompjuter se dobija i basic ( 60fps 20" )monitor kontakt putem poziva: od 17h do 20 ili sms (u najkracem roku odgovaram) ne odgovaram na poruke u halo oglasima srdacan pozdrav, marko

Prodajem Hp Not 250 G10 - pouzdan i pristupačan! Laptop je potpuno nov u kutiji sa papriima i fiskalnim racunom, kupljen juce, placen je 79.990din Nije ni upaljen, kupac prvi pali i podesava widows po svojoj zelji. Izvadjen iz kutije samo zbog slikanja za oglas Tražite li pouzdan laptop za posao, učenje ili svakodnevnu upotrebu? Ne tražite dalje! Na prodaju je HP NOT 250 G10, savršen spoj performansi i cene. Ključne karakteristike: Snažan procesor: Intel i5 1335U - najnovija generacija Brz i efikasan za sve vaše aplikacije. 8gb ddr4 jos jedan prazan slot. 512gb ssd nvme Windows 11Pro - najnoviji operativni sistem - idealan i za firme zbog legalnog windowsa Elegantan dizajn: Lep tanak, modernih linija. Izdržljiv i spreman za svakodnevnu upotrebu. Visokokvalitetni ekran: full hd rezolucije. Jasne i oštre slike za vaš multimedijalni sadržaj. Dugotrajna baterija: Radite bez brige o punjenju. Specijalna ponuda! Kupite sada i iskoristite besplatnu dostavu (besplatna dostava vazi samo uz placanje iznosa na racun pre slanja) i garanciju od 2 godine. Za više informacija i pregled, kontaktirajte nas. Ne propustite priliku da postanete vlasnik ovog fantastičnog uređaja po znatno nizoj ceni!

Moguća zarada putem nove kriptovalute koja je u usponu - Pi. Valuta je u fazi "kopanja", nije još izašla na tržište sa konkretnom cenom. Kopanje se vrši telefonom tako što instalirate aplikaciju sa play store koja se zove Pi network, jednostavno se ulogujete putem Vašeg fejs buka i iskoristite invitation code: Bakraci Ii kopanje može da počne! Aplikacija Vam ne troši bateriju niti resurse telefona, sve što trebate ubuduće da radite je da pipnete ekran jednom u 24h kako bi ste potvrdili " kopanje". Mislim da nije puno, par sekundi dnevno a moglo bi da Vam donese mnogo. Setimo se gde je bio Bitcoin davne 2009 kada ste mogli sa prosečnim računarom iskopati nekoliko novčića dnevno. Danas, sa tih nekoliko novčića možete kupiti stan. Da napomenem da ovo nije sigurna i brza zarada jer mnogo faktora utiče na formiranje cene valute. Ali, možda kroz par godina, u koliko se valuta povoljno razvije zaradite neočekivano veliku svotu novca. Nikad se ne zna, hvala na pažnji, srećno kopanje i sve najbolje. Važna napomena: Prilikom registracije unesite ime i prezime kao iz dokumenata zbog kasnije verifikacije i pravljenja wallet-a. U suprotnom, brišu Vam se svi osvojeni novčići.

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

Лиценца је била важећа Професионални софтвер за графички дизајн за Виндовс Креативност се сусреће са продуктивношћу ЦорелДРАВ® Грапхицс Суите је комплет алата за професионални дизајн који вам омогућава да креирате векторске илустрације, куцање, уређивање фотографија и типографију са потпуном ефикасношћу. Приступачне претплате пружају невероватну сталну вредност са тренутним и загарантованим приступом ексклузивним новим функцијама и садржају, врхунским перформансама и подршком за најновије технологије. Цртајте у перспективи - Цртајте објекте или илустроване сцене у перспективи, брже и лакше него икада раније. Изаберите перспективу са 1, 2 или 3 тачке, нацртајте или додајте постојећу групу објеката у заједничку перспективну раван и слободно померајте и уређујте објекте без губитка перспективе. Флексибилан простор за дизајн – Идите од идеје до резултата у рекордном времену уз нове токове посла који вам омогућавају да контролишете своје странице и средства. Динамичко управљање имовином – Уверите се да увек радите са најсавременијим средствима уз моћан нови ток посла за управљање имовином. Направите јединствен извор истине за средства дизајна тако што ћете делити симболе у ​​пројектима и тимовима и синхронизовати ажурирања када ви или други извршите промене. - Испорука путем е-поште, линка за преузимање и кључа за активирање - Плаћање путем ПаиПал-а или банковног трансфера - Испорука софтвера у року од 24 сата **Молимо вас да ме контактирате путем е-поште, не могу се

Na prodaju Asus Rog Strix (GL502VT) gejmerski laptop. Računar je u odličnom stanju, nema oštećenja, nikad nije padao, nikad nije popravljan. Kupljen je u Gigatronu, garancija je verovatno istekla. Pre par dana je ubačen nov Samsung 970 EVo Plus 500GB SSD disk. Dolazi u kopletu sa originalnim adapterom/punjačem. Poklon nov ranac za laptop Evo i nekoliko karakteristika: Procesor: Intel i7-6700HQ sa 4 jezgra i 8 tredova (4 Core, 6M cache / 2.6GHz, up to 3.5GHz) Ekran: 15.6" dijagonale IPS anti-glare (3840 x 2160 UHD 4K) Memorija: 24GB DDR4 2666 Mhz Hard disk #1: Samsung 970 EVo Plus 500GB (citanje 3500 MB/s, pisanje 3200 MB/s) Hard disk #2: Samsung Spinpoint M8 1TB 5400rpm Grafika #1: Intel® UHD 530 Grafika #2: NVIDIA GeForce GTX 970M 6GB Vram GDDR5 192bit Konektori: LAN RJ45 Gigabit, 1x HDMI, 1x Mini DisplayPort, 3x USB 3.0, 1x USB-C (supports Thunderbolt 3), Headphone/microphone combo jack, SD čitač Zvuk: Dolby Audio™ Premium Kamera: 720p HD camera Tastatura: Svetleća sa numeričkim delom Baterija: 2 do 2.5 sati autonomije, u zavisnosti šta radite Operativni sistem: Windows 10 - Cena je 850 eura ili 101.000, oo dinara fiksno - - Zamena za Canon/Nikon foto objektive uz doplatu - Za sva dodatna pitanja stojim na raspolaganju. Telefon Lično preuzimanje u Obrenovcu ili slanje CityExpress i PostExpress kurirskom službom.

Ovo je samo za Joba i slicno. Za ljude iz schwensy-mensy price koji hoce sve pod konac i nesto bolje `od Cope` jer ovo je - uostalom kao i Copa - umetnost sama po sebi. Na Menhetnu je radila galerija za ramove iz perioda sa cenama do $500,000.00. I od jednog haug prostaka smo culi `ovo je ludilo`. Dakle, ako niste u post impresionistickoj ili ekspresionistickoj prici zaboravite cenu jer moze da Vas zabole glava pa ce posle trebati neka doktorka Sara da vas leci. Svuda seksi originalna skoro virgo patina - ne morate ici u raj po 72-e, jedna od njih ceka na kupindu. Kad ovaj ram budete imali u rukama skoro da necete imati reci da objasnite odakle potice toliko ushicenje pod uslovom naravno da imate ozbiljnu odgovarajucu sliku koja vredi bar 15x vise, ali i koja se uklapa u dimenzije falca - 22,8x33,3 cm. Give it It is an extremely sad state of affairs, when a collector – who has sat on the board of a prominent auctioneering company, and whose wife has presided over the board of trustees at an equally prominent museum – effects a divorce between the two parts of a work of art. Degas himself once discovered, when he went to dinner at their house, that some friends had removed the original frame from one of his paintings. He took the painting down from the wall, extracted the canvas from the new gold frame and walked out with it…

Opis proizvoda: • Rezolucija UltraWide QHD+ (3840x1600) ima tri puta više piksela na ekranu u odnosu na monitor za Full HD rezolucijom, što omogućava više sadržaja na ekranu, omogućavajući vam da budete produktivniji. • Monitor podržava širok spektar boja; 98% spektra boja DCI-P3 i 135% spektra sRGB, što je idealno za obradu slika i precizno prikazivanje boja digitalnog sadržaja. • Thunderbolt port omogućava prenos 4K sadržaja, podataka i punjenje povezanog uređaja (do 94W) preko samo jednog kabla. • Automatska kontrola osvetljenosti; Senzor za ambijentalno osvetljenje reaguje na svetlost, posvetljujući ekran u svetlim oblastima i zatamnjujući ga u tamnim oblastima da biste radili u optimalnim uslovima na ekranu. Dijagonala ekrana: 38" Pozadinsko osvetljenje: W-LED Tip panela: IPS Zakrivljen ekran: Da Ultrawide: Da Rezolucija: 3840 x 1600 Vreme odziva: 1ms (GtG - Gray-to-Gray) Osvežavanje: 144Hz Opis adaptivne sinhronizacije: AMD FreeSync Veličina piksela: 0.2291 x 0.2291 Osvetljenje: 450 cd/m2 Kontrast: 1000 : 1 Ugao vidljivosti - Horizontalno: 178° Ugao vidljivosti - Vertikalno: 178° Display port mini: Ne Ekran osetljiv na dodir: Ne Odnos stranica: 21 : 9 Audio ulaz: Ne Audio izlaz: Da Zvučnici: 2 x 5W Kamera: Ne Konektori: 2 x HDMI 1 x Displayport 1 x Thunderbolt; 94W PD, data 2 x USB-A 3.0 downstream 1 x 3.5mm audio out Boja: Crna Dimenzije: Sa postoljem: 895.4 x 583.7 x 285 mm Bez postolja: 895.4 x 393.4 x 97.4 mm Masa: Sa postoljem: 8.32kg Bez postolja: 6.45kg Ostalo: HDR10 DisplayHDR 600 Nano IPS Technology Wide Color Gamut Color Calibrated Auto Brightness Flicker Safe Super + resolution Dual controller PBP Tilt Swivel VESA: 100 x 100mm

Operativni sistem Windows 11 Pro Porodica procesora 12th Generation Intel® Core™ i7 procesor Procesor Intel® Core™ i7-1255U (do 4,7 GHz sa funkcijom Intel® Turbo Boost Technology, 12 MB L3 keš memorije, 10 jezgara, 12 niti) 1 2 Tehnologija performansi Laptop Intel® Evo™ Grafika Integrisano, Intel® Iris® X? Grafička karta Memorija 16 GB DDR5-4800 MHz RAM (2 x 8 GB) Slotovi memorije 2 SODIMM Unutrašnje skladište 512 GB PCIe® NVMe™ M.2 SSD Ekran 16" diagonal, WUXGA (1920 x 1200), IPS, anti-glare, 400 nits, 100% sRGB 3 4 5 6 Ekran Dijagonala 40,6 cm (16 inča), WUXGA (1920 x 1200), IPS, zaštita od odsjaja, 400 nitova, 100% sRGB 3 4 5 6 Dodirni ekran Ne Paleta boja 100% sRGB Svetlina 400 nita Minimalne dimenzije (Š x D x V) 35,87 x 25,1 x 1,92 cm Težina Počevši od 1,76 kg (Težina varira u zavisnosti od konfiguracije.) Uključeni softver HP optimizator veze; HP Image Assistant; HP Hotkey Support; HP MAC Address Manager; HP Support Assistant; HP Easy Clean; HP Power Manager; myHP; HP Privacy Settings; Touchpoint Customizer for Commercial; HP Notifications; HP QuickDrop; HP Quick Touch; HP PC Hardware Diagnostics Windows Dostupni softver HP Pametna podrška Licence bezbednosnog softvera HP Wolf Pro Security Edition (1 godina) 7 Funkcije upravljanja HP Client Management Script Library (preuzimanje); HP Driver Packs (preuzimanje); HP Manageability Integration Kit Gen4 (preuzimanje); HP Image Assistant Gen5 (preuzimanje); HP Patch Assistant (preuzimanje); HP Cloud Recovery; HP Connect for Microsoft Endpoint Manager 8 9 10 11 12 Tip baterije HP Long Life šestoćelijska litijum jonska baterija od 76 Wh Vek trajanja baterije (Baterija je internog tipa i nije moguća njena zamena od strane korisnika. Servisiranje u skladu sa garancijom.) Bežična veza Kombinacija Intel® Wi-Fi 6E AX211 (2x2) i bežične kartice Bluetooth® 5.3 Tastatura Tastatura HP Premium – otporna na prosipanja, sa pozadinskim osvetljenjem i numeričkom tastaturom Kamera Kamera od 5 megapiksela Zvuk Zvuk uz Bang & Olufsen, dvostruki stereo zvučnici, dvopojasni mikrofoni sa spoljašnje strane poklopca laptopa Uređaj za pokazivanje Klikped sa podrškom za pokrete više prstiju istovremeno, dodiri su podrazumevano omogućeni Portovi 1 čitač pametnih kartica 13 Optička disk jedinica Nije uključeno Napajanje HP Smart USB Type-C™ adapter od 65 W 14 Upravljanje bezbednošću Absolute Persistence Module; HP DriveLock i Automatic DriveLock; HP Secure Erase; HP Sure Click; HP Sure Sense; Mrežno ažuriranje sistema BIOS; HP Sure Admin; HP BIOSphere Gen6; HP Client Security Manager Gen7; Podobno za računar sa zaštićenim jezgrom; Bezbednosni čip TPM 2.0 (sertifikati Common Criteria EAL4+ i FIPS 140-2 Level 2); HP Sure Start Gen7; HP Wake on WLAN; HP Tamper Lock; HP Sure Run Gen5; HP Sure Recover Gen5 15 16 17 18 19 20 21 22 23 Čitač otiska prsta Senzor otiska prsta Ekološke oznake Sa TCO sertifikatom Garancija 3g HD kamera Povežite se sa ljudima na ličniji način pomoću konferencijskih funkcija ugrađenih u HP EliteBook 860. Ekran dijagonale 16 inča, 16:10 Performanse nastavljaju da se poboljšavaju sa novom tehnologijom koju koristi HP EliteBook 860. Prilagođava se okruženju HP Context Aware obezbeđuje optimizaciju zasnovanu na veštačkoj inteligenciji kako bi se poboljšale performanse, udobnost i odziv. 3 Windows 11 Radite bilo gde bez ugrožavanja performansi ili bezbednosti u sistemu Windows 11 uz tehnologiju za saradnju i povezivanje kompanije HP. Visoke performanse, visok nivo mobilnosti Iskusite izuzetnu kombinaciju odziva, povezivanja i brzine uz dvanaestu generaciju Intel® Core™ procesora koji vam omogućava brzo i pouzdano pokretanje softvera i povezivanje. Bezbednost je osnovni prioritet HP Wolf Pro Security Edition pruža unapred konfigurisani poslovni nivo zaštite računara koji je podesan za mala i srednja preduzeća. Brza i efikasna bežična LAN mreža Mobilnost i pouzdanost brzog povezivanja određuju odakle ćete raditi. Uz gigabitno Wi-Fi 6 povezivanje ostvarićete brzu i pouzdanu vezu u sredinama sa zagušenim bežičnim vezama.

Vidite više, nosite manje Tanak, lagan i dizajniran za putovanja. Vidite više od vaših fotografija, video zapisa i projekata na ekranu sa veoma tankim ivicama od 6,5 mm. 20C1 - HP 15 Laptop PC (15, Natural Silver, T, HD Cam, nonODD, nonFPR) Freedos, Left Facing Pouzdane performanse Prebrodite svoje najzahtevnije dane uz performanse pouzdanog procesora. Uštedite više od onoga što volite uz obilje prostora za skladištenje svih fotografija, video zapisa i dokumenata. 20C1 - HP 15 Laptop PC (15, Natural Silver, T, HD Cam, nonODD, nonFPR) Freedos, Right Facing Uradite više i brže Dugotrajna baterija i tehnologija HP Fast Charge omogućavaju vam da radite, gledate i budete povezani ceo dan. Integrisana precizna dodirna tabla sa podrškom za višestruki dodir ubrzava navigaciju i produktivnost. Uspešno obavljajte svakodnevne zadatke 20C1 - HP 15 Laptop PC (15, Natural Silver, nonODD, nonFPR) Left Profile AMD Ryzen™ 5000 Series procesori AMD Ryzen™ procesori serije 5000 nude vrhunske performanse, zadivljujući radni vek baterije i moderne funkcije koje su vam potrebne u pokretu. AMD Radeon™ grafika Bilo da se radi o igricama ili filmovima, doživite visoke performanse za svu svoju zabavu. Pun HD ekran Smestite se udobno i uživajte u kristalno jasnim vizuelizacijama i slikama sa sjajnim kvalitetom od 2 miliona piksela. Rezolucija 1920 x 1080 vašem kompletnom digitalnom sadržaju daje novu dimenziju. Panel protiv odsjaja Uživajte u suncu i omiljenim sadržajima zahvaljujući ekranu sa zaštitom od odsjaja. Nerefleksivnost i nizak sjaj obezbeđuju manje odsjaja dok ste napolju. Operativni sistem: Operativni sistem FreeDOS 3.0 Porodica procesora: AMD procesor Ryzen™ 7 Procesor: AMD Ryzen™ 7 5700U (do 4,3 GHz uz maks. podignut takt, 8 MB L3 keš memorije, 8 jezgara, 16 niti) Skup čipova: AMD integrisani sistem na čipu Grafika: Integrisano, AMD Radeon™ grafika Memorija: 16 GB DDR4-3200 MHz RAM (2 x 8 GB, Brzine prenosa do 3200 MT/s.) Unutrašnje skladište: 512 GB PCIe® NVMe™ M.2 SSD Ekran: Dijagonala 39,6 cm (15,6") Rezolucija: FHD (1920 x 1080) IPS panel Veoma tanka ivica Antirefleksioni premaz Svetlina: 250 nita Paleta boja: 45% NTSC Dodirni ekran: Ne Odnos ekrana i kućišta (bez zvučnika): 82.12% Svetlina: 250 nita Minimalne dimenzije (Š x D x V): 35,85 x 24,2 x 1,79 cm (Dimenzije se razlikuju u zavisnosti od konfiguracije) Težina: 1,69 kg (Težina se razlikuje u zavisnosti od konfiguracije) Tip baterije: 3-ćelijska, 41 Wh litijum-jonska Vek trajanja baterije: Do 9 sati i 30 minuta Vreme ponovnog punjenja baterije: Podržava brzo punjenje baterije: približno 50% za 45 minuta Bežična veza: Kombinacija Realtek RTL8822CE 802.11a/b/g/n/ac (2x2) Wi-Fi® Bežična kartica Bluetooth® 5 Boja proizvoda: Prirodna srebrna boja Tastatura: Tastatura pune veličine, u boji prirodnog srebra, sa numeričkom tastaturom Kamera: HP True Vision 720p HD kamera sa integrisanim digitalnim dvoniznim mikrofonima Zvuk: Dvostruki zvučnici Uređaj za pokazivanje: HP Imagepad sa podrškom za pokrete sa više dodira Slotovi za proširenje: 1 čitač više formata SD medijskih kartica Portovi: 1 USB Type-C® brzine prenosa 5 Gb/s (podržava samo prenos podataka i ne podržava punjenje ili spoljne monitore) 2 USB Type-A priključka brzine prenosa 5 Gb/s 1 AC pametno kačenje 1 HDMI 1.4b 1 kombinovani priključak za slušalice/mikrofon

Dusan MISKOVIC (Aleksinac, 11. 11. 1915 - Beograd, 1993) Beograd, 1967 ulje na kartonu 30 x 38 cm plus ram signatura dole desno, zapis dole levo Original ram iz perioda. Fotoatest. Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. Душан Мишковић - сликар (1915 - 1993) Биографија Душан Мишковић, сликар, родио се у Алексинцу 29. октобра 1915. године. Основну школу завршио је у Пироту, а гимназију и трговачку академију у Београду. Уметничку школу у Београду похађао је од 1935. до 1939. године код професора Бете Вукановић, Ивана Радовића, Љубе Ивановића и Николе Бешевића. У ликовном животу Београда присутан је од 1938. године. Излагао је на пролећним и јесењим изложбама југословенских уметника у Уметницком павиљону Цвијета Зузорић 1938, 1939. и 1940. године. После II светског рата, у периоду од 1948. до 1955. године Мишковић живи у Нишу, где оснива Школу примењених уметности у којој је радио као директор и предавач. 1955. године прелази у Београд , где живи и ради све до своје смрти 1993. године. У послератном периоду његово бављење сликарством добија пун интензитет. Излаже на многобројним излжбама у Беогарду и другим градовима Југославије. Учествује на изложбама УЛУС-а, Октобарском салону, изложбама ЛАДЕ, Изложби југословенског портрета, као и на изложбама атељеа АРС и на другим ликовним смотрама. У иностранству је излагао у Риму, Напуљу и Фиренци где на међународној изложби 1970. године добија златну медаљу за сликарство овог града. Излагао је и у Немачкој, Америци и Канади. Радови Душана Мишковића налазе се у Музеју савремене уметности у Београду, Народном музеју у Београду, Музеју града Београда, Музеју града Земуна, Народном музеју Ниша, Народном музеју Смедеревске Паланке, Завичајном музеју Алексинца и бројним установама и приватним колекцијама. У иностранству његови радови се налазе у Равени, Венецији, Минхену, Паризу и Вашингтону. Мишљења Професор др. Павле Васић, 1978: Душан Мишковић је преживео све промене у сликарству и слободно изабрао онај свет уметности за који се определио од младости. То су традиционални мотиви сликарства, интима и тиха зрачења бића и ствари везаних за наш круг, нас свакодневни живот, једном речју, уобичајене теме које до сада нису престале да буду занимљиве. Уметност је једна, али има хиљаду видова. Према томе, сликару је слободно да изабере пут који му највише одговара. У том оквиру Мишковић је развио своје уобичајене особине, аналитички колористички однос према свету, према пределу, стварима или човеку; непосредан без усиљавања да изгледа нешто друго него што јесте и што је био. Тај континуитет развоја и пута трпео је једва веће промена. Оне су се огледале махом у наглашавању фактуре, која је постала главни циљ апстрактном сликарству, па није мимоисла ни Мишковића у свом тријумфалном походу. Мишковић је остао везан за природу, присно и нераздвојно, до садасње изложбе... Срето Бошњак, ликовни критичар, 1978: Мајстор боје и атмосфере Сликар Душан Мишковић се формирао у духу оног интимистичко-поетског концепта који је карактерисао српску ликовну уметност с краја четврте деценије и у том духу оставио је неколико упечатљивих дела која, без обзира на младост уметника, сведоче о зрелости стваралачке свести и у исто време о њеној отворености за нове могућности. Инспирисан природом, њеним духом и њеним лепотама, он слику третира као изазов страсти и лепоте материје: полази од виђеног, али још више од доживљеног, стварајући префињене композиције и хроматске оркестрације. Облик није само визуелна чињница која се ослања на препознавање објективно постојећег, већ пре свега извориште слободне интерпретације доживљаја. Такав је и у пејзажима и миртвим природама, сличан је и у портрету, али оно што је битно за овај сликарски концепт, то је процес који боју, као средство израза, трансформише из визуелне у лирску духовну чињеницу. И по томе је Мишковић модеран сликар, без обзира на његово свесно ослањање на традицију. Паралелно са уљима, Мишковић стално, много и зналачки, из године у годину све зрелије, црта, све мање се ослањајући на објективне визуелне податке, а све више на свој унутрашњи свет, сан и подсвест; дух легенди и народног предања отварају нове димензије и у његовом цртежу и у његовој слици; у првом плану су пластичне вредности, светлост и боја, и облик који заједно чине нераскидиву целину. Светлост је услов дефинисања облика, али и више од тога - она је носилац лирске атмосфере слике, њено лице и њена душа. Боја, топла и зрела, покаткад пригушена, а покаткад звонка и отворена, час у густим наносима, час у танким лазурама, гради ону фину хармонијску целовитост сваког платна, пуно топлине и неког наглашеног јединства. др. Станислав Живковић, историчар уметности, 1978: ... Небо, тишина и простор јесу при том три основна садржаја која испуњавају завучене кутке обојене патином; простори који служе као сцена за одвијање медитација о суштинским питањима живота и смрти. На неки начин, Мишковић се у тој синтези још једном сећа неизбрисивог сусрета са сликарством Делакроа, па је тако један стваралачки круг затворен. Међутим, оно битно опредељење сликара, који уједно представља и његов највећи квалитет, јесте истанчано колористичко осећање, схватање да је слика - бојом испуњена површина. Без обзира што Мишковић, у зависности од мотива и тренутног расположења, мења повремено гаму, више или мање деформише цртеж и растаче форму, његова основна концентрација увек остаје на музикалној транспозицији мотива, на склапању акорда оплемењеног звука. У богатој оркестрацији најчесће доминирају посивели зелени, плави и црвени тонови, у комплементарном сазвучју са оптимистички ведрим окерима, или драматичним тамно-љубичастим, готово црним мрљама. Ипак, његова платна нису драматични сукоби маса, егзалтиране ескплозије нити фанфаре, већ деликатна колористичка ткања, чија је заједничка ознака одређена сиво-сребрнаста, помало опора гама. Сликарско дело Душана Мишковића још није завршено. Али већ сада можемо закључити да оно по свом интимистичком карактеру, као и по свом искључивом интересу за лапоту сликарске материје, несумњиво припада кругу традиционалне. београдске школе Самосталне изложбе 1947. Соко Бања - Дом културе 1954. Алексинац - Дом културе 1954. Алексинац - Алексиначки рудници 1955. Београд - Клуб ССРЊ, Вождовац 1957.Београд - Галерија УЛУС 1958. Београд - Галерија `Наш дом` 1959. Београд - Галерија УЛУС 1959. Земун - Галерија Земун 1965. Београд - Галерија УЛУС 1971. Београд - Галерија УЛУС 1972. Београд - Галерија УЛУС 1973. Београд - Галерија УЛУС 1975. Земун - Галерија Дома ваздухопловства 1977. Смедеревска Паланка - Галерија `Абрашевић` 1978. Смедеревска Паланка - Народни музеј 1978. Београд - Културни центар 1996. Смедеревска Паланка, Народни музеј Колективне изложбе 1939. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Јесења изложба београдских уметника 1940. Београд - Уметнички павиљон “Цвијета Зузорић” - Пролећна изложба југословенских уметника 1947-1955. Ниш - Друштво ликовних уметника Ниша 1956. Београд - редовне изложбе УЛУС-а 1966. Скопље - Међународна изложба солидарности 1967. Београд - Дом ЈНА 1968. Београд - Културни центар - Уметници Београда Фиренци 1968-1970. Фиренца (Италија) - Међународна изложба “Санта Цроце” 1969. Пистоиа (Италија) - Први бијенале акварела 1975. Београд - 30 година УЛУС-а 1975. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1976. Београд - Октобарски салон 1976. Београд - Културни центар, Београд као инспирација ликовних уметника 1976. Штутгарт - Келн (Немачка), - Београдски уметници 1977. Њујорк - Бостон (САД и Канада) - Атеље АРС 1978. Сомбор - Тријенале савременог цртежа 1987. Београд - САНУ - Уметничка школа у Београду (1919-1939) 1988. Београд - Народни музеј - Тековине (уметничка збирка слика Народног музеја у Смедеревској Паланци 1993. Сремски Карловци - Изложба “Ладе” 1995. Београд - Народни музеј, Поглед у прошлост (1904-1994) 1995. Врњачка Бања - Замак културе, Акварел у Србији (1900-1950) 1996. Чачак - Уметничка галерија `Надежда Петровић`, - Акварел у Србији - из Збирке југословенског сликарства XX века (1900-1950) Београд - Народни музеј Нови Сад - Галерија Матице српске Награде 1969. Златна медаља за сликарство града Фиренце - Италија 1969. Писмена похвала Првог бијенала акварела у Пистои - Италија

Dizajniran za mešoviti stil rada Prefinjen, kompaktan dizajn za laku mobilnost sa alatima za saradnju koji poboljšavaju produktivnost tima. HP ProBook 450 15.6" G9 Notebook PC NaturalSilver T HDcam WLAN nonODD FPR Win11 CoreSet FrontLeft Svakodnevni poslovni učinak Upravljajte performansama pomoću najnovijeg Intel® procesora 4 i grafike 5, dugog veka trajanja baterije i SSD uređaja. HP ProBook 450 15.6" G9 Notebook PC NaturalSilver T HDcam WLAN nonODD FPR Win11 CoreSet FrontRight Zaštitio HP Wolf Security HP Wolf Security for Business stvara hardverski prinuđenu, uvek uključenu, otpornu odbranu. 6 Osnovne funkcije u modernom dizajnu HP ProBook 450 15.6 inch G9 Notebook PC - Lifestyle Visoke performanse, visok nivo mobilnosti Iskusite izuzetnu kombinaciju odziva, povezivanja i brzine uz dvanaestu generaciju Intel® Core™ procesora koji vam omogućava brzo i pouzdano pokretanje softvera i povezivanje. Brza i efikasna bežična LAN mreža Mobilnost i pouzdanost brzog povezivanja određuju odakle ćete raditi. Uz gigabitno Wi-Fi 6 povezivanje ostvarićete brzu i pouzdanu vezu u sredinama sa zagušenim bežičnim vezama. HP Sure Sense Maliciozni softver se neprestano razvija i konvencionalni antivirusni softver nije uvek u stanju da prepozna nove napade. Zaštitite računar od najnovijih pretnji uz HP Sure Sense, softver koji upotrebljava tehniku veštačke inteligencije „duboko učenje” za dostavljanje izuzetne zaštite od naprednog malicioznog softvera. Bezbedno pretražujte Koristeći HP Sure Click, bezbednosni sistem koji se zasniva na hardverskoj implementaciji, zaštitićete računar od veb-sajtova i otvaraćete isključivo u režimu za čitanje Microsoft Office i PDF priloge koji sadrže maliciozni softver, ransomver ili viruse. Operativni sistem: FreeDOS Porodica procesora: 12. generacija Intel® Core™ i7 procesora Procesor: Intel® Core™ i7-1255U (do 4,7 GHz sa funkcijom Intel® Turbo Boost Technology, 12 MB L3 keš memorije, 10 jezgara, 12 niti) 1 2 Skup čipova: Intel® integrisani sistem na čipu Grafika: Integrisano, Intel® Iris® Xe Grafička karta Memorija: 8 GB DDR4-3200 MHz RAM (1 x 8 GB) (Brzine prenosa do 3200 MT/s.) Slotovi memorije: 2 SODIMM Unutrašnje skladište: 512 GB PCIe® NVMe™ M.2 SSD Display: Dijagonala 39,6 cm (15,6"), FHD (1920 x 1080), IPS, uski okvir, antirefleksioni, 250 nits, 45% NTSC 3 4 5 Dodirni ekran: Ne Paleta boja: 45% NTSC Svetlina: 250 nita Minimalne dimenzije (Š x D x V): 35,94 x 23,39 x 1,99 cm Težina: Počev od 1,74 kg (Težina varira u zavisnosti od konfiguracije.) Uključeni softver: HP optimizator veze; HP Hotkey Support; HP MAC Address Manager; HP Support Assistant; myHP; HP Privacy Settings; Touchpoint Customizer za komercijalne; HP notifications; HP Quick Touch; Uslužni program HP PC Hardware Diagnostics Dostupni softver: HP Pametna podrška Funkcije upravljanja: HP Client Management Script Library (preuzimanje); HP Image Assistant (preuzimanje); HP Driver Packs (preuzimanje); HP Client Catalog (preuzimanje); HP Manageability Integration Kit Gen4 (preuzimanje); HP Power Manager 6 7 Tip baterije: HP Long Life troćelijska litijum jonska baterija od 42 Wh Trajanje baterije: (Baterija je internog tipa i nije moguća njena zamena od strane korisnika. Servisiranje u skladu sa garancijom.) Bežična veza: Kombinacija Realtek RTL8852AE Wi-Fi 6 (2 x 2) i bežične kartice Bluetooth® 5.2 Tastatura: Tastatura pune veličine sa numeričkim delom, otporna na prosipanje Kamera: 720p HD kamera za privatnost Zvuk: Dvostruki stereo zvučnici, dupli mikrofoni Uređaj za pokazivanje: Klikped sa podrškom za pokrete više prstiju istovremeno, dodiri su podrazumevano omogućeni Portovi: 1 USB Type-C® priključka brzine prenosa od 10 Gb/s (USB Power Delivery, DisplayPort™ 1.4); 3 USB Type-A priključka brzine prenosa od 5 Gb/s (1 za punjenje, 1 za napajanje); 1 napajanje naizmeničnom strujom; 1 HDMI 2.1b; 1 kombinovani priključak za stereo slušalice/mikrofon; 1 RJ-45 Optička disk jedinica: Nije uključeno Napajanje: HP Smart eksterni AC adapter za napajanje od 65 W 8 Upravljanje bezbednošću: Absolute Persistence Module; HP DriveLock i Automatic DriveLock; HP Secure Erase; HP Sure Click HP Sure Sense; Mrežno ažuriranje sistema BIOS; HP Sure Admin; HP BIOSphere Gen6; Bezbednosni čip TPM 2.0 (sertifikati Common Criteria EAL4+ i FIPS 140-2 Level 2); HP Sure Start Gen7; HP Wake on WLAN; HP Tamper Lock 9 10 11 12 13 14 15 16 Čitač otiska prsta: Senzor otiska prsta

HP-ov najširi zakrivljeni ekran Udobno gledajte svoj rad na velikoj dijagonalnoj krivulji od 95,25 cm (37,5"). Osjetite uranjanje sa radijusom od 2300 mm koji odgovara vašem prirodnom vidnom polju. To je slatko mjesto za svakodnevnu upotrebu. HP Z38c 37,5-inčni zakrivljeni ekran Jedan veliki ekran. Jedan besprijekoran radni prostor. Omogućite velikim idejama prostora za disanje unutar širokog omjera 21:9. Pogledajte cijeli svoj projekat bez okvira koji vas ometaju usred postavljanja dvostrukog ekrana. Jedno veliko područje gledanja čini vas produktivnijim kada radite u više aplikacija. HP Z38c 37,5-inčni zakrivljeni ekran Vaša vizija sa savršenim detaljima Pogledajte svaki aspekt svoje kreacije u kristalno čistoj 4K širini, 3840x1600 rezoluciji 2. Uz optimizovanu gustinu piksela vaše ikone i tekst su idealne veličine tako da možete potrošiti manje vremena na pomicanje i zumiranje, a više vremena na kreiranje. Zaokupite se svojim poslom HP Z27 27-inčni 4K UHD ekran, HP Z38c 37,5-inčni zakrivljeni ekran, HP Z4 G4 radna stanica, HP Z2 Small F Panoramsko iskustvo Doživite široke panoramske slike sa širokim uglovima gledanja ekrana dijagonale 95,25 cm (37,5"). Savršena kriva Pogledajte cijeli svoj projekat uz zadivljujuću visoku perifernu čitljivost zakrivljenog ekrana radijusa 2300 mm. 4K široka rezolucija Pogledajte svaku nijansu svog projekta u oštrim detaljima uz 4K-široku (3840 x 1600) rezoluciju 3. Sa 111 piksela po inču, vaš tekst i fontovi su prave veličine. Okvir sa mikro ivicama Maksimalno povećajte vidljivost površine ekrana pomoću 3-stranog okvira s mikro rubovima. Veličina ekrana (dijagonala) 37.5" Veličina ekrana (dijagonala) 95.3 cm (37.5") Tehnologija table IPS Funkcije ekrana Anti-glare; BrightView Panel; In plane switching; Language selection; LED Backlights; On-screen controls; Plug and Play; User programmable; Anti-static Paleta boja 98% sRGB Kontrole na ekranu Brightness; Color Control; Contrast; Image Control; Information; Input Control; Language; Management; Menu; Power Osnovna rezolucija UWQHD+ (3840 x 1600) Podržane rezolucije 800 x 600; 720 x 480; 720 x 400; 640 x 480; 3840 x 1600; 2560 x 1600; 2560 x 1080; 1920 x 1600; 1920 x 1200; 1920 x 1080; 1680 x 1050; 1600 x 900; 1600 x 1200; 1440 x 900; 1280 x 720; 1280 x 1024; 1024 x 768 Odnos kontrasta 1000:1 1 Odnos kontrasta boja ekrana (dinamički) 5000000:1 Svetlina 300 nits 1 Nivo piksela 0.229 mm Tip ulaza ekrana 1 DisplayPort™ 1.2; 1 HDMI 2.0; 1 USB Type-C™ (DisplayPort™ 1.2, power delivery up to 65 W) (1 DisplayPort™ 1.2; 1 HDMI 2.0; 1 USB Type-C™ (DisplayPort™ 1.2, power delivery up to 65 W)) (with HDCP support) Portovi 1 USB Type-C™ (DisplayPort 1.2, power delivery up to 65 W); 3 USB 3.0 1 USB Type-A 3 USB-A 3.2 Gen 1 Displayport™ 1 DisplayPort™ 1.2 HDCP Yes, DisplayPort™, HDMI and USB Type-C™ HDMI 1 HDMI 2.0 Audio port 1 Headphone Out Combo Jack Kamera No integrated camera VESA montiranje 100 mm x 100 mm Minimalne dimenzije (Š x D x V) 89.55 x 10.42 x 39.95 cm (Without stand) Dimenzije sa postoljem (Š x D x V) 89.55 x 24.8 x 55.87 cm Dimenzije paketa (Š x D x V) 106 x 45.2 x 55.5 cm Težina 13.8 kg (With stand) Težina paketa 21 kg Tretman ekrana Anti-glare kuka ±45° Nagib -5 to +20° Podržava dodir Not touch-enabled Horizontalni ugao vidljivosti 178° Vertikalni ugao vidljivosti 178° Odnos širina/visina 21:09 Maska 3-sided micro-edge Zakrivljenost 2300R Odvojivo postolje Yes Oblast ekrana (metričke merne jedinice) 87.96 x 36.65 cm Opseg prilagođavanja visine 120 mm Vreme odziva (tipično) 5ms GtG (with overdrive) 1 Bez podrhtavanja Yes Čvrstina 3H Dubina boja u bitovima table 10 bit osovina No pivot Rezolucija (maksimalno) UWQHD+ (3840 x 1600 @ 60 Hz) Mikrofon No Tip zvučnika No Softver za upravljanje HP Display Assistant Fizička bezbednost Security lock-ready (lock is sold separately) Napajanje Input voltage: 100 to 240 VAC Tip napajanja Internal Potrošnja energije (uključeni režim) 64 W Potrošnja energije (godišnje) 64 kWh Potrošnja energije (režim pripravnosti) 0.5 W Potrošnja energije (isključeni režim) 0.5 W Potrošnja energije 195 W (maximum), 80 W (typical), 0.5 W (standby) (Energy consumption 93 kWh per year, based on the power consumption of the unit operating 4 hours per day for 365 days. The actual energy consumption will depend on how the unit is used.) Opseg operativne vlažnosti vazduha 20 to 80% non-condensing Neoperativni opseg vlažnosti vazduha 5% - 95% Opseg operativne temperature 5 to 35°C Specifikacije održivog uticaja Arsenic-free display glass; Mercury-free display backlights; Low halogen 2 Klasa energetske efikasnosti G

Jedna zlata vredna REC & DVA harizmaticna imena Nadezdino pismo - dopisnica iz 1907. godine - bratu Rastku Petrovicu (nadrealisti, nadrealizam) za sta je moguce dobiti i fotosertifikat. Nadežda Petrović Izvor: Wikipedia Nadežda Petrović Autoportret Rođenje 1873 Čačak, Kneževina Srbija Smrt 1915 Valjevo, Kraljevina Srbija Nacionalnost srpska Polje slikarica Nadežda Petrović (Čačak, 1873. – Valjevo, 1915.), najznačajnija srpska slikarica s kraja 19. i početka 20. vijeka. Sadržaj/Садржај 1 Biografija 2 Umjetnički rad 2.1 Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) 2.2 Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) 2.3 Pariško razdoblje (1910. - 1912.) 2.4 Ratno razdoblje (1912. - 1915.) 3 Bibliografija 4 Vanjske veze Biografija S obitelji se 1884. godine preseljava u Beograd. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891. godine. Sljedeće 1892. godine polaže ispit za nastavnicu crtanja u srednjim školama te postaje učenica u ateljeu Đorđa Krstića. 1896/97. godine pohađa školu kod Kirila Kutlika. Od 1898. godine počinje školovanje u Münchenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea. Već 1900. godine imala je prvu samostalnu izložbu u Beogradu. Godine 1901. započinje rad u ateljeu Juliusa Extera u Münchenu. Od 1904. godine angažira se u domovini oko Prve jugoslavenske umjetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslavenske umjetničke kolonije (Sićevo, Pirot, 1905. godine). Do 1912. godine izlaže na mnogobrojnim izložbama: Izložba Lade; Izložba jugoslavenske kolonije 1907; Izložba srpskog umjetničkog udruženja 1908; Druga samostalna izložba u Ljubljani 1910; iste godine u Parizu na Jesenskom salonu i u Zagrebu u okviru grupe Medulić; sljedeće 1911. godine izlaže u srpskom paviljonu na Međunarodnoj izložbi u Rimu, na Salonu internacionalne unije i Jesenskom salonu u Parizu. U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu i sudjeluje na četvrtoj jugoslavenskoj izložbi. U Prvom balkanskom ratu sudjeluje kao dobrovoljna bolničarka na bojišnici. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Umrla je od tifusa u Valjevu gdje je bila na dužnosti dobrovoljne bolničarke. Umjetnički rad Slikarstvo Nadežde Petrović, najznačajnije srpske umjetnice s početka 20. vijeka uvodi srpsku umjetnost u tokove suvremene europske umjetnosti. Zahvaljujući njenom duhu koji je, iz male Srbije, stremio modernom svijetu, ali i sretnim okolnostima da se početkom 20. vijeka školovala u likovnim središtima Evrope, njeno slikarstvo ide, najvećim dijelom, u korak s evropskim ekspresionizmom, a ponekad se i približava tada još neafirmiranoj apstrakciji. Na njenim najboljim radovima dominiraju velike površine, njene omiljene užareno crvene boje i, njoj komplementarna, zelena. Ljubav prema bojama stvara na nekim platnima koloristički vrtlog gdje se, pored ostalih, ističu fovistička ljubičasta, plava i crna boja. Snažni potezi kista i široki i gusti, pastozni namazi ponekad platno pretvaraju u dinamičnu reljefastu površinu. Voljela je slikati portrete i pejzaže, a njeno domoljublje ogledalo se i u čestom izboru tema iz nacionalne povijesti i slikanju ljudi i predjela Srbije. Djelo Nadežde Petrović, u cjelini, zrači strašnom ekspresijom, snagom i hrabrošću ove jedinstvene slikarice s Balkana. Školovanje u Münchenu, posjete Parizu i Italiji i stalni povratak tradicionalnoj Srbiji ostavili su trag na njenim platnima, te se njen opus može podijeliti na nekoliko razdoblja. Münchensko razdoblje (1898. - 1903.) Prvi dio - učenje u školi Antona Ažbea, slovenskog slikara (Bavarac, kopije starih majstora). Drugi dio - rad u ateljeu Juliusa Extera, jednog od osnivača münchenske Secesije (Bavarac sa šeširom, Vodenica, Iberze, Borova šuma, Jelova šuma, Akt s leđa) Bavarac sa šeširom, 1900. Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Vodenica, 1901, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Srbijansko razdoblje (1903. - 1910.) Prvi dio - poslije 1903. (Stablo u šumi, Resnik - više studija, Staro groblje, Žetva, Domaćin, Djevojče iz Sićeva, Sićevo - više studija, Guslar, Redovnik) Drugi dio - poslije Italije 1907. (Dereglije na Savi, Žena sa suncobranom, Anđa, Staro beogradsko groblje) Resnik, 1904, Narodni muzej Beograd Pariško razdoblje (1910. - 1912.) (Most na Seni, Kej na Seni, Kraljević Marko i Miloš Obilić, Bulonjska šuma, More, Plaža u Bretanji, Bogorodičina crkva u Parizu) Ratno razdoblje (1912. - 1915.) (Čaršija, Stari šedrvan u Prizrenu, Prizren, Gračanica - nekoliko studija, Kosovski božuri - nekoliko studija, Dušanov most, Vezirov most, Ruševine, Valjevska bolnica) Stari šadrvan u Prizrenu, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Gračanica, 1913, Umjetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Turski most Stari Prizren Bibliografija Stanislav Živković, Nadežda Petrović (1873-1915), ZLUMS, Novi Sad 1966. Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo XX veka, knjiga I, Nolit, Beograd 1970. Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900-1950, Beograd 1973. Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović 1873-1915, Beograd 1978. K. Ambrozic, Nadežda Petrović (1873-1915), Bayerische Staatsgemuldesammlungen/Neue Pinakothek, München 1985. Katalog stalne postavke sa vodičem kroz zbirke, Umetnička galerija `Nadežda Petrović`, Čačak 1995. Nadežda Petrović 1873-1915, PUT ČASTI I SLAVE, katalog, Beograd 1998. Vanjske veze Commons-logo.svg Nadežda Petrović na Wikimedijinoj ostavi Umetnička galerija `Nadežda Petrović` Čačak Надежда Петровић Из Википедије, слободне енциклопедије Надежда Петровић Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Надежда Петровић: Аутопортрет, 1907, Народни музеј, Београд Информације Датум рођења 12. октобар 1873. Место рођења Чачак (Кнежевина Србија) Датум смрти 3. април 1915. Место смрти Ваљево (Краљевина Србија) Дела Надежда Петровић (Чачак, 12. октобар 1873 — Ваљево, 3. април 1915) била је најзначајнија српска сликарка с краја 19. и почетка 20. века. Садржај 1 Живот 2 Уметнички рад 2.1 I Минхенски период (1898 — 1903) 2.2 II Српски период (1903 — 1910) 2.3 III Париски период (1910 — 1912) 2.4 IV Ратни период (1912 — 1915) 3 Види још 4 Референце 5 Литература 6 Спољашње везе Живот Рођена у Чачку 12. октобра 1873. године од оца Димитрија - Мите Петровића и мајке Милеве, сестричине Светозара Милетића.[1] Њен млађи брат је књижевник Растко Петровић. Са породицом се 1884. године преселила у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену у атељеу Словенца Антона Ажбеа. Споменик Надежди Петровић у Пионирском парку, Београд, поклон града Аранђеловца поводом IX скупа Несврстаних земаља 1989. године Већ 1900. године имала је прву самосталну изложбу у Београду. Године 1901. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Године 1903, 26. августа са Делфом Иванић и Милицом Добри оснива хуманитарно друштво Коло српских сестара.[2] Друштво је настало као одговор на погроме над хришћанима у, како се тада сматрало Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. чак отишла у Македонију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације. Надежда је своје импресије са овог опасног путовања оставила у драми Војвода Мицко Поречки, где је главни лик војвода Мицко Крстић. Драма није објављена за њеног живота. Од 1904. године ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније (Сићево, Пирот, 1905. године). Бавила се и ликовном критиком. До 1912. године излагала је на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911. године излагала је у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније и Јесењем салону у Паризу. У Београду је 1912. године отварила сликарску школу и учествовала на четвртој југословенској изложби. Сликарка Надежда Петровић као ратна болничарка Отац јој је умро априла 1911, а мајка 1912. године. Њихову смрт је тешко поднела.[3] У Првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914. године. Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса, била је на дужности добровољне болничарке. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима. У чачку се од 1960. одржава сликарско бијенале под називом Меморијал Надежде Петровић. Уметнички рад Сликарство Надежде Петровић, најзначајнијег нашег уметника с почетка века, уводи српску уметност у токове савремене европске уметности. Захваљујући њеном духу који је, из мале Србије, стремио модерном свету, али и срећним околностима да се, почетком 20. века, школује и да посети ликовне центре Европе, њено сликарство иде, највећим делом, у корак са европским експресионизмом, а понекад се чак приближава, тада још неафирмисаној, апстракцији. На њеним најбољим радовима доминирају велике површине, њене омиљене, ужарено црвене боје и, њој комплементарна, зелена. Љубав према бојама ствара на неким платнима колористички вртлог где се, поред осталих, истичу фовистичка љубичаста, плава и црна боја. Снажни потези четкице и широки и густи, пастуозни, намази понекад платно претварају у динамичну рељефасту површину. Волела је да слика портрете и пејзаже, а њен патриотизам огледао се и у честом избору тема из националне историје и сликању људи и предела Србије. Место сахране 1915. године, сликарке Надежде Петровић у Ваљеву умрле од тифуса. гроб на Новом гробљу у Београду Дело Надежде Петровић, у целини, зрачи страшном експресијом, снагом и храброшћу

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.