U ponudi imamo širi spektar igara za starije i novije raèunare svih žanrova i sve igre su u fizièkom formatu tj na diskovima!!! Ako neki noviji ili stariji naslovi nisu postavljeni u oglasu postoji velika moguænost da je imamo u ponudi,Zato nas kontaktirajte najbolje pozivom radi preciznije komunikacije da pokušamo da vam izaðemo u susret i nabavimo ono što tražite! Zamene ne radimo ujedno maloletnim licima bez potvrde roditelja robu ne šaljemo zbog eventualne obostrane neprijatnosti!Reklamacije uvažavamo ako je došlo do naše greške što se lako može utvrditi!Pored standardnih poziva možete nas kontaktirati i preko Whatsup ili preko Vibera na Napomena: Za 1 disk ili 10 diskova poštarina je indetièna oko 300 Din tj do 0,5kg! Šaljemo Post Express kurirskom službom donose vam na kuænu adresu , plaæate kad preuzmete disk! Moguæe je i lièno preuzimanje u Beogradu(Zemun).Pozdrav..

U ponudi imamo širi spektar igara za starije i novije raèunare svih žanrova i sve igre su u fizièkom formatu tj na diskovima!!! Ako neki noviji ili stariji naslovi nisu postavljeni u oglasu postoji velika moguænost da je imamo u ponudi,Zato nas kontaktirajte najbolje pozivom radi preciznije komunikacije da pokušamo da vam izaðemo u susret i nabavimo ono što tražite! Zamene ne radimo ujedno maloletnim licima bez potvrde roditelja robu ne šaljemo zbog eventualne obostrane neprijatnosti!Reklamacije uvažavamo ako je došlo do naše greške što se lako može utvrditi!Pored standardnih poziva možete nas kontaktirati i preko Whatsup preko Vibera. Napomena: Za 1 disk ili 10 diskova poštarina je indetièna oko 300 Din tj do 0,5kg! Šaljemo Post Express kurirskom službom donose vam na kuænu adresu , plaćate kad preuzmete disk! Moguæe je i lièno preuzimanje u Beogradu(Zemun).Pozdrav..

BEOGRAD - SVETLA VELEGRADA Latif Adrović Str 232 povez tvrd Stanje knjige dobro kao nova OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi U Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda je u utorak, 13. marta predstavljena prva autorska knjiga fotografa Latifa Adrovića Beograd -- Svetla velegrada. Reč je o luksuznoj i obimnoj fotomonografiji sa više od 200 strana, 320 fotografija Beograda noću i uvodom i biografijom Adrovića na srpskom i engleskom jeziku, a koja je delo fotografa i fotoreportera Politike koji je iz ljubavi prema Beogradu nekoliko godina predano radio na ovom projektu. „Uradio sam na hiljade snimaka da bi došao do ovog izbora fotografija. Beograd mora da se zavoli i voli da bi se na ovakav način slikao -- slikao sam kada je bilo minus 10 i plus 35, jurio sam munju da uhvatim najbolje, slikao sam po mesečini da bi iz toga učio, sada mislim da bi neke fotografije bolje snimio, da bi se bolje složile u koncept monografije`, kazao je autor. Brojnim prijateljima i kolegama okupljenim na prvom predstavljanju knjige, Adrović je rekao da je nekim slučajem živ putopisac i slikar Zuko Džumhur o njegovoj fotomonografiji bi rekao „da svetla velegrada znaju da govore, kao što ne znaju, ona bi nosila priču ulicama, mostovima, Slavijom, Savom, Dunavom, trgovima, donosila priču o lepom, belom Beogradu`. „I ja sam na taj način ispričao priču o Beogradu koga volim, gde su mi rođena deca, gde ostvarujem svoj profesionalni i umetnički angažman`, rekao je Adrović. Urednik Petar Arbutina je istakao da je glavni junak knjige Beograd, grad kome se autor odužio svojom ljubavlju za to što ga je prihvatio kada je došao iz Crne Gore. „Svi znamo da je fotografija uslovljena svetlom, one fotografije koje se bave svetlom u tami osobena su misija. Adrovićeva fotomonografija je beogradska noć koja traje na 200 i nešto više strana ove knjige`, kazao je Arbutina. Adrovićeve fotografije kazuju o duhu Beograda koji traje samo noću, o čarima koje privlače ne samo stanovnike Beograda već i čitave Evrope, ali ono što se trudio da zabeleži objektivom svog fotoaparata nisu splavovi i kafane, to je atmosfera svetala velegrada, osvetljene zidine beogradske tvrđave, kapije i kule, crkva Ružica, Sahat kula, Knez Mihailova, Slavija, Hram Sv. Save -- beleži znamenitosti grada i otkriva ih na svoj autorski način.

SALVADOR DALI MISLI Prevod - Živojin Kara Pešić Izdavač - Gradac, Čačak Godina - 2002 64 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Alef ISBN - 86-83507-10-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Reći bilo šta o idejama i mislima Salvadora Dalija znači biti u idealnoj prilici da se izrekne besprekorna glupost. Svaka Dalijeva ideja je na ivici čiste sublimacije čovekovog uma jer je neopterećena zamkama didaktičnosti, držanja pridika, zadrtosti i ispraznosti. Njegove ideje su čista dvosmislenost, i često protivreče samima sebi, ali i celom prirodnom sistemu, što je najpouzdaniji znak uzvišenosti ljudske imaginacije i stanja, kako Dali kaže, „permanentne intelektualne erekcije“. Prema njegovom ubeđenju, nije tajna u tome da svet funkcioniše onako kako je to zakonima čovekove logike ustrojeno. I čovekova logika je deo jedne velike nelogičnosti koja se uočava kada se suočimo sa svim mogućim načinima svetske organizovanosti. Sve može da bude obrnuto, nasuprot, da dubi na glavi, da bude protivrečno samom sebi samo ako mi to želimo („Mlinovi prave brašno. Ja, pak, od mlinova pravim brašno“). Svima je jasno da u svetu vlada nered racija. Potrebno je da zavlada lucidni red ludila. Potreban je ludi realizam. Samo tako bi svet mogao da spozna svoju devedesetprocentnu ispraznost, nemoć i odvratnu pohotu za posedovanjem svega i svačega. („Većina blesana ima potrebu da radi kako bi zaradili pare. Ja imam potrebu da zaradim pare kako bih radio u miru.“). Tako bi svet uvideo kako je znanje jednako neznanju, i da se u tom neznanju krije jedan drugi, paralelni život kosmosa i ove planete. Dali to zna, i njemu umetnost, nauka i druga saznanja služe da predoči taj drugi svet, svet beskrajne nespoznativosti (`Pomoću lasera fotografisaću Boga`). Da bi raznolikost i višeznačnost sveta bili spašeni, svet mora da bude sublimisan, suprotstavljen entropiji. To je posao genija. Njihova uloga u svetu je da teže koncentričnosti, da sve što postoji i ne postoji usmeravaju prema žiži sjedinjenosti. Dali je često prepričavao jedan svoj susret sa Koktoom. U razgovoru je postavljeno pitanje šta bi njih dvojica spasili kada bi se zapalio muzej Prado. Kokto je odgovorio da bi on spasio - vatru. Dali je odgovorio da bi on spasio - vazduh, vazduh sa Velaskeskovih Menina. Tajna sveta, dakle, nije u rasprostranjenosti i brojnosti, ona je u najsitnijem deliću stvarnosti, u njenom plamenu, u zrnu peska koje može da bude čitav svet. Branko Kukić` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Svetovi - Novi Sad, 2000. god. Tvrd povez, 20X21 cm. 192 str. Ilustrovano Dvojezično izdanje na srpskom i engleskom jeziku. Ratko Gikić (Maćedonci, kod Medveđe, 1944. - Sremski Karlovci, 2004.) Diplomrao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, vajarski odsek. Član ULUS-a od 1970. Član `Majske grupe ` (Radovanović, Denković, Gikić, Marinkov) Bio profesor u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima od 1972. godine. Učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samostalno: Novi Sad (1970, 1973, 1976, 1977, 1980, 1985, 1990,1991, 1993); Sremski Karlovci (1970, 1972, 1978, 1985, 1990, 1995); Vrbas (1970); Brčko,BIH (1972); Bečej (1976); Senta (1976); Rovinj (1977); Priština (1977); Sremska Kamenica (1978); Apatin (1979); Niš (1979); Prijepolje (1980); Sarajevo (1982); Beograd (1985, 1987); Beočin (1987); Slavonski Brod (1989). Nagrade: prva nagrada za skulpturu na izložbi studenata Beogradskog univerziteta, Beograd (1970); otkupna nagrada grada Beograda (1971); specilajna nagrada livnice Plastika na Oktobarskom salonu, Beograd (1975); otkupna nagrada Doma JNA, Beograd (1975); otkupna nagrada galerije Jugoslovenskog portreta, Tuzla (1979). Živeo u Sremskim Karlovcima. Slobodan Bodulić (Čačak, 1945.) Diplomirao i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Član ULUS-a i ULUV-a od 1972. godine. Izlagao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samstalno: Novi Sad (1970, 1971, 1972, 1978, 1983, 1988, 1993 - tri puta,1994 - tri puta, 1995, 1999, 2000); Beograd (1985); Sombor (1986); Aranđelovac (1990); Lazarevac (1994); Zemun (1994); Pančevo (1999). Bavi se pedagoškim radom. Nagrade: Nagrada za pedagoški rad na XIV pokrajinskoj izložbi ,Vizuelne komunikacije, (1978); nagrada za skulpturu na prolećnoj izložbi, Novi Sad (1981); posebno priznanje na izložbi likovnih pedagoga Vojvodine, Novi Sad (1986); Nagrada Spomen zbirke Pavla Beljanskog, Novi Sad (1989); diploma zaslužni pedagoga Jugoslavije, Beograd (1989); nagrada za skulpturu na XXXIX prolećnoj izložbi ULUV-a, Novi Sad (1990). Živi u Novom Sadu. Radomir Dabetić rođen je u Novom Sadu 1949. godine. Po obrazovanju je diplomirani profesor književnosti i srpskog jezika. Radio je najpre kao profesor srpskog jezika u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1981. godine predaje u Srednjoj mašinskoj školi u Novom Sadu, kasnije postaje zamenik direktora, a od 1998. do 2001. godine bio je direktor škole. Između 2005. i 2007. godine bio je načelnik Gradske uprave za obrazovanje. Od 2012. do 2014. obavljao je funkciju člana Gradskog veća Novog Sada zaduženog za obrazovanje. U periodu 2003-2006. bio je predavač u Novosadskoj novinarskoj školi. Dabetić je autor nekoliko knjiga.

MAGIJA SLIKE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 230411 Isbn: 9788676141517 Autor : Jelica Roćenović Izdavač : DRASLAR Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najve... Detaljnije Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najvećih savremenih srpskih slikara i ta promišljanja je sakupila u knjizi.Knjiga, obuhvata razgovore koje je Roćenovićeva vodila kao novinar i urednik u listu "Jedinstvo", na Prvom i Drugom programu RTS-a i za emisiju Radio Beograda "Vreme radoznalosti". Sarađivala je u mnogim časopisima, a objavila je četiri knjige među kojima je i knjiga razgovora sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem (Radovićem) "Svi smo jedno u Hristu". U "Magiji slike", ona je sakupila razgovore sa Cvetkom Lainovićem, Batom Mihailovićem, Momom Kaporom, Vojim Stanićem, Petrom Omčikusom, Milićem od Mačve, Mladenom Srbinovićem, Milanom Miletićem, Milošem Šobajićem, Jarmilom Vešović, Vladimirom Dunjićem, Vasom Dolovački, Ljubom Popovićem, Kostom Bradićem, Đorđem Ilićem, Slobodanom Sotirovim, Kosom Bokšan, Slobodanom i Vladimirom Peškirevićem i Peđom Miloševićem.U predgovoru autorka izražava žaljenje što o temi lepote nije mogla da razgovara sa još nekim umetnicima, ali "lepota ostaje tajna oka" i ona "ne može zamisliti život bez tog uzvišenog osećanja koje rasplamsava duh". Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Jelica Roćenović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DRASLAR Pismo Latinica Godina 2010 Format 17x24 Strana 148 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

THE BEST OF Umetnička muzika u PGP-u MUZIKA Šifra artikla: 311950 Isbn: 9788687107687 Autor : Marija Maglov Izdavač : FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće k... Detaljnije Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće koja sprovodi odluke o formiranju svojevrsnog zvučnog ‘muzeja’ reprezentativnih artefakata muzičke produkcije. Naslov knjige se nametnuo kao slikovita formulacija za više problema razmatranih tokom istraživanja. Iako prevashodno vezana za popularnu muziku, formulacija the best of može se sresti i kada je umetnička muzika u pitanju, pri čemu ukazuje na mnogobrojne strategije popularizacije sprovođene sa namerom da se umetnička muzika učini atraktivnijom za potencijalne kupce ploča. Formulacija the best of takođe služi kao metafora za druge probleme. Razmatrano je formiranje kanona zapadno-evropske umetničke muzike, ali i lokalne tradicije, koje predstavlja odabir reprezentativnih dela. Ona su u određenom trenutku postavljena kao ‘najbolja od’ ukupne produkcije umetničke muzike. U kontekstu koncepta demokratizacije kulture i socijalističkoj kulturi svojstvenog ‘prosvetiteljskog’ napora da se publika ‘edukuje’, umetnička muzika, ali i ‘visoka’ umetnost uopšte, nude se kao ‘ono najbolje’ što društvo, kada je kultura u pitanju, može da pruži. U ovoj knjizi razmatraju se naznačeni problemi i nudi se pregled izdanja umetničke muzike u PGP-u u doba SFRJ. PGP: NASTANAK INSTITUCIJE U OKVIRU RADIO BEOGRADA / 15 KULTURNA POLITIKA U JUGOSLAVIJI I ULOGA MUZIKE / 21 OD IMAGINARNOG MUZEJA DO SNIMKA KAO MUZIČKOG ARTEFAKTA / 39 Institucija građanskog koncerta / 42 Paradigma zapadno-evropske umetničke muzike / 46 Betoven i oko Betovena / 50 Problematika kanona / 54 Svet umetnosti i institucije umetnosti / 56 Od institucije konce ................. Marija Maglov je muzikološkinja koja se u svom radu bavi interdisciplinarnim muzikološkim istraživanjima muzike i medija, muzičkih praksi 20. i 21. veka, muzičke industrije i medijskih institucija. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Marija Maglov Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Pismo Latinica Povez Broš Godina 2016 Format 14,5x20,5 Strana 134 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

Urednik: Zorica Civrić Povez: tvrd Br. strana: 107 Format: 20x20,5 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Povodom 120 godina elektrifikacije u Srbiji. Godinom početka elektrifikacije smatra se 1893, kada je 23. septembra / 5. oktobra počela da radi prva javna električna centrala u Srbiji – termocentrala na Dorćolu, u Beogradu. Tokom četrdeset godina rada, prateći razvoj grada, ova prva centrala je doživela brojne promene u proširenju opreme za proizvodnju električne energije, što je dovelo i do izgradnje nove zgrade 1928. U ovoj zgradi danas se nalazi Muzej nauke i tehnike. Knjiga sadrži tri celine. Kroz prvu celinu prati se tok elektrifikacije koji nije tekao ravnomerno usled različitih istorijskih okolnosti u kojima su se razni krajevi zemlje razvijali. Sve do sredine dvadesetih godina 20. veka električne centrale su uglavnom radile u večernjim časovima leti, a zimi i u ranijim jutarnjim satima - „od sumraka do svitanja“. Do 1931. elektrificirani su gotovo svi gradovi, a do 1945. i skoro sve veće varošice. Nova etapa, kojoj je posvećen drugi, počela je po završetku Drugog svetskog rata. Nastala je u doba u kome je bitno promenjena tehnologija, zahvaljujući kojoj je elektrifikacija zemlje i dovršena početkom osamdesetih godina 20. veka. U trećem delu predstavljeno je naše naučno i industrijsko nasleđe u kontekstu obnovljivih izvora energije, malih hidroelektrana, kao i energije sunca i vetra. Naše male hidroelektrane su nit koja povezuje savremenu energetiku sa njenim začecima oličenim u Teslinom polifaznom sistemu, čiju je primenu u Srbiji podstakao Đorđe Stanojević.

Niš, 1990. 101 strana. Knjiga se prodaje po sniženoj ceni jer je zbog ranijeg vlaženja valovita i sa žutim mrljama. Ima posvetu na predlistu. I dalje VEOMA UPOTEREBLJIVA. Boris Kovač je kompozitor, instrumentalista i multimedijalni umetnik koji piše muziku za kamerne sastave koje obično sam uvežbava i void, a mnogi od njegovih projekata rađeni su za pozorište i film. Predvodio je sastav Ritual Nova, LaDaABa orchest, orkestar La Campanella, Kamerni muzički teatar Ogledalo, Akademiju lepih veština i vodio nekoliko radionica. Izvodio je svoje kompozicije na preko 500 koncerata i oko 250 festivala nove muzike, world music i savremenog pozorišta u oko 30 zemalja. Njegovi albumi su se 5 puta nalazili na listi deset najboljih albuma u izboru panela Radio DJeva Evropske radiodifuzne unije (WMCE), a časopis Songlines je uvrstio Poslednji balkanski tango među „50 najznačajnijih albuma“ svih vremena. Boris Kovač, danas sa ovih prostora verovatno najpoznatije i na stranim top listama najzastupljenije ime takozvane world music scene, osnovao je ansambl Ritual nova još 1982. godine, ali prvi album, takođe nazvan Ritual Nova, izašao je za Symposion rec tek 1986. godine. U skladu sa naslovom albuma od samog početka, a i dobrim tokom devedesetih, Boris Kovač je svoju muziku okarakterisao kao ``novu pagansku muziku``. ``Tumačeći mitsku prirodu muzike dolazim do centralne te­me ovog poetičkog, perspektivističkog traktata o novoj mu­zici. Tek umetnički projekat koji sam (ne bez razloga) nazvao Novi ritual pravi je razlog postojanja ovog teksta kome nije stalo do bezinteresnog estetičkog preludiranja na temu: da li estetika mita ili estetika koda? Tu temu u svoj njenoj širini treba ostaviti do­konim estetičarirna... Dakle, zašto novi ritual?`` Ovo pitanje otvara poglavlje pod nazivom Novi ritual iz istoimene knjige Borisa Kovača (Izdanje SKC Niš i Naisus Recordsa, 1990) u kojoj je izložio svoje poglede i odgovore na pitanje ``zašto nova ritualna muzika``, a tu između ostaloga kaže i sledeće: ``Zvuči kao: novi primitivizam, retrogradno, romantično, naturalistički itd... Ipak, podsetimo se. Prvobitna funkcija muzike je bila ritualna. Kao takva, ona je imala jaku ontološku osnovu - bila je utkana u svetovni i religiozni život i u njima imala važnu ulogu. Pripisivana su joj nadnaravna svojstva jer je čoveka dovodila (uz ples) u ekstatično stanje nadilaženja profane stvarnosti. To je bio i način komunikacije između ljudi (u okviru plemena kao veoma koherentne zajednice) i način komuniciranja sa bogovima i duho­vima. Nikad kasnije muzika nije imala tako važnu društvenu ulogu, bila toliko uticajna na čovekov duševno-duhovni život. Ta metafi­zička, ontološka zasnovanost ritualne muzike je najhitniji razlog zarad kojeg ovu temu potežemo iz jednog drugog vremena i što u mogućoj novoj ritualnosti vidim put do revitalizacije moderne muzike (pa i umetnosti). Jer razvoj (posebno zapadne) muzike tekao je upravo u smeru udaljavanja od rituala, {to je plod njene prirodne težnje ka emancipaciji u `čistu umetnost` - autonomnu od društvenih, religioznih, filosofških funkcija. Takođe, sa muzikom se dešava isto što i sa ostalim ljudskim delatnostima - one se specijalizacijom izdvajaju i udaljavaju jedna od druge. Tako muzika sve više gubi vezu sa plesom, slikom, gestom, pričom, tj. mitom, koju je imala kao izvorno ritualna.`` s

Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji filmske teorije! Bela Balaž (mađ. Balázs Béla), pravim imenom Herbert Bauer (nem. Herbert Bauer; Segedin, 4. avgust 1888 - Budimpešta, 17. maj 1949) bio je mađarski književnik, pesnik simbolizma, filmski scenarista i teoretičar. Bela Balaž se rodio kao Herbert Bauer[1][2] u nemačko-jevrejskoj porodici. Stekao je zvanje doktora filozofije, a u mladosti je bio član levičarskog književnog kružoka Zontagkrajs[3], idejno se povezavši sa Đerđom Lukačom, jednim od začetnika Zapadnog marksizma u Mađarskoj.[4] Učestvovao je u mađarsko-sovjetskoj revoluciji i nakon njene propasti bio je prinuđen da emigrira najpre u Austriju i Nemačku (u Beču i Berlinu je boravio do 1931. godine), a zatim u SSSR, gde je do 1945. godine radio kao profesor teorije filma[1] na VGIK-u (Vserossiйskiй gosudarstvennый institut kinematografii imeni S. A. Gerasimova).[4] Godine 1945,se posle Drugog svetskog rata vraća u Mađarsku, a predavanja je potom držao i u ČSSR-u i u Poljskoj. Teorija filma Bela Balaž je prvi sistematski proučavao filmsku umetnost i otkrio takozvane specifičnosti filmskog izraza po kojima se film razlikuje od pozorišta[5], koji su u suštini dva medija iste genetske prošlosti.[4][6] To su: promenljiva tačka snimanja; krupni plan; montaža.[5] Bio je pristalica čiste vizibilnosti, želeo je da pomiri formu i sadržinu u filmskom delu, koje je shvatio kao dva aspekta izražajnog jedinstva. Verovao je u vaspitavanje filmskog gledaoca i u širenje filmske kulture.[5] Kasnije je zastupao montažnu teoriju o kontrapunktu zvuka i slike, po uzoru na Sergeja Mihailovića Ejzenštejna i Vsevoloda Ilarionovića Pudovkina. Iako je bio pod uticajem sovjetske montaže pripisujući joj uspostavljanje vremensko-prostornog kontinuiteta, omogućavanje asocijacije ideja (metaforična i intelektualna, a posebno montaža sećanja), ritma i subjektivnosti, obuhvatajući pod tim pojmom i promene kadra bez montaže, on ipak posebno naglašava ulogu krupnog plana koji produbljuje sliku života, otkrivajući skriveno, omogućava da vidimo ono što ne vidimo jer sa njim predmeti dobijaju lice, a dimenzije prostora i vremena gube značaj, otkrivajući novu dimenziju fizionomije, a to je da se fizionomija odnosi prema prostoru kao melodija prema vremenu. Promenljiva tačka snimanja, opet, kao sredstvo stilizacije, određuje stil filmskog dela. Prihvatio je dolazak zvuka kao obogaćenje montažnih mogućnosti medijuma otkrivanjem naše akustične okoline, što će se ostvariti kada film rastvori buku na sastojke i izdvoji pojedinačne intimne glasove u zvučne krupne planove, nižući ih zvučnom montažom u osmišljeni poredak.[6] Balaž je takođe uveo u teoriju pojam identifikacije što je mogućnost gledaoca da svoj pogled izjednači sa pogledom objektiva kamere, čija mu premeštanja u prostoru omogućavaju da optički i psihološki stane na mesto nekog junaka u filmskoj priči i posmatra zbivanje njegovim očima.[5] Knjige Sva Balaževa dela su prerada jedne te iste knjige.[4][5] Zapravo, njegova prva knjiga: Vidljivi čovek ili filmska kultura (Der sichtbare Mensch oder die Kultur des Films) iz 1924. godine i njegov drugi rad: Duh filma (Der Geist des Films) iz 1930. godine, koji se uglavnom odnosio na zvučni film, u zajedništvu daju sve ostale naslove kao sumu svega već rečenog: Umetnost filma (Iskusstvo kino), 1945. Filmska kultura, filozofija filmske umetnosti (Filmkultúra, a film müvészetfilozófiája), 1948. Dok su prve dve knjige objavljene u Austriji i Nemačkoj, a treća u Sovjetskom savezu, poslednja knjiga je izašla u Mađarskoj.[5]

ĐORĐE KRSTIĆ - Miodrag Kolarić Izdavač: SANU Beograd Godina izdanja: 1977. Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Broj strana: 108 Pismo: ćirilica Format: 28cm Ilustrovano. Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Zaštitni omot iskrzan i ima fleke, jedan list odvojen od bloka, izizev toga u dobrom stanju. Đorđe Krstić (Stara Kanjiža, 19. april 1851—Beograd, 30. oktobar 1907), bio je srpski slikar. Uz Paju Jovanovića i Uroša Predića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Đorđe Krstić je rođen u Staroj Kanjiži 1851. godine gde završava osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Sremskim Karlovcima a četiri razreda nastavio u Beogradu. Prešao je zatim na beogradsku Bogosloviju, kao blagodejanac mitropolita Mihaila. Tu se Krstić vezao za crkveno slikarstvo. Posle dve godine, bogoslova Krstića šalje kralj Milan Obrenović u Nemačku da studira slikarstvo. Proveo je u Minhenu osam godina školujući se kao kraljev pitomac. Završio je Likovnu akademiju u Minhenu, gde je i ostao do 1883. godine. Tu su nastala njegova prva dela pod uticajem nemačkog realizma: Utopljenica, Anatom, Pisac jevanđelja. Učio se u Minhenu kod Ota Sajca, Levca i drugih profesora. Boravio je izvesno vreme i u Rimu. Od 1888. godine pa do smrti radio je u Beogradu kao nastavnik crtanja u gimnaziji. Od 1883. godine živeo je u Srbiji i tu su nastale idilične slike: Pejzaž sa Kosova polja, Iz okoline Čačka, Iz Leskovca, Studenica, Žiča, itd. Naslikao je i više ikonostasa, od kojih posebnu pažnju zaslužuju onaj u Čurugu i u niškoj Sabornoj crkvi. U ikonopis je uneo novi, minhenski način rada, upotrebivši mrke boje i primenivši problem svetlosti i senke, sa težnjom da postigne što plastičniji izraz, pokaže što jače efekte. Čuruški rad je `kruna` njegovog rada, izveden po njegovoj zamisli da su sve ikone povezane u jedinstvenu vizuelnu celinu. Slikar Marko Murat je bio pozvan 1897. godine (od strane Čuružana) da kao stručnjak iznese svoje mišljenje o Čuruškom ikonostasu. Kolega je bio zadivljen i primećuje da je reč o veštaku i velikom slikaru koji sa malo detalja dubokim umjetničkim osjećajem, obraća našu pažnju na ono što treba. Niški ikonostas nije završio (1884—1891) jer su njegove slike smatrane isuviše profanim, posebno slika „Smrt kneza Lazara”, koja nikada nije postavljena na ikonostas. U požaru 12. oktobra 2001. godine izgoreo je Saborni hram u Nišu, a sa njime i ovaj vredni ikonostas sa jedanaest ikona Đorđa Krstića. Njegove ikone krase samo četiri pravoslavne bogomolje. Prvi ikonostas je uradio za hram u Adžibegovcu (Starom Selu; 1883-1885), pa osim Niša, još 1894. godine u Lozoviku, te na kraju u rodnom kraju Čurugu (1895—1897). Među njegovim najboljim delima su: Anatom, pejzaž Babakaj, Alaska vrata, Sveti Sava blagosilja decu, Smrt kneza Lazara. Dana 30. januara 1884. godine postao je član Srpskog učenog društva, a 1892. počasni član Srpske kraljevske akademije. Krstić je nailazio na nerazumevanje i osuđivanje zbog svog osobenog manira u crkvenom slikarstvu. Steva Todorović je od velikog prijatelja postao veliki protivnik i oponent; njihov sukob je podigao veliku `prašinu` u javnosti, ustalasao javno mnjenje, doveo do vrednosnog i estetskog preispitivanja tadašnjeg umetničkog trenutka. Umro je u Beogradu 17/30. oktobar 1907. godine. Sahranjen je na Novom groblju, umetničko društvo Lada je 1940. pokrenulo inicijativu da bude prenesen u Aleju velikana. Po njemu je nazvana jedna osnovna škola u Beogradu.

ABJEKTNO KAO SIMPTOM AVANGARDE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 290731 Isbn: 9788683305568 Autor : Margarita Petrović Izdavač : ORION ART Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta rad... Detaljnije Neokonceptualna umetnost se javlja sa mesta borderlajna. Borderlajn je na granici besmisla i raspadanja, ustrašen i užasnut, gde nema objekata, i koji mora odbaciti sebe kao abjektnog da bi krenuo na mučni uspon ka stanju subjektnosti u nekom poretku. Dok Julija Kristeva postavlja pitanje šta raditi sa tim abjektnim, jer se ono može skrenuti prema libidu, da bi se od njega načinio predmet želje, ili prema simboličkom, da bi se pretvorilo u znak ljubavi, mržnje, zanosa ili prokletstva, Hal Foster pravi lom unutar datog simboličkog poretka, eksponira ga u krizi, i otvara nove mogućnosti u savremenoj umetnosti. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Margarita Petrović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORION ART Pismo Latinica Godina 2011 Format 17x24 Strana 74 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

SIMOR STAJN GARET MARFI PESMA SIRENE - moj život u muzici Prevod - Slobodan Loka Nešović Izdavač - Mascom EC, Beograd Godina - 2020 308 strana 21 cm ISBN - 978-86-7806-395-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, ćošak knjige ima trag kvašenja, ne oseća se na vlagu, tekst bez podvlačenja `Knjiga koja će pomeriti vaše shvatanje muzike! Ako ste muzički fanatik, imate izgrađen muzički ukus i definisan stav po pitanju muzike, poznajete žanrove, izvođače i znate mnoštvo trivija o njihovim životima i karijerama, volite i umete da slušate muziku – onda je ovo knjiga za vas! Vrhunska poslastica za muzičke znalce i sladokusce iz pera Simora Stajna, teškaša muzičke industrije, lovca na talente koji je pomogao usponu velikog broja zvezda od Smitsa i Hedsa, preko Madone do Sila i Ajs Tija! „Simor ima zlatno uvo. Taj čovek je u svoj rad uneo enciklopedijsko znanje o muzici i boemsku radost življenja uspevajući da pronađe nove talente tamo gde ih niko drugi ne bi tražio.“ (Kej Di Leng) „Iako svetski poznat diskograf, Simor Stajn je živeo luđe od većine muzičara sa kojima je sarađivao. Hvala bogu što je poživeo da nam ispriča svoju bogatu životnu priču!“ (Kris Franc i Tina Vejmut) „Simor Stajn mi je, vezano za rep muziku, jednom rekao: ’Ne kapiram do kraja to što radiš, ali shvatam koliko je važno.’ Tada sam shvatio da pametni ljudi razumeju neke stvari čak i kada nisu do kraja upoznati sa njima. To ’nešto’ što je on osetio poguralo je moju karijeru.“ (Ajs Ti) „Cilj mi je bio da Smitsi potpišu za Sire Records. Želeli smo da se svrstamo među naše idole, ali smo i više od toga želeli da sarađujemo sa Simorom Stajnom. Slušao sam o svemu što je on uradio za muziku i želeo sam da i mi budemo deo tog nasleđa.“ (Džoni Mar, Smits)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Seymour Stein Siren Song

Naslov Predrag Tomanović : (zbornik tekstova) / pripremila Vesna Krčmar ; [fotografije Branislav Lučić] Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Srpsko narodno pozorište, 1997 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 177 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krčmar, Vesna, 1954- = Krčmar, Vesna, 1954- Lučić, Branislav, 1953- = Lučić, Branislav, 1953- (Broš.) Napomene Tiraž 500. Predmetne odrednice Tomanović, Predrag, 1964-1993 Knjigu o Predragu Tomanoviću stvorila je želja da se rečima ostavi trag neobične glumačke veličine koja je zablistala i u svom briljantnom letu ka zvezdama iznenada nestala. Stranice knjige ispisuju kritičari, reditelji, profesori, kolege studenti koji su ga voleli, koji su s njim radili i koji su s divljenjem posmatrali njegov glumački rad. Za nepunih pet sezona postao je prvak, osvojio strahovitom brzinom publiku Novog Sada. Postao miljenik. Prvom ulogom – Maleša u Tri čekića ušao je u sam vrh jugoslovenskog glumišta. O interesantnosti njegove glumačke pojave uverljivo govore brojni zapisi kritičara sa svih strana bivše Jugoslavije. I u tome je jedinstven. Želja, da sačuvamo od zaborava, obimom je prevazišla naš dosadašnji rad – knjiga se „širila”. Kao da u pozadini deluje Glumac koji i ovde osvaja, širi svoj prostor igre. Brojni tragovi negovog rada čine mozaik knige šarolikim: prva nijansa su - Kritičari, reditelji, profesori, kolege pišu i govore druga Intervjui, potom fakto¬grafski podaci o ulogama, nagradami najraznoboj- niji, središni deo su kritike o ulogama. Mračnu nijansu čini blok Komemoracije i odjek u štampi na vest o smrti, ali ipak glumački život je večan i on traje kroz Slovo o glumcu - što je sinonim za svakogodišnu nagradu najboljem glumcu i najboljem studentu 17. januara na dan negovog rođena. Vesna KRČMAR Predrag Peđa Tomanović (Bač, 17. januar 1964 – Novi Sad, 1. februar 1993) bio je srpski glumac, prvak drame Srpskog narodnog pozorišta. Karijera Rođen je u Baču 1964. godine. Tomanović je igrao svega 4 godine za svoje pozorište i ostvario 14 uloga, ali je ostavio značajan trag i ostvario kultni status. Predrag je prvu ulogu igrao u predstavi Tri čekića, a poslednju u predstavi A prah je, sve prah, izvedenoj 26. oktobra 1993. godine. Posle iznenadne i prerane smrti ovog glumca ustanovljena je nagrada koja nosi ime nagrada Predraga Peđe Tomanovića. Ova nagrada se dodeljuje svake godine 17. januara, na dan rođenja glumca. Nagrada se dodeljuje za najbolju ostvarenu ulogu u prethodnoj godini, glumcu rođenom posle 1964. godine i najboljem diplomiranom studentu glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u prethodnoj godini, čiji prosek ocene ne može biti niži od 9. Roditelji preminulog glumca Milena i Milorad Tomanović osnovali su Zadužbinu koja nosi njegovo ime. MG58 (N)

Autor - osoba Goldman, Violeta, 1982- = Goldman, Violeta, 1982- Naslov Vizualno mišljenje u kreativnom procesu glumca / Violeta Goldman Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 2021 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 291 str. : ilustr. ; 17 cm Zbirka ǂEdicija ǂEkspozicija ; ǂknj. ǂ5 (broš.) Napomene Tiraž 300 O autorki: str. 291 Bibliografija: str. 271-286. Predmetne odrednice Glumci -- Kreativni proces Knjiga je opsežna i jedinstvena analiza principa vizualnog mišljenja u kreativnom procesu glumca i predstavlja dragocen doprinos razumevanju vizualizacije kod umetnika kao prva naučna analiza vizualnog mišljenja u procesu nastajanja uloga. Ovaj rad je dragoceno proširenje uvida o samoj prirodi kreativnog postupka u umetnosti te ukazuje na puteve unapređenja glumačkih metoda i tehnika kroz specifične intervencije zasnovane na stimulaciji vizualnog mišljenja. Rad objedinjuje filozofska, psihološka i teatrološka znanja o povezanosti vizualnog mišljenja i imaginacije. Komparativna analiza otkriva značajne pedagoške implikacije s obzirom na to da je vizualno mišljenje u kreativnom procesu glumca značajna i nedovoljno obrađena tema u dosadašnjim teorijskim i empirijskim studijama. Rezultati eksperimentalnog istraživanja i analize otvaraju novi put glumačkom istraživanju putem vizualne stimulacije, uz mogućnost razvoja tehnika koje se mogu primeniti u njihovom kreativnom procesu. Istraživanje dr Violete Goldman otkriva visok stepen inovativnosti u okviru razumevanja fenomena vizualizacije, a naučni doprinos ovog rada je nesporan kao i njegovi ishodi. Prof. dr Irena Ristić Dr Violeta Goldman je glumica i psihodramska psihoterapeutkinja (evropski sertifikat – EAR). Diplomirala je glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde je radila kao asistentkinja na predmetu Gluma. Stručno se usavršavala u Njujorku (Michael Chekhov Acting Studio), Prinstonu (American College of Orgonomy) i Čikagu (Columbia College Chicago). Magistrirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u grupi za Film i medije tezom „Psihološki gest u tehnici glume Mihaila Čehova i tehnike rada na oklopu Vilhelma Rajha“. Doktorirala je na FDU disertacijom „Principi vizualnog mišljenja u kreativnom procesu izvođačkih umetnika“. Edukaciju za psihodramsku psihoterapeutkinju završila je na Institutu za psihodramu u Beogradu, pod okriljem Evropske asocijacije za psihoterapiju u Beču (European Association of Psychotherapy, Vienna). U oblasti psihoterapije stručno se usavršavala na seminarima i konferencijama širom sveta (Amerika, Engleska, Nemačka, Italija, Slovenija, Hrvatska). Takođe je na završnoj godini studija Psihologije na FMK-u u Beogradu. Naučna interesovanja praćena su kontinuiranim umetničkim radom. Aktivna je u okviru pozorišnih i filmskih projekata. Igrala je u pozorištima: SNP Novi Sad, Atelje 212, Bitef i Madlenijanum. Njena predstava Persian Black igrala je na festivalu monodrama u Engleskoj (SOLO Festival London, 2013). Autorka je dokumentarnog filma Gadan sapun, koji je prikazan na festivalima u Americi, Nemačkoj, Engleskoj i koji je dobio zlatnu medalju za fotografiju na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma 2015. MG62

Zakonodavni profil televizije u Sjedinjenim Američkim Državama Institut za uporedno pravo Beogad 2010. 264 strane. Retka knjiga, tiraž 300 primeraka. Malo je knjiga na srpskom jeziku koje se bave analizom zakonodavne regulative u oblasti medija. Knjiga doktoranta Fakulteta dramskih umetnosti mr Miroslava Colića pod nazivom „Američki slon“ (Institut za uporedno pravo), istražuje upravo ovu oblast, a pre svega zakonodavni profil televizije u Sjedinjenim Američkim Državama. Knjiga samim naslovom referira na filmove Alena Klarka i Gasa Van Senta, aludirajući na činjenicu da razvijena zapadna društva, a pre svega SAD, ne žele da se suoče sa brojnim pravnim, moralnim i intelektualnim deregulacijama u javnoj sferi. Kroz pregled zakonodavnih mera pomoću kojih se deregulacija medijskog prostora u Americi ostvaruje, autor prikazuje kako i zašto dolazi do zloupotrebe medija, pri čemu poseban akcenat stavlja na kontrolu medija od strane korporacija koje oblikuju američku stvarnost. „Razumevanje stvarnosti se potiskuje u korist vladanja stvarnošću, a ljubav prema istini ustupa mesto volji za moć“, ističe Colić, navodeći kao primere vodeće američke televizijske mreže (NBC, CBS, ABC i FOX) koje promovišu interese državnih i korporativnih struktura, a da bi ih zaštitile, one fabrikuju informacije i predočavaju iskrivljenu sliku stvarnosti. Analizirajući aktuelnu američku medijsku scenu, autor se dotiče problema posrtanja i vrednosnog skretanja pravca TV kretanja - od deontološke etike ka utilitarizmu, pokazujući da u takvom društvu finansijski, utilitarni rezon uvek odnosi prevagu nad svakim drugim humanim, etičkim ili psihološkim motivom ljudskog ponašanja, dok sve slobode bivaju reducirane na puku finansijsku moć i pravo jačeg. Colić korene ovog fenomena pronalazi u američkoj istoriji, napominjući da su takoreći u svim oblastima života, prvobitne definicije zajedničkog dobra preinačavane i, donošenjem određenih zakonskih mera postepeno sužavane na zaštitu samo određenih interesa (politike i kapitala), a ne zajedničkih interesa svih građana Amerike. Ključni momenat za razumevanje ovakve razvojne paradigme, prema autoru, bio je trenutak kada je tekst iz Deklaracije o nezavisnosti (1776), koji govori o pravima svih ljudi na „život, slobodu i ostvarenje sreće“ u Ustavu SAD iz 1789. godine, promenjen tako što je fraza o pravu na „ostvarenju sreće“ preinačena u pravo na „imovinu“. Decenijama su institucije sistema SAD sistematski radile na tome da se u praksi, putem legislativnih mera, realizuje ideologija svođenja pojma sreće na sticanje i zaštitu privatne imovine, odnosno na teleologiju vlasništva. Za izradu ove naučne studije, autor je koristio tekstove mnogobrojnih savremenih američkih istraživača medija. Za ovu studiju bili su podsticajni ključni pojmovi i teorijski stavovi mislilaca iz nešto ranijih epoha, filozofa tzv. Frankfurtske škole mišljenja - Teodora Adorna i Maksa Horkhajmera, kao i američkog lingviste, medijskog analitičara i aktiviste Noama Čomskog, te francuskog sociologa kulture Pjera Burdijea. Ovako koncipirana, knjiga „Američki slon“ koja predočava analizu i kritičko sagledavanje američke medijsko-televizijske sfere, zasigurno će biti od koristi svima koji se profesionalno bave teorijom i praksom savremenih medija masovnih komunikacija. Televizija, mediji, Amerika... Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Боје Ниша Знате осећај када изненада угледате дугу, ватромет њених боја и топлину којом исијава? Свака боја опија душу, дарује... црна мистичност, плава пространства која зову да их упознате, црвена топлину, лепоту и љубав, златна богатство, зелена здравље... Наједном се нађете у њеном окриљу и несвесно осетите радост, помислите жељу...Постоји једно место на овом свету, један град боје дуге…Замислите да је свака боја нови сусрет, нова прича о граду у којем сте се обрели...Ноћ је. У неком сте кафеу, окружени жамором и смехом људи и звуковима тако карактеристичним за поднебље Југа. Осећај пријатности прелази у љубав, заувек и дан више, код вас се буди знатижеља... Оживљавате слике виђеног... Панорама града када се дан буди или тренутак сутона када тоне у сан, обилује призорима аутентичне архитектуре.Плава боја води вас путем духовности, доводи на раскршће , буди радозналост. У ком смеру кренути - путем традиције, образовања? Упознајете град у којем су живели и радили великани попут Стевана Сремца, Бранка Миљковића и других.Црвена боја дарује вам топлину, буди у вама осећај за лепо, за љубав, осећај да сте добродошли, окружени пажњом, љубопитљивошћу, без трунке сумње живите живот града и свакодневницу са истом радошћу као што живите дане традиционалних фестивала, у којима град с којим се сусрећете постаје позорница и огледало света. Златна боја указује на културно-историјско наслеђе, археолошко благо, право богатсво Ниша кроз векове, јача осећај да сте на тлу јединих правих вредности, оних које опстају упркос времену и вековима, мимо освајача и империја. Упознајте душу града, било да у руци држите неку од разгледница из прошлог столећа, фотографију због које вас прожима дух времена, или сте пак у времену садашњем...Зелена боја – боја буђења, дарује вам самопоуздање док сте на рафтингу, док навијате у Хали Чаир или пак трагате за ramondom serbicom док освајате Сићевачку клисуру или се препуштате благодетима масаже у Нишкој Бањи...Читаоче, обрео си се у граду чији звуци заводе, мириси опијају, људи воле, историја буди радозналост, наслеђе оставља без даха... обрео си се у Нишу! Град Ниш на чијим плочницима осећате да је баш у њему стварана историја,град у којем вас дотичу дела предака и наде потомака, у којем знате да нисте сами, да је у њему ваш корен и да вас буре овог света не могу тек тако однети.Град непосредности, лепоте живота, мерака, град чији је дух велеградски, а који чува опојну топлину љупких вароши Југа.И тако, док шетате Казанџијским сокачетом или обилазите Медијану, чујете разговоре туриста на свим језицима света. Ту вам је лепо јер знате да није у питању вавилонски метеж језика него хармонија и дух Европе. Знате да се налазите у једној од европских престоница џеза, у Нишвилу, граду фестивала.Знајте, обрели сте се у граду који се лудо воли и у којем се најлуђе воли. Љубав вам у Нишу никада неће недостајати. Ту сте добродошли и жељно ишчекивани чак и кад вас је ту довео случај, а не намера. Ту ће вас препознати иако вас никада пре тога нису видели, ту ћете схватити да је мерак важнији од логике, а да су лепа песма и лепа жена вредније од сувог злата. Насмејаће вас и развеселити, јер је радост живота то по чему је Ниш препознатљив. И тако, уколико се нађете под дугом, осмелите се, отворите очи и срца, помислите жељу, спремите се за пут и корачајте с нама. Нека вас носе боје Ниша... ➣Turistička organizacija Niš, 2011., tvrdi povez, višebojne plastificirane zaštitne korice (malo oštećene), 144 strane, 31cm., tiraž 500, uporedo srpski tekst i engleski prevod, jednom prelistana, težina 1050 grama. **

Silver Bowls from the Late Middle Ages in Serbia Средњовековни накит и предмети и драгоцености рађени за потребе цркве и духовног живота чине основу сачуваног старог српског златарства. У оквиру свих великих прегледа, публикација и изложби посвећених овој теми, сребрне чаше су увек налазиле своје место као примери сусрета различитих уметничких утицаја и мотива. Студија посвећена искључиво сребрним чашама позног средњег века у Србији настала је из потребе да се јасније издвоји и нагласи ова драгоцена целина, као сачувани сегмент профаног златарства на нашем тлу. Њихова специфична форма плиће зделице кружног пресека проистекла је из античких киликса и фијала. У античким временима, пре свега у периоду римске доминације на подручју данашње Србије, развијена је систематична експлоатација рудника сребра, које је обрађивано и коришћено како за ковање новца тако и за израду луксузних употребних предмета. Са даљњим усавршавањем рударства у средњем веку српска држава је створила основу за снажан економски напредак, развој производње и трговине сребром, у којој су живу улогу играли трговци са јадранског Приморја, понајвише Дубровчани. Од племенитих метала најцењеније и највише тражено било је тзв. гламско сребро, које је у себи садржало одређен проценат злата. Оно се у великој мери експлоатисало у највећем руднику средњовековне Србије, једном од највећих на Балкану оног времена, великом трговачком центру читаве регије, чувеном Новом Брду на Косову. Исти рударски центри били су и жива средишта занатске производње где су пристизали и радили како домаћи тако и страни мајстори. Средњовековни владари, богата српска властела, имућни трговци наручивали су и куповали чаше од сребра, којима се наздрављало и из којих се испијало вино у нарочитим приликама и свечаностима. Али ова њихова основна функција није била и најважнија: скупоцене чаше представљале су слику статуса, меру личног богатства, предмет даровања у јавном и приватном животу. Натписи који су сачувани на неким чашама, како оним из XIV тако и оним потоњим из XVI, XVII века, обично су помињали име власника и јасну намену чаше да се из ње пије у славу и уз помоћ Божију. Нажалост, број сачуваних чаша од племенитих метала из времена највећег успона српске државе сасвим је мали. Подаци и документи о депозитима драгоцености средњовековних великаша, које су склањане у Дубровник, сведоче о постојању великог броја округлих сребрних чаша. Депоноване су и склањане на сигурна места као залог за преживљавање несигурне будућности. Подаци из архива, као и сачувани примерци чаша и у Србији и ван ње, дозвољавају нам да претпоставимо величину њихове продукције у XIV и XV веку. Чаше од сребра представљале су мали универзум уметничких стилова, мотива и симбола – од складних античких форми, мотива винове лозе, Дионисових пантера, хришћанских јелена и птица, преко готичких розета, застрашујућих звери и митских бића средњовековља – до виртуозних орнамената, бескрајних лозица и геометријских арабески. У вековима и историјским околностима које никако нису постајале лакше, променљиви уметнички квалитети нису сваку чашу учинили непроцењивом, али је сваку чашу сребро учинило драгоценом. Отоманска освајања и потпуно другачије животне околности учинили су их скромнијим, мање личним а више посветним и декоративним. Користиле су се за различите потребе, њима се подизала слава светитељу, заштитнику храма и породице, поклањале су се црквама и манастирима у спомен и за душу драгих особа, коришћене су за разне потребе у свакодневици људи. Њихов пун живот, по нашем мишљењу, престао је онога тренутка када су изгубиле функцију чаше и постале само декоративно сећање на њих. Велики број чаша на овој изложби први пут ће бити представљен нашој јавности. Надамо се да ће понуђено истраживање бити од користи свима који ће се упустити у даљње изучавање чаша од сребра, како ових публикованих тако и оних чије ћемо постојање засигурно тек открити. ✰Izdavač: Muzej primenjene umetnosti, 2010. ✰Povez: kartonski sa klapnama, 269 strana, tiraž 600 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, veliki format (29cm.), malo uvijena, bez pratećeg CD-a, težina 1250 grama **

Bela Hamvaš, Katalin Kemenj - SVET SLIKE - SLIKA SVETA Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo. Esej kao forma slobode Pisao je najčešće u esejističkoj formi mada među njegovim delima ima i nekoliko romana kao i jedna veća studija iz istorije umetnosti. Esej je specifičan književni rod koji spaja književnost i nauku (filozofiju), a u Hamvaševom slučaju i mnogo više od toga. Može se reći i da je on ovaj žanr prilagodio sebi i širini svojih interesovanja, pa se tako u njegovom eseju sreću poezija (usled nesvakidašnje interpunkcije i strukture rečenice), nauka, religija, istorija umetnosti, filozofija, metafizika, pa i mistika. Genije kao što je Hamvaš, poput alhemičara u esejističkoj formi, može da pomeša celokupna znanja koja je stekao dugogodišnjim izučavanjem različitih oblasti. Za um njegovog „formata“ esej pruža neophodnu slobodu i dozvoljava mu da se razmahne. Uvodi subjektivnost kao meru zanimljivosti eseja. Baština, pojam i značenje Baština (Tradition, Uberlieferung) za Belu Hamvaša je osnova, jedinstvo, univerzalna nauka. To je jedino autentično znanje. On kaže da postoji samo jedna baština, kao što postoji jedno čovečanstvo, jedan duh, jedan Bog. Ovaj pojam prvi uvodi španski autor Unamuno, a zatim se njome bavi Rene Genon ali ne definiše sam pojam. Kasnije će Đulio Evola želeti da oplemeni modernog čoveka probudivši mu svest o baštini. Leopold Cigler definiše baštinu kao večno znanje, i dovodi je u vezu sa rešenjima pitanja samog bivstva. Hamvaš se nadovezuje na njihova učenja i ovaj pojam postaje središnji u njegovom proučavanju. Šta je baština? Baština je održavanje neprekidnosti veze između čoveka i transcendentnog sveta, svest o božanskom poreklu čovečanstva i očuvanje sličnosti s Bogom kao jedinog zadatka ljudske sudbine. Athenaeum – B. Hamvaš Hamvaš u svet ideja uvodi pojam scientia sacra (sveta nauka, sveto znanje). Bavljenje pisanim delom koje pripada baštini čovečanstva postaje sveto znanje. Smisao svakog pisanog dela je prenošenje božanske iskre, i svesti o božanskom poreklu čoveka, predavanje ove misli sa generacije na generaciju i održavanje veze između čoveka i trancendentnog sveta. Iznad evropocentričnosti Budući da je Hamvaš Evropljanin, rođen u centralnoj Evropi, sa jezičkom tradicijom mađarskog i nemačkog jezika, očekivano bi bilo da se bavi ponajviše istorijom evropske kulture. Ali, nasuprot tome, on je veliki deo svog izučavanja posvetio kulturama sa drugih meridijana. Naročito je bio upućen na azijski kontinent, i bavio se indijskom i kineskom tradicijom. Nije zanemario čak ni afrički kontinent, pa je u svojih sto najznačajnijih knjiga čovečanstva uvrstio i afričke bajke. Za njega su jednako značajne peruanske vaze, drevni tekstovi sa Tibeta, indijanske izatkanice i bajke crnog kontinenta. Uporedo u duhovnoj baštini stoje Šekspir, Tolstoj, Kjerkegor, Brojgel, Vordsvort, sa kamenovima Stounhendža, a Heraklitovi fragmenti sa mudrim Lao-ceovim tekstovima. On je jednako okrenut prema Istoku i prema Zapadu. Bavi se svim vrednim tekovinama duha, bez obzira na period nastanka, na geografske koordinate i religijsku i rasnu kvalifikaciju autora. Jung i njegov krug bili su presudni za spajanje Istoka i Zapada. Jung je predstavio zapadnom čoveku neke od najvažnijih pisanih dokumenata istočnjačkog duhovnog života napisavši uvodne reči za Bardo Todol (Tibetanska knjiga mrtvih), Ji-đing (kineska Knjiga promene) i zen budističke tekstove. A Hamvaš podržava, i nadograđuje, i Jungovu ideju o jedinstvu čovečanstva, kao i postojanje drevnog arhetipskog sloja koji je iznad individualnog, rasnog, nacionalnog. Povezanost sveukupne baštine čovečanstva Šest stotina godina pre naše ere (ili pre Hrista) u Indiji živi Buda, u Kini Lao-ce i Konfučije, u Iranu Zaratustra, u Maloj Aziji Heraklit, a u Italiji Pitagora. Hamvaš ovaj period smatra zlatnim dobom, a sve što je usledilo čovekovim padom i putem ka neminovnoj apokalipsi. Ako se bavimo paralelnim proučavanjem dela i učenja stvaralaca zlatnog doba, shvatićemo Hamvaševo viđenje baštine čovečanstva. Čovečanstvo je za njega živi organizam, čiji su delovi povezani u jedinstvenu celinu, a na celoj planeti postoji specifični sinhronicitet, ako pokušamo da pojasnim jungovskom terminologijom. Tako da sličnosti u izgradnji hramova, ili u pevanju himni bogovima nisu slučajne, već pripadaju arhetipskom kolektivnom duhu sa izvorišta čovečanstva. Ne samo što je za njega celo čovečanstvo nerazdvojivo jedinstvo nego on ne deli ni duhovnu baštinu na manje celine (književnost, poezija, filozofija, muzika, likovna umetnost), za njega je i celokupno stvaralaštvo ljudskog duha neraskidiva celina, sinteza svih umetnosti. U esejima Mitologija prirodnih nauka, Vordsvort ili filozofija zelenog, VII simfonija i metafizika muzike, Filozofija vina pokazuje kako se različiti vidovi ispoljavanja božanskog duha prelamaju i prožimaju. Idealni čitalac U svom izboru od sto najvažnijih knjiga čovečanstva, Hamvaš ima na umu idealnog čitaoca. I on mu daje savršen spisak literature koji se sastoji od 100 najznačajnijih opusa otkad je Reč sačuvana u memoriji čovečanstva, ili zapisivana. Bela Hamvaš je zapravo taj idealni čitalac, onaj koji guta literaturu od Upanišada i Veda do Tibetanske knjige mrtvih i biblijskih tekstova. Čita na sanskritu, kineskom i grčkom, kao i na nemačkom, engleskom. Kad bi kojim slučajem neka inteligentna bića iz udaljene galaksije došla na Zemlju, dovoljan dajdžest sveukupnog znanja i književnosti Zemljana bio bi u Hamvaševim delima. Kao što Borhes i Umberto Eko imaju svoje idealne spiskove i idealno osmišljene biblioteke, rajsko mesto Hamvaševo bila bi upravo jedna biblioteka koja sadrži tih sto najvažnijih dela prevedenih na sve jezike sveta. Sjećanja 1997 255 str

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....