Tatjana Lukjanova: ljubav prema igranju i neprekidnosti igre stvaranja / Mirjana Odavić Beograd 2008. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 78 strana + DVD u prilogu. Knjiga je, bukvalno, kao nova. Sadržaj: Prolog Prvi čin: Odrastanje Drugi čin: Pozorišni stvaranje Treći čin: Harold i Mod Četvrti čin: Povremeni izleti Peti čin: TV, radio, film Epilog Potpis uloga Tatjane Lukjanove Nagrade, plakete, diplome, ordenje

Knjiga je dobroočuvana.Ima posveta. ,,Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse...``

Naziv: Stvaranje drame Autor: Viljem Arčer Preveo: Prof. Josip Kulundžić Izdavač i godina: Umetnička akademija - Beograd, 1964. Broj strana : 218 Format 21 x 29 cm Povez: meki Stanje: odlično očuvana. Knjiga je neka vrsta štampane skripte u A4 formatu, u izdanju Akademije za pozorište, film, radio i televiziju. Pogledajte i ostale moje aukcije i oglase: https://www.limundo.com/Clan/MilanOgnjan Šaljem kao preporučenu tiskovinu ili po vašem izboru. Plaćanje pre slanja.

Lepo očuvano Pavle ili Pavel Đurković, (1772. Baja Mađarska — 1830. Odesa, Rusija) bio je srpski slikar, portretist i ikonograf. On se istakao u ikonografisanju manastira i po portretima velikog broja poznatih ličnosti u srpskoj istoriji. Biografija[uredi | uredi izvor] Rodom je iz varošice Baje u Ugarskoj. Njegov deda Gliša je u svoje vreme bio dugogodišnji bajski senator i gradonačelnik.[1] Pavel Đurković - Hrist Njegov obimom najveći rad je bio ikonostas crkve u Vršcu i Beloj Crkvi iz godina oko 1792. Đurković `ikonopisac iz Budima`, jer od 1793. godine[2] slikao ikone na ikonostasu belocrkvanskog hrama Sv. Petra i Pavla. On je putovao po većim gradovima i mestima i portretisao je imućnije građane. Tako je 1811. godine je izradio portret arhimandrita Pavla Hadžića. Godine 1812. godine je radio u Zemunu za porodicu Karamata, a 1816. godine je u Šišatovcu portretisao Vuka Karadžića i Lukijana Mušickog. Godine 1820. je u Sremskim Karlovcima slikao mitropolita Stratimirovića, naslikao je i protu Tomu Budisavljevića. Potpisujući se: „Izživopisal P. Đ. slaveno-Serbin iz Karlovaca v Srijeme“. Godine 1812. je radio u slavonskim manastirima. Portretisao je u manastiru Orahovici 1820, arhimandrita Stevana Stankovića.[3] Posle 1820. godine je otputovao u Rusiju preko Vlaške i Moldavije slikajući uz put i nastanio se u Odesi, gde mu je posao jako dobro išao i tu je napredovao kao umetnik i izradio je tu izvanredni portret profesora Atanasija Stojkovića, koji ga je možda i pozvao u Rusiju, kao jedno od njegovih poslednjih dela i kao dokaz o njegovoj umetnosti portretiranja. Na poziv kneza Miloša od 23. aprila 1823. godine stigao je iz Karlovaca u Srbiju da portretiše, njega i porodicu - knjeginju Ljubicu i kćeri Savku i Stanku. Umetnik se bavio u Kragujevcu i Beogradu, gde je radio po želji kneževoj. Đurković je 21. marta 1824. godine[4] završio portret kneza Miloša. Bila je to druga po redu poznata slika u oslobođenoj Srbiji, nakon Drugog srpskog ustanka.

Душан Петричић (Београд, 10. мај 1946) српски је карикатуриста, графичар, илустратор и професор.[1] У класи професора Богдана Кршића, дипломирао је на Графичком одсеку Академије за примењене уметности у Београду, 1969. године. Као карикатуриста радио је од 1969. до 1993. у београдским „Вечерњим новостима”. Стални сарадник, политички карикатуриста карикатуре која се објављује на насловној страни „Политике” је од 2009. Од 1993. до 2013. живео је у Торонту, Канадa izuzetno redak primerak ako ne i jedini

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

NIKOLA MAŠIĆ Mato Peić Galerija SANU,236.str.,1975.god., Djetinjstvo i dječaštvo U svijetu Udomovini O Mašićevom slikarstvu Nikola Mašić je bio srpski slikar, učitelj crtanja na Sveučilištu u Zagrebu, a upravnik Štrosmajerove galerije od 1894. do 1902. godine. * * * ` [...] Dopisni član Srpskog Učenog Društva (prethodnica SKA) od 30. januara 1884, a počasni član Srpske Kraljevske Akademije od 15. novembra 1892. godine. Brat blizanac Aleksandra, crtača. Nikola se školovao u Minhenu, Beču, Gracu i Parizu. Od 1884. bio je profesor crtanja na Obrtnoj školi u Zagrebu, a od 1894. godine i upravnik Štrosmajerove galerije u istom gradu. Posvećujući se čarolijama slikarstva bio je realist akademskih shvatanja. `Slikao uglavnom genre-sene i pejzaže, rijeđe interijere i portrete. U početku svog sliarskog djelovanja Nikola radi tonski; kasnije prelazi u polihromna rješenja. On je slikar istinskih likovnih kvaliteta kad radi male skice i akvarele s temama iz svakodnevnog života.` (EJ 1965). Najviše je poznat po svojim velikim platnima s idiličnim pejzažima. Radio je i vrlo dobro portrete. `Unoseći u slike svetlost i vazduh, radio idile u polju i na Savi, ličke seljake, živinu, konje. Glavni radovi: `Guščarica na Savi`, `Bosanski prosjak` i dr.` (MEP 1986). Za neke domaće i strane časopise pisao je članke s područija teorije umjetnosti. Тромеђа -- Katalog,ilustrovano. Uporedo i na FRANCUSKOM jeziku Knjiga u BESPREKORNOM,PERFEKTNOM stanju Stanje```10```⭐️⭐️ 1w

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Pogačić (Karlovac, 23. septembar 1919 — Beograd, 13. septembar 1999) je bio jugoslovenski reditelj, scenarista i glumac. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu i režiju na visokoj filmskoj školi u Beogradu. Osnivač, direktor i glumac Studentskog pozorišta u Zagrebu. Posle rata je radio na radiju. Od 1947. godine - u studiju `Zvezda-Film` (Beograd). 1958-1959 - glavni urednik časopisa „film danas` 1954—1981. godine - direktor Jugoslovenske kinoteke (Beograd). Na čelu Međunarodne federacije filmskih arhiva.

Autor: Đorđo Vazari Izdavač: Ne&Bo Broj strana: 369 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 21 cm Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse... Tvrd povez. Knjiga je odlično očuvana. Ilustracije u boji. Na srednjoj slici priložen deo sadržaja.

Izdavač: Libretto, Beograd Autor: Đorđo Vazari Izbor i predgovor: Eros Sequi Prevod: Ivanka Jovičić Povez: tvrd Broj strana: 347 + XVI sa reprodukcijama u boji Sadržaj priložen na slikama. Odlično očuvana. Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse. (K-80)

Vec´ina manjih laptopova nije opremljena numerickom tastaturom. Medutim, kada radite sa tabelama, racunovodstvenim ili finansijskim aplikacijama, NumPad je neophodan. Za one kojima nedostaje NumPad na svom laptopu, ova eksterna verzija nudi prakticno rešenje Kompaktan bežicni dizajn Idealno za tabele, racunovodstvo ili finansijske aplikacije Pogodno za bilo koji racunar ili laptop -Bežicna numericka tastatura sa 18 tastera -USB nano prijemnik -Koristi jednu AAA bateriju (ukljucena u pakovanju) Ukupno tastera: 18 kom Interfejs: 2.4G bežicni radio-kanal Napajanje: AAA baterija x 1kom (ukljuceno), 1,5V DC do 5 mA Dimenzije: 140 x 85 x 20 mm Neto težina: 125 g Sistemski zahtevi: USB port / Windows 10/11

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Summerecker Sigo (Banja Luka, BiH, 1897. – Zagreb, Hrvatska, 1983.) Slikarstvo je učio kod Pere Popovića (1908.) i na Kraljevskoj školi za umjetnost i obrt u Zagrebu (1919. – 1924.), gdje su mu predavali Ferdo Kovačević, M. Crnčić, B. Čikoš Sesija i Ljubo Babić. U Sarajevo dolazi 1924. godine kako bi radio kao profesor crtanja u gimnaziji (1924-45), a zatim se zaposlio u Srednjoj školi za primijenjenu umjetnost (1945-53). Summerecker je izlagao u Parizu 1925. Slikarsku tehniku i forme usavršavao je kroz brojne studije mrtve prirode. Od 1953. bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu.

Marko Murat Narodni muzej Polovno Potpis bivšeg vlasnika Marko Murat (Šipanska Luka pored Dubrovnika, 30. decembar 1864 — Dubrovnik, 14. oktobar 1944) bio je srpski akademski slikar i profesor. Murat je nakon umetničkih studija u Minhenu, radio u Beogradu, a zatim se u Dubrovniku posvetio brizi o kulturnim spomenicima kao konzervator i nastavio pedagoški rad kao profesor u srednjim školama. Stvarao je pejzaže (mahom iz okoline Dubrovnika), portrete i istorijske kompozicije. Njegovo najpoznatije delo je velika istorijska kompozicija „Ulazak (Dolazak) cara Dušana u Dubrovnik“, za koju je dobio bronzanu plaketu na svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine. Utemeljivač je plenerizma i impresionizma u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu.

Naslov: Stojan Ćelić Autor izložbe i teksta: Ivana Simeonović Ćelić Izdavač: Beograd : Radio-televizija Srbije Pismo: ćirilica Br. strana: 6 : ilustr. Format: 30 x 221cm Povez: meki Lepo očuvan katalog: listovi su čisti, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`; u gornjoj margini jednog lista uredno prelepljen potpis bivšeg vlasnika. Veoma je lepo opremljen, štampan na sjajnom (kunstdruk) papiru i ilustrovan mnogobrojnim reprodukcijama. Katalog izložbe slika Stojana Ćelića održane u galeriji RTS u Beogradu, u periodu 14. juna-10. jula 2007. godine. Pogledajte i ostale knjige iz oblasti slikarstvo koje trenutno imam u ponudi: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Grupa=361&fv=94365&Pretraga=&CeleReci=0&UNaslovu=0&Prodavac=bebaimoca&Okrug=-1&Opstina=-1&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svi oni koji su mislili da je scenografija samo proparatni element scenskih dešavanja imaće priliku da se razuvere ukoliko im do ruku bude došla knjiga `Marenićev scenografski teatar`, koju je Radoslav Lazić priredio sa ciljem da se shvati kako scenograf više nije samo slikar, likovni umetnik ili arhitekta. U saremenim okolnostima, scenograf postaje daleko više od toga. On postaje istinski graditelj, saradnik, saučesnik, on je i psiholog, i kritičar, polemičar, koreditelj, pronalazač, enigmatičar, maštar… Doajen srpske i jugoslovenske scenografije Vladimir Marenić najbolji je primer za sve navedeno. Marenić je sa `kremom` beogradske moderne scenografije (uz Milenka Šerbana, Dušana Ristića i Miomira Denića) dostigao najviše domete vizuelnog oblikovanja scenske umetnosti i dramaturgije pozorišnog prostora u drugoj polovini prošlog veka. Osobene likovne vrednosti čine da se njegov kostimografsko-scenografski opus slobodno može opisati kao jedinstven, autentičan vizuelni teatar, čije su najvažnije odlike svakako veoma poseban autorki likovni rukopis na dramskoj, operskoj i baletkoj sceni. Nema, dakle, scenske oblasti u kojoj Vladimir Marenić nije mogao da pokaže i da svoj maksimum. Za razliku od onoga što obično nazivamo klasičnim `scenografskim teatrom`, u kojem istorija pozorišta prepoznaje dominaciju dekorativnosti na sceni – Marenićev teatar teži umetnosti i vizuelnosti najvišeg sklada sa snažnim autorskim pečatom, rediteljskom, glumačkom, muzičkom i baletskom poetikom u predstavi. Knjiga dijaloga i eseja `Marenićev scenografski teatar` predstavlja testamentarno delo velikog scenografa o umetnosti scenografije i kostimografije gde se pisanom formom, kroz pitanja i odgovore, otvara veliko polje estetike scenografije i kostimografije. Radoslav Lazić (Sanski Most, 13. septembar 1939)[1] je srpski reditelj, estetičar i dramski pedagog. Jedan je od najproduktivnijih srpskih pozorišnih stvaralaca.[2] Univerzitetski je profesor, istraživač sa preko 50 objavljenih monografskih izdanja. Radovi su mu prevedeni na više evropskih jezika. Gimnaziju i potom studije na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju završio u Beogradu, gde je diplomirao režiju u klasi prof. Vjekoslava Afrića, 1964. godine. Uporedo je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Postdiplomske studije iz oblasti teatrologije apsolvirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Specijalističke studije završio na Université, Paris VII, Diplome d`études approfondies (1981) i Diplôme doctorat de 3e cycle (1984) iz oblasti Études techniques et estétiques du Théatre. Doktorsku disertaciju Jugoslovenska dramska režija, 1918–1991, Teorija i istorija, praksa, propedeutika odbranio je na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu 1993. godine. Umetnički rad Kao pristalica multimedijalne orijentacije, osim pozorišta je režirao i na televiziji, radiju i filmu, te za scenu lutkarskog teatra. Kao pozorišni reditelj režirao oko 50 dramskih predstava na scenama Beograda, Zagreba, Novog Sada, Subotice, Niša, Banje Luke, Varaždina, Kumanova, Leskovca, Zrenjanina, Sombora, Vršca, Pančeva. Režirao je prvo izvođenje Sterije na sceni Državnog teatra Tirgu–Mureš u Rumuniji. Kao reditelj režirao za RTV Beograd i Novi Sad desetak serija i stotinak filmova i emisija, pretežno dokumentarnog i naučno–obrazovnog karaktera. Za Radio Beograd i Novi Sad režirao preko 50 radiofonskih ostvarenja. Naučno-istraživački rad Piše teorijske studije iz oblasti teatrologije, filmologije i nauke o medijima, kao i književnu i estetičku kritiku i esejistiku. Svojim naučnim istraživanjima dao vredan doprinos savremenoj estetici, istoriji i teorije multidisciplinarnoj režiji (pozorište, film, radio, televizija, opera, balet, lutkarstvo) i savremenoj estetici predstavljačkih umetnosti. Osnovu naučno–istraživačkog rada Radoslava Lazića predstavlja Jugoslovenska dramska režija / (1918–1991) / Teorija i istorija, praksa, propedeutika, zajedno sa Rečnikom dramske režije, imenikom osnovnih pojmova dramske režije. Ostali delovi njegovog istraživanja se organski nadovezuju na njih i predstavljaju otvorenu celinu istraživanja po načelu „work in progress“, „dela u nastajanju“. Lazićev kritičko–teorijski i esejistički rad karakterišu fundamentalna istraživanje u oblastima teatrologije, filmologije i nauke o medijima i njihove evaluacije na prostorima Srbije, Jugoslavije, Evrope i sveta. Plodove svog kritičko–istraživačko–publicističkog rada objavio je u preko 50 autorskih knjiga, sa tematikom iz estetike, teorije i istorije dramskih umetnosti, posebno u oblasti režije pozorište, film, radio, televizija, mediji i isto toliko naučnih zbornika i tematskih brojeva časopisa, kao i preko 1.000 bibliografskih jedinica u stručnoj periodici. Saradnik je mnogih časopisa u zemlji i inostranstvu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih simpozijuma i naučnih skupova posvećenih dramskim umetnosti. U Sterijinom pozorju ostvario je plodnu uredničku saradnju, dugu dve decenije, dajući doprinos umetničkom i naučnom razvoju našeg najznačajnijeg nacionalnog pozorišnog festivala i savremenoj teatrologiji. Od 1977. godine bio je saradnik, a potom i urednik časopisa za pozorišnu umetnost Scena. Bio je i urednik rubrike „RTV–estetika“ u časopisu RTV – teorija i praksa. Značajan je Lazićev doprinos i saradnja u enciklopedijskoj publikaciji Pozorišne biblioteke i muzeji u svetu, UNESCO, urednik Andre Vensten, Pariz, 1985, kao i desetina odrednica o srpskom lutkarstvu koje je objavio u Svetskoj enciklopediji lutkarske umetnosti. Saradnik je i projekta u pripremi Enciklopedija Krležiana, kazališni leksikon, Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“, Zagreb, Hrvatska. U novosadskom „Prometeju“, uređivao je Biblioteku dramskih umetnosti (pozorište, film, radio, televizija, video), koju sada uređuje kao Autorska izdanja u Beogradu, gde objavljuje temeljna dela iz istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti (Apija, Arto, Stanislavski, Tarkovski, Bergman, Grotovski itd). U Autorskim izdanjima objavljuju se i dela iz Lazićeve teatrološke, filmološke i estetičke istraživačke laboratorije. Posebnu pažnju posvećuje antologijama, hrestomatijama i zbornicima kao sintezama u panorami savremenih i klasičnih dela iz estetike, istorije i teorije dramskih umetnosti. Pedagoški rad Od 1976. godine bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, najpre kao umetnički saradnik za predmet režija, a od 1984. godine kao predavač i redovan profesor Univerziteta za predmet Režija i Istorija i estetika režije (pozorište, film, radio, televizija, lutkarstvo). Učestvovao je u akademskom stručnom obrazovanju preko 50 diplomiranih reditelja. Vodio je magistarske i doktorandske studije na Akademiji umetnosti, Novi Sad, Univerzitetu umetnosti i Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je učestvovao, kao mentor ili član stručnih komisija, u odbranama tridesetak magistarskih i doktorskih disertacija iz oblasti istorije, teorije i estetike dramskih umetnosti. Kao dramski pedagog, sarađivao je i sa Univerzitetom umetnosti u Beogradu, Akademijama umjetnosti u Osijeku i Banjoj Luci, kao i s Fakultetom dramskih umjetnosti na Cetinju. Lazić je takođe držao predavanja iz oblasti istorije i estetike režije i na univerzitetima u Parizu, Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Teheranu i Rotenburgu. Na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu na Master studijama trenutno predaje kreativno pisanje...

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali prednja stranica, sve ostalo uredno! Crtezi, projekti za mozaik i tepiseriju Mladen Srbinović (Sušica kod Gostivara, 29. novembar 1925 — Beograd, 12. maj 2009)[1] bio je srpski slikar, akademik SANU i profesor Univerziteta u Beogradu. Biografija Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951, a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti, a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), dve zidne kompozicije u Historijskom Muzeju u Sarajevu(1966), dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu(1978, uništena u požaru 1992), dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti.

Самодеятельный театр Репертуар и методика В мастерской Л.В.Варпаховского Методическое пособиe Аматерско позориште Репертоар и методологија U radionici L.V.Varpahovskog Metodološki vodič `82. kao nova - nekorišćna Леонид Викторович Варпаховски (16. [29], 1908, Москва — 12. фебруар 1976, ибид) — позоришни редитељ, сценариста, филмски редитељ, филмски критичар, уметник аматер. Народни уметник РСФСР (1966) Рођен у породици московског адвоката В. В. Варпаховског (1873-1917). Мајка је дипломирала на Институту племенитих девојака у Тифлису, водила је дечје аматерско позориште као редитељ-учитељ. 1923 - ушао у конзерваторијум. 1925 - организован од студената и наставника конзерваторијума `Први камерни експериментални синтетички ансамбл` (ПЕКСА) - `још не џез, већ експеримент на путу ка џезу`, друга група те врсте у земљи (после ексцентричног оркестар В. Парнаха), у коме је био диригент и извођач. 1928 - студирање на одсеку за историју уметности Књижевног факултета Московског државног универзитета. 1931 - дипломирао на књижевном факултету Московског државног универзитета. Радио је у московском ТРАМУ као уметник и асистент редитеља. 1933-1935 - истраживач у Позоришту. Мејерхољда. Пошто су се разишли у ставовима са В. Е. Мејерхолдом, напустио је позориште. 1936, 22. фебруар - ухапшен због присуства крајем 20-их када је његов зет разговарао са стрицем његове жене, који је био троцкиста. Пресуда Посебног састанка у НКВД-у – 3 године изгнанства у Казахстану „због промовисања троцкизма“. (Шурин – Миликовски Соломон Абрамович – упућен на Колиму, где је стрељан 8. марта 1938, рехабилитован 6. јуна 1956). 1936-1937 - Рад у позоришту руске драме. Љермонтова у Алма-Ати. 1937, 1. новембар – поновно хапшење. Испитивања, мучење. Одбијање да се призна „кривица“. Алма-Ата тројка НКВД-а осуђена је на 10 година логора (чл. 58-10) „због контрареволуционарне агитације“. 1938, 22. март - Хапшење жене Меликовске Аде Абрамовне. Комисија НКВД-а и Тужилаштва СССР-а по оптужби за шпијунажу за Јапан изрекла је 9. маја 1938. смртну казну – стрељање. Стрељан 16.06.1938.Рехабилитован 18.07.1956. 1937-1940. - Издржавање казне у БАМлагу (бесплатно). 1940 – „због контрареволуционарне агитације“ (члан 58, став 10) осуђен на 10 година рада у логорима на североистоку земље (Магадан). 1940, септембар. - Бина до Колима, до Далстроја (Нексикан, Колима, Јагодноје, Магадан). Радите у руднику злата Цхаи-Уриа. Састанци - више пута - са Варламом Шаламовим. Када је прешао у Далстрој, био је са Јуријем Домбровским. 1942. - Уређај у Севлашкој културној бригади. Састанак са уметником Мејерхолд театра Јуријем Колцовим. Инсценација Молијеровог `Умишљеног болесника`. 1943, јесен - 1947. - Именовање за уметничког директора Културне бригаде града Магадана. Познанство са Идом Самуиловном Зискином, која је касније постала његова жена. Представе у стиховима „Дњепар бесни” (о заузимању Кијева), комедија „Отмица Елене”, опера „Травијата” и многе друге представе. Смањење рока за 6 месеци за постављање `Травијате`. 1947, 17. мај. — Ослобођење. Наставак редитељског рада од стране цивила. Након условног отпуста, радио је у Уст-Омцхугу, укупно је извео 23 представе у овим крајевима. 1947, октобар - 1948, мај. - Ново хапшење по пријави. Провођење 8 месеци у самици. Суд. Инкриминишући, посебно, коришћење музике из Моцартовог „Реквијема“ у сцени погубљења једног партизана. Заштитите се на суду. Доношење ослобађајуће пресуде, потврђене на највишој инстанци у Хабаровску. После коначног ослобођења, отишао је у Тбилиси. 1953-1955 - директор Тбилисијског позоришта. Грибоједов. 1956 - вратио се у Москву. 1957 - званично рехабилитован, главни директор Позоришта. Јермолова. 1960 - директор позоришног студија Московског државног универзитета `Лењин Хиллс`. 1962 - директор московског Малог театра. 1964 - Заслужни уметнички радник Грузијске ССР. 1966 - Народни уметник РСФСР. 1970 - директор Вакхтангов театра. У последње три године Варпаховски је имао тешку депресију, практично није радио. 1995. - У Монтреалу (Канада) отворено је позориште названо по Л.В. Варпаховском. GAMor.8

PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA I DRUGE TEME Milica Stevanović Radio B92 Beograd 1999 ,izbor tekstova kao dodatak uz katalog retrospektivne izložbe , iz sadržaja : Umesto predgovora : šta rade vrapci na pljusku Perspektiva težnskih polja Metod je poruka Đubrište kraja istorije ili Asurbanipalova smrt Sedam novih objekata Simbolika urbanih vizura Zaštoovaj izbor Umetnost nebeska ili zemaljska ... Omaterijalu za umetničko delo , o nužnosti i slučajnosti u gradnji umetničkog dela .... Situacije dvojnici ili fenomen već viđeno Trudnoća kraljice Drage ili imidžizam u godinama kulture Telo / oblik Fraktilnost u vizuelnom opažanju i likovnom oblikovanju Slica za jedno moguće istraživanje značenja odnos ameđu bojama mek povez, format 21 x 27,5 cm , latinica, dvojezično srpsko engleski , 139 strana PERSPEKTIVA TEŽINSKIH POLJA I DRUGE TEME M.Stevanović Odlicno ocuvana knjiga. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mikelanđelo Buonaroti (ital. Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni; Kapreze, 6. mart 1475 — Rim, 18. februar 1564) bio je italijanski renesansni vajar, slikar, arhitekta i pesnik, jedan od najznamenitijih i najuticajnijih umjetnika istorije evropske umjetnosti. Za vrijeme života već je bio smatran najvećim umjetnikom svoga vremena, a od tada pa do danas jednim od najvećih umjetnika svih vremena. Veliki broj njegovih djela iz slikarstva, vajarstva i arhitekture su među najpoznatijim u istoriji umjetnosti. Freske tavanice Sikstinske kapele u Vatikanu danas predstavljaju njegova najpoznatija djela, iako je Mikelanđelo sebe smatrao vajarem. Rad na više umjetnosti nije bio neuobičajen u njegovo vrijeme. Skulpture u mermeru je radio čitavog svog stvaralačkog vijeka, a drugim umjetnostima se bavio samo u određenim etapama.[1] Velika popularnost freski Sikstinske kapele je najvjerovatnije posljedica velike popularnosti slikarstva u 20. vijeku, ali takođe i činjenice da veći broj njegovih skulptura nisu završene....

Odlično očuvano! Autor - osoba Hodžić, Šefko Naslov Lazar Drljača : zatočenik ljepote / Šefko Hodžić ; [fotografija Gojko Sikimić, Salko Hondo i Aleksa Štrbo] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Konjic : Skupština opštine ; Mostar : Skupština opštine, 1974 ([Sarajevo] : Oslobođenje) Fizički opis 177 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sikimić, Gojko Hondo, Salko Štrbo, Aleksa Džumhur, Zuko (Karton) Napomene Autorova slika Predgovor Zuke Džumhura: str. 7-10 Bilješka o autoru: str. 177 Bibliografija: str. 175-176. Predmetne odrednice Drljača, Lazar, 1883-1970 -- U uspomenama Miljenko Jergović: LAZAR DRLJAČA Da je živ, ove bi jeseni slikar Lazar Drljača slavio sto trideseti rođendan. A pravo govoreći, i mogao bi biti živ kako je živio. Mogao bi biti živ, da 14. srpnja 1970. u sarajevskom Oslobođenju nije objavljena vijest da je jučer umro. Bio je čudak i pustinjak, živio je daleko od svijeta, s malo kim se družio, iako je, kažu, znao sve žive jezike. Jednom su mu, krajem šezdesetih, na cesti, negdje uz Ivan sedlo, stali autom neki stranci, da ga povezu komad puta. Bilo je ljeto, upekao zvizdan, a on onako kosmat i bradat, u kaputu. Tek kad im je sjeo u auto, muž i žena, inače Švicarci, shvatili kakvoga su ljudskog stvora k sebi pripustili. Lazar nije riječi progovarao, ali bit će da je pomalo vonjao na divljinu i na zdrav život, pa je u jednom trenutku žena na njemačkome krenula da prigovara mužu što je stao tom luđaku u zimskome kaputu. Na to joj je Lazar vrlo ljubazno, na dobrom njemačkom, naučenom na bečkim studijima, odvratio da nije lud, nego boluje od kostobolje. Ona je zašutila, ali je nakon nekog vremena, sada na francuskom, primijetila da je čovjek kojeg su povezli klošar. Lazar je nešto nervoznije na elegantnome francuskom odgovorio da nije ni klošar, iako je spavao ispod pariških mostova, ali samo zato što je daleko stanovao, a volio je slikati jutra na Seni. Nakon nekog vremena, javio se i muž, na talijanskom, da primijeti kako ovaj klošar tvrdi da je slikar, a sigurno nikada nije čuo za Modiglianija. “Ne samo da sam ga znao, nego sam mu novac posuđivao i s njim nakon pijanki mahmurao!”, dreknuo je Lazar Drljača na talijanskom i zahtijevao da ga odmah puste van iz auta, jer s budalama ne želi imati posla. Eto, to je jedna od tipičnih anegdota o hudom slikaru Lazaru Drljači, koja vjerojatno i nije istinita, a smišljena je po tipskoj bosanskoj kajdi. U svijetu bez historijskog i kulturnog pamćenja, u anegdotama i legendama biva sačuvano sve što je tom svijetu vrijedno. Ali je bez ikakvog značaja imaju li takve legende ikakve podloge u stvarnosti. Konačno, ukoliko životopis Isusa Krista može biti zasnivan na evanđeljima, zašto ne bi i životi svih drugih, važnih i nevažnih ljudi mogli biti zapisani po slobodnim, fascinacijom ispunjenim, svjedočanstvima suvremenika? A Lazar Drljača je fascinirao one koji će ga pamtiti. Rođen je u nekom selu kod Bosanske Krupe, u porodici siromašnih seljaka, koji su ga, međutim, smogli poslati u Sarajevo, na školovanje. Takvo je bilo i vrijeme, habsburške vlasti puno su ulagale u opismenjavanje Bosanaca, pa je tako i Lazar u Sarajevu završio bravarski zanat. Ali umjesto da se vrati kući, kao dvadesetčetverogodišnjak odlazi u Beč da polaže ispit na bečkoj likovnoj akademiji. Godina je bila 1906, taman je Bosna i Hercegovina bila anektirana, vrijeme kada su dobrotom okupatora započinjale prve velike likovne karijere hrvatskih, bosanskih i srpskih modernih slikara. Drljača se pokazao vrlo marljivim, posvršavao je škole, radio sve što se od njega očekivalo, ali građanske stabilnosti i sustavnosti u njega nije bilo. Odlazi u Rim, pa u Pariz, pa opet u Italiju, živi nesređenim životom, istražuje, čita, uči, i jednu za drugom odbacuje sve intelektualne mode, ali i svaki građanski obzir. Kada gledamo rijetke njegove sačuvane slike iz toga doba, učini nam se da je Lazarev talent bio neusporediv među svim drugim našim slikarskim talentima toga doba. U svemu što je radio, i kako god bi radio, Drljača je djelovao sigurno i dovršeno. Jednako u fovističkoj i u ekspresionističkoj fazi, kao i u vrijeme kada je iz čista mira počeo slikati starinske bosanske vedute, nevjerojatno precizne akvarele, u kojima ne samo da je prenosio karakteristične pejzaže, nego je na izvanredan način bilježio žanr scene iz svakodnevnog života. Kako god radio i što god radio, Lazar Drljača bio je gotov slikar, i to gotov veliki slikar, ali jedno nije mogao, a ni želio: ući u rutinu, istrajati u jednoj misli i jednom osjećaju, nego je stalno rušio ono što bi stvorio. U socijalnom smislu, dakle, u kontekstu povijesti umjetnosti i nacionalnog slikarstva, Drljača se nije mogao ostvariti. Ali to ga je, paradoksalno, činilo i većim umjetnikom nego što je bio. Jednom je rekao da je slikarstvo njegov život i da voli slikati, ali izlaže samo da bi imao od čega da živi. Uskoro je i od toga odustao. Početkom tridesetih Lazar se osamio. Živio je negdje iznad Boračkoga jezera, rijetko je silazio u Konjic, s malo kim se družio. Slikao je za sebe, nije izlagao, niti je kome slike pokazivao. Prehranjivao se od sječe drva i košnje. Tokom rata, četnici su mu spalili kolibu, i u njoj sve slike. Sljedeći put dom mu je gorio 1946, opet s onim što je u međuvremenu naslikao. O Drljačinom slikarstvu, naročito iz tog najplodnijeg životnog i umjetničkog perioda, zapravo se ništa ne zna. Vatra je obavila zadaću i likovne kritike i povijesti umjetnosti. Jednom ga je, za vrijeme rata, temeljito pokrala neka oružana banda. Odnijeli su mu i slike, ali ostala su dva nedovršena platna na štafelajima. Drljača je s platna sastrugao svu boju i sašio si odijelo. Lazar Drljača vjerovao je u mit o bosanskim bogumilima. Nakon što je sa sebe zgulio sve identitete, zaključio je kako je i sam bogumil. I to posljednji. Bila mu je želja da mu kao nadgrobnik postave stećak. Tako je na kraju i učinjeno. Lazar leži pod stećkom, za sobom ostavivši malo slika iz različitih životnih razdoblja, različitih i po doživljaju umjetnosti i estetskom svjetonazoru, i bezbroj anegdota, legendi, čaršijskih i narodskih glasina, koje se množe kako prolazi vrijeme od njegove smrti. Lazar se na kraju i sam pretvorio u glasinu: veliki slikar zemlje koje nema, u vjeri i narodu kojeg nema. Umjetnik kojeg nema, jer mu publika nikada nije bila potrebna. Savršen umjetnik.

Vodic kroz dio zbirke Ante Topica Mimare Guide through part of the Ante Topic Mimara collection udzbenicki format odlicno ocuvano bez nedostataka 188 str. plastificirane stranice ENG i srpski jezik Lib 10 Ante Topić Mimara (Korušce u Dalmatinskoj zagori, 7. travnja 1898. - Zagreb, 30. siječnja1987.) - hrvatski skupljač umjetnina i povjesničar umjetnosti Studirao je slikarstvo i restauriranje umjetnina u Rimu. Kolekcionarstvom se bavio od 1921. godine, a nakon Drugog svjetskog rata bio je savjetnik pri Jugoslavenskoj vojnoj misiji u Berlinu i Münchenu, gdje je radio na povratu opljačkanih hrvatskih i jugoslavenskih kulturno-umjetničkih dobara. Umjetničku zbirku od oko 3.000 različitih predmeta od prapovijesti do 20. stoljeća, darovao je 1972. godine hrvatskom narodu, a zbirka je smještena i izložena u zgradi nekadašnje gimnazije na Rooseveltovu trgu u Zagrebu, u današnjem Muzeju Mimara. Pored toga, veliki dio kolekcije darovan je Narodnom muzeju Srbije u Beogradu. Mimara = Mirko Maratović?Uredi Prema nekim teorijama [1], Ante Topić Mimara je zapravo, Mirko Maratović[1], rođen 16. ožujka 1897. u Splitu. Tijekom 20-ih godina, 20. stoljeća radio je pod imenom stanovitog grofa, kada je navodno,sa Josipom Brozom, organizirao krađu jedinstvenog diptiha od slonovače iz Zagrebačke katedrale. Diptih je 1928. godine prodan muzeju u Clevelandu i vraćen 1936. godine. Maratović je preuzeo identitet pravog Ante Topića, nakon što je pravi Topić umro u vojnoj bolnici u Rimu, otkupivši njegove dokumente. Maratović je onda imenu dodao i nadimak Mimara (MI-rko MARA-tović). Muzej Mimara nastao je donacijom svjetski poznatog skupljača umjetnina Ante Topića Mimare i njegove supruge Wiltrude Mimare koji je otvoren za javnost 1987. godine na Rooseveltovom trgu u Zagrebu. Puno je ime muzeja: Javna ustanova `Zbirka umjetnina Ante i Wiltrude Topić Mimara`, ali statut muzeja dopušta uporabu kraćeg oblika imena: Muzej Mimara.  Ondje se nalazi više od 3.750 umjetnina velike raznolikosti i iznimne umjetničke vrijednosti, od antike i staroegipatskih predmeta do slika velikih majstora - Raffaella, Velasqueza, Rubensa i Rembrandta. Danas je Mimara glavni zagrebački muzej. Zbirka stakla izuzetna je cjelina umjetničkih vrijednosti staklarskog obrta. Kroz više od 300 izloženih primjeraka prati razvojni put o drevnog Egipta i Rimskog Carstva do poznatih venecijanskih i drugih europskih radionica. Zbirka umjetnina Dalekog Istoka sadrži predmete od rijetkih materijala poput žada, laka i roga nosoroga. Muzej posjeduje bogatu stručnu knjižnicu s 5400 naslova. Stalni postav oblikovan kao kronološko nizanje povijesno-stilskih razdoblja. Redovito se organiziraju tematske i studijske izložbe, te ekspertize i povremene edukativne igraonice / radionice.

Metodi Meta Petrov : STARI CARIBROD - Risunki. 24 crteža, format 24 x 34 cm. Dimitrovgrad - Caribrod Očuvanost 4 ; ima posvetu na fascikli. Metodi Meta Petrov (Željuša, 24. maj 1920 — Dimitrovgrad, 19. januar 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Željuši 24. maja 1920. godine. Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom selu, a srednje u Dimitrovgradu, tadašnjem Caribrodu. Godine 1940. je počeo da studira na Akademiji umetnosti u Beogradu, ali je morao da prekine studije zbog Drugog svetskog rata. Umro je 19. januara 1995. godine u Dimitrovgradu. Stvaralaštvo Nakon rata radio je kao novinar, karikaturista i ilustrator u Skoplju, u listovima Nova Makedonija i Osten. Bio je karikaturista časopisa Bratstvo i ilustrator dečjeg lista Drugarče. Tokom ovog perioda ilustrovao je preko 100 knjiga i udžbenika. Kao slikar, slikao je akvarele, portrete, grafiku i murale. Imao je brojne kolektivne i 10 samostalnih izložbi. Nagrade Po svojim karikaturama poznat je širom sveta. Osvojio je nagrade za crtane filmove u Jugoslaviji, Bugarskoj, Italiji, Engleskoj, Turskoj, Japanu. Dobitnik je Septembarske nagrade Dimitrovgrada za umetnos

TITO i JOVANKA Beogradska konferencija nesvrstanih zemalja 1-5. 9. 1961, Hotel `Metropol`, svečani prijem za učesnike Konferencije, 3. septembar 1961. Pažnja !!!!!!!!!! ... Na fotografiji se iz aviona vidi i tadašnji drugi `jaki` čovek komunističke Jugoslavije, ALEKSANDAR RANKOVIĆ, šef savezne Udbe, koga je Josip Broz TITO, šef partije i države, nemilosrno politički likvidirao na čuvenom Brionskom plenumu 1. jula 1966. godine, održanom radi raščišćavanja izmišljene afere `prisluškivanja` Predsednika države Josipa Broza Tita! AR je došao na Plenum, pojma nemajući da mu je spremljena i zategnuta politička omča oko vrata !!! Egzekucija je bila nemilosrdna, AR je na Plenumu doživeo srčani udar, a `drugovi` nisu dozvolili da lekar interveniše i zdravstveno mu pomogne !!! Na slici se vidi, leđima okrenuta, žena AR, Slavka Ranković, profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koja je zbog `odbrane` svog muža AR, politički šikanirana i odstranjena sa Ekonomskog fakulteta! Aferim !!!!! (Mihajlo Grušić) ............................................................. JOVANKA BROZ Modni svet prve dame Jugoslavije Hol radio-televizije Srbije od 16. septembra do 30. novembra 2021. FOTOGRAFIJA ФОРМА РАЗГЛЕДНИЦЕ MUZEJ JUGOSLAVIJE NEKORIŠĆENO ЕКСТРА ******** GAlp