Petrit Imami - Srbi i Albanci kroz vekove , izdanje Radio B92 . Knjiga - 5-

Udo Ulfkote je sedmnaest godina radio za dnevni list Frankfurter algemajne cajtung. Te nemačke novine mogu da se, po svom značenju u javnosti, uporede u Srbiji, recimo, sa Politikom. Ove novine, poznatije kao FAC, glavni su organ nemačke političke i finansijske elite. Knjiga Kupljeni novinari se bavi istraživanjem skrivenih mehanizama upravljanja medijima, korupcije i laganja u javnim poslovima. 400 str.

Knjiga ambasadora Prvoslava Davinića „Život u rukavicama – u centru svetske politike” je sigurno više nego sećanje jednog diplomate. Naša javnost malo zna da je Davinić bio veoma kotiran u međunarodnoj diplomatiji kao stručnjak za međunarodnu bezbednosti i razoružanje. Bio je šef Centra za razoružanje UN punih 7 godina. Ova izuzetno intigrantna knjiga počinje sa početkom njegove diplomatske karijere u Švedskoj. Večera sa švedskim kraljem je sigurno jedna od veoma zanimljivih slika. Autentnično je njegovo svedočanstvo o ubistvu ambasadora Rolovića u Švedskoj. Iz knjige saznajemo kao je stradao Dag Hamarseld, generalni sekretar UN. Kako je CIA regrutovala najviše rangiranog predstavnika SSSR-a u UN je za naše čitaoce i javnost potpuno nepoznata priča. Davinić daje odgovore i na da li je Irak radio na izgradnji nuklearne bombe? Njegov razgovor sa predsednikom Iraka Sadamom Huseinom predstavlja ne samo opis Sadama nego i okolnosti u kojima su se sreli. Davinić biva i emisar u razgovorima sa Radovanom Karadžićem o njegovoj političkoj budućnosti. Tako i saznajemo da li je zaključen sporazum Karadžić-Holbruk-Milošević? Njegovo učešće u međunarodnim suočavanjima oko Bosne i Kosova dovelo je do njegovog svedočenja pred haškim tribunalom o napadu na pijacu Markale u Sarajevu. Davinić navodi i sve elemente poverljive poruke Slobodanu Miloševiću o planiranoj vojnoj intervenciji NATO-a protiv SRJ, kao i istinu o Račku i njegovoj ulozi u NATO agresiji. Radi se o knjizi koja nam donosi jednu izuzetnu i bogatu diplomatsku karijeru na rešavanju i posmatranju najvećih kriza u svetu tih decenija. B5, 470 str.

Milan D. Stevanović - KAKO DA POBEDITE NA IZBORIMA INSAJDER STORY Autor: Milan D. Stevanović Format: 17 x 23 cm Povez: tvrdi + omotnica Strana: 160 Pismo: latinica Pixel `...Većina kandidata misli da smo mi privilegovani činjenicom da smo u prilici da čujemo njihov govor. Sad bi oni da raspredaju svoju, pomalo, ličnu priču i svima objasne svoju uvekupravost i dalekovidost. Pod parolom: sad će vi kažem sve! E to sve je velika greška. Nikad nije vremen za sve. Strpljivost, disciplinovanost i bez ličnih obračuna - to je finta u politici...` Rođen 1958. u Beogradu. Diplomirao na PMF-u, smer matematika. Radio u Institutu Mihajlo Pupin kao istraživač na projektima UNDP-a. 1990. osniva firmu PIXEL koja je bila pionir na polju 3D kompjuterske animacije i afirmacije revolucionarnih tehnoloških postupaka. Početkom devedesetih godina aktivno se uključuje u politički rad opozicionih stranaka. U periodu 1996-2000. nalazi se na funkciji šefa marketinga DS-a. Od 2000. bavi se organizacijom i sprovođenjem političkih kampanja. Kao član centralnog izbornog štaba, na različitim funkcijama učestvovao u petnaestak političkih kampanja na ovim prostorima, od kojih izdvajamo: 1996 - Savezni i lokalni izbori - Koalicije Zajedno, Koordinator vizuelne produkcije 1997 Parlamentarni izbori - DS (Bojkot kampanja), Šef službe marketinga 1997 Predsednički izbori u Crnoj Gori - Milo Đukanović, Regionalni koordinator za Nikšić, Šavnik i Plužine 1998 Parlamentarni izbori u Republici Srpskoj - SNS, Medijski koordinator 2000 Predsednički izbori i lokalni izbori - Vojislav Koštunica, DOS, Član medijskog tima za kontrolu izbora 2000 Parlamentarni izbori - DOS, Član medijskog tima, tima za kontrolu i šef tima za edukaciju 2004 Predsednički i lokalni izbori - Bogoljub Karić, PSS, Šef centralnog izbornog štaba k-2

k6 Срећко Ђукић (Суботица (Коцељева), 7. јануар 1947[1]) дипломирани је економиста, дипломата, који објављује радове из области економске политике, међународних односа, спољне политике, дипломатије. Као дипломата и публициста, посебно истражује и пише о совјетском и постсовјетском времену и пространству, Русији, Заједници незавних држава, Евроазији, источној Европи, Балкану, односима Исток–Запад. Аутор је бројних предговора, поговора, рецензија. Објавио је бројне чланке у земљи и иностранству. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је 7. јануара 1947. у селу Суботица, општина Коцељева.[2], Тамнава. Школовао се у Ваљеву и Београду. По завршетку Економског факултета[3] (1970), магистрирао и докторирао[4] (1981), специјализирао у Москви. Ожењен је, има ћерку, сина и три унука. Публиковао је многобројне чланке у домаћој и страној периодици, дневној штампи, коаутор је низа монографија, зборника, других публикација, редовно иступа у медијима. Срећко Ђукић је аутор до сада 19 објављених књига: Економска сарадња СФРЈ и СЕВ (Београд, 1984), О незабываемом – Раздумья (Минск, 2006), Сибир – земља изазова – путописне и друге приче са Јенисеја (Нови Сад, 2007), Лукови Срећка Ђукића (Београд, 2008), Постсовјетско пространство – процеси глобализације (Нови Сад, 2009), Време енергије – више од дипломатије (Београд, 2009), Тајне Беловешке пушће – Вискули – последњи дан СССР (Београд, 2010), Крај Совјетског Савеза и Русија – ново руско окружење (Београд, 2011), Руски гас у Европи – од детанта до Јужног тока (Београд, 2011), Вера (Ваљево, 2011), Повратак савеза – двадесет година после (Београд, 2012), Балканизација Балкана (Београд, 2013), Нови крсташи на Балкану (Београд, 2015), Ера руског гаса – Гас и глобална безбедност (Београд, 2016), Путовање Јенисејом – путовање на Северни пол (Београд, 2016), Косовизација Европе (Београд, 2018), „Анђео“ над Србијом (Београд, 2018), Приче из Ђукића јаруге - Ђукићи уистини и у предању (Београд, 2018). Срећко Ђукић је коаутор више заједничких књига, монографија, зборника, између осталих: Енергетски односи Југославије са СССР (коаутор, Привредни преглед, Београд, 1985), Југославија – СЕВ (ИМПП, монографија, Београд, 1987), Балканско раскршће (зборник, е-књига, Универзитет Бања Лука, 2013), Изазови спољне политика Србије (ЕПуС, зборник, Београд 2015), Миграционные тенденциии и борба против ксенофобии и неофашизма (Фонд `Славяни`, зборник, Софија, 2016), Глобализација и глокализација (Социолошко друштво Србије, зборник, Косовска Митровица, 2017), Србија и свет у 2017. (ИМПП, зборник, Београд, 2018), Енергетска дипломатија Републике Србије у савременим међународним односима (ИМПП, зборник, Београд, 2019). Написао више стотина чланака, коментара, интервјуа, публиковао у многим домаћим и страним часописима (Директор, Пословна политика, Економска политика, Југословенски преглед, НИН, Међународна политика, СЭВ, Международня жизнь, Аргументи), новинама (Политика, Блиц, Вечерње новости, 24 часа, Дума, Континент, Пари, Република, Белорусь севодня, Народная воля), агенцијама, на радију, ТВ, порталима у земљи и иностранству. У професији је прешао пут од млађег економског аналитичара и планера, саветника и секретара у југословенској влади, до дипломатских дужности у земљи и иностранству. Каријеру је започео у Савезном заводу за друштвено планирање, наставио у Савезном извршном већу (СИВ, влада СФРЈ), као саветник члана СИВ-а за економска и политичка питања и секретар Комисије СИВ-а за координацију сарадње између СФРЈ и СЕВ-а. Учествовао је у најважнијим преговорима између СФРЈ и СЕВ-а, на заседањима највиших и других органа СЕВ-а. Као дипломата је радио у југословенским мисијама и амбасадама у Москви (у Совјетском Савезу и Русији), Софији (Бугарска), Минску (Белорусија)[5]. После агресије НАТО-а радио је на Косову и Метохији. У Министарству спољних послова био је координатор за регионалну сарадњу, помоћник начелника за СССР и Источну Европу, директор Аналитичке дирекције у Служби за истраживање и документацију, директор Дирекције за Русију и Евроазију. Био је гостујући професор на Универзитету у Бања Луци и на Федералном универзитету у Краснојарску (Русија), професор на Факултету за дипломатију и безбедност Универзитета Унион у Београду, предавач на Факултету политичких наука у Београду, предавач на Школи за спољну трговину Привредне коморе Србије, предавач на Отвореној школи у Београду. Члан је Форума за међународне односе Европског покрета у Србији. Др Срећко Ђукић је од 2004. до 2011. године изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Белорусији, доајен дипломатског кора.

Autor: Džozef Stiglic Povez: tvrd Format: 16,5x24 Br. strana: 464 U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

RUSKO-BRITANSKI ODNOSI U CENTRALNOJ I ISTOČNOJ AZIJI! Autor je prikupio zvanična dokumenta, parlamentarne spise, političke pamflete, memorare, savremene novinske članke, kao i neobjavljene izvore iz ruskih, britanskih, indijskih, gruzijskih, uzbekistanskih i turkmenistanskih arhiva. Još od nejasnih praistorijskih vremena, ljudska vrsta je poznavala nebrojane sukobe koji su delili ljude. Ipak, usporedo s krvavim borbama, razvijala se i saradnja između pojedinaca, društvenih grupa i država uopšteno. Ova isprepletanost uzajamne odbojnosti i snošljivosti, mržnje i sklonosti, pratila je ljudska bića više do pet hiljada godina zabeležene istorije. Kao paragon ovog dijalektičkog protoka, „Veliku igru`, koju su igrale i velike evropske sile i lokalni vlastodršci u Centralnoj i Istočnoj Aziji u drugoj polovini 19. veka, istoričaju moraju da iznova ispitaju sa vremenskih, geografskih, sociopolitičkih, ekonomskih i kulturnih stanovišta. Ako bi običnog čitaoca, željnog razumevanja „tajni motiva` u pozadini istorijskih događaja, upitali da objasni kako gleda na Veliku igru, odgovor bi se lako mogao predvideti. Najverovatnije, čitaoc bi rekao da se ova definicija odnosi na geostrateško suparništvo, na prvom mestu između Britanskog i Ruskog carstva, za nadzorom nad Centralnom Azijom u devetnaestom veku, kada je, suočen s izazovom koga je ovo drugo carstvo uputilo ovom prvom, London morao upregnuti i diplomatska i vojna sredstva kako bi ostvario trosturki cilj: održati ravnotežu moći u Evropi, proširiti svoje posede u Indiji i osigurati komercijalne puteve od Sredozemlja prema Indijskom, odnosno Tihom okeanu. Knjiga dubinski posmatra Veliku igru u vezi sa razvojem rusko-britanskih odnosa tokom viktorijanskog i postviktorijanskog razdoblja. Njena svrha je da pobije mitove i ispravi očigledne nepreciznosti koje vladaju u našem razumevanju toga kako su predindustrijske države i ljudi bili uklopljeni u modernu civilizaciju zahvaljujući nadmetanju velikih sila za dominacijom u Aziji. Kratak sadržaj Uvod: Razmatranje anglo-ruskih odnosa u Aziji 1. Prolog velike igre 2. Ruski izazov i odgovor Britanije, 1856-1864 3. Put do Oxusa, 1864-1873 4. Vrhunac velike igre, 1874-1885 5. Strateški stalat, 1886-1903 6. Kraj igre Epilog EVGENIJ SERGEJEV je profesor istorije i voditelj Centra za sociopolitičke i ekonomske probleme dvadesetog veka pri Institutu za svetsku istoriju Ruske akademije nauka. Autor je knjige Ruske vojnoobaveštajne strukture u ratu s Japanom 1904.-1905.: tajne operacije na kopnu i moru. Takođe je radio i kao privremeni saradnik na Institutu Kennan pri Centru Wilson.

Oblast: Političke nauke Autor: Strani Autor:: Džozef Stiglic Žanrovi:: Politika Izdavač:: Miba Books Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Istorijski razvoj institucije konzula Istorijski posmatrano, konzularni odnosi predhodili su diplomatskim odnosima jer su se bavili materijom i problematikom trgovine, plovidbe i ekonomskim poslovima koji su bili privatnopravnog karaktera. Trgovina, plovidba i ekonomski poslovi nastali su još u starom veku između tadašnjih država Egipta, Grčke i drugih država na Bliskom istoku i Mediteranu. Pojedini autori smatraju da je institucija konzula nastala i postojala još u starom veku. Prema tim autorima, institucija konzula vodi poreklo od magistrata (koji su bili trgovačke sudije) koje su antički Grci imenovali u Egiptu u VII veku p.n.e. i koji su sudili međusobne sporove svojih državljana na osnovu sopstvenih zakona. Zatim, u antičkoj Grčkoj od VI veka p.n.e. postojali su protestati i prokseni, koji su u stvari bili posrednici u pravnim i političkim odnosima stranaca koji su živeli i radili u Grčkoj i lokalnih državnih organa. Naime, stranci u Grčkoj, kao i u ostalim državama Starog veka, nisu imali praktično nikakva prava i bili su bez ikakve pravne zaštite... nova ERISS 2022. tiraž 300 SKAJ.2

ARGUMENTI ZA EVROPSKU UNIJU! Kritičari rado opisuju Evropsku uniju kao nedemokratsku i nepopularnu, ali njihovi argumenti su prečesto zasnovani na mitovima i nesporazumima. To nam svima čini protivuslugu, a u ovom periodu nesigurnosti o budućnosti Evrope je još važnije da svi imamo jasnu sliku o najvažnijim problemima koji su u pitanju. Ova snažna knjiga razotkriva zablude vezane uz Evropsku uniju, zagovara na uverljiv i pregledan način evropsku integraciju. Pokazuje kako je Evropska unija poboljšala život Evropljana na velliki broj načina, kao i kako je Evropi dala snažnu prisutnost na međunarodnoj pozornici. Ova knjiga će sa sigurnošću prosvetliti, ali i podstaknuti debatu, a namenjena je svakome ko želi da bolje razume Evropu i shvati zašto je ona važna. „McCormickovo jasno i konkretno izlaganje o važnosti EU za sve njene države članice i građane informisaće i prosvetliti, kako euroentuzijaste tako i euroskeptike – nije moglo biti bolje vreme za novu debatu o ulozi Britanije u Uniji, koja se menja.` — John Palmer, bivši evropski urednik časopisa Guardian, osnivač i politički direktor Centra za evropske politike „Obavezno štivo za građane, stručnjake, studente i kreatore politika, koje je napisao jedan od najcenjenijih autoriteta za evropska pitanja.` — Alexander Stubb, Ministar evropskih poslova i vanjske trgovine, Finska „Glasovi skepticizma bili su sveprisutni pratilac pri izgradnji Evrope ’ujedinjene u različitosti‘ i, kako nas John McCormick podseća, tokom godina bilo je mnogo predviđanja o njenoj krizi ili smrti. Zbog svog širokog poznavanja istorije i iskustva, kao povremeni politički analitičar, itekako je svestan i prednosti i nedostataka ovog procesa i neizbežnosti perioda stagnacije i krize, ali i perioda dinamičnosti. Međutim, u pravom izazovu pokazuje skepticima i kritičarima da je priča o Evropskoj uniji pre svega priča o napretku u zajedničkom razumevanju među narodima. Pokazuje koje su prednosti saradnje i udruživanja suverenosti među narodima, kao i rasta solidarnosti i kohezije u praksi, koji bi mogli da posluže kao model za one koji traže oblik organizacije mira utemeljenog na saradnji na globalnom nivou.” — Jacques Delors, bivši predsednik Evropske komisije Kratak sadržaj Uvod Što je Europa? Europa kao mirotvorac Europa kao tržište Europa kao demokracija Europa kao zajednica Europa kao politički model Europa kao globalni igrač Kamo krenuti odavde? Dvadeset razloga zašto je Europa važna JOHN McCORMICK je profesor Politike Evropske unije na Univerzitetu u Indiani, SAD. Najpre je studirao novinarstvo, osam godina je radio u odseku za informisanje u dve ekološki interesnim grupama u Londonu, nakon čega je postao naučnik. Objavio je velik broj knjiga o Evropskoj uniji i drugim temama, uključujući knjige Razumeti Europsku uniju (sada u 5. izdanju), Evropska unija, Evropska velesila i Savremena Britanija.

Ова књига је само просто излагање главних догађаја у Европи од Версајског уговора до краја 1938. Она је преглед главних догађаја најближе јучерашњице; у њој није ништа нарочито тумачено, догађаји нису гледани ни кроз какву призму. Ако је што тумачено то је донекле израз личнога и схватања и оцена општега осећања, појава и догађаја. Сасвим природно изгледа да се тако ради, а не друкчије кад је реч о данашњици. Забележити и средити по могућству само утврђене чињенице по хронолошком реду и по спољашњој унутрашњој вези, то је био циљ ове књиге, а не што друго. Изложити чињенице какве јесу и какве изгледају у даноме часу, не генералишући, не философирајући, то је био задатак, а оно друго је остављено доцнијим покољењима . Друкчије радити значило би не давати само факта него правити пропаганду за ову или за ону тежњу спољне политике. Наша намера није била да се дижемо изнад нашега видика и уплићемо у замршену мрежу европских збивања за последњих петнаест година, коју ће имати да размрсе историчари и после триста година. У таква расматрања нисмо се смели упуштати, јер то не би била историја него расматрања без изгледа да их сви приме као тачна. Добре су оне историје садашњице које су остале на излагању факата. Разлике у материјалним погодбама и системима владавина и политике држава и народа, у њиховоме културноме, васпитноме, у њиховим схватањима живота народнога у држави — су толике и такве да се доиста о данашњим догађајима не може друкчије писати с погледом за опште одобравање. * Уговори о миру који су у овој књизи приказани уређују нову Европу. То не значи да је створено нешто нарочито ново, јер свет неће никад бити нов, свет ће се мењати споро и стално. Светски рат је имао толико важних последица, да се може сматрати као нова епизода у историји човечанства. Сваки велики рат отвара нове политичке, привредне и социјалне проблеме, а сваки уговор о миру регулише стање створено ратом. Нико озбиљан не може веровати да ће Европа политичке границе, привредни и социјални пореци, па и правни, вечито трајати. Докле људи живе биће промена; мира вечитога биће кад нестане живота; у природи је живих бића да се између себе такмиче и да ратују. Уговори о миру су нека врста рецепта и терапије које победиоци сматрају као најбоље средство да се рат прекине и да се што даље одложи време за нови рат међу побеђенима и победиоцима. Откако је света и века тако се радило свуда; у Европи од последња три века на овамо на исти начин се увек организовао мир. * Друга књига „Дипломатске историје нове Европе” излази, нажалост, после смрти њеног аутора Јована М. Јовановића. Јовановић нам је дао цео рукопис да га припремимо за штампу, — то је потребно да на крају ове књиге кажемо неколико речи највише ради објашњења зашто она излази у оваквом облику. Првобитно Јовановић је био написао Дипломатску историју од Версајског мира до 1935. године. Међутим, по нашем заједничком споразуму, он је првој књизи уметнуо и додатак (стр. 401—422) у коме је укратко приказао европске догађаје за последње 3 године (1935—1938). Исто тако су на крају књиге додати важнији уговори и главнија хронолошка дата у истом међувремену. И овој другој књизи Јовановић је намеравао да дода, код сваког одељка, преглед догађаја од 1935—1938. године. Б5 формат, тврд повез, 2023 стр.

VANJSKA POLITIKA PREMIJERA INDIJE! Ovo je prva cjelovita knjiga koja pruža uvid u međunarodne odnose Indije u doba Modija. Pod vodstvom premijera Narendre Modija, indijska je vanjska politika postala dinamičnijom i pažljivije planiranom. Tijekom njegova mandata, ostvarena su brojna prijelomna postignuća i probici koji su odreda preobrazili globalnu poziciju Indije. Njegovi napori da dosegne svaki kutak planeta postavili su snažne temelje za unaprjeđenje indijskih ekonomskih, strateških i kulturnih interesa. Jasnoća njegove vizije, njegova snažna odlučnost, srdačnost njegova osobnog stila i brzina njegovih mjera na globalnoj razini bila je iznimna i po sadržaju i po formi. Udahnuo je indijskoj vanjskoj politici novi smisao i entuzijazam. Nije nikakvo pretjerivanje reći da se „Modijev učinak“ također može osjetiti i u multilateralnim forumima kao što su Ujedinjeni narodi, G20, u domeni klimatskih promjena, i u globalnom trgovinskom sustavu, gdje se danas na Indiju gleda kao na važan čimbenik koji nosi mogućnost da postane velikom silom i faktorom rješenja brojnih problema. U pogledu svih kriza koje su zadesile međunarodnu zajednicu, kao što su terorizam, oružani sukobi, ekološka ugroza i ekonomski šokovi, g. Modi je bio vrlo uočljiv u svojim pokušajima da udruži svoje kolege svjetske vođe i pokrene zajedničku frontu. Sklapanjem novih prijateljstava i partnerstava između Indije i ključnih zemalja u različitim regijama svijeta, donio je novu nadu za mir, stabilnost i ekonomski prosperitet. G. Modija smatraju čovjekom koji sam vlastitim snagama poboljšava ugled Indije kombinacijom gospodarske diplomacije, povezivanjem s dijasporom i izgradnjom strateških odnosa s regionalnim silama. Golemi priljevi inozemnih izravnih ulaganja iz državnih investicijskih fondova zaljevskih država potvrda su sposobnosti g. Modija da pretvori mogućnosti Indije u stvarne sposobnosti. Autor, g. Sreeram Chaulia, talentirani je mladi znanstvenik koji se istaknuo kao oštroumni promatrač i komentator uloge Indije u svijetu. Njegovi brojni znanstveni i novinski tekstovi te televizijska gostovanja podučili su auditorij nekim suptilnijim aspektima vanjske politike i državništva. Ova knjiga potvrda je njegovom intelektualnom umijeću glede jedne veoma važne teme za suvremeni svijet. Velika azijska civilizacija kao što je Indija treba na svom čelu nekog tko je kadar poslati pozitivnu poruku i poduzeti odlučne mjere. Knjiga dr. Chaulije do detalja objašnjava zašto je g. Modi u ovom trenutku nasušno potreban te zašto je, u tom smislu, prava osoba na pravom mjestu koju Indija sada treba, a svijet iščekuje. SREERAM CHAULIA profesor je i dekan na Školi za međunarodne odnose Jindal pri Globalnom sveučilištu O. P. Jindal u Sonipatu u Indiji. Eklektični je politolog specijaliziran za međunarodnu sigurnost i međunarodnu političku ekonomiju. Autor je i urednik djela People Who Influenced the World (Murray Books, Adelaide, 2005.) te autor djela International Organizations and Civilian Protection: Power, Ideas and Humanitarian Aid in Conflict Zones (I. B. Tauris, London, 2011.) i Politics of the Global Economic Crisis: Regulation,Responsibility and Radicalism (Routledge, New Delhi, London i New York, 2013.). Obrazovanje je stekao na institucijama kao što su Koledž Sv. Stjepana, Sveučilište u Delhiju; Sveučilišni koledž, Sveučilište u Oxfordu; Londonska škola ekonomije i političkih znanosti, Sveučilište u Londonu te Škola za građanstvo i javne poslove Maxwell, Sveučilište Syracuse. Vodeći je kolumnist za indijske novine – The Economic Times i The Asian Age – gdje razmišlja i piše o svjetskim zbivanjima, te komentator aktualnih međunarodnih problema na radiju i televiziji u Indiji i inozemstvu. Radio je kao međunarodni civilni mirovnjak u ratnim zonama Šri Lanke i Filipina.

Marko Lopušina Ubij bližnjeg svog Meki povez Izdavač Tea books Prvo su na prostoru SFRJ počele da ratuju tajne policije podržavljenih republika, a potom same republike i države. Bio je to tihi i nevidljivi rat za običan svet, ali pouzdan simptom za političare, koji su vagali, svaki na svoj način, kako će i kada da izađu kao pobednici iz duela sa Srbima. Srpska tajna policija je progonila državne neprijatelje, kako u Srbiji, tako i u drugim republikama. To su znali samo oni koji su osetili srpski politički bič na svojim leđima. Tajnost je glavni i osnovni princip postojanja i rada svih obaveštajnih službi sveta, pa i srpske i jugoslovenske tajne policije. U toj tajni o sebi i drugima, sadržana su snaga, moć i dugovečnost državne političke policije, koja postoji na ovim našim prostorima poslednjih pedeset godina. Njen zadatak je od 1945. do početka devedesetih, a i kasnije, uvek bio da brani, štiti i čuva državu, vlast, partiju i njen politički vrh od tzv. unutrašnjeg i spoljnjeg neprijatelja. Zato su Oznu, Udbu, SDB, politički čelnici od milošte zvali „pesnica komunizma“ ili ponekad i „štit revolucije“. A u vreme Slobodana Miloševića tajna policija zvana Resor državne bezbednosti bila je njegov politički i tehnički servis. I jedna i druga policija SFRJ i SRJ koristile su svoje političke simpatizere, ali i plaćenike kao tajnu političku armiju. U Titovoj Jugoslaviji oni su bili saradnici Službe, a u Miloševićevoj paravojska. Ljudi iz podzemlja radili su i za doktora Franju Tuđmana i za Aliju Izetbegovića, a ni Milan Kučan ih nije previše mrzeo. Tako je svaka nova država dobila i nove ulične narodne heroje, svoje Arkane, Tute i Juke. Činjenica je da su jugoslovensku tajnu službu stvarali i vodili Hrvati i Slovenci, a da su njeni najrevnosniji policajci bili Srbi, samo zato što su se trudili da dokažu svoju odanost Titu i Partiji. Kao verni čuvari Broza i druge Jugoslavije, Srbi „oznaši“, „udbaši“, „debejci“, proganjali su, mnogo puta i bez suda, ne samo po principu velikog broja i velike nacije već i svesno, upravo vlastiti narod. Srbi su u drugoj Jugoslaviji bili sami sebi i goniči i progonjeni, tačnije i dželati i žrtve tajne policije. Malo je reči u našem jeziku koje tako sumorno zvuče, kao što je to reč Udba. U njoj je sadržan sav ljudski gnev i tihi otpor prema jednom delu života u komunističkoj Jugoslaviji, koji su mnogi njeni žitelji potisnuli, makar prividno, iz sećanja. Udbom i danas ljudi zovu sve jugoslovenske službe državne bezbednosti, jer žele da na taj način pokažu koliko su svesni zla koje je politička policija nanela vlastitom narodu. Prema mojim procenama, jugoslovenska tajna služba je u drugoj Jugoslaviji progonila i unesrećila najmanje pola miliona ljudi. A u trećoj još najmanje sto hiljada ljudi. Svedoci akcija jugoslovenske političke policije sećaju se Kočevja, Zelengore, crvenog terora, Golog otoka, obaveznog otkupa, Dahauskih procesa, Četvrtog plenuma, studentskih demonstracija, maspoka, liberalizma, kosovske drame, bosanskih progona, slučaja osmorice, devetog marta, zime 1996. godine, nesreće na Ibarskoj magistrali. Bile su to direktne posledice građanskog rata, među Jugoslovenima i Srbima, ali i onog neobjavljenog građanskog rata koji je kasnije vođen protiv političkih neistomišljenika. Tada su stradali pisci, umetnici, intelektualci, ali i obični ljudi. Državu i njenu Službu, kako je sami policajci zovu, to pamćenje ne služi, pa o svojim delima u ime naroda, a protiv naroda, javno nikada ne govore. Ćutanje je deo policijske tajne zakletve. Pročitane istorije Ozne, Udbe, SDB-a, KOS-a,VOS-a i SID-a, više govore o nedelima neprijatelja, nego o delima državnih čuvara Tita i druge Jugoslavije. Zato su i sve istine o jugoslovenskoj tajnoj policiji poluistine, a neke od njih, zahvaljujući lošim piscima, postale su i sumnjive legende. Namera autora ove knjige je upravo da pokuša da reši enigmu tajnih službi u SFRJ i da se, makar, na trenutak, dokopa te istine o srpskoj i jugoslovenskoj tajnoj policiji. Nema iole poznatijeg jugoslovenskog političara starije generacije, koji u svojoj uspešnoj karijeri nije prekoračio i stepenicu ministarstva unutrašnjih poslova. Biti policajac bila je čast, a poslednjih godina Jugoslavije i sramota jugoslovenskih i srpskih političara. Neki od njih su zato i skrivali te podatke iz svoje biografije. Rad u kontraobaveštajnoj i obaveštajnoj službi JNA, zatim SID-u SSIP-a i SDB-u SSUP-a, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao je često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših visokih funkcionera. U njoj su novi lideri bili ili vojskovođe ili članovi organa bezbednosti. Josip Broz Tito, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović kao obaveštajci, komandanti, ministri, ambasadori, dogurali su i do pozicije predsednika Jugoslavije, a Nikola Ljubičić do prvog čoveka u Srbiji, kao i Milan Kučan u Sloveniji. Za Oznu, Udbu, SDB odnosno RDB su radili Josip Đerđa, Janez Zemljarič, Vladimir Rolović, Svetislav Ćeća Stefanović, Franjo Herljević, Jože Smole, Milan Mišković, Josip Manolić, Josip Boljkovac. Rezidenti Kominterne bili su Josip Broz Tito, Ivo Lola Ribar, Josip Kopinič, Ivan Stevo Krajačić, Zdenka Kidrič i Andrija Hebrang. A zatim i Dušan Mihajlović, Nenad Đorđević, Jovica Stanišić, Rade Marković, Uroš Šuvaković. Osnivači Ozne bili su Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković i ruski pukovnik Timofejev. Svi su oni punih pedeset godina bili gospodari života i smrti ljudi u drugoj Jugoslaviji. Nasledili su ih u svakoj republici po jedan gospodar, pa bilo da se on zvao Kučan, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević, jer vladali su titoistički. U zavisnosti od prilika i događaja na unutrašnjoj političkoj sceni Jugoslavije, o tajnoj policiji ispredane su razne priče, koje su ponekad imale i karakter mita. Još tokom rata u narodu je rođena pošalica da „Ozna sve dozna“, koja se u srpskom žargonu održala do današnjih dana. Druga izreka, koja je postala i politički moto, glasila je „Udba je srpska sudba“. Ona je na najslikovitiji način odražavala narodno shvatanje moći i nemoći srpske, a i jugoslovenske tajne policije. Kako se kretao odnos političkih snaga između federacije, republika i pokrajina, Slovenaca, Hrvata i Srba, između vladara i posilnih, takva je bila i sudbina tajne policije i njenih funkcionera i operativaca. Međusobni obračuni, najčešće upereni protiv Srbije i srbijanskih kadrova, često su išli baš preko leđa tajnih policajaca. Poslednjih dvadeset godina, tajne službe SFRJ su čak tiho i podmuklo ratovale međusobno. Prva jugoslovenska tajna služba pravljena je po komunističko-internacionalnom receptu Moskve i NKVD-a, a rasturana je po planu vašingtonske centrale i satelita Novog svetskog poretka.

Najnovija knjiga Henrija Kisindžera O Kini predstavlja osvrt autora na svoju ulogu u razvijanju odnosa dve najmoćnije države danas: SAD i Kine. Ovo je trinaesta po redu knjiga bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona i državnog sekretara u administraciji predsednika Niksona i Džeralda Forda. Iako se njegova državna služba završila 1977, u ovoj knjizi otkrivamo da je Kisindžer služio kao emisar skoro svakog predsednika, a sve u cilju unapređivanja odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu. Tako, Kisindžer otkriva da je u Kini boravio preko pedeset puta, od vremena prvih kontakata početkom sedamdesetih godina prošlog veka – gde je zajedno sa Čouom Enlajem radio na pripremi prve posete jednog demokratski izabranog predsednika komunističkoj Kini ? pa sve do poseta organizovanih na poziv kineskih zvaničnika, gde je objašnjavao pojedine postupke američke administracije. Takođe, svoje duboko poznavanje kineske istorije i kulture koristio je i prilikom poseta Velikom zidu, gde je bio „turistički vodič“ svojim prijateljima i porodici. Iako je podeljena na 18 poglavlja, knjigu možemo podeliti na dve jasne celine. Prva predstavlja istoriju Kine, gde autor uvodi čitaoca u istorijske pretpostavke, kao i okolnosti u kojima je nastajala komunistička Kina. U nameri da objasni politiku države pred raspadom u XIX veku, Kisindžer koristi Li Hongzanga, kineskog ministara spoljnih poslova s kraja XIX veka. Suočen sa ucenama i pritiscima, daje koncesije Ruskoj carevini na železnicu na severu Kine. Na jugu je primoran da dâ na korišćenje luke kolonijalnim silama stare Evrope. Kao što je u Evropi „pronašao“ Meterniha, tako u Kini „nalazi“ Hongzanga. Kisindžer gaji veliko poštovanje prema ovim državnicima. Umeće u međunarodnim odnosima, kao i pronicljivost u sklapanju ugovara, odnosno savezništava, čine da kod Kisindžera ova dvojica zauzimaju najviša mesta na listi državnika. Možemo se čak usuditi da kažemo da Kisindžerovom egu prija poređenje sa ovim ličnostima iz XIX veka. Knjiga obiluje kratkim pasažima u kojima Kisindžer iznosi svoje stavove o demokratiji, državnom razlogu, i ljudskim pravima, kao i o razlikama i sličnosti načina razmišljanja Kineza, odnosno Amerikanaca. Za čitaoca koji nije sklon pseudofilozofskim izletima autora, tu je druga celine knjige gde Kisindžer kroz istoriju komunističke Kine iznosi anegdote s brojnih sastanaka s najvišim kineskim državnicima u poslednjih 40 godina. Tu možemo saznati kakvi su bili Mao Cedung, Ču Enlaj, Deng Sjaoping, Đijang Cemin... Nenametljiv i iznad svega nepretenciozan stil kojim je pisana knjiga omogućava čitaocu da na vrlo jednostavan način svhvati kako funkcionišu odnosi najmoćnijih ljudi na planeti. Autor nas uvodi u detalje razgovara koji se vode kad se kamere isključe, gde se u opuštenoj atmosferi razgovara o istoriji, kulturi, svakodnevenom životu, da bi se tek na čas dotakli trenutnih odnosa među državama. Podrobno i detaljno Kisindžer nam približava svaku od ovih istorijskih ličnosti, kao i lični pečat koji su ove ličnosti ostavile na njega. Kroz istorijske periode, kao i događaje koju su oblikovali modernu komunističku Kinu, autor baca svetlo i na politiku američkih predsednika. Koliko kritikuje politiku Niksonovih predhodnika, koji nisu prepoznavali suptilne poruke koje je Mao slao u nameri da uspostavi odnose sa SAD, toliko hvali predsednika pod kojim je služio. Niksonova veština u sagledavanju budućih trendova u svetskoj politici, prema Kisindžeru, graniči se s vidovitošću. Autor prepušta slavu Niksonu za uspostavljanje triangularne diplomatije, da li zbog skromnosti ili zbog obilja dokaza koji podupiru ovu tvrdnju. Na čitaocu je da proceni. Objašnjavajući postupke Kine u određenim kritičnim situacijama (sino-vijetnamski rat, nemire na Trgu Tjenanmen, krizu oko Tajvanskog moreueza, kao i kulminacijom usled bombardovanja kineske ambasade u Beogradu tokom NATO agresije 1999), Kisindžer preispituje i politiku SAD prema Kini. Autor razmatra trajnu potrebu Amerikanaca na insistiranju značaja vrednosti u odnosima među državama. Smatra da okolnosti umnogome doprinose politici, kao i odlukama koje će se donositi. Tako autor navodi upravo politiku SAD posle 1989. i događaja na Tjenanmenu, kao dobru promišljenu. Naime, politika predsednika Buša Starijeg sastojala se od uvođenja sankcija Kini i javnog kritikovanja zbog niskog stepena ljudskih prava u Kini, dok je istovremeno slao pisma i specijalne emisare u Kinu. Na taj način je zadovoljio javnost u svojoj državi koja je insistirala na oštrim rečima, dok je istovremeno ispod površine održavao žive odnose s kineskim zvaničnicima. Pokazujući na taj način da je svestan važnosti i ozbiljnosti održavanja što boljih odnosa s najmnogoljudnijom državom na svetu koja je već tada postajala i značajna ekonomska sila. A upravo predsednik Buš Mlađi kod Kisindžera dobija lovorike za svoju politiku. I pored svoje Agende slobode, Buš Mlađi, svestan važnosti strateških odnosa između SAD i Kina, prevazilazi suprostavljajuće stavove američkog misionarstva i pragmatičnog pristupa. Na kraju Kisindžer zaključuje da bi američko insistiranje na demokratizaciji Kine, konstantno podsećanje Kineza na nizak stepen ljudskih prava, s jedne strane, i stalno odbijanje Kine da prihvati bilo kakvu sugestiju Zapada, makar ona bila i prijateljska, bio put u slepu ulicu. Kao razlog za ovakvu kinesku politiku, Kisindžer pronalazi u osećaju poniženosti koji Kinezi osećaju zbog politike bespoštedne ucene koju su sprovele zapadne sile krajem XIX i početkom XX veka. U poslednjem delu knjige autor se pita da li se istorija ponavlja. U odsustvu zajedničkog neprijatelja i novim odnosm snaga koji se uspostavlja, autor se pita šta će povezivati dve sile, tačnije koji će to biti zajednički činilac koji će služiti kao faktor odvraćanja eventualnog sukoba. U nameri da dođe do odgovora, Kisindžer navodi čuveni Krouov Memorandum. Autor smatra da bi preemptivni napad SAD na Kinu bio velika greška, s nesagledivim posledicama. Kao rešenje ovog odnosa Kisindžer smatra da treba ići ka uspostavljanju pacifičke zajednice. Naravno da ovakva zajednica ne bi bila uspostavljena na vrednostima već na interesu dve najmoćnije države na svetu. Uspešan razvoj koji će doneti samo dobro ovim državama predstavlja zajednički interes. U nameri da iznedri rešenje budućih problema, Kisindžer zaviruje u prošlost i pronalazi odgovor u Koncertu velikih sila, mehanizmu toliko uspešnom u prošlosti da smatra da se njegova rešenja mogu primeniti i na probleme XXI veka.

ZIGOMAR Maskirani pravednik Navojev-Vidiž-Bogdanović *000*STRIP „Zigomar`„Zigomar protiv Fantoma“,-Bič pravde” -„Leteći Zigomar” -„Misterije Egipta”-Zigomarov drugi otac priredio: Zdravko Zupan ,predgovor: Aleksandar Zograf 2011.g Izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g ISBN 978-86-87103-36-8 crtež Nikola Navojev izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g Povez mekši karton, 179.strana, latinica, crno-bele ilustracije,veliki format: 29,5 x 21 cm, težina 670.grama stanje: vrlo očuvan strip kao nov-prednja korica ojačana ispod mekšim kartonom -sada nema opasnosti od lomljenja korica U pitanju je kolekcija stripova prvobitno objavljenih u beogradskoj štampi tridesetih godina prošlog veka. Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Zigomar je bio jedan od najomiljenijih likova masovne kulture u Kraljevini Jugoslaviji. Reklamiran je kao „vrhunac uzbudljivosti, vrhunac senzacija, vrhunac svega što je do sada stvoreno!“. Strip teoretičar Žika Bogdanović je primetio jednu interesantnu slučajnost – prva epizoda Zigomara se pojavila u štampi iste godine i meseca (maj 1939) kad i prva storija Betmena (u strip izdanju `Detective Comics`, br. 27). Iako tu uglavnom prestaju sličnosti između ova dva lika, Bogdanović zapaža da je Zigomar pre Betmena u strip uveo maloletnog pratioca (dečak Robin se pojavljuje kao nerazdvojni Betmenov sadrug tek nekih godinu dana nakon što je serijal započet) Knjiga je posvećena jednom od najznačajnijih junaka koji su se pojavili na sceni beogradskog stripa u predratno vreme, i sadrži po prvi put na jednom mestu reprintovan i kritički obrađen kompletan opus stripa o Zigomaru. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. ROĐENJE ZIGOMARA: Možda kao odjek uznemirujućih priča o supernegativcu koje su se pokazale iznenađujuće popularnim među publikom, u Francuskoj se 1909. godine na stranama časopisa `La Matin` pojavio Zigomar, palp roman u nastavcima, čiji je autor bio Léon Sazie. Zigomar je predstavljen kao maskirani odmetnik, čiji je zaštitni znak bilo slovo Z koje je urezivao na mestu zločina, a uzvik po kojem se njegova banda raspoznavala bilo je: `Z je život ! Z je smrt!`, nakon čega su postavljali ruke u obliku ovog slova. Jedan od zanimljivih psiholoških fenomena bila je prikrivena ili otvorena očaranost publike negativnim junakom i njegovom moći da pobeđuje društvene norme. Zigomar je predstavljen kao vođa romske bande (čak i njegovo ime dolazi od unatraške pročitane reči `Ramogiz`, „Knjiga je opremljena obimnim tekstom istoričara stripa, Zdravka Zupana, o ljudima koji su radili na stvaranju Zigomara. U izdanju se nalaze sve epizode sabrane u veoma interesantno i uzbudljivo delo, koje je potpuno u skladu s onim što se dešavalo po pitanju stripa u celom svetu. Glavni junak je maskirani pravednik koji nastoji da izbavi ugrožene od strane sveprisutnog i opasnog zla koje vlada svetom. On želi da ostane anoniman, iza maske, što je i prepoznatljiv stil tadašnjeg američkog stripa. U nekim od stripova prikazan je susret Zigomara i američkog junaka Fantoma, nekada protivnika, a nekada saradnika, koji sebe vide kao borce protiv zla. Priča kaže da su počeli da se bore, zato što su ih zavadili indijski fakiri. Ono što je posebno interesantno u vezi Zigomara je to da je on decenijama bio zaboravljen i da je Zdravko Zupan godinama sakupljao originalna izdanja i crteže, koji su posetioci imali priliku da vide izložene večeras. Kroz sav taj detektivski rad on ustvari nastoji da rekonstruiše jedan veoma bitan period za naš strip. Silom prilika Zigomar je prestao da se izdaje u štampu pre početka Drugog svetskog rata i zato je u velikoj meri bio zaboravljen.” Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Sabrane epizode Zigomara – maskiranog pravednika, superjunaka srpskog stripa iz tridesetih godina prošlog veka, koje je upravo objavio Kulturni centar Pančeva, pojavljuju se pred čitalačkom publikom u pravom trenutku. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. Treba pomenuti da se Zigomar pojavljuje istovremeno sa klasičnim junacima ovog žanra, samo tri godine nakon Fantoma, a istovremeno sa Betmenom (maja 1939) i da je prvi superheroj koji dobija maloletnog pomoćnika, kineskog dečaka Či-Janga. Ovo `izdanje na koje se dugo čekalo` priredio je Zdravko Zupan, koji je i pisac propratnih tektova o autorima, a predgovor je napisao Aleksandar Zograf (Saša Rakezić). Zigomar, maskirani junak, nastao je po scenariju Branka Vidića, poznatijeg kao Brandon Vid po čijoj je ideji Nikola Navojev 1939. nacrtao prvu epizodu stripa. Zigomar je reklamiran kao tajanstveni pustolov i branioc slabih i predstavljao je odgovor redakcije “Mikijevog carstva“ na lik popularnog Fantoma koji je u to vreme objavljivala konkurentska kuća “Mika miš”. Priređivač knjige “Zigomar - maskirani pravednik”, Zdravko Zupan, najznačajniji je istoričar stripa iz ex-Yu regiona, smatra Saša Rakezić. - Zdravko Zupan je prisutan na našoj sceni već više decenija, pre svega kao istoričar, koji detektivskim radom sakuplja informacije u vezi sa istorijom stripa na teritoriji čitave negdašnje Jugoslavije, kazao je Zograf. Rakezić je učestvovao u izradi ove knjige i autor je predgovora. Interesantno je da je reč o stripu koji je kvalitetom bio u skladu sa stripovima objavljivanim u to vreme na Zapadu, kaže on. - Iste godine i iste nedelje pojavili su se maskirani junak Zigomar u Srbiji, i maskirani junak Betmen u Americi, dodao je Zograf. - Zigomar nosi masku preko lica, na ruci prsten sa ugraviranim slovom “Z”, poput Fantoma koji na ruci nosi prsten sa ugraviranom mrtvačkom lobanjom. Prsten kao nekakav pečat ostavlja žig na licu negativca koga on potkači. Kao i u slučaju Fantoma, mi u stvari ne znamo ko je Zigomar. Nesumnjivo je da je on najpopularniji junak, nastao na prostorima bivše Jugoslavije između dva svetska rata, objasnio je Zdravko Zupan. Građu za ovu knjigu Zdravko Zupan prikupljao je decenijama. - Kada sam se ozbiljnije zainteresovao za strip, krajem šesdesetih, bilo je nemoguće doći do primeraka lista “Mika miš” i “Mikijevog carstva” jer Narodna biblioteka je izgorela do temelja 1941. u nacističkom bombardovanju. U toku rata je počela njena obnova ali strip je bio u zapećku, tako da Narodna biblioteka ni danas nema komplet “Mikijevog carstva”, dodao je Zdravko Zupan. Uprkos značaju stripa o Zigomaru, zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata, decenijama je bio zaboravljen a tek sedamdesetih godina ponovo je reprintovan u našoj zemlji. - U ovoj knjizi, koja se pojavila u našem gradu, prvi put su sakupljene sve epizode Zigomara i objavljeno je nekoliko tekstova koji se bave istorijom ovog stripa, dodao je Zograf. Publika je bila u prilici da vidi izložbu originalnih tabli autora Nikole Navojeva i Dušana Bogdanovića, s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina. A slikar Uroš Đurić koji se popularnom kulturom bavi dugi niz godina, za ovu priliku prikazao je jedno svoje delo inspirisano Zigomarom. - Bilo je zanimljivo da vidimo kako ovaj strip utiče, ne samo na one koji se bave istorijom stripa, već i na ljude koji se na jedan veoma živ način bave popularnom umetnošću u ovoj sredini, rekao je Zograf. U razgovoru o fenomenu Zigomar, Zdravko Zupan i Saša Rakezić pokušali su da objasne značaj koji ovo ostvarenje ima u sferi popularne kulture ovih prostora, kao i njegovu percepciju u svetu. Već tridesetih godina, jedna od bitnijih knjiga kuvarskih recepata u Francuskoj, zabeležila je recept za Zigomar – tortu. Organizatori GRRR! Programa pronašli su ovaj recept, napravili tortu i podelili je sa posetiocima. (Sa portala RTV Pancevo, autor priloga: Aleksa Vukelic, postavljeno 24.12.2011.)