Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Kornvol - Kenjon - Kregel - Ajhner - Balcezan - Pajper - Slavinjski - Frojd - Zizek ... Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije.[1] Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda.[2] Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku - onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu).[3] Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije.[4] Glavni članak: Treći program Radio Beograda Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković.[5] Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu.[6] Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju[3] od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo.[7] Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922-1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević.

SALJEM POUZECEM POUZDANIM CLANOVIMA ODLICAN FILTER ZA OTKLANJANJE SVIH RADIO SMETNJI PROFI VERZIJA SA PREKIDACEM ULAZ - IZLAZ 220 VOLTI VELICINA KUTIJE ~ 31cm X12cm X 10cM

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga eseja, publicističkih tekstova, dnevničkih zapisa, priča i crtica, ovog plodnog pisca predstavlja gotovo savršeni uvid u njegovu intimnu radionicu, ali istovremeno i duhovit književni snimak zemalja Srednje Evrope, priču o iskušenjima njenih žitelja, ideološkim promenama i svim paradoskima tranzicije. „Živimo u lažnim državama, državama operetama...“ počinje autor, secirajući oštrim intelektualnim skalpelom stvarnost oko nas. Peter Esterhazi (Budimpešta, 1950), romansijer, esejista, pripovedač. Jedan od vodećih savremenih evropskih pisaca, preveden na većinu svetskih jezika. Potiče iz najslavnije mađarske aristokratske porodice koja je vekovima davala grofove, kardinale i biskupe i presudno uticala na mađarsku i dugo vremena austrougarsku politiku. Prvi Esterhazi koji, poput njegovih predaka, nije rođen kao grof. O gotovo osam vekova svoje porodice Esterhazi je napisao obimni roman Harmonia caelestis, na kome je radio nepunih deset godina, da bi posle šokantnog otkrića da je njegov otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima i mađarske komunističke policije napisao nastavak ovog romana Ispravljeno izdanje. Esterhazijevoj porodici je u komunističkoj Mađarskoj konfiskovana celokupna imovina, da bi 1951. godine bila deportovana u unutrašnjost zemlje, gde Esterhazijev otac, doktor prava, okopava kukuruz na državnom poljoprivrednom imanju. Tek 1956. porodici Esterhazi je dozvoljen povratak u Budmpeštu, gde Esterhazi pohađa prerstižnu i poslednju nezatvorenu crkvenu gimnaziju. Jedno vreme je aktivno igrao fudbal. Peter Esterhazi je završio studije matematike. Samo nekoliko godina je radio u svojoj struci, u matematičkom institutu u Budmipešti. Od 1978. godine je profesionalni pisac. Najznačajnija dela: Proizvodni roman (1979), Visak (1981), Ko garantuje bezbednost ove dame (1982), Taljigaši (1983), Mala mađarska pornografija (1984), Pomoćni glagoli srca (1985), Uvod u lepu književnost (1986), Dvanaest labudova (1987), Knjiga o Hrabalu (1990), Iz kule od slonovače (1991), Čudesni život ribice (1991), Pogled grofice Han-Han. Nizvodno Dunavom (1992), Zapisi jednog dušebrižnika (1994), Oproštajna simfonija (1994), Jedna žena (1995), Močvarni petlić (1996), Harmonia caelestis (2000), Ispravljeno izdanje (2002), Sloboda je težak otrov (2003), Nemačka u šesnaestercu (2006), Ništa od umetnosti (2008), Veče (2010). Zajedno sa mađarskim nobelovcem Imreom Kertesom, napisao je knjigu Ista priča (1993) koja sadrži dve pripovetke: Kertesov Zapisnik i Esterhazijev Život i književnost. Peter Esterhazi je dobitnik niza mađarskih i međunarodnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se nalaze Košutova nagrada, Nagrada „Šandor Marai“, Nagrada „Vilenica“, Herderova nagrada, Austrijska državna nagrada za književnost, Bjornsonova nagrada, Legija časti u oblasti književnosti umetnosti i književnosti, Nagrada za mir nemačkih izdavača i knjižara. Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, Akademije umetnosti u Berlinu, kao i Evropske akademije nauka, umetnosti i književnosti. Živi u Budimpešti....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od četiri musketara kubizma - Braka, Grisa, Ležea i Pikasa - Huan Gris je bio najposvećeniji i najtemeljniji predstavnik ovog slikarskog pravca. U ovoj knjizi su sabrani njegovi tekstovi u kojima Gris obrazlaže kubističke postupke i njihova značenja. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom se nalazi esej Danijel Anrija Kanvajlera, istoričara umetnosti, najvećeg trgovca slikama njegovog vremena i jedne od najvažnijih ličnosti umetničkog Pariza uoči Prvog svetskog rata, u kome on objašnjava i tumači Grisovo delo i kubistički umetnički eksperiment koji je svesrdno pomagao i branio od čestih napada. U drugom delu knjige nalazi se čuveno Grisovo predavanje “Mogućnosti slikarstva” održano na Sorboni 1924. godine, kao i niz drugih njegovih autopoetičkih zapisa iz periodike i prepiske. U uvodu za zbirku Grisovih tekstova, Kanvajler je napisao: “Pikaso mi jednog dana pred slikom Huana Grisa reče, mnogo godina posle Grisove smrti: ‘Lepo je imati slikara koji je znao šta je radio.’ Za tu lucidnost Huana Grisa, koju je Pikaso potvrdio, i o kojoj i svedoče njegova pisma, naći ćemo još jedan primer u ovim zapisima koje je sam Gris redigovao za objavljivanje.”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Petrović (Svrljig, 3. februar 1940[1] — 3. jul 2022[2]) bio je srpski filozof, kulturolog i naučnik, redovni profesor estetike Filološkog fakulteta u Beogradu. Biografija Studirao je filozofiju na Filozofskom fakultetetu u Beogradu. [1]Od 1969. godine radio je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde 1982. godine dobija zvanje redovnog profesora. Predavao je Kulturologiju, Uvod u estetiku i Kulturnu istoriju Srba. Doktorsku titulu dobio je 1971. godine za tezu o Šelingovoj estetici, mitologiji i filozofiji.[1] Kao gostujući profesor predavao je i na Ljubljanskom univerzitetu (1975—1978), na Filozofskom fakultetetu u Nišu (1971—1981), na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je od 1985. do 1988. predavao Estetiku. Bio je član AICA, glavni i odgovorni urednik časopisa Etno-kulturološki zbornik, član redakcije Rečnika pojmova iz likovne umetnosti pri SANU. Za svoj naučni rad dobio je priznanja: Veselin Masleša u Sarajevu 1989. godine, nagradu Saveza jugoslovenskih izdavača 1989. godine, Laza Kostić u Novom Sadu 1997. godine.[3] Najznačajnim njegovim delom smatra se Kulturologija, izdata u Beogradu 2000. godine.[3] Bio je predsednik upravnog odbora Etno-kulturološke radionice osnovane 1994. u Svrljigu.

Nova, nekorišćena Bossuet, Jacques-Bénigne, 1671-1704 Rasprava o opštoj istoriji / Žak Beninj Bosije preveo s francuskog Slobodan Damnjanović Jezik srpski Godina 2015 Izdanje 1. Deretino izd. Beograd : Dereta, 2015 (Beograd : Dereta) Fizički opis 429 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Damnjanović, Slobodan Biblioteka Filozofija / Dereta, Beograd Prevod dela: Discours sur l`Histoire universelle / Jacques-Bénigne Bossuet Tiraž 1.000 Str. 5-34: Predgovor / Slobodan Damnjanović Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Istorija, opšta Filozofija istorije Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filozofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filozofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje je bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l`Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava, dužnosti i kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, detaljno opisujući uzroke njihovog pada nastoji da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. ******* Žak Beninj Bosije (Jacques-Benigne Bossuet), rođen je u Dižonu 1627. godine. Školovanje je započeo u jezuitskom koledžu u rodnom gradu, a završio ga u Kolež de Navar u Parizu. Godine 1652, hijerotonisan je i postavljen za sveštenika Sarbura, u dijecezi Meca. Tamo je ostao do 1659, i postao poznat po svojim propovedima i polemikama protiv demonstranata. Od 1659. do 1669, kada je postavljen za episkopa Kondona, živi u Parizu. Tokom tog vremena postao je poznat po brojnim propovedima i po nekoliko posmrtnih beseda; to je period njegovih velikih govorničkih uspeha. Godine 1670. postavljen je za vaspitača prestolonaslednika i na tom poslu u svojstvu pedagoga radio je do 1680. U međuvremenu je izabran za člana Francuske akademije. Godine 1681. postavljen je za episkopa Moa. Od tada pa do smrti, osim poslovima vezanim za vođenje svoje dijeceze, on se bavi propovedima, objavljuje knjige, polemiše sa protestantima, piše o pozorištu itd. Umro je 1704. godine, ostavljajući iza sebe impozantno delo koje obuhvata propovedi, posmrtne besede, rasprave sastavljene radi obrazovanja prestolonaslednika, polemička dela, pa čak i stihove.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ratibor Rajko Đurđević (engl. Ray Jurjevich; Ristovac, 24. avgust 1915 — Beograd, 31. maj 2011) bio je srpski psiholog i književnik. Osnovao je i vodio izdavačku kuću „Ihtus – Hrišćanska knjiga”. Biografija Ratibor Đurđević je pripadao Bomogoljačkom pokretu, učestvovao u borbi protiv Konkordata, te bio sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi. Do 1943. godine bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada Nedićeve Srbije. Studije šumarstva u Beogradu nastavio je u Edinburgu, gde je diplomirao pre Drugog svetskog rata. Magistrirao je na Džordž Vilijams Koledžu Hrišćanske zajednice mladih ljudi u Čikagu. Doktorat iz kliničke psihologije odbranio je na Univerzitetu u Denveru 1958. godine. Radio je kao psiholog u školi za maloletnice u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru sve do 1973, kada je zasnovao privatnu praksu. Diplomu medicinskog fakulteta stekao je na Bečkom univerzitetu na studijama logoterapije, koje je vodio njen osnivač, profesor Viktor E. Frankl. Iz Udruženja američkih psihologa istupio je zbog svog protivljenja njihovom stavu o homoseksualnosti. U Srbiju se vratio 1992. godine. Bio je oženjen Verom, kćerkom Mihaila Olćana. Preminuo je 31. maja 2011. godine. Sahranjen je 2. juna u porodičnoj grobnici na Topčiderskom groblju. Opelo i oproštajni govor održao je sveštenik Žarko Gavrilović...

PLCC 44 na DIP 40 - 44-pinski SMD na DIP adapter. Ovaj adapter vam je neophodan u slučaju da imate serijski EEPROM ili drugo memorijsko kolo u PLCC44 kućištu koje treba reprogramirati, a programator sa kojim radite poseduje podnožje za kola koja su u DIP kućištu. Nema potrebe za lemljenjem kola, već se ono lako postavlja i vadi iz adaptera. Adapter poseduje kvalitetne kontakte, tako da se ostvaruje siguran kontakt sa pinovima kola koje postavite u njega.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Kožev (francuski: Alekandre Kojeve, ruski: Aleksandr Vladimirovič Koževnikov) - ruski filozof, pre svega usredsređen na dela Hegela i Karla Marksa. Prema nekim od njegovih tumača, Kozhev je najveći Hegelov tumač u dvadesetom veku. Njegov rad snažno je uticao na francusku filozofiju dvadesetog veka i na njegovog učenika, američkog filozofa Alaina Blooma, i indirektno uticao na neoliberalizam i savremenu američku filozofsku misao. Kao birokrata u francuskoj vladi učestvovao je u stvaranju Evropske ekonomske zajednice. Kozev je rođen u Rusiji u bogatoj i uticajnoj porodici. Školovao se u Berlinu i Hajdelbergu u Nemačkoj. Tamo je završio doktorsku disertaciju o pogledima ruskih filozofa na religiju, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Tokom ovog perioda, Martin Heidegger i Vladimir Solovjov imali su snažan uticaj na mladog Kozheva. Kozhev je veći deo svog života proveo u Francuskoj. U periodu između 1933-1939, Kozhev je održao seriju predavanja o Hegelovoj fenomenologiji duha. Posle Drugog svetskog rata radio je u francuskom Ministarstvu ekonomije i postao jedan od glavnih kreatora zajedničkog evropskog tržišta koje će se vremenom transformisati u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) .U kasnijim godinama Kozhev je više puta ponovio stav da ono što je u vreme Mark, poznat kao evropski proletarijat, više ne postoji, pa tako bogati Zapad mora velikim zemljama u razvoju da pomogne zemljama u razvoju da prevaziđu rašireno siromaštvo. Kozhev je bio izuzetno obrazovan čovek. Kaže se da je savladao jezike kao što su sanskrit, kineski, tibetanski, kao i francuski, nemački, ruski, engleski, hebrejski, latinski i klasični grčki. Takođe ga je zanimala umetnost, a dopisivao se sa svojim ujakom, poznatim apstraktnim umetnikom Vasilijem Kandinskim, za čiji je rad 1936. napisao uticajan esej.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je srpski esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Charles William Morris (23. svibnja 1901. - 15. siječnja 1979.) bio je američki filozof i semiotičar.[1] Rani život i obrazovanje Sin Charlesa Williama i Laure (Campbell) Morris, Charles William Morris rođen je 23. svibnja 1901. u Denveru, Colorado. Morris je kratko pohađao Sveučilište Wisconsin, a kasnije je studirao inženjerstvo i psihologiju na Sveučilištu Northwestern, gdje je diplomirao s B.S. 1922. Iste godine upisao je Sveučilište u Chicagu gdje je postao doktorand filozofije pod vodstvom Georgea Herberta Meada. Morris je dovršio disertaciju o simboličkoj teoriji uma i doktorirao. sa Sveučilišta u Chicagu 1925. Karijera Nakon što je diplomirao, Morris se okrenuo predavanju, prvo na Sveučilištu Rice, a kasnije na Sveučilištu u Chicagu. Godine 1958. postao je znanstveni profesor na Sveučilištu Florida. Među njegovim studentima bio je semiotičar Thomas A. Sebeok. Godine 1937. Morris je predsjedao Zapadnim odjelom Američkog filozofskog udruženja i bio je član Američke akademije znanosti i umjetnosti. Morris je bio instruktor filozofije šest godina od 1925. do 1931. na Sveučilištu Rice u Houstonu, Texas.[2] Nakon što je napustio Rice, bio je izvanredni profesor filozofije na Sveučilištu u Chicagu od 1931. do 1947. Morris je postao profesor predavanja na Sveučilištu u Chicagu 1948., zauzimajući to mjesto do 1958. kada je dobio ponudu za posebno imenovanje kao profesor istraživanja na Sveučilište u Floridi, gdje je ostao do svoje smrti. Tijekom svog boravka na Sveučilištu Rice, Morris je napisao i branio svoju filozofsku perspektivu poznatu kao neopragmatizam. Također je radio i objavio Šest teorija uma.[3] Na kraju svog mandata u Riceu, Morris se vratio na Sveučilište u Chicagu. U ranim 1930-ima, odjel za filozofiju Sveučilišta u Chicagu bio je nestabilan, ali usred promjena i teških ekonomskih vremena, Morris je smatrao da će filozofija poslužiti kao baklja koja će osvijetliti put do spašavanja svjetske civilizacije.[3] Morris se nadao da će osnovati institut za filozofiju na Sveučilištu u Chicagu, ali njegovi pokušaji da uvjeri predsjednika sveučilišta u takav pothvat bili su neuspješni.

Bela Hamvaš: SCIENTIA SACRA 1 – Duhovna baština drevnog čovečanstva 2 Dobro očuvano. Autor - osoba Hamvaš, Bela, 1897-1968 = Hamvas, Béla, 1897-1968 Naslov Scientia sacra I : duhovna baština drevnog čovečanstva. 2 / Bela Hamvaš ; preveo Sava Babić Jedinstveni naslov Scientia sacra. srpski jezik Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 1999 (Beograd : Dereta) Fizički opis 286 str. : autorova slika ; 17 cm Drugi autori - osoba Babić, Sava, 1934-2012 = Babić, Sava, 1934-2012 Dúl, Antal Zbirka ǂBiblioteka ǂKontinent Hamvaš ; ǂkolo ǂ1, ǂknj. ǂ2 Napomene Prevod dela: Scientia sacra / Hamvas Béla Str. 273-286: Apsolutna struktura / Antal Dul „Knjiga Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva 1, objavljena je 1999. godine (Dereta, Beograd), i, za razliku od dela Scientia sacra II, nema pogovora, niti predgovora. Mislim da bi svaki predgovor/pogovor zaista bio suvišan, i da je preporučljivo da čitalac direktno „uroni” u ovo vredno štivo. Ničija objašnjenja, niti kritike, ne bi mu pomogla da bolje shvati i prihvati najviša iskonska znanja o vlastitom postojanju i bivstvu, koje je više od života. Sačinjena je od tri dela: 1. BAŠTINA 2. ARHAIČKI ČOVEK 3. KULT I KULTURA. Svaki deo ima po šest povezanih celina, a svaka celina po šest „tema”. Celine koje čine pojedine delove su: BAŠTINA: 1) Zlatno doba i apokalipsa, 2) Budnost, 3) Bivstvo i život, 4) Učitelj Života, 5) Tri izvora, 6) Baštine. ARHAIČKI ČOVEK: 1) Čovek po Vedanti, 2) Šruti i smriti, 3) Praslike, 4) Stanice ljudskog bivstva, 5) Žena, 6) Drevna antropologija. KULT I KULTURA: 1) Drevna i nova kultura, 2) Indijanska priča, 3) Aša, 4) Alhemija, 5) Metafizika joge, 6) Šekina. (Zoran Tucaković) Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897 – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti. Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988) Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) MG71

NEVIDLJIVO ZBIVANJE SILENTIUM - Bela Hamvaš Na koncu o onima koji su situaciju shvatili na prvi pogled. Pre svih Kjerkegor i Niče. Zatim, malena družina: Fažo, Mereškovski, Panvic, Evola, Berđajev, Valeri, Ortega, Jaspers. Ni po redosledu nisu kompletni. Ono što su videli bilo je sledeće: masa koja se do tada nalazila dole probila se u više društvene slojeve. Ovaj put, ne kao ranije u doba seobe naroda, varvarin nije napao razvijenog i uzvišenog čoveka izdaleka i spolja, nego odozdo i iznutra. Nesvesno se nalazi u samom čoveku, ono je izbilo i u samom društvu se nalazi masa koja se probila. To je nova seoba naroda, vertikalna provala varvarstva. Antihrist je apersonalna neminovnost koja gazi. Anonimni užas, kao što je, na primer, birokratija ili tehnokratija, ili mora, užasan fakat pred kojim se nalazimo bez odbrane, ne zato što je nezavisan od nas nego što to nepostojanje mi ostvarujemo i mi pravimo i mi održavamo i mi se privijamo uz njega. Nijednog trenutka nije pravi. Jedino je božije pravo. The divine is only real. Antihrist je fikcija bez tela i bez duše i bez duha − Šeststo šezdeset i šest. To je ono što postoji sada i danas. Živimo u toj neistini. To je poslednje razdoblje Apokalipse, pojava bezličnog terora, svi drhte, pa ipak je tu i fakat je i svi to rade. Ništa, pa ipak je fakat. Niko to ne može pretvoriti u ličnost. Pa ipak je tu. (Bela Hamvaš) Sava Babić (prevod) Izdavač: Sjećanje Banja Luka 1997 Roden 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovackoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti madarski i nemacki. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i casopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznacajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Sve što čovek čini ili može da učini zavisi od stvarnosti, smešten je u nju i nikada iz nje ne može ispuniti. Jedino je umetnost iznad stvarnosti, u stanju da je `menja`, da tvori, da stvara. Umetnost je magija : slika, vajarsko delo, pesma uvek su prisustvo transcendentnog, a to da je `umetnost metafizička delatnost života` znači: ne toliko s one strane fizike, koliko s ove strane fizike život čoveka u svakom slučaju biće onakav kakvim ga čini umetnost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malkice ostecena u vrhu, ali nista strasno! Sve ostalo uredno! Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka. Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea, sadržanom u spisu Knjiga Tao Te, koji se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline. Laozi (takođe poznat kao Lao Cu ili Lao Ce;[1] kin. 老子, pin. Lǎozǐ: doslovno Stari Učitelj; 6. ili 5. vek p. n. e. — oko 531. p. n. e.) bio je stari kineski filozof i pisac. On je ugledan autor Knjige puta i vrline,[2] osnivač filozofskog taoizma i božanstva u verskom taoizmu i tradicionalnim kineskim religijama.[3] Prema delu Povesni zapisi, živeo je kao pustinjak i učitelj.[4] Laozi je tema mnogih kineskih predaja. Religijski daoizam ga poštuje kao božanstvo. Smatra se da je Laoziovo prezime bilo Li (李, pinjin: Lǐ), lično ime Er (耳, pinjin: Ěr, bukv. uvo), a nadimak Bo Jang (伯阳, pinjin: Bó Yáng). Njegovo posthumno ime bilo je Dan (聃, pinjin: Dān). Ime Laozi je zapravo počasna titula: Lao (老, pinjin: Lǎo) znači stari, a titula Ce (子, pinjin: zǐ) se dodavala u znak poštovanja uz prezime velikih učitelja (npr. Kung Ce, Meng Ce, Džuang Ce, Gung-sun Lung Ce i dr.) tako da se titula Laozi može okvirno prevesti kao stari učitelj. Laozi je poznat i pod sledećim imenima: Stari Dan (老聃) Stari plemeniti gospodin (老君, pinjin: Lǎo Jūn) Stari plemeniti gospodin Li (李老君, pinjin: Lǐ Lǎo Jūn) Krajnja uzvišenost ili Preuzvišeni plemeniti gospodin (太上老君, pinjin: Tàishàng Lǎo Jūn) Pod poslednjim je imenom prihvaćen kao najviše daoističko božanstvo sa nebesa Uzvišene čistote. Biografija O Laoziu kao istorijskoj ličnosti nema pouzdanih podataka. Prema predanju, Laozi rođen je u državi Ču, u južnom delu današnje provincije Hunan, a bio je stariji savremenik Konfucija, koga je, po pričama, poučavao u izvođenju ceremonija.[5] Tradicionalno, prihvata se da je živeo u VI veku pre nove ere, ali ga savremeni naučnici smeštaju u IV vek pre nove ere, u period Zaraćenih država. Sve što se zna o njemu je iz kineske tradicije i iz njegove biografije u Istorijskim zapisima Sima Ćena, koji su pisani od 109. p. n. e. do 91. p. n. e.. Prema ovim izvorima, radio je kao arhivar u Carskoj biblioteci dinastije Džou u Luojangu, tadašnjoj prestonici Kine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Dušan Pajin (Beograd, 1942) srpski je filozof i estetičar, profesor univerziteta. U svom naučnom radu bavi se prevashodno umetnošću, filozofijom i kulturom dalekog Istoka. Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1968, a doktorirao u Sarajevu 1978. godine. Prve tekstove počeo da objavljuje 1963. u Studentu (likovne kritike i eseje). Od tada objavio više od 500 bibliografskih jedinica — studije, članke, kritike i prikaze — u našim i stranim časopisima (Engleska, SAD, Kina, Francuska itd), kao i dvanaest knjiga iz oblasti istorije kulture i filozofije umetnosti, kao i zbirku poezije na kineskom. Priredio je 12 knjiga, uključujući „Antologiju jugoslovenske poezije“ - 1950-95 (objavljena kineskom – 1997, Tajpej, 1998, Peking). Bavi se i slikarstvom.[2] Radio je kao urednik u „Nolitu“, u više biblioteka (Filozofska, Psihološka, Sve o svemu) (1978-1994). Bio je i glavni urednik časopisa Kulture Istoka (1983-1992). Od 1994. je vanredni profesor a u periodu 1999-2009, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu za predmet Filozofija umetnosti. Od 2009. godine je u penziji. Kao gostujući profesor predavao je na Filozofskom fakultetu u Nišu i Sarajevu (1980-1983) i na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu (1992-2001). Od 2003. do 2009. na engleskom predavao izborni kurs „Evropska kultura - prošlost, sadašnjost, budućnost” na međunarodnim postdiplomskim studijama pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Svetskim kongresima estetike sa referatima (Notingem 1988, Lahti - Finska, 1995, Tokio 2001) kao i u brojnim drugim konferencijama u Srbiji i inostranstvu (Nju Delhi, Hamburg, Beč, Sere, Tajpej, Hong-Kong, London - Oksford, Sijetl, Ralej itd). Redovan je gost kulturnih programa na radiju i televiziji. Predavač na javnim tribinama u Beogradu i drugim gradovima, a sarađivao je i u dnevnoj štampi. Član je Estetičkog društva Srbije. Govori, čita i piše na engleskom, a pohađao je i tečajeve kineskog i sanskrta. Živi u Beogradu. Bibliografija Objavio je sledeće knjige: Druga znanja: eseji o indijskoj meditativnoj tradiciji (Beograd, 1975), Ishodišta Istoka i Zapada (Beograd, 1979), Filozofija upanišada (Beograd, 1980, 1990), Tantrizam i joga (Beograd, 1986), Okeansko osećanje (Beograd, 1990), Vrednost neopipljivog (Beograd, 1990), Wen-hsing ti pien-yuan (Tajpej, 1992, Peking, 1993), Otelovljenje i iskupljenje (Beograd, 1995), Unutrašnja svetlost: filozofija indijske umetnosti (Novi Sad, 1997), Filozofija umetnosti Kine i Japana : druga zemlja drugo nebo (Beograd, 1998), Pajin, Dušan i Aleksandar Marinković, Put zmaja: rečnik taoizma (Beograd, 2004), Lepo i uzvišeno: filozofija umetnosti i estetika — od renesanse do romantizma (Beograd, 2005), Stvaranje i isijavanje: filozofija umetnosti u antici, helenizmu i srednjem veku (Beograd, 2006), Zen: učenje, praksa, tradicija, savremeni uticaji (Beograd, 2012), Za bolji svet: dela velikana kulture u 20. veku (Banja Luka, 2013), Joga — duh i telo: tradicija i prakse u 21. veku (Beograd, 2014), Za svečovečansku zajednicu: Dimitrije Mitrinović (1887–1953) (Beograd, 2016)

LUDVIG VITGENŠTAJN LISTIĆI Priređivači - G. E. M. Enskom i G. H. fon Vrikt Prevod - Božidar Zec Izdavač - Fedon, Beograd Godina - 2007 192 strana 20 cm Edicija - Daimon ISBN - 978-86-86525-05-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Pisati znači neprestano dodavati i dodato izbacivati, krojiti i skrojeno prepravljati. Učinak te neprestane igre pisanja i brisanja jeste, naravno, knjiga. Ali šta raditi sa odbačenim delovima, sa izostavljenim odlomcima, sa odbačenim idejama, sa onim materijalom koji nije ušao u knjigu, a u kojem se, ponekad, mogu skrivati čitava nova dela? Taj materijal Ludvig je Vitgenštajn ubacivao u posebnu kutiju s natpisom „Listići“ – prvi fragment, kako je utvrđeno, potiče iz 1929. godine – da bi u toj kutiji, zapravo, ostao do kraja njegovog života. Na tim listićima pisao je Vitgenštajn i nacrte za buduće tekstove, beležio je ideje, ili uobličavao male, prodorne celine, koje se drže i same za sebe. Ali kada se papirići – kao da sastavljamo slagalicu bez unapred datog modela – poređaju na jedan od mogućih načina, onako, recimo, kako su ih poređali priređivači ove knjige (što znači da je moguć i drugačiji raspored), dobija se začuđujuće delo u kojem fragment dominira, ali delo za koje se jasno vidi da ju je pisala jedna ruka sa svim bogatstvom svojih ideja, strasti i opsesija.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ludwig Wittgenstein Gertrude Elizabeth Margaret Anscombe Georg Henrik von Wright

Futuristi 20. veka bili su skloni vrlo optimističnom predviđanju budućnosti. Teoretičari su mislili da ćemo produžiti životni vek na 150 godina, da ćemo kraće raditi, kao i da ćemo upravljati privatnim avionima iz svojih domova. ... To nije pretpostavio ni Maršal Makluan, ali je za razliku od svojih kolega bio nešto bliži istini. Godine 1962, autor i teoretičar medija predvideo je da ćemo imati internet. To je bila godina kada je Makluan, profesor engleske književnosti, napisao knjigu pod imenom “Gutenbergova galaksija” u kojoj je primetio da se ljudska istorija može podeliti na četiri poglavlja: akustičko doba, književno doba, doba štampanja i tada u začetku elektronsko doba. Makluan je verovao da će novo doba biti dom za ono što je nazvao “globalno selo” - prostor u kojem tehnologija širi informacije svuda i sa svima. Pogledajte i Ejda Lavlejs, žena koja je živela u XIX veku - tvorac prvog kompjuterskog programa “Od pojave telegrafa i radija, planeta se prostorno ograničila u jedno veliko selo. Tribalizam je naš jedini izvor od elektromagnetskog otkrića. Prelazak sa printa u elektronske medije znači da smo dali oko za uvo”, beleži Maršal u svojoj knjizi “Razumevanje medija”. Međutim Makluan se nije bavio isključivo prednostima mreže. On je upozorio da bi predaja “privatnoj manipulaciji” ograničila obim naših informacija na osnovu onoga što oglašivači i drugi ljudi biraju za korisnike. Maršal Makluan je umro 31. decembra 1980. godine, nekoliko godina pre nego što je mogao da vidi kako se njegova predviđanja ostvaruju. edicija KNJIŽEVNOST I CIVILIZACIJA odlično očuvana exlibris unutra kao nova prednja korica ima fleku u ćošku

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1948. godina Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 — London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof enciklopedijskog uma, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog, mislilac i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851—62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Fridrih Engels (nem. Friedrich Engels;[1][2][3] Barmen, 28. novembar 1820 — London, 5. avgust 1895) bio je nemački filozof, istoričar, komunista, sociolog, novinar, poslovan čovek i revolucionar.[4] Njegov otac bio je vlasnik velikih tekstilnih fabrika u Solfordu u Engleskoj i Barmenu u Prusiji (sada Vupertal, Nemačka). Engels je zajedno sa Karlom Markom razvio ono što je danas poznato kao marksistička teorija i 1845. godine objavio je Stanje radničke klase u Engleskoj, zasnovano na ličnim zapažanjima i istraživanjima u engleskim gradovima. Engels je 1848. godine zajedno sa Marksom napisao Komunistički manifest, a takođe je autor i koautor (prevashodno sa Markom) mnogih drugih dela. Kasnije je Engels finansijski podržavao Marksa, omogućivši mu da istražuje i napiše Kapital. Nakon Markove smrti, Engels je uredio drugi i treći tom Kapitala. Pored toga, Engels je organizovao Markove beleške o teorijama viška vrednosti,[5] koje su kasnije objavljene kao „četvrti tom Kapitala”.[6][7] Godine 1884. je na osnovu Marksovog etnografskog istraživanja objavio je Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države. Engels je umro u Londonu 5. avgusta 1895. godine, u 74. godini od karcinoma grkljana i posle kremiranja njegov pepeo bio je rasut sa Biči Heda u blizini Istborna.

Autor - osoba Okakura, Kakuzo, 1863-1913 = Okakura, Kakuzo, 1863-1913 Horioka, Jasuko Naslov Knjiga o čaju / Kakuzo Okakura. Životopis Kakuzoa, pisca knjige o čaju / Yasuko Horioka ; priredio i s engleskoga preveo Marko Grčić Vrsta građe prikaz URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1989 Izdanje 2. dopunjeno izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1989 Fizički opis 190 str., VIII str. s tablama : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Grčić, Marko, 1938- = Grčić, Marko, 1938- ISBN 86-399-0168-6 (karton s omotom) Napomene Stv. nasl. izvornika: 1. The book of tea. 2. The life of Kakuzo Tiraž 3.000 Str. 9-21: Uvod / E. F. Bleiler Pogovor: str. 85-93 Kronologija: str. 171-173 Čajna umjetnost: ambijent i pribor: str. 175-183 Prevodiočeva bilješka: str. 185-186 Napomene i objašnjenja uz tekst. Predmetne odrednice Okakura, Kakuzo, 1863-1913 Čaj -- Filozofski aspekt -- Japan Čaj -- Umetnost -- Japan Esejistička knjiga koja se smatra najboljim delom koje čitaocu sa Zapada predočava istočnjački način razmišljanja. Kroz istoriju čaja i čajnu ceremoniju autor nam približava kulturu, umetnost i filosofiju Dalekog istoka. Kakuzô Okakura rodio se u Yokohami 26. 12. 1862. U bogatu istoriju kulturnih odnosa Istoka i Zapada ušao je kult-delom „Knjiga o čaju”. Uzimajući za polazište tzv. japansku čajnu ceremoniju, neku vrstu društvenog sakramenta, Okakura nastoji otkriti i rasvetliti elemente po kojima se kultura Japana, i uopšte kulture Istoka, razlikuju od zapadnjačke kulture. Kakuzo je umro 2. 9. 1914. u Akapuri. Filozofija čaja nije puki esteticizam, u uobičajenom smislu te reči, jer ona izražava, skupa sa etikom i religijom, ceo naše pogled na čoveka i prirodu. Ona je higijena jer nameće čistotu; ekonomija jer pokazuje više uživanje u priprostome negoli u zamršenom i skupocenom; moralna geometrija jer definiše naš smisao za razmere svemira. Ona izražava pravi duh istočnjačke demokratije jer svoje poklonike pretvara u aristokrate ukusa. Okakura Tenšin (japanski: gāng cāng tiān xīn Okakura Tenšin) je japanski naučnik i pisac istorijskih romana i dokumentarnih filmova. Smatra se jednom od najznačajnijih i zagonetnijih ličnosti u japanskoj umetnosti i kulturi u periodu Meijia. Piše pod pseudonimom Kakuzo Okakura. Kakuzo Okakura rođen je 14. februara 1863. godine u Jokohami, Kanagava (tada provincija Musashi) u Japanu, u porodici samuraja, a kasnije je njegov otac postao bogat trgovac svilom. Odgajan je u tradicionalnim japanskim idealima i umerenim nacionalizmom. Sa 7 godina počeo je da studira engleski jezik u misionarskoj školi koju je vodio dr Curtis Hepburn, a 1873. ušao je u školu stranih jezika u Tokiju. Sa 15 godina upisao se u Tokijski carski univerzitet, gde je 1880. godine diplomirao englesku filologiju. Jedan od njegovih nastavnika bio je američki filozof Ernest Phenolosa, kome je kasnije postao prevodilac tokom svojih turneja po Japanu. Po završetku studija radio je u Ministarstvu prosvete. 1882. godine predavač je u Strukovnoj školi (danas Univerzitet Senshu). 1887. suosnivač je Tokijske škole likovnih umetnosti, kojoj je bio rektor 10 godina. Doprinosi veliko u organizaciji Japanske akademije umetnosti. 1889. godine postao je jedan od osnivača časopisa `Coca` posvećen umetnosti Istoka. Godine 1902, tokom putovanja u Indiju, upoznao je Rabindranath Tagore. Godine 1904. pozvao ga je Villiam Bigelov u Muzej likovnih umetnosti u Bostonu, a 1910. postao je prvi šef azijskog odeljenja za umetnost. Njegova najpoznatija dela su „Ideali istoka“, Japansko buđenje i „Čajna knjiga“, piše na engleskom jeziku, a u svojoj ikoničnoj knjizi čaja objašnjava poetično i zadivljujuće istoriju čaja i sve aspekte japanskog čaja. ceremonije, i za kulturu, istoriju i filozofiju Istoka. Dela pisca su pogodna za upoznavanje zapadnog sveta sa Japanom, mentalitetom istočnog čoveka. Njegova teorija umetnosti nosi duh Istoka, sa njegovom suptilnom poetskom intuicijom. Aktivni je pobornik očuvanja temelja tradicionalne japanske kulture i tradicionalnog japanskog slikanja nihonga. Kakuzo Okakura umro je 2. septembra 1913. u Mioku, Niigata, u Japanu. 1967. godine u Tokiju je otvoren memorijalni park nazvan po njemu, mesto tokijske škole likovnih umetnosti. Iz sadržaja: Šoljica čovečnosti Škole čaja Taoizam i zen Čajna soba Poštovanje umetnosti Cveće Majstori čaja MG51 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roger Caillois (francuski: [ʁɔʒe kajva], 3. mart 1913. - 21. decembar 1978.) bio je francuski intelektualac ​​čiji je idiosinkratički rad okupio književnu kritiku, sociologiju i filozofiju fokusirajući se na različite predmete kao što su igre, igranje, kao i sveti. Takođe je bio instrument uvođenja latinoameričkih autora poput Jorge Luis Borges, Pablo Neruda, Miguel Angel Asturias francuskoj javnosti. Posle njegove smrti, 1991. godine po njemu je dobio ime Franciska književna nagrada Prik Roger Caillois Caillois je rođen u Reimsu, ali se preselio u Pariz kao dete. Tu je studirao na Licee Louis-le-Grand, elitnoj školi u kojoj su studenti pohađali kurseve nakon završene srednje škole, kako bi se pripremili za polaganje ispita za najprestižniji univerzitet u Francuskoj, Ecole Normale Superieure. Cailloisovi napori su se isplatili i diplomirao je kao normali 1933. godine. Posle toga studirao je u Ecole Pratikue des Hautes Etudes, gde je stupio u kontakt sa mislima poput Georgesa Dumezila, Alekandra Kojevea i Marcel Mauss-a. Godinama pre rata obilježila je sve više ljevičarsku posvećenost Caillois-a, posebno u borbi protiv fašizma. Bio je angažovan u pariškom avantgardnom intelektualnom životu. Sa Georges Bataille osnovao je Koledž sociologije, grupu intelektualaca koji su redovno predavali jedno drugom. Formiran delom kao reakcija na nadrealistički pokret koji je dominantan 1920-ih, koledž je nastojala da se odmakne od fokusiranja nadrealizma na fantazijski život nesvesnog pojedinca i umesto toga fokusira se na moć rituala i druge aspekte zajedničkog života. Cailloisova pozadina u antropologiji i sociologiji, a naročito njegovom interesu za svetim, predstavlja primer ovakvog pristupa. Učestvovao je u Bataillovom pregledu, Acephale (1936-39). Caillois je napustio Francusku 1939. za Argentinu, gde je ostao do kraja Drugog svetskog rata. Tokom rata bio je aktivan u borbi protiv širenja nacizma u Latinskoj Americi kao urednika i autora anti-nacističkih časopisa. Od 1940. do 1945. živio je u Južnoj Americi. [2] 1948. godine, nakon rata, radio je sa UNESCO-om i putovao je široko. Godine 1971. izabran je u Academie francaise. 1977. godine počeo je da piše knjigu sa slikarstvom Bernardom Mandevillom. Godine 1978. Caillois je napisao Le fleuve Alphee, [3] nagrađivani autobiografski esej (nagrade Marcel Proust i nagrada Evropske unije za književnost), a zatim Cases d`un echikuier. Umro je, star 65 godina, u Kremlju-Bicetru. Danas je Caillois zapamćen zbog osnivanja i uređivanja Diogenesa, interdisciplinarnog časopisa finansiranog od strane UNESCO-a i La Croik du Sud (Southern Cross), zbirke knjiga prevedenih od savremenih latinoameričkih autora koje je objavio Gallimard, koji je odgovoran za predstavljanje autora kao što je Jorge Luis Borges, Alejo Carpentier i Victoria Ocampo francuskom jeziku. Takođe se citira u nastalom polju ludologije, prvenstveno iz pasusa u svojoj knjizi Les Jeuk et les Hommes (1958). Knjigu je na engleskom prevodio Meier Barash 1961. godine kao Man, Plai i Games. Cailloisove ključne ideje o igri Caillois kritički je napravio raniju teoriju igre koju je razvio holandski kulturni istoričar Johan Huizinga u svojoj knjizi Homo Ludens (1938). Huizinga je razmatrao važnost igre kao elementa kulture i društva. Koristio je pojam `Teorija igranja` kako bi definisao konceptualni prostor u kojem se igra igra i tvrdio da je igranje neophodan (iako ne dovoljan) uslov za generisanje kulture. Caillois je započeo svoju knjigu Man, Plai and Games (1961) [4] sa Huizinginom definicijom igre: Rezimirajući formalne karakteristike igre, možemo ga nazvati slobodnom aktivnošću koja svesno pripada izvan `običnog` života kao `ne ozbiljna`, ali istovremeno apsorbuje igraču intenzivno i krajnje. To je aktivnost koja nije povezana sa materijalnim interesom, a ne može se dobiti od njega. Nastavlja unutar vlastitih vlastitih granica vremena i prostora prema fiksnim pravilima i na uredan način. Ona promoviše formiranje društvenih grupacija koje se okružuju tajnošću i ističu svoju razliku od zajedničkog sveta prerušavanjem ili drugim sredstvima. [5] Caillois osporava Huizinga naglasak na konkurenciji u igri. Takođe je primetio značajne poteškoće u dolasku na sveobuhvatnu definiciju igre, zaključivši da se ova igra najbolje opisuje šest osnovnih karakteristika: 1. je besplatan, ili nije obavezan 2. je odvojena od životne rutine, koja zauzima svoje vreme i prostor 3. je neizvesno, tako da rezultati igre ne mogu biti unapred određeni i uključena je inicijativa igrača 4. neproduktivno je u tome što ne stvara bogatstvo i završava kako počinje ekonomski 5. uređuje se pravilima koja obustavljavaju obične zakone i ponašanja i to moraju biti praćeni igračima 6. uključuje zamišljene realnosti koje se mogu postaviti protiv `stvarnog života`. Sama definicija Caillois-a sama je kritikovana od strane sledbenih mislilaca [6] i na kraju, uprkos pokušaju Caillois-a na definitivnom tretmanu, definicije igre ostaju otvorene za pregovore. Caillois je izdvojio četiri kategorije igara: Agon ili konkurencija. To je oblik igre u kojem se određeni skup vještina stavlja na test među igračima (snaga, inteligencija, pamćenje). Pobednik je onaj ko dokaže da ima veštinu pomenute veštine kroz igru, na primer kviz igra je takmičenje inteligencije, pobednik dokazuje da je inteligentniji od ostalih igrača. Na primer. šah. Alea, ili slučaj, suprotno od Agona, Caillois opisuje Aleu kao `ostavku volje, napuštanje sudbine`. Ako je Agon iskoristio veštine igrača da bi odredio pobednika, Alea to ostavlja srećnom, spoljni agent odlučuje ko je pobednik. Na primer. igranje slot mašine. Mimikrija ili mimesis ili uloga Caillois ga definira kao `kada pojedinac igra veru, da bi sebe ili druge verovao da je drugačiji od sebe`. Na primer. igrajući online ulogu igru. Ilinks (grčki za `vhirlpool`), ili vrtoglavica, u smislu promene percepcije kroz doživljaj snažne emocije (panike, straha, ekstaza) što je jača emocija, postaje jači osećaj uzbuđenja i zabave. Na primer. uzimajući halucinogene, podupirači valjaka, deca se okreću dok ne padnu. Vredi napomenuti da se ove kategorije mogu kombinirati kako bi se stvorilo raznovrsno iskustvo i poboljšala interakcija igrača, na primer, poker je oblik Agon-Alea, Alea je prisutan u obliku kartica i njihovih kombinacija, ali to nije jedina pobednički faktor; jer je Agon prisutan u obliku blefiranja, zbog čega vaš protivnik misli da imate bolje kartice tako što povećavate ulog, stoga vršite pritisak na druge igrače i na taj način omogućite pobjedu tako što ćete imati kombinaciju kartica, ali pobjediti tako što ćete primijeniti blef veštinu. Caillois je takođe opisao dualistički polaritet unutar kojeg se četiri različite igre mogu naći na različite načine: Paidija ili nekontrolisana fantazija, spontano se igra kroz improvizaciju, pravila se stvaraju tokom igranja. Na primer. koncerte i festivale. Ludus koji zahteva napor, strpljenje, veštinu ili genijalnost, pravila se postavljaju od početka i igra je dizajnirana pre nego što se igra. Na primer. kineska igra Go. Caillois se posebno ne slaže sa Huizinginim tretmanom kockanja. Huizinga je u Homo Ludensu tvrdio da rizik od smrti ili gubitka novca ošteti slobodu `čiste igre`. Prema tome, Huizinga kartične igre ne igraju, već su `smrtonosni iskreni poslovi`. Štaviše, Huizinga je smatralo da je kockanje `nezakonita aktivnost` koja nanosi štetu društvu. Tako je Huizinga tvrdio da je kockanje korupcija u originalnijoj formi igre. Cailloisov interes za mimikriju Kada je Caillois radio sa Bataille na Koledžu sociologije, radili su na dva eseja o insektima tridesetih godina: `La mante religieuse. De la biologie a la psichanalise `[8] (1934) i` Mimetisme et la psichasthenie legendaire `[9] (1935) Caillois identificira` molitveni mantis i mimikujući životinje kao automatone prirode i maskarade `. On formuliše `na svojstven način naturalistički način što bi značilo da se djeluje i stvara bez intervencije suverenog ega, taj veličanstveni artefakt savremenog Zapada koji nadrealizam i avantgarda preduzimaju drastične mere za suzbijanje`. Ovi članci `mogu čitati kao dvije opkurantske entomološke studije koje bi na neki način opisivale kao bizarne, pokušale su da protive svim evolucionim eksplikacijama za kanibalizam i mimikriranje životinja. Njihovo objavljivanje u kontekstu [nadrealističkog časopisa] Minotaure omogućava da se vidi kao traženje cifara koji dokazuju mogućnost inteligencije bez misli, kreativnosti bez umetnosti i agencije u odsustvu (ljudskog) agenta. `[10] Francuzska književna nagrada Roger Caillois Francuzska književna nagrada Rogera Cailloisa za latinoameričku književnost stvorena je 1991. godine, a takođe je dobila i nagrade poput Carlos Fuentes, Jose Donoso i Adolfo Bioi Casares.

Početak filozofije - Hans-Georg Gadamer Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2007 Broj strana: 149 Format: 20 cm Povez: Broširani Početak se može razumeti na dva načina: kao ono što je određeno vremenom (rođenje je, recimo, trenutak u vremenu kada počinjemo da živimo) i kao ono što je određeno pojmom (početak koji je određen nekakvim temeljom). Za Hansa Georga Gadamera, jednog od najvećih filozofa dvadesetog veka, početak filozofije u vremenu nije sporan: filozofiju su, i to je uglavnom poznato, izmislili stari Grci pre, otprilike, dve i po hijade godina. Zanimljivije je, međutim, kada čovek, zapravo, počinje da filozofira? Kako odrediti taj trenutak za koji je vreme, strogo uzev, nebitno? Filozofirati može svako nezavisno od godina starosti ili mesta na kojem živi. Pa ipak, filozofija je retka stvar, a filozofi su još ređa vrsta. Kako, dakle, odrediti početak filozofije? Gadamerove analize početaka grčke filozofije u istom gestu osavremenjuju pristup ovom problemu, pokazujući da ono što su majstori poput Sokrata, Platona, Aristotela, ili njihovi prethodnici poput Anakismandra ili Heraklita „otkrili“ kao filozofski materijal, nikada nije sasvim određeno vremenom, iako se, bez ikakve sumnje, rađa i pojavljuje u određenom vremenu. To što izmiče vremenu, upravo je pojam. Ili, ako se poslužimo jednim od Gadamerovih primera iz analize Platona, izbor pojmova koji formulišu odnos između ideje i nečeg posebnog, dakle između opštosti i posebnosti, između te dve suprotstavljene i uzajamno spletene strukture, slobodan je u onoj meri u kojoj je potčinjen određenim pravilima. Sloboda, zbog toga, nije puka proizvoljnost, „raditi ono što se želi“ bez ikakvih ograda, već izoštrena svest da je čovek slobodan samo ako svoju slobodu pojmi, ako je razume kroz određena pravila i s obzirom na ta pravila. Početak filozofije zbog toga je, za Gadamera, pre svega u svesti o slobodi. Deset Gadamerovih predavanja o grčkoj filozofiji, sabranih u ovoj knjizi, spada u sam vrh žanra koji se čini prirodnim i lakim kada ga izvodi veliki majstor.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čedomil Veljačić (Zagreb, 18.6. 1915 - Kalifornija, 28.12. 1997.) je jedan od najznačajnijih predstavnika jugoslovenskog budizma u drugoj polovini 20. veka. Rođen je 1915. godine u Zagrebu, gde 1939. godine završava Filozofski fakultet. Poticaji ka budizmu Zgrožen užasima Drugog svetskog rata, po sopstvenom kazivanju, sredinom ratnog razdoblja mu pod ruke dolazi italijanski prevod Bhagavad Gite koji na njega ne ostavlja dublji utisak. Šta više, Bhagavad Giitu je uvek smatrao više-manje ratno-huškaškim delom ranog, neuljuđenog i divljeg arijevskog plemstva koje opravdava ubijanje i volju za dominacijom. Sličan utisak već u mladosti na Veljačića ostavljaju dela judeo-hrišćanskog kulturnog kruga. Stoga, već ranije mnogo veću utehu nalazi u Gandijevskoj etici nenasilja i učenjima bliskim džainizmu i budizmu. Doktoriranje i predavanja Verovatno su ga ta rana iskustva i traganja usmerila ka daljnjem istraživanju istočnih filozofija, pa 1962. godine doktorira s tezom „Komparativno izučavanje indijske i evropske filozofije“ i već sledeće godine postaje voditelj kolegijuma azijskih filozofija na Odseku za filozofiju Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu. U tom razdoblju zajedno s kolegama profesorima Radoslavom Katičićem i Svetozarom Petrovićem sudeluje u osnivanju studija indologije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu. Veljačić u razdoblju od 1963. do 1965. boravi u Indiji kao gostujući profesor u okviru indijsko-jugoslovenske kulturne razmene i predaje na poznatim sveučilištima u Madrasu (južna Indija), Delhiju i Šantiketanu (istočna Indija, pokrajina Bengal, sveučilišna ustanova osnovana od strane poznatog indijskog nobelovca Rabindranata Tagora). Razdoblje provedeno u Indiji je Veljačić iskoristio za daljna proučavanja indijskih filozofija, posebno budizma, usavršavanje jezika (sanskrita, palija i ostalih prakrta) te intenzivno prevođenje nekih od temeljnih indijskih filozofskih dela, kao i za pisanje komparativnih studija istočnih i zapadnih filozofija. Zgrožen svetom, po sopstvenom kazivanju - Sartreovskom mučninom, u njemu je tinjala iskra žudnje za budističkim povlačenjem, tačnije begom, iz sveta. Mladalačka zgroženost nad nasiljem i ljudskim zločinima, u Veljačića je bila osnova koja je kasnije pokrenuta osećajima dubokog gnušanja nad konzumentskim materijalizmom socijalizma i kapitalizma podjednako, a dodatno i najezdom naraštaja hipija sa „divljeg zapada“, kako ga je nazivao, čiju je masovnu navalu u besciljnom traganju za smislom života lično svedočio u Indiji tokom 60`tih godina. Povlačenje u budistički hram Tako početkom 1966. godine odlazi u Šri Lanku i ispunjava svoj san o zaređivanju u budistički teravadski prosjački red. Nakon dve godine pripravništva, 1968. godine biva potpuno zaređen i uzima monaško ime Bhikkhu (monah, prosjak) Nana-jiivako (koji živi znanje). U meditativnoj osami piše svoja glavna dela i nebrojene članke, pisma, osvrte, pisane i objavljivane na hrvatskom, engleskom i nemačkom jeziku. Odlazak u budističke monahe Veljačiću daje svojevrsnu aureolu legendarnog i mističnog junaka ili sveca, a njegova naglašena akademska aktivnost, uprkos udaljenosti i boravku u Šri Lanki (s koje se, usprkos stalnom zapitkivanju znatiželjnih s područja Jugoslavije, nikada nije vratio) ga i dalje održava stalno prisutnim u jugoslovenskim i zapadnim akademskim krugovima. Pisanje Kao svojevrsna legenda i pionir jugoslovenskog akademskog izučavanja istočnih filozofija (posebno budizma), Veljačič uskoro postaje i naš najpoznatiji popularni predstavnik budizma i uopšte istočnih filozofija. Tako je u razdoblju druge polovine 20. veka postao najpoznatije ime domaće filozofske indologije, i najplodniji domaći pisac na tom području. Pokrenuo je mnoge ljude i izvan akademskih krugova na traganje za smislom u okviru budizma i ostalih istočnih filozofija. Iako u osami na udaljenoj Šri Lanki, Veljačić tako postaje najpoznatiji misionar budizma u Jugoslaviji. Pod njegovim uticajem i vođstvom nastavljaju delovati poznata imena domaće filozofske indologije, od kojih je najpoznatija svakako Rada Iveković, tadašnja profesorica zagrebačkog Filozofskog fakulteta, koja je uz Veljačića postala najplodnija domaća autorka komparativnih studija i prevodilac brojnih istočnih (posebno budističkih) filozofskih dela. Kraj života Na `pustinjačkom otoku`, kako ga je zvao, ostaje sve do 1989. godine, kada mu se zdravlje pogoršava, a ratna zbivanja koja su toliko snažno obeležila njegovu mladost, i koja su se nekako baš u to vreme pripremala da ponovo razore zemlju iz koje je potekao, konačno ga sustižu u obliku građanskog rata i na njegovoj pustinjačkoj Šri Lanki. Tako na nagovor svoje ćerke Snježane Akpnikar (s kojom je radio na istraživanju ostataka jainske kulture u predislamskoj Arabiji), prelazi živeti u SAD, gde je poslednje godine života proveo u mahayanskom manastiru Deset hiljada Buda u Kaliforniji, gde mirno umire 28. decembra 1997. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hem. olovkom ostavljane kvacice na marginama i po koja recenica podvucena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Anri Lefevr (16. jun 1901 – 29. jun 1991) bio je francuski marksistički filozof i sociolog, poznat kao začetnik kritike svakodnevnog života, po uvođenju koncepta prava na grad i proizvodnju društvenog koncepta, i po svom radu na dijalektici, otuđenju, i kritici staljinizma, egzistencijalizma i strukturalizma. U svojoj plodonosnoj karijeri Lefevr je napisao više od šezdeset knjiga i trista članaka henri lefebvre, marksizam Lefevr je rođen u Ažemu u Francuskoj. Studirao je filozofiju na Pariskom univerzitetu (Sorboni), diplomirao je 1920. godine. Do 1924. radio je sa Polom Nizanom, Džordžom Fridmanom, Džordžom Pulicerom i Pjerom Moranzom u filozofskoj grupi tražeći „filozofsku revoluciju”.[2] Ovo ih je dovelo u kontakt sa nadrealistima, dadaistima, i drugim grupama pre nego što su krenuli dalje ka Francuskoj komunističkoj partiji. Lefevr se pridružio Francuskoj komunističkoj partiji 1928. i postao jedan od najistaknutijih francuskih marksističkih intelektualaca tokom druge polovine 20. veka, pre stupanja u Francuski pokret otpora.[3] Od 1944. do 1949. bio je direktor Radiodifuzije Francuske, francuski radio se emituje u Tuluzu. Među njegovim radovima visoko uticajan bio je antistaljinistički tekst nazvan Dijalektički materijalizam (1940). Sedam godina kasnije, Lefevr objavljuje svoju prvu knjigu Kritika svakodnevnog života, koja će kasnije služiti kao primarna intelektualna inspiracija za osnivanje COBRA-e i na kraju Situcionističke internacionale.[4] Njegov rani rad na metodu je bio pozdravljen i pozajmljen od strane Šartra u Kritici dijalektickog razloga (1960). Tokom Lefevrove tridesetogodišnje saradnje sa Komunističkom partijom bio je izabran da objavi kritičke napade na protivničke teoretičare, naročito egzistencijaliste poput Šartra i Lefreovog bivšeg kolege Nizana[5] samo da bi namerno doveo do sopstvenog isključenja iz partije zbog svojih jeretičkih teoretskih i političkih mišljenja 50-ih godina 20. veka. Ironično, tada je od služenja kao primarni intelektualac u PCF-u postao jedan od najvažnijih francuskih kritičara politike PCF. 11961. Lefevr je postao professor sociologije na Univerzitetu u Strazburu, pre pridruženja fakultetu na novom univerzitetu na Nanteru 1965. bio je jedan od najpoštovanijih profesora, i uticao je i analizirao Majsku pobunu 1968. Lefevr je uveo koncept prava na grad u svojoj knjizi Le Droit à la ville[6][7] (objavljivanje knjige prethodi majskim pobunama 1968 koje su se dogodile u mnogim francuskim gradovima). Nakon objavljivanja ove knjige, Lefevr je napisao nekoliko uticajnih radova o gradovima, urbanizmu i prostoru, uključujući i The Production of Space (1974) koji je postao jedan od najuticajnijih i tečko citiranih radova urbane teorije. Do 1970. Lefevr je takoše objavio neke od prvih ktitičkih izjava o radu post-strukturalista, posebno Fukoa.[8] U narednih nekoliko godina je bio uključen u uređivacku grupu Argumenti, a časopis Nova levica koji je u velikoj meri poslužio da omogući Francuskoj javnosti da se upozna sa centalnoevropskim revizinizmom.[9] Lefevr je umro 1991. Časopis Radikalna filozofija je izdao čitulju, ceneći njegovu dugu i kompleksnu karijeru i uticaj: Najplodniji francuski marksistički intelektualac umro je u noći između 28. i 29. juna, manje od dve nedelje nakon njegovog devedesetog rođendana. Tokom svoje duge karijere, njegov rad je postao moderan i izašao iz mode nekoliko puta, i imao je uticaj na razvoj ne samo filozofije, vec i sociologije, geografije, politickih nauka i knjizevnih kritika. Kritika svakodnevnog života Jedan od Lefevrovih najvažnijih doprinosa socijalnoj misli je ideja „kritike svakodnevnog života”, čiji je začetak 1930. Lefevr je definisao svakodnevni život, dijalekticki kao raskršće između „iluzije i istine, moći i bespomoćnosti, raskršće između sektora koji čovek kontroliše i sektora koji ne kontrolise” i gde se neprestano javlja transformativni sukob između različitih, specifičnih ritmova: telesnih poliritmičnih snopova prirodnih ritmova, fizioloških (prirodnih) ritmova i socijalnih ritmova.[10] Svakodnevnica je bila ukratko prostor u kom se ceo život pojavljuje između kog sve fragmentirane aktivnosti zauzimaju mesto. To je bio ostatak. Dok je tema prezentovala sebe samu u mnogim radovima, bilo je posebno naglašeno u njegovim istoimenim studijama 3 koje su izasle u nastavcima, posle nekoliko decenija, 1947. 1961. i 1981. Lefevr je tvrdio da je svakodnevni život bio nerazvijen sektor u poređenju sa tehnologijom i proizvodnjom, štaviše, sredinom 20. veka kapitalizam je promenio svakodnevni život tako što ga je kolonizovao, pretvorio u zonu čiste potrošnje. U ovoj zoni svakodnevnice (dosade), zajedničko za sve bez obzira na klasu i specijalizovanost, jeste to da samokritika svakodnevne realnosti uprkos socijalnim obećanjima slobodnog vremena može da dovede ljude do razumevanja, a onda i do promena njihovih svakodnevnih života. Ovo je bila suština za Lefevra zato što je za njega svakodnevni život bio tamo gde je video da kapitalizam preživljava i reprodukuje se. Bez revolucije svakodnevnog života, kapitalizam će nastaviti da umanjuje kvalitet svakodnevnog života i da inhibira stvarni samoizražaj. Kritika svakodnevnog života je bila presudna jer po njemu samo kroz razvoj uslova ljudskog života, a ne kroz apstraktnu kontrolu proizvodnih snaga, ljudi mogu da dostignu utopijsko postojanje. [11] Lefevrov rad o svakodnevnom životu je bio izrazito uticajan u francuskoj teoriji, naročito za situacioniste, kao i u politici. Socijalna produkcija prostora Lefevr je posvetio veliki deo svojih filozofskih dela razumevanju važnoće prostora, kako je on nazvao, reprodukcija društvenih odnosa proizvodnje. Ideja je glavni argument u knjizi The Survival of Capitalism, pisana kao uvod u La Production de l’espace (1974) (Produkt prostora). Ova dela su jako uticala na određene na trenutne urbane teorije, uglavnom u ljudskoj geografiji, viđenoj u trenutnim delima pisaca kao što su Dejvid Harvi, Dolores Hejden i Edvard Soja, i na savremene diskusije oko pojma Prostorne pravde. Lefevr je širom poznat kao marksista i bio je odgovoran za širenje marksističke teorije, obuhvativši svakodevni život i savremena značenja urbanizma u zapadnom svetu tokom 20. veka. Generalizacija indrustrije i njene povezanosti sa gradovima (koja je pomenuta u La Pansée marxiste et la vile), The Right to the City i The Urban Revolution, Lefevrova dela pisana šezdesetih godina, koja su smatrana, među ostalim aspektima, dubokom transformacijom „grada” u „urban”, koja je kulminirala u omni-prisustvo („kompletna urbanizacija društva”). Lefevre trvrdi da postoji više načina proizvodnje prostora (spatialization), od prirodnog prostora („aspolutni prostor”) do složenijih spatijalizacija čiji je značaj društveni proizvod (društveni prostor).[12] Lefevr analizira svaki istorijski režim kao trodelnu dijalektiku između svakodevne prakse i percepcije, reprezentacije ili teorije prostora i prostornu imaginaciju vremena. Lefevreov argument u The Production of Space je da je prostor društveni produkt, ili kompleks društvenih konstrukcija (baziran na vrednostima i društvenih produkta značenja), koji utiče na prostorne prakse i percepcije. Ovaj argument podrazumeva promenu istraživačke perspektive od svremira do procesa njegove proizvodnje; zagrljaj raznovrsnosti prostora, koja su društveno proizvedena i produktivno napravljena u društvenim praksama; i fokus na kontradiktorne, konfliktne procese političkog karaktera prizvodnje prostora.[13] Kao marksista (ali vrlo kritičan prema ekonomskom strukturalizmu, koji je dominirao akedemskim diskursom u njegovom vremenu), Lefevr je tvrdio da je ovaj društveni produkt urbanog prostora od fundamentalnog značaja za reprodukciju društva, samim tim i samog kapitalizma. Socijalnom proizvodnjom prostora komanduje hegemonijska klasa kao sredstvo za reprodukovanje dominacije. „(Društveni) prostor je (društveni) produkt [...] prostor tako proizveden takođe služi kao sredstvo misli i akcije [...] pored toga što je sredstvo proizvodnje takođe sredstvo kontrole, a samim tim i dominacije, moći.”[14] Lefevre tvrdi da svako društvo — i stoga svaki oblik proizvodnje — daje određeni prostor, svoj prostor. Grad antičkog sveta ne može biti shvaćen kao jednostavna aglomeracija ljudi i stvari u prostoru — imala je svoju prostornu praksu, praveći svoj prostor (koji je pogodan za sebe — Lefevre tvrdi da je intelektualna klima grada u antičkom svetu bila veoma vezana za društvene proizvode svoje prostornosti). Onda ako svako društvo proizvodi svoj prostor, bilo koje „društveno postojanje” teži da bude pravo ili da proglasi sebe pravim, ne proizvodeći sopstveni prostor, bio bi čudan entitet, vrlo specifična apstrakcija nesposobna da pobegne od ideološke ili čak kulturne sfere. Na osnovu ovog argumenta, Lefevr je kritikovao sovjetske urbaniste na osnovu toga što nisu uspeli da proizvedu socijalistički prostor, pošto su samo reprodukovali modernistički model urbanog dizajna (intervencije na fizičkom prostoru, koje su bile dovoljne da shvati društveni prostor) i primenjivali u tom kontekstu: „Promeni život! Promeni društvo! Ove ideje gube u potpunosti svoj smisao bez stvaranja odgovarajućeg prostora. Lekcija koju treba naučiti iz sovjetske konstruktiviste iz 1920-ih i 30-ih, i njihovog neuspeha, je da novi društveni odnosi zahtevaju novi prostor.”[15] Kritika na Društvenu proizvodnju prostora i odgovor U svojoj knjizi The Urban Question Manuel Kastels kritikuje Lefevreov marksistički humanizam i pristup gradu pod uticajem Hegela i Ničea. Kastelsova politička kritika Lefevrovom pristupu marksizmu odjeknuo je strukturalističkoj naučnoj marksističkoj školi Luisa Altusera, čiji je Lefevr bio neposredni kritičar. Mnogi odgovori na Kastelsa su u The Survival of Capitalism - a neki tvrde da bi prihvatanje tih kritika u akademskom svetu mogle biti motiv za postojanje Lefevreovog The Production of Space.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na destak mesta ostavljene kvacice hem. olovkom na margini. Nista strasno, sve ostalo uredno! Kung Fu Ce ili latinizovano Konfucije,[1] Konfučije (kin: 孔子,[2] oko 28. septembra 551. p. n. e. – 4. marta 479. p. n. e.)[3][4] je bio kineski filozof i socijalni reformator čija su učenja bila i ostala veoma značajna širom istočne Azije. Bio je jedan od prvih privatnih učitelja u kineskoj istoriji. Najznačajniji je njegov etički sistem vrednosti, koji je bio temelj kineske državnosti i socijalne misli tokom celog feudalnog perioda. Sa razvojem feudalizma tokom Han dinastije u Kini njegova je filozofija instrumentalizovana u cilju učvršćivanja carske vlasti. Konfučijeva filozofija, poznata kao konfučijanstvo, naglašava lični i vladin moral, ispravnost društvenih odnosa, pravdu i iskrenost. Njegovi sledbenici su se uspešno nadmetali sa mnogim drugim školama tokom ere Sto škola mišljenja, ali su bili potisnuti u korist legalista tokom dinastije Ćin. Posle pobede Hana nad Čuima nakon kolapsa dinastije Đin, Konfučijeva učenja su dobila zvaničnu podršku i bila su dalje razvijena u sistem poznat na Zapadu kao neokonfučijanizam, i kasnije novi konfučijanizam. Postoje tvrdnje da je Konfučije bio homoseksualac, te da se homoseksualnost u to vreme u Kini smatrala normalnim.[traži se izvor] Konfučiju se tradicionalno pripisuju zasluge za pisanje ili dopunu mnogih kineskih klasičnih tekstova uključujući svih Pet klasika, mada su moderni naučnici uglavnom uzdržani pri pripisivanju konkretnih tvrdnji samom Konfučiju. Aforizmi o njegovim učenjima su kompilovani u Razgovorima, mada je to urađeno mnogo godina nakon njegove smrti. Konfučijevi principi imaju mnogo zajedničkog sa kineskom tradicijom i verovanjima. On je zagovarao snažnu porodičnu lojalnost, poštovanje predaka, poštovanje starijih osoba od strane njihove dece, muževa od strane njihovih žena, preporučujući porodicu kao bazu za idealno vladanje. On je podržao dobro poznati princip „Ne čini drugima ono što ne želiš da bude učinjeno tebi”, kao zlatno pravilo. On je takođe tradicionalno božanstvo u taoizmu. Tokom istorije, Konfučije se široko smatran jednim od najvažnijih i najuticajnijih pojedinaca koji su uticali na živote čovečanstva. Njegovo učenje i filozofija u velikoj meri su uticali na ljude širom sveta i još uvek su prisutni u današnjem društvu. U Kini Konfučije se obično naziva: Učitelj Kung (孔子, pinjin: Kǒng Zǐ, srp. Kung C’; ili 孔夫子, pinjin: Kǒng Fū Zǐ, srp. Kung Fu C’). Njegovo je prezime bilo Kung (孔, pinjin: Kǒng), lično ime Ćiju (丘, pinjin: Qiū, bukv. breg), a nadimak Džung-ni (仲尼, pinjin: Zhòngní).[8][9] Neka od Konfučijevih posthumnih imena su: Vrhovni učitelj i mudrac (至聖先師, pinjin: Zhìshèng xiānshī), Gospodar propagator kulture, vrhovni mudrac i veliki ostvaritelj (大成至聖文宣王, pinjin: Dàchéng zhìshèng wénxuān wáng) i Uzorni učitelj deset hiljada generacija (万世师表, pinjin: Wànshì shībiǎo) Srpska transkripcija Konfučije ili Konfucije potiče od latinske transkripcije Confucius koju su načinili jezuiti u XVI veku. Biografija Prema tradicionalnom verovanju, Konfučije je rođen 28. septembra 551. godine pre nove ere, u mestu Ći-fu (曲阜, pinjin: Qūfù) u državi Lu (鲁, pinjin: Lǔ), u današnjoj provinciji Šandung.[3][10] Konfučijev otac, general Šu-lijang H’ (叔梁纥, pinjin: Shūliáng Hé) bio je poreklom iz plemićke porodice države Sung, koja se po padu države Sung u vreme Konfučijevog oca preselila u državu Lu.[11][12][13][14] General Šu-lijang je imao 66 godina kada se Konfučije rodio, a njegova majka samo petnaest. Ovaj brak nije bio u skladu sa ritualnim propisima tog vremena, po kojima muškarac stariji od 63 godine nije više smeo da stupi u brak. Kada mu je otac umro, Konfučiju je bilo samo tri godine i samohrana majka ga je odgajila u siromaštvu. Konfučije se u devetnaestoj godini oženio sa Ći Guan-š’ (亓官氏, pinjin: Qí Guānshì) i dobio sina kome je dao ime Li (鲤, pinjin: Lǐ, bukv. šaran) a nadimak Bo-ji (伯鱼, pinjin: Bóyú). Radio je kao činovnik u državi Lu, kao nadzornik kraljevskog blaga i kao nadzornik skladišta kraljevske robe, a proveo je neko vreme i na mestu ministra pravde, tj. vrhovnog sudije države Lu. Mesto ministra napustio je zbog neslaganja sa vladarem, i zbog toga kasnije nije mogao ponovo da napreduje u državnoj službi. U pedesetoj godini, zbog dvorskih spletki napušta u potpunosti državnu službu i kreće na putovanje po kineskim državama, podučavajući i obične ljude i vladare. Pred kraj života, vratio se u državu Lu, gde je nastavio da podučava mnogobrojne učenike. Umro je u 73. godini, 4. marta 479. godine pre nove ere....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Valenštajn (nem. Wallenstein) je ciklus od tri istorijske drame nemačkog pesnika Fridriha Šilera iz 1799. Ova dramska trilogija predstavlja primer nemačkog romantizma. Sastoji se od drama Valenštajnov logor (nem. Wallensteins Lager), koja predstavlja dugačak prolog, Pikolomini (nem. Die Piccolomini), i Valenštajnova smrt. Sadržaj: PREDGOVOR Mirko Krivokapić: Šilerov Valenštajn VALENŠTAJN Prolog (preveo Branimir Živojinović) Valenštajnov logor (preveo Slobodan Glumac) Pikolomini (preveo Slobodan Glumac) Valenštajnova smrt (preveo Slobodan Glumac) NAPOMENE Mirko Krivokapić: Napomene Fridrih Šiler (nem. Friedrich Schiller; Marbah am Nekar, 10. novembar 1759 — Vajmar, 9. maj 1805) je bio nemački pesnik, dramaturg, filozof i istoričar. Biografija Šiler je rođen 1759. u Marbahu na Nekaru. Otac mu je bio oficir u vojsci Virtemberga. Nešto kasnije, oko 1764, porodica se preselila u Lorh gde su živeli do 1766. Detinjstvo i mladost je proveo u relativnom siromaštvu. Šiler je odrastao u veoma religioznoj porodici i proveo je mnogo vremena u svojoj mladosti studirajući Bibliju, što je kasnije imalo uticaja na njegovo pisanje za pozorište.[1] Šiler je počeo da studira pravo 1773, a 1775. medicinu. Postao je vojni doktor u Štutgartu. Anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ 1781. Delo je doživelo priličan uspeh na svojoj premijeri, naročito kod mlađe publike. Međutim, Šiler je usled revolucionarnih poruka drame uhapšen i kratko vreme je proveo u zatvoru, tako da je napustio posao u Štutgartu i prešao u Manhajm. Godine 1783., radio je kao bibliotekar i dobio ugovor da radi kao pisac za pozorište u Manhajmu. Od 1783. se često selio (Lajpcig, Drezden, Vajmar), a prvi put se sreo sa Geteom 1788. Krajem te godine, dobio je mesto profesora istorije i filozofije u Jeni. Pisao je istorijska dela. Imao je velike simpatije za velikana svoga vremena: Vilhelma fon Humbolta. Godine 1790, oženio se Šarlotom fon Lengenfeld. Nažalost, zdravstveno stanje mu se pogoršalo (verovatno od tuberkuloze) i dodeljena mu je penzija 1791. Na Geteov nagovor, 1794, počeo je da piše za satirične časopise. Revolucionarna Francuska mu je 1792. dala francusko državljanstvo, zbog njegovih čestih članaka protiv tiranije. Godine 1799, vratio se u Vajmar gde ga je Gete usmerio da piše za pozorište. Sa njim je osnovao „Vajmarski teatar“ koji se brzo nametnuo na pozorišnoj sceni Nemačke, i doprineo preporodu dramskog književnog žanra. Šiler je živeo u Vajmaru sve do smrti. Dobio je plemićku titulu 1802. Umro je tri godine kasnije, u 46-oj godini života. Od 1934, Univerzitet u Jeni nosi Šilerovo ime, dok je u Srbiji jedna ulica u Zemunu nazvana po njemu.[2] Ta ulica nosi njegovo ime još pre Drugog svetskog rata.[3] Književni značaj Spomenik Geteu i Šileru u Vajmaru Značaj Šilerovih dela nije očigledan za istraživača u XXI veku. Njegovo delo je puno retorike, i često veoma osećajno. Ali teme kojima se ona bave, političke, etičke ili estetičke, značajno su doprinele razvoju novih ideja na kraju XVIII veka, i naročito su doprinele razvoju romantizma. Šiler je bio velikan doba romantizma, i to više nego Gete. Njegova filozofska dela su i dalje aktuelna, puna dubokih misli, i mnogo pristupačnija nego teorije njegovog omiljenog uzora i savremenika, filozofa Kanta. Danas Šilerove predstave nisu često na programu pozorišta. Njegovi pozorišni komadi su poletni, predstavljaju ljude i ličnosti velikog formata, i nezaboravne likove: Viljema Tela, kralja Filipa II iz „Don Karlosa“, Karla iz „Razbojnika“, i mnoge druge. Bio je izvanredan u predstavljanju muževnih i paćeničkih temperamenata, dok je ženske likove obično zanemarivao. Paradoksalno je da je ovaj veliki romantičar u Nemačku doneo i duh klasicizma, koja ona do tada nije poznavala. Preveo je dramu „Fedra“ Žana Rasina, neke drame Euripida, i primenjivao u svojim delima dramske metode po uzoru na klasične grčke tragedije. Svojim značajem u književnosti klasicizma i romantizma, Šiler zauzima centralno mesto u nemačkoj i evropskoj književnosti. Među velikim poštovaocima šilerovog dela su Dostojevski, Betoven, Đuzepe Verdi i Tomas Man. Dela Poezija Veče (1776) Osvajač (1777) Elegija o smrti mladića (1780) Oda radosti (Ode an die Freude) (1785) Grčki bogovi (1789) Umetnici (1789) Ibikovi ždrali (1797) - balada * Reči iluzije (1799) Kasandra (1802) Pozorište Razbojnici (Die Räuber) (1781) Fijeskova zavera u Đenovi (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782) Spletka i ljubav (Kabale und Liebe) (1783) Don Karlos (1787) Almanah Muza (Musenalmanach) (1797) Valenštajn (trilogija) (1799) Marija Stjuart (1800) nemački prevod Magbeta od Vilijama Šekspira (1800) Devica Orleanska (1801) Verenici iz Mesine (1803) Vilhelm Tel (Wilhelm Tell) (1804) Eseji O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795) Epigrami Ksenije (zajedno sa Geteom) (1797) O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom (1777) O ljupkosti i dostojanstvu (1793) O naivnom i sentimentalnom pesništvu (1796) Istorijska dela Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788) Istorija Tridesetogodišnjeg rata, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790) Pisma Pisma Kerneru, Vilhelm fon Humboltu, Geteu, itd.