Jugoslavija,omot karamel table u kome se dobijala jedna slicica za istoimeni album.Privatnik je radio ovu retkost,samo za prave kolekcionare.

Transformator je radio,bez ostecenja sa izuzetno finim radom,polovan i ispravan.Tezina je negde oko 15kg a podaci su vidljivi na slici.

OFSET 47X60 LIMITIRAN TIRAZ OD 99, RADJEN ZA PROMOCIJU SLIKE U PRIVATNOJ KOLEKCIJI DELTE 6/99 POTPIS DOLE DESNO Ljubomir Ljuba Popović (Tuzla, 14. oktobar 1934 — Beograd, 12. avgust2016) bio je srpski slikar koji je od 1963. radio u Francuskoj. Biografija[uredi] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Valjevu. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Od 1963. godine živeo je i radio u Parizu. Njegove nadrealističke vizije, postavljene uglavnom u renesansniambijent ističu se izraženim naturalizmom. Godine 1991. je izabran za člana van radnog sastava SANU. Bio je jedan od članova grupe Mediala. Osnovao je Modernu galeriju u Valjevu 1985. godine.[1] Tokom oktobra i novembra 2015. održana je izložba njegovih slika u Galeriji RTS u Beogradu.[2] Sa suprugom Natašom, ćerkom Kirila i Vere Jančić, ima ćerke Adrijanu i Tijanu.[3] Poslednju sliku koju nije stigao da završi i da joj naziv radio je u Grčkoj tokom jula 2016. godine.[4] Preminuo je u Beogradu, 12. avgusta 2016.[5] Sahranjen je u Valjevu 16. avgusta 2016.[

Stari tv uredjaj, davno kada je uzet radio je, potom nikad nije ukljucen, mislim da ima sve original delove.Malo je oljusten na nekim delovima drvenim ali to se da popraviti/

Potpis glumci Indeksovo radio pozoriste Dragoljub Ljubičić Mićko Slobodan Bićanin Bićko Srđan Pešić Branislav Petrušević Petrući i Ranko Goranović potpisana knjiga Jugoslavijo Adio 1990 godine dimenzija 20x14cm vrlo dobro ocuvano.

Stari vokmen/kasetofon, radi mu radio i cuje se motor ali ne okrece se pa je potrebno da se zameni gumica. Cisti su kontakti za baterije, koristi 4 aa baterije koje se nedobijaju uz njega.

Stari televizor Grundig, sa radiom Sirina 58cm Dubina 40 cm Visina 51 cm Dijagonala 78 cm atraktivna starina neispravan

29 x 12 x 11 cm autor nepoznat samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad folk primitive art wooden sculpture figure hand made Alan Vladimirovič Čumak (rus. Алла́н Влади́мирович Чума́к; Moskva, 26. maj 1935 — Moskva, 9. oktobar 2017) bio je ruski samozvani iscelitelj, televizijski prezenter i autor nekoliko knjiga o alternativnoj medicini. Bio je predsednik regionalnog javnog Fonda za promociju istraživanja socijalnih i anomalnih pojava. Završio je žurnalistiku na Moskovskom državnom univerzitetu. Od 1965. radio je na televiziji, u početku kao sportski komentator. Radio je kao urednik u glavnoj redakciji Novinske agencije Novosti (APN). Krajem sedamdesetih, tokom pripreme članaka u kojim bi raskrinkao grupu bioenergetičara, Čumak je osetio da on poseduje neku moć, odnosno zasićenost energijom. Od 1983. radio je u Naučno-istraživačkom institutu opšte i pedagoške psihologije Akademije pedagoških nauka SSSR. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, počeo je da u Rusiji održava televizijske seanse. Tokom tih seansi, gledaoci bi držali pored ekrana tegle sa vodom, pomade, paste za zube i druge predmete na koje bi se prenela njegova isceliteljska energija. Nakon što je rusko Ministarstvo zdravlja zabranilo alternativnu medicinu, Čumakov rad je zabranjen. Kandidovao se na izborima za rusku Dumu 2000. godine u Samari i osvojio nešto više od 3% glasova. Umro je u Moskvi 9. oktobra 2017. Sahranjen je na Donskom groblju u Moskvi.

Na tablici je malo slabije citljivo inace transformator je snage 800VA sa primarom od 220V i sekundarom koji je galvanski odvojen od primara takodje 220V struje 3.6A.Transformator je radio i sad radi besprekorno.Tezina mu je oko 11kg sa silominskim kucistem.Stepen zastite po meni je IP22.

Vintage Sanyo prenosni stereo sistem u aktovki iz 1972 godine. Kolekcionarski primerak,predmet nije testiran, nema kabla za napajanje struje. Dimenzije 430 x 320 x 100 mm (videti prilozene slike). Stereo sistem poseduje, gramafon, kasetofon i radio sa dva rasklopljiva zvucnika koji se mogu izvaditi iz aktovke. Preporucuje se istinskim kolekcionarima ili osobama koji se bave popravkom istih.

Par fenjera - lampi na petrolej Odlicno ocuvani i ispravni Boja je kao na levom fenjeru, svetlo hrom ali na jednom fenjeru zbog godina nakupilo se patine. Stajao je u drugoj prostoriji pa je promenio boju, moze da se ocisti da budu isti ali to nisam radio, mozda nekom treba bas ovakav. Mozda su i posrebreni, ne razumem se. Visina 40cm

Kompletno popunjen album  Deutsche Märchen / Nemačke bajke iz 1939. godine. Slike su se kupovale u prodavnicama cigareta. Ilustracije je radio Paul Hey. 30 x 23 cm Korice su malo oštećene, neke stranice su zacepljene, ali svih 100. ilustracija je odlično očuvano. `Pol Hej je bio nemački ilustrator, grafičar i slikar. Poznat je po svojim mračnim, ilustracijama bajki, narodnih pesama, istorijskih događaja i neobičnog svakodnevnog života. Njegov rad je predstavljen u različitim  komercijalnom izdanjima kao što su razglednice, ilustracije knjiga i kolekcionarske kartice za cigarete.`

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

potpisana grafika iz 1974. 97 / 200 inspirisano stihovima Božidara Kovačevića Mladen Srbinović 1925. - 1995. Mladen Srbinović rodio se 1925. godine u Sušici kod Gostivara. Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Beogradu. Studirao je slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti od 1947. do 1951., a postdiplomske studije završio je 1953. godine. Za asistenta u Akademiji likovnih umetnosti bio je izabran 1953. kada je izabran i za člana ULUS-a. Penzionisan je u zvanju redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1988. godine. Prvi put je izlagao 1948.. na Izložbi radova studenata Akademije likovnih umetnosti , a samostalno 1952. godine u Grafičkom kolektivu. Pored mnogih samostalnih i grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu, predstavljao je jugoslovensku umetnost na brojnim izložbama. Bio je član Grafičkog kolektiva i grupe Samostalni (od 1952), i jedan od osnivača i članova Decembarske grupe(1955). Izdao je dve grafičke mape (1953. i 1955.), inspirisane stihovima Lorke. Uporedo sa slikarstvom i grafikom od 1960. počeo je da radi mozaike i predloške za tapiserije koje su realizovane i izlagane. Izradio je u mozaiu: · zid u svečanoj sali Saveznog izvršnog veća (1962), · dve zidne kompozicije u Muzeju revolucije BiH u Sarajevu(1966), · dva ciklusa zidnih mozaika(1971.i 1988), i 17 podnih mozaika (1985), u svečanoj dvorani Skupštine opštine Kruševac, · zidne mozaike u Medicinskom centru Gamzigrdske banje (1975), · mozaičku kompoziciju u svečanoj sali fabrike Prvi maj u Pirotu( 1978, uništena u požaru 1992.), · dva mozaika u zgradi Radio-televizije Beograd u Košutnjaku(1979), · dva mozaike za crkvu Sv. Nikole u Rumi (1985), · mozaik na pročelju Investbanke u Beogradu (1989) i · mozaičke ikone za oltarsku pregradu u manastiru Žiči (1993). · Radio je i vitraže za Svečanu dvoranu Skupštine opštine Kruševac. Izabran je 1981. godine za dopisnog, a 1988. za redovnog člana Srpske akademije nauke i umetnosti, a 1997. godine je izabran i za člana Makedonske akademije nauka i umetnosti . tags. pesnik Božidar Kovačević

ELEKTRICNA PISACA MASINA IBM 6784. POSTO DUGO NIJE KORISCENA SMATRAJTE DA NIJE ISPRAVNA. INACE JE NORMALNO RADILA ALI NEKI OD TASTERA SU LOSIJE RADILI. KORISTI CIRILICU KAO PISMO. VEROVATNO MOZE I LATINICU SAMO JA NISAM KORISTIO.PRODAJE SE U VIDJENOM STANJU. ZATO JE NAJBOLJE LICNO VIDETI.

Slika `Otmica`, autor Trajko Stojanovic Kosovac. Bakropis 5/6.  Stari rad, uramljen, sa oznakom galerije na poledjini. Format je 52x42.5cm sa ramom, sam rad 29x24cm. Trajko Stojanovic Kosovac rodjen je u Pristini 1934. godine. Osnovnu skolu zavrsio je u Pristini, a Skolu za primenjenu umetnost u Peći 1954. godine. Na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Božidara Prodanovića, diplomirao je 1958. godine. Radio je kao scenograf u Pokrajinskom narodnom pozoristu (1961-1971),  Jugoslovenskom narodnom pozoristu u Beogradu (1971-1974), da bi nakon toga presao u slobodne umetnike. Bio je na usavrsavanju u Parizu (1975-1978), studijski boravio u Strazburu, Briselu, Antverpenu. Bio je clan ULUS-a i imao status istaknutog umetnika. Izlagao je od 1954 godine.  Za zivota je imao 25 samostalnih, a ucestvovao na preko 220 kolektivnih izlozbi.

Originalna fotografija na kartonu (kartonka) velikih dimenzija (oko 21 x 13,5 cm) iz perioda oko 1890-te godine. Fotograf: Milan M. Prodanović Jovan Budisavljević, pop Jovo, (Pećane, 15. decembar 1844 — Donje Vrhovine, 19. januar 1894) bio je srpski pravoslavni svještenik i poslanik (narodni zastupnik). Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Jovanov djed bio je major Mijat Budisavljević, kome je austrijski car Franjo dodijelio plemićku titulu. Pop Jovin otac je Dane, Mijatov najmlađi sin, a stric mu je bio Bude Budisavljević (general). Otac Dane je kao najmlađi sin majora Mijata ostao kod kuće i bavio se zemljoradnjom. Oženio se Milicom i sa njom imao jednog sina, Jovu. Osnovnu školu pohađao je u Korenici i u Gospiću, gdje je stanovao kod strica Budislava (Bude) Budisavljevića. Po završenoj osnovnoj školi dvije godine je radio kao kompanijski pisar u Ličkom Osijeku. Potpomognut od strica, upisao se 1858. u Karlovačku gimnaziju. Pritisnut neimaštinom i teškom bolešću, napušta gimnaziju tokom četvrte godine i ne završivši je vratio se kući. Upisao se 1864. na Bogosloviju u Plaškom. Po završetku školovanja 1868. ostao je godinu dana u Bogosloviji kao zamjenik nastavnika i pisar kod Konzistorije. Kapelan u Vrelu parohije Koreničke rukopoložen je 12. aprila 1869. za đakona. Stečajnom ispitu za prezvitera podvrgao se 30. jula 1869. pred komisijom koju je u plaškom vodio protosinđel G. Jovanović. Iste godine postaje svjeptenik. Kraće vrijeme radio je kao kapelan u Tiškovcu i Vrelu Korenice, da bi od 1875. do smrti bio paroh u Donjim Vrhovinama. Kao pristalica narodnjaka dva puta je bio biran u Slavonsko-hrvatski sabor (1884, 1887). Često je vodio zapisnike saborskih sjednica. Bio je član Vladičanske konzistorije i Vladičanske skupštine. Njegov dopis listu Hrvatska od 4. juna 1890. dobro ilustruje njegovu aktivnost u Slavonsko-hrvatskom saboru i reakcije koje je ta aktivnost izazivala. Najstariji sin bio mu je Budisalav, a srednji sin bio je Milan. Jedan unuk popa Jove poginuo je 1916. na Kajmakčalanu kao srpski dobrovoljac. Kao na fotografijama.

Krajolik - monotipija kombinovano, 1989. godina Dimenzije 35 x 30cm (monotipija 20 x 20cm) Ivan Gundić Ćiso - Dalmata (Riđica, 1947 – 2000. ), bio je akademski slikar i profesor likovne umetnosti. Rodom je Hrvat. Rodio se je u bačkom selu Riđici 1947. godine. Školovao se za učitelja u Somboru. Pohađao je Likovni odsek VPŠ u Novom Sadu, a potom je otišao studirati u Rijeku, gdje je na Fakultetu likovnih umjetnosti u Rijeci u klasi Antona Depopea diplomirao te bio na postdiplomskom magistarskom studiju. U Riđici i Stanišiću je radio kao profesor likovne umetnosti i bio je vrlo omiljen. Svoje slikarske radove je pred kraj života potpisivao kao Dalmata. Djela je izlagao u zemlji i inostranstvu. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije te Association Internationale des Arts Plastiques. Od 2009. se godine u Stanišiću održava Likovna kolonija u organizaciji mesnog Hrvatskog kulturnog društva Vladimir Nazor, a koja nosi ime njemu u čast. HKD V. Nazor je imenovao i likovnu sekciju svog društva po njemu.

Akvarel Dimenzije sa ramom 54x46cm,a sam rad 40x32cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

DENSITÉ DE LA POPULATION SERBO-CROATE DANS LE BANAT ( L. Wuhrer, Paris - Imp. Dufrénoy, Paris) D`après la statistique officielle hongroise de 1910. Dressée par A. Lazić Dimenzije: 50,4 x 32,7 cm Razmera: 1:1.000.000 -Ima oštećenja ( sitnija? ), rupica, dosta zacepljenja, iskrzanosti ... -Slanje savijeno -Potpisano od strane Aleksandra Arnautovića ! ///Aлександар Арнаутовић Датум рођења 11. децембар 1888. Место рођења Пирот Краљевина Србија Датум смрти 14. септембар 1982. (93 год.) Место смрти Београд СФР Југославија Место укопа Ново гробље Образовање доктор књижевних наука Универзитет Сорбона Занимање књижевник, публициста, професор Деца Маргерита Арнаутовић (1926–2009) и Анђица Арнаутовић (1930–2017) Александар Арнаутовић (Пирот, 11. децембар 1888 – Београд, 14. септембар 1982) био је српски књижевник, публициста и професор. Биографија Завршио је основну школу у Пироту а гимназију у Београду. Наставио је школовање у главном граду па је уписао студије језика и књижевности на Филозофском факултету у Београду на групи за југословенску књижевност. Још као студент почиње да пише и да објављује радове. После студија је био запослен у Трећој београдској гимназији а био је и референт за домаћу драму у Народном позоришту у Београду. Са појавом балкански ратова, Арнаутовић је прекинуо свој рад и за то време је боравио у Француској до 1937. године. У Француској се са познатијим људима оформљује и заговара формирање предлога наше делегације на Конференцији у Паризу. Током боравка у Француској је обављао више послова: био је директор Просветног одељења српског посланства у Француској, просветни референт у Посланству и главни секретар Културног одбора српско-хрватско-словеначких интелектуалаца у Паризу и радио је као уредник часописа Реви Југослав. У току боравка у Паризу се бавио публицистичким радом. Радио је и као предавач српског језика и југословенске књижевности у Националној школи за источне језике. Такође је одбранио и своју докторску дисертацију у Француској, у Сорбони 1927. године, а тема је била о писцу Анри Беку. После повратка у земљу, постављен је на место инспектора Министарства просвете 1937. године а две године касније је постављен на место управника Државне архиве. До 1941. године је остао на том месту све док га Немци нису ухапсили. Том приликом су га истерали из стана у коме је живео и под притисцима, био је условљен да се хитно пензионише. За то време, све до ослобођења, није прихватао понуде да ради као сарадник у часописима. По окончању окупације, радио је као сарадник у САНУ на изради Речника и Енциклопедије Југославије.Умро је 1982. године. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Његове ћерке, Анђица и Маргерита су основале Фонд Александар Арнаутовић 1998. године у Архиву Србије. Циљеви Фонда јесу додељивање заслужним архивистима награда Златна архива. Такође су основале фонд под истим називом 2004. године на катедри за српску књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. Радови Као студент је објављивао радове у Српском књижевном гласнику, у чешком часопису Словенски преглед, Летопису матице српске и Одјеку. Његова прва књига под називом Владимир М. Јовановић је објавио 1909. године. Годину дана касније је почео да ради на својој новој књизи - Штампарије у Србији у 19. веку која је штампана тек 1912. године. Написао је рад под називом Позориште у Србији од 1806. до 1850. године како би положио професорски испит. Ментор му је био познати Јован Скерлић. Награде и признања За време студија је добио своје прве награде и признања: награда Краља Петра I 1909. године. Касније су то биле: Албанска споменица 1921. године, Орден Светог Саве 1924. године, Спомен плакета Београда 1974. године. У Француској је такоже добио бројна признања: Орден просвете 1922. године, Награду Париског универзитета 1927. године, Награду Француске академије наука за књижевну критику 1928. године, Орден легије части - витез 1930. и Орден легије части - официр 1935. године. Добио је и медаљу Француске акадамије наука за допринос афирмацији француског језика 1937. године./// Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom ili CC paketom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom ili pismom ?-pitati za poštarinu.. Q-1

Јакостара машина за шивење, није коришћена задњих 15-20 година, пре тога је одлично радила. Требало би да се машина очисти, подмаже...

Crtež našeg poznatog arhitekte Aljoše Josića koji je živeo i radio u Parizu. Njegovi radovi su retko dostupni u Srbiji Dimenzije rama 55 x 45, vidljivi deo slike 40 x 30 cm. Od 1953. je u Parizu gde interdisciplinarna iskustva primenjuje delujući unutar Atelier des bâ tisseurs (ATBAT), projektantskog biroa sa naglašenim istraživačkim pristupom. Sa već potvrđenim autorima – Žoržom Kandilisom i Šadrahom Vudsom, 1955. osniva nezavisni arhitektonski biro Kandilis-Žosik-Vuds, kome se pridružuje i arhitekt G. Brinaš, građevinski inženjeri A. Pio i P. Doni. Razdoblje stvaranja u ovom ateljeu obeleženo je velikim međunarodnim uspesima tima (projekti Habitat évolutif, 1959, Cuvette Saint-Martin u Čadu,1962), te izvođenjem brojnih građevina širom sveta, od Francuske, preko Nemačke, do dalekog Pakistana i Peru. Internacionalni proboj tim će ostvariti osvajanjem prve nagrade za kompleks univerzitetskih zgrada u Berlinu (1963, 1967-79), kao i planiranjem i izvođenjem novog grada Toulouse le Mirail (konkurs 1962, realizacija 1964-77). Šezdesetih godina posvećuje se pedagoškom radu. Napustivši “ modernistički trijumvirat” Kandilis-Žosik-Vuds 1963. godine, osniva Atelier Josic u Sevru kraj Pariza.

Edo Murtic Grafika iz 1986. godine. Potpis dole desno. 26x21 cm. RETKO! Edo Murtić (Velika Pisanica, 4. maj 1921 – Zagreb, 2. januar 2005) je hrvatski slikar, grafički dizajner, poozorišni scenograf i akademik.[1] Rođen je u Velikoj Pisarnici kraj Bjelovara. Njegova se porodica 1925. godine, seli u Zagreb, gde završava srednju i osnovnu školu. Studirao je na akademiji primenjene umetnosti. Profesori su mu bili Petar Dobrović i Ljubo Babić.[1] Prvo samostalnu izložbu imao je 1935. u Zagrebu. Od 1941. učestvuje u Drugom svetskom ratu, a 1943. se uključuje u pokret otpora protiv fašista.[1] Puno je putova tokom života a posećivao je i Francusku, SAD i Italiju. Njegovi radovi dobili su međunarodna priznanja. Ostvario je 150 samostalnih i oko 300 drugih izložbi na raznim kontinentima.[1] Njegova se dela obično nalaze u privatnom vlašništvu svuda po svetu. Takođe je radio i pozorišnu scenografiju, murale i mozaike. Bio je član „Hrvatske akademije nauke i umetnosti“, a proglašen je i počasnim građaninom Bjelovara. Umro je u bolnici u Zagrebu.

kad sam ih ja prbao jedna je radila druga nije ...ali moguce da na tom uredjajunije bilo ispravno nesto pa zato...u svakom slucaju to je to