Losi,seceni i cepani Imaju preko 450 slicica za dopunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Svi su skroz losi ali ima 500 slicica iskoristivih za druge albume ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

STARA METALNA PEPELJARA SEVER REMONT D.D.SUBOTICA TEL:26 512 PREČNIK 20 CM. IZ ŠEZDESETIH GODINA JAKO RETKO VIDI SE PO TELEFONSKOM BROJU.STARA DOBRA GIGANTSKA FABRIKA GDE JE RADILO 6000-7000 RADNIKA. RETKOST IZ EX JUGOSLAVIJE ZA PRAVE KOLEKCIONARE VIDI FOTKE

Zvezde mondijala 1990 godina,losi cepani albumi ali sa dosta slicica oko 250 komada Za dopunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Losi i cepani ,za pojedinacnu prodaju ili dopunu drugih albuma,ima mnogo slicica 450 Ima i nekih celih listova,korica dobrih Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Prodajemo izvanredno ocuvanu i funkcionalnu staru lampu na struju sa ogledalom. U svom originalnom izgledu radila je na gas, ali smo je prepravili tako da radi na struju. Za sve ljubitelje antikviteta, istinski raritet. Snizeno sa 2500 dinara. Ovo je zadnja cena u iznosu od 2000 dinara.

Ratovi zvezda ,dosta albuma i dosta slicica ko zna preko 1.000 verovatno Losi su za popunu drugih albuma ili pojedinacnu prodaju ali imaju neki listovi koji nisu cepani,dosta ih je takvi Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

Staro izdanje Decje Novine ,nije nova verzija.Ovde su slicice cistije i lepse.Original Losi albumi ,negde vadjenje sliice pa se strane zalepile ,negde samo,ima dosta listova dobrih,oko 500 slicica za vadjenje i dopunu drugih albuma Prodajem kao ceo paket, ne umem da vadim slicice i to ne radim, ne prodajem ih pojedinacno pa nemojte ni da pitate

izdanje povodom 150 godina rodjenja Nikole Tesle izdavac JUGOMARKA Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112. Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike. Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini. Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan. Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine. Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću. U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana. Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike. Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije. Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla. Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije. Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”. Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi. U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine. Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora. U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije. Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona). Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing). Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj. Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine. Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna. Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom. Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine. Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu. Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51 % ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani. Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajnog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi. Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara. Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save. Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo. U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački. Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”.

Stanje kao na fotografijma, zacepljen na nekoliko mesta Redje u ponudi! 49cm x 69cm Maija pronalazi melodiju film je koji je režirao Matti Kassila, a završen je 1950. Film je dramska komedija u kojoj se susreće siroče Sörnäinen, koje je odraslo u radničkim prostorijama i odrastalo u kući kulture. Romantiku zasjenjuje otkriće Maijeve prošlosti. Film je Kassilina treća režija, nakon čega je napravio proboj kriminalnom komedijom Radio se probio. Skladatelj Ahti Sonninen nagrađen je prvom glazbom Jussi. Autorski tim scenarija Matti Kassila i producent Toivo Särkkä navedeni su u podacima filma pod pseudonimom Toivo Mattila. Scenarij se temelji na priči o židovskom paru koji se iz Austrije preselio u Stockholm Leena Häkinen … Maija Lehtinen Martti Katajisto … Sellisti-sävelt. Erkki Orasto Rakel Laakso … Elna Orasto Arvo Lehesmaa … konserttimestari Evald Orasto Eine Laine … Ester, Evaldin sisar, ent. oopperalaulajatar Thure Bahne … kapellimestari Reino Rautala Kaarlo Halttunen … isoisä Tyyne Haarla … Lempi, kotiapulainen Uljas Kandolin … Oolannin Åke Rauha Rentola … Inkeri, tarjoilija Sirkka-Liisa Oksanen … Kyllikki Orasto Kyllikki Väre … Parfyymi-Anna Jalmari Rinne … tuomari Arvi Tamminen Matti Aulos … tohtori Lauri Jääskeläinen Kauko Käyhkö … insinööri Veikko Pertama Matti Lehtelä … ylikonstaapeli Irja Kuusla … matkustajakodin rouva Anna Lindholm Veikko Uusimäki … 1. konstaapeli Mauri Jaakkola … konservatorion vahtimestari Uolevi Lönnberg … asemamies Pentti Irjala … humalainen kapakassa Juhani Kumpulainen … mies konsertissa Mirjam Himberg … nainen konsertissa Seppo Wallin … Keijo Esteri Kasurinen Gösta Holmström Leo Jokela Veikko Sorsakivi Rauha Puntti Osmo Saarnio Martti Romppanen Otto Noro Originalan filmski plakat Morava Film

Opis proizvoda: Balans Kristalni Set donosi usklađivanje i energiju u vaš život. Ovaj set od sedam tumblovanih kristala i dragog kamenja predstavlja prirodni početak za privlačenje harmonije i isceljenja u vaš svakodnevni život. Kristali za Svaku Potrebu: Ovaj set dragog kamenja nudi vam raznolikost i snagu za različite potrebe. Svaki od sedam komada predstavlja jednu od sedam čakri i pomaže u balansiranju vaše energije. Ne tražite dalje za setom dragog kamenja jer će ovaj trajati cieli život. Idealno za Duhovnu Praksu: Balansirajte svoje čakre, meditirajte ili radite na svojem psihičkom razvoju uz ovaj kvalitetan set kristala. Svaki komad je pažljivo odabran za rad na čakrama i podršku vašem duhovnom rastu. Podesite Svoje Čakre: Pomoću ovog seta možete podesiti svoje čakre i vratiti harmoniju u svoj energetski sustav. Postavite različite kristale na odgovarajuće čakre dok meditirate ili se odmarate kako biste osetili duboke efekte balansiranja energije. Osvežite Vašu Duhovnu Praksu: Dodajte boju i energiju svojoj duhovnoj praksi uz Balans Kristalni Set. Ovaj set čini nezaboravan poklon za sve ljubitelje kristala, Reikija, meditacije i duhovnih praksi. Naručite Vaš Balans Kristalni Set Sada! Učinite balans i sklad sastavnim delom vašeg svakodnevnog života uz Balans Kristalni Set. Osvežite svoju energiju i podignite svoju duhovnu svest s ovim izvanrednim kompletom. Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. Ne radim lično preuzimanje Hvala

2 x presavijen oko 70 x 50 cm Deca iz sela pod Grmečom počinju da beže iz škole zbog terora koji zavodi učitelj zvani Paprika, jer mu je nos stalno bio crven od alkohola. Prvi koji beži je Jovanče, koji kasnije postaje harambaša. Za njim, u Prokin Gaj, dolaze Lazar Mačak, majstor za popravljanje svega i svačega, Đoko Potrk, pesnik brzih nogu, i Dugonogi Stric, najviši u družini, dečak sa slamnatim šeširom u koga se zaljubila devojčica Lunja, a koju on uporno ignoriše. Prateći Strica, u družinu dolazi i Nikolica s Prikolicom, odnosno sa njegovim psom Žućom. Nikolica ostavlja Žuću noću da čuva logor, staru napuštenu vodenicu. I, na kraju, Đoko Potrk dovodi Nika Ćulibrka, čiji je otac radio u Americi i Vanjku Širokog, čiji je otac poreklom Rus. Zatim, knez Valjuška, seoski poglavar, organizuje poteru za dečacima, nakon što ih je Lijan otkrio. Dečaci su pohvatani, a logor je zatvoren. Godine 1941. rat zatiče dečake, i njihovu igru pretvara u stvarnost. Stric spasava život njegovom bratu Nikoletini Bursaću, a kada ustaše dođu u Prokin Gaj, dečaci, Lunja, đed Vuk i poljar Lijan beže u Mačkovu pećinu, koju je Lazar Mačak još davno otkrio, a koja se nalazi ispod vodenice. Lunja kroz drugi izlaz, odlazi do partizanskog odreda i dovodi ih u pećinu. Partizani, predvođeni Nikoletinom, izlaze iz vodenice i napadaju ustaše. Nakon što su pobedili ustaše, partizani odlikuju dečake, koji zahtevaju da pođu sa njima. Na kraju, samo Lunja ostaje u Gaju i gleda kako dečaci odlaze sa partizanima, sa sve Lijanom. Uloge: Miodrag Petrović Čkalja, Pavle Jovanović, Pavle Polaček, Dragutin Dobričanin, Ljubiša Samardžić, Mihajlo Bata Paskaljević... Režija: Soja Jovanović

Jednostavan ovalni poslužavnik ili ancer, poznatog Austrijskog proizvodjača `BERNDORF`. Medjutim, najvažnija karakteristika ovog poslužavnika je što ga je u pomenutoj firmi za svoje potrebe naručio pansion `BALKAN` iz Vrnjačke Banje. Pregledom meni dostupne literature o Vrnjačkoj Banji, nisam našao nikakav trag o napred pomenutom pansionu, ali sam naišao na podatke svih ugostiteljskih objekata koji su radili ili nastalih posle Prvog svetskog rata, pa zbog toga pretpostavljam da se radi o periodu pre Prvog svetskog rata. Na snimcima se vidi žig proizvodjača `BERNDORF` i monogram `PANSION BALKAN - VRNJAČKA BANJA`. Dimenzije poslužavnika su 24 x 18 cm. težina 240 gr.

RUDOLF KÄMPF, Loučky - Četiri šoljice i tacne `Josefina` Dimenzije šoljica: Visina: 6,5 cm Širina: 8,5 cm Prečnik dna: 4,5 cm Prečnik otvora: 6,5 cm Dimenzije tacni: Prečnik: 13,5 cm Visina: 1,5 cm Ukupna težina: 920 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu tacni. Žig na dnu (kobaltno plavim): JOSEFINA (ime modela) Loučky (ispod krune) CZECHOSLOVAKIA Dec.089 31 (zlatnim, 31. decembar 1989?) Fabrika „Rudolf Kämpf“ koristila je žig od 1980. godine. Amerikanac Benjamin Franklin Hunt jr. (Bendžamin Frenklin Hunt mlađi) u početku je radio kao partner u fabrici porcelana Karla Specka (Karl Špek) u Elbogenu (danas Loket, Republika Češka). 1901. godine je napustio kompaniju i tokom naredne tri godine, zajedno sa suprugom Eleonorom usavršavao je svoje veštine u ukrašavanju porcelana vodeći mali studio za dekoraciju u Elbogenu. 1904. godine Hunt je kupio napuštenu fabriku cigala u gradu Grünlas (danas Loučky, Republika Češka. U junu 1907. godine administracija Grünlasa izdala je pismeno odobrenje Benjaminu Franklinu Huntu kao predstavniku kompanije „Benjamin F. Hunt & Sons“ iz Bostona za izgradnju fabrike porcelana. Međutim, banka u Bostonu koja je podržavala Hunta je bankrotirala zbog čega je bio primoran da proda operativnu, ali još nedovršenu fabriku kompaniji „Ludwig Engel & Sohn“ 1908. godine, pre nego što se vratio u Boston. Novi vlasnik zadržao je postojeće ime fabrike i pokušao da nastavi proizvodnju, ali je ona uskoro obustavljena. U decembru 1909. godine Rudolf Kämpf (Rudolf Kempf), koji je već vodio jednu fabriku porcelana, i njegov partner i finansijski pokrovitelj Rudolf Dieterle (Rudolf Diterle), direktor fabrike stakla, kupili su fabriku i okolno zemljište. Fabrika je registrovana kao „Porzellanfabrik Rudolf Kämpf G.m.b.H. Grünlas“ u decembru 1911. godine. Kämpf je bio iskusan poslovni čovek i stručnjak za porcelan i pod njegoviom upravom fabrika je napredovala. Proizvodnju je usmerio na servise za ručavanje, za čaj i kafu. Posle njegove smrti u martu 1918. godine fabrika je i dalje napredovala pod upravom njegovog sina Hansa, koji je postao direktor. Iako je je ukupna prodaja porcelana iz tog područja polako opadala, skoro 90% proizvodnje je izvoženo u Austriju, Englesku, Francusku, Holandiju, Mađarsku, Italiju, Poljsku, Rumuniju i SAD, a kompanija je imala i sopstvena skladišta u Amsterdamu, Londonu i Beču. Tokom ekonomske krize 1929-1932 godine prodaja je naglo opadala i proizvodnja je morala da se prepolovi. Pored toga, i saosnivač kompanije Rudolf Dieterle je umro u januaru 1933. godine. Hans Kämpf je bio ubeđen da se fabrika ipak može održati, i radio na tome danonoćno, ponekad čak i spavajući u svojoj kancelariji. Uloženi trud se na kraju isplatio i situacija se do 1935. godine znatno popravila. Usledio je procvat 1936. godine, kada je fabrika otvorila i novu liniju artikala od porcelana u boji. Tokom rata proizvodnja ukrasnog porcelana je drastično smanjena, a fabrika se koncentrisala na proizvodnju sanitarnog i hotelskog porcelana za šta je bilo potrebno manje zaposlenih i stručnjaka. Nakon rata, broj zaposlenih se brzo povećao na 245. U oktobru 1945. godine fabrika je nacionalizovana i postala deo grupe „Slavkovský Porcelán“, u Karlovim Varima, a u januaru 1953. godine integrisana je u kombinat „Bohemia“. U aprilu 1958. godine postala je deo državnog preduzeća „Karlovarský Porcelán“, kao samostalni „Pogon IV“. Češka vlada je ukazala poverenje kompaniji kada ju je izabrala da predstavljala češku industriju porcelana na međunarodnoj izložbi u Montrealu 1967. godine. Izložba se pokazala kao veći uspeh nego što se očekivalo i fabrika je dobila je međunarodnu nagradu za dizajn. Na osnovu ogromnog uspeha, Vlada se odlučila za nova ulaganja u tehnologiju proizvodnje. Sredinom 1970-ih godina, i okrugle peći na ugalj zamenjene su modernim gasnim pećima. U novembru 1992. godine fabrika je reprivatizovana direktnom prodajom kompaniji „Leander 1946 s.r.o.“ koja se specijalizovala za kombinovanje mnogih starih i novih tehnika za stvaranje zadivljujućih umetničkih dela i ubrzo postala vodeći svetski proizvođač umetničkog porcelana. Iz raznih razloga, kompanija nije bila dugog veka, i 2006. godine fabriku je preuzeo holding „CS Investment“. Novi vlasnik zadržao je prethodne metode dizajniranja i proizvodnje visokokvalitetnih porcelanskih predmeta, ali je podelio posao u tri nezavisne grane, od kojih je fabrika „Rudolf Kämpf“ nastavila da proizvodi ekskluzivni ručno rađeni porcelan vrhunske klase. Znatna sredstva uložena su u moderizovanje fabrike tokom 2008. godine, posle čega je fabrika postala jedna od najbolje opremljenih fabrika porcelana u Češkoj. Kompanija je počela da sarađuje sa vodećim međunarodnim kompanijama, proizvodeći ekskluzivne ručno oslikane porcelanske predmete kao marketinške artikle ili lične poklone, nudeći različite oblike korporativnog brendiranja. Predmeti koje kreira podružnica „Rudolf Kämpf“ stekli su, preko ekskluzivnih distributera, snažnu poziciju na tržištu Bliskog istoka, Rusije i Ukrajine. Prodaju se bez držača za tanjir. (116/26-36/116-kp/1212)

Stanje kao na fotografijma 49cm x 69cm Redje u ponudi! Heroji Telemarka britanski je ratni film iz 1965. godine koji je režirao Anthony Mann, a temelje se na istinitoj priči o norveškoj sabotaži teške vode tijekom Drugog svjetskog rata sa Skije protiv atoma, memoarima norveškog vojnika otpora Knuta Haukelida. U filmu glume Kirk Douglas kao dr. Rolf Pedersen i Richard Harris kao Knut Straud, zajedno s Ullom Jacobsson kao Anna Pedersen. Snimljen je na lokaciji u Norveškoj. Directed by Anthony Mann Written by Ben Barzman Ivan Moffat Based on Skis Against the Atom 1954 memoir by Knut Haukelid But for These Men 1962 novel by John Drummond Produced by Benjamin Fisz Starring Kirk Douglas Richard Harris Ulla Jacobsson Cinematography Robert Krasker Edited by Bert Bates Music by Malcolm Arnold Production company Benton Film Productions Distributed by The Rank Organisation (UK) Columbia Pictures (US) Release date 23 November 1965 (London-Premiere) 26 November 1965 (United Kingdom) 19 January 1966 (Chicago) 9 March 1966 (United States) Running time 130 minutes Country UK Languages English, German, Norwegian, German Budget $5 million[1] Box office $1,650,000 (est. US/ Canada rentals) Kirk Douglas as Dr Rolf Pedersen Richard Harris as Knut Straud Ulla Jacobsson as Anna Pedersen Michael Redgrave as Uncle David Weston as Arne Sebastian Breaks as Gunnar John Golightly as Freddy Alan Howard as Oli Patrick Jordan as Henrik William Marlowe as Claus Brook Williams as Einar Roy Dotrice as Jensen Anton Diffring as Major Frick Ralph Michael as Nilssen Eric Porter as Josef Terboven Wolf Frees as Sturmbannführer Knippelberg Karel Stepanek as Professor Hartmüller Gerard Heinz as Professor Erhardt Victor Beaumont as German Sergeant George Murcell as SS Oberscharführer Mervyn Johns as Col. Wilkinson Barry Jones as Professor Roderick Logan Geoffrey Keen as Gen. Bolt Robert Ayres as General Courts Jennifer Hilary as Sigrid Maurice Denham as Doctor David Davies as Captain of Galtesund Philo Hauser as Businessman Faith Brook as Woman on Bus Elvi Hale as Mrs. Sandersen Russell Waters as Mr. Sandersen Paul Hansard as German Officer (uncredited) George Roubicek as German Radio Operator (uncredited) Joe Dunne as Norwegian Quisling`s Nazi (uncredited) Originalan filmski plakat Morava Film

Prestolonasledik Petar Karadjordjevic i princevi Andrej i Tomislav Fotografija Vladimira Bencica. 17x12cm RETKO! Владимир Владо Бенчић (Бјеловар, 23. децембар 1896 — Београд, 1970) био је српски фото-репортер, атељејски фотограф. Деловао је између 1920. и 1950. године. Захваљујући полубрату по мајци, фотографу Милану Савићу, дошао у Београд почетком 20-их година 20. века. Осим у братовом атељеу, првобитно радио и као слободан фотограф-репортер, и сарадник београдског листа Недељне илустрације. Око 1925. отворио је сопствени атеље (улица Поенкарева 30-32; затим улица Краља Милана 26, „испред хотела Лондон“, а касније се спомиње у истој улици, у бр. 84). Атеље се сврстао међу најзначајније у Београду између два рата. Као активан члан управе (и помоћни секретар 1928-31) `Удружења србијанских фотографа`, био је и истакнути организатор у својој струци. Особине рада и дела Као атељејски фотограф превасходно је грађански портретиста, али се својим повремено неконвенционалним приступом издвајао од тадашњих стандарда струке. Међу првима се ослободио артифицијелних позадина и сувишног мобилијара, што је иначе одлика тога раздобља у опреми фот. атељеа, а истицао се и портретима са покушајем психолошког продубљивања фотографисане личности. Остварио је и запажене портрете глумаца (нпр. Портрет Даре Милошевић, око 1930) као и многобројне сценске фотографије за Народно позориште у Београду. Стизао је да буде и фотографски хроничар Београда, кроз снимке ведута и панорама града, који су објављивани у дневној штампи или на разгледницама. Међу ретким фотографима у Србији имао је приступ на двор Карађорђевића, па се према многим фотографијама (нпр. Венчање принца Павла Карађорђевића и принцезе Олге, 1923, и другим) објављеним, или сачуваним у збиркама, може сматрати истрајним визуелним хроничарем дворског живота у Србији између два светска рата. Год. 1936. среће се као „Фото Бенчић“ у Цриквеници, Хрватска, а 1948. под истом фирмом и у Дубровнику, али ту је реч о сезонском раду (у тим привременим атељеима су преко лета радили његови блиски рођаци, или помоћници). Збирке, изложбе, оцене дела Највећи део Бенчићевог опуса превасходно спада у грађанску занатску фотографију споменарског типа, снимљеног за приватну употребу, и као такав углавном није сачуван. Највеће вредности у његовим делима налазе се међу дворских и позоришним портретима и призорима опште документације (нпр. уличне сцене, спортски слетови, архитектура Београда...). Многа његова дела сачувана су у музејима (нпр. Музеј позоришне уметности Србије, Музеј града Београда, Архив Србије) и у збиркама фотографија приватних сакупљача. Два његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Тај, вреднији, део опуса је недовољно истражен, углавном је непознат јавности, али је запажен од струке и критике, а Бенчићево име је уврштено у Енциклопедију српског народа.

U dobrom stanju! 49cm x 69cm Breaking Glass je britanski film iz 1980. godine u kojem glume Hazel O`Connor, Phil Daniels i Jonathan Pryce. Koproducirao ga je Dodi Fayed, a scenarij i režija Brian Gibson. [2] Početno financiranje od 30.000 GBP (korišteno za razvoj) osigurao je Goldcrest Films. To je tvrtka nadoknadila kad je Dodi Fayed stavio cjelokupni proračun od 3 milijuna dolara. [3] Goldcrest i Allied (Fayedova tvrtka) kasnije će raditi zajedno na Vatrenim kočijama. Film je prikazan izvan konkurencije na Filmskom festivalu u Cannesu 1980. [4] Album sa zvučnom trakom, koji sadrži pjesme u izvođenju O`Connora, dosegao je 5. mjesto u Velikoj Britaniji, a britanska fonografska industrija certificirala ga je zlatom. [5] Dva singla, `Osmi dan` i `Hoćeš li`, ušla su među 10 najboljih u Velikoj Britaniji. Directed by Brian Gibson Produced by Davina Belling Clive Parsons Written by Brian Gibson Starring Hazel O`Connor Phil Daniels Cinematography Stephen Goldblatt Edited by Michael Bradsell Distributed by Paramount Pictures Release date September 1980 Running time 104 minutes Country United Kingdom Language English Budget $3 million Filmski plakat

Stare posrebrene *Art Krupp Berndorf* kašike za čaj, kafu☕,šečer, i dezert iz perioda 1891-1927.god. Kompletan set 6/1 . Vrlo retko da se nađe ceo set a još ređe da je tako očuvan i u originalnoj kutiji. Odlično očuvane bez oštećenja. srebro nigde nije pohabano. Ima uobičajenih, standadnih rekoh bi minimalnih tragove koriščenja za kašike te starosti i godište. Vrlo kvalitetno i izuzetno lepo izgledaju. Na poleđini Brendorf žig sa crtežem medveda u sredini kruga. Uživo su neuporedivo bolje i lepše izgledaju nego na fotografijama. Pre kupovine i bez ikakvih obaveza možete pogledati kašike uživo i na licu mesta dovoljno je samo Kupindo-Limudo porukom da me o tome obavestite. Pogledajte fotografije i pitajte me pre kupovine ukoliko imate bilo kakvih pitanja. Moje ostale oglase možete pogledati preko sledećeg linka: http://www.kupindo.com/Clan/dragov/SpisakPredmeta Pročitajte još i odeljak *uslovi prodaje* imate mnoge pogodnosti. O čuvenom Brendu *Berndorf* Austrijska fabrika `Berndorf Metalware Factory Arthur Krupp A.G.` koristila je žig na visoko-kvalitetnim posrebrenim predmetima (Alpacca Silber I) od 1891. do 1927. godine. Čuvena „German Berndorfer Metallwaarenfabrik“ (Nemačka fabrika metalskih proizvoda Berndorf) osnovana je 1843. godine u malom selu Berndorf, u Donjoj Austriji, tada Austrougarskoj monarhiji. Zbog zvučne sličnosti naziva sela sa nemačkom složenicom Bärendorf (nem. Selo medveda, Medveđe selo, Medvedovo, Medveđa), mnogi žigovi fabrike sadrže crtež medveda. Alexander Schoeller, austro-ugarski biznismen, uložio je znatnu sumu novca u kupovinu zemljišta i izgradnju fabrike, koja je radila pod imenom „Berndorf Metalware Factory Alexander Schoeller and Co.“ Hermann Krupp, otac Arthura Kruppa, pridružio se firmi 1844. godine i do 1849. godine već je posedovao više od polovine akcija fabrike. Kada je 1879. godine umro Hermann Krupp, njegovo mesto u upravi preuzeo je tada 23-godišnji Arthur, koji je već radio u fabrici. Posle smrti Alexandera Schoellera Arthur Krupp je isplatio veliku sumu njegovim naslednicima i 1890. godine postao jedini vlasnik kompanije. 1913. godine BMF je postala javno preduzeće. Kada je I Svetski rat okončan raspadom Austro-Ugarske monarhije, privreda cele Evrope našla se u krizi. Tržište je znatno smanjeno, uobičajen transport sirovina i gotovih proizvoda željeznicom velikim delom je bio prekinut. Ipak, do 1924. godine Arthur Krupp je uspeo da spase firmu i oživi proizvodnju. Međutim, pad ekonomskih aktivnosti u toku krize početkom 30-tih godina doveo je do zatvaranja pogona BMF i značajan pad zaposlenih, od 6000 na svega 800 radnika. Arthur Krupp je vodio komaniju sve do svoje smrti 1938. godine. Iste godine nacistička Nemačka izvršila je aneksiju Austrije. Nemačka kompanija “Friedrich Krupp A.G.” iz Essena preuzela je većinski udeo u `Berndorf Metalware Factory Arthur Krupp A.G.` i zadržala ga do kraja II Svetskog rata. Posle rata, savezničke snage su konfiskovale BMF, koja je učestvovala u proizvodnji naoružanja. Fabrikom je upravljala sovjetska administracija od 1945. do 1955. godine, a posle toga nacionalizovana je i ponovo postala austrijska javna kompanija. 14.

Branko Lazarević Originalni rukopis na vizit karti. Branko Lazarević (Vidin, 25. novembar 1883 — Herceg Novi, 6. oktobar 1963) je bio srpski književnik i diplomata. Branko Lazarević je rođen u Vidinu, u Bugarskoj, u imućnoj porodici Đorđa Lazarevića iz Negotina, gde mu je otac Đorđe, trgovac i radikalski prvak u Negotinu, bio izbegao posle Timočke bune. Majka Vukosava bratanica je pesnikinje Milice Stojadinović Srpkinje. Preci Đorđa Lazarevića došli su u Negotinsku krajinu iz Sjenice, sa Pešteri i iz Starog Vlaha, i učestvovali su u Srpskom ustanku. Po drugim izvorima Lazarević je rođen u Negotinu[2], a umro - ne 1963. godine nego 1968. Mladi Lazarević je pohađao Zaječarsku gimnaziju, a zatim studirao na Univerzitetu u Beogradu. Postao je 1911. godine suplent u Beogradu, a zatim nastavio obrazovanje u Evropi; u Parizu, Minhenu i Rimu, gde je specijalizovao estetiku i umetnost. Do oslobodilačkih ratova on se intenzivno bavi pisanjem; književnim radom i pozorišnom kritikom. U književnosti se javlja 1907. godine, u beogradskom `Srpskom književnom glasniku`, sa dvodelnom studijom o poeziji Svetislava Stefanovića. U balkanskim ratovima on je rezervni potporučnik srpske vojske. Tokom Prvog svetskog rata službovao je na frontu, a potom postavljen 1917. godine za šefa Presbiroa Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Srbije, na Krfu. Branko Lazarević je od 1918. godine ušao u politiku i napravio je poput još nekih srpskih književnika, lepu diplomatsku karijeru. Prvo je postavljen 1918. godine za srpskog konzula u Vašingtonu[6], a potom do 1922. godine bio u Čikagu. Po povratku u Evropu, od 1922. godine je kratko vreme poslanik u Berlinu, pa prešao u Čehoslovačku republiku. Bio do marta 1929. godine dva puta (sa prekidom 1925) poslanik u Pragu, gde je ostavio vidnog traga o sebi. Govorio je češkim jezikom, stekao veliki ugled a njegovi brojni tamošnji prijatelji pomogli su da na češkom jeziku izađe njegova knjiga, sa naslovom: `Tri najveće jugoslovenske vrednosti`. U međuvremenu je radio kratko pri ministarstvu u Beogradu, te se istakao u specijalnoj diplomatskoj misiji u Tirani (1925). Sreće se Branko nakon praškog perioda, između 1929-1934. godine pri poslanstvu u Varšavi, zatim 1936-1937. godine on je `opunomoćeni ministar` Kraljevine Jugoslavije u Ankari. Boraveći u Poljskoj izabran je 1931. godine za člana `Jugoslovensko-poljskog naučnog instituta`. Kratko je 1937. godine jugoslovenski poslanik u Beču, pa 1938-1939. godine na istom položaju u Briselu. Posleratna komunistička vlast ga uklanja sa javne scene. Svoje neobjavljene političke rasprave, dnevnike, solilokvije, eseje i razmišljanja, Lazarević piše u nametnutoj izolaciji, sve dok nije bio isključen iz Saveza književnika i dok nije dopao zatvora (1948—1951). Izgubljena ostavština Branka Lazarevića nađena je slučajno. 2004. godine u Herceg Novom.

Kako orgonit funkcioniše? Orgonska energija, takođe poznata kao životna ili univerzalna energija, prema teoriji dr. Wilhelma Reicha, može biti uslovljena i blokirana u našem okruženju. Orgonit deluje kao energetski transformator, privlačeći negativne energije i pretvarajući ih u pozitivne. Jedinstvena. Elegantna. Moćna. Orgonit piramida sa ametistom takođe može biti izvanredan poklon za vaše najmilije. Poklanjajući im ovu piramidu, darujete im energiju ljubavi, mira i zaštite. Neka vaš dar bude simbol pažnje i brige za njihovo blagostanje. -*- Kada postavite Orgonit piramidu sa Ametistom u vaš prostor, možete očekivati brojne koristi. Prvo, osetićete povećanje pozitivne energije i mira. Ova piramida će pomoći u harmonizaciji vaše okoline, eliminisati štetna elektromagnetska zračenja iz elektronike i neutralisati negativne uticaje iz okruženja. Takođe će poboljšati kvalitet vašeg sna, smanjiti stres i umor te vam pomoći da se osećate osveženo i revitalizovano. Bilo da želite pročistiti svoju energiju, ojačati svoju intuiciju ili povećati svoju duhovnu vezu, ova piramida će vam pružiti podršku na putu samorazvoja i blagostanja. Poboljšajte svoje okruženje. Harmonizujte svoju energiju. Ametist, kamen mira i duhovnosti, oslobađa negativne energije i jača vašu intuiciju. Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Slanje se vrši putem pošte Postexpres uslugom. Ne radim lično preuzimanje Hvala

Opis proizvoda: Čudo Geološkog Veka: Kristali i minerali koje danas držite u ruci predstavljaju dragoceni dar Zemljine prošlosti, formirani tokom geoloških procesa koji su trajali milijardama godina. Ovo je prilika da dodirnete komadić istorije. Za Kolekcionare i Entuzijaste: Ovaj Kristalni Set 20 Tumblovanih Kristala i Minerala je san svakog kolekcionara, od početnika do strastvenih ljubitelja minerala. Svaki kristal je jedinstveno remek-delo prirode. Dar za Sva Vremena: Zahvaljujući pažljivoj prezentaciji sa odeljcima za svaki dragulj, ovaj set je idealan i kao poklon za vašu decu koja dele interesovanje za čarobne svetove kristala i minerala. Neka ova strast bude pokretačka snaga za ceo život. Bogatstvo Simbolike i Lepote: Kristali i minerali su kroz istoriju imali duboku simboliku i značenje. Osim što su bili deo umetnosti i nakita, koristili su se kao talismani, alati, i statusni simboli. Ovaj set vas vodi kroz tajanstvenu priču ovih dragocenosti. Individualna Energija svakog Kristala: Svaki od 20 kristala u ovom setu nosi svoju jedinstvenu energiju i moć. Od strastvenog Karneola do smirujućeg Rozenkvarca, svaki kristal ima svoj specifičan doprinos vašem duhovnom i emocionalnom balansu. Prirodna Raznolikost: Set uključuje raznovrsne kristale i minerale, uključujući Hematit, Ametist, Citrin, Tigrovo Oko, i mnoge druge dragocene darove prirode. Veličina svakog dragulja varira do 2cm. Poslati poruku Ne radim lično preuzimanje Hvala

*Ostale informacije potražite na -> vilinskidar.com // Opis proizvoda: // Misteriozna Elegancija: Naša Crna Mačko-šolja donosi misterioznu i elegantnu notu svakom trenutku. Očaravajući dizajn sa mačkom dodaje šarm vašem ritualu ispijanja omiljenog napitka. Jedinstveni Kvalitet: Svaka Mačko-šolja je unikatna! Nećete dobiti istu šolju kao na fotografijama, ali ćete dobiti šolju visokog kvaliteta i sličnog izgleda. Očekujte prirodne varijacije u dizajnu. Ručno Izrađena sa Ljubavlju: Svaka šolja je ručno izrađena s pažnjom prema svakom detalju. Idealna za Poklon: Crna Mačko-šolja je savršen poklon za ljubitelje mačaka, tajanstvenih trenutaka ili jednostavno za one koji cene unikatan i elegantan dizajn. Napomena: Očekujte prirodne varijacije u dizajnu i izgledu šolje. Vaša Mačko-šolja će biti jedinstvena, baš kao i vi! Osetite misterioznu eleganciju s našom Crnom Mačko-šoljom! Uživajte u svakom gutljaju uz ovaj unikatan dizajn. Naručite svoju Mačko-šolju sada! // Kako poručiti? // Poslati poruku Navedite tačan naziv artikla Vaše podatke: Ime i prezime, mesto, poštanski broj, ulica i broj i broj telefona Cena poštarine nije uključena u cenu artikala Proizvod se šalje istog dana, najkasnije dan nakon poručivanja Slanje se vrši putem pošte POSTEXPRES uslugom. - NE RADIM LIČNO PREUZIMANJE - // Kontakti: // Web: vilinskidar.com Facebook: fb.me/Kristalni.Dar Instagram: instagram.com/kristalni.dar Email: [email protected] Viber: 062/1427-147 *Hvala*

gornji desni cosak ostecen,inace u dobrom stanju Ilija Milosavljević Kolarac Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Po njemu je nazvan Restoran „Kolarac”. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

17 x 9 cm Milan Jovanović, (oktobar 1863, Vršac – 17. marta 1944. Beograd) je bio građanski i dvorski fotograf. Sin je fotografa Stevana Jovanovića, brat slikara Paje Jovanovića i otac vajara Dušana Jovanovića. Učio je fotografiju u očevom ateljeu u Vršcu, zatim, u razdoblju 1879–1887. u Beču, Minhenu i Pariz i Trstu. NJegova najveća aktivnost traje do 1914. godine kada je mobilisan, otišao u rat (na dužnost posilnog kneza Đorđa Karađorđevića), a posle navodnog ranjavanja, i oporavka u Firenci, kraće vreme nastavio je rad u Beogradu (1920–1921). Godine 1887. otvorio je svoj prvi fotografski atelje u Beogradu, na Obilićevom vencu, preko puta spomenika knezu Mihailu (danas palata Kulturnog centra Beograda). Od 1902. godine radio u novom ateljeu (ul. Kralja Milana 46 – danas bioskop “Zvezda”), prvoj namenski, za fotografski atelje, podignutoj zgradi u Srbiji, čiji je fasadni izgled (ateljea) još uvek delimično očuvan. Tokom dve i po decenije uspešnog delovanja u fotografiji Jovanović se ispoljio u različitim temama. Isprva je građanski fotograf-portretista, i ta delatnost će ostati dominantna tokom celog njegovog radnog veka. Početkom devete decenije 19. veka uveo u svoj rad i snimanje veduta i panorama Beograda, a iste prizore je docnije prenosio na razglednica, čime se svrstao među prve izdavače poštanskih karata sa slikom u Srbiji, od 1896. U gotovo celom razdoblju svoga rada bio je fotograf-saradnik Kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu, uz to ostvario je veliki broj portreta glumaca, reditelja, dramskih pisaca i pozorišnih saradnika. Najveći doprinos srpskoj kulturi dao je velikom grupom portreta savremenika; njegovom fotografskim aparatom zabeleženi su likovi akademika, književnika, slikara, novinara, političara, i mnogobrojnih drugih znamenitih ličnosti srpske kulture, nauke ili umetnosti poslednje decenije 19. veka i prve decenije 20-og. Ostvario je antologijske portrete, autentične tipske pojave u portretnoj fotografiji kod Srba – među kojima su LJubomir Nenadović (1888); Milovan Glišić (1888); Vela Nigrinova; Beta Vukanović (1896); Stojan Novaković (1898); Jovan Dragašević; Radoje Domanović (1900); Stevan Sremac (1901); Bora Stanković; Ana Lozanić; Đorđe Krstić, Vladislav Petković Dis (1903); Branislav Nušić; Bogdan Popović (1904); Ilija Stanojević (1908) i drugi. Milan Jovanović je od 1893. dvorski fotograf kralja Srbije. Uradio je i portrete srpskih vladara: kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića, kraljice Natalije i, kasnije, kraljice Drage. Posle dvorskog puča (28. maja 1903) i smene dinastija u Srbiji 1903. godine, Jovanović je, kao prijatelj dvora, po svemu sudeći, bio za kratko u nemilosti kod novog vladara. Ipak, sredinom 1904. snimio je portrete kneginje Jelene i mladih kneževića Đorđa, Aleksandra i Pavla Karađorđevića, a zatim mu je dozvoljeno da i dalje koristi titulu fotografa srpske kraljevske kuće. Od 1904. uradio je gotovo sve zvanične portrete kralja Petra Prvog Karađorđevića i članova njegove porodice. Od 1896. nosio je titulu i dvorskog fotografa knjaza Crne Gore i Brda, ali, začudo, nijedna Jovanovićeva fotografija sa likom kneza, docnije kralja Nikole, ili članova crnogorske vladajuće porodice, nije zabeležena u literaturi.

Originalni bioskopski (filmski) plakat: Sicilijanac (The Sicilian) Režija: Michael Cimino Scenario: Mario Puzo, Steve Shagan Uloge: Christopher Lambert, John Turturro, Terence Stamp, Joss Ackland, Barbara Sukowa Sadrzaj: Na Siciliji se poslije 2. svetskog rata živelo vrlo teško. Seljaci su bili bez posla ili su za malu platu radili za bogate zemljoposjednike. Dok su jednog dana mladi seljak Salvatore Giuliano (C. Lambert) i njegov najbolji prijatelj Pisciotta (J. Turturo) pokušali u lijesu prošvercati malo pšenice, zaustave ih karabinjeri. Dolazi do pucnjave s obe strane. Giuliano i njegov prijatelj pobjegnu, utrče u dvorište dvorca najbogatijeg zemljoposjednika, princa Borse (T. Stamp), ukradu konje i pobjegnu u brda. Teško ranjenog Giuliana izleče fratri u samostanu. Šef mafije, stari don Masino Croce (J. Ackland) koji vlada celim tim krajem, poruči Giulianu preko sveučilišnog profesora Hectora Adonisa (R. Bauer) da se vrati i da mu neće biti suđeno. Ali, on je romantični individualist koji ne želi imati ništa ni sa zemljoposjednicima koji plaćaju mafiji za zaštitu, a ni sa crkvom. Odmetne se u brda i stekne poverenje bandita koji su se već pre odmetnuli. Njegov je plan pljačkati bogate i davati siromašnima. Jednog dana provali u dvorac princa Borse i tu ga, dok njegovi banditi pljačkaju, zavede prinčeva žena - Amerikanka Camilla (B. Sukowa) Stanje plakata kao na fotografiji. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)