Stari radio, dobro očuvan, sa lokacijom u Požarevcu, za vise informacija pozvati na broj: (oglasivac Ljubinka)

Prodajem koričćeni flip časovnik Junior, Rumunska proizvodnja iz sedamedesetih godina u solidnom stanju. Flip sat - ispravan, za 72 časa testiranja kasni 2 minuta. Čuje se dok radi (dok se okreće točkić) Radio AM, FM - ispravni, međutim izgleda da je zvučnik pun prašine pa je neophodno čišćenje istoga jer zvučnik radi samo kada je namešten na polovinu jačine. Sleep timer ispravan, alarm ispravan Prodaja u viđenom stanju, fotografije odgovaraju predmetu prodaje Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom + troškovi dostave Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo Za sva pitanja stojim na raspolaganju

Audio Risiver , Bluethoot , Graficki Equalizer , Karaoke , FM Radio , Daljinski Upravljac , Novo u original pakovanju . Novi Model Audio Risiver sa Grafckim Eqilazerom , znatno poboljsava zvuk , zvuk je mnogo dinamicniji i pun snage i cist . Ugradjen je FM Radio sa odlicnim prijemom radio signala , trenutno reaguje na promenu stanica . Daljinski Upravljac sa svim funkcijama i baterijom . Novo u kutiji .

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta JAT-ova sveska sa šemama prilaženja aerodromima po instrumentima. Pored toga ima i tabele za: - Nivoi leta - Dopunski podaci o radio sredstvima - Sredstva VOR i ILS - koncertne radio stanice - Spisak aerodroma sa talasnim dužinama i pozivnim znakovima - Spisak aerodroma sa njihovim dužinama, nadmorskom visinom.... - Pregled pozivnih znakova radio veze zem. vazduhž - Državni minimum za sletanje i poletanje - Granice aerodromskih zona aerodroma - Podešavanje visinomera - Oko 90 strana karti sa šemama prilaženja po instrumentima. Ukupno 116 strana koliko sam ja uspeo da izbrojim. Dimenzije listova sveske su : 15 x 21cm

Jugoslavija,omot karamel table u kome se dobijala jedna slicica za istoimeni album.Privatnik je radio ovu retkost,samo za prave kolekcionare.

Home cinema resiver Thomson DPL 550HT Saljem iskljucivo clanovima bez negativnih i sa min 20 pozitivnih ocena . Dodatne slike saljem na zahtev Semiconductors present. Semiconductors Main principle PLL, Phase-locked loop Wave bands Broadcast, Long Wave and FM or UHF. Details Radio Control (+Remote Wire etc) Power type and voltage Alternating Current supply (AC) / 230 Vol Power out 300 W (undistorted) Material Metal case from Radiomuseum. org Model: Home Theater Audio Video Receiver DPL 550 HT - Thomson marque, Thomson- Shape Book-shelf unit. Dimensions (WHD) 430 x 140 x 385 mm / 16.9 x 5.5 x 15.2 inch Notes Thomson Home Theater Audio Video Receiver DPL 550 HT Combination of a FM RDS/MW/LW receiver with pre- and power amplifier. Dolby Digital System.

Originalna fotografija na kartonu (kartonka) velikih dimenzija (oko 21 x 13,5 cm) iz perioda oko 1890-te godine. Fotograf: Milan M. Prodanović Jovan Budisavljević, pop Jovo, (Pećane, 15. decembar 1844 — Donje Vrhovine, 19. januar 1894) bio je srpski pravoslavni svještenik i poslanik (narodni zastupnik). Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Jovanov djed bio je major Mijat Budisavljević, kome je austrijski car Franjo dodijelio plemićku titulu. Pop Jovin otac je Dane, Mijatov najmlađi sin, a stric mu je bio Bude Budisavljević (general). Otac Dane je kao najmlađi sin majora Mijata ostao kod kuće i bavio se zemljoradnjom. Oženio se Milicom i sa njom imao jednog sina, Jovu. Osnovnu školu pohađao je u Korenici i u Gospiću, gdje je stanovao kod strica Budislava (Bude) Budisavljevića. Po završenoj osnovnoj školi dvije godine je radio kao kompanijski pisar u Ličkom Osijeku. Potpomognut od strica, upisao se 1858. u Karlovačku gimnaziju. Pritisnut neimaštinom i teškom bolešću, napušta gimnaziju tokom četvrte godine i ne završivši je vratio se kući. Upisao se 1864. na Bogosloviju u Plaškom. Po završetku školovanja 1868. ostao je godinu dana u Bogosloviji kao zamjenik nastavnika i pisar kod Konzistorije. Kapelan u Vrelu parohije Koreničke rukopoložen je 12. aprila 1869. za đakona. Stečajnom ispitu za prezvitera podvrgao se 30. jula 1869. pred komisijom koju je u plaškom vodio protosinđel G. Jovanović. Iste godine postaje svjeptenik. Kraće vrijeme radio je kao kapelan u Tiškovcu i Vrelu Korenice, da bi od 1875. do smrti bio paroh u Donjim Vrhovinama. Kao pristalica narodnjaka dva puta je bio biran u Slavonsko-hrvatski sabor (1884, 1887). Često je vodio zapisnike saborskih sjednica. Bio je član Vladičanske konzistorije i Vladičanske skupštine. Njegov dopis listu Hrvatska od 4. juna 1890. dobro ilustruje njegovu aktivnost u Slavonsko-hrvatskom saboru i reakcije koje je ta aktivnost izazivala. Najstariji sin bio mu je Budisalav, a srednji sin bio je Milan. Jedan unuk popa Jove poginuo je 1916. na Kajmakčalanu kao srpski dobrovoljac. Kao na fotografijama.

Odlično očuvan risiver marke Onkyo TX-7720 Zvučno odličan, selektivan pri izboru stanica. Potpuno ispravan Molim Vas bez zamena. Slanje predmeta prodaje tek nakon uplate nа tekuci račun. Hvala na razumevanju. Svaki uredjaj pre slanja biće kratko snimljen u radu, snimak će biti poslat preko Vibera kupcu pre kupovine. Uredjaj će biti perfektno upakovan i kao takav poslat kupcu. Technical specifications : Number of Transistors Semiconductors present. Semiconductors Main principle PLL, Phase-locked loop Wave bands Broadcast (BC) and FM or UHF. Details Radio Control (+Remote Wire etc) Power type and voltage Alternating Current supply (AC) Loudspeaker - This model requires external speaker(s). Power out 100 W (unknown quality) Material Metal case from Radiomuseum. org Model: Quartz Synthesized Tuner Amplifier TX-7720 - Onkyo, Osaka Denki Onkyo K. K. ; Shape Book-shelf unit. Dimensions (WHD) 435 x 115 x 320 mm / 17.1 x 4.5 x 12.6 inch Notes Onkyo Quartz Synthesized Tuner Amplifier TX-7720, 2 x 50 Watt Sinusleistung (4 Ohm), 2 x 95 Watt Musikleistung (4 Ohm), 2 x 40 Watt Sinusleistung (8 Ohm). Net weight (2.2 lb = 1 kg) 6.7 kg / 14 lb 12.1 oz (14.758 lb)

Ugrađen čitač Conax kartica HEVC decoding podrška Podržava do 6000 kanala (TV i radio, programabilni) Dva ultra brza USB 2.0 porta za povezivanje USB uređaja Ugrađena Ethernet konekcija i podrška za USB Wi-Fi modem (samo sa Ralink RT5370 čipom) Podržava strimovanje sa YouTube-a, RSS čitač i vremenska prognoza (uz internet konekciju) Snimanje TV programa na eksternu USB memoriju Timeshift podrška Odlične boje, jednostavan OSD korisnički interfejs Potpuna Picture-In-Graphic (PIG) funkcija Elektronski vodič za programe (EPG), podržava subtitlove Programabilno roditeljsko zaključavanje Podrška za različite jezike Brend AMIKO Tip Video risiver (DVB-S/S2) Napajanje 100-250 V~, 50/60 Hz Nivo signala -65~-25 dBm Audio dekoder MPEG-1/2, AAC-LC, HE-AAC, MP3, Dolby digital Video dekoder MPEG-4/H.264/H.265 SP@L3 to ASP@L5, AVC, HP@level 4.1, MP@level 4.1 Video format 4:3 / 16:9 / Letter Box Ulazna brzina Maks. 120 Mbit/s Modulacija QPSK, 8PSK Priključci 1 x SCART, 1 x RS-232C, 2 x USB2.0, 1 x S/PDIF, 1 x HDMI, 1 x Ethernet RJ45 Podržani formati MKV, AVI, MPEG, TS, VOB, MP3, JPEG Rezolucija 720*480P/I, 720*576P/I, 1280*720p, 1920*1080i, 1920*1080p Daljinski upravljač Da

Nova, nekorišćena vunena uniforma JNA M-55 Komplet Bluza (54) + Pantalone (54) + Pantalone (48) Veličina JUS 54 ( Širina ramena između šavova-45cm ; Obim venca pantalona-98cm) Za dodatne informacije pozvati na kontakt telefon Napomena: Uniforma ne poseduje tabličnu etiketu jer se radila u vreme kada se takva vrsta etikete nije postavljala na odevne predmete.

Prvo sto izgleda mocno, drugo sto je to nesto za neciji radni sto, desk, vitrinu, orman, krevet. Lik Cara Putina na originalnoj, validnoj i pravoj pravcatoj americkoj novcanici odnosno banknoti od U$ 2 dolara. Zamislite POKLON OBOZAVOCU LIKA I DELA V.V. PUTINA. U igri asocijacije odrednice bi bile Putin - Valuta - Dolar. Drugim recima, ova dva dolara koja je legalna upotrebljiva novcanica, sa sertifikatom autenticnosti, koja se doista mozete potrositi bilo gde u Sjedinjenim americkim drzavama, nosi lik ruskog predsednika Putina i ta dorada plus nabavka kosta razliku izmedju U$ 2 dolara i sume koju placate. Iako bi je mogli potrositi da platite Vas racun u iznosu od dva dolara njeno pravo mesto je na radnom stolu, desku, vitrini,...t.j. treba da bude izlozena negde. Serijski broj novcanice koju kupujete nije isti kao na novcanici sa snimka - sve ostalo jeste - uz nju dobijate sertifikat o originalnosti. 100% pravi dolari!!! Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар и актуелни председник Руске Федерације. За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1] Садржај 1 Детињство и образовање 2 Служба у КГБ-у 3 Политичка каријера 3.1 Први пут премијер (1999) 3.2 Први пут председник 3.3 Путиново обнављање Русије 3.4 Други пут премијер (2008) 3.5 Други пут председник (2012) 4 Популарност 5 Приватни живот 6 Галерија 7 Види још 8 Референце 9 Литература 10 Спољашње везе Детињство и образовање Родитељи Владимира Путина Владимир Спиридонович Марија Ивановна Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[2] Владимир Путин је имао још два брата који су рођени средином 1930-их; један је умро неколико месеци након рођења, а други је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[3] Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова[4] Основну школу је уписао 1958. године и био је № 193. ученик те године. По завршетку основне школе 1966. уписује средњу хемијску школу као № 281 ученик коју је завршио 1970. године. По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет. Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградском државном универзитету, а тема димпломског рада је био Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[6][4] Служба у КГБ-у Путин као официр КГБ. Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[7] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[8] 1979. године заршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори. Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[9] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника. Политичка каријера Почетком 1990. године Путин је радио као асистент на матичном универзитету на ком је дипломирао. У јуну 1991. је преузео место у Одсеку за међународна питања на Лењинградском државном универзитету, где је вице-ректор био Јуриј Молчанов а ректор Станислава Меркурњева. Градоначелник Лењинграда у то време је био Анатолиј Собчак, асистент на Лењиградском државном универзитету из Путинових студентских дана и његов предавач. Меркурњев је касније преложио Анатолију Собчаку да ангажује Путина као помоћника за правна питања. Маја 1990. године Собчак ангажује Путина на место саветника председника Лењинградског Градског већа.[10] По избору Анатолиј Собчака, на место градоначелника Санкт Петербурга 12. јуна 1991. године, Путин постаје Председник Одбора за спољне послове града Санкт Петербурга чији је задатак био да као шеф комисије буде укључен за сва питања привлачење инвестиција у Санкт Петербургу, сарадње са страним компанијама и заједничка улагања. Путин је био домаћин у организацији прве берзе у Санкт Петербургу и помогао улазак неколико великих немачких компанија, међу којима је једна од првих банака са страним капиталом у Русији - БНП-Дрезднен банка. Такође је био један од организатора руско-америчких `Игара Добре Воље`, када се састао са великим америчким медијиским бизнисменом Тедом Тарнером.[10] Године 1993. због својих честих путовања по иностранству Собчак именује Путина за свог заменика.[11] У марту 1994. године, постављен је за првог заменика градоначелника Санкт Петербурга, задржавајући свој положај шефа Комитета за спољне односе. Дужности Путина као заменика председника Владе Санкт Петербурга, укључивали су координацију и сарадњу са регионалним телима већничке безбедности и са агенцијама за спровођење закона (полиција, Министарство одбране, Федерална служба безбедности, тужилаштво, судови и царински одбор), као и политичке и друштвене организације. Под надлежношћу Путина су били Регистрација градске коморе и менаџмент градске већнице: правда, односи са јавношћу, административне агенције и хотели.[11] Године 1995. постао је регионални лидер партије Наш дом - Русија.[12] У августу 1996. године се сели у Москву где постаје члан администрације председника Бориса Јељцина. Био је шеф руске обавештајне службе ФСБ (једне од наследница КГБ) од јула 1998. до августа 1999. године, а такође је радио као секретар у служби безбедности од марта до августа 1999. године. Први пут премијер (1999) Путина је Борис Јељцин поставио на место премијера у Влади Русије у августу 1999. године. Путин је постао пети руски премијер у мање од 18 месеци. Тада нико није очекивао да ће, јавности непознати, Путин на том месту остати дуже од његових претходника. Јељцинов главни опонент градоначелник Москве Јуриј Лушков и бивши премијер Јевгениј Примаков, су већ били у кампањи за председничке изборе. Тада нико није могао претпоставити да ће већ у септембру Путин постати најпопуларнији политичар у Русији. Иако није члан ни једне партије, Путин је подржао партију Јединство која је на изборима за Думу у децембру 1999. године освојила највећи број гласова. Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас. Први пут председник Борис Јељцин је 31. децембра 1999. године неочекивано поднео оставку и именовао Путина за привременог председника. Председнички избори су одржани 26. маја 2000, а Путин је победио у првом кругу, када је остварио убедљиву победу са 52,94 % победивши у већини гувернија осим у Чеченији. У неким гувернијама Путин је освојио и преко 80% гласова. После истека свог првог мандата Путин се поново кандидовао на изборима 2004. године и победио са 71,34 % гласова. Путиново обнављање Русије Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима. Други пут премијер (2008) Владимир Путин са Димитријем Медведевим. По завршетку свог другог мандата 2008. године Путин је подржао Дмитрија Медведева на изборима, притом је рекао да намерава да задржи важну политичку улогу у држави (уз додатак да ће то урадити само ако Медведев победи на изборима). После победе Медведева, Путин је изабран за премијера у новој влади. Он је 2008. прихватио да постане председник Јединствене Русије, владајуће странке у Русији. Други пут председник (2012) Владимир Путин је изабран за председника на изборима 2012. Наследио је Дмитрија Медведева који је њега након инаугурације наследио на месту премијера. Популарност Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици. Путин ужива популараност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју [13], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[14] У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији. Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[15] Године 2007. проглашен је за „личност године“ у избору америчког часописа „Тајм“.[16] У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године. Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[17][18] Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000. Приватни живот Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две кћерке. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[19][20] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

Mega retka nalepnica visine 70cm iz Kostana radnji obuće. Kraj 70ih. Nekorišćena. Supermen drži u ruci zimsku cizmu. Na poledjini je reklama samolepljivog papira ista kao i kod slicica na Mikijevom zabavniku i uopšte tih 70ih godina. SIMOD dečje čizme je radila Koštana, po italijanskoj licenci. Ovo je zapravo prodajni rekvizit iz radnji, a bile su i po randjama OBUĆE, Beograd. Ko ima SIMOD Supermen cizme kao sto je prikazano na slikama, ovo će mu biti dragulj u kolekciji. Inace, žute Supermen čizme nisu predmet prodaje, samo ova ohromna nalepnica iz radnji.

GILDEA & WALKER, England - Šest dubokih tanjira (1886) Dimenzije Prečnik: 25 cm Visina: 4 cm Ukupna težina: 3160 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Na dva tanjira glazura je značajnije ispucala, mestimično i potamnila, naročito na naličju. Na istim tanjirima po jedna napraslina sa strane. Svi tanjiri su prikazano pojedinačno na kolaž-slikama, sa lica i naličja, naprsline su prikazane posebno. Žig na dnu, štampan plavim: Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu ENGLISH PORCELAIN (u kaišu oko crteža i ispod krune) (Inicijali) B. W & Co (za “Bates, Walker & Co”, na kraju kajša) Podglazurno utisnutio: GILDEA (za James Gildea) Štampani žig je koristila kompanija “Bates, Walker & Co” u periodu 1875-1878 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Podglazurno utisnuto “GILDEA”, je za James Gildea, koji se pridružio kompaniji 1878. godine. Prema utisnutoj oznaci 9/86 pet tanjira je proizvedeni u septembru i jedan u oktobru 1886 godine (10/86), kada je Gildea ostao jedini vlasnik fabrike. To bi značilo da je nastavio da koristi žig prethodne kompanije, sa utisnutim dodatkom svog imena. Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/32-40pod-kp/1214)

Savršeno očuvana velika limena Lokomotiva Western 4552, Modern Toys Masudaya, Made In Japan (pogledati poslednju sliku originalne kutije za više informacija - kutiju NEMAM) Kolekcionarski primerak iz sedamdesetih godina. Raritet u savršenom stanju. Stajala preko 35 godina u staklenoj vitrini, bez prašine i bez rđe. Koristi 2 baterije D tipa od 1,5V koje nemam pa ne mogu da probam da li je ispravna. Sećam se da je ranije sve radilo - i motor i svetlo i zvuk. Uz veliku lokomotivu poklanjam i Mini Western Majorette lokomotivu s kraja osamdesetih godina u odličnom stanju (na slikama) Specifikacija: - materijal: lim + plastika - dužina: 33 cm - visina: 16 cm - širina: 9 cm - ukupna težina: 500 grama --- Ovaj predmet je deo moje lične kolekcije, ne otkupljujem niti preprodajem tuđe stvari! --- POGLEDAJTE MOJE OSTALE PREDMETE: - KNJIGE: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=1 - KOLEKCIONARSTVO: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=995 - MUZIKA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=285 - ZA KUĆU I BAŠTU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=884 - SVE ZA DECU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=276 - RAČUNARI I OPREMA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=322 - MOBILNI TELEFONI: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=307

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.

Originalni bioskopski (filmski) plakat : SELJACKA BUNA 1573 Plakat je uradio: Josip Turković Slikar Josip Turković rođen je u Đurđevcu 4. travnja 1936. godine u obrtničkoj obitelji Ivana Turkovića (1904.-1958.) i Marije rođ. Lovašen (1908.-1986.) kao najmlađe dijete uz braću Đuru (1930.-1967.), Andriju (1928.-1992.) i sestru Doroteju (1934.). Nijedan od trojice braće Turkovića nisu poživjeli dugo, umrli su u naponu snage, kada su rodnom zavičaju tek mogli pružiti ono najbolje. Josip Turković učiteljsku je školu završio u Križevcima, a Pedagošku akademiju u Zagrebu. Kao nastavnik je radio u Zagrebu, Legradu i Virju gdje je i živio sa suprugom i djecom. Od 1971. godine napušta učiteljski rad i djeluje kao samostalni umjetnik. Prvi put je izlagao 1954. godine u Križevcima i od tada je vrlo često priređivao samostalne izložbe ili sudjelovao na skupnim. Ukupno je održao šezdesetak samostalnih izložbi u zemlji i inozemstvu. Bio je član Hrvatskog društva likovnih umjetnika. Osim kao slikar, bio je aktivan kao ilustrator knjiga, grafički dizajner, kulturni animatori i kao sakupljač i čuvar narodnog etnografskog blaga Podravine. Tako je nastala njegova zanimljiva etnografska zbirka i knjiga „Podravsko rukotvorje“ iz 1978. godine. U obiteljskoj kući u Virju je 1982. godine u sklopu svojeg ateliera otvorio galeriju koja danas funkcionira kao Spomen zbirka slika i etnografska zbirka. Umro je 12. svibnja 1982. godine, a pokopan je na groblju u Virju. Seljačka buna 1573. je jugoslavenski povijesni film snimljen 1975. u režiji Vatroslava Mimice. U njemu se prikazuje znameniti Hrvatsko-slovenski seljački ustanak 1573. godine, odnosno kako su se seljaci na sjeveru današnje Hrvatske i susjednim područjima današnje Slovenija, izmučeni iskorištavanjem i zlostavljanjem od strane lokalnih feudalaca poput okrutnog Franje Tahija (koga glumi Pavle Vuisić), odlučili oružjem svrgnuti njihovu vlast pod vodstvom karizmatičnog Matije Gupca (koga glumi Fabijan Šovagović). Nominalni protagonist je mladi seljak po imenu Petar, koga tumači Mimičin sin Sergio. Iako se često pogrešno navodi kako je predložak poslužio istoimeni roman Augusta Šenoe, scenarij Vatroslava Mimice je daleko više inspiriran Krležinim Baladama Petrice Kerempuha, odnosno Mimičinim vlastitim marksističkim svjetonazorom, odnosno povijesnim tumačenjima u skladu s ideologijom tada vladajućeg Saveza komunista, koji je u Gupcu i njegovim ustanicima vidio svojevrsnu preteču i uzor za Tita i njegove partizane u Drugom svjetskom ratu. Film se, dijelom i zbog toga, snimao pune dvije godine, odnosno dobio proračun i materijalne resurse koje su inače mogli očekivati tek tvorci najspektakularnijih partizanskih filmova. Sa druge strane se inzistiralo na što je moguće većoj autentičnosti, pa se u filmu koristi kajkavski dijalekt, zbog koga je film morao biti titlovan prilikom prikazivanja u drugim dijelovima tadašnje Jugoslavije i Hrvatske. Seljačka buna je zbog raskošne produkcije postigla relativno veliki uspjeh u kino-dvoranama, kao i nekoliko nagrada na Pulskom filmskom festivalu. Izuzetno je zapažena bio i glazbeni soundtrack Alfija Kabilja, koji je poslije izdan kao LP, odnosno postao prvo diskografsko izdanje originalnog filmskog soudntracka u Hrvatskoj.[1] Mimica je nakon kino-distribucije nadosnimio nekoliko scena, odnosno stvorio verziju filma u obliku četverodijelne televizijske miniserije pod naslovom Anno Domini 1573, koja je sadržavala za tu svrhu posebno izdrađene ilustracije u stilu renesansnog umjetnika Pietera Breughela, odnosno naraciju u stilu Bertolta Brechta koja povlači dodatne paralele između ustanka i komunističkih revolucija u 20. stoljeću. Ta je verzija prvi put prikazana na programu tadašnje Televizijse Zagreb 1979. godine Režija: Vatroslav Mimica Producent: Sulejman Kapić (izvršni producent), Branko Lustig (direktor produkcije) Scenario: Vatroslav Mimica Uloge: Srđan Mimica, Fabijan Šovagović, Bata Živojinović, Pavle Vuisić, Franjo Majetić Kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : ZA KIM ZVONO ZVONI Režija: Sam Wood. Uloge: Gary Cooper, Ingrid Bergman, Akim Tamiroff, Arturo de Córdova, Vladimir Sokoloff, Mikhail Rasumny Autor plakata: Alfred Lehner KRATKA UMETNIČKA BIOGRAFIJA ALFREDA LEHNERA 1913. Rođen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaž na platnu ). Srednju stručnu školu završio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac ). Svirao je violinu. 1931. Dolazi u Beograd i od tada bez prekida bavi se slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavačke kuće, štamparije... 1931-1950. Odlazi na specijalan tečaj kod slikara Mladena Josića i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelićem. Pohađa Akademiju primenjenih umetnosti studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perića, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zaštitnim znacima, koricama za knjige, marke...Povodom izložbe plakata u Muzeju primenjenih umetnosti (1974.), kustos i upravnik muzeja J. Jeftić naglasio je u katalogu da se ističe svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici šezdesetih godina. Postaje član Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio Ulupus, postaje i član Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“ (kasnije Grafolik), a zatim u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao službenik u „Obliku“ dobija više uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne poštanske marke (jubilarne poštanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih rešenja za rudarske značke (Bor), Bilten JNA, jubilarna značka CK, plakat za štafetu, kongres farmaceuta. Brojna idejna rešenja za filmske plakate (preko sto) i to: Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za časopis Ministarstva Železnice. 1956-1958. Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga za „Zavod za izdavanje uxbenika“ kao i drugih izdavačkih kuća. Za preduzeće Eksport Import „Seme“ niz idejnih rešenja za ambalažu. Za preduzeće „Takovo“- Gornji Milanovac, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. REPUBLIČKI SEKRETARIJAT ZA OBRAZOVANjE I KULTURU priznaje mu svojstvo slobodnog umetnika od 1931. GRUPNE IZLOŽBE Izlagao na svim izložbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao član udruženja ULUPUS-a učestvovao na mnogim zajedničkim manifestacijama. 1968. Učestvuje na svim izložbama u okviru opštine Palilula: Narodni Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret Palilule (sedamdesete). Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72. , Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72. Nr. Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret 72. Pula, likovna grupa 72. „Tašmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masleša 72. Sportski centar Beograd 73. 1973. Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, učestvuju najpoznatiji naši slikari: Milovan Krstić, Božidar Kovačević, Saša Nikolić, Dragan Rogić, Sip, Ratomir Pešić, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokić, Mića Popović, Peđa Milosavljević, akademik Ivan Tabaković, Stojan Čelić, Marko Čelebonović, Zoran Petrović, Milan Konjović, Desa Kerečki, Omčikus Branko, Mirjana Lehner Dragić i dr. 1974. Niz godina izlagao u galeriji „Kosančićev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3.10-15.10. 1974. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobođenja (otkupna nagrada ). Exposition 66e. Salon d`Hiver u Parizu (osnovan 1897. Od Udruženja francuskih profesionalnih slikara, vajara i grafičara). Bio jedini izlagač iz Jugoslavije.1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izložbe 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je ulja (mrtve prirode, pejsaže, portrete) Veliki broj radova iz oblasti primenjene umetnosti nalaze se u zbirkama: Muzeja primenjene umetnosti, Narodne biblioteke, Muzeja PTT-a, Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Avala film,... Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama širom Evrope: Francuske, Nemačka, Austrija... Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemačka obogatili su još više njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoškim radom. 1986. Posle duge i teške bolesti umro u Beogradu. Kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

Opomena o puštanju menice za neplaćeni račun. Potpisana na imenu Vlada Mitić. Iako ne mogu da dobijem potvrdu autentičnosti potpisa jer nemam dgugi kojim bih mogao da ga uporedim, moguće je da je parafirao lično Vlada Mitić. Inače, dokument je sačuvan jer je, verovatno neko iz porodice primaoca opomene, u tom trenutku dečak, na poleđini dokumenta napoisao pismo baki, te je ono sačuvano među ostalim pismima... Kao na fotografijama. Srpski trgovac VLADA MITIĆ je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško-jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu, gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio trgovac Josif Alkalaj, kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je i pamuklije za srpsku vojsku. Pre povratka u Srbiju pazario je mušku i žensku odeću, na čijoj je prodaji dobro zaradio. Posle Prvog svetskog rata Mitić je došao u Beograd gde je najpre imao ortačku radnju na veliko. U to vreme, Beograd je imao tek nešto više od 300.000 stanovnika, ali je brzo ekonomski napredovao i pretvarao se u evropsku metropolu. Novo gradsko stanovništvo stvaralo je i prestoničku modu, što je Mitić dobro procenio, i otputovao u Milano, u tada poznate fabrike tekstila. Dopremio je prepun vagon robe, koja je rasprodata u rekordnom roku, posle čega je odlučio da zakupi zgradi u Knez Mihajlovoj ulici, s prizemljem i tri sprata. Robna kuća “Mitić” zvanično je otvorena 1919. godine. Mitić je ogromne sume novca ulagao u marketing. Preko pola miliona dinara odlazilo je na razne kampanje, što je u ono vreme bilo dovoljno novca za izgranju pristojne trospratne zgrade. Isprva, Mitić se oslanjao na dnevnu štampu gde su slike različitih artikala, sa cenama ispisanim u „oblačićima“, ispunjavale čitave stranice novina. Reklamni plakati su se zatim preselili i na ulice: velika bela platna visila su na prometnijim raskrsnicama i mamile na sezonske rasprodaje. A kad su se krajem ’30-tih godina prošlog veka pojavili „Pragini“ autobusi, počelo se s reklamiranjem na 4 točka: drvene table su stajale po celoj dužini autobuskih krovova a natpis “Mitić i brat” pozivao je Beograđane u najveću prestoničku robnu kuću. U godinama pred Drugi svetski rat radnja je imala oko 340 zaposlenih. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan “činovničkom majkom”. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima. Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski Univerzitet. Mitić je 1935. godine kupio restoran “Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu “Albanija”. Gradnja je započela neposredno pred Drugi svetski rat, iako su Mitića pojedini oprezniji saradnici, naslućujući nevolje, savetovali drugačije – da pokupi iz banke sav novac i sa porodicom se skloni u Švajcarsku, što on nije prihvatao. Tokom rata nastavio je da radi, šaljući svojim zaposlenima I članovima njihovih porodica pomoć, ukoliko su stradali u ratnim operacijama ili su završili u zarobljeništvu. Sve što je prethodnih godina stekao, počelo je da se rasipa kada je rat priveden kraju. Posleratna vlast je Mitiću, osim parcele za izgradnju solitera, uzela i svu privatnu imovinu. Osuđen je na oduzimanje nacionalne časti i godinu i po dana zatvora pod optužbom da je “sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnivao običan narod”. Rehabilitovan je 2009. godine. Još dugo godina nakon toga Mitić je živeo u velikoj bedi, u malom stanu koji mu je jedino ostavljen. Do danas, posle mnogih urbanističkih ideja i konkursa, posle svih pokušaja da se plac na Slaviji, na kojem je Mitić planirao da izgradi soliter, privede nekoj nameni, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat kao “Mitićeva rupa”.

FACIT TP2, Sweden - Prenosna pisaća mašina (1965.) U originalnom zaštitnom koferu. Proizvođač: „Facit Halda AB“, Åtvidaberg, Sweden Prema serijskom broju: P 500974 mašina je proizvedena 1965. godine. Mašina „Facit TP1“ (Privat Tip 1) prvi put je proizvedena 1958. godine. Reklamirana je kao mašina pouzdana za kancelarijsku i istovremeno pogodna za kućnu upotrebu. Stručnjaci smatraju da je za njen lak i precizan rad najzaslužnija ugradnja naprednih cevastih nosača kolica, razvijena nekoliko godina ranije za standardne mašine. TP1 je nazivana “prinčevska pisaća mašina”, po izvanrednim kvalitetima i s aluzijom na aristokratsko poreklo dizajnera Sigvarda Bernadottea (Sigvar Bernardo). Kada je počeo uvoz mašine u SAD, 1960-tih godina, mašina je opisivana kao uspešan spoj “švedskog čelika, švedskog dizajna i švedske preciznosti”. Početkom 1960-ih godina paralelno je počeo da se proizvodi i “Facit TP2” (Privat Tip 2), znatno robustnija, teža i modernizovanog dizajna. Obe mašine proizvodile su se do 1968. godine, a sledeće godine ih je zamenila mašina “1620 Series”. Natpisi: - na prednjem poklopcu, na pločici: FACIT - na zadnjem poklopcu, pojedinačn nalepljena slova čitavom diužinom mašine: F A C I T - na okviru donjeg poklopca; MADE IN SWEDEN Dimenzije mašine: Visina (bez teleskopskih držača papira): 14 cm Dužina: 34 cm Širina: 30 cm Dimenzije kofera: Visina: 14 cm Dužina: 44 cm Širina (bez ručke za nošenje): 36 cm Ukupna težina: 7,8 kg Tastatura je švedska latinica. QWERTY-tastatura sa 44 tipke u četiri reda (12+11+11+10) i 88 znakova. Mašina koristi standardnu dvobojnu traku (postavljena je nova). Mašina je u potpuno ispravnom stanju, sve funkcioniše besprekorno. Detaljno je očišćena, bez potpunog rasklapanja. Sitne ogrebotine kod oba dugmeta za ručno okretanje valjka - daktilografkinja je imala duge nokte. Drugih tragova upotrebe nema. Kofer je dobro očuvan. Zlatna boja na gornjim kopčama je potamnila. Bravica kofera je ispravna, ali je ključ izgubljen. Na zahtev: Uputstvo za upotrebu (na engleskom jeziku) u PDF formatu. 1889. godine AB (od “aktiebolag”, ili “korporacija”) “Åtvidabergs Förenade Industrier”, proizvođač nameštaja i kancelarijske opreme, osnovan je u švedskom gradu Åtvidaberg (Otvidabei). Kompanija je potpuno restrukturirana od 1923. godine, a sledeće godine je osnovala “AB Facit”, firmu koju je pokrenuo Alex Wibel (Alkes Vilbel) u Štokholmu 1918. godine, da bi proizvodila kalkulatore sa zavrtanjima. Kompaniju “Halda” u mestu Svängsta (Svengsta) osnovao je Henning Hammarlund (Hening Hamalund) i proizvodila je džepne satove, a na prelazu veka u proizvodnju je dodao i pisaće mašine. 1920. godine “Halda” je likvidirana, a nova kompanija AB “Halda Fabriker” koja je preuzela proizvodnju pisaćih mašina bankrotirala je 1927. godine. 1938. godine ime Halda preuzela je AB “Åtvidabergs Förenade Industrier” i pretvorila je u podružnicu pod imenom „Facit Halda AB“. Do 1961. godine korporacija „Facit“, pod upravom Gunnara Ericssona (Gunar Erikson), imala je 8000 zaposlenih i podružnice u više od 100 zemalja. 1970. godine kompanija „Facit“ dostigla je vrhunac svog rasta, sa više od 14 000 zaposlenih širom sveta. 1973. godine prodata je kompaniji „Electrolux“, a 1983. godine kompaniji „Ericsson“. Podružnica u Nakajimi, u Japanu, proizvodila je još uvek električne portabl pisaće mašine, ali je proizvodnja u Švedskoj prestala, kada je 1995. godine zatvorena fabrika u Svängsti. Kompanija „AB Facit“ prestala je da postoji 1998. godine. SIGVARD OSCAR FREDRIK BERNADOTTE , princ Bernadotte, grof od Visborga (Sigvad Oskar Fridrik Bernardo, princ Bernardo, grof od Vizbora, 1907-2002) bio je švedski princ i poznat industrijski dizajner. Bio je drugi sin Kralja Gustava VI Adolfa od Švedske i njegove prve žene, princeze Margaret of Connaught (Margret od Kanosa), unuke britanske Kraljice Viktorije. Rođen je kao švedski princ, s titulom Duke of Uppland (Vojvoda od Uplanda), ali je isključen iz nasledstva predstola i izgubio je sve švedske titule i kraljevske privilegije 1934. godine kada se oženio običnom građankom, Erikom Maria Regina Rosalie Patzek (Erika Maria Regina Rozali Pacek, 1911–2007), ćerkom nemačkog biznismena. Kao industrijski dizajner, postao je poznat po velikom boju dizajna, od luksuznih srebrnih predmeta, preko pisaćih mašina i naočara, do predmeta od plastike za svakodnenvu upotrebu, uglavnom preko svoje dizajnerske kuće “Bernadotte Design AB”. Kao pomoćnik režisera radio je za filmsku kompaniju MGM u Kaliforniji. Između ostalog, bio je tehnički savetnik na snimanju poznatog filma “Zatvorenik Zende”, koji je 1937. godine režirao John Cromwell (Džon Kromvel). (124/30-I-kp/1492)

Milan Jovanović Batut / Potpis na dokumentu, u svojstvu dekana Medicinskog fakulteta iz 1921 Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedemice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika. Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine. Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut. Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora. Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Kao na fotografijama