Milan Andonović Originalni rukopis na vizit karti. Milan Andonović (Požarevac, 23. jul 1849 — Beč, 31. avgust 1926) je bivši geodeta, građevinski inženjer i profesor Univerizteta u Beogradu (1879—1924). Bio je član Srpskog učenog društva i počasni član Srpske kraljevske akademije. Rođen je u 11/23. jula 1849. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Nemačkoj i specijalizovao mehaniku, geodeziju i astronomiju. Radio je prethodno 1875-1878. godine kao profesor u beogradskoj realki. Nastavio je naknadno specijalističke studije u Ahenu, Karlsruu i Ahenu.[2] Predavao je od 1880. godine geodeziju i srodne nauke na Tehničkom fakultetu Velike škole. Njegova univerzitetska karijera trajala je do 1905. godine. Zatim je kao honorarni nastavnik držao istu katedru do penzionisanja 1925. godine. Osnovao je Geodetski institut (1888), Zemljomersku školu (1890) i privatnu Geodetsku i građevinsku akademiju (1907). Postavio je temelj srpskoj naučnoj terminologiji iz geodezije. Uveo je eksperimentalnu metodu u geodetskoj nastavi i sa svojim studentima, u okviru geodetske prakse, premerio mnoga mesta u Srbiji i Bugarskoj (Valjevo, Kruševac, Užice, Varna, Šumen, Sliven i dr.), a za neke od njih izradio je regulacijske i nivelaacijske planove. Postavio je solidne temelje geodezijskoj nauci, nastavi i praksi u Srbiji. Po svom radu bio je poznat i van garnica naše zemlje. Vrlo je aktivan u javnom i kulturnom životu svoga vremena. Izabran je za počasnog člana Srpske kraljevske akademije. Radio je na zbližavanju srpskog naroda sa ostalim slovenklim i balkanskim narodima. Osvivač je Akademskog pevačkog društva Obilić 1884. godine. Kao na fotografijama.

Vasilije Kovačević Čile / Potpis na dokumentu iz 1961 Василије Ковачевић Чиле (Грахово, код Никшића, 14. јануар 1911 — Сан Франциско, 21. децембар 1961), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник и генерални конзул ФНР Југославије у Сан Франциску и народни херој Југославије. Рођен је 14. јануара 1911. године у селу Грахову, код Никшића. Био је девето дете у породици сердара Петра Ковачевића. После завршене основне школе, у родном месту, уписао се у гимназију у Никшићу, у којој је завршио шест разреда. Из гимназије је искључен 1931. године, због инцидента са професорима гимназије. Искључен је из свих школа у земљи, без права на даље школовање.[1] Године 1932. запослио се у Београду, у предузећу „Траверза“, где је радио до априла 1934. године, када је послат на одслужење војног рока у Бању Луку. Као члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) активно је политички деловао међу војницима, због чега је 14. децембра 1934. године ухапшен. До 10. фебруара 1936. године био је у војном затвору, оптужен по Закону о заштити државе, да је као вођа група од једанаест војника и подофицира организовао и водио комунистичку пропаганду међу подофицирима и војницима. На процесу је ослобођен због недостатка доказа. После завршетка војног рока, враћа се у Београд и запошљава у листу „Политика“. Полиција га поново хапси 1. марта 1937. године, али је 1. децембра исте године, због недостатка доказа, пуштен. Заједно са братом Мирком, до његовог одласка у Шпанију, играо је фудбал у Спортском друштву „Раднички“. У периоду од 1939. до 1941. године живео је илегално. Био је повезан с Мустафом Голубићем, и с њим радио на специјалним задацима Партије. Рат га је затекао у Београду. Успео је да избегне хапшење које је Гестапо организовао и крајем јуна 1941. године одлази из Београда у Црну Гору.[2] У време Тринаестојулског устанка, Чиле се налазио у Граховском партизанском батаљону. У јесен 1941. године, учествовао је у борби на Вилусима, с групом коју је предводио Сава Ковачевић, када је заробљено неколико италијанских тенкова. У борби код Црквица, изнад Рисна, децембра 1941. године, био је тешко рањен.[2] Почетком 1942. године упућен је у Херцеговину, на дужност политичког комесара Љубомирског партизанског батаљона. После тога, био је комесар Првог, Другог, па Трећег херцеговачког батаљона. После повлачења партизанских јединица у Босну, од маја до децембра 1942. године, радио је као илегалац у Грахову и околини. Децембра 1942. године заједно са братом Војом, одлази у Врховни штаб НОВ и ПОЈ, који се тада налазио у западној Босни. У маршу који је трајао 21 дан, прелазе пут од Црне Горе, преко Херцеговине и Далмације, до Ливна. У Врховном штабу реферисали су о ситуацији у Црној Гори и Херцеговини. Учествовали су на Првом конгресу Уједињеног савеза антифашистичке омладине Југославије (УСАОЈ), као делегати омладине Црне Горе.[2] Јануара 1943. године, с групом бораца упућен је у Херцеговину и Црну Гору. Маја 1943. године постављен је за контраобавештајног официра Прве пролетерске дивизије. Од јула до марта 1944. године радио је у Одељењу за заштиту народа (ОЗНА) при Врховном штабу. Почетком марта 1944. године упућен је на рад у Главни штаб НОВ и ПО Србије. Од доласка у Србију до почетка 1945. године радио је у ОЗНА за Србију. На рад у ОЗНА Југославије прешао је 1945. године, и остаје до јуна 1946. године. Тада постаје шеф Југословенске комисије за ратне злочинце у Аустрији и америчкој зони Немачке, акредитован код Контролног војног савета за Аустрију и Немачку. На тој дужности остаје до октобра 1948. године.[2] Новембра 1948. године враћа се у Београд и ради у Управи државне безбедности (УДБА). Био је веома активан и у друштвено-политичким организацијама, један је од иницијатора обнављања Спортског друштва „Раднички”.[2] Године 1952. године премештен је у Министарство иностраних послова, а затим постављен за саветника југословенске амабасаде у Канади. Од 1957. до 1960. године био је начелник Четвртог одељења у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП). 1960. године постављен је на дужност генералног конзула ФНРЈ у Сан Франциску. На тој дужности је, 15. децембра 1961. године, преминуо. Сахрањен је 21. децембра 1961. године у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.[2] Читава његова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби, а од седморице браће њих тројица — Мирко, Војо и Василије су проглашени народним херојима. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден за храброст и др. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године. Kao na fotografijama.

Digitalni tv prijemnik sa podrškom za sve dostupne digitalne besplatne kanale. Ima HDMI priključak, skart prikljucak i usb port za snimanje tv programa i reprodukciju muzike slika i videa. Kompatibilan sa: DVB-T2 H.264, MPEG-4, MPEG-2 Brzina protoka: 150mbit /sec Video rezolucija: 480i/576i/480p/576p/720p/1080i/1080P 50Hz Kapacitet: 1000 tv ili radio kanala Fukcije na kanalima: omiljeni, promeni, zaključaj, preskoči, obriši pronađi, sortiraj Softversko ažuriranje: putem usb-a LED displej: da, 4 znaka Pretraga kanala: auto ili manualna Podržava numerisanje kanala Podržava teletext, subtitle, audio izbor jezika PAL/NTSC auto konverzija

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Dobro Mehanizam Mehanički Komodni sat, najverovatnije da je proiozvodjač INSA, jer ima mehanizam istog proizvodjača kakve je ugradjivala INSA u svoje satove. Kućište je u solidnom stanju, na vratancima je puklo staklo pa se vratanca teže zatvaraju i nema klatno. Satni mehanizam je ispravan, ali se feder za sat otkačio ili pukao prilikom zadnjeg navijanja, pre toga je na radmon stolu radio 15 dana bez klatna. Sat je dopadljivog i neuobičajenog dizajna, ko ima vramena da se njime pozabavi imaće fin sat za male pare. Ide kao neispravno, bez prava na reklamaciju.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RADOSLAV GRAIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 1.avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 14 x 9 cm Radoslav Graić (1932- ) pevač, kompozitor i bivši muzički urednik Televizije Beograd. Na Muzičkoj akademiji studirao je solo pevanje, postao član Zbora Radio Beograda, sa kojim je nastupao četiri godine. Tokom 1958. je počeo samostalnu karijeru i izvodio je pesme narodne i starogradske muzike i šlagere. Sa Nadom Knežević je nastupio na festivalu Jugoslovenske radio-televizije u Opatiji 1959. godine. Tokom 1960. je počeo da komponuje. Već sledeće godine su u takmičarskoj konkurenciji festivala Beogradsko proleće bile dve njegove kompozicije, a pesma „Anđelina“ koju je izveo sa Đorđom Marjanovićem je osvojila prvo mesto. Učestvovao je na festivalima: Opatiji 1961, potom u Zagrebu 1964. i 1967. i na Beogradskom proleću u periodu od 1961. do 1968. godine. Na beogradskom festivalu je 1962. njegova kompozicija „Stjuardesa“,sa Đorđom Marjanovićem, osvojila prvo mesto, sledeće „Prolećni cvet“ sa Arsenom Dedićem, osvojila treće mesto. Njegove kompozicije su i u naredniom periodu izvođene na velikom broju drugih festivala u zemlji i osvojio je više nagrada. Zaposlio se kao urednik muzičke redakcije Televizije Beograd 1968. i te godine je prekinuo pevačku karijeru, mada se i dalje bavio komponovanjem. Komponovao je muziku za zabavne i narodne pesme, dečje pesme, televizijske emisije i serije, pozorište itd. Uređivao je nekoliko uspešnih muzičkih emisija, a više televizija sa prostora bivše Jugoslavije je emitovalo emisije posvećene njegovom stvaralaštvu. 2020. godine, povodom Dana državnosti Republike Srbije. odlikovan je Zlatnom medaljom za zasluge.

Stanje kao na fotografijama 49cm x 69cm Ledeni pakao anglo-kanadski je triler iz 1979. godine, a temelji se na romanu Medvjeđi otok Alistaira MacLeana iz 1971. godine. Režirao ga je Don Sharp, a glumili su Donald Sutherland, Vanessa Redgrave, Richard Widmark, Christopher Lee i Lloyd Bridges. Directed by Don Sharp Written by Don Sharp David Butler additional material Murray Smith Based on novel Bear Island by Alistair MacLean Produced by Peter Snell William Hill Starring Donald Sutherland Vanessa Redgrave Richard Widmark Christopher Lee Lloyd Bridges Cinematography Alan Hume Edited by Tony Lower Music by Robert Farnon Production companies Selkirk Films Canadian Film Development Corporation Bear Island Films Distributed by United Artists Release date 1 November 1979 (United States) 5 December 1979 (South Africa) 26 December 1979 (UK) Running time 118 minutes Countries United Kingdom Canada Languages English, German Budget $CAD12,100,000 (estimated) or $9.3 million Donald Sutherland as Frank Lansing Vanessa Redgrave as Heddi Lindquist Richard Widmark as Otto Gerran Christopher Lee as Lechinski Lloyd Bridges as Smithy Bruce Greenwood as Technician Tommy Barbara Parkins as Judith Rubin Patricia Collins as Inge Van Zipper Mark Jones as the Cook August Schellenberg as the Marine Technician Candace O`Connor as the Laboratory Assistant Michael Collins as the Ship`s Captain Michael J. Reynolds as Heyter Lawrence Dane as Paul Hartman Nicholas Cortland as Jungbeck Joseph Golland as the Meteorological Assistant Richard Wren as the Radio Operator Hagan Beggs as Larsen Robert Stelmach as the Ship`s Radio Operator Terry Waterhouse as the Helicopter Crewman Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

pozlaćena medalja 30mm prečnik 12,5 grama BRD 1963 Medaille - John F. Kennedy - Ich bin ein Berliner Врхунац његовог путовања је посета Западном Берлину 26. јуна, на 15. годишњицу Берлинског ваздушног превоза. У пратњи канцелара Конрада Аденауера и владајућег градоначелника Берлина Вилија Бранта, Кенеди је овог летњег дана у конвоју прокотрљао Западни Берлин - стотине хиљада Берлинчана одушевљено су га бодриле, преноси радио уживо. У дирљивом и незаборавном говору грађанима Берлина испред градске куће Шенеберг, он критикује зид као симбол неуспеха комунизма и изражава своју солидарност са грађанима подељеног Берлина: „ Сви слободни људи, где год да живе, грађани су Берлина, и зато сам као слободан човек поносан на речи: Ицх бин еин Берлинер .

Prodaja polovnih audio uredjaja i zvucnika renomiranih svetskih proizvodjaca. Za vise informacija, cene, karakteristike i opis proizvoda posetite "svi oglasi". Zapratite nas na IG, FB mrezi ili You Tube kanalu. Svaka proba moguca na adresi koju dobijete. . Kontakt: KP, Poziv, Viber, Whats Up, IG, FB . . . Vaš Ultra Audio Pioneer Sony Technics Yamaha Onkyo Teac Kenwood Harman Kardon Akai Dual JBL Canton Arcus Philips Fisher Bose Nad Eltax JVC Magnat MbQuart Triangle zvucnik B&W ADR KRK Nad LG Samsung Dali Audio Hi Fi Dynavoice Quadral Marantz Rotel XTZ Infinity Elac Bosch Grundig Denon Ei Hitachi Sharp Luxman Cambridge Audio Sansui Muzika Pojacalo Radio Stereo Surround Hi Fi Zvucnici Risiver Ozvucenje

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KRSTE PETROVIĆA IZ 1965.G. Poslata iz Beograda 3.februara 1965. godine Crno bela fotografija 14,5 x 9 cm Krsta Petrović (1928 -- 2001), velikan zabavne muzike. Diplomirao je 1974. godine na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pevačku karijeru započeo je 1957. godine kao član KUD `Branko Krsmanović`, da bi kasnije nastupao u Pozorištu na Terazijama. Bio je član hora Radio Beograda. Zabavanu muziku počeo je pevati 1959. godine. Najveći uspeh, priznanja i nagrade, postigao je na jugoslovenskim festivalima zabavne muzike. Učestvovao je na `Opatiji`, 1960. i 1961. i na `Beogradskom proleću`, 1961. i 1962. godine. Krsta je bio poznat i u inostranstvu. Gostovao je u Sovjestkom Savezu, Rumuniji i Mađarskoj. Dobar deo pevačkog staža stekao je u Sovjetskom Savezu, gde je postao i počasni građanin Gruzije. Bio je skroman i jednostavan čovek. Sa turneja i gostovanja se vraćao bez pompe i reklame. Snimio je veliki broj pesama za Radio Beograd. Prvu samostalnu ploču za PGP RTB snimio je 1962. godine sa ansamblom Tomice Simovića. Kvalitet njegovog pevanja, muzikalnost i ozbiljnost njegovog interpretiranja doprineli su da se vrlo brzo uvrsti među naše najbolje pevače zabavne muzike. Krstin tenor dugo će pamtiti ljubitelji muzike, kao i njegove interpretacije pesama: `Divni Beograde`, `Hteo bih te videt` još jedanput mila`, `Mara devojka`, `Pred Senkinom kućom`, `Te tvoje oči zelene`... Singlovi: Angela (1964), Tbilisi (1965), Od zore do zore (1974) Penzionisao se kao pevač, istaknuti umetnik Udruženja džeza i zabavne muzike. Preminuo je u 73. godini, posle teške i duge bolesti. Sahranjen je 23. juna 2001. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Poptisan ugovor, Milan Simić je potpisao kao upravitelj narodnog pozorišta. Ugovor je potpisala takođe i Bosiljka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. marta 1827 - Beograd, 14. jula 1880) bio je pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rođen je u Beogradu u poznatoj porodici Simić. Njegovi roditelji su bili Aleksa Simić, političar, i Katarina. Milan se nalazio u Parizu 1848. godine, gde je stvorio malu srpsku studentsku koloniju sa sunarodnicima Srbima koji su studirali na nemačkim fakultetima. Među njima nije bio jedini državni pitomac. 1858. godine Simić je podneo ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju, gde se dugo bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što se vratio državnim poslovima. Neko vreme je radio kao knjigovođa u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog Srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. 1863. godine sa Jovanom Boškovićem ušao je u književno odeljenje Odbora za otvaranje Narodnog pozorišta u Beogradu. [1] Do 18. oktobra 1870. pozorištem (osnovano 1868. godine) upravljao je „Pozorišni odbor“, sastavljen od 17 članova. Tada počinje imenovanje profesionalnih upravnika srpskog pozorišta. Zbog njegovih zasluga imenovan je dva puta, sa pauzom za upravnika Narodnog pozorišta. Ministar Stojan Novaković zamenio ga je sa mesta upravnika pozorišta, na koji je došao 11. decembra 1871. godine, [2] zbog odgovornosti za loš rad pozorišta, 22. oktobra 1875. Zatim je premešten na niže mesto , pomoćniku upravnika Fonda, gde je radio od 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid mu je naglo počeo da slabi, uprkos lečenju koje je preduzeo u Beču. Ponovo je postavljen za direktora pozorišta [3] i ostaće na toj funkciji skoro do svoje smrti, do 1. marta 1880.

MILAN SIMIĆ - ORIGINALNI POTPIS 1874 [K-26] Ugovor je takodje potpisala Lenka Hadžić - dramska glumica Milan A. Simić (Beograd, 17. III 1827. – Beograd, 14. VII 1880) je bio pravnik, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Rodio se u Beogradu u poznatoj znamenitoj porodici Simić. Roditelji su mu bili Aleksa Simić političar i Katarina. Nalazio se Milan 1848. godine u Parizu, gde je sa kolegama Srbima koji su studirali nemačke fakultete, napravio malu srpsku studentsku koloniju. Među njima jedino on nije bio državni pitomac. Simić je 1858. godine dao ostavku na državnu službu. Otišao je u Rumuniju gde se duže vreme bavio trgovinom i bankarstvom, pre nego što je ponovo u državne poslove. Radio je izvesno vreme kao računoispitivač u Glavnoj kontroli. Veoma je zaslužan za otvaranje stalnog srpskog narodnog pozorišta u Beogradu. Sa Jovanom Boškovićem ušao je 1863. godine u literarni odsek, Odbora za otvaranje narodnog pozorišta u Beogradu.[1] Sve do 18. oktobra 1870. godine pozorištem (osnovanim 1868) je upravljao `Pozorišni odbor`, sastavljen od 17 članova. Onda počinje postavljanje profesionalnih upravnika srpskog teatra. Zbog zasluga postavljan je dva puta, sa prekidom za upravnika Narodnog pozorišta. Sa mesta upravnika pozorišta, na koje je došao 11. decembra 1871. godine,[2] smenio ga je zbog odgovornosti za slab rad teatra, ministar Stojan Novaković, 22. oktobra 1875. godine. Premešten je tada na niži položaj, za pomoćnika upravnika Uprave fondova, gde je radio 1875-1877. godine. Od 1877. godine vid je naglo počeo da mu slabi, i pored preduzetog lečenja u Beču. Ponovo je postavljen za upravnika pozorišta[3] i na toj funkciji će ostati skoro do smrti, do 1. marta 1880. godine.

Detalji predmeta Stanje Polovno Detaljno stanje Dobro Godina 1991 - 2000. Unesite dužinu u cm 66 Unesite širinu u cm 46 U dobrom stanju, presavijan x2, oderan na par mesta, pri vrhu zacepljen na par mesta

Prodajem stari italijanski sat C.E.A. Jazz Band Clock, bež boje, dimenzija 285 x 240 x 80 mm Satni mehanizam Swiss Scholer quartz , zahteva 1 UM-2 bateriju, ispravan, manji tragovi korozije na kontaktima U donjem delu postoji radio, ali ne znam da li radi jer nemam odgovarajuću bateriju ili mali specifičan napojni kabl. Točkić `INT. VOLUME` lepo radi, čuje se zvuk, dok je točkić `SINTONIA` izgleda ispao iz svog ležišta sa unutrašnje strane. Za zadnje strane utisnut serijski model AS 79/3 Prodaja u viđenom stanju, fotografije odgovaraju predmetu prodaje Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom + troškovi dostave Ne šaljem pouzećem, niti u inostranstvo Za sva pitanja stojim na raspolaganju

15 x 10 cm Olga Spiridonović (Split, 11. jun 1923 — Beograd, 15. maj 1994) je bila srpska filmska, televizijska i pozorišna glumica. Olga je prvu ulogu dobila još kao beba od tri meseca glumeći bebu u kolicima i Ibzenovoj „Nori“. Roditelji, putujući glumci, su posle Splita putovali preko Skoplja, Cetinja, Kragujevca do Beograda. Imala je samo pet godina kada su je u stanu Žanke Stokić stavili na sto da recituje. Učestvovala je u radio dramama kao član Umetničkog pozorišta. Bila je članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta od 1951. do penzije. Igrala je Ofeliju, Juliju, Salomu, Gloriju, sve glavne ženske uloge. Dobila je Zlatnu arenu 1959. godine za najbolju glavnu žensku ulogu u filmu „Mis Ston“.

302 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alberto Aleandro Uderzo (franc. Alberto Aleandro Uderzo; 25. april 1927 — 24. mart 2020)[1] bio je francuski strip crtač i scenarista. Najpoznatiji je po svom radu na stripu Asteriks, kao i po stripovima Umpah-Pah, koji je kao i Asteriksa radio u saradnji s Reneom Gošinijem (franc. René Goscinny), kao i stripu i Tangi i Laverdir koji je radio u saradnji sa Žan-Mišel Šarlijeom (franc. Jean-Michel Charlier). Asteriks (franc. Astérix) je izmišljeni junak, stvoren 1959. kao heroj serije francuskih stripova koji je pisao Rene Gošini i crtao Alber Uderzo. Uderzo je nastavio seriju i nakon Gošinijeve smrti 1977. godine. Stripovi su prevedeni na mnogo jezika, čak i latinski i starogrčki. To je najverovatnije najpopularniji francuski strip na svetu. Asteriks je manje popularan u SAD i Japanu koji imaju razvijenu tradiciju svoga stripa. Ključ za uspeh ovog stripa je to što sadrži komične elemente za sve uzraste: mlađa deca vole vizuelne gegove, dok odrasli cene bistre i iskričave aluzije u tekstu. Asteriksov najbolji prijatelj je Obeliks. Serija Asteriks je jedna od najpopularnijih franko-belgijskih stripova na svetu. Ona je prevedena na 111 jezika i dijalekata.[1] Uspeh ove serije je doveo do adaptacije njenih knjiga u 13 filmova: devet animiranih, i četiri sa živom akcijom (jedan od kojih, Asteriks & Obeliks: Misija Kleopatra, ostvario je veliki uspeh u Francuskoj). Znatan broj igara je isto tako baziran na likovima ove serije, a postoji i tematski park u blizini Pariza, park Asteriks. Prvi francuski satelit, Asteriks, koji je lansiran 1965. godine, imenovan je po liku iz ovog stripa. Do godine 2017, 370 miliona kopija Asteriks knjiga je bilo prodato širom sveta,[2] pri čemu su kokreatori Rene Gošini i Alber Uderzo bili među najbolje prodavanim francuskim autorima u inostranstvu.

Home cinema resiver Thomson DPL 550HT Saljem iskljucivo clanovima bez negativnih i sa min 20 pozitivnih ocena . Dodatne slike saljem na zahtev Semiconductors present. Semiconductors Main principle PLL, Phase-locked loop Wave bands Broadcast, Long Wave and FM or UHF. Details Radio Control (+Remote Wire etc) Power type and voltage Alternating Current supply (AC) / 230 Vol Power out 300 W (undistorted) Material Metal case from Radiomuseum. org Model: Home Theater Audio Video Receiver DPL 550 HT - Thomson marque, Thomson- Shape Book-shelf unit. Dimensions (WHD) 430 x 140 x 385 mm / 16.9 x 5.5 x 15.2 inch Notes Thomson Home Theater Audio Video Receiver DPL 550 HT Combination of a FM RDS/MW/LW receiver with pre- and power amplifier. Dolby Digital System.

ELEKTRICNA PISACA MASINA IBM 6784. POSTO DUGO NIJE KORISCENA SMATRAJTE DA NIJE ISPRAVNA. INACE JE NORMALNO RADILA ALI NEKI OD TASTERA SU LOSIJE RADILI. KORISTI CIRILICU KAO PISMO. VEROVATNO MOZE I LATINICU SAMO JA NISAM KORISTIO.PRODAJE SE U VIDJENOM STANJU. ZATO JE NAJBOLJE LICNO VIDETI.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM TONI RENISA IZ 1966.G. Poslata 9. V 1966. godina Crno bela fotografija 12 x 9 cm Toni Renis (1938) je italijanski umetnik, pevač, kompozitor, muzički producent, glumac. Postao je svetska zvezda kada je na festivalu u San Remu 1962. godine otpevao čuvenu pesmu “Quando, quando, quando”. Pet godina kasnije na istom festivalu je zauzeo drugo mesto sa ovom pesmom. Renis je 1999. godine dobio nagradu “Zlatni globus” i nominovan za Oskara za pesmu ”The Prayer`, koju su izvodili Celine Dion i Andrea Bocelli. Dobio je Američku nagradu Italijansko-američke fondacije 2016. godine TOP pesme koje su i danas popularne na radio stanicama širom sveta: Quando quando quando, Blu, Uno per tutte, Tenerezza, Amor, Amor, Amor, Non Sei Mariù Stasera, Nostalgia Di Milano, Come Prima.

Originalni bioskopski (filmski) plakat: CONVOY / KONVOJ (1978) Kamiondžiji „Gumenom Patku” se na putu kroz Arizonu pridružuju „Ljubavna mašina” i „Pauk Majk”. Zaustavlja ih korumpirani šerif Lajl Valas pa moraju da plate kaznu. Kasnije ih šerif Lajl pronalazi u restoranu gde ih provocira preti Pauku Majku. Nastaje opšta tuča iz koje kamindžije beže, a vest se brzo širi preko radio stanice. Njihova namera je da odu u Novi Meksiko i na taj način izbegnu krivično gonjenje. Ovaj događaj poprima mnogo veće razmere kad se sve više kamiondžija priključuje odmetnutom konvoju u znak podrške. Šerif Lajl želi osvetu, sindikat vozača svoja prava, a političari priliku za svoju promociju. Režija: Sam Peckinpah Uloge: Kris Kristofferson, Ali MacGraw, Ernest Borgnine Stanje plakata kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

Originalna fotografija na kartonu (kartonka) velikih dimenzija (oko 21 x 13,5 cm) iz perioda oko 1890-te godine. Fotograf: Milan M. Prodanović Jovan Budisavljević, pop Jovo, (Pećane, 15. decembar 1844 — Donje Vrhovine, 19. januar 1894) bio je srpski pravoslavni svještenik i poslanik (narodni zastupnik). Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević. Jovanov djed bio je major Mijat Budisavljević, kome je austrijski car Franjo dodijelio plemićku titulu. Pop Jovin otac je Dane, Mijatov najmlađi sin, a stric mu je bio Bude Budisavljević (general). Otac Dane je kao najmlađi sin majora Mijata ostao kod kuće i bavio se zemljoradnjom. Oženio se Milicom i sa njom imao jednog sina, Jovu. Osnovnu školu pohađao je u Korenici i u Gospiću, gdje je stanovao kod strica Budislava (Bude) Budisavljevića. Po završenoj osnovnoj školi dvije godine je radio kao kompanijski pisar u Ličkom Osijeku. Potpomognut od strica, upisao se 1858. u Karlovačku gimnaziju. Pritisnut neimaštinom i teškom bolešću, napušta gimnaziju tokom četvrte godine i ne završivši je vratio se kući. Upisao se 1864. na Bogosloviju u Plaškom. Po završetku školovanja 1868. ostao je godinu dana u Bogosloviji kao zamjenik nastavnika i pisar kod Konzistorije. Kapelan u Vrelu parohije Koreničke rukopoložen je 12. aprila 1869. za đakona. Stečajnom ispitu za prezvitera podvrgao se 30. jula 1869. pred komisijom koju je u plaškom vodio protosinđel G. Jovanović. Iste godine postaje svjeptenik. Kraće vrijeme radio je kao kapelan u Tiškovcu i Vrelu Korenice, da bi od 1875. do smrti bio paroh u Donjim Vrhovinama. Kao pristalica narodnjaka dva puta je bio biran u Slavonsko-hrvatski sabor (1884, 1887). Često je vodio zapisnike saborskih sjednica. Bio je član Vladičanske konzistorije i Vladičanske skupštine. Njegov dopis listu Hrvatska od 4. juna 1890. dobro ilustruje njegovu aktivnost u Slavonsko-hrvatskom saboru i reakcije koje je ta aktivnost izazivala. Najstariji sin bio mu je Budisalav, a srednji sin bio je Milan. Jedan unuk popa Jove poginuo je 1916. na Kajmakčalanu kao srpski dobrovoljac. Kao na fotografijama.

SAt nekopletan za raditi...

Персонални досије др Милорада Ђорђевића, министра у Краљевини Југославији. члана УО НБ Краљевине Југославије, са фотографијом. Занимљиво за сакупљаче аутограма. Милорад Ђорђевић (Шабац, 16. јуни 1896 — Београд, 9. мај 1943) био је српски економиста и банкар, министар финансија 1931-1934. године Студије је завршио у Алжиру за време Првог светског рата, где је и докторирао 1919. тезом О аграрном кредиту у Југославији. Исте године се запослио у Министарству финансија, где је радио до 1931, када је краће време вицегувернер Народне банке. 19. новембра 1931. постао је министар финансија, на ком положају је остао до 20. децембра 1934. Касније је био председник управног одбора Београдске задруге. 1940. предводио је југословенску делегацију у преговорима о успостављању дипломатских односа са СССР-ом, што је вероватно довело до његовог хапшења од стране Немаца новембра 1941. и слања у Бањички логор, где је стрељан 9. маја 1943.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM MIĆE TATIĆA IZ 1966.G. Poslata iz Beograda 18. avgusta 1966. godine Crno bela fotografija 15 x 11 cm Milutin Mića Tatić (1923 — 1991), je bio srpski pozorišni, filmski i TV glumac. Ostvario je mnoštvo tv i filmskih uloga, ali je najveću popularnost stekao kao junak TV serije za decu „Na slovo, na slovo“, gde je nastupao sa lutkom Aćimom, kome je i pozajmljivao glas. Najmlađe slušaoce Radio Beograda godinama je budio emisijom „Dobro jutro, deco“. Deca i danas uživaju u njegovom glasu pozajmljenom crtanim junacima kao što su Brzi Gonzales, Pera Detlić, mornar Popaj i Paja Patak, a bio je i prvi glumac koji je davao glas Dušku Dugoušku i patku Dači, pre nego što su te uloge preuzeli Nikola Simić, odnosno Đuza Stojiljković. Jedan beogradski vrtić danas nosi ime „Mića i Aćim”.

sat za raditi neispravan nema kljuca lep zvuk zvona...

sat za raditi neispravan nema kljuca lep zvuk zvona...