Milić Rakić 1986. 133 str. sadrži notni zapis jedne komponovane pesme na kraju knjige razgovor vođen sa Milošem Jevtićem na 2. programu Radio Beograda - str. 107-133 korice delimično oštećene i izlizane sadrži tekst nagrade učeniku Bio jednom jedan čovek

Dobro očuvana, 136 strana, izdanje Povelja Kraljevo 2015, ima i posvetu autora na početku Risto Lazarov (Štip, 1949), pesnik, esejista, kritičar, novinar. Završio je jugoslovensku književnost i makedonski jezik na Filološkom fakultetu u Skoplju. Radio je kao novinar. Bio je generalni direktor novinske agencije Tanjug. Bio je glavni urednik međunarodnog časopisa Balkan forum. Od 1997. godine je direktor i glavni urednik nacionalne televizije Telma. Predsednik je Makedonskog PEN centra.Objavio je više od dvadeset knjiga poezije, od prve Noćna ptica u parku (1972) do knjige Sitnokoračarka (2012). Objavio je nekoliko knjiga izabranih pesama i izabrane pesme u četiri toma (2009). Knjige izabranih pesama Rista Lazarova objavljene su u Engleskoj, Rusiji, Srbiji, Bugarskoj, Albaniji, Sloveniji, Češkoj, Australiji. Dobitnik je više književnih nagrada: „Mladi borac“, Nagrade grada Skoplja „13. novembar“, nagrade Makedonske radio televizije za najbolju knjigu za decu objavljenu između dve Struške večeri poezije, nagrade „Aco Šopov“ za najbolju pesničku knjigu, nagrade „Braća Miladinovci“ Struških večeri poezije, nagrade Praznik lipa, nagrade Književno žezlo i nagrade Velja kutija Makedonskih duhovnih konaka. Prevodi sa engleskog, srpskog i bugarskog jezika. Preveo je knjige poezije Česlava Miloša, Karla Sandberga, Čarlsa Simića, Georgi Konstantinova, Abdulaha Sidrana, Gorana Babića i drugih autora. Objavio je nekoliko publicističkih knjiga, među kojima i Prvo lice jednine (knjigu intervjua s najznačajnijim makedonskim književnicima i umetnicima) i knjigu zapisa i eseja List po list. Autor je više novinskih i televizijskih putopisa. Živi u Skoplju.

(konačna verzija) knjiga poezije br. 5 Srđan Simeunović Sendan je objavio deset knjiga poezije, proze, satire, u izdavačkim kućama: „Gutenbergova galaksija“, „Partenon“, „ANP Empirej“, „Dosije“ na Pravnom fakultetu, „Prosveta“, „Prometej“. Pesme i umetnički prilozi su mu objavljivani u dnevnim novinama „Večernjim novostima“, „Borbi“, „Politici“, „Glasu javnosti“, kao i u književnim časopisima: „Književnoj reči“, „Književnim novinama“, „Književnosti“, „Stremljenjima“, „Pesničkim novinama“, „Heretikusu“, „Libero Arsu“, „Umnu“, „Prolomu“, „Sceni Crnjanski“… Sa poezijom i satirom je gostovao na RTS-u, TV Studio B, „Hepi“ televiziji, „Sky Plus-u“, „Kopernikusu“, Televiziji „Pink“, kao i na nekokliko drugih televizija i radio stanica. Poezija u kraćoj ili dužoj formi objavljivana mu je u međunarodnim časopisima:“Poets international“ u Indiji u tri različita broja, u časopisu “Ko“ u Japanu u dva broja, zatim u tri broja “Giny – Poets international“ u Japanu, SAD – “Head Lines“, kao i u “Носорогу“ – Бања Лука, у “Albumu“ – Sarajevo, „Српскoј вили“ – Бијељина,“Karolini Riječkoj“ u Hrvatskoj. Bavi se kantautorskim radom i snimio je dva muzička spota sa svojim pesmama, koja su emitovana na TV „Avali“, TV „Kopernikusu“, „Svet plusu“, „Skaj Plusu“. Autor je pesme solidarnosti „Rodjeni smo jednaki“ koju izvode Leontina, Aleksandra Radović, Jelena Tomašević, Saša Kovačević, Sergej Ćetković. Spot za ovu pesmu je snimila Radio Televizija Srbije, DVD je objavio PGP – RTS. Na You Tube-u ovaj spot ima oko 150.000 ulaza. Takođe je kompozitor i tekstopisac pesme „Nežni cvet bez latice“ koju izvode Bora Đorđević, Ivan – Legende, Jadranka Jovanović, Tanja Bošković, Gorica Popović, Rastko Janković, hor „Kolibri“… Bio je predsednik Književnog salona „Slobodan Marković – Libero Markoni“, kao i urednik njegovog književnog glasila „Libero Ars“. Uređivao je međunarodni časopis za književnost „Album“ – Sarajevo, kao i časopis za izjednačavanje svih u svim sferama života „Pre0KRET“. Uređivao je i vodio radio emisiju „Skriveni meridijan“ i TV emisiju „Rođeni smo jednaki. Sa svojom muzikom, poezijom i satirom gostovao je u mnogim gradovima u Srbiji, Republici Srpskoj, Sloveniji, Crnoj gori. Objavljuje aforizme, misli, kratke priče, eseje u književnim i drugim časopisima: „Nosorog“ – Banja Luka, „Locutio“ – Maribor, „Aforizam“ – Beograd, časopisu Vasila Tolevskog – Skopje, „Umnu“, „Libero Arsu“, „Sceni Crnjanski“, kao i na mnogobrojnim sajtovima. Napisao je i svoj prvi roman. Član je Udruženja književnika Srbije i izvršni direktor Društva Književnika Beograda. Živi i stvara u Beogradu. ✰Izdavač: Prometej, 2013. ✰Povez: broširan, 79 strana, tiraž 500 ✰Nepodvlačena, nema posvetu, nova knjiga, težina 130 grama

Autor - osoba Sandberg, Karl, 1878-1967 = Sandburg, Carl, 1878-1967 Naslov Izabrane pesme / Karl Sandberg ; [prevod i izbor Dragoslava Andrića] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1953 (Beograd : Omladina) Fizički opis 124 str. : slika autora ; 18 cm Drugi autori - osoba Andrić, Dragoslav, 1923-2005 = Andrić, Dragoslav, 1923-2005 Zbirka Mala knjiga ; 18 Napomene Prevod dela: Complete poems/ Carl Sandburg. Karl Sandberg rođen je 6. januara 1878. godine u Gejlsburgu, američka država Ilinois, u porodici švedskih imigranata. Imao je trinaest godina kada je napustio školu i pobegao od kuće. Najpre je radio na jednoj farmi u Kanzasu, a potom razne fizičke i uslužne poslove u Denveru i Omahi. Napokon je započeo novinarsku karijeru u „Čikago dejli njuzu“, naporedo pišući poeziju i prozu. Veći deo života proveo je u na Srednjem Zapadu, pre nego što se preselio u Severnu Karolinu. Godine 1898. izveštavao je iz Špansko-američkog rata i pratio invaziju Portorika. Prvu pesničku zbirku objavio je 1904. godine. Bio je član Socijal-demokratske stranke, a od 1910. do 1912. radio je kao sekretar socijalističkog gradonačelnika Milvokija. Između 1919. i 1930. godine živeo je u predgrađu Čikaga, pišući, isplative, knjige za decu i biografije. Godine 1945. preselio se u Flet Rok, u Severnoj Karolini, i tamo živeo do svoje smrti. Njegova kuća je danas muzej, pod zaštitom države, a u njegovom rodnom mestu Gejlsburgu postoji koledž koji nosi njegovo ime. Sandberg je narativni pesnik koji pokušava da bude na strani običnog čoveka, otkrivajući u njemu ne samo psihički život, već i skrivenu veličinu srca. Njegova jednostavna, ali ne uvek i jednoznačna poezija, u najboljim svojim trenucima umela je da priđe široj čitalačkoj publici za koju je i pisana. Trostruki dobitnik Pulicerove nagrade, počasni doktor najčuvenijih univerziteta... Karl Sandberg je umro 22. jula 1967. godine. MG9

Božja senka - Lučijan Blaga (autor) reci misao broj 462 , retko . Izdavač: Rad Nagrada za prevod Petru Krduu. Drustva knjizevnika Vojvodine. Ostali naslovi iz oblasti: Poezija 1995; Broširani povez; latinica; 10.5 x 18 cm; 80 str lepo ocuvana Lučijan Blaga (1895-1961) je jedan od stubova nosača rumunske kulture i duhovnosti čije ime stoji odmah posle velikog Mihaila Emineskua (1850-1889). Snažni glas iz Transilvanije, poreklom iz Erdelja, iz okoline Sebeša, 1920. godine doktorirao je filozofiju u Beču, ali je ubrzo pokrenuo književni časopis « Misao » i time odredio svoj pesnički put. Neko vreme radio je u diplomatiji u Varšavi, Pragu, Beču, Brnu, a član Rumunske akademije postao je 1937. godine. Posle Drugog svetskog rata, silom prilika, povukao se u unutrašnje izgnanstvo i posvetio isključivo pisanju/mišljenju... (mala donja ladnica ,u sobi ,bela)

Stojan Vučićević : GREBEN , Mladost Zagreb 1965, str. 60. Poezija. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Vučićević, Stojan, hrvatski pjesnik (Turkovići, BiH, 8. VII. 1941 – Zagreb, 22. IX. 1989). Školovao se u Metkoviću i Zagrebu. God. 1960. uhićen je i bez suđenja upućen u logor za političke zatvorenike na Sv. Grguru. Jugoslavistiku i francuski jezik i književnost diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Zadru. Uređivao je časopise Vidik (1964) i Republika (1969–73) te radio kao novinar i lektor. U književnosti se javio sredinom 1960-ih zbirkama koje afirmiraju tradiciju vezanoga stiha (Greben, 1965; Siga, 1966), s lajtmotivom krajolika kao izvorišta pjesničke imaginacije. Poslije je također slijedio trag glazbenosti stiha te se priklanjao pjesmama u prozi (Čavli, 1969). Objavio je i knjigu putopisa Podmornica (1971). Teme zavičaja, smrti, tišine i mraka obradio je u poemi Šibanica (1971), a pjesničko djelo zaokružio zbirkom Pomrčina (1985), koja slijedi već ustaljenu poetiku i motivsku ujednačenost. Posmrtno su mu objavljene pjesničke zbirke Neretva (1996) i Semafor (2007) te knjiga putopisa Ponad vode (2000). Prevodio je s francuskoga (A. Camus).

Knjaževac Matica srpska, 2002. Sadrži potpis prethodnog vlasnika na prvoj beloj strani, ali nekorišćena, neotvarana. Aćimović je rođen 1931. u Petrovcu kod Đakovice na Kosovu i Metohiji, a rano detinjstvo je proveo u Bačkom Magliću. Gimnaziju je završio u Bačkoj Palanci (1955), a studije Jugoslovenske književnosti i Južnoslovenske jezike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1959). Magistrirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1974. godine. Radio je čitav život kao srednjoškolski nastavnik srpskog jezika, a najduže u Elektrotehničkoj školi Mihajlo Pupin u Novom Sadu. Objavio je preko 20 knjiga poezije i poetske proze. Navjeći broj knjiga je objavio kod novosadskih izdavača, u Matici srpskoj, Stražilovu, Svetovima i Prometeju. Od prve pa do svoje poslednje knjige (`Žiža`), Aćimović je dosledno sprovodio svoju pesničku filozofiju. Kroz kratkei jezgrovite pesme, sažete izveštaje o fantastici života, kao i eliptične i guste redove poetske proze, čitalac je sticao utisak kako su Aćimoćeve reči preuzete iz jezgra života, iz njegovih neobičnih i tamnih trenutaka koji svedoče o našem samozaboravu, izgubljenosti i usamljenosti. Aćimović je bio pesnik gradskog života i njegovih trauma, otuđenosti i hladnoće postojanja. Kao da je iz njegovih rukopisa progovarao veliki majstor neizvesnosti i duboke životne strepnje.

Marija Stojiljković MARSTOJ-PTICA IZA ŽICE PTICA IZA ŽICE je prva zbirka poezije Marije Stojiljković Marstoj. Izdavač ove zbirke je Udruženje pisaca Poeta iz Beograda. Recenzije su radili Zorica Tijanić, novinarka i književnica, kao i Simo B. Golubović, književni kritičar i pesnik. Osvrte su dale Vladanka Cvetković, književnica i Zorica Krstović, pesnikinja. Ilustracije je radila Sonja Jovanović, a lekturu Jelena Dimitrijević. PREDGOVOR IZDAVAČA U vreme današnje, u doba „Velikog brata a malih ljudi“, kada je poezija skrajnuta i marginalizovana, drznuti se da objavite zbirku dobre poezije graniči se sa podvigom. Kada je oplemenite predivnim ilustracijama, što je ovde i slučaj, dobijate knjigu izuzetne kakvoće. Autor ovih stihova kao da ne primećuje ova plitkoumlja kojima smo okruženi, zagledana je u dubinu čoveka i vremena u kome živimo. Rime Marije Stojiljković dodiruju i srce i dušu. Zato, kao izdavači ove knjige, ponosno stojimo iza ovakvog dela i toplo ga preporučujemo čitaocu koji zna da prepozna pravi kvalitet i vrednost. Tvrd povez,Beograd,2017.god,186.str,ilustr. D2

Autor - osoba Zabolockiй, Nikolaй Alekseevič, 1903-1958 = Zabolockij, Nikolaj Alekseevič, 1903-1958 Naslov Bezdani ogledala : pesme i poeme / Nikolaj Zabolocki ; [izbor, prevod i predgovor Miodrag Sibinović] Jedinstveni naslov Stihotvoreniя i poэmы. srpski jezik Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1968 (Beograd : Kultura) Fizički opis XX, 99 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Sibinović, Miodrag, 1937-2020 = Sibinović, Miodrag, 1937-2020 ISBN (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Stihotvoreniя i poэmы / Nikolaй Alekseevič Zabolockiй Str. VII-XX: Protiv dogmi / Miodrag Sibinović. Nikolaj Aleksejevič Zabolocki (rus. Николай Алексеевич Заболоцкий; Kazanj, 7. maj 1903 – Moskva, 14. oktobar 1958) je bio ruski pesnik. Do 1938. godine objavio je dve zbirke (Stupci, 1929; Druga Knjiga, 1937). Najznačajnija mu je prva, sa košmarnim, grotesknim svetom čudnog reda stvari. Groteska, figure sna, protivracionalnost, pretočeni u dečje viđenje sveta i nadrealističku sliku, javljaju se u poemama (Trijumf zemljoradnje, 1933). U pesmama objavljenim posle 1948. godine gubi se hiperbolična groteska i ironija i preteže filozofski pejzaž. Zabolocki (Zabolockij), Nikolaj Aleksejevič (Alekseevič), ruski pjesnik (Kazanj, 7. V. 1903 – Moskva, 14. X. 1958). Studirao književnost u Moskvi i Petrogradu. Radio u odjelu za dječju književnost državne naklade u Lenjingradu. Bio je član avangardne skupine Oberiu; nije dosegnuo stupanj apsurda poetike D. Harmsa ili A. J. Vvedenskoga. Zbirka Špalte (Stolbcy, 1929) groteskno obrađuje teme lenjingradske periferije, s izrazitim otklonom od malograđ. svagdana. Poema Trijumf zemljoradnje (Toržestvo zemledelija, 1929–33), naoko pisana u prilog kolektivizaciji, grotesknim duhom komično-herojske poeme i poetikom apsurda izazvala je otpor vlasti, pa je objavljivanje bilo obustavljeno. Bio je zatvoren 1938., a 1944. prognan na Altaj i u Karagandu, sve do 1946. Prevodio je s gruzijskoga. Pjesničku djelatnost obnovio je tek 1956., živeći pretežito u književničkoj koloniji na rijeci Tarusi, odajući se prirodnofiloz. refleksiji, te je stekao priznanja kao jedan od najznačajnijih ruskih pjesnika XX. st. MG112

STEVAN RAIČKOVIĆ KAMENA USPAVANKA Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 1969 66 strana 21 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Samo je budila mir Ruke bola Otvori svu tišinu Oprosti kamenu što ćuti O vrati se Buket O daj mi Pesma i smrt Jedno sigurno veče Tugovanka nad velikim sivim predelom Usnuli kavez Niti Kamena uspavanka Put u ravnicu Suncu kraj je Kuda potonu Pek Varka od leta Na malom trgu Vidik Ni predeo maglen U zimski sumrak Tvrđava Eto šta učini sjaj Nailazi hladno doba godine Java Slika u roditeljskom domu U dozivima Skrovito mesto Mi stižemo padom Na nekoj padini Raskršće Opet pod nebom Pod noćnom zvezdom Na rastanku Noć je duga Sloboda je usamljenost Bez ljubavi U magli Kalemegdan Siena Na Nevskom prospektu Knjige Kyha Dvojnik Urlik Bolest Stablo O cjaj cy samo vrata kraja Kraj jesenskog mora Umorna pesma Napomena uz drugo izdanje Stevan Raičković (5. jul 1928. godine Neresnica kod Kučeva - 6. maj 2007. Beograd) je bio srpski pesnik i akademik. Gimnaziju je učio u Senti, Kruševcu, Smederevu i Subotici, gde je i maturirao. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, a već sa 17 godina počeo je da objavljuje pesme u „Književnosti“, „Mladosti“, „Književnim novinama“ i „Politici“. Od 1945. do 1959. godine bio je saradnik Literarne redakcije Radio Beograda. Do 1980. godine Raičković je bio urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog devet godina kasnije. Objavio više od 20 zbirki pesama, sedam knjiga za decu, nekoliko knjiga eseja. Prvu zbirku „Detinjstvo“ objavio je 1950. godine, da bi već sledećom „Pesma tišine“, dve godine kasnije, bio primećen. Prevodio je ruske pesnike, Anu Ahmatovu, Marinu Cvetajevu, Josifa Brodskog, sačinio je izbor poezije Borisa Pasternaka. U prepevu „Sedam ruskih pesnika“ i antologiji „Slovenske rime“ predstavio je i moderne ruske pesnike. Preveo je i Šekspirove sonete i `Deset ljubavnih soneta` Frančeska Petrarke. Raičkovićeva poezija objavljena je na ruskom, poljskom, češkom, slovačkom, mađarskom, bugarskom, rusinskom, albanskom, slovenačkom i makedonskom jeziku.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Žarko Vasiljević: SRBADIJA, VLASI, ŠVABE I NEŠTO RUSKIH KNEŽEVA, KOV Vršac 2017, str. 202. Izabrana poezija. Predgovor i izbor Draško Ređep. Očuvanost 4. ВАСИЉЕВИЋ Жарко – редитељ, драматург, преводилац, управник СНП, песник (Бела Црква, 7. V 1892 – Нови Сад, 19. IX 1946). Родитељи су му били глумци СНП: отац Коча (в) и мати Даница рођена Жан (в). Основну школу похађао је у местима у којима је гостовала трупа СНП, а гимназију 1911. у Белој Цркви. Студије права у Будимпешти прекинуо је због рата 1914, па наставио у Бгду 1919, али их није завршио. За време управе П. Коњовића (в) 1919. постављен је за секретара СНП. Септембра 1923. долази за редитеља СНП, а 1927. је именован за главног редитеља и артистичког управника. Када је позориште подржављено организовао је Трупу ДСНП, а када је изгорело Дунђерсково позориште 1928. трудио се да обезбеди услове за рад Трупе. Под његовом управом представе су даване у сали хотела „Слобода“ у сезони 1929/30. Био је секретар ДСНП 1924/25, члан УО ДСНП 1924, 1925, 1928/29. и 1932/33. Од 1936. до 1941. био је драматург у НПДб. За потребе позоришта преводио је са мађарског и немачког, али и драматизовао више драмских дела. После рата поверено му је да обнови рад СНП, али сада под именом Војвођанско народно позориште, чији је био управник и на тој функцији остао до смрти. Цео живот био је везан за СНП и посвећен његовом раду. Његови преводи и драматизације успешно су извођени на сцени, као и његове режије. Поред рада везаног за СНП, био је и члан Књижевног одељења МС од 1924, а од 1931. члан је Књижевног одбора. Радио је и као в. д. секретара МС (св. 331-334) и библиотекар Библиотеке МС 1932, 1943-1944, затим управник Музеја МС у привременом својству. Објављивао је песме у часописима: „Дан“, Српски књижевни гласник, „Будућност“, „Раскрница“, Летопис МС, Војвођански зборник, „Нова светлост“, „Нова Војводина“, „Новости“, „Јединство“, „Записи“, „Књижевни север“, „Наш живот“ и др., а одломак његовог романа Хиљаду корака Пантелије Савића објављен је у Летопису МС 1931. Његове најбоље песме настале су између два рата и, углавном, темом су везане за Војводину и за судбину и проблеме Војвођана. Одликован је 1936. Орденом Св. Саве V реда поводом 75-огодишњице рада СНП. Сахрањен, поред родитеља, је на Алмашком гробљу у НСаду.

HDP; 2013. Hermetički fenomenolog, fenomenološki hermetist, Zoran Kršul u svakom slučaju piše izvan uobičajenih poetskih strategija... Njegova teška, uporna i tmasta istraga o Genezi jedan je od najzanimljivijih pojedinačnih koncepata u suvremenoj hrvatskoj poeziji. Branko Maleš, Poetske strategije kraja 20. stoljeća, 2009. Umjesto da reducira smisaone odnose, Kršul ih proširuje onim rijetkim priključcima po kojima se poetski govor najviše razlikuje od praktičnog. Kriterij rijetkosti i biranosti u slaganju govora opravdava sud o hermetičnosti Kršulove poezije, s time što možebitni pokudni prizvuk tog pojma treba shvatiti posve suprotno, kao pozitivnu oznaku. Hermetična zatvorenost, koja je u Kršula samo privid, zapravo je uvjet visokog tlaka poetske sinteze. Zvonimir Mrkonjić, Novi list, 2000. Iskonjenje je jedna je od bitnih, ako ne i dominantnih, Kršulovih tema, i ono može početi `ispočetka` (iz nule) ili `otkraja`, od finalne zadatosti pojavnosti i njenog rastakanja `naprijed`, na kom su putu transformacije normalna pojava. (...) od jednostavnosti strukturiranja i poruka, nekad do veridiktičnosti, do onakva stupnja koji bi trebao `prodrijeti` u iskonjenje koje nudi omnipotenciju, sa svojom dramom, sa svojom energijom, sa svojim oblicima i sa svojim finalitetima. Cvjetko Milanja, Republika, 2011. Pjesnika uopće ne zanima opis zbiljskog predmeta, nego neka vrsta njegove metafizičke interpretacije, koja u srži predmeta najčešće otkriva prazninu. Slična težnja ka redukciji očituje se i u Kršulovom iskazu, koji je maksimalno discipliniran a udio sugestije u njemu je nadređen iscrpnom imenovanju. Hrvoje Pejaković, Kutija (iz recenzije), 1988. Rođen na Rijeci (Sušaku) 1955. Bio sam povučen dječarac, nepristupačan. Samo bih čučao sa strane i promatrao klince kako igraju lopte ili što drugo. Imao sam jednu šljivu nasred dvorišta na koju sam se pentrao i povjeravao joj svoje maštarije. Sve je bilo dobro dok ju nisu otpilili. Bilo je to razdoblje neke 5-6 g. života. A valjda sam jedno tjedan dana sjedio na panju, skamenjen. Od tada više nikad i ništa nije bilo isto. Nakon tog događaja stvari se, rekao bih radikalno, ubrzavaju. Odjednom sam postao vođa socijalne skupine, vođa ulice, pa kvarta, ali u nekonvencionalnom smislu, spreman na bilo kakve kučine i lopovluke svakojake vrste. Stvar se nastavila i u pubertetu. Bio sam izbačen iz svih srednjih škola koje su postojale tad u tom gradu. Imao sam napismeno (ćitabu) o zabrani daljnjeg srednjoškolskog školovanja. Toliko sam bio nemoguć. Bilo je to u Banjoj Luci ili ( Bendželaj- cyti ) kako smo u slengu govorili mi dečki s ulice, nakon selidbe iz Požege u kojoj sam završio osmoljetku i dva razreda gimnazije iz koje sam bio izbačen (to je tek prvo izbacivanje), pošto sam prebio profesora iz latinskog, izvjesnog Žmigu, koji nam je zagorčavao život. U Bendželaj-cytiju se to desilo ovako: Na polugodištu 250 sati neopravdanih i jedno dvadeset kečeva iz hrvatskog (i to s obje strane, ko` novogodišnja jelka), iako sam u tom razdoblju čitao prosječno stotinjak knjiga godišnje. Kolridža sam znao naizust, francuske parnasovce, Johna Donnea, Thomasa Dylana, S.J Persea također, Kanta, Hegela i sijaset stvari koje sam volio, a uopće nisu bile u školskom programu Ali kada bi me prozvala profesorica (na nesreću i razrednica), ja sam samo kratko odgovarao: Neću da odgovaram! I naravno, dobijem keca. Jedanput me je pitala: Što znaš o Arturu Rimbaudu ? Rekao sam s pika: Znam da je imao odnose s kozama. Žena se šokirala. Što će štreberica, nije ona jadna to ni znala. Odmah, ukor direktora i izletio sam van samo tako. U to vrijeme sam i boksao u polu-velteru u Banjalučkoj Slaviji. Bio je tad tamo Beneš, Bisić, Vujković, Košpić, Zembo ; dobra ekipa. Nakon mnogo godina sam se sreo s nekom svojom ekipom s ulice, neki Ljuba-Truba, izvjesni Bajaga koji se upravo vratio iz zatvora, pijemo pivo… i odjednom Bajaga kaže Ljubi: Sjećaš li se ti kad smo ono u Zagrebu…( a tad je bio trend da vozeći se u tramvaju snime nekog starčića, biraju pogledom koga će, i Ljuba jak ko konj raširi ona pneumatska vrata, a Bajaga onog bakutanera nogira van, i to sve u vožnji; jer to je bio kao štos u to vrijeme). – Interesantno, veli Bajaga, onako zamišljen, da nitko nikad nije poginuo. Gledam čovjeka i ne mogu vjerovat da sam rastao u tom svijetu, a da nisam postao ubojica ili kriminalac. Kasnije, nakon još nekih izbacivanja, po debeloj vezi upišem se u tadašnji Šup za automehaničara. Polagao sam razliku predmeta i tako nekako svršim srednju. Radio sam jednu godinu kao mehaničar, ali nije mi se dopalo. Upišem se na PA odsjek književnost jugo-naroda. Prijemni položim iz cuga. Dapače, obradio sam u sklopu slobodne teme, jer bila je i ta mogućnost, Marinkovićev roman Kiklop. U dva sata napišem 20 kartica teksta. Izlazi šef katedre pred brucoše i nosi jedan svezak; a to moj rad; nešto govori o statistici, 30% nije zadovoljilo…bla ..bla,… a jedan rad je napisan, veli on, tako kao da ga je pisao student koji je već diplomirao na ovo Akademiji. Ja sam si mislio: - Čekaj ti, još ne znaš s kim imaš posla. Inače, od onih sam klinaca koji se uvijek sramio kad bi ga učiteljica znala pohvaliti za nešto. Ničeg goreg mi nije bilo od toga. Ali ovoga, puta ta pohvala mi je značila izvjesnu prekretnicu, tim više što sam potajno već i pisao pjesme. Učinilo mi se za trenutak da sam krenuo pravim putem. Diplomirao sam na PA i kasnije polagao neku razliku i upisao treću na filologiji u N. Sadu, dogurao do pred diplomski i kusur ispita i ponovno me izbace. Svega je tu bilo. U stvari, ja nikad nisam bio na predavanjima (nitko me nikad nije ni vidio), bilo je dovoljno da malo pogledam, prelistam i spreman sam. Ali to ne ide tako niti u jednom sustavu, pa tako ni u školskom. Nisam bio skrojen za sustave i gotovo. Živio sam uvijek izvan kolosijeka. Što bi rekli – neprilagodljiv. Poslije radim godinu dana u os. Školi u Jajcu, a nakon toga slijedi novo ubrzanje. Selim se u Selce na djedovinu i kako nije bilo posla u školi, radim različite poslove. Radim kao recepcionar u kampu Selce, kao brodograditelj, profesionalni ribar škampar - koćar gotovo jedanaest godina. Uzeo sam dasku i kazao: Napravit ću svoj brod, tako je počelo, i napravio sam ga. Kasnije sam koćao po cijelom Jadranu. Radio sam otvoreno more, nekih pedeset NM. od kopna – Jabuku, Sveca, Palagružu, i mogu reći da je to najteži i najljepši period mog života. Početkom rata prodao sam brod i otišao kao dragovoljac na ratište. Najprije u riječku 111 br., a potom u 9. gardijsku u Gospić. Sveukupno 13 g. Prošao sam gotovo sve terene u Lici , Posavini i ogulinsko područje, te južno bojište, okolica Dubrovnika. Bio sam i tamo gdje se ne smije reći da sam bio, al` svi znamo gdje. Sve u svemu, dobro sam prošao. Imao sam samo jednu operaciju oka zbog gelera; stavili mi novu leću i sad sam kao nov. Sad sam penzić i mogu što hoću. Mogao bih konačno i nešto napisati. Sve što sam napisao, nastalo je usput s pola snage, u letu, od vremena do vremena. Nikad nisam mislio da sam neki pisac, niti me to baš previše zanimalo. Užasavam se onih pisaca, tatinih sinova, sa besprijekornim biografijama, koji prolaze kroz život glatko kao metak kroz puščanu cijev, samo ostaje pitanje gdje će se zabiti. Toliko o tome, ukratko (kad više nema mjesta). Fantastične biografske dogodovštine iz rata neću pričati u prozi, to je za fizikanere, već po svoj prilici unucima, cupkajući ih na koljenu.

Knjaževac Prosveta, 1990. Odlično očuvana zbirka poezije našeg uglednog pesnika. Srazmerno retko u ponudi. Dragan Stanić (pseudonim: Ivan Negrišorac; Trstenik, 31. maj 1956) srpski je pesnik, književni kritičar, dramaturg, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i predsednik Matice srpske. Biografija Školovanje Osnovnu školu završio je 1970. u Sirigu, a gimnaziju 1974. u Novom Sadu. Posle završetka studija književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1979. temom „Neoavangarda i srpsko pesništvo (1968–1988)”. Magistrirao je 1991. i doktorirao 2003. godine na Filološkom fakultetu u Beogradu radom „Lirika Jovana Dučića: semantička analiza”.[1] Karijera Školsku 1984/85. proveo kao lektor za srpski jezik na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD). Radio je kao dramaturg u Dramskom programu Radio Novog Sada (1986–1988), kao asistent na Filozofskom fakultetu u Nišu (1988–1995) i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (1997–2004), gde je biran u svim zvanjima od asistenta do redovnog profesora. Živi u Novom Sadu i kao redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predaje teoriju književnosti i kreativno pisanje poezije (od 2004). Bio je sekretar Matice srpske (1995–2004), glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske (2004–2012), a sad je predsednik Uređivačkog odbora Srpske enciklopedije (od 2008) i predsednik Matice srpske (od 2012) u trećem mandatu.[1][2] Ostalo Član saradnik Matice srpske je od 1983. i stalni član-saradnik od 1991. Član je Društva književnika Vojvodine od 1983, Društva novosadskih književnika od 2018. i počasni član Društva slovačkih pisaca od 2017. godine. Januara 2022. izabran je za inostranog člana Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske.[3] Bio je član uredništva ili glavni urednik u časopisima Književni bilten / To jest, Pismo, Sv. Dunav i Rad Matice srpske. Od 2017. uređuje Literary Links, časopis za srpsku književnost i kulturu koji izlazi na engleskom jeziku. Kao glavni i odgovorni urednik Letopisa Matice srpske dobio je Povelju za doprinos objedinjavanju svesrpskog kulturnog prostora na međunarodnoj kulturnoj manifestaciji „Sokolica” (Zvečan 2005), a na manifestaciji „Dani Kornela Sentelekija” Nagradu „Bazsalikom / Bosiljak” za negovanje srpsko-mađarskih odnosa (Sivac 2011). Govori engleski i ruski, a služi se nemačkim, francuskim, slovenačkim i makedonskim jezikom. Naučno-istraživački rad U oblasti nauke o književnosti njegova istraživanja su usmerena ka teorijskim i književnoistorijskim aspektima srpske književnosti 20. veka, ali i ka kulturološkim aspektima srpske književnosti dalje prošlosti, a najviše 19. veka. Izuzetno aktivan u oblasti književnokritičke delatnosti još od 1979. godine, on je sve do današnjih dana pratio najviše pesničku, ali i pripovedačku i romanesknu produkciju. Najznačajniji njegovi istraživački rezultati su: izučavanje pesništva srpske moderne, a posebno opusa Jovana Dučića (uz to i Disa, Pandurovića i dr); specifičnosti srpske kulture kao celine, a posebno kriza kulturnog i nacionalnog identiteta koja se pojavljuje kod Crnogoraca (Njegoš, M. Bećković, M. Đilas, D. Brajković, S. Radulović i dr.); sistematsko proučavanje poetike i stvaralaštva najznačajnijih pesnika srpske neoavangarde (M. Todorović, V. Rešin Tucić, V. Despotov, M. Petrović, J. Šalgo i dr.); pesnici istorijske avangarde i njihove autorske specifičnosti (R. Petrović, M. Nastasijević, R. Drainac, M. Ristić, M. de Buli, A. Ilić i dr.); priroda srpskog stiha i rasprave o versifikaciji (Vuk, L. Milovanov, deseterac, deveterac i dr.); poetika i stvaralački dometi značajnih srpskih pisaca druge polovine 20. veka (M. Selimović, M. Pavlović, B. Petrović, A. Tišma, D. Mihailović, M. Danojlić, M. Pavić, M. Kapor, R. P. Nogo, M. Maksimović, D. Novaković, Đ. Sladoje i dr.). Svoj predmet izučavanja on konstituiše unutar arhetipskih tokova i čvrstih tematskih vertikala koje u novim istorijskim okolnostima menjaju pojavne oblike, ali zadržavaju temeljnu i trajnu funkciju bez koje se ne može razumeti suštinska priroda srpske književnosti i kulture.[1] Dela Ivan Negrišorac, Kamena čtenija (2013). Ivan Negrišorac, Ogledala Oka Nedremana (2019). Knjige poezije Trula jabuka, Goranovo proljeće, Zagreb 1981. Rakljar. Želudac, Prosveta, Beograd 1983. Zemljopis, Matica srpska, Novi Sad 1986. Toplo, hladno, Prosveta, Beograd 1990. Abrakadabra, Matica srpska, Novi Sad 1990. Hop, Književna opština Vršac, Vršac 1993. Veznici, Vreme knjige, Beograd 1995. Prilozi, izabrane i nove pesme, Orpheus, Novi Sad 2002. Potajnik, IP Filip Višnjić, Beograd 2007. Svetilnik, Orpheus, Novi Sad 2010. Kamena čtenija, Orpheus, Novi Sad 2013. Čtenija, izabrane pesme, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća, Podgorica 2015. Matični mleč, Orpheus, Novi Sad 2016. Izložba oblaka, izabrane i nove pesme, Fondacija Grupa sever, Novi Sad 2017. Ogledala Oka Nedremana, Laguna, Beograd 2019. Pesme su mu prevođene na engleski, ruski, nemački, francuski, mađarski, rumunski, slovenački, slovački, rusinski, makedonski, češki, grčki, jermenski, turski, kineski jezik. Na rumunskom jeziku, u prevodu Jovana Radina, Slavomira Gvozdenovića i Lučijana Aleksijua, izašla mu je knjiga izabranih pesama Conjucţii (Temišvar 2014); u prevodu Martina Prebuđile na slovačkom se pojavila knjiga Výstava oblakov (Bratislava – Bački Petrovac 2017); na ruskom u prevodu N. G. Jakovljeve i A. P. Rostokine Soюzы i inыe prostranstva (Moskva 2017); a na grčkom u prevodu Ismene Radulović knjiga Προσευχή για την χαρά τηζ ποιητικήζ τρέλας (Solun 2018). Roman Anđeli umiru, Stubovi kulture, Beograd 1998. Radio drame Fredi umire, 1989. Kuc-kuc, 1990. Pozorišne drame Istraga je u toku, zar ne?, 2000. Vidiš li svice na nebu?, 2006. Ivan Negrišorac, Njegoševski pokret otpora (2020). Kritičke studije Legitimacija za beskućnike. Srpska neoavangardna poezija: Poetički identitet i razlike, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad 1996. Lirska aura Jovana Dučića, Zavod za udžbenike, Beograd 2009. Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2018. Njegoševski pokret otpora, Književna zadruga Srpskog narodnog vijeća – Fondacija Grupa sever, Podgorica – Novi Sad 2020. Priređivački rad Priredio je dvadesetak knjiga, između ostalih izabrane pesme Jovana Dučića Pet krugova (1993, 2001) i Lirski krugovi (1998), roman Dobrice Ćosića Koreni (2004), zbornik radova o recepciji Pavićevog književnog dela u svetu Milorad Pavić: Stanovnik svetske književnosti (2018) i Srpska književnost muslimanskog kulturnog koda (2020). Sa J. Delićem, S. Šljukićem, S. Vladušićem i D. Hamovićem priredio zbornik Srpski kulturni prostor: ustrojstvo, problemi, vrednosti (2020), a sa Đ. Đurićem zbornike Tako, a ne inače: Spomenica o 150-godišnjici preseljenja Matice srpske iz Pešte u Novi Sad (2016) i Kosovo i Metohija: Juče, danas, sutra (2018). Sa S. Gordićem priredio je zbornike radova o poeziji Aleka Vukadinovića (1996), Jovana Hristića (1997), Dare Sekulić (1998), Duška Novakovića (1999), Srbe Mitrovića (2000), Miroslava Maksimovića (2001), Živorada Nedeljkovića (2003), Zlate Kocić (2006), Nikole Vujčića (2008), Miroslava Cere Mihailovića (2011), kao i zbornik Razgovor o tajnama Boška Petrovića (2004). Sa S.Koljevićem i J. Delićem priredio je zbornik Povratak miru Aleksandra Tišme (2005); a sa Đ. Despićem zbornike o poeziji Dragana Jovanovića Danilova (2015), Nebojše Devetaka (2017) i Slobodana Zubanovića (2018). Nagrade Književne Nagrada „Goran” za mlade pesnike, za knjigu Trula jabuka, 1981. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Abrakadabra, 1990. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Veznici, 1996. Unireksova nagrada, za dramski tekst Vidiš li svice na nebu?, 2006. Zmajeva nagrada, za knjigu Potajnik, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Svetilnik, 2010. Nagrada „Drainac”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Žička hrisovulja”, za knjigu Svetilnik, 2011. Nagrada „Gračanička povelja”, za knjigu Svetilnik, 2012.[4] Nagrade „Meša Selimović”, za knjigu Kamena čtenija, 2013. Nagrada „Pečat vremena”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Velika bazjaška povelja, za knjigu Kamena čtenija, 2014. Nagrada „Povelja Morave”, za knjigu Kamena čtenija, 2015. Nagrada „Despotica Angelina Branković”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, za knjigu Izložba oblaka, 2018.[6] Nagrada „Slobodan Kostić”, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019.[7] Specijalna nagrada Sajma knjiga u Višegradu, za knjigu Istraga predaka: Iskušenja kolektivnog i individualnog opstanka, 2019. Nagrada „Lenkin prsten”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2019.[8] Nagrada „Venac Laze Kostića”, za pesmu „Lenkin prsten”, 2020.[9] Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2020.[10] Nagrada „Aleksa Šantić”, za knjigu Ogledala Oka Nedremana, 2021.[11] Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, za rodoljubivo pesništvo, 2022.[12] Povodom Nagrade „Žička hrisovulja” Dragan Hamović je priredio zbornik kritičkih radova Ivan Negrišorac, pesnik (Kraljevo 2012). Ostale Orden Svetog cara Konstantina, 2013. Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, 2014. Priznanje „Bela golubica” Teslinog globalnog foruma, 2016. Orden Konstantina Filosofa Slovenske unije iz Češke, 2018. Orden Svetog despota Stefana Lazarevića, 2019. Nagrada AP Vojvodine „Mihajlo Pupin”, 2020. Zlatna medalja za zasluge Republike Srbije, 2021.

Antologija novije srpske lirike (1911) je jedinstveno delo srpske književnosti prve polovine 20. veka i predstavlja knjige poezije sastavljene po strogim estetskim kriterijumima, u19 decembarskim pesmama. je 20. veka. Ova zbirka je, kako je istakao njen sastavljač, nastala upravo iz želje da se na jednom mestu nađu najlepše pesme srpske književnosti romantizma, realizma i moderne, počev od najlepših stihova Radila, Zv. preko Vojislava Ilića do Jovana Dučića, Milana Rakića i Stevana Lukovića. Bogdan Popović je bio jedan od najznačajnijih srpskih književnih kritičara i esejista. Rođen je u Beogradu 1863. godine. Čuveni književni kritičar umro je 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Poznavao je devet svetskih jezika. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine je postao profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. godine, sa prerastanjem Velike škole u univerzitet, postao i univerzitetski profesor. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedna od najvećih Popovićevih zasluga je pokretanje časopisa „Srpski književni glasnik“ 1901. godine. https://www.lektire.rs/predgovor-antologiji-novije-srpske-lirike-bogdan-popovic/ Tvrd povez, 351 str

Vajat, 2001. Pečat biblioteke (vidi se na slici), inače odlično očuvano, verovatno nekorišćeno. Izbor pesama iz svih dosad objavljenih knjiga poezije Marije Knežević, i jedne neobjavljene, s razlogom je poneo naslov Moje drugo ti (2001). Naslov Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (2003) takođe bi mogao, bez obzira na brojčanu nepodudarnost, odgovarati izboru iz pesnikinjinog opusa. I kada nisu ljubavne ili o ljubavi, i kada na prvi pogled nisu u vezi sa „ja“ ili u vezi sa „ti“, Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. I lepe, premda neretko uprizore ružno. Jedinstvenog i neponovljivog izraza, prodorno stižu do „drugog ti“ i uzdrmaju ga. Jesu, kao Kafkin ideal umetničkog dela ‒ sekira za zamrznuto more u nama, i jesu, kao Sioranov ideal pesme ‒ opasnost. Poezija su punog života i poezija puna života. Slično Rilkeu, Marija Knežević u „Nepotrebnim savetima mladom pesniku“ kaže: „ono što pišeš sobom možda će i valjati“. Naslov ove knjige mogao bi glasiti i: Pesme pisane sobom. – Zorica Bečanović Nikolić Svaki izbor iz poezije Marije Knežević bio bi dobar, jer, sigurno bi bio obiman, isticao ovaj ili onaj aspekt pesništva koje je uočavalo i pratilo ne samo ličnu istoriju već i važne promene društva u kome se zadesilo – da ga nadiđe, da se nad njime uzdigne. Književni kvalitet koji bismo nazvali inteligencija i pismenost krase pesnikinju grada, mita, erosa, mora, društvene osvešćenosti i kritike, umetnicu relacija i povezivanja, onu koja prihvata, nasmejana, takozvanu realnost. Reaktualizuje je, reanimira, ne retušira. U ljubavnoj misiji – podsećanje na ljudskost. I: „Da je onako kako nije a trebalo bi, ona bi odavno bila prepoznata kao bartkinja (ne od Bart već od bard), ali je ovako kako je, i začudo i ipak, i uprkos, opstala je kao pesnikinja, pripovedačica, romansijerka, prevoditeljka, esejistkinja trideset godina, kao vrednost nacionalne književnosti. Zar bismo smeli tako da vidimo veliki ozbiljni opus Marije Knežević? Smemo i hoćemo. Zasnujmo novu istoriju (tzv. savremene) srpske književnosti, upišimo nova-stara imena i biće nam lepši i čistiji život.“ – Danica Vukićević Marija Knežević (Beograd, 1963), srpska je pesnikinja, prozni pisac, prevodilac i profesor književnosti. Rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu (Michigan State University) gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova, radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija. Objavljenje knjige i prevodi Hrana za pse(roman u kratkim pričama, Matica srpska, Novi Sad, 1989) Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, Beograd, 1994) Stvari za ličnu upotrebu (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1994) Doba Salome (poezija, “Prosveta”, Beograd, 1996) Moje drugo ti (poezija, “Vajat”, Beograd, 2001) Querida – elektronska prepiska sa Anikom Krstić iz bombardovanog Beograda (“Vajat”, Beograd, 2001) Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, Beograd, 2003) Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 2003) Das Buch vom Fehlen (izbor iz knjige eseja “Knjiga o nedostajanju”, Wieser Verlag, Wien, 2004, dvojezično izdanje, prevod na nemački: Goran Novaković) [1] Kasni sat (izbor i prevod poezije Čarlsa Simića, “Otkrovenje”, Beograd, 2000) Ekaterini (roman, “Filip Višnjić”, Beograd, 2005) In tactum (poezija, »Povelja«, Kraljevo, 2005) Uličarke (poezija, RAD, Beograd, 2007) Knjiga utisaka (kratki eseji, »Treći trg«, Beograd 2008)[2] Ekaterini (Czarne, Poland, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić)[3] Fabula rasa (rad na knjizi je finansirao »KulturKontakt« iz Beča, samostalno izdanje autorke, 2008) Ekaterini (Wieser Verlag, Klagenfurt, 2009, prevod na nemački: Silvia Zimermann) [4] Ulicznice (»slowo/obraz terytoria«, Gdanjsk, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić) (Ova knjiga je predstavljala Srbiju 2010. na Evropskom festivalu poezije Pesnik slobode koji organizuje grad Gdanjsk.)[5] Šen (poezija, MALI NEMO, Pančevo, 2011)[6] Roman Ekaterini je objavljen u Rusiji tokom 2011. Fabula rasa (priče, MALI NEMO, Pančevo, 2012) [7] Ekaterini (Istros Books, London, 2013, prevod na engleski: Will Firth) [8] Tehnika disanja, (izdavač „Povelja“, biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2015) Auto, roman, izdavač Agora Zrenjanin, 2017. Moje drugo ti, odabrane pesme (Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2019) Breathing Technique, izbor iz poezije, dvojezično izdanje, Zephyre Press, Masačusets, SAD, 2020. Krajnje pesme, poezija, Povelja Kraljevo, biblioteka „Stefan Prvovenčani”, 2020. Kritika O delu Marije Knežević pisali su brojni kritičari, između ostalih: Ljiljana Šop i Bogdan A. Popović, Zorica Bečanović-Nikolić, Jasmina Vrbavac, Tanja Kragujević, Aleksandar B. Laković, Radmila Lazić, Mirko Magarašević, Nikola Živanović, Aleksandar Jerkov, Ewa Zonnenberg, Mihailo Pantić, Svetlana Tomić… Nagrade Nagrada „Đura Jakšić” za knjigu pesama In tactum, 2006. Priča Bez straha od promene, iz knjige Fabula rasa, odabrana je da predstavlja Srbiju u godišnjem zborniku „Best European Fiction” za 2012. godinu (prevod Will Firth). Reč je o trećem tomu ove antologije koju svake godine objavljuje Dalkey Archive Press iz Ilinoisa.

Autor - osoba Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 = Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Naslov Gledajući Novi Sad : postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / priredila Marija Kleut Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Gradska biblioteka, 2021 (Novi Sad : Print studio M&A) Fizički opis 102 str. : fotogr. ; 19 cm Drugi autori - osoba Kleut, Marija, 1943- = Kleut, Marija, 1943- Zbirka ǂEdicija ǂ“Novosadski manuskript“ Sadržaj Oda pri pogledu nemačkih firma na srpskim dućanima usred Novog Sada (5-7); Gospodaru trbuhu (8-9); Oda kiseloj čorbi (10-13); Oda makovom kralju od jednog starog kartaša (14-17); Oda mojoj čuturi (18-19); Oda onome koji bi ove godine znao napisati šaljivu odu (20-23); Oda batini (25-26); Oda mome berberinu Miši (27-29); Oda praznoj kesi (30-31); Oda ćudljivom konju (32-35); Oda crvenom nosu (36-38); Oda novosadskoj promenadi (39-41); Oda đavolu (neka bude i u paklu vašar) (42-45); Oda gladi (46-49); Oda (šta mislite kome?)poreskoj knjizi (50-52); Oda ključu od podruma (53-54); Oda snegu (55-58); Oda kečigi (59-61); Oda „Lelkész úr“-u (u četiri jezika) (62-64); Oda dimu (65-69); Oda crvu (70-71). (broš.) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 500 Str. 73-97: Postiljonske ode Jovana Jovanovića Zmaja / Marija Kleut Beleška o pesmama: str. 98-99 Str. 100-102: O ovoj knjizi / M. K. Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst Predmetne odrednice Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 -- Satirične pesme Jovan Jovanović Zmaj bio je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika, a svakako i jedan od najvoljenijih, naročito među decom koja ga iz milošte zovu Čika Jova Zmaj. Rođen je 24. novembra 1833. godine u Novom Sadu u kom je pohađao osnovnu školu. Odrastao je u vrlo staroj i poštovanoj porodici. U najranijem detinjstvu interesovao se za srpske narodne pesme koje su mu recitovali, pa je čak i tada sam sastavio poneku pesmu. Srednju školu završio je u Bratislavi, a studije nastavio u Budimpešti, Pragu i Beču gde je studirao pravo. To je bila želja njegovog oca, ali sopstvena nahođenja vodila su ga ka medicini, a kasnije i fizici. Nakon završenih studija prava, 1860. godine vraća se u Novi Sad i postaje službenik u novosadskom magistratu. Tu se i upoznao sa svojom budućom suprugom, Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodični život inspirišu ga da napiše svoju najpoznatiju zbirku pesama Đulići (od turske reči Gül što znači „ruža“). Pošto mu služba u magistratu nije više odgovarala, napustio ju je i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1838. seli se u Budimpeštu a 1864. pokreće satirični list Zmaj (igra reči, pošto je 3. maj bio datum održavanja Majske skupštine 1848. godine), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Otuda ime Jovan Jovanović Zmaj. 1870. godine, nakon što je u Budimpešti ispunio svoju želju i završio studije medicine, vraća se u Novi Sad kako bi radio kao lekar. Ubrzo nakon povratka zadesila ga je porodična tragedija: njegova žena i deca pomrli su od tuberkuloze. Iz ove tragedije proizašla je zbirka elegičnih pesama pod nazivom „Đulići uveoci“. Tokom ovog perioda pisao je i prozne radove, najviše kratke romane, ali pod drugim imenom. Najpoznatiji rad iz tog doba je „Vidosava Brankovićeva“. Pisao je mnoge i raznovrsne pesme, među njima ljubavne, lirske, satirične, političke ali je, međutim, ostao najzapamćeniji po svojim dečjim pesmama. Jovan Jovanović Zmaj bio je prvi pisac u srpskoj književnosti koji je pisao poeziju za decu. Njegove dečje pesme su ostavile toliko dubok trag u srpskoj kulturi i svesti da ih ponekad roditelji pevaju deci ne znajući ni ko ih je napisao. Može se reći da su pesme prevazišle svog tvorca. Pored toga što je bio pisac, Jovanović se bavio i prevođenjem. Dosta je prevodio, naročito iz mađarske književnosti. Njegovi najbolji prevodi su oni mađarskog pesnika Aleksandra Petefija. Iz nemačke poezije prevodi Getea i s uspehom odražava Hajneovu ljubavnu liriku i epigram, kao i orijentalsku poeziju Fridriha Bodenšteta. Od ostalih pisaca strane književnosti, značajniji su njeogvi prevodi dela ruskog pisca Ljermontova i engleskog pesnika Tenisona. Pored Zmaja uređivao je još dva satirična lista: Žižu i Starmali. Od 1880. godine, pa do smrti, izdavao je dečji list „Neven”, najbolji srpski dečji list tada. Umro je u Sremskoj Kamenici 14. juna 1904. godine. MG103 (N)

NEMCI PROTIV RATA Izbor, prevod i napomene - Slobodan Glumac Izdavač - Matica srpska, Novi Sad Godina - 1973 372 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Danas Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvodna reč 1 Predznaci - NEMAČKI RATNI BUKVAR BERT BREHT - Nemački ratni bukvar II Izveštaji - VUČJE VREME BERT BREHT - Moj brat je bio pilot PAUL CELAN - Lozinka GOTFRID BEN - General KARL CUKMAJER - Elegija o rastanku i povratku KARL OTEN - Jesen 39 BERT BREHT - Krstaški pohod dece GERTURDA FON LE FOR - Iz „Lirskog dnevnika 1933-1945` JOHANES BOBROVSKI - Izveštaj NELI SAKS - Ruke NELI SAKS - Vi posmatrači PAUL CELAN - Fuga smrti HORST BINEK - Detinjstvo u Glajvicu HAJNC PJONTEK - Sećanje na mladost BERT BREHT - 1940 HELMUT PRAJSLER - Glasovi mrtvih JENS GERLAH - Treblinka GINTER KUNERT - Nezvani gost JOHANES BOBROVSKI - Kaunas 1941 BERT BREHT - 1941 RAJNER BRAMBAH - Paul JOHANES BOBROVSKI - Don VALTER HELERER - Osobito je bez napora ležo JOHANES BEHER - Balada o „Diviziji detelina` MAKS HERMAN-NAJSE - Mrtvačka tišina JOHANES BOBROVSKI - Napušteno mesto BERT BREHT - Nemačkim vojnicima na Istoku JOHANES BOBROVSKI - Partizanska šuma GINTER VAJZENBORN - Slutnja BERT BREHT - Žigosana pokolenja MARIJA LUJZA KAŠNIC - Strpljenje GINTER GRAS - Školski odmor VALTER TOMAN - Bog me je krstio tako SARA KIRŠ - Legenda o Lilji VOLFDITRIH ŠNURE - Obešeni partizan JOHANES BOBROVSKI - Vučje vreme BERT BREHT - A šta vojnikova žena dobi? ELZA LASKER-ŠILER - Mi više ne možemo da spavamo noću MARIJA LUJZA KAŠNIC - Stvarnost PAUL CELAN - Tenebrae PETER HUHEL - Zimovalište VALTER VERNER - Pred Orelom BERT BREHT - U znaku kornjače MIHAEL GUTENBRUNER - Iz pisma jednog pobedonosnog feldmaršala IVAN GOL - Balada o svim majkama BERT BREHT - Misli o trajanju izbeglištva ŠTEFAN HERMLIN - Mrtvi gradovi PETER HUHEL - Lasta HANS BENDER - Mladi vojnik NELI SAKS - Da bar znam HANS KAROSA - Zapadna elegija VOLFDITRIH ŠNURE - Mrtvi vojnik NIKOLAS BORN - Detalj, u ono vreme VALTER J ZOMER - Streljali su ga MIHAEL GUTENBRUNER - Kraguj HAJNC PJONTEK - Vraćajući se u mislima MARIJA LUJZA KAŠNIC - U snu VILHELM LEMAN - Na letnjem groblju III Slom - BLEDA JEDNA BULUMENTA MAKS HERMAN-NAJSE - Katastrofa PETER HUHEL - Povlačenje RUDOLF HAGELŠTANGE - Balada o zatrpanom životu PETER HUHEL - Drumovi DAGMAR NIK - Bekstvo VALTER HELERER - Bleda jedna bulumenta, pravcem kući VALTER NOJMAN - Grad PETER HUHEL - Povorka izbeglica HAJNC PJONTEK - Rastureni EVA CELER - Moja generacija GINTER AJH - Inventarisanje GINTER AJH - Nužnik HANS BENDER - Mrtvi zarobljenik HORST BINEK - Izveštaj HELGA-M NOVAK - Kad je već sve bilo prošlo MANFRED ŠOJH - Žilavi kao koža KRISTINA BUSTA - Kordelija FRANC KISLING - Nova heraldička zver ІѴ Povratak - JOŠ DRHTI TLE PAUL CELAN - Povratak FRANC BERMAN ŠTAJNER - 8 maj 1945 ERNST JANDL - 1944 - 1945 BERT BREHT - Povratak ERVIN SILVANUS - Razoreno groblje 1945 VOLFGANG VAJRAUH - Nemac SIGFRID AJNŠTAJN - Povratak kući HERMAN HESE - U susret miru HANS BENDER - Povratak MAKS MEL - Blaga jesen anno 45 GERHART FRIČ - Napušteni artiljerijski položaj VERNER BERGENGRIN - Poslednja epifanija KRISTINA BUSTA - Izveštaj iz jedne kolone za raščišćavanje ruševina MARIJA LUJZA KAŠNIC - Povratak u Frankfurt ALBREHT GES - Uzdanje VALTER BAUER - Ja imam nadu VOLFGANG HEDEKE - Svečano VOLFGANG BEHLER - Još drhti tle HAJNC ČEHOVSKI - Nioba ERNST ŠENVIZE - Duh jednog „Heldenvolk`-a RALF TENIOR - Ratni grobovi HELGA-M NOVAK - Balada o Ani koja putuje PAUL CELAN - U Egiptu FRANC BERMAN ŠTAJNER - Kafka u Engleskoj PETER HUHEL - Vojničko groblje VOLFGANG BEHLER - Crno i belo GINTER GRAS - Normandija V Sećanja - ŠTA ZNAJU MRTVACI ERNST JANDL - Sećati se VOLFGANG VAJRAUH - Vetar veje oko kuće NELI SAKS - Hor spasenih GINTER AJH - Trenutak u junu ŠTEFAN HERMLIN - Sećanje NELI SAKS - Sećaš se VOLFDITRIH ŠNURE - Epitaf HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Oni što su nestali PETER HUHEL - Varšavska spomen-ploča PAUL CELAN - Stretta GINTER GRAS - Roda NORBERT JOHANIMLO - Sećanje HANS PETER KELER - Kratka povest iz povesti DAGMAR NIK - Belzen 1954 MARIJA LUJZA KAŠNIC - Pogled s prozora GINTER AJH - Špitelmarkt MARIJA LUJZA KAŠNIC - Šta znaju mrtvaci VALTER J ZOMER - Kratka biografija HAJNC-VINFRID SABE - Generacija ERIH FRID - Tuga HORST BINGEL - Pitalica ARNFRID ASTEL - Nevinost ERNST JANDL - Pamflet o deset godina GINTER KUNERT - Poslednja kuća VOLFGANG BEHLER - Eratski kamen JAK KARZUNKE - Kilroj je bio ovde VI Saznanja - MALI APEL ZA VELIKO OTVARANJE USTA BERT BREHT - Onima što će se roditi posle nas VOLFGANG BORHERT - Onda postoji samo jedno! BERT BREHT - Mojim zamljacima VALTER BAUER - Dopisnica mladim ljudima FRANC KISLING - O nesređenoj ostavštini GINTER KUNERT - O nekima što su izvukli glavu GINTER KUNERT - Neugodni Hitler GINTER GRAS - Mali apel za veliko otvaranje usta NELI SAKS - Kad početkom leta GINTER KUNERT - Pribeleške kredom GEORG ŠNAJDER - Grobovi VERA FERA-MIKURA - Trnova Ružica KRISTINA BUSTA - U svitanje HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti KRISTOF MEKEL - Oda moćnim trupama HORST BINGEL - Izlazak sunca GINTER KUNERT - Počesto mrtvaci ARMIN MILER - Aušvicki proces VALTER BAUER - Aušvic MARIJA LUJZA KAŠINC - Živela sam VALTER BAUER - Jednoga dana probudićemo se i znati VALTER J ZOMER - Nije li bolje ARNO RAJNFRANK - Prolazne pobede HORST BINEK - U silosima patnje VOLFDITRIH ŠNURE - Odgovor ALBERT ARNOLD ŠOL - Tragovi u nebu BERNT JENČ - Terezin, groblje VALTER BAUER - Biti ovde HELMUT HAJSENBITEL - Poučna pesma o istoriji 1954 HORST BINEK - Pesma o vremenu i sećanju VII Slutnje - KRIZA HANS EGON HOLTHUZEN - Tabula rasa KRISTOF MEKEL - Paun GINTER GRAS - U jajetu HAJNC-VILFRID SABE - Radio-telegram MIHAEL GUTENBRUNER - Kriza GINTER GRAS - Promena BARBARA BRENDLER - Novi očenaš HORST BINEK - Uputstvo čitaocima novina VALTER HELMUT FRIC - Ali šipke INGEBORG BAHMAN - Svih ovih dana VALTER HELMUT FRIC - Ne znam GINTER KUNERT - Lukavstvo neprijatelja ANIZA KOLC - Zemlja teško diše VALTER BAUER - Ipak HAJNC PJONTEK - Sa 30 godina GINTER KUNERT - Kadikad KARL KROLO - Moć VOLFDITRIH ŠNURE - Obletanje ANDREAS OKOPENKO - Iz ciklusa „Medeja` GINTER GRAS - Dečja pesma KARL KROLO - U miru VILAND ŠMID - Na mojim plećima GINTER AJH - Poruke kiše VOLFGANG HEDEKE - Ali ovde na zemlji GINTER AJH - Mala opravka HORST BINEK - Vrlo daleko ERIH FRID - Mere HELMUT HAJSENBITEL - Proste rečenice KARL KROLO - Pesma protiv smrti VALTER HELMUT FRIC - Ovakvog jednog jutra ARNFRID ASTEL - Trava sa lejama cveća GINTER BRUNO FUKS - Posle pretresa kuće HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Trag budućnosti GINTER KUNERT - Nemirni san HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Slepački HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Socijalni partner u industriji naoružanja HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Odbrana vukova od jagnjadi VOLF BIRMAN - Veliko hrabree KARL KROLO - Politički KRISTOF MEKEL - Himna VOLF BIRMAN - Vest FOLKER FON TERNE - Službeno saopštenje KARL KROLO - Nasilje HORST LANGE - Noću HILDA DOMIN - Siva vremena DAGMAR NIK - Mene mene tekel FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Nagrada HELMUT MADER - Zaobilaženje jednog istorijskog toka FRIDRIH KRISTIJAN DELIJUS - Posle manevara PETER HANDKE - Neupotrebljeni uzroci smrti NELE MASON - Jezik noćnog vetra FOLKER FON TERNE - Odgovor INGEBORG BAHMAN - Jednom vojskovođi HANS RUDOLF HILTI - Nedoterana novogodišnja pesma 1959 ERIH FRID - Pijačni dan HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Konjunktura KRISTOF MEKEL - Napojnica JOHANES ŠENK - Lav Juda JAK KARZUNKE - Nemačka bajka GINTER BRUNO FUKS - Čudnovati radio-telegram GINTER AJH - Misli na to VІІІ Uznemirenja - OPASNOST OD BRODOLOMA ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se nagoveštava GERT LOŠIC - Izveštaj o situaciji GINTER AJH - Posmatrajte jagodice KONI HANES MAJER - Novembar II MARIJA LUJZA KAŠNIC - Opasnost od brodoloma ŠTEFAN HERMLIN - Ptice i proba JOHANES BOBROVSKI - Ptičji putevi 1957 HAJNC ČEHOVSKI - Poligon GINTER KUNERT - Prostor za manevre ARNFRID ASTEL - Pitanje INGEBORG BAHMAN - Prizivanje Velikog Medveda GINTER AJH - Zaštitnica GINTER KUNERT - Oblaci VALTER HELMUT FRIC - Okivanje KARL KROLO - Istorija KARL KROLO - Još danas HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Svima telefonskim pretplatnicima GINTER GRAS - Nemoćni HANS EGON HOLTHUZEN - Varijacije o vremenu i smrti VII ALBERT ARNOLD ŠOL - Nešto se još mora dovesti u red INGEBORG BAHMAN - Odgođeno vreme ERIH FRID - Ona zemlja HORST BINEK - Skup VOLFDITRIH ŠNURE - Pesma ERIH FRID - Ubiti ERIH FRID - Razlozi ELIZABETA BORHERS - Dosta toga KARL KROLO - Sloboda HORST BINEK - Sirovi fakat smrti VOLFGANG VAJRAUH - Čekajući INGEBORG BAHMAN - Reklama HELGA-M NOVAK - Poštanska pošiljka za sve VOLFDITRIH ŠNURE - Izveštaj RAJNER KUNCE - Kao glinene stvari ROLFRAFAEL ŠREER - O tome GINTER AJH - Probudite se, jer snovi su vam rđavi HANS MAGNUS ENCENSBERGER - U čitanku za više razrede JIRGEN BEKELMAN - Jednome poginulom u budućem ratu ІH Katastrofa - KRAJ SOVA KRISTINA LAVANT - Na smak sveta miriše VILHELM LEMAN - Posle drugog potopa INGEBORG BAHMAN - Vest GEORG MAURER - Vi što se danas rađate MARIJA LUJZA KAŠNIC - Verenik žablji kralj HORST BINEK - Avant nous le deluge KRISTINA BUSTA - Nalazišta PETER LENER - Mere RENATA AKST - Još osam dana HANS MAGNUS ENCENSBERGEP - Countdown VOLF BIRMAN - Pesmica o smrti i same Smrti EKART VAN DER LINDE - Vežba ANDREAS OKOPENKO - Proza posle ludila GINTER KUNERT - Kako sam postao riba ERIH KESTNER - Krtice KRISTA RAJNIG - Poslednji ANDREAS OKOPENKO - Pesma o Suncu HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Kraj sova ERIH FRID - Posle HANS MAGNUS ENCENSBERGER - Doomsday `Smrt je, tačno je, uvek bila „primarna materija`, sirovina književposti. Zbirka „Nemci protiv rata`, zbirka stihova o ratu (drugom svetskom i trećem konačnom) knjiga je koja govori o smrti. Samo, smrt u čijoj senci živi savremena lirika na nemačkom jeziku nije više ona stara, lična, samotna, grudobolna smrt što raznežuje i mami suzu; to je nova, opšta, masovna, smišljena, mehanička smrt, i možda - posle Aušvica, Kragujevca, Hirošime, posle Vijetnama nije odveć smelo reći: industrijska smrt. Smrt na tekućoj traci.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Odlično očuvano! Autor - osoba Prešern, France, 1800-1849 = Prešern, France, 1800-1849 Naslov Poezije / France Prešern ; [priredio Anton Slodnjak ; preveo Milorad Živančević] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1981 Fizički opis 141 str. : [1] list s tablom ; 21 cm Drugi autori - osoba Slodnjak, Anton, 1899-1983 = Slodnjak, Anton, 1899-1983 Živančvić, Milorad Dobrovoljc, France Zbirka Slovenačka književnost ; 2 (Pl.) Napomene Str.[5]-29: O Prešernovim pesmama / Anton Slodnjak Str.127-139: Bio-bibliografski podaci / France Dobrovoljc. Predmetne odrednice Prešern, France, 1800-1849 France Prešern (sloven. France Prešeren; Vrba, 3. decembar 1800 – Kranj, 8. februar 1849) bio je slovenački književnik. Prešern je rođen 1800. godine u selu Vrbi, u tadašnjoj Austriji. Osnovnu školu je završio blizu rodnog mesta, a gimnaziju u Ljubljani. Prava je učio u Beču, živeći oskudno. Radio je uporedo kao nastavnik u jednom vaspitnom zavodu za plemićke sinove, a kada je izgubio to mesto, jer se ogrešio o stroge religiozne nazore te škole, bio je domaći učitelj. Po završenim studijama Prešern se vratio u Ljubljanu kao doktor prava. U početku je služio besplatno kao činovnik u državnoj administraciji, zatim kao advokatski pripravnik u Ljubljani. Kasnije je položio i advokatski ispit, ali se njegove materijalne prilike ni tada nisu poboljšale. Sudbina nikada nije bila naklonjena ovome velikom pesniku: živeo je u bedi do kraja života. Napaćen i razočaran, umro je 1849. godine u Kranju. Prešern je u životu imao jednog velikog prijatelja. To je Matija Čop, njegov drug iz detinjstva. Čop je bio slobodouman i napredan duh, veoma učen. On prvi otvoreno i smelo ustaje protiv nazadnih i starinskih shvatanja o književnosti, i svojim talentom i velikim znanjem brani narodni jezik i narodnu poeziju. Pored ostalih, on je sa Prešernom krenuo pesnički almanah „Kranjska čbelica“, u kojoj je Prešern objavio svoje prve pesme. Nazadni klerikalni i austrofilski duhovi bunili su se protiv Čopovih ideja i protiv Prešernove erotične poezije, ali je omladina bila uz Čopa i Prešerna. Čop je u Prešernu video velikog pesnika, zato ga je branio i podsticao na stvaranje; Prešern je opet u njemu našao svoga učitelja i druga u borbi. Čopova smrt je za njega bila veliki udar. On mu posvećuje spev Krst pri Savici (Krštenje kod Savice) i elegiju u spomen Matije Čopa. Pored ovoga velikog prijatelja, Prešern je imao i jednu veliku ljubav, dostojnu pomena zbog pesama koje je inspirisala pesniku. Kao Petrarka Lauri, tako je i Prešern ispevao Sonetni Venec (Sonetni venac) svojoj dragoj. Svaki novi sonet počinje poslednjim stihom prethodnog. Tih četrnaest stihova koji se ponavljaju čine poslednji, petnaesti sonet — magistrale. Slova kojima počinju stihovi magistrala daju ime njegove drage: Primicovi Juliji. Tu konvencionalnu i virtuoznu tehniku soneta Prešern je majstorski savladao i njome izrazio svoju setnu i bolnu ljubav ujedno sa snažnim i plemenitim rodoljubljem. To su najlepše ljubavne pesme u slovenačkoj književnosti, pune topline, nežnosti i otmene sete. „Krštenje kod Savice“ je romantični ep, sa predmetom iz najstarije slovenačke istorije. Tu je opevana ljubav poslednjeg mnogobošca Črtomira prema lepoj hrišćanki Bogumili. Pod njenim uticajem Črtomir se pokrštava, ali se Bogumila ne udaje za njega, već i dalje živi u verskom zanosu i u nadi da će se na onom svetu sastati sa Črtomirom, koji se, razočaran u ljubavi, i sam odaje sav veri. Vodnik je pisao pesme u narodnom duhu i na narodnom jeziku, ali je to više poučna i dobronamerna poezija, odveć jednostavna i pesničkim oblikom i sadržajem. Zato se Prešern smatra kao tvorac prave nacionalne poezije. On je stvorio nov pesnički jezik iz elemenata slovenačkog narodnog govora i narodne pesme slovenačke i bio prinuđen da stvori sasvim novu versifikaciju. Novi metrički oblici koje je Prešern stvorio toliko su savršeni i melodični, da je do danas ostao nenadmašan i s pravom nazvan najvećim slovenačkim pesnikom. Njegova snaga u izrazu, sklad u kompoziciji, ritam koji odgovara osnovnom pesnikovu raspoloženju izviru iz njegove velike i bogate pesničke duše. Kod njega je, kao kod svih velikih pesnika, lepota izraza jednaka snazi osećanja. Iz svih njegovih pesama izbija dah iskrenosti, topline i jednostavnosti. To je poezija bolna i melanholična. Njegov pesimizam nije knjiška moda i namešten stav prema životu, već spontan izraz duše. Možda je najbolja njegova pesma onaj sonet o nesrećnoj sudbini „O, Vrba“, u kome žali što nije ostao u očinskom domu pored „jednog vernog srca“ i s verom u Boga, daleko od sumnjive ljudske mudrosti i bolne strasti. Prešern je pisao i satirične pesme, i to su prve satirične pesme u slovenačkoj poeziji. One su pune duha i ironije, umerene i diskretne. U njima ismeva lažni moral, književne cenzore i ljude koji služe tuđinu. Prešernova je zasluga za slovenačku poeziju ogromna. Bez prethodnika i uzora, iako je u školi učio na tuđem jeziku, on stvara savršen umetnički izražaj iz elemenata narodnog govora, liriku koja je sadržajno značila pobedu subjektivne i svetovne poezije u slovenačkoj književnosti. MG124 (L)

Knjiga odlično očuvana kao nova A4 Autor - osoba Lipska, Eva, 1945- = Lipska, Ewa, 1945- Naslov Pažnja: Stepenik : izabrana poezija / Eva Lipska ; prevod s poljskog Biserka Rajčić = Uwaga: Stopień : poezja wybrana / Ewa Lipska ; przekład z polskiego Biserka Rajčić Uporedni naslov Uwaga Stopień Ostali naslovi Pažnja Stepenik Vrsta građe poezija Jezik srpski, poljski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Smederevo : ǂMeđunarodni festival poezije ǂSmederevska pesnička jesen, 2009 (Smederevo : Newpress) Fizički opis 259 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Rajčić, Biserka, 1940- = Rajčić, Biserka, 1940- Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatni ključ Smedereva. Nova serija ; ǂknj. ǂ24 (broš.) Napomene Uporedo srp. tekst i polj. original Tiraž 300 Str. 256-259: Eva Lipska / Biserka Rajčić. Samo naizgled poezija Lipske je poezija slobodnih, skoro nadrealističkih asociacija. Kada se uzme pesma u celini ili čitava zbirka otkriva se da to nije. Njene rane zbirke ne nose slučajno naslove Druga, Treća, Četvrta, Peta zbirka stihova. Naslovi koji počinju brojkama asociraju upravo na logičnost, povezanost, cikličnost tema, motiva, postavljanja problema i njihovih rešavanja. Vrlo često ironičnih i autoironičnih. Sa mnogo varijanti. Da ne bi postala „sužanj mašte”, kako sama kaže. Da bi uspostavljala nove poretke stvari. Da bi „izmišljala sve ispočetka”. Da bi sačuvala prevagu „poetskog” nad „publicističkim”. „Publicističkim” koje je više od deceniju bilo kanon pesnika njene generacije. Da bi sačuvala prevagu „pojedinačnog” nad „opštim”, što je takođe bilo kanon vremena u kome je živela i generacije kojoj pripada. To postiže „frazeološkim iznenađenjima” ili neobičnim, često veoma smelim asocijacijama, poređenjima i metaforama, koje katkad imaju demaskatorsku ulogu. Eva Lipska, poljska pesnikinja. Rođena 1945. godine u Krakovu. Studirala Akademiju likovnih umetnosti, ali se opredelila za poeziju. Debitovala 1967. godine sa pesničkom zbirkom Stihovi. Godinama je radila kao urednik u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući i u časopisu Pismo. Od 1990. godine provela je 10 godina u Beču kao direktor Poljskog kulturnog centra i ataše za kulturu Ambasade Republike Poljske. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi, niti pravcu, iako je kritičari svrstavaju u novi talas. Pisala je prozu, drame, tekstove za krakovski kabare Podrum kod ovnova. Dobitnik niza prestižnih nagrada: Nagrada Košćelskih (Ženeva, 1973), Nagrada PEN kluba Robert Grejvs (1979.), Nezavisna fondacija za popularisanje poljske kulture (1990), Nagrada poljskog PEN kluba za celokupno stvaralaštvo(1993.), Nagrada Fondacije A. Južikovskog (Njujork, 1993). Prevođena na sve poznatije svetske jezike.[2] 2013. godine bila je počasni gost 7. Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija. 2014. godine dobitnik je nagrade Evropski atlas lirike, novoustanovljene nagrade izdavačke organizacije i asocijacije pisaca i književnih prevodilaca Kuća poezije iz Republike Srpske. Bibliografija Pomračenje mjeseca, 1991 Stipendisti vremena, 1998 Negde drugde, 2006 Draga gospođo Šubert..., 2013 Turisti reči, 2014 Stihovi, ( 1967), Druga zbirka stihova, (1970), Treća zbirka stihova, (1972), Četvrta zbirka stihova, (1974), Peta zbirka stihova, (1978), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu, (1982), Garderoba tame, (1985), Područje ograničenog zadržavanja, (1990), Ljudi za početnike, (1997), Zoološke prodavnice, (2001), Ja, (2003), Cepka, (2006), Njutnova pomorandža, (2007), Odjek, (2010)

Prosveta, 1978. Izbrisani mali pečati biblioteke; osim toga vrlo dobro stanje. Branko V. Radičević (Čačak, 14. maj 1925 – Beograd, 11. januar 2001) bio je srpski književnik i novinar. Pisao je poeziju, romane, pripovetke, scenarija i književnost za delu. Život i stvaralaštvo Potiče iz građanske porodice, od oca Velimira i majke Kosare, rođ. Milikić. U ranoj mladosti, tokom Drugog svetskog rata, još kao šesnaestogodišnjak, bio je partizanski kurir Ratka Mitrovića. Odveden je i u logor, u Smederevskoj Palanci, gde se teško razboleo, jedva preživeo, i tek onda nastavio školovanje u čačanskoj Gimnaziji. Posle rata, jedno vreme je živeo u Sarajevu, gde počinju njegovi stvaralački dani. Seli se u Beograd, gde završava Pravni fakultet. Uporedo s studiranjem, radi kao novinar za Dugu i kao saradnik u mnogim listovima i časopisima. Kao urednik edicija „Žar ptica“, više godina radi u Borbi. Bio je i predsednik izdavačke kuće Srpska književna zadruga iz Beograda. Pokrenuo je kulturne manifestacije: Disovo proleće u Čačku i Dragačevski sabor trubača u Guči. Stvaralaštvo mu sadrži i preko sto naslova pesama, pripovedaka, romana i knjiga za decu. Istraživao je i spomenike- „krajputaše“, (krajputaši- njegova reč), napravio je i dve monografije o seoskim spomenicima - krajputašima. Bio je i veliki istraživač i poznavalac srpskog jezika. Dela Najpoznatija dela su mu „Pesme o majci“, „Priča o životinjama“, „Sa Ovčara i Kablara“, „Vojničke pesme“, „Ponoćni svirači“, „Seljaci“ i „Antologija srpskog pesništva“. Aktivan je u književnom i društvenom životu do pred kraj svoga života. Veliki uspeh stiče i njegovo poslednje delo „Sujeverice“. Dobitnik je Vukove i Sedmojulske nagrade. Pesme Sutonski dani, 1945. Pesme, 1949. Lirika, 1951. Zemlja, 1954. Večita pešadija, 1956. Tri čokota stihova a o vinu ni reči, 1961. Božja krčma, 1965. Sa Ovčara i Kablara, 1970. Seljačka poema, 1971. Izabrane pesme, 1971. Pohvalice i pokudice, 1974. Zemljosanke, 1978. Tekla reka Lepenica, 1979. Vita jela, zelen bor, 1986. Kadionik, 1990. Romani Bela žena, 1955. Izgubljeni grad, 1957. Četvrta noć, 1957. Ponoćni svirači, 1959. Noć tela, 1963. Grubići i nežnići, 1968. Seljaci, 1971. Ćorava posla, 1972. Svedok, 1977. Praznina, 1992. Knjige pripovedaka Ljubav i smrt, 1982. Gorka grla, 1986. Takav je život, 1989. Budućnost, 1991. Knjige za decu Priče o dečacima, 1952. Duh livada (priče), 1954. Učeni mačak (novela), 1957. Poslastičarnica kod veselog čarobnjaka, 1950. Čudotvorno oko (priče i bajke), 1964. Bajka o šaljivčini i druge priče, 1967. Bajke o guslama, 1967. Gvozden čovek i druge priče, 1967. Đavolije i druge priče, 1967. Pesme o majci, 1979. Devetaci, 1976. Skitnica ili pesme i priče za decu, 1988. Priče o životinjama, 1990. Kako je Jošika otišao na nebo, priče iz ciganskog života, 1992. Monografije Plava linija života – srpski spomenici i krajputaši, 1961. Srpski nadgrobni spomenici i krajputaši, 1965. Filmski scenario Poruke (Dokumentarni kratki) 1960. Uzrok smrti ne pominjati (film) 1968. Lazar Gavrilović vodeničar (TV kratki) Ostalo Sujeverice i druge reči, Srpska književna zadruga, 1990. Sujeverice i druge reči – knjiga druga, Srpska književna zadruga, 1992. Sujeverice i druge reči – knjiga treća, Srpska književna zadruga, 1995. Sujeverice i druge reči IV, Prosveta, 1999. Miloš Bajić (1915, Resanovci kod Bosanskog Grahova – 1995) bio je srpski slikar. Rođen je u Resanovcima kod Grahova (BiH). Od 1922. živeo je u Beogradu tu je završio Gimnaziju i Učiteljsku školu. Kao đak objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipavac, Ošišani jež, Politika, Jutarnji list. Od 1935. slikarstvo uči kod Petra Dobrovića. 1937. završio je prvu godinu Umetničke škole u Beogradu u klasi Bete Vukanović. Početkom septembra 1941. stupio je u Valjevski partizanski odred. Oktobra 1942. uhapšen je u Beogradu od strane specijalne policije i interniran u logor Banjica. Septembra 1942. sa Banjice je transportovan u koncentracioni logor Mauthauzen. Tokom zarobljeništva beležio je scene iz života interniraca, o čemu je kasnije govorio: „ U koncentracionom logoru Banjica, Mauthauzen, Ebenze crtežom sam izazivao sudbinu. Crtao sam olovčicom veličine malog prsta i na papiru kakvog se dokopam. To sam radio tajno, rizikujući život. Crteže sam potom zakopavao u zemlju.“ Bio je oženjen Danicom Karišić-Bajić, prof. biologije i dugogodišnjom direktorkom Prve beogradske gimnazije. Imali su dvoje dece: ćerku Jesenku Bajić i sina Darka Bajića. Jesenka Bajić, dugogodišnja urednica u redakciji programa za decu i mlade RTS-a. Darko Bajić, reditelj i profesor FDU u Beogradu. Za svoja filmska ostvarenja dobitnik je niza nagrada u zemlji i inostranstvu. Nakon oslobođenja nastavio je studije na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu. Studirao je u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića, Nedeljka Gvozdenovića. Diplomirao je 1949. a posle specijalke kod Marka Čelebonovića postaje jedan od prvih asistenata na ALU gde kao profesor slikarstva radi do penzionisanja 1979. U klasi profesora Bajića studirali su mnogi danas poznati i afirmisani slikari u našoj zemlji i svetu. Bio je član grupe Samostalni (1951–1955) i Decembarske grupe (1955–1960) koje su se svojim modernim izrazom obračunavale sa vladajućim socrealizmom. Prvu samostalnu izložbu imao je u galeriji ULUS-a u Beogradu 1952. (...)on je u svojoj generaciji prvi apstraktni slikar. A biti prvi često je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Učestvovao je u osnivanju umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953), gde je nastao njegov prvi mozaik velikog formata i obelisk posvećen osvajanju kosmosa. U njegovom kasnijem radu ističu se mnogobrojni mozaici i freske (kompozicije u prostoru) a posebno spomen kosturnica Partizanska nekropola u Resanovcima (1971). 1967. po prvi put izlaže svoj novi ciklus slika velikog formata Mauthauzen, inspirisan autentičnim crtežima nastalim u logoru. Uzbuđenje koje i sada osećamo pred oporim i muškim radovima Miloša Bajića, istinsko je i trajno, kao što su i ove slike trajne baš zato što su istinite (Slobodan Novaković). 1975. objavio je monografiju Mauthauzen 106621 u čijem predgovoru Bajić piše: „Neka mladost koja ne zna za tragiku toga vremena, niti za život u njemu, svoje beskrajno zanesenjaštvo uputi do najudaljenijih zvezda, ali nikada više tamo.“

Pesme - Raša Livada Izdavač: Prosveta - Beograd Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja. Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno apsolutno nepoznatog liričara. Silna jezička energija Raša Livada: „Pesme” Od objavljivanja prve pesničke knjige Raše Livade „Poprskan znojem kazaljki” (1969), do pri kraju prošle godne objavljeneog izbora pod uopštenim naslovom „Pesme”, protekle su tri i po decenije. I to kakve tri i po decenije! Bile su to decenije silovotih promena, lomova, preokreta pa, u srećnim i retkim okolnostima, postepenih i poželjinh preobražaja. Menjalo se u svetu, menjalo se u ljudima a mutilo u svetu smrkavalo je u dušama. Kad prođu takva vremena postavlja se sasvim normalno i logično pitanje ne šta se i koliko promenilo već je li išta preostalo. Odista, šta je preostalo od svega što se činilo nepropadivim? U sudarima, ništenjima i razdešavanjima ne razdešava se samo materijalno već i duhovno. Ono najviše i najočiglednije strada. Ili se, nekim čudom, ono najviše odupre? U takvom slučaju posle takvih vremena vrše se rekapitulacije i temeljna preispitivanja. Tako je i sa duhovnim tvorevinama. Život u karantinu Nije neobično i neočekivano da jedan pesnik koji se nije nametao obimom i brojnošću knjiga već karakterističnim načinom pevanja i sam preispita ono što je stvorio te da napravi neku vrstu prevrednovanja. Raša Livada je od svoje prve pesničke knjige do izbora iz prethodnih objavljivao retko ali su njegove knjige uvek imale i znatnog i značajanog odjeka. Sada je njegov pesnički sadrug Borislav Radović napravio izbor iz tri Livadine knjige: „Poprskan znojem kazaljki” (1969), „Atlantida” (1972), i „Karantin” (1977). Izbor koji je starim i novim čitaocima Livadine poezije ponudio Radović dat je hronološki, pa je na osnovu njega moguće pratiti ili konstatovati doslednost u Livadinom pevanju protegnutom na više od tri decenije. Šta današnjem ali i onom davnašnjem čitaocu, onom koji je, makar i sa kolegijalnom radoznalošću ili čitalačkom posvećenošću pratio pesništvo Raše Livade, kazuje ovaj i ovakav izbor? Pre svega kazuje da se promenilo mnogo toga ali se nije izmenio onaj osnovni utisak koji je Livadina pesma nametala još od samih početaka. Neobičnost, svežina, silna jezička energija, smelost u oblikovanom postupku i nekonvencinalnost u građenju pesme su samo neke lako uočljive i nesporne karakteristike ovog pevanja. Ali i vrline njegove. No, srećom nisu i jedine. Ono neuhvatljivo i neobjašnjivo jeste poezija. Novo čitanje Livadene poezije pokazuje da je ona, kolokvijalno kazano, izdržala probu vremena te da je i onda kad pesnik uvodi kolokvijalni govor (a on to uvek radi namerno da karakterističan i netipičan ambijent naslika življe ) obznanjivala neprolazne vrednosti. Mućenje pogleda Livada nije (ma koliko se pisalo i ma kako se na tome insistiralo) pesnik van vremena i prostora. Da jeste onda bi ovo pevanje ostalo u domenu eksperimenta a za to bi, vremenom, prestalo zanimanje. Ono, srećom, nije prestalo. Vredi ukazati još jednom ne samo na neobičnost postupka, osobenu tematiku, neobičnu ritmiku i metriku već i na osoben temperament pesnički kome je sve ostalo podređeno i saobraženo. Iz kog, uostalom, sve ovo proističe. Ako je poezija u onom neobjašnjivom i neuhvatljivom, onom što izvire iz same prirode onda je Livada, po meri svoga nemalog dara, našao u jeziku svoju melodiju i primeren mu tip kazivanja. Pesnik kod kojeg su prepoznavali kritički govor, nove moderne ritmove, depoetizaciju i desakaralizaciju, mnogo je više od toga. Metafora karantina ili sudbinsko određenje atlantide nisu tek tako potrošeni u jednom pevanju, njih je u širokoj asocijaciji i slobodnijoj interpretaciji moguće proširiti na opšteljudski udes. Ne protiče li mnogo toga u karantinu i sa obeležjima potonulih gradova? Ako nije sveobuhvatna (čak i kad je ostvarena kao mikro celina) poezija gubi smisao. Livada je je to razumeo pa kaže: „da predugačka priviđenja zamute pogled”. Pogled ovih pesničkih očiju je, srećom, jasan i bistar i kad nije vedar, govor odrešit i smeo i kad nije viskoparan i toržestven. Dragomir Brajković 19.11.06 Danas Ponovni izlazak iz karantina Pesme, Raša Livada Jedno od najprijatnijih iznenađenja na minulom Sajmu knjiga bila je pojava Prosvetine biblioteke savremene književnosti, gde je u okviru tri kolekcije (proza, poezija, esej) objavljeno čak deset odličnih naslova, što domaćih, što stranih pisaca. Recimo: Bore Ćosića, Ivane Dimić, Milana Đorđevića, Ibrahima Hadžića, Bogdana A. Popovića, ali i Eve Lipske i Vislave Šimborske! Da je takvih deset knjiga objavio neko od izdavača medijskih miljenika ne bismo mogli da živimo od pohvala, a pošto je reč o slavnoj Prosveti, koja pokušava da se izvuče iz velike krize, suočavamo se s tipičnom našom gluvom tišinčinom samozvanih moralnih arbitara. U kolekciji poezije prva knjiga donosi izbor iz poezije Raše Livade koji je načinio pesnik Borislav Radović. Taj izbor hronološki sledi krajnje neobičnu karijeru ovog pesnika, ređajući pesme iz njegove tri pesničke knjige: Poprskan znojem kazaljki, Atlantida i Karantin. Ono što je ekstremno neobično jeste činjenica da je Livada prvenac objavio 1969. godine, s tek navršenih dvadesetak godina, Atlantidu tri godine kasnije, da bi s Karantinom 1977. godine, rekao bih neočekivano za svakoga ko je pročitao tu odličnu, vanserijsku knjigu, napustio poeziju, ili bar njeno objavljivanje u periodici i po knjigama. Dan po dan i tako prođe trideset godina... Livadine pesme iz Karantina, naravno, pojavljivale su se u antologijama i izborima, prevođene su na strane jezike, a on sam je pokretao časopise (čuveno i nezaobilazno Pismo) i edicije, radio svetske antologije lirike, učestvovao u književnom i društvenom životu... Ali! Pesme u izboru Borislava Radovića ostvaruju dva cilja. Potvrđuju mišljenje i stav onih koji su upoznati s Livadinim sada već udaljenim pesničkim radom, ali pretenduju da izborom najkvalitetnijih njegovih stihova, nekim novim, mladim čitaocima prikažu jednog od savremenika različitog, a njima verovatno apsolutno nepoznatog liričara. U mojem čitanju, a ja pripadam, nažalost, onoj prvoj starosnoj grupi, knjiga Poprskan znojem kazaljki protiče u drznovitom traganju vrlo mladog pesnika za vlastitim glasom i novim modernim ritmovima, odnosno traganju za drugačijim pesničkim govorom. Posezanje za depoetizujućim registrima jezika, pre svega u cilju lirske depatetizacije, jedna je od centralnih osobina Livadine prve knjige. (Onima koji se prisećaju kako je tada globalno izgledala srpska poezija jasan je nezaobilazni pesnikov modernistički ulog.) Posle trideset godina osećaj novuma je, naravno i međutim, gotovo nestao, a preostalo je i dalje vidno traganje za slobodnijim ritmovima. Mnogo je nejasniji status Atlantide. I u toj mladalačkoj knjizi pesnik je insistirao na formalnom radu u stihu, na drugačijosti, počev od vizuelnog izgleda i ritmičke organizacije, ali je tema globalnog aluzivnog posezanja za antičkim temama i simbolima, kao sredstvima oštrog satiričkog govora o utopijskoj ideologiji, bar ovom čitaocu ostala smisaono nejasna i vrednosno neizvesna. I izbor Borislava Radovića iz Karantina (s dve u njegovo tkivo ubačene pesme iz međuvremena!) potvrđuje krucijalnost te zbirke za Rašu Livadu i opstanak njegovog imena u korpusu srpske poezije druge polovine 20. veka. Zemun kao mitsko mesto ovog pesništva, njegovi (istorijski) toposi (Kapetanija, Sinagoga, Milenijumska kula...), sraz sa modernim životom i duhom (novog) doba, dijalog s istorijom filozofije i istorijom pesništva uopšte, mozaički prosede ove poezije čiji grafizam prati više upletenih glasova - neke su od dominantnih osobina ove odlične knjige. U nekim pesmama i delovima nekih drugih pesama Raša Livada pruža očaravajuće i zagonetne stihove u kojima se teme jevrejstva, žrtve, erosa, ludila... obrađuju iz pozicije žustrog, tvrdog ironičnog verizma. Mislim prevashodno na pesme Kapetanija, Siledžija, Majka, Književnik, Slepac, Sveštenik, Ratno ostrvo, Čistilište... I poentni (in)direktni saveti ovih pesama, i njihove ideje koje se kolebaju između aforističkih iskaza i tamnih, apokaliptičnih slika, kao i znani i anonimni likovi, koliko i tajanstvene atmosfere - sve to gradi u Karantinu, i danas, kao i pre trideset hitro minulih godina, neodoljiv utisak - i za starije i za mlađe čitaoce, one koji će ovu knjigu čitati bez betonirajućih predrasuda, kakve su odnedavno `in` u čaršijskom delu Beograda. Svoje tri davnašnje pesničke knjige Raša Livada je objavio u Prosveti, stoga je pojava Pesama u novoj ediciji prirodan odgovor pesnika, ali i njegovog izdavača. Vasa Pavković 2006; ćirilica; 21 cm; 140 str.; 86-07-01684-9;

Povelja, 2014. Knjiga nekorišćena, ali dobila pegice usled premeštanja s police na policu. ILIJA BAKIĆ: VREME ZVANO TELO Kajoko Jamasaki (1956) prisutna je u srpskoj literaturi više decenija kao prevodilac, promoter japanske kulture u Srbiji i srpske u Japanu te, konačno, kao pesnikinja intimistički intoniranog glasa. Knjiga „Vodeni cvetovi“ nastavak je avanture poetskih traganja odnosno produbljivanja već dosegnutih horizonata. Zbirku čine tri ciklusa „Plamen u školjki“, „Mesečevo mleko“ i „Svetlosna buba“; iako formalno odeljeni stihovi se prepliću i prelivaju između segmenata gradeći labavu ali prepoznatljivu celinu tako da je, u konačnom iščitavanju, utisak da je reč o delu koje je fokusirano na nekoliko tema (ali sadrži i pesme koje sa tim težištima ne korespondiraju u potpunosti). Osnovni toponimi ove mape-knjige su refleksije (savremene) svakodnevice kroz koju se prelamaju emotivna stanja poetskog subjekta odnosno, kao njihov kontrapunkt, ljudska stradanja u teškim vremenima. Kroz čitavu zbirku protkano je i dvojstvo kultura, japanske i srpske, ali se insistira na jedinstvenom, ljudskom temelju obe dok su razlike tek posledice kompleksnih okolnosti. Uprkos svim spoljnim razlikama patnje nesrećne dece i njihovih majki u zemljotresu i ratu istovetne se jer u svima stradaju nevina tela i duše, uništavaju se, gube dragoceni životi, neke moguće radost, dobra dela, konačno poništena su čuda prirode i postojanja. Ti se gubici ne mogu nadoknaditi ali je nužno sećati ih se; zaboravljanje stradalnika potvrdilo bi snagu ubica ili stihija, tih bezobzirnih sila nad čovečnošću. Poštovanje seni nestalih jedna je od važnih emocija kojih se ne treba stideti jer žive vezuje sa onima kojih nema, izoštrava percepciju i dubinu sagledavanja sopstvenog postojanja a, s druge strane, zalog je trezvenijem, mudrijem odnosu prema potomcima i njihovom vaspitavanju kao celovitih ličnosti. U takvom je stavu otklon od ultimativne matrice potrošačkog Zapada koji poznaje samo sadašnjost kao ključni trenutak u kome se egzistencija potvrđuje jedino kroz hedonistička uživanja i nekontrolisano trošenje u tzv Potrošačkom Raju u kome su svi večno mladi, lepi, nasmejani i bezbrižni. Takav svet poznaje samo stimulansima napumpane emocije, nesposoban je za nijanse i fine, diskretne nagoveštaje, slutnje. Nasuprot toj anomaliji koja se proglašava za jedini mogući način postojanja, poezija „Vodenih cvetova“, u delovima koji su, barem nominalno, okrenuti svakodnevici, zaranja u delikatno preplitanje detalja koji lako izmiču ovlašnom, nepažljivom posmatranju a u kojima se – u pripremi hrane, bojama namirnica, predelima, običnim razgovorima – krije esencija zadovoljstva jednog života. Ma koliko se smenjivanje dana i rutinskih aktivnosti čini trivijalnim, neuzvišenim upravo ta i takva kolevka jedinke/porodice jeste temelj osećanja sigurnosti i ispunjenosti. Tek kad se čovek izmakne iz tog utočišta, kada se neplanirano zagubi na nekom stranom aerodromu, postaje mu jasno šta znače te svakodnevne sitnice, naizgled nebitna opažanja i slučajne misli. U trenucima izmeštenosti iz poznatog prostora i određenog sleda događaja (koji je jedinka ustrajno gradila) razotkrivaju se i koreni značenja termina kakvi su Zemlja majke, Zemlja moga čoveka, Zemlja leptira, maternji jezik, strani jezik, njegov/moj grad... Osetljivost na te „opšte“ pojmove varira od ličnosti do ličnosti, zavisno od njene sposobnosti da se ona, osetljivost, artikuliše i formuliše nesavršenim sistemom znakova kakav je jezik. Reči, stihovi, poezija kao forma u kojoj se dešava pesnikinjino stvaralaštvo ali i kao životni stav, način opazanja/posmatranja okruženja i sebe u njemu, sa svim vrlinama, manama, snagom i slabostima, sporadično se pominju u stihovima jer je to tek tren namernog samoodređenja, imenovanja sopstvenog svetonazora koji je, u krajnjem, osmislio i ispisao sve stihove i odredio njihov ton i značenja. Poezija je, pak, (još jedan) svet/svemir kome pesnikinja pripada. Svest o tom svetu jednako je važna kao i pripadanje porodici, deci, voljenom biću. To je jedan od parametara onoga što se naziva „ispravna orijentacija u prostoru i vremenu i prema ljudima“ i potrebno je, povremeno, samom sebi ponoviti te krucijalne istine. Otuda i snažan, bezmalo prosvetljujući doživljaj otkrovenja voljene osobe, onoga koji zaklanja pogled. Takvim se trenucima potvrđuje životna radost, volja za postojanjem uprkos nevolja, ružnih uspomena, neizvesne budućnosti, strahova i kolebanja. Jer prepreke koje, iz dana u dan, iskrsavaju guše taj polet. Zato pesnikinja piše „Dišem duboko, da mi se povrati / vreme, zvano telo, koje sam / negde izgubila.“ („Niti za vez“). To priželjkivano, duboko disanje nije uvek lagodno, ume da bude bolno i teško ali je nužno potrebno da bi se, uprkos svom neprijateljskom okruženju, svom talogu dotadašnjeg postojanja, povratila osnovna radost življenja (ma koliko ono bilo prolazno). Knjiga „Vodeni cvetovi“ traga za skrivenom, zagubljenom punoćom života, za svim njegovim licima (ne uvek ugodnim) i, u konačnom svođenju utisaka, zrači radošću i plemenitim emocijama. Kajoko Jamasaki (Kanazava, 14. septembar 1956) jeste profesorka japanologije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pesnikinja i književna prevoditeljka.[1] Biografija Diplomirala je na Filološkom fakultetu Hokaido univerziteta u Saporu (Japan). Bila je na specijalizaciji od 1979. do 1980. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Godine 1981. boravila je na specijalizaciji na Institutu za glasbeno narodopisje (SAZU) u Ljubljani. Magistrirala je i doktorirala na Filološkom fakultetu u Beogradu.[2] Članstvo Član Udruženja književnih prevodilaca Srbije Član Srpskog književnog društva, potpresednica Upravnog odbora Član Nihongo kyoiku renraku kaigi (Asocijacija nastavnika japanskog jezika kao stranog, Tokio) Član AEJ (Asocijacija profesora japanskog jezika kao stranog u Evropi) Saradnik Matice srpske Bibliografija Poezija Torino tameni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1995. Ubusuna, rodina, – Shoshi Yamada, Tokyo, 1999. Bara: mishiranu kuni, – Shoshi Yamada, Tokyo, 2001. Hisoyakana asa, Shoshi Yamada, Tokyo, 2004. Atosu, shizukana tabibito, Shoshi Yamada, Tokyo, 2008. Skriveno jutro, Centar za kulturu, Palanka 2001. Rodina, ubusuna, Studentski kulturni centar, Beograd, 2004. Sanovnik, reka, Rad, Beograd, 2005. Olujni breg, Rad, Beograd, 2008. Zbirka eseja Kaitai jugosurabia, – Tokyo: Asahi shuppan, 1993. Aruhi mura wa senjo ni natta, – Tokyo: Shueisha, 1995. Sokokara aoi yami ga sasayaki, – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2003. Studija Japanska avangardna poezija: u poređenju sa srpskom poezijom, Filip Višnjić Beograd, 2004. Antologija Četiri godišnja doba: savremena japanska haiku poezija, 1. izdanje – Beograd: Nova, 1994. Uvodna studija; izbor i komentari (zajedno sa H. Jamasaki-Vukelićem i S. Mitrovićem), 2. dopunjeno izdanje, Studentski kulturni centar, Beograd. Tekst za kompoziciju Torino tameni, za mešoviti hor (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Ongaku no tomo sha, 2000. Bara, mishiranu kuni, (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2008. Hikari o mamoru mono tachi, za ženski hor i klavir (kompozitor: Ko Matsushita), – Tokyo: Kawai, 2008. Miohayami, kantata za mešoviti hor, klavir i udaraljke (kompozitor: Ko Matsushita) – Tokyo: Kawai, 2009. Prevod Wakaki hi no kanashimi/Danilo Kiš, prevod dela Rani jadi na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1995. Shisha no hyakka jiten/Danilo Kiš, prevod dela Enciklopedija mrtvih na japanski – Tokyo: Tokyo sogensha, 1999. Niwa, hai/Danilo Kiš, prevod dela Bašta, pepeo na japanski – Tokyo: Kawade shobo shinsha, 2009. Literatura o piscu SUGA, Atsuko: Tabi dewa nazeka yoku nemuri, Tori no tameni, Gojuso/Atsuko Suga //Hon ni yomarete (Knjige su me čitale). – Tokyo: 1998. Wada, Tadahiko: Venetsuiya, mizuno yume (Venecija, san o vodi). – Tokyo: Chikuma shobo, 2000. pp. 273-274; Koe, imidewa naku (Glanovi, ne značenje). – Tokyo: Heibonsha, 2004. pp. 25-36., 37-49.. pp. 127-139. GENDAISHI daijiten (Veliki rečnik savremene poezije):Yamasaki, Kayoko / Motoo Ando, Makoto Ooka, Minoru Nakamura //Gendaishi daijiten (Veliki rečnik savremene poezije): –Tokyo, 2008. pp. 676–677. – Rečnička odrednica. BOŠKOVIĆ, Dragan: (Bez)utešno putovanje / Dragan Bošković // Književni magazin: Mesečnik Srpskog književnog društva. – Beograd : Srpsko književno društvo. – br. 55 – 56 (januar – februar 2006). pp. 39–40. Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005; Kada se vode povuku / Dragan Bošković // Povelja: časopis za književnst, umetnost i kulturu: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo. – god. XXXIV, 3/2004. pp. 179–181. – Prikaz knjige „Rodina, ubusuna“, SKC, Beograd, 2004. VUČKOVIĆ, Radovan: Monografija o japanskoj avangardnoj poeziji// Književna istorija. – Beograd:za književnost i umetnost, XXVII, br. 127 (2005). pp. 709–713. - Prikaz knjige „Japanska avangardna poezija u poređenju sa srpskom“, Filip Višnjić, Beograd, 2004. VESELINOVIĆ, Sonja: Pesma ispod prozirnog sveta / Sonja Veselinović // Beogradski književni časopis, Književno društvo „Hiperboreja“ Beograd. – god. II, br. 5 (15. decembar 2006). pp. 212–214. – Prikaz knjige „Sanovnik, reka“, Rad, Beograd, 2005. NENADOVIĆ, Svetlana: Kajoko Jamasaki-Vukelić: / Svetlana Nenadović //Dete je otac čoveka. knj.3. –Beograd: Radio-televizije Srbije, 2008. pp. 88-93. – Intervju. (Biblioteka Knjiga sećanja) STOJANOVIĆ – Pantović, Bojana: Nebeski oblici: Kajoko Jamasaki: „Rodina, ubusuna“, pogovor Dragan Bošković, SKC, 2004 / Bojana Stojanović – Pantović //Oštar ugao. –Zrenjanin: Agora, 2008. pp. 139–141. Nagrade i priznanja Dobitnik je godišnje nagrade za prevod na inostrani jezik za 1995/96. godinu (Srpski P.E.N. Centar). Povelje za izuzetan doprinos prevođenju srpske književnosti (Udruženje književnih prevodilaca Srbije), 2011. Povelja Morave (UKS), 2011.[3]

MIŠEL UELBEK NE MIRIM SE - lična antologija 1991-2013. Prevod - Vladimir D. Janković Izdavač - Booka, Beograd Godina - 2019 204 strana 20 cm Edicija - Booka ISBN - 978-86-80830-22-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: „UDRI GDE TREBA`, predgovor Agat-Novak-Leševalije Prvo sam u jedan zamrzivač pao HIPERMARKET - NOVEMBAR POPODNE, BULEVAR PASTER BIRO ZA ZAPOŠLJAVANJE Dan se budi, raste, na grad se survava RASPODELA - POTROŠNJA LJUBAV, LJUBAV PODNE Kao vikend u autobusu DŽIM Bolnice volim, ta utočišta bola Tol`ka srca kucahu na ovom svetu Teška ta je smrt prebogatih starica Otac beše kreten, taj samotni prostak KRAJ MOGUĆEG PUTA KRAJ VEČERI Školjka desnog uha Na uglu kod robne kuće masa vrije Proputovat` treba kosmos, lirske pute Lažna sreća popodnevna Predmeti sitni, pod konac Venecijom dok sam hodô Kalje de Sant`Engrasija OSEĆANJE HLADNOĆE Što ni u beskraja niti ONA I ON U ULICI AVRON Živeti bez sidra, okružen prazninom Živeti bez sidra, okružen prazninom Na vodi je svetlo samo Nežno se meškolje brda U ekspres-vozu za Durdan U metrou skoro pustom Čmari dok u noći dišu Telo moje nije svoje Televizijske antene Vežbaš se u razmišljanju Magla se na brdu svila Lebdeo sam iznad reke Trenutak nevinosti pride Tela na pesku. Gomila Koža granice imade Vreme je da predah skrili ČITAJTE BELGIJSKU ŠTAMPU! ČEKAJUĆI UKOP OBLACI, NOĆ Nezdrave su ruke u utvara svesne Bilje koje sve proždere Otišao sam na odmor sa sinom Moramo da razvijemo stav Insekti po kamenju jure Nekad beše ljubav, il` ljubavi slutnja U PROZRAČNOM VAZDUHU Laste uzleću KAD NEŠTO TRAJE I NE STAJE Postojati, opažati DALEKO OD SREĆE Kosmos ima oblik polukruga Smrt čista kô suze Vere nema više Ničeg da u meni sine SO LONG POSLEDNJE VREME Čelični trougao seče krajolik VARIJACIJA 49: POSLEDNJE PUTOVANJE Ljubav sam prvi put vodio na jednoj plaži 17-23 Nekadašnja opsesija i žar novi U jutra spokojna, mila DERBA, „,PREBLAGA` PAKET ARANŽMAN PAKET ARANŽMAN 2 NA ODMORU Svetlo niče, nove oblike dobiće Senke nema; nebesa plava su, prazna Ta želja da ne radim ništa Jutro, sunce brzo brodi Svinut lûk tuge sevnu u mraku Zamor noć sad vari, bez zvezde da žari SEĆANJE NA MORE Živela je u bombonjeri U komi je, mirna UM V Stojim u tunelu od kompaktnih stena VERSKI POZIV Uvek sam imao utisak NOVA PODELA KARATA Kad je hladno Tragovi noći Kô stabljika kukuruza iščupana Ja sam kao dete što ne sme da plače Napolju je mrak Lagano klizismo ka palati iz sna Tkanje fino, nežno oblaka se skriva Informacije se mešaju kao igle Vrteo sam se po sobi kao po kavezu Stanica u Ivlinu Kad stvari izgube smisô Ranije, ranije mnogo, behu stvorenja neka Počasti ljudskome rodu NESTANAK Valjamo se kroz svetlost ujednačenu To je kao vena što pod kožom teče Istina je: svet u kom ljudi jedva dišu SMISAO BORBE Nepomično milosrde Nepomično milosrde Žigosana klada IMATERIJALISTI SRŽ TESKOBE Sublimna apstrakcija pejzaža Brzi voz Atlantik jezdio je kroz noć Vreme je bilo lepo SREDA. MAJN - DOLINA RAJNE - KOBLENC Teško da mi je mesto NICA SAVREMENA UMETNOST VRT PAPRATI DEVOJKA VERONIKA Polje konstantne jačine LETO U DEJ-LA-BARU SIVA KUĆA SUMRAK VEČE BEZ MAGLE Pljuštalo je kô iz kabla Zora je rasla, meka sva Postoji jedna zemlja, granica, pre je IZVOĐAČI POD UGOVOROM DUG JE PUT ZA KLIFDEN Gospodar zagledan u izazov snovan PRELAZAK Gde si, druže moj, dvojniče Boje bezumlja odrede Njive pod repom, dalekovod nad njima Putem brzim pošli mi smo Čekasmo, sami, mirni, na beloj pisti Otupelost primam mesto milosrda BIO-BIBLIOGRAFSKA NAPOMENA `Mišel Uelbek – pesnik? U doba kad svi gledaju da se uže specijalizuju i kad se ulažu napori ne bi li se svi talenti popisali pod određenom, isključivom etiketom, ima i onih koji smatraju maltene nepriličnim za jednog svetski poznatog romansijera, koji je požnjeo sve uspehe, da se i dalje tvrdoglavo bakće poezijom: u tome prepoznaju nedvosmislen primer nečeg nespojivog. Bavljenje poezijom bilo bi, sve u svemu, protumačeno kao nekakav hobi Mišela Uelbeka, kapric koji mu valja dopustiti sa osmehom, pomalo blagim, ali i donekle razdražljivim. Izreći takav, ishitren sud, koji upravo posle ovog izdanja definitivno gubi svaku težinu, značilo bi izgubiti iz vida da je Mišel Uelbek pre svega pesnik. Agat Novak-Leševalije (iz predgovora „Udri gde treba“) „Surovo prefinjen kakav jeste, Uelbek je, može biti, otelovljenje oksimorona. Ili je on, takođe, gdekad i paganska molitva, i razdor, i ljubav, i mržnja, i strah, i gnev? Uelbek je, pre svega, jedna lucidnost, ta rana koja pulsira tako blizu suncu… i jedna krhka nežnost.” An Bert „Nemojte nikad zaboraviti, dragi čitaoci, da pesnik nije obično ljudsko biće. Mišel Uelbek je pesnik pre svega (njegov opus to potvrđuje: prvo je pesme objavljivao, i nikada nije okrenuo leđa poeziji, uprkos kolosalnom uspehu koji je postigao kao romansijer), pesnik, dakle, koji se sâm samcijat suočava s celim svetom, neshvaćen u svom staklenom dvorcu u kojem odjek njegovog Ja zamire u vrtoglavom sunovratu bezdanâ koje treba premostiti, i to tako što će preko njih hodati po žici, u bezazlenoj nadi da će jednom stići do civilizovanog sveta kojeg se, u suštini, užasava…” Fransoa Gzavije` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Michel Houellebecq Non Réconcilié Unreconciled: Poems