Tačnost +-3% prevazilazeći ISO6789-1:2017 standard -Izdržljiv i precizan mehanizam koji moze raditi u jednom smeru više od 100.000 ciklusa. -Glava izmenljiva osim na modelu 74WR-25 -Dugme za blokadu sa plavim prstenom za upozorenje korisnika da je ključ blokiran -ERGO tekstura za optimalno držanje

Tačnost +-3% prevazilazeći ISO6789-1:2017 standard -Izdržljiv i precizan mehanizam koji moze raditi u jednom smeru više od 100.000 ciklusa. -Glava izmenljiva osim na modelu 74WR-25 -Dugme za blokadu sa plavim prstenom za upozorenje korisnika da je ključ blokiran -ERGO tekstura za optimalno držanje

Tačnost +-3% prevazilazeći ISO6789-1:2017 standard -Izdržljiv i precizan mehanizam koji moze raditi u jednom smeru više od 100.000 ciklusa. -Glava izmenljiva osim na modelu 74WR-25 -Dugme za blokadu sa plavim prstenom za upozorenje korisnika da je ključ blokiran -ERGO tekstura za optimalno držanje

Tačnost +-3% prevazilazeći ISO6789-1:2017 standard -Izdržljiv i precizan mehanizam koji moze raditi u jednom smeru više od 100.000 ciklusa. -Glava izmenljiva osim na modelu 74WR-25 -Dugme za blokadu sa plavim prstenom za upozorenje korisnika da je ključ blokiran -ERGO tekstura za optimalno držanje

Imbus ključ 4 mm Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Prevlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 12328 Kategorija: IMBUSI

Tačnost +-3% prevazilazeći ISO6789-1:2017 standard -Izdržljiv i precizan mehanizam koji moze raditi u jednom smeru više od 100.000 ciklusa. -Glava izmenljiva osim na modelu 74WR-25 -Dugme za blokadu sa plavim prstenom za upozorenje korisnika da je ključ blokiran -ERGO tekstura za optimalno držanje

Tačnost +-3% prevazilazeći ISO6789-1:2017 standard -Izdržljiv i precizan mehanizam koji moze raditi u jednom smeru više od 100.000 ciklusa. -Glava izmenljiva osim na modelu 74WR-25 -Dugme za blokadu sa plavim prstenom za upozorenje korisnika da je ključ blokiran -ERGO tekstura za optimalno držanje

Opis proizvoda Okretna kuka za 360°, pogodna za pričvršćivanje mreža, ukrasa, lampi i kablova prečnika do 25 mm. Zahvaljujući ergonomskom obliku drške možete raditi bez umora uprkos čestoj promeni pričvršćivanja. Zglobne stezne čeljusti se savršeno prilagođavaju površini. Čeljusti sa V-utorom omogućavaju sigurno stezanje okruglih komada.

Imbus ključ 12 mm Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Presvlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 112329 Kategorija: IMBUSI

Imbus ključ 7 mm Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Presvlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 112149 Kategorija: IMBUSI

Imbus ključ 8 mm Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Presvlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 112169 Kategorija: IMBUSI

Imbus ključ 5 mm Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Presvlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 112259 Kategorija: IMBUSI

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Autor: Milana Veinović, Izdavač: Print art - Pančevo, Zavod za zaštitu spomenika kulture - Pančevo, 2007. god. Tvrd povez, 30X24,5 cm. 375 str. Kunstdruk, ilustrovano Milana Veinović, istoričar umetnosti, rođena je 1947. godine u Županji. Diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1972. Radila je u Narodnom muzeju i Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Realizovala je preko 40 autorskih izložbi, radila na topografiji spomenika kulture Pančeva i Sombora, konzervatorsko-restauratorskim projektima gradskog jezgra Pančeva i obnovi manastira Vojlovica. Rad, pored sintetičke studije, sadrži iscrpan katalog reprezentativnih primeraka razglednica iz velikog broja javnih i privatnih zbirki i kolekcija razglednica. Gotovo da nijedna važna kolekcija nije izostavljena, jednako kao što su od istorijskog zaborava sačuvana imena fotografa i štampara razglednica Pančeva. Rad je izvanredno uobličen u knjigu-album, što je sasvim primereno temi, načinu obrade i kvalitetu sadržaja.

Imbus ključ SET 1.5-10 mm devetodelni Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Presvlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 112339 Kategorija: IMBUSI

Imbus ključ SET 1.5-10 mm devetodelni Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Presvlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 112269 Kategorija: IMBUSI

Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Državni udar je najčešći pokušaj promene vlasti i najuspešniji. Državni udar ocrtava mehanizam puča i analizira političke, vojne i društvene uslove koji ga dovode do toga. Čineći to, knjiga baca mnogo svetla na društva u kojima moć zaista raste iz cevi pištolja, a uloga zakona je koncept koji se malo razume. Edward Nicolae Luttwak (rođen 4. studenog 1942.) američki je autor poznat po svojim djelima o velikoj strategiji, vojnoj strategiji, geoekonomiji, vojnoj povijesti i međunarodnim odnosima. Najpoznatiji je po tome što je autor knjige Coup d`État: Praktični priručnik. Njegova knjiga Strategija: Logika rata i mira, također objavljena na kineskom, ruskom i deset drugih jezika, naširoko se koristi na ratnim koledžima diljem svijeta. Njegove knjige su trenutno objavljene na 29 jezika osim engleskog.[1] Rani život Luttwak je rođen u židovskoj obitelji u Aradu u Rumunjskoj, a odrastao je na Siciliji iu Engleskoj.[1] Karijera Nakon pohađanja internata u Berkshireu, gdje se pridružio kadetskom korpusu britanske vojske, Luttwak se sa 16 godina preselio u London i išao u gimnaziju. Zatim je studirao analitičku ekonomiju na London School of Economics.[2] Godine 1968., kada je imao 26 godina i radio je u Londonu kao konzultant za naftnu industriju, objavio je knjigu Coup d`État: A Practical Handbook, komadić vojnog priručnika. Knjiga detaljno objašnjava kako svrgnuti vladu jedne države, posebno se osvrćući na državne udare na afričkom kontinentu i na Bliskom istoku. Autor špijunske fikcije John le Carré pohvalio je knjigu i usporedio Luttwaka s Machiavellijem. Luttwak je diplomirao na London School of Economics 1969. godine.[1] Luttwak je bio ratni dragovoljac u Izraelu 1967., a kasnije je radio za Izraelske obrambene snage. Godine 1972. preselio se u Sjedinjene Države na postdiplomski studij na Johns Hopkins School of Advanced International Studies (SAIS). Diplomirao je s doktoratom iz međunarodnih odnosa 1975. godine. Naslov njegove disertacije bio je Sila i diplomacija u rimskim strategijama imperijalne sigurnosti.[3][4] Prije toga, tijekom dvomjesečnog posjeta Washingtonu, D.C. 1969., Luttwak i Richard Perle, njegov bivši cimer u Londonu, pridružili su se thinktanku, Odboru za održavanje razborite obrambene politike, koji su okupili Dean Acheson i Paul Nitze kako bi lobirali u Kongresu za protubalistički raketni sustavi.[1][5] Krajem 1974. i tijekom 1975. neokonzervativni intelektualci objavili su niz članaka koji raspravljaju o tome treba li američka vojska zauzeti naftna polja u Saudijskoj Arabiji. U ožujku 1975. Harper`s Magazine objavio je članak koji je Luttwak napisao pod pseudonimom `Miles Ignotus` pod naslovom `Seizing Arab Oil`. Luttwak je prethodno objavio bit svog argumenta o tome kako slomiti arapsku moć pod naslovom `Zastarjele elite`, koristeći svoje pravo ime, u The Times Literary Supplementu. Predložio je da bi američki marinci, uz pomoć 82. zračno-desantne divizije, trebali jurišati na istočne plaže Saudijske Arabije. Članak i autor privukli su značajnu pozornost, ali nema dokaza da je Fordova administracija ikada razmatrala takvu intervenciju. James Akins, tadašnji veleposlanik SAD-a u Saudijskoj Arabiji, javno je osudio `scenarij invazije` kao proizvod `bolesnih umova`. Godine 2004. Luttwak je rekao za Wall Street Journal da je napisao članak `nakon razgovora s nekoliko istomišljenika konzultanata i dužnosnika u Pentagonu`.[6] Godine 1976. Luttwak je objavio Veliku strategiju Rimskog Carstva od prvog stoljeća nove ere do trećeg, što je izazvalo kontroverze među profesionalnim povjesničarima koji su Luttwaka vidjeli kao autsajdera i nespecijalista na tom području. Međutim, knjiga je prepoznata kao temeljna jer je postavila osnovna pitanja o rimskoj vojsci i njenoj obrani rimske granice. Kasnije je počeo istraživati Bizantsko Carstvo, počevši od njegovih najranijih sačuvanih tekstova.[1] Prema Harryju Sidebottomu, većina znanstvenika bila je neprijateljski nastrojena prema Luttwakovu entuzijazmu za vođenje ratova na teritoriju države klijenta, a knjiga je izazvala nelagodu za čitanje u nekim krugovima u zapadnoj Europi jer je 1980-ih Luttwak postao sigurnosni savjetnik američkog predsjednika Ronalda Reagana.[7] ] Godine 1987. Luttwak je objavio Strategiju: Logika rata i mira.[1] Prema Luttwakovom izdavaču, Harvard University Pressu, knjiga je bila široko hvaljena.[8] Luttwak je postao poznat po svojim inovativnim idejama. Sugerirao je, na primjer, da pokušaji velikih sila da uguše regionalne ratove zapravo čine sukobe dugotrajnijim.[9] Luttwak je nastavio pružati konzultantske usluge multinacionalnim korporacijama i vladinim agencijama, uključujući razne grane američke vlade i američke vojske.[10] Luttwak je radio u uredničkim odborima Géopolitique (Francuska), Journal of Strategic Studies, The European Journal of International Affairs i Washington Quarterlyja. Govori engleski, francuski, hebrejski, talijanski i španjolski, uz svoj materinji rumunjski.[11] Godine 1997. s tri partnera kupio je 19.000 hektara zemlje u bolivijskoj Amazoni, gdje je podigao stočarski ranč.[1] Luttwak je bio predavač ekonomije na Sveučilištu u Bathu od 1964. do 1966. godine.[12] Godine 2004. Luttwak je dobio počasni doktorat (LLD) Sveučilišta u Bathu. Dobio je i počasne titule sveučilišta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Opis proizvoda • KVALITET: Ovaj WOMAX PRO bravarski čekić je izrađen po visokim standardima, sa nemačkim tipom glave koji garantuje izdržljivost i efikasnost pri radu. • LAGAN ZA KORIŠĆENJE: Sa težinom od samo 200 grama, ovaj čekić je izuzetno lagan i omogućava ti da radiš duže vreme bez umora. • IZDRŽLJIVA DRŠKA: Drška od fiberglasa ne samo da smanjuje težinu alata, već pruža i dodatnu izdržljivost i otpornost na udarce. • ERGONOMSKI DIZAJN: Ergonomski oblikovana drška omogućava čvrst i siguran hvat, što ovaj čekić čini idealnim za precizne radove. • UNIVERZALNA UPOTREBA: Bez obzira da li si profesionalac ili hobi majstor, ovaj čekić je savršen za širok spektar bravarskih poslova. Tražiš pouzdan alat koji će ti pomoći u svakodnevnim bravarskim zadacima? WOMAX PRO čekić sa fiberglas drškom je pravi izbor za tebe. Njegova lagana konstrukcija omogućava ti da radiš brzo i efikasno, dok nemački tip glave obezbeđuje preciznost i dugotrajnost. Drška od fiberglasa je dizajnirana da apsorbuje udarce i smanji vibracije, čineći tvoj rad udobnijim. Ergonomska drška osigurava da tvoj hvat bude stabilan i siguran, što je posebno važno kada radiš na zahtevnim projektima. Ovaj čekić je idealan za sve vrste bravarskih poslova, od montaže i demontaže, do oblikovanja metala i kucanja eksera. Zahvaljujući svojoj svestranosti i izdržljivosti, WOMAX PRO čekić će brzo postati nezamenljiv deo tvoje radionice. Ne dozvoli da težak i nepraktičan alat uspori tvoj rad. Izaberi WOMAX PRO čekić i osiguraj da svaki udarac bude precizan i efektivan. Ne čekaj više, unapredi svoj alatnik ovim kvalitetnim čekićem i osiguraj da tvoji bravarski poslovi budu urađeni profesionalno i sa lakoćom. Naruči odmah!

Opis proizvoda • PRECIZNOST: Obeleživači za tiplove Wolfcraft omogućavaju ti da precizno označiš mesto za bušenje, čime se postiže savršeno uklapanje tiplova. • KOMPATIBILNOST: Dizajnirani za debljine dasaka od 15-18 mm, ovi obeleživači su idealni za različite vrste drvenih projekata. • KVALITET: Izrađeni od tvrdog metala, obeleživači su otporni i dugotrajni, što ti garantuje pouzdanost pri svakoj upotrebi. • DIMENZIJE: Sa prečnikom od 8 mm i težinom od samo 10 g, ovi alati su lagani i jednostavni za rukovanje, a ipak dovoljno robustni da izdrže radne izazove. • UNIVERZALNOST: Set sadrži 4 obeleživača, što ti pruža fleksibilnost i omogućava da radiš na više projekata bez prekida. Ako si u potrazi za alatom koji će ti pomoći da precizno i lako obeležiš mesta za tiplove, Wolfcraft obeleživači su pravi izbor za tebe. Sa ovim setom od 4 obeleživača prečnika 8 mm, tvoji drveni projekti će biti izvedeni sa izuzetnom preciznošću. Kada radiš sa drvetom, važno je da svaki spoj bude tačan. Zato su Wolfcraft obeleživači dizajnirani tako da odgovaraju debljinama dasaka od 15-18 mm, omogućavajući ti da svaki put postigneš savršen fit. Ne brini o kvalitetu i trajnosti tvojih alata. Ovi obeleživači su napravljeni od tvrdog metala, što znači da će izdržati i najzahtevnije uslove rada, a težina od samo 10 g čini ih izuzetno praktičnim za svakodnevnu upotrebu. Za kraj, ne zaboravi da je ovaj set univerzalan i da ti pruža mogućnost da radiš na više projekata istovremeno, bez potrebe za stalnim kupovinama dodatnih alata. Uzmi svoj set Wolfcraft obeleživača za tiplove i podigni svoje majstorisanje na viši nivo.

Imbus ključ SET 2-12 mm devetodelni produženi Šestougaoni ključ dizajniran je za rad sa unutrašnjim šestougaonim zatvaračima. Ključevi su napravljeni od ugljeničnog čelika. Presvlaka je oksidirana. Tvrdoća čelika je 49-53 HRC. Kada radite na nepristupačnim mestima, dugi kraj se koristi kao radni deo. Šifra proizvoda: 112279 Kategorija: IMBUSI

Pančevo na starim razglednicama 1898-1941: kulturno-istorijski i slikovni letopis / Milana Veinović Pančevo 2007. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (30,5×24,5 cm), 375 strana. Knjiga je odlično očuvana. T1 Milana Veinović, istoričar umetnosti, rođena je 1947. godine u Županji. Diplomirala na Katedri za istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1972. Radila je u Narodnom muzeju i Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Pančevu i Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Realizovala je preko 40 autorskih izložbi, radila na topografiji spomenika kulture Pančeva i Sombora, konzervatorsko-restauratorskim projektima gradskog jezgra Pančeva i obnovi manastira Vojlovica. Rad, pored sintetičke studije, sadrži iscrpan katalog reprezentativnih primeraka razglednica iz velikog broja javnih i privatnih zbirki i kolekcija razglednica. Gotovo da nijedna važna kolekcija nije izostavljena, jednako kao što su od istorijskog zaborava sačuvana imena fotografa i štampara razglednica Pančeva. Rad je izvanredno uobličen u knjigu-album, što je sasvim primereno temi, načinu obrade i kvalitetu sadržaja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Retko !!! Contents - Power - Confrontation - Rebellion Nakon pobjede partizana koja je 1944. godine dala komunistima kontrolu nad Jugoslavijom, Đilas je postao jedan od Titovih najbližih suradnika. Desetljeće kasnije izbačen je iz CK i zatvoren devet godina. Njegov unutarnji izvještaj o revoluciji koja je pošla po zlu je bolna, strastvena knjiga gorkih istina. Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Kata Pejnović - Životni put i revolucionarno delo veoma retko , pomalo ilustrovano Autor Milenko Predragović Nakladnik NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac Datum 1978. Prava NIRO `Dečje novine` Gornji Milanovac 76 stranica -dobro ocuvana ,ima malo zutila od starosti ,malo su iskrzane korice ,na ivicama hrbata rођена је 23. марта 1899. године у подвелебитском селу Смиљан, код Госпића. Њен отац Дмитар Богић је радио у жандармеријској служби у Доњем Лапцу, а пошто се разболео, рано је отишао у пензију у вратио се у родни Смиљан. У браку са Јеленом Добрић из Доњег Лапца, имао је деветоро деце, а Ката је била шеста. Породица је тешко живела од малог сеоског имања и очеве пензије, која није била велика. Пошто отац није могао радити, породицу је делом издржавала мајка која је била кројачица. Најстарија ћерка је шила заједно са њом, а другу ћерку је послала у Госпић, где је учила како се шију градска одела. Како би синовима обезбедили бољи живот слали су их на учење заната. Ката се од малих ногу бавила кућним пословима, а од 1906. до 1910. године је похађала основну школу. Поред свакодневних послова, налазила је времена да чита и да друге упућује на читање. Од 1936. године почиње да прати напредну штампу, прихвата политику КПЈ и извршава партијске задатке. У кантама за млеко доносила је партијски материјал из Госпића и растурала га по селима западне Лике. Активно је радила у партијској фракцији „Сељачког кола“ и „Сељачке слоге“, на политичком и културном уздизању сељана. Године 1938. примљена је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Првој окружној конференцији КП Хрватске за Лику, 1940. године, изабрана је за члана ОК КПХ за Лику. После окупације Краљевине Југославије и стварања Независне Државе Хрватске, радила је на припремама за оружани устанак. Обилазила је села, упућуивала народ да се склања од усташког терора и да прикупља оружје за устанак. У јулском покољу, усташе су јој убиле супруга и три сина. После отпочињања оружаног устанка у Лици, Ката је радила на формирању организације Антифашистичког фронта жена у Лици. У мају 1942. године, поново је изабрана за члана ОК КПХ за Лику, а у септембру исте године за председника Окружног одбора АФЖ за Лику. На Првом заседању АВНОЈ-а у Бихаћу, новембра 1942. године, изабрана је за већника АВНОЈ-а (била је тада једина жена већник АВНОЈ-а). Исте године, на Првој конференцији АФЖ-а у Босанском Петровцу изабрана је за председника АФЖ Југославије. На Првом и Другом заседању ЗАВНОХ-а бирана је за већника, а на Трећем заседању 1944. године и за члана Председништва ЗАВНОХ-а. На Првој конференцији АФЖ Хрватске јуна 1943. године, изабрана је за члана извршног одбора Главног одбора АФЖ Хрватске. После ослобођења Југославије, Ката је била потпредседник Сабора НР Хрватске и председник Одбора за молбе и жалбе Републичког већа Сабора НР Хрватске. На Другом конгресу КП Хрватске изабрана је за члана Централног комитета. Бирана је за републичког и савезног посланика. Била је члан Извршног одбора Савеза ратних и војних инвалида Југославије, члан Извршног одбора ССРН Хрватске, и члан Извршног одбора Конференције за друштвену активност жена Хрватске. Имала је чин потпуковника ЈНА у резерви. Умрла је 10. новембра 1966. године у Загребу. Сахрањена је у Гробници народних хероја на загребачком гробљу Мирогој. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден Републике са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден рада са црвеном заставом и Орден за храброст. Указом председника Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, постхумно је 3. јуна 1968. године, проглашена за народног хероја Југославије.[1] (u hodniku ,levi ormaric)

Radite bez klizanja i spadanja šrafova. Njegov držač od dva materijala je projektovan za manje naprezanje ruku i omogućava veliki obrtni moment kako bi vam pomogao da što lakše i brže obavite posao. Pakovanje: 10 bitova i odvijač Obuhvata kratke i produžene bitove: SL 3/16″, SL 1/4″, PH1, PH2, Kvadratni S2