K46 U dobrom stanju! Stripolis 02 - Casopis Internacionalnog i autorskog stripa 2010 god. STRIPOLIS 2 je odštampan na 130 gramskom mat kunsdruku. Ukupno ima 176 stranica od kojih su 36 u punom koloru. Format A-4. Nakon promocije prvog broja Stripolisa i osluškivaja primedbi, zahteva i saveta, priznanja NINa za kulturni događaj godine u svetu stripa, bili smo u obavezi da prevaziđemo sami sebe i ovo izdanje učinimo boljim od prethodnog. Potrudili smo se da se u ovome broju nađu tekstovi poznatih strip kritičara i teoretičara stripa, par osvrtaja na autore čija su dela kod nas manje poznata ali svakako zavređuju pažnju i koji nam otrkivaju nove tendencije u svetu autorskog stripa. Tu je i intervju sa našim proslavljenim crtačem Darkom Perovićem i pregršt nikad pre objavljivanih tabli fenomenalnih strip autora. Ono što će sigurno obradovati naše čitaoce je činjenica da je uprkos svetskoj krizi ovaj broj obimniji za čitavih 46 strana! Sve u svemu, 176 strana broširanog poveza duplih korica sigurno zalužuje svoje mesto u kolekciji svakog pasioniranog ljubitelja devete umetnosti.` Branko Đukić Kao novost u odnosu na prošli broj „STRIPOLIS No 2“ donosi nekoliko tekstualnih priloga. O stripu „San posle velškog sira“ (Dream of the Rarebit Fiend), Vinsora Mekeja, piše Hab van Opstal iz Holandije, Nil Kon govori o jeziku stripa, a tu je i intervju sa Darkom Perovićem... Plejada izvanrednih autora zvučnih imena paradira kroz 176 stranica časopisa: Dаrko Perović (Darko Perovic) i Sаnčez Abuli (Enrique Sanchez Abuli) Karijeru je započeo u 1983. crtajući za gotovo sva jugoslavenska strip izdanja. Privukao je pažnju crtajući serijal “Brek” za Yu strip magazin. 1991. započinje saradnju s scenaristom Enrikeom Abulijem. Godine 1997. je počeo saradnju sa izdavačem Sergio Bonelli Editore u Italiji, i postao autor “Magico Vento” serije. Džejms Romberger (James Romberger) Pored pаstelnih crtežа kojimа je prikаzаo život nа istočnoj strаni svog omiljenog grаdа NJujorkа (New York), dаo je ogromаn doprinos rаzvoju аlternаtivnog stripа. Sаrаđujući sа čаsopisimа poput Mаrvelovog „Epikа“ (Epic Illustrated), Di-Sijevog „Vertigа“ (DC/Vertigo), „Imidž Komiksа“ (Image Comics)... pokаzаo je dа je isto tаko izvаnredаn komercijаlni crtаč. U sаrаdnji sа scenаristom Stefаnom Lakom (Stephen Lack) priredio nаm je jedаn strip nаučno-fаntаstičnog žаnrа. Juko Šimizu (Yuko Shimizu) Jаpаnkа kojа je svoje umetničke želje ostvаrilа u NJujorku (New York). Objаvilа je svoje ilustrаcije u čаsopisimа kаo što su „NJujorker“ (The New Yorker), „Njujork tаjms“ (The New York Times), „Fаjnenšl tаjms mаgаzin“ (Financial Time Magazine), „Rouling stoun“ (Rolling Stone)... Mnogo bismo prostorа izgubili nаbrаjаjući svа njenа priznаnjа i nаgrаde koje je do sаdа dobilа zа svoj rаd nа polju ilustrаcije. Nаšem čаsopisu nаmenilа je ovаj izvаnredаn strip. Pogledаjte gа sа pаžnjom, ovаkvа zvezdа ne pojаvljuje se često u ulozi аutorа stripа. Brаjаn Tаlbot (Bryan Talbot) Ovаj poznаti britаnski аutor pored rаdа nа serijаlimа kаo što su `Čudovište iz močvаre` (Swamp Thing) i `Sudijа Dred` (Judge Dredd), svoj аutorski pečаt svаkаko je dаo stripu `Luter Arkrаjt` (The Adventures of Luther Arkwright). Uživаjte u zаnimljivoj viteškoj priči iz njegove rodne zemlje koju nаm prepoznаtljivim crtаčkim rukopisom, u nаjboljoj trаdiciji Mekdugаlа, (W. B .Macdougall) on ilustruje. Hаns Rikhаit (Hans Rickheit) Živi i rаdi u Pensilvаniji (Pennsylvania). Većinа njegovih rаdovа inspirisаnа je snovimа. Citirаmo gа: „Ne rаdim stripove dа bih nekogа zаbаvio. Oni su rezultаt pаtnje i ljubаvi. Nemojte ih zloupotrebiti...“ Leo Rios (Leo Rios) Čileаnаc koji trenutno živi i rаdi u Itаliji. Vinsor Mekej (Winsor McCay) Remek-delo devete umetnosti. Oduvek ste želeli dа vidite kаko izgledаju originаlne tаble Vinsorа Mekejа (Winsor McCay)? Iz tih rаzlogа objаvljujemo dve strаnice ovog sjаjnog stripа koje su potpuno neobrаđene, kаo i one koje to jesu. Rаzlikа je očiglednа. Doprinos svemu ovome dаo je Urlih Merkl (Ulrich Merkl) iz Nemаčke (Germany), koji je i vlаsnik ovih strаnicа. On je, tаkođe, i аutor аntologije o istoimenom stripu. Tomаs Kribаum (Thomas Kriebaum) Rođen je 1968. godine u Beču (Wien), gde i dаnаs borаvi. Pored ilustrаcijа zа decu, od 1992. godine neprekidno rаdi i nа stripu . Nаdаmo se dа će njegov smisаo zа humor pozitivno delovаti nа vаs. Gustаvo Rodrigez (Gustavo Rodriguez) Ovаj аutor iz Mаjаmijа (Miami) neguje jednostаvаn crtež kao i efektаn lek protiv stresа: smeh! Farel Dаlrimpl (Farel Dalrymple) Autor kojeg ne trebа posebno predstаvljаti ljubiteljimа stripа. Iаko je rаdio grаfičke novele zа „Mаrvel“ (Marvel), „Dаrk Hors“ (Dark Horse Comics) i mnoge druge nаjpoznаtije svedske izdаvаče, ostаo je verаn svom likovnom stilu. Kаrlos Nine (Carlos Nine) Studirаo je nа Likovnoj аkаdemiji u Buenos Ajresu (Buenos Aires), gde i dаnаs stvаrа. Trenutno je orijentisаn kа evropskom tržištu, posebno frаncuskom, gde mu je objаvljeno dvаdeset аlbumа. Stripom koji mi objаvljujemo, 2001. godine osvojio je prvu nаgrаdu, kаo nаjbolji strаni аutor nа festivаlu stripа u Angulemu (Angouleme). Bil Kаrmаn (Bill Carman) Rođen je u Seulu (Seoul). Profesor je crtežа i ilustrаcijа nа Boizi stejt univerzitetu (Boise State University) u Sjedinjenim Američkim Držаvаmа (USA). Obožаvа svoj posаo i tvrdi dа će knjigа, kаo i strip, i dаlje biti velikа plаtformа zа vrsne pisce i ilustrаtore. Huаn Mundet Altimirа (Joan Mundet Altimira) Rođen je u Bаrseloni (Barcelona) 1956. godine. Kаrijeru je zаpočeo rаdeći kаo ilustrаtor i crtаč stripovа zа rаzne špаnske аgencije. Jedno vreme crtаo je filmove zа inostrаno tržište. O kаkvom se virtuozu crtežа rаdi nаjbolje se vidi u stripu ,,Kаpetаn Alаtriste“ (El Capitan Alatriste), koji je nаprаvljen u sаrаdnji sа Kаrlosom Gimenezom (Carlos Giménez). Zаnimljivo je dа je drugа pričа o „Velikom Semu“ rаđenа zа jedаn konkurs u Špаniji 1986. godine. Zbog togа što je urаđenа u boji, ostаlа je do dаnаs neobjаvljenа. Dаkle, ovo je premijerа i stripа i velikog mаjstorа nа ovim prostorimа. Huаn kаže: „Estoy muy agradecido a Branco Djukic por darme la oportunidad de dar a conocer la pequeña historia de Big Sam en este gran proyecto de Stripolis“. Hvаlа tebi Huаn. Andreа Bruno (Andrea Bruno) Ekspresivnа kreаtivnost je prvа, primаrnа kreаtivnost, kojа se mаnifestuje kаo slobodno, spontаno vаrirаnje. Kаrаkterističnа je zа decu. Nemа određenog plаnа niti ciljа rаdа, nemа korekcijа, rаdi se nа principu prvog potezа. Sve ove elemente možemo videti u stripu ovog Itаlijаnа iz Bolonje (Bologna). Mihаel Hаkаr (Michael Hacker) Ovаj аutor iz Austrije smаtrа dа imа životа posle smrti… Tok Feč (Toc Fetch) Rаdovi ovog аutorа su zаistа nešto posebno. ,,U svim mojim rаdovimа nаjmаnji oblik opаžаnjа je vektor. Svi jezici, sve komunikаcije i sve istinske umetnosti su vektor. Bаš kаo i misаo, on imа energiju i prаvаc, usmerаvаjući pаžnju pojedincа iz jedne tаčke svesti kа drugoj...“ kаže Tok o svome stvаrаlаštvu, između ostаlog. Andrej Molotju (Andrei Molotiu) Amerikаnаc rumunskog poreklа koji se bаvi аpstrаktnim mogućnostimа strip-komunikаcijа. Umetnik i istoričаr umetnosti, koji nа Indijаnа univerzitetu (Indiana University) predаje bаš o ovoj temi. Autor je аntologije pod nаzivom „Apstrаktni strip“ (Abstract Comics), koju je izdаlа poznаtа kućа „Fаntаgrаfiks“ (Phantagraphics Books). Kevin Mаč (Kevin Mutch) Verovаtno ste dobro upoznаti štа znаči `lutkа film` u аnimаciji. Rаd koji je pred vаmа delo je аmeričkog digitаlnog umetnikа i slikаrа i slobodno bi smo gа mogli nаzvаti `lutkа-strip” Jugoslаv Vlаhović (Jugoslav Vlahovic) Nаš čuveni ilustrаtor i profesor nа Fаkultetu primenjenih umetnosti u Beogrаdu (professor at Academy of Applied arts, Belgrade), Jugoslаv Vlаhović, poznаt je po svojim kаrikаrturаmа, omotimа zа ploče, plаkаtimа... upoznаjte gа i kаo crtаčа stripа. Nikol Klevlu (Nicole Claveloux) Studirаlа je nа Fаkultetu likovnih umetnosti u svom rodnom grаdu Sen-Etjenu (Saint-Etienne). Posle studijа preselilа se u Pаriz, gde je 1966. godine počelа dа rаdi kаo ilustrаtor zа dečije knjige. Čini se dа od tаdа i njeni stripovi koketirаju sа bаjkolikim temаmа. Svoje stripove objаvljivаlа je u „Metаl Irlаnu“ (Métal Hurlant), kаo i u „Hevi Metаlu“ (Heavy Metal). Nekoliko krаtkih pričа ujedinjene su u аlbum koji su izdаli „Humonoidi“(Les Humanoïdes Associés). Alem Ćurin (Alem Curin) Strip-crtаč, slikаr, skulptor, pisаc, grаfički dizаjner koji borаvi i stvаrа u Splitu. Pored svih nаvedenih zаnimаnjа strip smаtrа svojom prvom profesionаlnom ljubаvlju. Većinа njegovih аutorskih stripovа još uvek nije ugledаlа svetlost dаnа. Pokušаvаmo dа isprаvimo ovu neprаvdu, jer je strip izvаnredаn i čаst nаm je dа vаm gа predstаvimo. Rob Sаto (Rob Sato) iz Los Anđelesа (Los Angeles), Kаlifornije (California) predstаvljа se `sаmo` sа jednom strаnicom stripа. Kаko sаm kаže, njegov rаd kаrаkteriše tihi i cinični humor. Ninа Bunjevаc (Nina Bunjevac) Sа njenim rаdovimа ste se upoznаli i u prethodnom „Stripolisu“. Nаdаmo se dа će se nаše druženje nаstаviti iz brojа u broj. Štetа bi bilo dа se to i ne ostvаri, jer Ninin osećаj zа vаleri jаsnu kompoziciju, koji su proprаćen minucioznim poentilističkim rаdom predstаvljа prаvi prаznik zа oči. A tek pričа... Šаndor Gogoljаk (Sandor Gogoljak) Ponikаo nа iskustvimа Dаlijevog nаdreаlističkog orgаnizovаnjа prostorа i shvаtаnjа celine tаble kаo nаčinа izrаžаvаnjа u strip nаrаciji. Line Hofen (Line Hoven) Rođenа je u Bonu (Bonn) u Nemаčkoj (Germany). Iаko je diplomirаlа nа Akаdemiji primenjenih umetnosti u Hаmburgu, rаdi kаo slobodni ilustrаtor i strip umetnik. Svojim stripom „LJubаv je suviše dаleko“ 2008. godine dobilа je IKOM -ovu nаgrаdu (ICOM Independent award) zа nаjbolji nezаvisni strip. Klej Bаtler (Clay Butler) Zаpočeo je kаrijeru u sopstvenom sindikаtu 1993. godine sа političkim kаrikаturаmа. Strip „Ulične žvаke“ (Sidewalk Bubblegum) publikovаlo je nа stotine čаsopisа, knjigа i mаgаzinа među kojimа su „Plejboj“ (Playboy), Z-mаgаzin (Z Magazine), Metro Sаntа Kruz (Metro Santa Cruz)... Vreme je dа to urаdimo i mi.

Knjiga nije u savrsenom stanju, coskici i ivice osteceni, stranice ponegde savijene na coskovima, ponegde rascepane po obodima, tekst i slika u potpunosti dostupni... Javite se za dodatna pojasnjenja... str 64 dim 22x29,5cm tezina oko 410g povez tvrd AVANTURE SPIRUA I FANTAZIJA BROJ 1 SPIRU I FANTAZIJA Znamo ih: Spiru i Fantazio, dva novinara stalno u potrazi za najnovijom vešću, od afričkih i južnoameričkih zabiti, preko svetskih metropola, do malih palanki u kojima žive živopisni likovi i poneki ludi naučnik. Njihove avanture pune humora, mašte i optimizma pojavljivale su se kod nas u raznim izdanjima, od revija Panorame i Stripoteke, preko čuvenog Biser stripa, pa sve do pojedinačnih, za ono vreme luksuznih albuma tokom osamdesetih i ranih devedesetih. I sada, kroz biblioteku Karusel, konačno je došlo vreme da se ponovo sretnemo s njima. Treba da znate sledeće: Spiru i Fantazio su, kao što smo već spomenuli, novinari avanturisti koji rade za prikladno nazvan Spiru magazin. U društvu veverice Spipa, neprestano upadaju u neprilike, a veliki deo tih neprilika u vezi je s palankom Šampinjak na Poljančetu, u kojoj, pored brojnih interesantnih ličnosti kao što su rečiti Gradonačelnik, lokalna ispičutura Čokanjon i opštinski činovnik Piskaral, živi i genijalni (ali pomalo luckasti) naučnik grof Pakom Egesip Adelard Ladislas de Šampinjak. Brojni su Šampinjakovi izumi, skoro svi zasnovani na ovoj ili onoj vrsti šampinjona – spomenimo čuvene napitke X1 i X2 s raznim čudotvornim dejstvima, zatim brzorastuću gljivu nalik mahovini koja može da nagrize svaki metal, a tu je i pravi-pravcati dinosaurus čije je jaje grof nekada našao na Antarktiku i koji se sad šeta po rezervatu oko zamka. Ali Spiru nema samo prijatelje, naravno… Negativac koji je obeležio serijal svakako je „elektronski diktator”, čuveni Zorglub, koji oličava egoističnu i komercijalizovanu stranu nauke lišenu etike, onoliko koliko Šampinjak oličava sve dobro (i šašavo) što nauka nudi. Najveći Zoglubov izum jesu zorglutalasi, pomoću kojih može da opčini i kontroliše druge ljude. Usled megalomanije, ima običaj da svoje izume označava velikim slovom „Z”. No, Zorglub svakako nije potpuno zao, i nakon nekoliko okršaja sa Spiruom, Fantaziom i Šampinjakom odbacio je svoje sebične i megalomanske planove i ponovo se posvetio nauci nauke radi. Ili nije…? Spiru kao serijal u stalnom je razvoju. Nastao 1938. kao maskota za dečji magazin izdavačke kuće Dipi, „mladi potrčko” je kreacija autora Rob-Vela (Robera Veltea). „Spirou” inače na valonskom znači veverica, a takođe i živahan mladić pun energije – i u početku, to je bila jedina definicija samog Spirua: živahan mladić koji tom svojom živahnošću uspeva da izađe iz raznih neprilika… ali i da upadne u njih. Rob-Vel mu je dao odoru tipičnu za hotelskog potrčka i zaposlio ga u Mustik hotelu, gde su mu se događale razne zgode i nezgode, a u jednoj epizodi naš mladi junak spasao je jednog veverca i nazvao ga Spip. Kad je Rob-Vel otišao u Drugi svetski rat, serijal nije obustavljen, već ga je preuzeo Žiže (Žozef Žilen) – i strip je nastavio da se menja, jer je Žiže pored Spirua i Spipa uveo i trećeg glavnog junaka, maštovitog Fantazija. A kad je i Žiže otišao, Spirua su dodelili mlađahnom Žižeovom šegrtu – Andeu Frankenu. Frankenov Spiru je onaj koji je doživeo svetsku slavu, njegove epizode su one s kojima su prvi čitaoci u Srbiji mogli da se sretnu pre više decenija. Dobar deo poznatih elemenata serijala, kao što su novinarstvo, Šampinjak, Zorglub i Marsupilami, čuvena životinjka ogromnog repa, stvorio je u to vreme još mlad Belgijanac. No, ništa ne traje večno, i krajem šezdesetih godina Franken je otišao povevši i Marsupilamija sa sobom. Spiru se, naravno, nije završio odlaskom Frankena – naprotiv, postao je stvar prestiža i na njemu su, s manje ili više uspeha, radili Žan Klod Furnije (nekoliko njegovih epizoda objavljeno je u Biser stripu), Nik Broka i Raul Kovin, Tom i Žanri (takođe jedna epizoda objavljena u Biser stripu), Žan David Morvan i Hose Luis Munuera, kao i Joan Šivar i Fabijen Velman, sa čijim prvim albumom i mi krećemo. Njihov Spiru je u isto vreme klasičan i moderan, duhovit i napet, spaja dugu tradiciju s modernim inovacijama – ne robujući ni jednom ni drugom. Pravi Spiru za XXI vek, drugim rečima. Danas se Spiru u Francuskoj pojavljuje u tri edicije – Spiru i Fantazio (takozvana „redovnа serijа”), na koju se odnosi sve što smo već spomenuli; Mali Spiru, geg-strip sa avanturama našeg omiljenog potrčka u vreme dok je bio osnovac, koji rade Tom i Žanri i koji ste imali prilike da vidite na stranicama Stripoteke, i Jedna Spiruova avantura, serijal nepovezanih albuma u kojim razni prestižni autori mogu da daju svoje viđenje ovog junaka lišeno stega kontinuiteta.

BUĐENJE žene u stripu SCENARISTKINJE: Vesna Perić, Anđelija Blagojević, Dragana Stojiljković CRTAČICE: Alja Grofelnik-Pelzel, Iva Atoski, Marija Đeranović, Jelena Đorđević, Nina Belingar, Rea Kordej, Valentina Briški, Danica Radović Dibidus, 2018. 104 strane, udžbenički format. U gornjem delu je bio pod uticajem vode pa je malo požutela i valovita ( smatram da nije drastično i da ne remeti funkcionalnosti). Već dosta dugo nisam pisao o stripovima balkanskih autora, ali ne zato što mislim da zaostaju za svetskim, neki od njih i jesu svetski. Nego prosto su u pitanju dve stvari, malo manja prisutnost takvih dela i moja hronična zatrpanost. No, eto ukazala mi se prilika da prekinem taj post jednom poslasticom. Naime strip Buđenje je zbirka priča na kojoj je radilo jedanaest žena sa ovih naših prostora. Vrlo značajno izdanje čak i da zanemarimo feministički značaj, jer okupiti toliki broj regionalnih autora je podvig sam po sebi. Tako da se nadam da je autorkama ipak u ovom delu bio na umu značaj ovog izdanja za regionalnu devetu umetnost, a ne samo feminizam. Da se razumemo, veoma mi je drago da i mi imamo dame koje mogu stati na crtu primerice Val Romeo, samo razmišljam pišući uvod kako ni u čemu ne treba preterivati. A ono što je više nego simbolično je naslov Buđenje, ne samo žena, što možda jeste u prvom planu, već i regionalne strip scene što je uočljivo za one koji prate, jer proces se dešava nekoliko godina unazad. Ovaj veliki projekat je ostvaren zahvaljujući podršci Francuskog instituta u Beogradu i Societe Generale Srbija, iskoristiću priliku da im se zahvalim u ime svih regionalnih ljubitelja stripa. Ne ostaje mi ništa drugo nego da proverim kvalitet priča i da na osnovu njih donesem sud o delu, što će sigurno biti interesantno jer je iz muškog ugla. Njena toplota – govori o paru lekara gde je žena u podređenom položaju, iako pokazuje da može isto što i muškarac. Čak joj se osporava znanje i na kraju krivo zapisuje. Plodove vode – kazuje o stavu nekad, pa i sad, ako je verovati novinama, koji se ima o rađanju kćeri u ne baš urbanim delovima Crne Gore. Ali i o tome da majčinstvo i želja da se dete zaštiti pobeđuje sve prepreke. Fatimina ruka – priča o mukotrpnom životu ženskih azilanata. Jer da bi preživela, junakinja prodaje jedino šta ima. Takva vrsta borbe za život urušava svaki moralni kompas i vodi ka surovom kraju. San – je pripovest o putovanju kroz vreme putem sna. Borbi malih žena da bi jednom postojale one velike. Kao i jedna velika zahvalnost istima, jer da one nisu menjale svet… Vera – tekstualni nastavak Sna, koji se obraća devojčicama koje su zaokupljene mišlju da je pažnja okoline sve, pokazujući im ono jedino važno. Zora – u neku ruku manga nastavak Sna, koji govori o tome kako se izboriti za samopoštovanje. I o tome koliko su novi počeci teški, ali i koliko vrede. Ručna izrada – budućnost je stigla, možete imati savršenu ženu ili gotovo savršenu. Pošto je u ljudskoj prirodi bunt, a njemu nedostaje toliko savršenstva koliko je to u oku posmatrača. Dobra žena – zanimljiv nastavak prethodne priče, gde vidimo da nijedan program nije jači od jakih osećanja. Savršenstvo ne postoji niti ga treba tražiti, obiće ti se o glavu. Odjek slobode – priča ide dalje. Sve revolucije jedu svoju decu, pa tako i ova. Borba je možda i večna, ali sloboda nema cenu. Podeljen na priče, neke samostalne, neke u nastavcima, strip Buđenje donosi čist ideal feminizma, ali problem je što ideali nisu sasvim utemeljeni u stvarnosti. Vidite, nijedna majka ne bi rizikovala egzistenciju deteta ma koliki seronja joj bio šef. Da ne bude zabune, pisac ovog teksta jeste idealista i uvek podržava drastično i bunt. Strip prikazuje nepravdu prema ženama tokom vekova, jer iako je žena od imena i sa novcem bivala povlašćenija, srednja klasa i sirotinja je večito trpela usled svoje nametnute, rodne uloge. Ipak, imam i nekoliko zamerki tehničke prirode: crtačice ne prate jedna drugu, pa tako gospođica Eho menja boju kose od plave, crne do crvene, kako se to desilo? Čak je scenaristkinja pokušala izvaditi stvar jednom rečenicom, ali kosa i treći put menja boju. No da ne ispadne da samo kudim, crtačice su jako talentovane kada su u pitanju razne vrste crteža, preko manga do baš umetničke vrste, što je jako pohvalno. A znate šta još, ovo izdanje je za nas više od crteža, scenarija i stripa, ono je dokaz da su naše žene borci. Te da su slobodu odavno uzele u svoje ruke i ona odjekuje ovim stranicama i to kroz vreme i prostor. Tako da obavezno dajte priliku izdanju da vas osvoji, budite džentlmeni i/ili podržite žensku moć (u zavisnosti od vašeg pola), a mi se naravno opet čitamo kad bude novih stripovskih izdanja. Kristijan Šarac

ЗАГОР- Човек који је дошао са истока (бр.17 Весели четвртак) Издавач: ГРАФАРТ, Београд, 2009.год. Меки повез, 98 страна, ИЛУСТРОВАНО, латиница. Очувано као на фотографијама. `Загор је стрипски јунак аутора Серђа Бонелија (сценарио) и Галијена Ферија (цртеж) који је настао 1961. године у Италији. На просторима бивше СФРЈ први пут се појавио 1968. године, у стрипу под насловом „Насиље у Дарквуду“. Пуно име Загора је Загор Те-Неј, што на језику Алгонквин Индијанаца значи „дух са секиром“, што се и само често користи као његово име у стрипу. Право име овог стрип хероја је Патрик Вајлдинг. Првобитно, Загору је било наденуто име Ајакс, али се Бонели предомислио кад је чуо да постоји детерџент истог имена. Стрип едиција „Весели четвртак“ издавач је серијала „Загор“ за Србију. Радња Радња стрипа се дешава у Дарквудској шуми у Северној Америци. Загор је представљен као лик атлетске грађе са препознатљивим костимом чији је основни део црвена мајица са жутим кругом у средини, у којем је нацртана слика орла раширених крила. Његов верни помоћник и сапутник у бројним авантурама је симпатични дебели Мексиканац Чико. Ту су још и Тонка, поглавица Мохавка и Загоров крвни брат, Док Лестер, индијански врач Многооки итд. Један од његових легендарних непријатеља је луди научник по имену Хелинген. Лик Загорово право име је Патрик Вајлдинг (енгл. Patrick Wilding), а рођен је у колиби код Клир Вотера (Дарквуд). Родитељу су му се звали Бети и Мајк Вајлдинг и били су ирског порекла. Када је био дечак, родитеље су му убили Индијанци Абенаке које је предводио белац Соломон Кински. Загора је спасао отац бацивши га у реку пре него што је заједно са његовом мајком настрадао у запаљеној кући коју су запалили Индијанци. Након тога га из реке спашава луталица Фици, човек који је био богати трговац у Бостону и који се тога одрекао да би дошао да живи у дивљини. Фици га је научио да рукује каменом секиром. Током одрастања, Патрик тражи Соломона Кинског да му се освети због смрти својих родитеља. Једног дана сазнаје где се он налази и спрема освету. Долази у село Индијанаца Абенака којима је Кински био нека врста поглавице и убија неколико Индијанаца из заседе. Након тога Индијанце хвата паника и већина напушта село, док мањи број остаје уз Кинског. Након тога улази у село и убија остатак Индијанаца и бори се са Кинским и савлада га. Тада му Кински говори да је његов отац био бивши војни официр који је извршио злочин над Индијанцима и да је то разлог зашто су убили његове родитеље. Патрик не може да верује, али када види чланак у новинама да је његов отац проглашен кривим за тај злочин, пада на колена и очајава. Тада Кински узима пиштољ и нишани у Патрика. У том тренутку се појављује Фици и погађа Кинског секиром и убија га. Ипак и Кински је стигао да пуца и погађа Фиција, који након неколико тренутака умире на Патриковим рукама. После тих догађаја, Патрик одлази разочаран, тужан и тада доноси одлуку: „Убудуће ћу радити само на миру! Покушаћу измирити Индијанце и белце, унети више разумевања за њих. Помагаћу онима које оценим праведнима, без размишљања о томе ко којој раси припада“. Тако је почео свој пут борбе против неправде. Једног дана је наишао на групу Индијанаца који су напали групу глумаца са кочијама. Савладао их је и убио њиховог поглавицу. Глумци које је спасао били су породица Саливан који ће касније постати његови велики пријатељи. Током упознавања са њима, испричао им је своју тужну причу и они му праве црвени костим са орлом на грудима, а Патрик даје себи име „Дух са секиром“ (индијански назив За-гор Те-Неј). Касније током скупа индијанских поглавица Дарквуда појављује се у пламеном кругу на једном пропланку. Индијанци видевши то помислише да је то дух и да га је Маниту послао. Тада Загор говори: „Избаците страх из срца синови Манитуа! Велики Дух ме није послао на земљу да бих вас казнио, него да бих вам показао прави пут, како бих вам указао на мудре одлуке. За-гор Те-Неј је моје име, а ова секира је мој знак! Не заборавите то“. Све поглавице су прихватиле Загора за свог заштитника, осим једног које се звао Ога-Ито и који је мрзео белце. Он Загора изазива на двобој у којем га Загор побеђује и убија. Напомена: Ова прича о лику је испричана у стриповома, Загор прича (бр.99 ЛМС) и Господар Дарквуда (бр.100 ЛМС).

Izuzetno retko!!! Odlično očuvano. Izdavački centar Rijeka izložba stripa, mali salon Rijeka 1978, od 15. IX do 30. IX Naslov Novi kvadrat : Devlić, Marušić, Ilić, Zimonić, Kordej, Kunc : [izložba stripa, Mali salon, Rijeka, 15. IX - 30. IX 1978. / [predgovor Slavenka Drakulić-Ilić] Vrsta građe katalog Jezik hrvatski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Rijeka : Izdavački centar Rijeka, 1978 (Rijeka : Tipograf) Fizički opis [36] str. : ilustr. ; 40 cm Drugi autori - osoba Drakulić-Ilić, Slavenka = Drakulić-Ilić, Slavenka (Broš.) Predmetne odrednice Devlić, Radovan, 1950- -- Strip -- Izložbeni katalozi Puljak, Ivan, 1953- -- Strip -- Izložbeni katalozi Marušić, Joško, 1954- -- Strip -- Izložbeni katalozi Ilić, Mirko, 1956- -- Strip -- Izložbeni katalozi Kordej, Igor, 1957- -- Strip -- Izložbeni katalozi Kunc, Ninoslav, 1957- -- Strip -- Izložbeni katalozi Zimonić, Krešimir, 1956- -- Strip -- Izložbeni katalozi Strip -- Hrvatska -- Izložbeni katalozi PREDGOVOR Ova kultura, u kojoj dominira verbalizam i u kojoj stvari opstoje, pošto ih je Bog izrekao – imenovao – uobličio („I Bog reče...“), kao da pomalo odumire. Riječi danas više nemaju živototvornu moć. Jednostavno su devalvirale. Teško im je vjerovati, „ofucale“ su se i izgubile težinu – kao da su postale nekakva lepršava moneta, neko blabla koje ni mene ni tebe ne obavezuje na djelovanje. Zamorila su nas dugačka predavanja, još duži politički govori, impotentna intelektualistička objašnjavanja, površne novinske vijesti... a ni parole nisu više u modi. Slabo čitamo novine, slabo slušamo radio – radije gledamo televiziju. Za pola sata doznamo sve važno što se na svijetu zbiva. A što da kažemo za književnost? Tko još čita pjesme, tko ima vremena za romane, osim onih koji su za to plaćeni? Tu i tamo zagolica nas nekih četiri-pet prstiju i neki strah od letenja – i to je gotovo sve. Riječi su se srozale i na nivou međuljudskih odnosa i na nivou informiranja – kao oblik komunikacije uopće. Međutim, devalvacija jednog otvara mogućnost izražavanja drugim medijima, prije svega vizualnim: filmu, televiziji, stripu... Pogledajmo, na primjer, karikature: često jedan jedini crtež izražava oštriju kritiku nego desetak kartica teksta. Ali, u tradicionalno verbalističkoj kulturi, prema karikaturama imamo stav: ha, ha, sličice – a, sličice, molim lijepo, nisu toliko uvažene. Da je kojim slučajem Aristotel crtao stripove, možda bi situacija bila obrnuta. Ista je stvar i sa stripom. To je masovni medij koji prvenstveno služi za razbibrigu, što znači da mu je funkcija reducirana a priori. On spada u industriju zabave, u dokolicu (ili, kako bi se to moglo precizirati), u manipulaciju dokolicom. Šezdesetih se godina u zapadnom svijetu javlja fenomen kontrakulture, u čijem okviru su ljudi pokušavali razviti drugačije oblike komunikacije: pogledom, dodirom, tišinom, oblačenjem, muzikom, načinom ishrane, voljenjem i bijelim šumom. Ponajmanje riječima. U umjetnosti su najbolja djela stvorili na području muzike i stripa. Strip je postao, kako to kaže jedan od njegovih tvoraca Denis Kitchen, „više od književnosti i više od slikarstva“, on ih sintetizira i nadilazi i to tako da se u tom procesu gubi elitizam i jedne i druge umjetnosti kao i njihove zasebne osobine. S novom vrstom stripa rađa se i novi odnos prema stripu – on se emancipira od industrije zabave i poprima drugačiju funkciju. Jedan opći trend demistifikacije društvenih fenomena i odnosa i angažirane kritike društva javio se već ranije na području društvenih nauka. Demistificira se sama nauka, mit objektivne svijesti i racionalnosti, tehničke revolucije... razotkriva se proces birokratizacije društva i upozorava na opasnost od tehnokracije i totalitarizma. Dovode se u pitanje i same pretpostavke kulture koja tako očigledno ide ka samouništenju. U novoj vrsti stripa koja se pojavljuje u općoj klimi radikalizacije i bunta, očigledno je bavljenje tabu temama, prije svega seksom. Kršćanske dogme o čovjekovom biću kao dobrom ili zlom, dušom ili tijelom pretvorili su se u kulturnu stigmu koja prožima moral, ponašanje, vrijednosti – čitav način mišljenja i doživljavanja. Strip prodire kroz tu stigmu, zadaje ni¬ske udarce, razobličava građanski moral — grubo, groteskno, ponekad perverzno, uz hipertrofiranie anatomskih osobina i opsesivno ponavljanje nekih detalja – ali ipak uspješno. Osim rušenja seksualnih tabua, očigledna je i otvorena politizacija stripa (posebno u Francuskoj) izravnom i angažiranom kritikom ili pak bijegom u SF teme. U posljednje dvije godine pojavila se i kod nas grupa mladih strip-autora koji su afirmirali, za naše podneblje novu vrstu stripa pod nazivom „Novi kvadrat“ (Devlić, Marušić, Kune, Zimonić, Ilić, Puljak, Kordej). Nova vrsta stripa kod nas ne pojavljuje se paralelno sa undergroundom na zapadu ili neposredno nakon njega, a ni u okviru nečega što bi se moglo nazvati kontrakulturom. On se pojavljuje preko deset godina nakon vrhunca underground-stripa u Americi onda, kada je nova funkcija stripa već sasvim očigledna. Što ovdje znači pridjev „novi“? Taj strip je nov i nije nov. Nije nov ukoliko se nastavlja na našu strip tradiciju „prve“ i „druge“ generacije (Maurović, Lobačev, Neugebauer, Beker, Radilović itd.), ali je bitno nov upravo po funkciji. Što se konteksta tiče, to je strip koji se nastavlja i na domaće i na svjetsko strip-nasljeđe. Naprosto, nemoguće je predvidjeti razvitak nekih fenomena samo zato, jer su s onu stranu granica naše zemlje. Razvitak komunikacijskih sistema doprinosi svakodnevnoj „univerzalizaciji“ kulture, tako da američki underground strip može biti dio kulturnog nasljeđa naših strip-autora, pored elemenata nacionalne kulture. Pojava nove vrste stripa kod nas na svoj način govori o tome da su sazreli društveni i kulturni uvjeti da se tako što pojavi, naime, da strip otvori sebi prostor za moguće kritičko djelovanje. Ima neka tajna veza između devalvacije vrijednosti riječi i pojave ovakve vrste stripa koji tekst reducira na minimum, a često ga i eliminira – ima, po onoj logici „ha, ha, sličice“ po kojoj će proteći dosta vode dok postane sasvim jasno da te sličice imaju moć razbijanja klišeja, reza u stvarnost... Te stripove nikada nećemo „uhvatiti“, ako pokušavamo odvojiti formu od sadržaja. Oni djeluju kao zen-budistički koani: u pravilu su kratki, ne objašnjavaju, ne podučavaju, ne tumače, ne „popuju“... u njima nema vremena za fabulu, za dramatizirani tok događaja. Djeluju kao udarac u solarni pleksus: momentalno razotrivajući nutrinu. Njihovi crtači ne posjeduju samo znanje stvari, već slutnju njene biti. Kao koan, taj strip sažima stvarnost, zatvoren u svoju vlastitu, najčešće paradoksalnu, unutarnju logiku. Oni stripovima barataju kao štapom kojim nas tuče po glavi, nakon čega nas ili boli glava, ili se prosvijetlimo. Važno je da reagiramo, da ne ostanemo ravnodušni. Snaga i izazovnost tih stripova potencirana je samim temama; osjeća se zabrinutost, preispitivanje vrednota. Sada strip progovara o problemima smisla i besmisla, života i smrti, o stvarima o kojima su do sada govorili uglavnom filozofija i književnost. No, treba spomenuti i jedan problem drugačije prirode. Naime, valja se upitati o jednoj očiglednoj činjenici, toliko očiglednoj da bi je suptilne analize mogle i zanemariti, a one manje suptilne i zlonamjerne, mogle bi joj dati previše značenja. Radi se o tome da se većina stripova sastoji samo od jedne table, odnosno jedne stranice u novinama. Podatak, koji nas ponajmanje može navesti da zaključimo, kako forma uvjetuje sadržaj: ako su autori izborili vlasititi prostor od jedne stranice u štampi, onda su bili prisiljeni da na tu stranicu zbiju sve ono što im se činilo važnim da kažu. To može biti i dobro i loše; loše ukoliko se pretvori u maniru. Za sada, može se reći da nisu imali ni vremena ni prilike da se razvodne u dužem stripu. Proročanstva ćemo napustiti, međutim, ostaje činjenica da su, izborivši makar i ograničeni prostor, u njemu postigli ovakve domete. Čini se, da slobodno možemo zaboraviti ležerno izrugavanje sa superiornih intelektualističkih visina: ni strip nije samo ono što je nekad bio – razonoda, odmor, obrisač naše umorne i rastočene duše, smetište umjetnosti... Sada ga se treba pomalo pribojavati. Ovakav kakav postaje, on je sve drugo do udoban. Jednostavno, ne možeš ga više čitati ni na zahodu, ni za doručkom. A možda je upravo to i bilo važno postići, barem jednim dijelom strip-produkcije. Oni, koje ovaj tok događaja zabrinjava, ne trebaju paničariti – još uvijek ostaje dovoljno stripova koji ne zaslužuju bolju sudbinu nego da ih se čita na gore spomenutim mjestima . . . Slavenka Narodni neprijatelj za 3 soma Još bi malo žlabirali, ako nije kasno Žeđ Predskazanje Kako su nastali istok i zapad Strogo zabranjeno, 1, 2 naređujem ja ... Novi kvadrat, naziv skupine mladih zagrebačkih crtača stripova okupljenih uglavnom oko tjednika Polet u drugoj polovici 1970-ih. Autori Radovan Devlić (1950–2000), Krešimir Skozret (r. 1951), Joško Marušić (r. 1952), Mirko Ilić (r. 1956), Krešimir Zimonić (r. 1956) i Igor Kordej (r. 1957) uvodili su u područje stripa niz grafičkih, tematskih i ikonografskih inovacija kojima su pridonijeli podizanju općega zanimanja za hrvatski strip. Skupina se potkraj 1970-ih raspala. KC (N)

310 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, sve ostalo uredno unutra u super stanju! Sa sabranim, rukom kolorisanim stripovima iz Plavog Vjesnika, i pričama Biser zla, Ukleti brod, Kišova zagonetka i Uglomi gospodar pećina. Andrija Maurović (Muo u Boki kotorskoj, 29. ožujka, 1901. – Zagreb, 2. rujna 1981.), bio je hrvatski slikar, ilustrator i crtač stripova, često zvan ocem hrvatskog stripa. Andrija Maurović rođen je 1901. godine mjestu Muo u Boki kotorskoj. Rodom Hrvat, od majke Bokeljke[1][2] i oca Slovenca (prezimena Maurowitch[2]).[3][4] Obitelj Maurović se nakon kratkog boravka u Krakovu seli u Dubrovnik[5] gdje Andrija pohađa gimnaziju. U školi se ne ističe akademskim uspjehom, ali ubrzo je opažena njegova nadarenost za crtanje. Gimnaziju je završio 1922. godine.[6] Po savjetu Iva Vojnovića, a s preporukom Ivana Meštrovića,[6] upisuje se 1923. godine na Likovnu akademiju u Zagrebu gdje je studirao do 1924. godine. Za život zarađivao je izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige (osobito za nakladu St. Kugli). Onodobna pravila akademije branila su studentima takav rad pa Andrija ubrzo dolazi u sukob s upravom, a nešto kasnije, iako je bio među najboljim studentima crteža, napustio je studij i potpuno se posvetio ilustratorskom radu, najviše u novinama i časopisima Jutarnji list, Novosti, Koprive, Ženski svijet, Oko i Kulisa. Tiskare se jagme za njegovim radovima. Od siromaštva dospijeva do bogatuna. Ali što je zaradio to je potrošio. Samo u vrijeme svojih zlatnih godina (1936.-1938.) od zarađenoga mogao je svaki mjesec kupiti kuću. On je to radije podijelio s prijateljima, a posebice prijateljicama noći. Na dan bi radio dvije table, popušio dvije kutije cigareta, popilo bi se dvije litre vina, dvije litre rakije, dok su čitači stajali u repu očekujući nove nastavke dramatičnih i zapletenih radnji njegovih junaka.[7] S Franjom M. Fuisom 1938. godine pokrenuo je reviju Mickey strip.[8] Neumjeren u trošenju novca i vlastita života, doživio je psihički i fizički brodolom. Fizički uništen, liječen od alkohola i nikotina, bio je ubrzo i napušten. Okrenuo se proučavanju mudrih štiva, vegetarijanizmu, prirodnom životu, proglašavajući sve užitke smrtnom bolešću i sve ugode vražjim darovima koji truju duh i tijelo. Ostao je pomalo bez volje ili želje da čuje koju riječ o svojoj besmrtnosti, živcirale su ga fraze o trajanju njegova djela i životu poslije smrti. Istodobno željan ljudskih kontakata i riječi, birao je često i krive sugovornike, vjerovao svim riječima i svim obećanjima. Čak bi znao i odriješiti kesu za čovjeka koji se u njegovo ime, navodno, pobio ili koji je, pretjerano (ga) zagovarajući među samim urotnicima, neprijateljima, zaradio otpust s posla, te mu je plaćao operacije, liječenja psihičkih i fizičkih boli. Ili prodaja njegovih djela na rate, od koje bi prvu vidio, a potom više ni točne adrese, ni kupca, ni novca. Ali i nadalje je grlio ljude koje bi tek upoznao kao da su rasli s njim, a potom ih iznevjeren slao u neku stvar osamljeniji neko ikada.[7] Neko je vrijeme, nastupajući u Shakespeareovu Snu ljetnje noći, bio i glumac u Sarajevu, ali se (predvidljivo) posvadio s nekom ruskom redateljicom te napustio družinu. Glumio je i u češkom filmu koji se snimao u okolici Dubrovnika.[7] Umro je u Zagrebu 1981. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Strip U stripovima, ma koliko imao vrsne scenariste ili uzore (Franjo M. Fuis, Krešimir Kovačić i drugi) ili ih radeći po literarnim uzorima provlači se njegova samovolja i njegovo uporno iscrtavanje crno-bijele slike svijeta Dobra i Zla. Nekim je likovima podario vlastite karakterne i fizionomijske crte (Stari Mačak — Andrija Maurović), razdijelio svijet na Svjetlo i Tminu, a svoje junake ostavio na čistini između Kulture i Prirode, izvornog i neškodljivoga divljašta na jednoj te pitomosti naravi na drugoj strani. I jedan njegov lik, Dan iz Sedme žrtve, zanimljiv je primjer toga temeljnog sukoba — lik kojemu Maurović daje za pravo da ubije sedmoricu ljudi zbog jedne kobile ili životinje koje su »mnogo bolje nego ljudi«. Sve ambivalencije i svoje naravi, mjeru Divljine i Kulture, Prirodnoga i Protuprirodnoga, nose i glavni likovi njegovih stripova (koje je, primjerice, D. Glavan pronašao u njegovu Radoslavu). Ali to je uglavnom svijet u kojemu žene u Maurovićevoj moralnoj hijerarhiji ne zauzimaju baš neka naročita mjesta, jer po njemu (poput Tarzanove družice), težeći Civilizaciji lakomisleno manipuliraju i »veslaju žedne preko vode«. Ali da sudeći o čovjeku koji je volio krajnosti ne ispadnemo amaterski psiholozi, recimo da je doista u svojem stripu znao naglasiti i sugerirati najveće dramatske naboje, iskazati onu gustoću atmosfere po kojem Divlji zapad djeluje nekako poznato i domaće. Kao da je riječ o pozornici karlovačke ili jastrebarske ravničarske sumaglice ili o vodenim parama Lonjskoga polja. Smjelo kadrirano, filmski glatko, znalačkom podjelom na krupne, srednje ili daleke planove (ili istoga motiva s raznih strana) znao je iskazati raspoloženja, a filmskom dramaturgijom i osjećajem za montažne konfiguracije svojih stripovnih naracija pojednostavnjenih dramskih zapletaja znao je ostvariti tečnost koju poznaje samo filmska traka. Uz to, znao je nepogrešivo naglasiti psihološki temelj svakoga dramskog sukoba znajući zaustaviti prizor, dati mu emocionalnu ili kontemplativnu mirnoću odvajajući se od afektivnih, nikada smirenih slika drugih autora koje govore o podvizima glavnih junaka i njihovih rješenja te najzamršenijih situacija. Maurović je prezirao taj ležerni senzacionalistički kretenizam nemogućih i sretnih ishoda. Koliko je volio izvorno promišljati scene, vidi se i po tome što je dvojici glavnih aktera u svojim vestern stripovima, konju Satanu i jahaču, pridružio i psa ili, bolje rečeno, poludivljeg vuka (Bart), sadržajno zasićujući i psihološki usložavajući scenu. Bilo kako bilo, visoke morfološke i rukopisne vrijednosti stripa, a posebice crno-bijelo crtanje karaktera njegovih junaka vizualno je i etički odgojilo generacije koji su se u školskoj klupi, »duhovno borili između stripa Stari Mačak i Lava Tolstoja« (Z. Zec).[7] Predratni stripovi Prvi mu je strip, Vjerenica mača, objavljen 1935. godine, a u sljedeće dvije godine pojavit će se velik broj Maurovićevih stripova, među kojima su: Podzemna carica Ljubavnica s Marsa Trojica u mraku Sedma žrtva Kugina jahta Gospodar zlatnih bregova Sablast zelenih močvara Ognjem i mačem Zlatarevo zlato Na oblikovanje i dramaturgiju nekih Maurovićevih stripova utjecali su i tada popularni westerni. Stvorio je galeriju likova koji će se, što je inače rijetko za Maurovića, ponavljati u nekoliko stripova: tajanstvenog pravednika Crnog Jahača, pjesnika lutalicu Polaganu Smrt i simpatičnog tvrdoglavog starca Starog Mačka. Ratno doba Strip Seoba Hrvata iz 1943. godine U doba NDH Maurović surađuje u Zabavniku braće Neugebauer i Marcela Čuklija, gdje se, između ostalog, posvećuje i nacionalnoj tematici pa su tako među njegovim djelima i: Seoba Hrvata Ahura mazda Grob u prašumi Braća Seljan Knez Radoslav Tomislav Zlatni otok (nastavio Walter Neugebauer nakon Maurovićevog odlaska u Partizane) 1945. nadalje Nakon rata, u Jugoslaviji strip biva kratkotrajno zabranjen kao `kapitalistička tvorevina koja kvari mladež`, ali već 1951. godine Maurović ponovno crta u omladinskim listovima Horizont i Horizontov zabavnik, pa se tako pojavljuju: Meksikanac Opsada Zadra Tri dječaka Jahači rumene kadulje Od 1955. godine surađuje u novopokrenutom Plavom Vjesniku gdje objavljuje Hajdučku pjesmu, a početkom šezdesetih i veći broj stripova u boji: Biser zla 1960./1961. Kišova zagonetka 1960. Djevojka sa Sijere Uglomi gospodar pećina Rankov odred i adaptaciju Šenoine Čuvaj se senjske ruke 1962./1963. Među Maurovićeve adaptacije književnih klasika spada i Grička vještica, scenaristička suradnja s Walterom Neugebauerom, objavljena u nastavcima u Večernjem listu krajem pedesetih. Posljednjih godina života Maurović napušta klasični strip i posvećuje se biblijsko-erotskim motivima. Pet godina nakon smrti, Veljko Krulčić je napravio kapitalnu monografiju Maurović sa osam njegovih remek-djela i opširnom uvodnom studijom. Monografiju je izdala Istarska naklada iz Pule. Utjecaj Njegovi su radovi ušli u sve svjetske publikacije i preglede. U Ljubljani je sedamdesetih utemeljena i nagrada Kluba devete umjetnosti koja je nosila njegovo ime (Andrija). Njegovo se ime našlo i u Svjetskoj enciklopediji stripa (World encyclopedia of comics, izd. Chelsea House Publishers, New York, 1976., str. 485.).[6][7] Spomen O Mauroviću su snimljeni dokumentarni filmovi Svaki je čovjek dobar čovjek u rđavom svijetu (1969., R. Grlić); Stari Mačak (1977.) i Povratak Starog Mačka (1979.) J. Remenara; Povodi i tragovi – čudesni svijet stripa (1985., M. Bukovčan) te Andrija Maurović ili jeza nekog drugog svijeta (1995., Ž. Ivanjek).[6] Za dostignuća u razvoju jugoslavenskoga stripa Klub devete umjetnosti dodjeljivao je od 1978. do 1988. godine Nagradu »Andrija«.[6] Uz obljetnicu rođenja 2001. godine u Republici Hrvatskoj izdana je poštanska marka s motivom Crnoga Jahača.[6] Od 29. ožujka do 29. travnja 2007. godine u galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu bila je postavljena izložba radova Andrije Maurovića Poznato i nepoznato. Za prinos razvoju hrvatskoga stripa udruga Art 9 od 2009. godine dodjeljuje Nagradu »Andrija Maurović« za životno djelo.[6] Zanimljivosti Na 9. šahovskoj olimpijadi održanoj 1950. godine u Dubrovniku igralo se figurama koje je Maurović skicirao, a izradio drvotokar Vjekoslav Jakopović. Te su figure proglašene najboljima na svijetu zbog praktičnosti, tj. optimalnog odnosa veličine figura i veličine polja te pogodnoga prstohvata. Robert Fischer je oba svoja meča protiv Spaskog (1972., 1992.) igrao s njima. Danas se izrađuju i u plastičnoj inačici...

K19 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Crta: Andrija Maurovic Tekst: F. M. Fuis Andrija Maurović (Muo u Boki kotorskoj, 29. ožujka, 1901. – Zagreb, 2. rujna 1981.), bio je hrvatski slikar, ilustrator i crtač stripova, često zvan ocem hrvatskog stripa. Andrija Maurović rođen je 1901. godine mjestu Muo u Boki kotorskoj. Rodom Hrvat, od majke Bokeljke[1][2] i oca Slovenca (prezimena Maurowitch[2]).[3][4] Obitelj Maurović se nakon kratkog boravka u Krakovu seli u Dubrovnik[5] gdje Andrija pohađa gimnaziju. U školi se ne ističe akademskim uspjehom, ali ubrzo je opažena njegova nadarenost za crtanje. Gimnaziju je završio 1922. godine.[6] Po savjetu Iva Vojnovića, a s preporukom Ivana Meštrovića,[6] upisuje se 1923. godine na Likovnu akademiju u Zagrebu gdje je studirao do 1924. godine. Za život zarađivao je izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige (osobito za nakladu St. Kugli). Onodobna pravila akademije branila su studentima takav rad pa Andrija ubrzo dolazi u sukob s upravom, a nešto kasnije, iako je bio među najboljim studentima crteža, napustio je studij i potpuno se posvetio ilustratorskom radu, najviše u novinama i časopisima Jutarnji list, Novosti, Koprive, Ženski svijet, Oko i Kulisa. Tiskare se jagme za njegovim radovima. Od siromaštva dospijeva do bogatuna. Ali što je zaradio to je potrošio. Samo u vrijeme svojih zlatnih godina (1936.-1938.) od zarađenoga mogao je svaki mjesec kupiti kuću. On je to radije podijelio s prijateljima, a posebice prijateljicama noći. Na dan bi radio dvije table, popušio dvije kutije cigareta, popilo bi se dvije litre vina, dvije litre rakije, dok su čitači stajali u repu očekujući nove nastavke dramatičnih i zapletenih radnji njegovih junaka.[7] S Franjom M. Fuisom 1938. godine pokrenuo je reviju Mickey strip.[8] Neumjeren u trošenju novca i vlastita života, doživio je psihički i fizički brodolom. Fizički uništen, liječen od alkohola i nikotina, bio je ubrzo i napušten. Okrenuo se proučavanju mudrih štiva, vegetarijanizmu, prirodnom životu, proglašavajući sve užitke smrtnom bolešću i sve ugode vražjim darovima koji truju duh i tijelo. Ostao je pomalo bez volje ili želje da čuje koju riječ o svojoj besmrtnosti, živcirale su ga fraze o trajanju njegova djela i životu poslije smrti. Istodobno željan ljudskih kontakata i riječi, birao je često i krive sugovornike, vjerovao svim riječima i svim obećanjima. Čak bi znao i odriješiti kesu za čovjeka koji se u njegovo ime, navodno, pobio ili koji je, pretjerano (ga) zagovarajući među samim urotnicima, neprijateljima, zaradio otpust s posla, te mu je plaćao operacije, liječenja psihičkih i fizičkih boli. Ili prodaja njegovih djela na rate, od koje bi prvu vidio, a potom više ni točne adrese, ni kupca, ni novca. Ali i nadalje je grlio ljude koje bi tek upoznao kao da su rasli s njim, a potom ih iznevjeren slao u neku stvar osamljeniji neko ikada.[7] Neko je vrijeme, nastupajući u Shakespeareovu Snu ljetnje noći, bio i glumac u Sarajevu, ali se (predvidljivo) posvadio s nekom ruskom redateljicom te napustio družinu. Glumio je i u češkom filmu koji se snimao u okolici Dubrovnika.[7] Umro je u Zagrebu 1981. godine. Pokopan je na zagrebačkome groblju Mirogoju.[9] Strip U stripovima, ma koliko imao vrsne scenariste ili uzore (Franjo M. Fuis, Krešimir Kovačić i drugi) ili ih radeći po literarnim uzorima provlači se njegova samovolja i njegovo uporno iscrtavanje crno-bijele slike svijeta Dobra i Zla. Nekim je likovima podario vlastite karakterne i fizionomijske crte (Stari Mačak — Andrija Maurović), razdijelio svijet na Svjetlo i Tminu, a svoje junake ostavio na čistini između Kulture i Prirode, izvornog i neškodljivoga divljašta na jednoj te pitomosti naravi na drugoj strani. I jedan njegov lik, Dan iz Sedme žrtve, zanimljiv je primjer toga temeljnog sukoba — lik kojemu Maurović daje za pravo da ubije sedmoricu ljudi zbog jedne kobile ili životinje koje su »mnogo bolje nego ljudi«. Sve ambivalencije i svoje naravi, mjeru Divljine i Kulture, Prirodnoga i Protuprirodnoga, nose i glavni likovi njegovih stripova (koje je, primjerice, D. Glavan pronašao u njegovu Radoslavu). Ali to je uglavnom svijet u kojemu žene u Maurovićevoj moralnoj hijerarhiji ne zauzimaju baš neka naročita mjesta, jer po njemu (poput Tarzanove družice), težeći Civilizaciji lakomisleno manipuliraju i »veslaju žedne preko vode«. Ali da sudeći o čovjeku koji je volio krajnosti ne ispadnemo amaterski psiholozi, recimo da je doista u svojem stripu znao naglasiti i sugerirati najveće dramatske naboje, iskazati onu gustoću atmosfere po kojem Divlji zapad djeluje nekako poznato i domaće. Kao da je riječ o pozornici karlovačke ili jastrebarske ravničarske sumaglice ili o vodenim parama Lonjskoga polja. Smjelo kadrirano, filmski glatko, znalačkom podjelom na krupne, srednje ili daleke planove (ili istoga motiva s raznih strana) znao je iskazati raspoloženja, a filmskom dramaturgijom i osjećajem za montažne konfiguracije svojih stripovnih naracija pojednostavnjenih dramskih zapletaja znao je ostvariti tečnost koju poznaje samo filmska traka. Uz to, znao je nepogrešivo naglasiti psihološki temelj svakoga dramskog sukoba znajući zaustaviti prizor, dati mu emocionalnu ili kontemplativnu mirnoću odvajajući se od afektivnih, nikada smirenih slika drugih autora koje govore o podvizima glavnih junaka i njihovih rješenja te najzamršenijih situacija. Maurović je prezirao taj ležerni senzacionalistički kretenizam nemogućih i sretnih ishoda. Koliko je volio izvorno promišljati scene, vidi se i po tome što je dvojici glavnih aktera u svojim vestern stripovima, konju Satanu i jahaču, pridružio i psa ili, bolje rečeno, poludivljeg vuka (Bart), sadržajno zasićujući i psihološki usložavajući scenu. Bilo kako bilo, visoke morfološke i rukopisne vrijednosti stripa, a posebice crno-bijelo crtanje karaktera njegovih junaka vizualno je i etički odgojilo generacije koji su se u školskoj klupi, »duhovno borili između stripa Stari Mačak i Lava Tolstoja« (Z. Zec).[7] Predratni stripovi Prvi mu je strip, Vjerenica mača, objavljen 1935. godine, a u sljedeće dvije godine pojavit će se velik broj Maurovićevih stripova, među kojima su: Podzemna carica Ljubavnica s Marsa Trojica u mraku Sedma žrtva Kugina jahta Gospodar zlatnih bregova Sablast zelenih močvara Ognjem i mačem Zlatarevo zlato Na oblikovanje i dramaturgiju nekih Maurovićevih stripova utjecali su i tada popularni westerni. Stvorio je galeriju likova koji će se, što je inače rijetko za Maurovića, ponavljati u nekoliko stripova: tajanstvenog pravednika Crnog Jahača, pjesnika lutalicu Polaganu Smrt i simpatičnog tvrdoglavog starca Starog Mačka. Ratno doba Strip Seoba Hrvata iz 1943. godine U doba NDH Maurović surađuje u Zabavniku braće Neugebauer i Marcela Čuklija, gdje se, između ostalog, posvećuje i nacionalnoj tematici pa su tako među njegovim djelima i: Seoba Hrvata Ahura mazda Grob u prašumi Braća Seljan Knez Radoslav Tomislav Zlatni otok (nastavio Walter Neugebauer nakon Maurovićevog odlaska u Partizane) 1945. nadalje Nakon rata, u Jugoslaviji strip biva kratkotrajno zabranjen kao `kapitalistička tvorevina koja kvari mladež`, ali već 1951. godine Maurović ponovno crta u omladinskim listovima Horizont i Horizontov zabavnik, pa se tako pojavljuju: Meksikanac Opsada Zadra Tri dječaka Jahači rumene kadulje Od 1955. godine surađuje u novopokrenutom Plavom Vjesniku gdje objavljuje Hajdučku pjesmu, a početkom šezdesetih i veći broj stripova u boji: Biser zla 1960./1961. Kišova zagonetka 1960. Djevojka sa Sijere Uglomi gospodar pećina Rankov odred i adaptaciju Šenoine Čuvaj se senjske ruke 1962./1963. Među Maurovićeve adaptacije književnih klasika spada i Grička vještica, scenaristička suradnja s Walterom Neugebauerom, objavljena u nastavcima u Večernjem listu krajem pedesetih. Posljednjih godina života Maurović napušta klasični strip i posvećuje se biblijsko-erotskim motivima. Pet godina nakon smrti, Veljko Krulčić je napravio kapitalnu monografiju Maurović sa osam njegovih remek-djela i opširnom uvodnom studijom. Monografiju je izdala Istarska naklada iz Pule. Utjecaj Njegovi su radovi ušli u sve svjetske publikacije i preglede. U Ljubljani je sedamdesetih utemeljena i nagrada Kluba devete umjetnosti koja je nosila njegovo ime (Andrija). Njegovo se ime našlo i u Svjetskoj enciklopediji stripa (World encyclopedia of comics, izd. Chelsea House Publishers, New York, 1976., str. 485.).[6][7] Spomen O Mauroviću su snimljeni dokumentarni filmovi Svaki je čovjek dobar čovjek u rđavom svijetu (1969., R. Grlić); Stari Mačak (1977.) i Povratak Starog Mačka (1979.) J. Remenara; Povodi i tragovi – čudesni svijet stripa (1985., M. Bukovčan) te Andrija Maurović ili jeza nekog drugog svijeta (1995., Ž. Ivanjek).[6] Za dostignuća u razvoju jugoslavenskoga stripa Klub devete umjetnosti dodjeljivao je od 1978. do 1988. godine Nagradu »Andrija«.[6] Uz obljetnicu rođenja 2001. godine u Republici Hrvatskoj izdana je poštanska marka s motivom Crnoga Jahača.[6] Od 29. ožujka do 29. travnja 2007. godine u galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu bila je postavljena izložba radova Andrije Maurovića Poznato i nepoznato. Za prinos razvoju hrvatskoga stripa udruga Art 9 od 2009. godine dodjeljuje Nagradu »Andrija Maurović« za životno djelo.[6] Zanimljivosti Na 9. šahovskoj olimpijadi održanoj 1950. godine u Dubrovniku igralo se figurama koje je Maurović skicirao, a izradio drvotokar Vjekoslav Jakopović. Te su figure proglašene najboljima na svijetu zbog praktičnosti, tj. optimalnog odnosa veličine figura i veličine polja te pogodnoga prstohvata. Robert Fischer je oba svoja meča protiv Spaskog (1972., 1992.) igrao s njima. Danas se izrađuju i u plastičnoj inačici.

REVIJA ZA ISTORIJU I TEORIJU STRIPA BR. 7 MART 1978. Tematski broj: AMERIČKI AVANTURISTIČKI STRIP TRIDESETIH GODINA SADRŽAJ: Žika Bogdanović: SLIKOVNA SIMFONIJA ILI POVRATAK STRIPU 4–13 Delmer Lindzl: DEJVID LEVIN ILI „UNUTRAŠNJE BIĆE” 15–22 Eduar Fransoa: TIM TAJLOR ILI DOK JE SVET BIO MLAD 23–24 Lajmen Jang: „TIM TAJLOR” 25–47 Gilbert Seldes: LJUBAVNI SNOVI ILI JEDNA MAČKICA NE KAO DRUGE 48–54 Pjer Kupri: PRINC VALIJANT ILI NA RUBU ARTUROVOG MITA 55–58 Herold Foster: „PRINC VALIJANT“ 59–77 Bogdan Tirnanić: JEDAN STRIP U SVESKAMA ILI SUPERMENOVI DVOJNICI 78–87 Tibor Varadi: STRIPOVNA NARACIJA ILI PONOVNO ČITANJE „VIRUSA” 88–92 Karlo dela Korte: MANDRAK ILI VITEZ PRAVDE SA CILINDROM 93–95 Li Fok – Fil Dejvis: „MANDRAK MAĐIONIČAR“ 96–121 Milton Kanif: Mali Teri ili zaljubljen u pustolovinu 122–130 Moris Horn: DIVLJA DŽUNGLA ILI NE MOŽETE OBMANUTI SVOJE SNOVE 132–149 Bern Hogart: ČOVEK KAO TAKAV ILI KAKO SAM ZAMISLIO „TARZANA” 136–137 Pjer Karpl: DIVLJE ZVERI, DIVLJI LJUDI, ILI DŽENTLMEN IZ DŽUNGLE 150–153 Pjer Karpl: DUH KOJI HODA ILI MASKIRANI PRAVEDNIK 154–156 Li Fok – Fil Dejvis: „FANTOM“ 157–201 Pjero Zanoto: DEČAK OD DRVETA ILI STO PEDESETOGODIŠNJAK PINOKIO 202–206 Sedmi broj PEGAZA, koji se pred čitaocima i ljubiteljima stripa pojavljuje, posle dužeg zastoja, u novom obliku i sa obogaćenom sadržinom, tematski je broj i u celini je posvećen najznačajnijim autorima i ostvarenjima u američkom stripu tokom tridesetih godina. U ovaj izbor, međutim, usled izuzetnog obilja materijala, nije moglo ući ostvarenja Vilijema Rita i Klarensa Greja, „Brik Bradford”. Redakcija PEGAZA, iz tog razloga, namerava da u najskorije vreme izda i osmi broj časopisa, koji će činiti sastavni deo prethodnog broja, i u kome će, prvi put u nas, biti objavljena jedna celovita epizoda „Brika Bradforda” (sto šezdeset nedeljnih tabli), koja je izlazila u periodu od 1938. do 1941. godine. Deo ove epizode bio je objavljen u predratnom „Politikinom zabavniku” pod naslovom „Kapetan Grin.” Redakcija PEGAZA, u skladu s naporom da oplemeni i produbi analitičku vrednost materijala koji časopis objavljuje, planira i niz drugih tematskih brojeva. Jedan od sledećih, tako, biće posvećen savremenom evropskom stripu – čime se duboko uvažava činjenica da, tokom poslednje dve i po decenija, stari kontinent postaje jedno od središta zbivanja u savremenom stripu. TIM TAJLOR „Tim Tajlor” (Tim Tyler`s Luck) jedno je od ostvarenja sa najdužim kontinuitetom u istoriji stripa. Nastao je, gotovo istovremeno, u dve verzije: dnevnoj i nedeljnoj, u najranijim tridesetim godinama, 1930, odnosno 1931. godine. Čitavo vreme crtao ga je Lajmen Jang, obe verzije paralelno, kada je, 1948, rad na nedeljnim tablama ustupio drugim crtačima, a za sebe, do 1952, zadržao dnevnu verziju. Od 1952. u dnevnoj verziji sa Lajmenom je počeo sarađivati Bob Jang, dok su nedeljne table prešle u nadležnost Toma Mejsija. Kod nas se „Tim Tajler` počeo pojavljivati već u ranim danima nastanka „Mike Miša”, pri čemu su dnevna i nedeljna verzija izlazile bez nekog naročitog reda. Između „Mike Miša” i suparničkog lista „Truba” u jednom je trenutku izbio spor, vezan za pravo za objavljivanje „Tima Tajlora`; spor je razrešen u korist „Mike Miša”, koji je otad, u predratnim godinama, imao apsolutno pravo na objavljivanje ovog tada vrlo popularnog stripa. U posleratnom periodu, zahvaljujući možda i tome što je ovaj strip dosta izgubio na svojoj privlačnosti, „Tim Tajlor” se pojavljivao rede, sa samo ponekom epizodom. Bez obzira na činjenicu da se, sa izmenjenim svetom, i sam izmenio (ili, možda, upravo usled toga), „Tim Tajlor` ostao je zabeležen u istoriji stripa kao simbol, i izraz, tridesetih godina, i, istovremeno, kao jedan od prototipova avanturističkog žanra koji je cvetao upravo u ovoj epohi. Epizoda koju objavljuje „Pegaz” u ovom svom broju predstavlja dnevnu verziju, koja je prvi put izlazila od 6. aprila do 20. juna 1936. godine. PRINC VALIJANT Jedno od najveličanstvenijih ostvarenja uopšte u istoriji stripa, „Princ Valijant” (Prince Valiant) Herolda Postera ima veoma dugu tradiciju izlaženja i u našem podneblju. Obrađena znalački i nadahnuta, saga o apokrifnom vitezu Okruglog stola vezivala je za sebe naklonost nekoliko naraštaja jugoslovenskih čitalaca. Kao i većina ostvarenja koja su nastala pod okriljem King Fičersovog sindikata, i „Princ Valijant” je izlazio u predratnom „Mika Mišu”. Tu je stekao i slavu i popularnost, koju više nikad nije izgubio, te je i u posleratnim izdanjima, kroz brojne specijalizovane listove, u potpunosti zadržao. Poslednjih godina ovaj strip najčešće objavljuje novosadska „Stripoteka”, koja je, takođe, prvi put publikovala pojedine, potpuno nepoznate epizode „Princa Valijanta”. Imajući u vidu značaj ovog ostvarenja u istoriji stripa, kao i reprezentativnost „Princa Valijanta” za novi stvaralački medij, novosadska izdavačka kuća „Forum”, u saradnji sa Izdavačkim zavodom „Jugoslavija” iz Beograda, priprema objavljivanje integralne verzije ovog stripa, remek-dela Herolda Fostera, u petnaest tomova. U ovih petnaest tomova, sukcesivno bi bio objavljen celokupni opus Herolda Fostera, uključujući i stotinak nedeljnih tabli „Srednjevekovnog zamka”, koji predstavlja nadopunu „Princa Valijanta`. Prvi tomovi ove serije trebalo bi da se pojave već tokom sledeće jeseni. Epizoda koju „Pegaz` pruža na uvid čitaocima u ovom broju prvi put je u originalu bila objavljivana od 9. maja do 5. septembra 1954. MAN DRA K MAĐIONIČAR Predratnim čitaocima „Mike Miša` Mandrak (Mandrake the Magicien) je bio jedan od najomiljenijih likova – baš kao i čitaocima širom sveta u to doba. Li Fok ga je kreirao gotovo dve godine pre Fantoma – „Mandrak` se, kao dnevni strip, pojavio 11. juna 1934., a kao nedeljni 3.-februara 1935. godine – i, kao i prethodni, uspeo da ga kroz sva iskušenja provede sve do ovih godina. Zamišljen najpre kao lik koji će posedovati čudotvorna svojstva, Mandrak je bio vrlo brzo sveden na proporcije veštog i šarmantnog iluzioniste – čoveka koji svoje hipnotičke sposobnosti koristi kao snažno i efikasno oružje. Kao i Fantom, i Mandrak je posvećeni borac protiv kriminalaca i otpadnika od durštva, mada, za razliku od Fantoma, u toj misiji nije vezan nikakvom polumističkom zakletvom. „Mandrak` je u predratnom periodu bio jedan od glavnih stripova na kojima se zasnivao prestiž „Mike Miša”, dok se, poslednjih godina, pojavljuje gotovo isključivo u „Politikinom zabavniku” i „Stripoteci`. Njegov tvorac, Li Fok, ostao je sve do danas pisac scenarija, dok su se crtači smenjivali – prvi je bio Fil Dejvis, sa kojim je od 1942. godine sarađivala Marta Dejvis, a poslednji u nizu je Fred Frederiksen. Epizodu koju „Pegaz` objavljuje u ovom broju – epizoda je poznata pod naslovom „Gospodar Dementora` – crtao je Fil Dejvis, a prvi put je, kao nedeljna verzija, objavljivana od 14. marta do 29. avgusta 1937. godine. FANTOM „Fantom` (Phantom) predstavlja prvog velikog maskiranog junaka u istoriji stripa, i, bar kad je jugoslovenska čitalačka publika u pitanju, dosad neprevaziđenog. Nastao je iz mašte Lija Foka, koji je pisac njegovih brojnih avantura ostao sve do naših dana – uprkos relativno čestim izmenama crtača koji su uobličavali Fokova scenarija. Crtač koji ga je prvi, 17. februara 1936. godine, uobličio, i koji mu je dao nezaboravni vizuelni izraz, bio je Rej Mur. Docnije ga je, sa mnogo manje uspeha, zamenio Tomas Mek Koj, koga je, opet, znatno uspešnije, nasledio Saj Beri. Rej Mur se u međuvremenu još nekoliko puta vraćao svom omiljenom liku, kako u dnevnim verzijama tako i u nedeljnim (nedeljna verzija startovala je 28. maja 1939. godine). Ponovo je „Mika Miš” bio list koji je, u godinama pred rat, držao sva prava na objavljivanje „Fantoma”, publikujući nekoliko među najboljim tadašnjim dnevnim i nedeljnim epizodama. U posleratnom razdoblju „Fantoma` je objavljivalo više listova, dok konačno, tokom poslednjih godina, nije počeo da gostuje isključivo na stranicama „Stripoteke” i „Politikinog zabavnika`. Crtač epizoda koje se danas u nas objavljuju uglavnom je Saj Beri, koji, po pravilu, verno sledi koncepcijski izmenjen lik čije pustolovine i dalje potpisuje Li Fok. Kao i većina drugih avanturističkih stripova rođenih tokom tridesetih godina, koji su uspeli da prežive sve mene vremena i ukusa, i „Fantom” se morao prilagoditi. Zadržavajući osnovnu pretpostavku na kojoj je kao lik sazdan – posvećeni borac protiv kriminala i nepravde uopšte – Fantom je danas lišen nekadašnje mističnosti koja ga je u potpunosti okruživala. Prihvatajući nova obeležja, i novi duh vremena, Fantom je danas lik mnogo bliži stvarnosti. Epizoda koju „Pegaz” objavljuje u ovom broju nastala je 1938. godine, i, kao i većina predratnih epizoda „Fantoma`, bila je prvi put objavljena u „Mika Mišu`. Žika Bogdanović je rođen 1932. u Beogradu. Publicista je, istoričar umetnosti, filolog i novinar. Tokom svoje višedecenijske karijere bavio se filmom (kao kritičar Borbe, dobitnik je nagrade za filmsku kritiku Beograd film 1962., takođe je bio direktor Jugoslovenske kinoteke), televizijom (kritičar NIN-a), politikom (reporter TANJUG-a), džezom (urednik i voditelj serijala „Svet džeza“ na Radio Beogradu), uredništvom (urednik kulture NIN-a, direktor izdavačkog zavoda Jugoslavija, glavni urednik mesečnika Liberal, osnivač i glavni urednik zadužbine „Ateneum“, osnivač i urednik mnogih književnih edicija kao što su „Kentaur“, „Plava ptica“, „Zenit“, „Polaris“…) i naravno stripom. Pokretač je jednog od najznačajnijih evropskih časopisa o teoriji i istoriji stripa Pegaz iz 1974. godine. Za svoj rad na polju strip teorije je nagrađen 1983. Nagradom „Andrija Maurović“, ali i 1992. nagradom „Maksim“ za životno delo na području teorije i istorije stripa. Autor je velikog broja stručnih knjiga, kao i romana, pripovetki, zbirki poezije, putopisa, eseja, monografija i studija iz pomenutih oblasti. Od gotovo dvadeset naslova iz različitih oblasti treba naglasiti one iz oblasti teorije stripa kao što su: Čudesni svet Đorđa Lobačeva iz 1975. godine, Aleks Rejmond ili poslednji put kada smo bili mladi iz 1975. godine, Umetnost i jezik stripa iz 1993. godine, Čardak ni na nebu ni na zemlji: nastanak i život beogradskog stripa 1934–1941. iz 2007. godine. Bio je član međunarodnog žirija Prix de la Presse za nagradu za najbolje publicističko delo godine u Evropi. Bavio se prevođenjem, a na tom polju je zapažen sa prevodima: Dž. R. R. Tolkina, Isaka Asimova, Karla Gustava Junga, Stanislava Lema, Artura Klarka i mnogih drugih. MG84 (L)

Ms Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fleš Gordon je junak svemirskog operskog stripa kreiranog i prvobitno nacrtanog od strane Aleks Raimond (engl. Alex Raymond)[1] Strip je objavljen 7. januara 1934. godine, strip je inspirisan i stvoren da se takmiči sa već postojećim avanturističkim stripom Bak Rodžers (engl. Buck Rogers).[2][3] Fleš Gordon strip je preveden na širokom spektru medija, uključujući i filmova, televizije i animiranog serijala. Najnovija verzija, Fleš Gordon televizijska serija, pojavili su se na Syfy kanalu u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu 2007-2008. Stvaranje Strip stripovа Bak Rodžers je bio veomа komercijаlno uspešаn, koji se pojаvljivаo nа novelizаcijаmа i dečijim igrаčkаmа,[4]i King Fjučrs Sindikat(engl. King Features Syndicate) odlučio je dа stvori sopstveni strip za naučnu fantastiku kako bi se takmičio sa njim. U početku su kаrаkteristike Kingа pokušаle dа otkupe prаvа nа priče Džonа Kаrterа iz Mаrsа Edgаr Rice Burroughs.[5] Funkcije Kingа su se ondа okrenule Aleku Rаimondu, jednom Funkcije od njihovih osobljа, dа stvore priču.[2][4] Jedаn izvor Fleš Gordаnа bio je romаn 1933. godine od strаne Philip Bilie, Bhen Borlds Collide. Teme prijemne plаnete prijetnje Zemlji, а аtletski heroj, njegovа djevojkа i nаučnik koji su putovаli nа novu plаnetu rаketаmа, аdаptirаo je Rejmond zа početnu priču.[2]Prvi uzorci Rаimondа odbаčeni su zbog togа što nisu sаdržаvаli dovoljne sekvence аkcijа. Rejmond je prerаdio priču i poslаo je nаzаd u sindikаt, koji gа je prihvаtio. Rаimond je bio pаrtner sа Gostvrajterom(engl.Ghostwriter) Don Moore, iskusnim urednikom i piscem.[4] Prvа Rаimondovа pričа o Fleš Gordonu pojаvilа se u jаnuаru 1934. godine, pored Jungle Jim. Čitаč novinаrа dobro je primio strip Gordon Fleš Gordon, postаjući jedаn od nаjpopulаrnijih аmeričkih stripа iz 1930-ih.[4][2][4] Kаo i Buck Rogers, uspeh Fleš Gordonа rezultirаo je prodаjom brojnih licencirаnih proizvodа, uključujući pop-up knjige, bojne knjige i svemirske brodove. Likovi i priča Štrаjk slijedi аvаnture Fleša Gordonа, zgodnog polo igrаčа i diplomirаnog univerzitetа u Lаleu, а njegovi sаputnici Dаle Arden i dr. Hаns Zаrkov. Pričа počinje sа Zemljom kojа je ugroženа sudаrimа sа plаnetom Mongo. Dr. Zаrkov izriče rаketni brod dа leti u svemir u pokušаju dа zаustаvi kаtаstrofu. Polа lud, kidnаpuje Fleša i Dejla i putuju nа plаnetu. Polаzeći nа plаnetu i zаustаvljаnju sudаrа, oni su u sukobu sа Mingom ,zlog vladara Monga.[4][4][6] Već dugi niz godinа, tri prаtnjа imаju аvаnture nа Mongu,putujući u šumsko krаljevstvo Arborije,pod rukovodstvom princа Barina. Pridruženi su u nekoliko rаnih аvаnturа princа Tunа Lion Men. Nа krаju, Ming je srušen, а Mongo uprаvljа sаvet liderа nа čelu sа Bаrinom.[1] Fleš i prijаtelji se vrаćаju nа Zemlju i imаju neke аvаnture pre nego što se vrаte u Mongo i pаdnu u krаljevstvo Tropice, а zаtim ponovo ujedinjuju sа Bаrinom i ostаlimа. Fleš i njegovi prijаtelji putuju u druge svetove i vrаćаju se u Mongo, gde je princ Bаrin udаt zа Mingovu ćerku Princezu Aurа,uspostаvio mirno prаvilo (izuzev čestih revoltа koje je vodio Ming ili jedаn od njegovih mnogih potomаkа).[1] U pedesetim godinаmа,Fleš je postаo аstronаut koji je pored Mongoа putovаo nа druge plаnete.[1] Dugа pričа o rаtu Skorpii uzimа Fleš u druge sisteme zvezdа, koristeći brodove koji su brži od svetlosti. Pored Mingа i njegovih sаveznikа, Fleš i njegovi prijаtelji su se tаkođe borili sа nekoliko drugih zlikovаcа, uključujući Azurа, krаljicu vještice. Posle rejmovskog mаndаtа, kаsniji pisci su stvorili nove neprijаtelje zа Fleša zа borbu. Austin Briggs je stvorio Kаng Cruel, Mingov bezobrаzni sin.[1] Princ Polon, koji je imаo moć za smаnjivаnje ili uvećаnje živih bićа, beskrupuloznа Krаljicа Rubijа i Piron Comet Mаster su bili među аntаgonistimа predstаvljenim tokom trčаnjа Mаc Rаboiа.[7] Skorpi, rаsа vаnzemаljаcа koji su želeli dа osvoje gаlаksiju, ponаvljаju zločince u priči Mаc Rаboi i Dаn Bаrri.[1] Skorpi svemirski borаc Bаron Dаk-Tulа postаo je periodični nemesis Flаsh-а u kаsnim sedаmdesetih godinа. Aleks Rejmond, rođen je kao Aleksandar Gilespi Rejmond (2. oktobar 1909. – 6. septembar 1956), bio je američki crtač stripova, a njegovi najpoznatiji likovi su Flaš Gordon, Rip Kirbi, Tajni agent Iks-9 i Džim iz Džungle. Biografija Aleks Rejmond je rođen u Nju Rošelu predgrađu Njujorka, kao najstariji od sedmoro dece. Nakon smrti oca, 1922. godine, prisiljen je da radi i tako pomaže izdržavanju porodice iako je tada imao svega 13 godina. Ubrzo je morao da se ispiše iz srednje škole, 1928. godine, jer je dobio posao u brokerskoj firmi, ali velika ekonomska kriza i krah berze 1929. ga prisiljavaju da potraži drugi posao. Od 1931. godine radi kao pomoćni crtač Rasa Vestovera na stripu `Mučenik Tili`, u studiju braće Jang. Za Čika radi na stripu `Blondi` a Lajmanu pomaže na stripu `Tim Tajlor`. Zadovoljni radom svog pomoćnika, braća Jang ga predstavljaju Džozefu Konoliju, direktoru King Fičers sindikejta, koji u Rejmondu prepoznaje talenatovanog crtača i traži da kreira nove likove junake avanturističkog stripa koji će biti konkurencija drugim tada popularnim strip junacima. Aleks Rejmond ubrzo kreira dva strip junaka Flaš Gordon kao pandan tada popularnom strip junaku Baku Rodžersu i Džim iz džungle kao pandan za Tima Tajlora. Prvu tablu Flaša Gordona objavio je 7. januar 1934. godine, a uspeh je bio ogroman i trenutan.[1] Godine 1936. snimljena je serija od 13 filmova, a tokom 1938. i 1939. snimljene su još dve serije filmova. Kasnije nastaje Tajni agent Iks-9 koji je trebalo da bude pandan strip junaku Diku Trejsiju. Tajni agent Iks-9 je prvi put objavljen 22. januara 1934. godine, ali Rejmond njime nije bio preterano zadovoljan, pa ga je posle samo godinu i po dana u potpunosti prepustio crtaču Ostinu Brigsu. Poslednji i najpopularniji Rejmondov strip junak je Rip Kirbi[2]. Prvi kaiš stripa o Ripu Kirbiju Rejmond je objavio 4. marta 1946. godine i crtao ga je sve do svoje smrti. `Hteo sam da se u svom novom stripu odmaknem od divlje avanture. Ovo je moj izbor. Želeo sam da radim nešto drugačije, da se spustim na zemlju` - rekao je Aleks Rejmond za Ripa Kirbija. Aleks Rejmond je poginuo u automobilskoj nesreći 1956. godine u svom sportskom automobilu marke Bandini[3]. Uzrok saobraćajne nezgode je neprilagođena brzina, kiša i klizav kolovoz, usled čega se survao sa litice. U vozilu se tada nalazio Sten Drejk, takođe crtač stripova, ali je on preživeo udes. Sahranjen je u Ferfildu u Konektikatu.

ZIGOMAR Maskirani pravednik Navojev-Vidiž-Bogdanović *000*STRIP „Zigomar`„Zigomar protiv Fantoma“,-Bič pravde” -„Leteći Zigomar” -„Misterije Egipta”-Zigomarov drugi otac priredio: Zdravko Zupan ,predgovor: Aleksandar Zograf 2011.g Izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g ISBN 978-86-87103-36-8 crtež Nikola Navojev izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g Povez mekši karton, 179.strana, latinica, crno-bele ilustracije,veliki format: 29,5 x 21 cm, težina 670.grama stanje: vrlo očuvan strip kao nov-prednja korica ojačana ispod mekšim kartonom -sada nema opasnosti od lomljenja korica U pitanju je kolekcija stripova prvobitno objavljenih u beogradskoj štampi tridesetih godina prošlog veka. Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Zigomar je bio jedan od najomiljenijih likova masovne kulture u Kraljevini Jugoslaviji. Reklamiran je kao „vrhunac uzbudljivosti, vrhunac senzacija, vrhunac svega što je do sada stvoreno!“. Strip teoretičar Žika Bogdanović je primetio jednu interesantnu slučajnost – prva epizoda Zigomara se pojavila u štampi iste godine i meseca (maj 1939) kad i prva storija Betmena (u strip izdanju `Detective Comics`, br. 27). Iako tu uglavnom prestaju sličnosti između ova dva lika, Bogdanović zapaža da je Zigomar pre Betmena u strip uveo maloletnog pratioca (dečak Robin se pojavljuje kao nerazdvojni Betmenov sadrug tek nekih godinu dana nakon što je serijal započet) Knjiga je posvećena jednom od najznačajnijih junaka koji su se pojavili na sceni beogradskog stripa u predratno vreme, i sadrži po prvi put na jednom mestu reprintovan i kritički obrađen kompletan opus stripa o Zigomaru. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. ROĐENJE ZIGOMARA: Možda kao odjek uznemirujućih priča o supernegativcu koje su se pokazale iznenađujuće popularnim među publikom, u Francuskoj se 1909. godine na stranama časopisa `La Matin` pojavio Zigomar, palp roman u nastavcima, čiji je autor bio Léon Sazie. Zigomar je predstavljen kao maskirani odmetnik, čiji je zaštitni znak bilo slovo Z koje je urezivao na mestu zločina, a uzvik po kojem se njegova banda raspoznavala bilo je: `Z je život ! Z je smrt!`, nakon čega su postavljali ruke u obliku ovog slova. Jedan od zanimljivih psiholoških fenomena bila je prikrivena ili otvorena očaranost publike negativnim junakom i njegovom moći da pobeđuje društvene norme. Zigomar je predstavljen kao vođa romske bande (čak i njegovo ime dolazi od unatraške pročitane reči `Ramogiz`, „Knjiga je opremljena obimnim tekstom istoričara stripa, Zdravka Zupana, o ljudima koji su radili na stvaranju Zigomara. U izdanju se nalaze sve epizode sabrane u veoma interesantno i uzbudljivo delo, koje je potpuno u skladu s onim što se dešavalo po pitanju stripa u celom svetu. Glavni junak je maskirani pravednik koji nastoji da izbavi ugrožene od strane sveprisutnog i opasnog zla koje vlada svetom. On želi da ostane anoniman, iza maske, što je i prepoznatljiv stil tadašnjeg američkog stripa. U nekim od stripova prikazan je susret Zigomara i američkog junaka Fantoma, nekada protivnika, a nekada saradnika, koji sebe vide kao borce protiv zla. Priča kaže da su počeli da se bore, zato što su ih zavadili indijski fakiri. Ono što je posebno interesantno u vezi Zigomara je to da je on decenijama bio zaboravljen i da je Zdravko Zupan godinama sakupljao originalna izdanja i crteže, koji su posetioci imali priliku da vide izložene večeras. Kroz sav taj detektivski rad on ustvari nastoji da rekonstruiše jedan veoma bitan period za naš strip. Silom prilika Zigomar je prestao da se izdaje u štampu pre početka Drugog svetskog rata i zato je u velikoj meri bio zaboravljen.” Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Sabrane epizode Zigomara – maskiranog pravednika, superjunaka srpskog stripa iz tridesetih godina prošlog veka, koje je upravo objavio Kulturni centar Pančeva, pojavljuju se pred čitalačkom publikom u pravom trenutku. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. Treba pomenuti da se Zigomar pojavljuje istovremeno sa klasičnim junacima ovog žanra, samo tri godine nakon Fantoma, a istovremeno sa Betmenom (maja 1939) i da je prvi superheroj koji dobija maloletnog pomoćnika, kineskog dečaka Či-Janga. Ovo `izdanje na koje se dugo čekalo` priredio je Zdravko Zupan, koji je i pisac propratnih tektova o autorima, a predgovor je napisao Aleksandar Zograf (Saša Rakezić). Zigomar, maskirani junak, nastao je po scenariju Branka Vidića, poznatijeg kao Brandon Vid po čijoj je ideji Nikola Navojev 1939. nacrtao prvu epizodu stripa. Zigomar je reklamiran kao tajanstveni pustolov i branioc slabih i predstavljao je odgovor redakcije “Mikijevog carstva“ na lik popularnog Fantoma koji je u to vreme objavljivala konkurentska kuća “Mika miš”. Priređivač knjige “Zigomar - maskirani pravednik”, Zdravko Zupan, najznačajniji je istoričar stripa iz ex-Yu regiona, smatra Saša Rakezić. - Zdravko Zupan je prisutan na našoj sceni već više decenija, pre svega kao istoričar, koji detektivskim radom sakuplja informacije u vezi sa istorijom stripa na teritoriji čitave negdašnje Jugoslavije, kazao je Zograf. Rakezić je učestvovao u izradi ove knjige i autor je predgovora. Interesantno je da je reč o stripu koji je kvalitetom bio u skladu sa stripovima objavljivanim u to vreme na Zapadu, kaže on. - Iste godine i iste nedelje pojavili su se maskirani junak Zigomar u Srbiji, i maskirani junak Betmen u Americi, dodao je Zograf. - Zigomar nosi masku preko lica, na ruci prsten sa ugraviranim slovom “Z”, poput Fantoma koji na ruci nosi prsten sa ugraviranom mrtvačkom lobanjom. Prsten kao nekakav pečat ostavlja žig na licu negativca koga on potkači. Kao i u slučaju Fantoma, mi u stvari ne znamo ko je Zigomar. Nesumnjivo je da je on najpopularniji junak, nastao na prostorima bivše Jugoslavije između dva svetska rata, objasnio je Zdravko Zupan. Građu za ovu knjigu Zdravko Zupan prikupljao je decenijama. - Kada sam se ozbiljnije zainteresovao za strip, krajem šesdesetih, bilo je nemoguće doći do primeraka lista “Mika miš” i “Mikijevog carstva” jer Narodna biblioteka je izgorela do temelja 1941. u nacističkom bombardovanju. U toku rata je počela njena obnova ali strip je bio u zapećku, tako da Narodna biblioteka ni danas nema komplet “Mikijevog carstva”, dodao je Zdravko Zupan. Uprkos značaju stripa o Zigomaru, zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata, decenijama je bio zaboravljen a tek sedamdesetih godina ponovo je reprintovan u našoj zemlji. - U ovoj knjizi, koja se pojavila u našem gradu, prvi put su sakupljene sve epizode Zigomara i objavljeno je nekoliko tekstova koji se bave istorijom ovog stripa, dodao je Zograf. Publika je bila u prilici da vidi izložbu originalnih tabli autora Nikole Navojeva i Dušana Bogdanovića, s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina. A slikar Uroš Đurić koji se popularnom kulturom bavi dugi niz godina, za ovu priliku prikazao je jedno svoje delo inspirisano Zigomarom. - Bilo je zanimljivo da vidimo kako ovaj strip utiče, ne samo na one koji se bave istorijom stripa, već i na ljude koji se na jedan veoma živ način bave popularnom umetnošću u ovoj sredini, rekao je Zograf. U razgovoru o fenomenu Zigomar, Zdravko Zupan i Saša Rakezić pokušali su da objasne značaj koji ovo ostvarenje ima u sferi popularne kulture ovih prostora, kao i njegovu percepciju u svetu. Već tridesetih godina, jedna od bitnijih knjiga kuvarskih recepata u Francuskoj, zabeležila je recept za Zigomar – tortu. Organizatori GRRR! Programa pronašli su ovaj recept, napravili tortu i podelili je sa posetiocima. (Sa portala RTV Pancevo, autor priloga: Aleksa Vukelic, postavljeno 24.12.2011.)

K20 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Igor Kordej (Zagreb, 23. lipnja 1957.) hrvatski je crtač stripa, scenarist, ilustrator, grafički dizajner i scenograf. Pohađao je zagrebačku Školu primijenjene umjetnosti, grafički odsjek (1972. – 1977.) i Akademiju likovnih umjetnosti, grafički odsjek (1977. – 1979.). Novi kvadrat Od svoje osamnaeste godine profesionalno se bavi grafičkim dizajnom, a od svoje devetnaeste godine stripom, postavši članom grupe crtača stripa Novi kvadrat (1976. – 1979.),[2] u okviru koje objavljuje stripove u mnogim omladinskim časopisima toga doba (Polet, Vidici, Studentski list, Pitanja). Grupa Novi kvadrat 1979. godine dobiva vrlo prestižnu jugoslavensku Nagradu Sedam sekretara SKOJ-a. Studio SLS Početkom osamdesetih Kordej se ponovo udružuje s Mirkom Ilićem u studiju SLS (kratica za “Sporo, loše i skupo”) i usredotočuje se uglavnom na izradu omota za albume jugoslavenskih pop-izvođača. Nakon prekida suradnje nastavlja sa samostalnom karijerom u jugoslavenskim časopisima glavne struje (Start, Studio, Fokus, Arena) na polju ilustracije i grafičkog oblikovanja, kreirajući naslovnice, filmske[3] i kazališne plakate,[4] logotipe i omote za albume pop-glazbe.[5][6] Rad za inozemno tržište Od 1986. godine nadalje prisutan je na europskom tržištu stripa u Francuskoj, Njemačkoj i Španjolskoj, a od 1989. i na američkom tržištu (Heavy Metal Magazine). Iz tog perioda najznačajnije je djelo album Les cinq saisons – Automne (scenarist je Nenad Mikalački Django), koji je 1990. objavio francuski izdavač Dargaud.[7] Taj album je u Francuskoj uredbom Ministarstva kulture uvršten u sve javne knjižnice kao djelo od iznimnog kulturološkog značaja, a 2011. uvršten je i u knjigu Paula Gravetta 1001 Comics You Must Read Before You Die.[8] Kordej 1988. godine seli se iz Zagreba u istarski gradić Grožnjan i tamo, s prekidima, provodi gotovo desetljeće. Prvih nekoliko godina kao crtač i supervizor u okviru lokalnog dizajnerskog studija predvodi grupu od preko 20 crtača i scenarista s prostora bivše Jugoslavije (među kojima su mladi Darko Macan, Edvin Biuković i Goran Sudžuka, ali i veterani Radovan Devlić i Dragan Filipović Fipa) u izradi stripova i dizajna za njemačko tržište. Rad u inozemstvu U ljeto 1991. na poziv kompanije Semic International odlazi u Dansku i tamo živi gotovo godinu dana radeći na produkciji strip-serijala Tarzan za američko tržište (izdavač Malibu Comics). Godine 1997. Kordej se seli u Kanadu na poziv tvrtke Digital Chameleon, u kojoj se zaposlio kao kreativni direktor. Zbog nesuglasica s upravom nakon osam mjeseci napušta Digital Chameleon te ponovo postaje slobodni umjetnik. Marvel Njegov rad za američkog izdavača Marvel dijeli se u dvije faze. Prva faza traje od 1994. do 1996. godine; u tom razdoblju Kordej proizvodi niz ručno slikanih stripova za serijal Tales of the Marvels. Glavni urednik serijala je Marcus McLaurin. U isto vrijeme Kordej paralelno radi stripove i za izdavačku kuću Dark Horse. Druga faza počinje 2001. godine, kad na poziv tadašnjeg glavnog urednika Joea Quesade Kordej počinje raditi na serijalima Cable i New X-Men. Ubrzo nakon terorističkih napada 11. rujna 2001. unutar Marvela provedena je akcija u kojoj su brojni crtači ilustrirali tu temu. Ilustracije su ubrzo prodane na javnoj dražbi, a sav prilog išao je porodicama poginulih. Kordejevu ilustraciju Pennsylvania Plane kupila je Kongresna knjižnica u SAD-u.[9] Već sljedeće godine (2002.) potpisuje ekskluzivni ugovor s Marvelom. Ipak, poznat kao vrlo brz crtač, urednici mu daju veliku količinu posla i naposljetku uzrokuje razočaranje obožavatelja zbog sve površnije izvedbe.[10][11] Suradnja s Marvelom završava u travnju 2004., kad Kordej dobiva otkaz. Delcourt Taj čin, međutim, otvara novo poglavlje u njegovom stvaralaštvu jer već dva mjeseca kasnije potpisuje prve ugovore za Editions Delcourt i nastavlja plodnu suradnju s tim francuskim izdavačem do danas. U posljednjih petnaest godina, ritmom od 4–5 albuma godišnje (zaključno sa 2019.), objavio je sedamdesetak albuma na frankofonskom tržištu,[12] od kojih je samo serijal “Tajna povijest” prodan u preko 1,000.000 primjeraka. Ilustracija i grafički dizajn Svih godina, paralelno uz rad na stripu, Kordej se nastavlja baviti ilustracijom i grafičkim dizajnom. Domaćoj je publici poznat Kordejev rad za zagrebački Algoritam – u periodu od 1993. do 2013. godine izrađuje preko 150 naslovnica za Algoritmove knjige. Grafičkim se dizajnom bavi za tržište frankofonskih zemalja i regije bivše Jugoslavije, a povremeno se kao ilustrator pojavljuje i na američkom tržištu. Godine 2006. godine Kordej se vraća u Hrvatsku. Stil Kordejev je repertoar crtačkih i slikarskih tehnika vrlo raznolik. Stripove radi u tehnici olovke, tuša, akvarela i gvaša, a ilustracije u tehnikama tuša, akvarela, gvaša, akrilika, kolaža, airbrusha i digitalnog slikanja u Adobe Photoshopu. Recepcija Igor Kordej na Festivalu BD Buc 2017. godine Kordejevi stripovi do sada su prevedeni na francuski, engleski, njemački, španjolski, talijanski, srpski, mađarski i turski jezik. Njegovi radovi, između ostalih, nalaze se i u kolekcijama Kongresne knjižnice u SAD-u, Lucasfilmu (CA) i Muzeju moderne umjetnosti u New Yorku (MoMa). Nagrade i priznanja 1986. najbolji strip, časopis Mladost, Beograd – Zvjezdana prašina 1987. SFERA za najbolji strip, Zagreb[13] 1995. SFERA za najbolju ilustraciju, Zagreb[14] 1996. SFERA za najbolju ilustraciju u boji, Zagreb[15] 2000. Nagrada Haxtur, najbolji crtač po glasanju publike, Gijón, Španolska – Batman/Tarzan – The Claws of the Catwoman[16] 2005. Nagrada Haxtur, najbolji crtač, Gijón, Španjolska – serijal X-treme X-Men – Storm: The Arena[17] 2006. nominacije za Eisner i Harvey, nagrade za najbolji kratki serijal, simultano u SAD i Kanadi – Smoke[18] 2007. nagrada publike za najboljeg crtača, Reims, Francuska 2009. nagrada za doprinos stripu, FraMaFu festival, Dani stripa u Virovitici[19] 2009. Glyph nagrada, za najbolju naslovnicu, Philadelphia, SAD – serijal Unknown soldier[20] 2010. nominacija za Eagle Award, za najbolji strani strip, Bristol, Engleska – serijal Tajna povijest[21] 2010. nagrada publike, Avilés, Španjolska – Persona mas nocturna 2011. nagrada Marulo, za najbolju kazališnu scenografiju (s Valentinom Crnković), 21. Marulićevi dani, Split – predstava Čudo u Poskokovoj dragi[22] 2013. Vitez reda umjetnosti i književnosti (Ordre des arts et des lettres), Ministarstvo kulture Francuske[23] 2013. počasni član ULUPUH-a, Zagreb[24] Djela Europsko tržište (prva izdanja) Albumi Del mismo lado (s Mirkom Ilićem; Toutain, 1987.) La Saga de Vam #1-3 (Les Humanoïdes Associés, 1987. – 1988.) Stranac (Kondor, 1990.) Zvijezde (Kondor, 1990.) Metro (Kondor, 1990.) Les cinq saisons – Automne (Dargaud, 1990.) Diosamante (Les Humanoïdes Associés, 2002.) L`Histoire Secrète #1-2 & 6-35 (Delcourt, 2005. – 2019; serija traje) Empire #1-4 (Delcourt, 2007. – 2016.) Taras Boulba #1-2 (Delcourt, 2008.) Le Cœur des Batailles #1-2 (Delcourt, 2008.) Keltos #1-2, (Delcourt 2007. – 2008.) L`Idole et le Fléau #1- 2 (12 bis, 2009.) Vam (crno/bijela kolekcija; Marketprint, 2010.) U zoni sumraka (kolekcija; Kvadrat, 2010.) Vam (definitivna kolor kolekcija; Fibra, 2011.) Zvijezde (definitivna kolekcija, Fibra, 2011.) Les 30 Deniers #1-5 (Delcourt, 2014. – 2016.) Nous, les morts #1-4 (Delcourt, 2015.) Tarzan / Reke krvi (System comics, 2015.) Déjà vu (Kvadrat, 2015.) Jour J #12, 15, 24, 29-31 (Delcourt, 2013. – 2017.) Marshal Bass #1-5 (Delcourt, 2017. – 2019.; serija traje) Colt & Pepper #1 (Delcourt, 2020.) Naslovnice Stripoteka (Marketprint, 1984.) Spunk novosti #36 (Marketprint, 1985.) Patak #3 (Vinkovci, 1986.) Hrvatski Velikani #1, 3 (Astoria, 2007.) Američko tržište (prva izdanja) (naslovi označeni zvjezdicama su se pojavili i na francuskom tržištu) Dark Horse Comics Edgar Rice Burroughs` Tarzan: A Tale of Mugambi (1995.) A Decade of Dark Horse (1996.) Predator: Kindred #1-4 (1996. – 1997.) Aliens: Havoc #1 (1997.) Star Wars: Droids – The Protocol Offensive (1997.) Edgar Rice Burroughs` Tarzan: Carson of Venus #1-4 (1998.) Star Wars Tales #1 (1999.)* Tarzan/Batman: Claws of the Catwoman #1-4 (1999.)* Edgar Rice Burroughs` Tarzan: The Rivers of Blood #1-4 (1999. – 2000.) Star Wars: Chewbacca #1 (2000.) IDW Publishing Smoke #1-3* (2005.) Heavy Metal magazine The Wall (1989.) Five seasons: Autumn (1992.) Wanderer (1994.) Tumbleweed (1994.) Marvel Comics Conspiracy #1-2 (1998.) Heroes #1 (2001.) Cable #97-105, 107 (2001. – 2002.)* New X-Men #119-120, 124-125, 128-130 (2001. – 2002.)* Moment of Silence #1 (2002.) Black Widow: Pale Little Spider #1-3 (2002.)* Captain America Vol. 3 #50 (2002.) Soldier X #1-8 (2002. – 2003.)* X-Treme X-Men #25-46 (2003. – 2004.)* Naslovnice The Real Adventures of Jonny Quest #3 (Dark Horse, 1996.) Predator: Kindred #1-4 (Dark Horse, 1996. – 1997.) Predator vs. Judge Dredd #3 (Dark Horse, 1997.) Classic Star Wars: Han Solo at Stars` End #1 (Dark Horse, 1997.) Star Wars: Tales of the Jedi — Redemption #1-5 (Dark Horse, 1998.) Star Wars Special #1 (Dark Horse, 1998.) Angel: The Curse #1, 3 (IDW Publishing, 2005.) Unknown Soldier Vol. 4 , #1-6 (Vertigo, 2008. – 2009.) Detective Comics #1018 (DC Comics, 2020.) Odabrane kolekcije/grafičke novele na američkom tržištu Batman/Tarzan: Claws of the Cat-woman (Dark Horse, 2000.) Star Trek: The Gorn Crisis (WildStorm, 2000.) X-Treme X-Men Vol. 5: God Loves, Man Kills (Marvel, 2003.) X-Treme X-Men Vol. 6: Intifada (Marvel, 2003.) X-Treme X-Men Vol. 7: Storm / The Arena (Marvel, 2004.) X-Treme X-Men Vol. 8: Prisoner of fire (Marvel, 2004.) Smoke (IDW, 2005.) New X-Men: New Worlds (Marvel, 2006.) The Secret History Omnibus #1-3 (Archaia, 2010. – 2014.) Marvels Companion (Marvel, 2014.) Cable: Soldier X (Marvel, 2018.)

Autor - osoba Foster, Hal, 1892-1982 = Foster, Hal, 1892-1982 Naslov Princ Valijant / Herold Foster ; [prevod i obrada Žika Bogdanović] Vrsta građe strip Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Forum ; Beograd : `Jugoslavija`, 1980 (Novi Sad : Forum) Fizički opis 127 str. : ilustr. ; 34 cm. Drugi autori - osoba Bogdanović, Žika, 1932-2021 = Bogdanović, Žika, 1932-2021 Zbirka Biblioteka Klasici stripa ; sv. 3 ISBN (Broš.) Napomene Prevod i obrada dela: Princ Valijant in the days of King Arthur. Odlomci iz studije Tomasa Bulfinča / [prevod] Gordana Vučićević: str. 5-12. Kad mač propeva Iako romansirane priče, na stranicama stripa zapisano je bolno istinito: „Život u doba kralja Artura beše surov, a jedina zaštita bili su mač i umeće da se on upotrebi” Princ Valijant nije samo jedan od najčuvenijih junaka u svetu stripa, već i svojevrsna ikona srednjeg veka u savremenoj umetnosti. Iako je nastala u Americi sad već davne 1937. godine, epska saga o životu i pustolovinama princa Valijanta i danas ima mnoštvo ljubitelja širom sveta. Posebnu draž ovom stripu daje činjenica da se priča događa u stvarnim istorijskim okolnostima, a brojni likovi su istinite ličnosti iz srednjeg veka. Njen tvorac Harold Foster pročitao je mnogo starih hronika, obišao brojne srednjovekovne zamkove i mesta značajnih bitaka da bi njegova priča imala istorijsku utemeljenost, a dobro poznavanje srednjovekovnih mitova i predanja omogućilo mu je da dočara neke zamagljene delove evropske prošlosti. Tako su, pored samih junaka stripa, širom sveta postali poznati i Valijantova domovina Tula, njegov mač koji peva – Flamberže i, naravno, jedinstvena „frizura princ Valijant”. Na dvoru kralja Artura Osnovni vremenski okvir priče je doba kralja Artura, a rekonstruisanje ove čuvene legende i njeno stavljanje u istorijski okvir bio je i jedan od najvećih izazova. Iako ima mnogo sačuvanih verzija i još više polemika i njihovih tumačenja, naučnici se slažu da legenda o kralju Arturu sadrži istinite istorijske činjenice i da nosi sećanje na udruženi otpor starosedelaca Britanije, Kelta, i preostalih Rimljana pod vođstvom izvesnog Artura protiv germanskih osvajača Saksonaca, tokom druge polovine 5. i početkom 6. stoleća. Značajan događaj koji se pominje u najstarijim sačuvanim verzijama legende a čije vreme može približno da se odredi jeste bitka između dve vojske kod Baton Hila koja se odigrala oko 500. godine. Pored brojnih likova iz ovog epa, Arturove žene Ginevre, čarobnjaka Merlina i Morgane, ser Lanselota, ser Gavena i drugih vitezova okruglog stola, u stripu se često pominju Vikinzi, Rimljani, Vizantinci, nomadi s istoka, Arapi i brojni drugi narodi. Ličnosti iz stripa, kao što su hunski vođa Atila, irski misionar sveti Patrik, zaista su postojale, a događaji, kao razaranje Rima koje su počinili Vandali, zaista su se desili u drugoj polovini 5. veka, u vreme u koje je radnja smeštena. I ne samo to, mnogi od ovih događaja međusobno su povezani i začuđujuće tačno odgovaraju podacima kojima raspolaže istorija. Nakon više od osam decenija izlaženja i preko 300 epizoda koje su kod nas objavljene u 17 debelih svezaka, danas je moguće verno rekonstruisati život princa Valijanta i događaje u kojima je učestvovao. Valijant ide u borbu Princ Valijant rođen je 433. godine, kao sin kralja Aguara u skandinavskoj Tuli, na krajnjem severu tada poznatog sveta. S 15 godina, što je po srednjovekovnim merilima značilo punoletstvo, odlazi od kuće u potrazi za pustolovinama. Ubrzo sreće ser Gavena i ser Lanselota, vitezove kralja Artura, i s njima dolazi na dvor u Kamelot, gde postaje štitonoša. Sa 17 godina dobija čuveni mač koji peva – legendarni Flamberže koji će postati njegov verni pratilac, a ubrzo posle toga kralj Artur ga proglašava vitezom okruglog stola. U narednim godinama Valijant se bori protiv Atile i njegovih Huna u Italiji, upoznaje ljubav svog života, princezu Aletu, a zatim ga pustolovine vode u Svetu zemlju, Grčku i Afriku. Za vreme dok su Vandali opsedali Rim, 455. godine, ženi se Aletom, a sledeće godine odlaze u Ameriku gde im se rodio prvi sin, Arn. Zakon u rukama Narednih godina rađaju se bliznakinje Karen i Valeta i sin Galan, ali Valijantove pustolovine se nastavljaju. U svojoj domovini, Tuli, širi novu veru, hrišćanstvo, u Britaniji se uz kralja Artura bori protiv Saksonaca, odlazi u potragu za Svetim gralom i upoznaje još jednu istorijsku ličnost, irskog misionara svetog Patrika, za koga se zna da je živeo do 460. godine. U pustolovinama u koje su često bili upleteni i njegova žena i deca, Valijant je putovao po Sredozemlju, Vizantiji, Siriji, Rusiji i po severnim morima gde se često susretao s Vikinzima, „strašnim gusarima i poštenim trgovcima”. Vreme kralja Artura, u koje je smeštena radnja stripa, u istoriji je poznato kao velika seoba naroda. To je nemirno doba kad su Evropom krstarila varvarska plemena Germana, Slovena, istočnih nomada i drugih naroda, a jedina sigurnost nalazila se unutar visokih zidina utvrđenja. Izvan ovih najstarijih srednjovekovnih zamkova vladao je zakon mača u rukama raznih vojski, ali i usamljenih jahača, vitezova. Srednji vek je, dakle, mogao da počne! Iako romansirane priče, na stranicama stripa zapisano je bolno istinito: „Život u doba kralja Artura beše surov, a jedina zaštita bili su mač i umeće da se on upotrebi.” Koliko je njegov tvorac Harold Foster uložio truda da rekonstruiše ovu epohu, pokazuje i činjenica da je strip prepun danas zaboravljenih srednjovekovnih znanja i veština. Tako u njemu možete da saznate kako se proveravala dobra strela za luk, kako zavarati tragove u pustinji, kako su se gasili požari na brodu ili starim pumpama izbacivala voda iz njegovog korita, kako su se koristile zvezde za plovidbu na moru. U različitim Valijantovim dogodovštinama korišćene su vrlo dosetljive vojne taktike pri opsadi utvrđenja, borbe u klancima ili na moru. Harold Foster bio je, bez sumnje, vrlo obavešten čovek kad je u pitanju srednji vek, poput vodećih savremenih istoričara ili možda pre čoveka koji je živeo u srednjem veku, proputovao i video mnogo toga. Njegovo poznavanje geografije, srednjovekovne trgovine, biljnog i životinjskog sveta, astronomije zadivljujuće je. Zato je svog junaka mogao sigurnom rukom da vodi i u „zemlje o kojima čak ni mitovi ništa nisu znali”. Ali umetnikov duh često se upuštao i u druge, ponekad čak i opasnije, teme koje izlaze iz okvira same priče, kao što su humor ili iskustva iz bračnog života. Tako je, na primer, „Belsatan, najveći čarobnjak u Aziji došao do zapanjujućeg otkrića: da je vrlo teško živeti sa ženom, ali još teže bez nje”. Mitska postojbina Tula Pored legende o kralju Arturu, osnovni istorijski okvir priče o princu Valijantu su vikinzi i njihove sage. Njegovu domovinu Tulu, Foster je, na osnovu spisa srednjovekovnih geografa, smestio na sever današnje Norveške, u oblasti grada Trondhajma. On je i sam posetio ovo mesto na kome se i danas iznad fjorda uzdižu ruševine starog zamka. Tokom antike i čitavog srednjeg veka, Tula je bila poznata kao daleka, polumitska zemlja na krajnjem severu tada poznatog sveta. Dakle, venama princa Valijanta tekla je vikinška krv. Zbog toga i ne čudi što je plovio gotovo svim evropskim morima a, poput svojih sunarodnika, stizao je i do Afrike, Azije, čak i Severne Amerike. Iako se skandinavska kultura stolećima nije značajnije menjala, epoha vikinga, kakvu danas poznajemo, počinje tek početkom 9. veka. Na osnovu svedočanstava iz sačuvanih islandskih saga, znamo da su do obala Amerike, koju su nazvali Vinland, doplovili oko 1000. godine, dakle, 500 godina nakon vremena kralja Artura. Međutim, kao odličan poznavalac srednjovekovnih legendi, Harold Foster znao je i za priču da je jedan irski sveštenik stigao do Severne Amerike još u 6. veku, dakle, upravo u doba kralja Artura. Iako dugo odbacivana, priča o sedmogodišnjem putovanju svetog Brendana, koji je bio istorijska ličnost, pre nekoliko decenija postala je mnogo aktuelnija kad je izvedena uspešna ogledna plovidba do obala Severne Amerike brodom kakav je na raspolaganju imao i ovaj irski sveštenik sa svojom posadom. Kao i svi srednjovekovni vitezovi, uključujući i našeg Marka Kraljevića, najbolji Valijantovi prijatelji bili su njegov konj Arvak i Flamberže, mač koji peva. Vikinzi su bili narod koji je možda i najviše od svih poštovao mačeve. U nordijskim sagama sačuvano je više od 30 njihovih imena među kojima je najpoznatiji Skofnung, „najbolji mač nošen u severnim zemljama”. Poput njega i, na primer, Hneitira, mača norveškog kralja Olafa Svetog, i Valijantov Flamberže imao je magične moći, a na njegovom sečivu koje je umelo da vibrira nalazio se natpis „Nepobediv je onaj koji me koristi u plemenite svrhe”. Uostalom, radilo se o maču stvorenom u kovačnici iz koje je poticao i Ekskalibur, mač kralja Artura. Crtani deo istorije Epohu princa Valijanta možda najbolje opisuje zapis iz ovog stripa: „Poslednje rimske kohorte spremaju se za povratak kući, da podrže poslednji slab pokušaj za spas Rimskog carstva. Veliko poglavlje svetske istorije približilo se svom kraju.” Na ruševinama antičkog sveta rađala se neka nova Evropa, Evropa Romana, Slovena i Germana, onakva kakvu je i danas znamo. Zajedno s novim državama, rađala se i svojevrsna viteška kultura koja je narednih vekova bila obeležje i simbol epohe srednjeg veka. Ratnik na konju, nezavisan od svog vladara ili oficira, mogao je slobodno da luta svetom u potrazi za slavom, moći ili svojim idealima, snovima ili iluzijama, uzdajući se samo u snagu svog mača. Dugi, dvosekli mač, pre svega kao oružje konjice, upravo od ovog doba postaje vodeće oružje u Evropi. Zbog toga nije ni čudo da neki od najslavnijih evropskih mačeva, kao što su Arturov Ekskalibur, vikinški Skofnung, Beovulfov Hrunting i Naegling, pripadaju ovom dobu. Zanimljiva je i priča iz tog vremena kako je jedan pastir slučajno našao jedan drevni skitski mač koji je kao poklon doneo na Atilin dvor. Hunski vođa je pojavu ovog slavnog oružja video kao dobro znamenje pred osvajanja za koja se upravo pripremao. Mač koji peva samo je jedna od legendi koje je ovaj strip i njegov maštoviti autor stvorio. Pre 1938. godine, kad se prvi put pojavio u pustolovinama princa Valijanta, pojam mača koji peva nije ni postojao, ali je njegova suština toliko bliska srednjovekovnom svetu i njegovim običajima da je ubrzo prihvaćen kao jedna od izvornih srednjovekovnih legendi. Mit o maču ubrzo je dospeo i u književnost, film, televiziju i druge umetnosti. Jedna od njegovih najpoznatijih adaptacija je u crtanom filmu o Dušku Dugoušku koji je dobio Oskara 1958. godine. Osobena frizura koju je nosio glavni junak, a koja je vrlo slična onoj koju su proslavili i Bitlsi, nosi ime princa Valijanta. Legenda o „Julijanu, vojniku Rima i čuvaru Hadrijanovog zida” koji je usamljeno stražario na nekadašnjoj granici carstva prema varvarima dugo pošto su i poslednje legije napustile Britaniju, takođe je mit koji je plod Fosterove mašte. Budući utemeljen na stvarnim istorijskim činjenicama, i ovaj motiv se proširio u druge umetnosti i postao opštepoznat. U savremenoj umetnosti često srećemo istorijske teme i motive iz srednjeg veka, ali se čini da se gotovo nigde s toliko poverenja ne možemo pouzdati u priče o, na primer, potrazi za Svetim gralom, prekookeanskim otkrićima, zmajevima, propasti Rimskog carstva, magiji starih druida i mnogim drugim legendama koje su nekad bile deo ljudske stvarnosti, kao u stripu „Princ Valijant”. Zahvaljujući svom umetničkom dometu, ali i zato što se odvija na tankoj granici između istorijskih činjenica, srednjovekovnih legendi i umetničke mašte, ovaj strip je i sam postao deo istorije. Njegov glavni junak, princ Valijant stekao je legendarno ime i pridružio se ostalim epskim junacima o kojima pevaju mitovi još od najstarijih vremena. MAJSTOR DEVETE UMETNOSTI Harold Foster smatra se jednim od najvećih autora stripa, a njegovo najčuvenije delo „Princ Valijant” remek-delom devete umetnosti. Iako se od mladosti bavio crtanjem, tek u dvadeset devetoj godini upisao je umetničku akademiju i počeo da razvija darovitost. Prvi značajniji posao, crtanje epizoda stripa „Tarzan”, dobio je 1928. godine. Smatrao je da darovitost ne treba da troši u mediju kakav je strip, međutim, svetska ekonomska kriza, koja je tada pogodila Sjedinjene Američke Države, naterala ga je da promeni mišljenje i potpuno se posveti devetoj umetnosti. Strip „Princ Valijant” bio je njegova zamisao od samoga početka i, nakon više hiljada skica i beležaka, prva epizoda pojavila se 13. januara 1937. godine. Za ovaj strip Harold Foster dobio je najznačajnije svetske nagrade, a pošto je najpre, 1972. godine, crtanje prepustio svom pomoćniku Džonu Kalenu Marfiju, pisanje scenarija za nove epizode prekinuo je tek tri godine pred smrt, 1979. godine. RASPEVANI MAČEVI Tajnu kovanja mačeva sa sečivima koja su mogla da vibriraju otkrili su Kelti, čiji potomci su i bili glavni saveznici kralja Artura protiv Saksonaca. Kako pokazuju arheološki nalazi, tajna ovih dugih dvoseklih keltskih mačeva sastojala se u kombinaciji više vrsta čelika od kojih su kovani. To je omogućavalo da im sečiva budu veoma čvrsta i oštra ali istovremeno i dovoljno savitljiva da ne mogu da se polome. Ratnici su u to vreme posebno proveravali ova svojstva mača pre nego što bi odlučili da mu poklone poverenje. Tajnu kovanja kasnije su preuzeli Rimljani, ali nakon pada Rimskog carstva sačuvala se u samo nekoliko radionica u Evropi. Osetivši na svojoj koži snagu ovog oružja, Germani, Sloveni i kasnije vikinzi počeli su da ih otimaju, kupuju, a ubrzo i kopiraju u sve većem broju. Tako su ovi mačevi, koji su još od keltskog vremena nosili naziv spata, danas najpoznatiji kao vikinški mačevi upravo zbog velikog broja primeraka nađenih u Skandinaviji. Spate su u ranom srednjem veku bile čuvene po kvalitetu, poput nešto kasnijih sablji dimiskija kovanih u sirijskom gradu Damasku. Valijantov Flamberže nosi u sebi sećanje na ovu epohu kad su mačevi bili najoštrija granica između života i smrti. EPOHA VIKINGA Iako su germanska plemena živela u Skandinaviji vekovima ranije, smatra se da epoha vikinga u Evropi počinje krajem 8. i početkom 9. veka. Severnjački ratnici su brodovljem počeli pljačkaške napade najpre na istočnim obalama Britanije gde su im glavne mete bili bogati i nezaštićeni hrišćanski manastiri. Kad su nakon smrti Karla Velikog, 814. godine, nastale unutrašnje borbe u Franačkom carstvu, pred vikinzima su ostale slabo branjene obale zapadne Evrope. Narednih stoleća retko koja primorska oblast nije osetila snagu njihovih mačeva, a u nekim krajevima počeli su da grade i stalna uporišta. Tako su 911. godine osvojili i naselili Normandiju na severu Francuske koja je po njima i dobila ime (Normani – severni ljudi). Tu su primili hrišćanstvo, prihvatili evropski feudalni sistem i postepeno se utopili u današnje Francuze. Normani su ubrzo postali jedna od najmoćnijih evropskih sila, osvojivši južnu Italiju (od sredine 11. veka) i Englesku (1066. godine). Upravo u to vreme, u predvečerje krstaških ratova, počinju da jenjavaju pljačkaški pohodi skandinavskih ratnika, a slava vikinga vremenom pada u zaborav. MG98 (N)

A.S. Puskin - Bajke Decje novine, Gornji Milanovac, 1988. Tvrd povez, 83 strane, posveta. Stripove nacrtao Djordje Lobacev Bajka o caru Saltanu Bajka o zlatnom petlicu Bajka o mrtvoj carevoj kceri i o sedmorici vitezova Bajka o popu i njegovom radniku tikvanu Bajka o ribaru i ribici Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Sve ostalo uredno! Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.