Oblast: Političke naukeAutor: StraniAutor:: Džozef StiglicŽanrovi:: PolitikaIzdavač:: Miba BooksGodina izdanja:: 2018.Broj strana: 464Pismo: LatinicaPovez: TvrdFormat: 24 cmU ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi.Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira.Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.2/20

Vajana Stajbal: THETA ISCELJIVANJE - IDI GORE I TRAŽI BOGA - IDI GORE I RADI SA BOGOM - izmenjeno i prošireno izdanje Mek povez, 28cm, 265strana ilustrovano, izdavač: VESNA BRANKOV - Beograd,2009 ,,Vianna Stibal je učiteljica, isceliteljka, intuitivka, slikarka i spisateljica. Nakon što je primila znanje o tome kako se povezati sa Stvoriteljem da bi kokreirala ovu čudesnu tehniku i sama se iscelila od raka butne kosti, Vajana je znala da mora podeliti taj dar sa što većim brojem ljudi. U svojoj praksi Vajana je svedočila brojna trenutna isceljenja. Uspešno je radila na mnogim zdravstvenim problemima kao što su hepatitis C, AIDS, tumori, herpes, karcinomi i razna genetska oštećenja. Vajana održava seminare širom sveta i podučava ljude svih rasa i religija. Obučila je mnoge učitelje i praktičare koji danas rade u četrnaest zemalja, napisala je nekoliko knjiga o Theta iscjeljivanju, a nedavno je osnovala Theta Healing® Institute of Knowledge ``

TELO I UM ISTOK I ZAPAD Autor: Anodea Džudit Izdavač: Edicija Povez: mek sa preklopnicom Broj strana: 484. Telo i um – istok i zapad – autor dr Anodea Džudit Svaki je temelj oslonjen na zemlju – univerzalnu podlogu za sve što radimo. Povezati se sa telom znači povezati se sa zemljom, biti uzemljen u biološku realnost postojanja. Naše telo je dom naše duše. Prva čakra, koja se nalazi u osnovi kičmenog stuba, predstavlja temelj za celokupan sistem čakri. Na tom mestu gradimo temelj za naš telesni hram – uporušte za naš most duge. Bez jakog, ukorenjenog temelja, ne može se mnogo toga postići. Potrebno nam je dovoljno čvrsto tlo koje će nam obezbediti stabilnost, a koje istovremeno mora da bude i dovoljno popustljivo kako bi kroz njega mogao da prođe koren. Učvršćivanje temelja za ovaj hram zadire duboko u zemlju i njegovo ime na sanskritu, muladara, znači “korenska potpora”.

Mihailo Blam - Majls Dejvis Nota, Knjazevac, 1987. Mek povez, korice kao na slici, 118 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926 — Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум `Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД. Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8][9] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[10] Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[11] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[12] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[12] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакако једног од најважнијих музичара 20. века“,[11] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[13] Дискографија Modern Jazz Trumpets (1951) [Split] The New Sounds (1951) Young Man with a Horn (1952) Blue Period (1953) The Compositions of Al Cohn (1953) Miles Davis Volume 2 (1954) Miles Davis Volume 3 (1954) The Miles Davis Quintet (1954) With Sonny Rollins (1954) Blue Haze: Miles Davis Quartet (1954) All-Stars, Volume 1 (1955) All-Stars, Volume 2 (1955) All-Stars Sextet (1955) The Musings of Miles (1955) Blue Moods (1955) MILES: The New Miles Davis Quintet (1956) Quintet/Sextet (1956) Collector`s Items (1956) `Round About Midnight (1957) Cookin` (1957) Miles Ahead (1957) Elevator to the Gallows (1958) Milestones (1958) Porgy and Bess (1959) Kind of Blue (1959) Workin` (1959) Sketches of Spain (1960) Someday My Prince Will Come (1961) Seven Steps to Heaven (1963) Quiet Nights (1963) E.S.P. (1965) Miles Smiles (1967) Sorcerer (1967) Nefertiti (1968) Miles in the Sky (1968) Filles de Kilimanjaro (1968) In a Silent Way (1969) Bitches Brew (1970) Jack Johnson (1971) Live-Evil (1971) On the Corner (1972) Big Fun (1974) Get Up with It (1974) Water Babies (1976) Circle in the Round (1979) Directions (1981) The Man with the Horn (1981) Star People (1983) Decoy (1984) You`re Under Arrest (1985) Tutu (1986) Music from Siesta (1987) Amandla (1989) Aura (1989) Dingo (1991) Doo-Bop (1992) Rubberband (2019) tags: jazz, dzez, misa blam, trubac...

ULUS, 2011. Tekst Dragoslav Bokan 24 listova u fascikli. Veoma očuvano. Fascikla sa manjim oštećenjima. Sa četrnaest godina Ivana Pejić je krenula na zlatarski zanat, a imala je šesnaest kada je u Londonu upisala `Kensington end Čelzi` koledž. Završivši ga diplomirala je na Univerzitetu Sent Martin. Ovih dana je u studiju AIS u tržnom centru na Zelenom vencu izložila krstove koje je radila tokom svog boravka u Londonu, a koje su hteli da otkupe Kartije i Bulgari. O tome ona kaže za NIN: Na prijemni ispit sam otišla svesna da nemam šta da izgubim. Profesor me pitao ko mi je napravio lanac sa krstom koji sam nosila. Nije mi verovao da je to moj rad i poslao me u radionicu da napravim prsten. Napravila sam ga i bila sam primljena. U inostranstvu su hteli da kupe moje krstove, ali nisam pristala. Da sam to učinila ne bi ih osveštao patrijarh Pavle i to bio običan nakit. s

Oblast: Političke nauke Autor: Strani Autor:: Džozef Stiglic Žanrovi:: Politika Izdavač:: Miba Books Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju. Vladislava Gordić Petković ✰Izdavač: Akademska knjiga, 2021. ✰Povez: tvrdi, zaštitne višebojne korice, 382 strane ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, težina 1400 grama ****

Ulrih Bek - Rizicno drustvo U susret novoj moderni Filip Visnjic, Beograd, 2001. Mek povez, 414 strana, ODLIČNO OČUVANO (MALA POSVETA) Улрих Бек (15. мај 1944 — 1. јануар 2015[1]) био је познати немачки социолог и један од најцитиранијих друштвених научника на свету. Његов рад је био усмерен на питања о губитку контроле, незнања и неизвесности модерног доба. Творац је термина `друштво ризика` и `друга савременост` као и појма `рефлексивне модернизације` . Он је такође покушао да обори националне перспективе, да доминира у социолошким истраживањима са космополитизмом који признаје повезаност модерног света. Био је професор социологије на Универзитету у Минхену, Минстеру и Бамбергу, а затим и у школи економије у Лондону. Биографија Улрих Бек у свом стану у Минхену Рођен је 1944. у Штолпу, Померанија. 1966–72. студира најпре правне науке у Фрајбургу, да би после једног семестра прешао на студије социологије, филозофије, психологије и политикологије у Минхену. 1972. године докторира, 1979. хабилитује се на универзитету у Минхену. Радио је на истраживачком пројекту Теоријски основи социолошког проучавања професионалног и кадровског питања (1973–79).1979. године запошљава се као професор на Катедри за социологију Универзитета у Минстеру, где ради до 1981. Убрзо након тога постаје један од уредника часописа Друштвени свет. Од 1981. до 1982. године ради као професор на Катедри за социологију Универзитета у Бамбергу.1989. завршава специјализацију на Институту за културологију у Есену, а затим 1990–91. још једном на Научном колегијуму у Берлину. Од 1992. постаје професор и директор Института за социологију на Универзитету у Минхену. Три године касније (1995) бива именован за члана Комисије за питања будућности покрајина Баварске и Саксоније.1995. постаје виши научни сарадник на Велшком универзитету у Кардифу, а 1996.добија почасни докторат Универзитета у Јивескили (Финска). Од 1998, у школи економије у Лондону, Бек ради као виши научни сарадник. Фебруара 1999. постаје портпарол пројекта Рефлексивна модернизација при Универзитету у Минхену, а под покровитељством Немачке заједнице за научни рад (ДФГ). Оженио се немачком научницом Елизабетом-Берк Герншим. Преминуо је од инфаркта у седамдесетој години,1. јануара 2015. Награде 1996. Награда части града Минхена 1999. Награда ЦИЦЕРОН за своје говоре 2004. Награда ДГС-а у области јавног достигнућа у социологији 2005 Награда Шадер, најпрестижнија награда за друштвене научнике у Немачкој 2013. добио је награду ЕРЦ-а за обављање истраживачког пројекта заједно са Давидом Тифилдом и Андерсом Блоком

Radio u Institutu društvenih nauka u od 1981. do 2000, gde je 2001. godine stekao zvanje višeg naučnog saradnika. Od 2001. godine bio je vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Od 2006. je u zvanju redovnog profesora. NOVO ČITANJE HAJDEGEROVE FILOZOFIJE Da li je Hajdeger zaista najveći filozof XX veka ili čak jedan od ne­kolicine najvećih u istoriji filozofije, kako se to često isti­če u li­teraturi? Jesu li te pohvale potkrepljene konkretnim ana­lizama nje­­govog dela, kako bismo znali na čemu se temelje tako las­­kave ocene? U ogromnoj li­teraturi o njemu, to, na iznenađenje, nije slučaj. Više se može govo­ri­ti o podrazumevanju, kao da je traženo obrazloženje – neko ne­kada negde izložio, tako da za po­nav­­­ljanjem kritike nema potrebe. To je razlog zašto je autor, posle usvajanja Hajdegerovog dela (Um crne šume, 2019), preduzeo njegovu temeljnu kritičku analizu. Osnovni zaključci su savim iznenađujući. Naime, Hajdegerovo glavno delo (Biće i vreme, 1927) se otkriva kao nespretno programski sročeno, eklekti­čno i prepuno protivrečnosti, nedo­re­čeno i bez izgleda u pogledu realizacije strateškog ci­lja. Autor kritike naročito potencira pro­blem funda­men­talne ontologije, s dva generalna zaključka: prvo, Haj­de­ger nije u stanju da razvije njen kon­­cept zato što je osujećen osnov­nim strateškim ciljem: pitanjem smisla bića kao bića. Drugo, autor poka­zuje na koji način je razvijanje njenog koncepta moguće i izlaže ga do stepena osnovne zaok­ru­ženosti. Ovo delo zaslužuje respekt zbog vidljivog truda koji je ulo­žen pri iščitavanju Hajdegera. Pleni autorov zahvat kojim sve pojedi­nač­nosti Hajdegerovog dela razmatra u okviru njegove celine, rekonst­ru­i­sa­ne iz njegovih sabranih dela. Autor suve­reno vla­da­ materijom, Haj­degera ob­rađuje imanentno kriti­čki i na osnovu dobijenih rezultata izvodi ocenu o značaju njegovog dela u fi­lo­zofiji XX veka. Poseban kva­­­­­litet izlaganja predstavlja autorovo ot­va­­ranje no­­vog horizonta in­te­­r­­pretacije, raz­gra­ni­če­njem ana­­­­­litičkih ni­voa, iz­laganjem dija­lek­ti­ke straha i strepnje i fi­lo­zofsko-teološkog smi­sla Hajdegerovog dela. Krunu ukupnog izla­ganja i kritike predsta­vlja autorov doprinos u koncipovanju fun­da­mentalne on­to­­logije kao jedino preostale „prve filozofije“ posle pada trans­cen­dencije (i smrti Boga). Upra­vo taj deo je od sredi­š­njeg značaja za naizgled pram­bi­ci­oznu nameru prevla­da­vanja Hajdegera. Posle ove, originalne ili sasvim ati­pične i kontroverzne knjige, u oblasti Haj­de­ger‒interpretacije, više ništa neće moći da bude kao pre. Ona će bez sumnje novim tumačima dava­ti podstrek za savim novo či­ta­nja i tumačenja Hajdegerove filo­zo­fije. Broj strana: 502 str. Pismo: ćirilica Format: 146×240 cm

UŽIČANI U KONCETRACIONOM LOGORU NA BANJICI Gojko Škoro Užičani u koncentracionom logoru na Banjici / Gojko Škoro. Užice 1983. Mek povez sa klapnama, ćirilica, ilustrovano, 344 strane. „ Do sada je pisano o pojedinim koncentracionim logorima u Srbiji i Jugoslaviji, ali se niko nije prihvatio logoraša iz određenog kraja, kao štoo je to Škoro uradio za užički kraj. Pitanje istoriografske obrade koncentracionih logora nije nimalo jednostavno, jer arhivskih izvora je ostalo vrlo malo, a negde ih uopšte nema. Koliko znamo Škoro je nekoliko godina marljivo radio istražujući činjenice za ovu temu. Što se tiče izvora, on je maksimalno iskoristio sve arhivske izvore do kojih se moglo doći i koji postoje. U ovaj rukopis je uložen ogroman trud i Škoro je uspeo, ne samo da rekonstruiše ono što je bitno, nego i da pomene svakog čoveka iz Užičkog regiona koji je bio na Banjici. . . Kao naučni radnik, koji više godina proučava nemačke i druge zločine u Srbiji, smatram da ovaj rad treba objaviti, jer će biti trajan spomenik svim onim, koji su iz Užičkog regiona uništeni u ovom ili drugim logorima, i ne samo njima, nego i onima koji su preživeli ta mučenja” . (Iz recenzije dr Venceslava Glišića) Sadržaj: PREDGOVOR UVOD I O KONCENTRACIONIM LOGORIMA UOPŠTE 1. Pojam koncentracionog logora 2. Stvaranje koncentracionih logora pre drugog svetskog rata 3. Stvaranje koncentracionih logora u toku drugog svetskog rata 4. Koncentracioni logori u zemljama bivše Jugoslavije u toku drugog svetskog rata II OSNOVNI PODACI O BANjIČKOM LOGORU . 1. Priprema za formiranje Baljičkog logora 2. Banjički logor 3. Uprava Banjičkog logora 4. Broj zatvorenika III SLANjE ZATVORENIKA NA BANjICU IV KO SU BILI ZATVORENICI BANjIČKOG LOGORA V DOVOĐENjE U KONCENTRACIONI LOGOR NA BANJICI VI METODE ZA FIZIČKO, MORALNO I PSIHIČKO UNIŠTAVANjE ZATVORENIKA 1. Higijenske i zdravstvene prilike u logoru 2. Uništavanje glađu VII O „ SLOBODNjACIMA” VIII PUŠTANjE NA SLOBODU IX LOGORSKI UNIVERZITETI 1. Kulturno-prosvetni i politički rad 2. Logorske rukotvorine X STRELjANjA I VEŠANJA ZATVORENIKA XI MORAL ZATVORENIKA XII UKLANjANjE TRAGOVA ZLOČINA XIII POSLEDNjI DANI NA BANjICI XIV SPISAK LICA DOVEDENIH U KONCENTRACIONI LOGOR NA BANjICI 1941. 1942. 1943. 1944. XV SPISAK STRELjANIH ZATVORENIKA U KONCENTRLCIONOM LOGORU NA BANjICI . 1941. 1942. 1943. 1944. XVI SPISAK TRANSPORTOVANIH ZATVORENIKA SA BANjICE U DRUGE KONCENTRACIONE LOGORE ŠIROM EVROPE 1942. 1943. 1944. XVII SPISAK STRELjANIH BANjIČANA U DRUGIM KONCENTRLCIONIM LOGORIMA 1942. 1943. 1944. 1945. ZAKLjUČAK IZVORI I LITERATURA SKRAĆENICE REGISTRI Beleške o piscu Knjiga u PERFEKTNOM sanju..... -------------------------------- SP

BEZBEDNO, MODULARNO, OTVORENOG KODA I NEZAVISNO! Otkako je predstavljen Raspberry Pi, entuzijasti ga koriste za automatizaciju svojih kuća. Raspberry Pi je moćan računar u malom pakovanju, sa mnogo opcija za međusobno povezivanje radi kontrole različitih uređaja. U ovoj knjizi je prikazano kako možete da automatizujete svoj dom koristeći Raspberry Pi. Naučićete kako da koristite različite bežične protokole za kućnu automatizaciju, kao što su Bluetooth, radio talasi 433,92 MHz, Z-talasi i Zigbee. Ubrzo ćete svoj dom automatizovati koristeći Python, Node-RED i Home Assistent i čak ćete moći da razgovarate sa vašim sistemom kućne automatizacije. Sve se to radi na bezbedan način pomoću modularnog sistema, potpuno otvorenog koda, bez oslanjanja na usluge trećih strana. Vi kontrolišete svoj dom i niko drugi. Na kraju ove knjige možete da instalirate i da konfigurišete Raspberry Pi kao izuzetno fleksibilan mrežni prolaz za kućnu automatizaciju za protokole po vašem izboru i da povežete različite usluge sa MQTT-om da biste dobili vaš sistem. Ovaj „uradi sam“ pristup je malo teži od instaliranja gotovog sistema kućne automatizacije, ali u tom procesu možete mnogo toga naučiti i na kraju ćete tačno znati šta pokreće vašu kuću i kako da to podesite. Zbog toga vas pre svega zanima Raspberry Pi, zar ne? • Pretvorite svoj Raspberry Pi u pouzdan mrežni prolaz za razne protokole za kućnu automatizaciju. • Koristeći Docker Compose prilagodite podešavanje kućne automatizacije. • Osigurajte svu svoju mrežnu komunikaciju sa TLS-om. • Napravite sistem video nadzora za svoj dom. • Automatizujte svoj dom koristeći Python, Node-RED, Home Assistant i AppDaemon. • Bezbedno pristupite komandnoj tabli kućne automatizacije sa udaljenih lokacija. • Koristite glasovne komande na svom jeziku u potpunosti izvan mreže. Kratak sadržaj Poglavlje 1 • Uvod Poglavlje 2 • Raspberry Pi kao gejtvej kućne automatike Poglavlje 3 • Obezbedite vaš sistem kućne automatike Polavlje 4 • MQTT (Message Queing Telemetry Transport) Poglavlje 5 • TCP/IP Poglavlje 6 • Bluetooth Poglavlje 7 • 433.92 MHz Poglavlje 8 • Z-Wave Poglavlje 9 • Zigbee Poglavlje 10 • Automatizovanje doma Poglavlje 11 • Obaveštenja Poglavlje 12 • Upravljanje glasom Poglavlje 13 • Daljinski pristup Poglavlje 14 • Zaključak Dodatak KOEN VERVLOESEM piše više od 20 godina na Linuxu, softveru otvorenog koda, bezbednost, kućnu automatizaciju, AI i programiranje. Ima master diplomu inženjera računarskih nauka i master diplomu filozofije i LPIC-3 303 Security sertifikat. On je glavni urednik holandskog magazina „MagPi“ i član je odbora belgijske organizacije za zaštitu privatnosti pri Ministarstvu za zaštitu privatnosti.

VIŠE OD 40 PROJEKATA ZA ARDUINO, RASPBERRY PI I ESP32! U ovoj knjizi se govori o razvoju projekata pomoću senzora koji koriste Arduino Uno, ESP32 i Raspberry Pi razvojne sisteme mikrokontrolera. U različitim projektima iz knjige koriste se svi senzori iz kompleta senzora. U knjizi je na jednostavan način i uz pomoć testiranih i potpuno funkcionalnih primera projekata objašnjeno kako se koriste senzori koji se nalaze u kompletu senzora. Projekti koji su dati u knjizi obuhvataju sledeće: • Menjanje svetline LED-ova • RGB LED-ovi • Kreiranje duginih boja • Čarobni štapić • Tihi alarm za vrata • Tajna šifra • Modul Magic Light Cup • Merenje trajanja šoka • Ultrazvučno parkiranje unazad • Uključivanje/isključivanje svetla na pljesak ruku • Reprodukcija melodije • Merenje jačine magnetnog polja • Muzički instrument zasnovan na džojstiku • Praćenje linije • Prikazivanje temperature • Kontrola ON/OFF za temperaturu • Wi-Fi projekti zasnovani na mobilnom telefonu • Bluetooth projekti zasnovani na mobilnom telefonu • Slanje podataka u „oblak“ (Cloud) Kratak sadržaj Poglavlje 1 • Arduino Uno hardverski interfejs i razvoj projekta Poglavlje 2 • Raspberry Pi hardverski interfejs i razvoj projekta Poglavlje 3 • ESP32 hardverski interfejs i razvoj projekta Poglavlje 4 • Osnovni projekti senzora: Arduino - Raspberry Pi - ESP32 Poglavlje 5 • Projekti za infracrveni prijemnik/predajnik Poglavlje 6 • Projekti vibracija i šoka Poglavlje 7 • Projekti ultrazvučnih senzora Poglavlje 8 • Projekti zvučnih senzora Poglavlje 9 • Projekti senzora pasivnih piezo zujalica Poglavlje 10 • Projekti magnetnih senzora Poglavlje 11 • Projekti senzora plamena Poglavlje 12 • Projekti modula džojstika Poglavlje 13 • Projekti senzora za prepreke Poglavlje 14 • Projekti modula senzora za praćenje Poglavlje 15 • Projekti modula rotacionog enkodera Poglavlje 16 • Projekti modula senzora za merenje otkucaje srca Poglavlje 17 • Projekti senzora za temperaturu, vlagu i pritisak Poglavlje 18 • Wi-Fi i Bluetooth projekti zasnovani na senzorima - ESP32 Poglavlje 19 • Wi-Fi i Bluetooth projekti zasnovani na senzorima - Raspberry Pi Poglavlje 20 • Wi-Fi i Bluetooth projekti zasnovani na senzorima - Arduino Uno Dodatak A • Sadržaj kompleta senzora (JOY-iT Sensor-Kit X40) Dodatak B • Projekti i korišćeni moduli senzora Dodatak C • Moduli senzora koji se koriste u projektima Prof. dr DOGAN IBRAHIM ima diplomu inženjera elektronike, magistarsku titulu iz automatske kontrole procesa i doktorsku titulu iz digitalne obrade signala. Radio je u mnogim industrijskim organizacijama pre nego što se vratio na akademiju. Prof. Ibrahim je autor preko 60 tehničkih knjiga i preko 200 tehničkih članaka o mikrokontrolerima, mikroprocesorima i povezanim oblastima. On je ovlašćeni elektro inženjer i uvaženi član Instituta inženjerskih tehnologija.

MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE Dijak Grigorije Fototipsko izdanje kompletne knjige MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE Oko 400 str 30 cm. Srpska baština Banja Luka 1993 Miroslavljevo jevanđelje je najznačajniji ćirilični spomenik srpske i južnoslovenske odnosno srpskoslovenske pismenosti iz 12. veka. Nastao je po narudžbini zahumskog kneza Miroslava, brata raškog velikog župana Stefana Nemanje, najvjerovatnije u Kotoru, oko 1186. godine, a za potrebe crkve Sv. Petra na Limu u Bijelom Polju, zadužbine humskog kneza Miroslava. Najveći deo jevanđelistara delo je nepoznatog prepisivača (u nauci nazvanog Varsameleon), dok je Gligorije (Grigorije) Dijak, drugi pisar, napisao kraj rukopisa, nekoliko kratkih zapisa i ukrasio tekst ornamentima. Knjiga je napisana na pergamentu slovima tzv. ustavne ćirilice, a ukrašena je sa tri stotine stilizovanih minijatura i inicijala, u boji i zlatu. U osnovnom dijelu teksta zastupljene su dve redakcije staroslovenskog, zetsko-humska i raška, a u načinu kako je oblikovana ćirilica osjeća se prisutnost glagoljičke tradicije, dok je ornamentika spisa obilježena snažnim zapadnim, romanskim, uticajem. Rukopis se do 1896. nalazio u Hilandaru, kada je poklonjen kralju Aleksandru Obrenoviću prilikom njegove posete Atosu. Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. 2005. godine Miroslavljevo jevanđelje je stavljeno na listu UNESCO-a Pamćenje sveta kao priznanje za njegovu istorijsku važnost. Miroslavljevo jevanđelje predstavlja najstariji nedatirani spomenik srpske književnosti. Ovo jevanđelje je prepisano sa slovenskog predloška za brata Stefana Nemanje, humskog kneza Miroslava (1171—1197), a jevanđelja je prepisao izvesni Gligorije dijak. Na svojim pergamentskim stranicama sjedinjuje istočni tekst i u zapadnoj tradiciji umetnički slikane inicijale i minijature u crvenoj, zelenoj, žutoj, smeđoj i zlatnoj boji od kojih su neki, kao ovaj sa leve strane, umetnuti i u elektronsko izdanje srednjovekovne Srbije, skoro devet vekova kasnije. Ovaj dokument neprocenjive vrednosti je imao burnu istoriju — kralj Petar I ga je nosio sa sobom pri prelasku Albanije tokom Prvog svetskog rata, a jedno vreme se vodio kao izgubljen. Danas se Miroslavljevo jevanđelje čuva u Narodnom muzeju u Beogradu. Najinteresantniji deo rukopisa je onaj gde je prepisivač uneo neke lične opaske gde vidimo da nije bio u milosti svog gospodara — taj komentar Gligorija dijaka upravo sledi: Ja grešni Gligorije dijak, nedostojni da se nazovem dijakom, zastavih zlatom ovo Jevanđelje velikoslavnom knezu Miroslavu, sinu Zavidinu. A mene, gospodine, ne zaboravi grešnoga, već me sačuvaj sebi, da mi nije žao, gospodine, što sam radio tebi, knezu svom gospodinu, ako me ne čuvaš grešnoga. stanje kao novo K.S.N.

C# osnove programiranja C# osnove programiranja količina ISBN: 978-86-7991-395-1 Kategorije: ., Programski jezici i Programiranje Autor: Rob Miles Broj strana: 512 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: B5 Godina izdavanja: 2017 Opis Postanite C# programer – i zabavite se dok to radite! Počnite sa pisanjem softvera kojim rešavate stvarne probleme, iako nemate nikakvo programersko iskustvo! Ova lako čitljiva knjiga omogućava da učite onako kako to vama najviše odgovara, pri čemu stičete veštine za građenje jedinstvenih i korisnih programa. Microsoft je potpuno preradio priručnik o programiranju za početnike, u koji su ugrađena sva saznanja o tome kako današnji početnici uče i zašto su neke druge knjige manje uspešne. Knjiga C# osnove programiranja ispunjena je novinama, od već napravljenih „Snaps” osnovnih funkcija, do projekata nazvanih „Neka se nešto dešava”. Bez obzira na to da li ste potpuni početnik ili već imate neka iskustva, ovaj priručnik će moć, uzbuđenje i zabavu koje nudi programiranje staviti tamo gde i pripada: u vaše ruke! Jednostavna, lako čitljiva knjiga u kojoj je sve u vašim rukama! Naučite kako da: – Dobijete besplatne alatke koje su vam neophodne za pravljenje savremenih programa – Radite sa 150 primera programa kojima se prikazuju najvažniji pojmovi – Koristite primer programa kao početnu tačku za svoje programe – Istražite šta se tačno dešava kada se programi izvršavaju – Pristupite razvoju programa sa profesionalnog stanovišta – Koristite moćne prečice za brži rad ugrađene u Microsoft Visual Studio – Ovladate klasama, interfejsima, metodama i ostalim najvažnijim pojmovima – Organizujete programe tako da se lakše prave i poboljšavaju – Preuzmete i odgovorite na unose korisnika – Sačuvate i obrađujete većinu tipova podataka iz stvarnog sveta – Pravite interaktivne igrice koje su zabavne za igranje – Gradite savremene interfejse koje će vaši korisnici voleti – Isprobavate i otklanjate greške u svom kodu – i kako da pre svega izbegnete probleme O ovoj knjizi – Za apsolutne početnike koji nikad nisu napisali nijedan red koda – Za sve one koje su obeshrabrile druge knjige ili kursevi o programiranju za početnike – Za programere koji imaju iskustva u dru­gim programerskim jezicima, ali sada žele da nauče C# O autoru Rob Miles predaje programiranje preko 25 godina. Kao izuzetan stručnjak za jezik C# i vrhunski profesio­nalac za razvoj Microsoft aplikacija, Rob uživa u tome da inspiriše novajlije i iskusne programere. Piše igrice, programe i poeziju, a bio je stručni savetnik u brojnim komercijalnim softverskim projektima. Knjiga je NOVA..... ------------------------------ M

Microsoft Visual C# 2012 Korak po korak John Sharp Mek povez, format: 16,5x23,5 cm, 816 strana, ilustrovano latinica. Odlicno ocuvan. Korice kao na slikama. Unutra bez tragova koriscenja! Naučite kako da korak po korak izgradite aplikacije pomoću programskog jezika Microsoft Visual C# 2012 i razvojnog okruženja Visual Studio 2012. Ova knjiga sa uputstvima za rad idealna je za one koji poseduju osnovne programerske veštine i pruža praktične vežbe za savladavanje osnovnih svojstava C# jezika i kreiranje upotrebljivih aplikacija i komponenti za Windows. Otkrijte kako da: - Radite sa promenljivama, iskazima, operatorima i metodama - Napišete moćan kôd koji može da hvata i upravlja izuzecima - Odgovorite na ulazne podatke i pokrete korisnika - Rukujete događajima izazvanim od strane više izvora - Radite sa skupovima podataka pomoću nizova i kolekcija - Uspostavite nove tipove podataka koristeći klase, interfejse i strukture - Koristite LINQ izraze za nabrajanje podataka - Optimizujete obradu zadacima i asinhronim operacijama - Izgradite vašu prvu Windows Store aplikaciju Kratak sadržaj Uvod Deo 1 Uvod u Microsoft Visual C# i Microsoft Visual Studio 2012 Poglavlje 1 Dobro došli u C# Poglavlje 2 Rad sa promenljivama, operatorima i izrazima Poglavlje 3 Pisanje metoda i primena područja važenja Poglavlje 4 Korišćenje iskaza za odlučivanje Poglavlje 5 Korišćenje složene dodele i iteracionih iskaza Poglavlje 6 Upravljanje greškama i izuzecima Deo 2 Razumevanje C# objektnog modela Poglavlje 7 Kreiranje klasa i objekata i upravljanje njima Poglavlje 8 Razumevanje vrednosti i referenci Poglavlje 9 Kreiranje vrednosnih tipova sa enumeracijama i strukturama Poglavlje 10 Korišćenje nizova Poglavlje 11 Razumevanje parametarskih nizova Poglavlje 12 Rad sa nasleđivanjem Poglavlje 13 Kreiranje interfejsa i definisanje apstraktnih klasa Poglavlje 14 Korišćenje sakupljača otpadaka i upravljanje resursima Deo 3 Definisanje proširivih tipova pomoću jezika C# Poglavlje 15 Implementiranje svojstava za pristup poljima Poglavlje 16 Korišćenje indeksera Poglavlje 17 Uvođenje generičkog koncepta Poglavlje 18 Korišćenje kolekcija Poglavlje 19 Enumerisanje kolekcija Poglavlje 20 Logika razdvajanja aplikacija i rukovanje događajima Poglavlje 21 Pretraga podataka u memoriji korišćenjem izraza za upite Poglavlje 22 Preklapanje operatora Deo 4 Građenje profesionalnih Windows 8 aplikacija pomoću jezika C# Poglavlje 23 Poboljšanje propusne moći pomoću zadataka Poglavlje 24 Poboljšanje vremena odziva izvršavanjem asinhronih operacija Poglavlje 25 Implementacija korisničkog interfejsa za Windows Store aplikacije Poglavlje 26 Prikazivanje i pretraživanje podataka u Windows Store aplikaciji Poglavlje 27 Pristupanje udaljenim bazama podataka u Windows Store aplikaciji Indeks

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Astronomska teorija klimatskih promena i druge rasprave Milutin Milanković Milutin Milanković( Dalj 1879-1958., Beograd), uz Nikolu Teslu, svakako najznačajniji srpski naučnik, dao je dva fundamentalna doprinosa svetskoj nauci. Prvi je „Kanon osunčavanja zemlje“, koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. To je ujedno i jedan od šest tomova ovog dragocenog izdanja Milankovićevih Izabranih dela. Drugi doprinos svetskoj nauci ovog našeg naučnika je njegovo teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje je posledica astronomskih promena položaja Zemlje u odnosu na Sunce. Danas se oni i kod nas i u svetu nazivaju Milankovićevi ciklusi Time su objašnjene pojave ledenih doba u prošlosti, ali i klimatske promene koje se mogu očekivati u budućnosti. On je takođe osnovao planetarnu klimatologiju, a svojim delom „Pomeranjem zemljinih polova rotacije“, u oblasti geofizike, smatra se ko-autorom teorije tektonskih ploča. Milutin Milanković je bio matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, redovni profesor nebeske mehanike na Univerzitetu u Beogradu, pionir raketnog inženjerstva, potpredsednik SANU u tri mandata, direktor beogradske Astronomske opservatorije, izuzetan popularizator nauke. U njegovu čast, po jedan krater na Mesecu, kao i na Marsu nose ime Milutina Milankovića. Njegovo ime nosi i i jedan asteroid. Evropsko geofizičko društvo od 1993. godine kao posebno svoje priznanje dodeljuje medalju koja takođe nosi ime Milutina Milankovića. Ovo Zavodovo izdanje Izabranih dela predstavlja izuzetnu priliku da se naša javnost upozna sa velikim delom jednog od najznačajnijih Srba svih vremena Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879 — Beograd, 12. decembar 1958) bio je srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, kao i popularizator nauke i fizičar. Vanredni profesor primenjene matematike bio je od 1909. do 1920. godine (osim 1914—1918), dok je kao redovni profesor nebeske mehanike radio od 1920. do 1955. (osim 1941—1945) na Univerzitetu u Beogradu. Bio je dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inženjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948, direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951, član i reosnivač Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. itd. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje” koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama njenog položaja u odnosu na Sunce; danas poznato kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti Zemlje, kao i klimatske promene na Zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. Milutin Milanković je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturskih uslova u gornjim slojevima Zemljine atmosfere, kao i temperaturske uslove na planetama unutrašnjeg Sunčevog sistema (Merkuru, Veneri i Marsu), te Zemljinom prirodnom satelitu — Mesecu. Pored toga, Milanković se u geofizici smatra koautorom teorije tektonskih ploča, i to sa svojim radom Pomeranje Zemljinih obrtnih polova. Milanković je kao autor ili koautor registrovao osam patenata, koje je u periodu 1905—1933. podnosio u različitim državama. Tokom profesorske karijere ostao je veran svom prvom životnom pozivu — građevinarstvu, pa je radio kao konstruktor, statičar i supervizor na celom nizu građevinskih objekata od armiranog betona širom Jugoslavije. Tako je i većina patenata vezana za ovu oblast. Detinjstvo Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja Milena, bili su najstariji od sedmoro dece.[1] Njihov otac Milan bio je imućan zemljoradnik i trgovac kao i lokalni političar, ali je umro mlad — kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[2] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je i ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin je u svojim Uspomenama (autobiografija) posebno govorio o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokalnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i konzervativnih lokalnih plemića, te imao zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljene u delima Organizam sveta, Organizam vasione, Prosveta čoveka, Zastava slobode i pravde i Ogledalo istine. Umro je 1849. godine za vreme građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće umrla su od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasilije Vasa Maučević, tada su se starali o deci. Međutim, staranje o Milutinu je preuzeo — u najvećoj meri — njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao.[3] Obrazovanje Osnovna škola Zbog osetljivog zdravlja, Milutin je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja.[3] U desetoj godini (početkom oktobra 1889), preselio se u obližnji Osijek kod drugog ujaka, Paje Maučevića, gde je po prvi put pošao u javnu školu. Srednja škola Dvanaestogodišnji Milutin Milanković u đačkim danima (cca 1890. godine) U Milutinovo vreme postojale su dve vrste gimnazija: klasična i realna gimnazija. Realna gimnazija je pripremala učenike za studije tehnike i poljoprivrede, pa je tako Milutin 1889. godine započeo svoje srednjoškolsko obrazovanje u Realnoj gimnaziji u Osijeku.[4] Kada je krenuo u javnu školu, uvideo je nedostatke koje je imalo njegovo dotadašnje privatno obrazovanje. Ostala deca su bila bolja od njega u čitanju, pisanju i računanju. Međutim, Milutin je ubrzo sustigao vršnjake i postao najbolji učenik. Svedočanstvo o završenoj realnoj gimnaziji dobio je 29. maja 1896. godine. Posle završetka gimnazije i položenog maturskog ispita, Milanković je sa grupom maturanata otputovao na đački izlet u Srbiju. Tada je pored Beograda posetio i druga mesta širom Srbije, a jedan deo puta od Kragujevca do Stalaća prešao je pešice.[5] Studije Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osječkoj realci, Vladimir Verićak.[6] U početku je želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka na Visokoj tehničkoj školi u Beču nije bilo. Zato se na nagovor profesora Verićaka Milutin na kraju opredelio za studiranje građevine.[7] Oktobra 1896. godine, u 17. godini, Milutin odlazi na studije u Beč koje uspešno završava 1902. godine, s najboljim ocenama. Milutin je kasnije o svojim studijama u Uspomenama napisao: „Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.”[8] Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armiranobetonskih mostova.[9] Doktorski ispit Milanković je položio u 25. godini, 12. decembra 1904. na Visokoj tehničkoj školi u Beču, i to raspravom pod nazivom Teorija linija pritiska (nem. Beitrag zur Theorie der Druck-kurven).[10] Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana: Johan Brik (predsednik komisije), Ludvig fon Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.[11] Srednje doba Građevinski inženjer Milutin Milanković kao student u Beču Početkom 1905. godine, na osnovu preporuke, Milanković je primljen u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou.[12] Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armirani beton bio je relativno nov građevinski materijal koji se počeo naglo koristiti u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo matematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana po zaposlenju, Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekata sastojala se u tome što nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča. Tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti, strpljivo radio na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod nazivom Prilog teoriji armiranobetonskih nosača. Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armiranobetonskog akvedukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inženjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću, Milanković je osim sebeškog akvedukta radio na sledećim objektima: projektovao je akvedukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, zatim beogradske kanalizacije, te Krupovu fabriku metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja čime je stekao slavu istaknutog izumitelja, kao i finansijsku dobit. Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine, kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta — na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika.[13] Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, mladi Milanković je ipak bio odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. 1910. godine postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora bila je deset puta manja od one koju je imao kao inženjer u Beču; stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv svog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da od armiranog betona izradi projekat mostova u rasponu od 30 m na stenovitim obalama na budućoj trasi pruge Niš—Knjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja veoma dopala, brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje bilo je glavni razlog da Srpske državne železnice — SDŽ dodele posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove (1912. godine). Kao rezervni oficir, učestvovao je u Balkanskim ratovima. Bio je na dužnosti referenta za stranu korespondenciju u Štabu Dunavske divizije prvog poziva, a potom u Presbirou Vrhovne komande.[14] Osunčavanje planeta Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba, Filozofski fakultet, danas Rektorat BU; u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet”, danas Filološki fakultet), u kome je profesor Milanković od 1909. do 1955. imao radni kabinet Milanković se od 1911. godine počeo zanimati za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideju o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene prvi put je u obzir uzeo astronom Džon Heršel (1792—1871); kasnije, ideju je utemeljio geolog Lujs Agaši (1807—1873). Uporedo s tim, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija koju je postavio Džejms Krol 1870-ih).[15][16] Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejmsa Krola, čije su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi imali su preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okeana-vulkana. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bile van domašaja ovih nauka.[17] Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. On je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na proučavanjima 1912. godine, i to nakon što je uočio da je: „... meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...” Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako Sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad na ovu temu štampao je pod nazivom Prilog teoriji matematske klime u Beogradu, 5. aprila 1912. godine.[18] Njegov sledeći rad na istu temu objavljen je pod nazivom O rasporedu sunčeve radijacije na površini Zemlje, 5. juna 1913. godine.[19] Ispravno je izračunao intenzitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[20] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama s njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: „... takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati Zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama.” Nakon toga, počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio Zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu 1914. godine, pod nazivom O pitanju astronomskih teorija ledenih doba. Međutim, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije. U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. Milanković se 14. juna 1914. godine oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega odlaze na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu, a potom prebačen u logor Nežider na Balatonskom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima: „ Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeh da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Posle ponoći se obazrah po sobici, zapitah se de se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni. ” Tabela srednjih godišnjih temperatura Marsa objavljena u Milankovićevom delu Ispitivanje planete Mars 1916. godine; ova tabela je kasnije, 1920. godine, publikovana za svetsku naučnu javnost u Parizu; ovim radom, Milanković je teorijskim putem ukazao na izuzetno surove klimatske prilike koje onemogućavaju postojanje vode u tečnom stanju na ovoj planeti Njegova supruga Hristina je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da Milanković zarobljeništvo provede u Budimpešti s pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je decembra 1914. godine stigao u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja u policijsku stanicu jednom nedeljno. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa direktorom biblioteke Mađarske akademije nauke, Kolomanom fon Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio mu da nesmetano radi kako u biblioteci tako i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Nastavio je veoma studiozno raditi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na proučavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg Sunčevog sistema. 1916. godine objavio je rad pod nazivom Ispitivanje klime planete Mars.[21][22] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima Marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio sledeće: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana. Velika prozirnost Marsove atmosfere za Sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.” Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[23] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[24] U svakom slučaju, Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[25] Pored razmatranja Marsa, Milutin Milanković se bavio i klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i na Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, te da toliko iznosi i dužina noći. Potom je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu — tačnije, pre pojave Sunca nad horizontom — iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C. U Pešti se 1915. godine rodio Milutinov sin Vasilije (1915—2003), koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[26] Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu; izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Milanković je od 1912. do 1917. godine objavio sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model s kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i za predviđanje budućnosti, te je ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i osnove za budući rad postavljene, Milanković je završio knjigu koja je 1920. godine objavljena u Parizu na francuskom jeziku, pod nazivom Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem (franc. Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire). Ubrzo nakon objavljivanja, meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Levisa Frija Ričardsona iz 1922. godine, kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine, predstavljaju temelj i pionirske radove iz kojih će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine. O brzini svetlosti Milanković je objavio dva rada o relativnosti. Prvi rad „O teoriji Majkelsonovog eksperimenta` publikovao je 1912. godine. Radio je istraživanja o ovoj teoriji i 1924. godine. U stvari, njegovi radovi bili su o specijalnoj teoriji relativnosti i oba rada na temu Majkelsonovog eksperimenta (sada poznatom kao Majkelson—Morlijev eksperiment) koji je dao snažan dokaz protiv teorije etra. U svetlu Majkelsonovog eksperimenta diskutovao je o validnosti drugog postulata Specijalne teorije relativnosti, da je brzina svetlosti ista u svim referentnim sistemima.[27] Do svoje smrti, ostao je ubeđen da brzina svetlosti u kosmičkim prostorima ne može biti konstantna.[28] Zanimljivo da se na prelazu iz 20. u 21. vek u nauci sve više navodi pojam varijabilna (promenljiva) brzina svetlosti.[29] Revizija julijanskog kalendara Milutin Milanković je 1923. godine predložio reformu julijanskog kalendara. Suština njegovog predloga je da su prestupne sve godine deljive sa 4, ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 900 daju ostatak ili 200 ili 600 (2000, 2400, 2900, 3300, 3800... su sekularne ali ipak prestupne). Prema gregorijanskom kalendaru, prestupne godine su sve one koje su deljive sa 4 ne uključujući sekularne godine osim ako pri deljenju sa 400 daju ostatak 0 (400, 800, 1200, 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, 3600, 4000... su sekularne ali ipak prestupne). U maju 1923. godine, Pravoslavna crkva je u načelu prihvatila kalendar;[30][31] uklonjena je razlika od 13 dana (1—13. oktobar 1923) nastala od Nikejskog sabora do 20. veka, a takođe brojne crkve su usvojile izmenjeni algoritam prestupnih godina. Datumi Uskrsa i srodnih praznika i dalje bi se obračunavali po obrascu julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je izražavao sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan; međutim, ovo je bilo nemoguće dokazati i potvrditi sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[32] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok netačnosti kako gregorijanskog tako i revidiranog julijanskog (Milankovićevog) kalendara kada se posmatraju ogromni vremenski rasponi....

Autor - osoba Živić, Dušan, 1955- = Živić, Dušan, 1955- Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2009 (Novi Sad : Stojkov) Fizički opis 195 str. : ilustr. ; 30 cm (karton) Napomene „International Nutrition Education Project“ --> nasl. str. Autorova slika Podaci o autoru: str. [197] Bibliografija: str. [198]. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Autor - osoba Živić, Dušan Naslov Tajna hrane = The secret of food / Dušan Živić Uporedni naslov ǂThe ǂsecret of food Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Specijalistička lekarska ordinacija „Dr Živić“, 2013 (Novi Sad : Daniel print) Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 30 cm ISBN 978-86-912193-1-4 Napomene Tiraž 1.000 Bibliografija. Predmetne odrednice Zdrava hrana Životne namirnice -- Hranljiva vrednost Moguć blag miris ustajalosti, inače dobro očuvano, bez pisanja, pečata, kompletno. Prva knjiga predstavlja svojevrsni vodič kroz ishranu. Autor nas vodi kroz šaroliki svet hrane. Saznajemo male tajne, prednosti i zamke pojedinih namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Namera je da knjiga nađe svoj put do svake porodice kao narodni lekar, narodni kuvar, bukvar kome se često vraćamo, koristan svakoj osobi koja razmišlja o svom zdravlju. U drugoj knjizi „TAJNA HRANE“, autor dr Dušan Živić, predstavlja nam nove 63 namirnice. Nastavlja da nas vodi kroz šaroliki svet hrane i otkriva male-velike tajne, prednosti i zamke namirnica koje koristimo u svakodnevnoj ishrani i pripremi obroka. Knjiga je, kao savremeni bukvar ishrane, pisana lakim stilom, razumljiva običnom „malom“ čoveku, koji u svakodnevnom životu, pokušava da nađe svoj put ka zdravijem životu. Naš ovonedeljni sagovornik rođen je 4. novembra 1955. godine u Novom Sadu. Detinjstvo i mladost proveo je na Trgu Galerija, u zgradi broj 7, nedaleko od srednje škole „Svetozar Miletić“, koju je pohađao kad je upoznao proslavljenog novosadskog kantautora s kojim je kasnije svirao gitaru i pevao u vokalno-instrumentalnom sastavu Žetva. ako je ostvario veoma zapažen uspeh u muzičkim vodama – kako s bendom, tako i kao solista – Dušan Živić nakon završenog Medicinskog fakulteta, te specijalizacije iz higijene na katedri prof. dr Miladina Mirilova, člana izvršnog borda za ishranu Svetske zdravstvene organizacije (SZO) – otvara Specijalistički centar za bolesti neadekvatne ishrane „Dr Živić” i intenzivno počinje da se bavi prevencijom kardiovaskularnih bolesti i nutricijskom edukacijom naših vrhunskih sportista. Autor je i rukovodilac programa „Pomozite svome srcu”, nastalog u okviru CINDI programa SZO, kao i autor i koordinator aktuelnog internacionalnog projekta „Tajna hrane” u okviru kojeg su izdate istoimene knjige – „Tajna hrane” 1, 2 i 3 (2009, 2013, 2017). Takođe, autor je TV serijala „Tajna hrane” (100 emisija), koji beleži rekordnu gledanost na prvom programu RTV, u okviru istoimenog projekta. Pionir savremenog sportskog nutricionizma na ovim prostorima otkrio je za portal mojnovisad.com zašto nije nastavio da se profesionalno bavi muzikom, kakvi su bili počeci mladog doktora medicine, ali i koliko je ishrana bitna u procesu treninga, šta je osnova zdrave prehrane, te koja su mu omiljena vojvođanska jela. Rođeni ste u Novom Sadu. U kom delu grada, u kojoj ulici ste odrasli? Kako pamtite detinjstvo? - Rođen sam u samom centru grada. Deda mi je bio visoki bankarski činovnik, bio je i jedan od direktora Jugobanke. To su bančini stanovi, jedna lepa zgrada sa dvorištem kao park. Većina Novosađana ne može da pogreši, zna gde se svi žene i udaju, zna gde je matičar. Nekad je to bio Trg Lenjina, sada je to Trg Galerija, broj 7, u pasažu. U principu sam odrastao u prirodi. Nekad je tu bio park, sad su izgradili garaže, betonirali. Jedna od lepih stvari – moj brat Đorđe Živić, koji je slikar, sad u tom dvorištu ima svoju galeriju. Tu sam živeo do 25 godine, pa sam se preselio u ovaj prostor (Specijalistički centar „Dr Živić”, Bulevar Cara Lazara 58 – prim.aut), koji mi je sad ordinacija, a koji je stan u vlasništvu, gde su nekad živeli moji deka i baka. Inače, porodica Živić ima veze i sa starijim delom Novog Sada – sa Salajkom. Mnogo vremena sam provodio u poznatoj ulici – nekad se zvala Kamberova, a posle ju je moj dobar drug iz mladih dana, poznati novosadski kantautor, proslavio – Jovana Cvijića, broj 16. Dedina tetka je živela na toj adresi u kući-trščari, gde sam kao mali voleo da odlazim. Bezbrižno detinjstvo – igrali smo se, brali voće, đurđevak, pravili strele. Kako smo stasavali, rasli, bilo je interesantnije biti u centru. Osnovna škola „Branko Radičević” bila je na pet minuta od moje ulice, a srednju školu „Svetozar Miletić”, koja je nekad čak bila na mestu današnje Elektrotehničke, tri-četiri broja dalje, praktično sam mogao videti sa svog prozora, sa terase. Ako je škola počinjala u sedam, u pet do sedam sam kretao. U svom poslu ste jedan od najboljih u Novom Sadu, a malobrojni znaju da je muzika vaša posebna ljubav. Spomenuli ste i Đorđa Balaševića s kojim ste sarađivali u bendu Žetva. Kada ste i kako uplovili u muzičke vode? Zašto niste nastavili da se profesionalno bavite muzikom? Kad ste odlučili da budete lekar? - S Đoletom sam se upoznao u Gimnaziji. Obojica smo pevali u horu. Njegova tadašnja devojka, Zorica, išla je sa mnom u razred. To je bio period kada su deca svirala neke instrumente. Svirali smo gitare, pisali pesme i to je bio inicijalni povod našeg upoznavanja. Đole je bio malo stariji, igrao je fudbal za reprezentaciju Gimnazije. Novi Sad nije bio tako velik, poznavali smo se. Posle smo se združili, počeli zajedno da sviramo, i sve ono što je već neka zabeležena istorija – grupa Žetva i početak karijere jednog velikog umetnika Đorđa Balaševića. Sa Žetvom smo snimili jedan vrlo uspešan singl – „U razdeljak te ljubim”. Posle i „Gospoice ala ste mi šik” i objavili smo album „Vreme Žetve” (prvi album vojvođanskog sastava objavljen 1978. godine – prim.aut), a 1989. godine snimio sam i solo album „Po svom”. - Da nije bilo tog nesrećnog rata i tog nekog, po meni, pada kvaliteta svih vrednosti pa i tih umetničkih, kada je muzika krenula u nekom drugom smeru, ekspanzija tog turbo folka, toliko mi je zgadila tu muziku da sam jednostavno pobegao iz nje. Imao sam i gde da pobegnem. Neko ostane u nekom zanatu jer nema izbora. Na sreću ili nesreću, imao sam izbor. Kao mlad, bavio sam se sportom – bio sam fudbaler omladinaca Vojvodine, igrao sam i za mladi tim, taj sport mi je išao dobro. I u muzici nije išlo tako loše, a i bio sam dobar đak. Tako da sam mogao da biram. Nekad je to dobro, nekad nije, ali u principu imate izlaz, niste osuđeni da ostanete u nečemu ako vam se to nešto ne sviđa. Možda sam izabrao ovaj posao pošto je procena bila da je to nešto na šta mogu više uticati, više je u mojoj moći. Možete biti vrlo izuzetan sportista, ali trener vas ne stavi u tim, niste njegov miljenik. Neko to psihički ne izdrži. Gomila naše talentovane dece ode u svet da igra, ali jednostavno ne izdrže, ne zato jer nemaju kvalitet, već što ne mogu da podnesu psihičko opterećenje, jer ne igraš onda kada misliš da si najbolji, ne dobiješ pravu „Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije“ - U muzici vam je slično, možete biti sjajni ali da bi to došlo do ušiju slušalaca, treba da se slože kocke. U današnje vreme to su menadžeri, pravila šoubiznisa, te puno toga nije u vašoj moći. I mnogi to ne mogu da podnesu. Nije lako baviti se nečim gde vi niste gospodar situacije. Nekom se posreći, popne se na kamen pa je posle lakše, ali probiti se – ne zavisi samo od dobre pesme ili od dobrog rezultata. Svi oni koji su prošli kroz to znaju o čemu govorim. Opredelio sam se za nešto racionalnije, što je bilo u mojoj moći. Bio sam dobar đak, biologija mi se sviđala te sam odlučio upisati medicinu. Jeste li se oduvek hranili zdravo? - Veza sa hranom potiče od malih nogu. Bio sam sitan i mršav, vijali su me po dvorištu da jedem. Priča o hrani je uvek bila prisutna. U principu, nisu to znali moji roditelji, imao sam apetit, ali nisam imao vremena, voleo sam da se igram, da trčim i najbolje sam večerao. Lična iskustva vam posle u praksi mnogo znače. Neki ljudi nemaju nikakve tegobe već jednostavno nemaju vremena, temperament im je takav. Da bi čovek bio normalno uhranjen treba sebi pokloniti pažnju – da doručkuje, ruča, večera, a ne da preskače obroke. Zbog obaveza, čovek sebe zapusti, a nekada svesno, zanimaju ga neke druge stvari – da trči kao dete, da se igra, da radi sve drugo, a ješće kad bude mogao, a to bude obično uveče. Koji Vam je bio prvi posao posle fakulteta? Koje ste poslove radili sa diplomom doktora medicine? - Otac mi je bio šef apoteke na internoj klinici, gde sam počeo da volontiram. Ne otkrivam toplu vodu, moj otac nije pripadao doktorskoj branši – tu su klanovi uvek bili vrlo ozbiljni, a ja nisam bio doktorsko, već dete apotekara, i ispostavilo se da, iako je moj otac proveo ceo radni vek tamo, a nisam bio neki loš student, ni đak, ni netalentovan, ali nije bilo mesta za mene. Posle godinu dana volontiranja, potražio sam posao u okolini Novog Sada. Bilo mi je jasno da je to zanat kao i svaki drugi, gde mora da se radi. A voleo sam i da dajem injekcije, i da se bavim pacijentom, da odgonetnem šta je, gde je, te sam se obreo u rumskom Domu zdravlja. „Šaljite ga u Hitnu pomoć – taj je izgleda spretan!“ - Prvo radno mesto bilo mi je Platičevo, 40-ak kilometara od Novog Sada, 12 kilometara od Šapca, gde svaki dan imate 120 penzionera, gde neko neuk može da se zaglavi ceo dan, piše recepte i ne diže glavu. Pre toga sam već bio odslužio vojsku u Sloveniji, u jednom mestu blizu slovenačke granice, gde je bilo puno posla za mladog lekara, ako je hteo da radi. Četiri hiljade vojnika i sva vojna lica te meštani po potrebi, jer nije bilo lokalnog lekara u tom mestu. Godinu dana kao da sam radio duplu i troduplu smenu, ali došao sam u Platičevo sa ozbiljnom praksom. Sećam se direktor Doma zdravlja u Rumi, Nikola Zeljajić, zove u 11 sati i pita „Dokle je stigao doktor?”, a osoblje kaže „Doktor je završio”. „Šta, završio 90 baka i deka? Šaljite ga u Hitnu pomoć, taj je izgleda spretan.” POSAO KAO RAZONODA: „Učio sam zanat i u rumskoj Hitnoj pomoći koja je tada bila komponovana od ljudi uglavnom iz Novog Sada i Beograda, jedna koleginica je bila iz Rume, uglavnom su to bili, kako smo se šalili, legionari sa strane. Takođe, uskakao sam u sva okolna mesta kad god je trebalo. Nakon toga, u okviru istog Doma zdravlja, radio sam u selima u Sremu – Krušedol, Krušedolski Prnjavor, Šatrinci, Neradin i svoju praksu završio u Vrdniku. Za taj period me vežu vrlo lepe uspomene, bio sam mlad, nisam morao da trčim kući jer nisam bio još oženjen, imao decu. Bilo mi je svejedno da li radim dve ili tri smene, da li ću ili neću spavati. Posao mi je bila razonoda, nije bilo opterećenje. Bilo je i dobro vreme, posao je bio solidno plaćen, priznaje nam Za razliku od mnogih ljudi koji su karijeru i život odlučili da grade u inostranstvu, vi ste ostali u Novom Sadu. Šta je to što vas je čvrsto držalo u ovom gradu? Da li ste ikad razmišljali da odete iz Srbije? - Imao sam želju, kad malo steknem prakse, da odem u Australiju. Stric mi je kao mlad otišao i ostao da živi tamo. Ali... Otac je uvek brinuo o svima, ali kada je otišao u penziju, kada se razboleo, uloga nekoga ko brine, sa te medicinske strane, pala je na mene. Posle sam zahvaljujući radu sa vrhunskim sportistima praktično obišao ceo svet ali sam ipak ostao da živim ovde. Počeo sam da radim kao mlad lekar u FK Vojvodina. Prvo sam igrao u pionirima, mlađim kategorijama, posle i u mladom timu. Moja familija je sportska – deda Đura je bio jedan od predratnih igrača Vojvodine sa najdužim stažem, ali i prvi posleratni direktor kluba. Njegov rođeni brat Milan je takođe bek igrao je s njim u timu. Stric je igrao u podmlatku Vojvodine, pre odlaska u Australiju. Kao što je porodica Hadži imala više generacija, tako i porodica Živić u Vojvodini ima dedu koji je bio od pionira do direktora kluba, mene koji sam bio od pionira do lekara prvog tima, posle i lekar reprezentacije. Tata je bio biciklista, kao i moj rođeni brat Đorđe. - Tih godina, dok sam radio u Rumi, sreo me naš čuveni igrač Aca Ivoš, koji je bio i funkcioner. Pitao me „Gde si?”, kažem „Radim u Rumi.” On kaže „Jedan Živić radi u Rumi. Ajde dođi pa da počneš da radiš sa petlićima pa ćemo videti za dalje.” Bila mi je izuzetna čast da počnem da radim sa najmlađim kategorijama u klubu koji je bio izuzetno vezan za našu familiju. Radio sam sa petlićima, pionirima, kasnije sa omladincima, da bih 90te postao i lekar prvog tima. Kasnije sam mnogo radio sa profesionalcima. Jedan sam od prvih koji je na ovim prostorima počeo da govori o ishrani sportista. Zahvaljujući tome sam posle radio sa pet nacionalnih selekcija. Bio sam prvi nutricionista jedne reprezentacije na ovim prostorima. Bilo je to sa našom fudbalskom reprezentacijom za svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. Kasnije sam radio i sa vaterpolo, bokserskom, veslačkom reprezentacijom i mnogim poznatim pojedincima iz različitih sportova. U šali uvek kažem da nisam ni visok, ni plav, ni iz Beograda, ali sam bio najsigurnija varijanta. Kada je 2000. godine Nenad Manojlović došao na čelo vaterpolo reprezentacije Jugoslavije i počeo da pravi ozbiljan tim, pozvao me je da se kao nutricionista pridružim stručnom štabu. Bio je vizionar, širokih pogleda, shvatao je da nije samo moda imati nutricionistu već da je to potreba te me pozvao da se pridružim stručnom timu. Interesantno je da sam u istom periodu paralelno radio i sa našom Bokserskom reprezentacijom kojoj je naš proslavljeni šampion i tadašnji selektor Tadija Kačar nastajao da vrati stari sjaj. Bilo je uspeha. Poslednje medalje na velikim takmičenjima osvojili su naši bokseri u tom periodu zajedničke saradnje. PROCENA VAŽNOSTI ZDRAVE I URAVNOTEŽENE PREHRANE NAŠIH SUGRAĐANA: „Svest Novosađana raste. Nisu samo penzioneri ti koji se brinu za svoju ishranu. I mladi ljudi počinju da razmišljaju o tome. Vidim rezultate sebi sličnih koji rade na motivisanju i propagiranju zdravih stilova života. Postoje razni vidovi, manje ozbiljni, više ozbiljni. Ishrana i zdrav stil života nisu samo više moda, nisu više samo trend, već su postali i potreba, a i svest da se promenom stila života i ishrane mogu rešiti ozbiljni problemi. Bolesti su najviša stepenica toga i vrlo značajna karika da nekome mogu spasiti život“, smatra naš ovonedeljni sagovornik. Dakle, tada ste počeli da se bavite ishranom sportista. Ko se pre vas bavio time? Koliko je ishrana bitna u procesu treninga? - Prvo bih naglasio da je ishrana sportista nešto vrlo specifično i dosta drugačije od svega ostalog. Ne može se baš poistovetiti zdrav način života i zdrava ishrana sa ishranom sportista, koja ima neke svoje zahteve. Sportista je jedna sportska mašina koja traži drugo gorivo – kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata koji daju fiziču aktivnost visokog intenziteta. Kupite najbolje auto na svetu i treba mu dati najbolji benzin, isto je i sa ljudskim organizmom. To je danas vrlo ozbiljna nauka. Šta ćete pojesti, koju ćete namirnicu uzeti od prevashodne je važnosti za uspeh i postizanje sportskog rezultata. Kao i trenažni proces, jednako je važno i uzimanje, nadoknađivanje hranljivih materija, kao i odmor. Stil života sportiste je vrlo specifičan i zahtevan. O novim, savremenim trendovima u ishrani sportista, pre mene je počeo da govori jedan biohemičar Predrag Milošević. Lekarska profesija je vrlo sujetna, te on kao biohemičar nije bio preterano prihvaćen, no bilo je nekoliko nas mlađih koji su shvatili ozbiljnost pristupa novim trendovima ishrane sportista. Taj njegov pionirski pokušaj da na ove prostore donese taj pristup, urodio je plodom. Znao sam još jednog mladog kolegu, koji nije bio sa ovih prostora, a koji je nestao u ratnom vihoru, te sam ja ostao kao jedan od retkih koji je verovao da nije velika šnicla razlog i uslov da se postigne vrhunski rezultat, da vodu ne treba zabranjivati, da slatkiši nisu potrebni sportistima... „Kao što avion troši kerozin, tako i sportista troši veću količinu ugljenih hidrata“ - Osamdesetih godina prošlog veka, na ovim prostorima sportistima je zabranjivana voda. Prvi sam koji je omladincima Vojvodine `84. godine rekao „Dajte vodu na teren!”. Moram spomenuti Iliju Pantelića, čuvenog golmana koji je tada bio šef omladinskog pogona u FK Vojvodina, koji je od toga napravio jednu akademiju, instituciju. Omladinci Vojvodine su zahvaljujući njemu i ozbiljnom radu stručnog tima koji je okupio, kao što je profesor Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, Radivoje Radosav, koji je nove metode u trenažnom procesu primenjivao na mladim generacijama, a ja sam ih učio novim trendovima u ishrani sporta, pobeđivali na svim evropskim turnirima, bili prvaci Jugoslavije više puta. Od generacije `69, `70, `71. i `72. napravili smo momke od kojih je 20 evropskih fudbalera. To su i periodi kada sam bio najmanje opterećen. Kada se bavite sa profesionalcima, to su stroži standardi, a sa decom – vi ste im i prijatelj, i trčite s njima zajedno, mada se radilo maksimalno profesionalno, ali nema tenzije, što je posle neizbežno, nema tu prevelikog intimiziranja. Rad u sportu je meni veoma drag i dan-danas radim sa našim vrhunskim sportistima. Ipak, država nije više bogata kao nekada, sve pada na račun sportista pojedinaca. Da ne spominjem pojedine profesionalce s kojima sam radio iz raznih sportova – odbojkaše, košarkaše, fudbalere... Počinje mnogo rano da se radi s decom, jako je važno tu decu, ne samo terati da trče po terenu, nego ih obučiti stilu života i pravilnom načinu ishrane. Dobar deo te dece prolazi našu obuku ishrane sportista kroz mesečne tretmane. U pitanju je promena navika i potrebno je vreme da se navika promeni, a to bez mesec dana ne može da se uradi. Pre nego što ste otvorili Specijalistički centar „Dr Živić”, šta je bio prelomni momenat da se za to odlučite? - Važim za jednog od pionira privatne lekarske prakse u Srbiji. Još kao mali voleo sam da rizikujem. Moj odlazak u privatnu praksu bio je totalno neracionalan za većinu ljudi. Imao sam ugledan i dobar posao u tadašnjem Izvršnom veću Pokrajine i i bio na mestu lekara prvog tima u FK Vojvodina. U Veću sam bio zadužen za sve objekte vodosnadbevanja od pokrajinskog značaja. Vrlo visoka pozicija, odgovorna, zahtevna, ozbiljna. S obzirom da sam specijalista higijene, a jedan deo higijene se bavi higijenom ishrane, ovim čime se sad bavim, a postoji i komunalna higijena, higijena oblačenja, higijena igračaka, higijena životne sredine... Jedan nonsens da vam ispričam – specijalizirao sam u tadašnjem Higijenskom zavodu, odnosno Zavodu za zdravstvenu zaštitu radnika koji je bio pod mojim nadzorom. Bio sam u prilici da proveravam njihov rad, a bio sam istovremeno kod njih specijalizant. Dočarao sam vam koliko je to bila visoka funkcija? Ipak, borio sam se da ne ostanem činovnik te sam iskoristio priliku i kada su nastupila teža vremena, umesto otpremnine, koja se davala prilikom odlaska s posla, zahvalio sam se i tražio da me puste, da ne moram da odrađujem određen broj godina za njih. Napustio sam mesto u Izvršnom veću, napustio sam mesto lekara FK Vojvodine i otišao u privatnu praksu kao jedan od prvih lekara u Srbiji i sigurno jedan od prvih dvoje-troje u Novom Sadu koji se bavio nečim što je u to vreme bilo totalno neizvesno, zakonski nedefinisano. Početkom 92. sam seo u ordinaciju, ružno vreme, kada je plata bila pet maraka, ali mogu da vam kažem da se nikada nisam pokajao. Sve sam doživeo kao izazov koji se pokazao kao dobra odluka. Iza mene je više od 25 godina rada u privatnoj lekarskoj praksi. Jedan sam od pionira ljudi koji su se borili za postavljanje ove lekarske profesije na stepenicu koju zaslužuje. Bio sam i jedan od pionira i osnivača Lekarske komore Srbije, zajedno sa doktorom Zoranom Bulatovićem, profesorom Višeslavom Hadži-Tanovićem iz Beograda, koji vaši za oca privatne lekarske prakse u Srbiji. Jedno vreme sam bio i potpredsednik Lekarske komore. Dugo godina smo se borili da ona dobije svoj status, bude priznata. Ne bih mnogo da govorim o tome jer sam malo razočaran stanjem u Lekarskoj komori, ali kada smo mi to sve konstituisali, smatrao sam da je bolje da mlađe generacije nastave s radom. Šta vas je podstaklo da napišete knjige „Tajna hrane”? Kako se javila ideja da pokrenete serijal emisija „Tajna hrane”? Šta je ono što želite da ljudi usvoje posle čitanja/gledanja knjige/emisije „Tajna hrane”? - Dođe čovek u godine kada razmišlja o tome da iza sebe treba nešto da ostavi. Uvek sam se divio ljudima koji su napisali nešto, kao Jova Tucakov knjigu „Lečenje biljem”. Baveći se ovim, primetio sam da niko nije hronološki stavio na papir sve ovo što jedemo, niko nije napisao tako da to bude razumljivo svakom čoveku. Radeći u privatnoj praksi, zadatak mi je da čoveku pomognem. Mene nije čekala plata, znači ako nešto uradite, a uradite to kvalitetno, vi imate šansu da opstanete. Shvatio sam i da to što radite mora biti praktično i korisno. Stvorio sam ideju u okviru programa „Tajna hrane”. Da sve to ispričam, trebalo bi mi mnogo više vremena, ali u okviru tog internacionalnog programa, koji ima zadatak da na prostoru zapadnog Balkana, koji predstavlja u Evropi rak-ranu što se tiče bolesti srca i krvnih sudova, da pomogne ljudima promenom stila života, da smanji faktore rizika. Znamo tu Lalinu biografiju, milion puta sam pričao, „rodio se, tovio se, strefio ga šlog”. Da to malo skratimo – manje jedi, više se kreće, promeni malo stil života. Mi smo navikli da jedemo masnu hranu, hrana je poslednje čega će se čovek odreći. Ajde da sve što jedemo – sve namirnice, a ima ih oko 200-300 koje čovek najčešće koristi u ishrani – bude opisano na neki način, da napišemo ozbiljne stvari na prihvatljiv način da bi svakom bilo od koristi. Ne da treba da ode kod doktora da mu objasni šta tamo piše, nego da svaka naša supruga, baka, neko ko se bavi hranom, pa i mi sami da se edukujmo i znamo šta će nam u kojoj situaciji od hrane biti od koristi, a šta bi nam bilo manje korisno, kako sami sebi da pomognemo. Neka vrsta narodnog lekara sa aspekta hrane. Tako su krenule knjige „Tajna hrane” koje su pratile istoimeni TV serijal, snimljen na RTV između 2009. i 2010. godine, a koji ima ogromnu gledanost. Išli smo u pet do pet svakog dana na prvom programu RTV i bili smo gledaniji nego „Dnevnik” u pet koji je izuzetno gledan. Ponosan sam na činjenicu da sa 100 emisija vi pokrivate celu godinu. Išli smo godinu dana premijerno, pa drugu godinu reprizno. Nisam bio u prilici da dam drugim emiterima pošto je ugovor bio dosta loš. „Mi smo navikli da jedemo masnu hranu – hrana je poslednje čega će se čovek odreći“ - Zahvaljujući gospodinu Koprivici, koji je aktuelni direktor RTV, što me raduje, nadam se da ćemo saradnju nastaviti i snimiti bar još 100 emisija, a koji mi je omogućio da i drugim emiterima, malim TV stanicama po Vojvodini, nakon par godina, dozvolimo da emituju emisiju „Tajna hrane”. I dan-danas u toku su reprize na regionalnim televizijama poput Kanala 9, TV Banata, RTV Sreća u Somboru, RTV YuEco u Subotici. Pokrivena je cela Vojvodina preko malih TV stanica. Imamo zadatak da plasiramo emisiju i šire – u Bosnu, Crnu Goru, svuda gde nam govorno područje to dozvoljava. Nisam ni lažno skroman, niti se plašim da kažem da sam lokal patriota, bilo bi mi vrlo drago, iako je bilo razgovora i sa tzv. velikim televizijama, da snimimo serijal sa Prvom TV, koji su hteli da ga emitiju u okviru Jutarnjeg programa. Oni ni do dan-danas nisu pokrenuli taj Jutarnji program. Zna se da televizije prave programe koji donose, neki put i podilaze, najširoj publici. Ovu emisiju ipak treba zadržati u okvirima neke popularne medicine, nije za rijaliti šoove. Zbog toga sam odustao od nekih televizija, šala je šala, ali ovde se ipak radi o zdravlju. Volim da se našalim na kraju emisije, ali ne treba sve zapakovati u neku smešu koja se zove „Parovi”. Ko voli neka izvoli, ljudi imaju pravo da biraju, ne bih to mešao. Do sada su izašle tri knjige „Tajna hrana”, promocija treće je bila krajem aprila. U svakoj knjizi je predstavljeno 63 namirnica. Sa četiri ili pet knjiga ćemo uraditi onaj pionirski posao, odnosno biće opisano sve ono što čovek jede. Posle teksta o namirnici, koji sadrži malo istorije, malo anegdote, zelenim i crvenim srcem je izvučeno zašto je dobro i zašto ne bi bilo dobro u nekoj situaciji. Na jedan popularan način opisano šta nam i kada prija, a šta bi ponekad trebali izostaviti. Lep vodič, uputstvo i pomoć u tome kako se hrani. Kakve su povratne informacije čitatelja/gledaoca? Usvajate li kritike ili pohvale vaših pacijenata, vaše publike? - Apsolutno. Prošao sam kroz, popularno nazvan, šoubiznis, baveći se muzikom. Počeo sam da pevam i nastupam vrlo rano, kao klinac. Još pre polaska u prvi razred osnovne skole pevao sam na jednom velikom nastupu sa revijskim orkestrom RTV Vojvodine. Naučio sam da slušam i primam povratne informacije, zajedno sa stručnim timom se trudim da usvojimo sve ono što smatramo važnim. Od mladog momka koji je voleo da se šali, igra fudbal, da se bavi muzikom, ušao sam u vrlo ozbiljnu profesiju, ali sam se trudio da ne odem u krajnost. Optimizam, šarm i doza humora su zadržani u ovom što radim. Zadržao sam to i u knjigama i u emisijama. Mnogi su bili protiv toga „To treba izbaciti, nisi komedijaš”, ali ako želite da ispunite osnovni cilj, a to je približiti čoveku, napisano suvoparno nikada neće doći do njega. Ljudima je dosta i škole i držanja predavanja i tutorstva i zabrane. Morate naći način kako nekoga da vežete za nešto, kako da ga animirate. Kroz vedrinu i šalu, neki su gledali emisiju da vide šta ću se našaliti na kraju, a onda usput i čuli nešto što sam hteo da čuju. Još uvek nisam siguran da to treba izbaciti. Korigujemo se i sve što ustanovimo da treba promeniti, modifikovati, i mladim kolegama koji dođu kod mene uvek kažem „Ako mislite da ima nešto novije, drugačije, slobodno kažite”. Nauka napreduje, razvija se. CELULIT – UVEK AKTUELNA TEMA: „Celulit su nagomilani toksini, razne otpadne materije koje treba izbaciti iz organizma. Sa mnogo tečnosti organizam će izbaciti višak toksina. Trebate jesti što manje hrane koja u sebi ima razne konzervanse, što manje prerađene, začinjene, masne hrane. Ne treba nam tokom leta previše energije. Jedite više voća, više povrća, mladih mlečnih proizvoda, ribu, piletinu. I najbitnije – jedite češće po malo. Takođe, fizički budite aktivni, nemojte sve vreme visiti na Fejsbuku“, savetuje prim. dr med. Dušan Živić. Po gradu sve više primećujemo radnje zdrave i organske hrane, veganske i vegetarijanske restorane... - Ne treba se plašiti toga. Niko nije postavio pitanje šta ćemo sa invazijom pečenjara ili kafića. Stvar je izbora gde će neko da ide. Mnogo se radujem što su se stvorili uslovi da radnja ili restoran takve vrste može da preživi. Godinama u Novom Sadu ni jedan vegetarijanski restoran nije mogao da preživi. Treba se što pre okretati zdravim stilovima života, što pre kanalisati navike koje nisu preterano zdrave. Ne mislim da možemo da živimo pod staklenim zvonom, da mladi svet treba da živi kao u manastiru. Ali ako si jednom izašao i ostao do tri ujutro i malo popio, nemoj to raditi sutra. Ako je danas bio rođendan pa si pojeo tri parčeta torte, nemoj i sutra. Nemoj svakog dana pojesti 200 grama čokolade. Ako jedeš lubenicu, nemoj pojesti svih 10 kila. Mera je filozofija svega. I moda je po neki put dobra jer vas tera da radite nešto zdravo. Mada moda nije preterano povezana sa dobrim stvarima, ali ima i dobrih moda. Moda da se nose flašice i da nije više sramota u restoranu poručiti vodu, to je sjajna stvar. Mnogo bolja od majica do pupka ili poderanih pantalona. Moda vas na sve natera. Najveći zločin je bio zabranjivati ljudima da piju vodu, pogotovo sportistima. Znate kada je krenula moda da se nose flašice? Kada se voda počela flaširati i naplaćivati u restoranima. Čim je voda upakovana, u nekoj lepoj ambalaži. A nije bilo moderno kada su u kafanama uz kafu davali čašu vode iz slavine. Plaća se sve pa zašto ne bi i dobra navika. To je odlično, dobro i vrlo korisno za organizam jer tečnosti nikad previše. „Znamo svi Lalinu biografiju – rodio se, tovio se, strefio ga šlog“ Koji su razlozi zbog kojih osobe posećuju vaš Specijalitički centar, odnosno ko su vam pacijenti, ko najviše traži savet/pomoć? - Pacijenti su iz najširih krugova. Prevencija kardiovaskularnih bolesti, kako je čuveni CINDI program rekao i dao doktrinu kako se boriti protiv hroničnih nezarazanih bolesti – bolesti srca i krvnih sudova kod kojih je stres dominanatna komponenta, odnosila se na poslovne ljude – menadžere. Kako je dolazilo do pada životnog standarda, do rata, svaki mali čovek je postao menadžer kako da preživi. Realno gledajući – svi su sada menadžeri jer je nivo stresa toliki zbog egzistencijalnog minimuma. Svi su pod ogromnim stresom te nam se ciljna grupa širi na kompletnu populaciju. Pored poslovnih ljudi, vrhunskih sportista, političara, naši su pacijenti i „obični ljudi”, čak i penzioneri. Nađe se i prostora i novca, iako smo privatna praksa. Imamo vrlo ozbiljno obolele pacijente koji su rešili da spas potraže u promeni načina ishrane, stila života, povećanim dozama vitamina, a ne citostatskom terapijom, lekovima koji truju organizam, zračenjem ili raznim agresivnim metodama. To su manje ružičaste stvari od priče o sportu. Ipak, kad čovek odluči, lako se sve reši. Kako se vi hranite? Kako se fizički aktivirate? - Nisam neko ko sebe uzima za primer drugima. Moj stil života je možda malo rigorozniji. Od 20 godine sam laktovegetarijanac, znači od životinjskih stvari jedem samo mleko i mlečne proizvode. Nisam bio bolestan niti verski opredeljen. Pošto sam uvek sebi postavljao neke zadatke, odlučio sam se za trening volje, želeo sam da vidim da li mogu nešto što mi se jako jede da ne jedem. U periodu kada sam se još bavio muzikom, u Africi sam upoznao neke ljude koji su bili muzičari i, na moju sreću, vegetarijanci. Bilo šta tad da su radili, kao mlad čovek bih verovatno oponašao. Njihov način ponašanja je toliko bio sugestivan da sam ga prihvatio. Nisam bio motivisan ni da skinem kile, ni da dobijem kile. Već njihov stil života – njihova smirenost, uvek sam bio malo brzoplet. Nekoliko godina kasnije, na ličnom primeru sam uvideo da taj stil života donosi neko smirenje. I godine kažu donose smirenje. Ti ljudi su imali puno godina a izgledali su izvanredno, svirali su izvanredno što me takođe fasciniralo. Dobro sam se osećao, bio sam funkcionalan, a i bili ste interesantniji u društvu zato što ne pušite, ne pijete i ne jedete meso, nego da ste sve to radili. Bio sam drugačiji od ostalih. Kao zreliji momak sam uvideo da mi to doprinosi da se osećam dobro, da baratam svojom voljom, da zahtev koji sam sebi postavio dolazi do izražaja. - Ponekad kažem pacijentima „Idete ulicom i svidi vam se neki momak ili devojka, pa ne skačete odmah na njega ili nju. Pa valjda prvo pravite plan šta i kako. Isto je i sa hranom. Ne bi trebalo pojesti odmah sve ono što vam se sviđa i što vidite“. U svemu treba imati meru. Neko obuzdavanje mora da postoji. Što god više vladamo sobom tim smo jači. To je ono što sam na ličnom primeru kasnije počeo da saznajem. Trening volje je najveća stvar i najveća korist u celoj priči. Kad možete sa nekim svojim nagonima da kalkulišete, baratate, postajete jaki. Indirektno to ima koristi na zdravlje. Još uvek igram rekreativno fudbal na DIF-u sa momcima od 25 godina i više. Nisam se ugojio, dobro trčim, bicikl poslednjih pet godina dosta ozbiljno vozim. Otac mi je bio trener i selektor reprezentacije, brat mi je bio uspešan biciklista, državni reprezentativac, ja sam drumski bicikl počeo ozbiljno da vozim pre pet godina, kada sam video da mi za fudbal treba još četvero, za tenis još jedan. Hteo sam bolje da iskoristim vreme kad sam hteo da budem aktivan. Dosta sam fizički aktivan. Vozim po drumu, biram periode kada nisu preterano opterećeni. Kao što gledate učesnike na Tour de France, ako me negde sretnete, slično ću izgledati, zamaskiran. Pazim, slušam, velika je glupost i vrlo opasno voziti bicikl sa slušalicama u ušima, jer na drumovima prvo čujete vozilo koje vam dolazi od pozadi. Imam čamac, lep gliser, odem da pecam sa bratom, decom na Dunav. Pecaroš sam od malih nogu. Pecanje, kupanje, tenis na pesku. Navikao sam da budem aktivan, nikad ne mirujem. Igranje karata je lepa stvar, ali meni je to gubljenje vremena. Pecaroš od malih nogu koji je navikao da bude aktivan Koje su po Vama najopasnije, a koje najzdravije namirnice? Nabrojte po pet. - To se stalno izmišlja, to je od deset božijih zapovesti krenulo. Izbegavajte ono što svi znaju da ne valja. Pre svega trudite se da imate meru, da jedete češće po malo. Leti više voća, povrća, tečnosti. Izbegavajte puno kafe, alkohola, gaziranih pića. Jedite sezonski. Nemojte žaliti za namirnicama o kojima se prave hvalospevi, kao što su čia semenke, ono što su Inke jele. Osnovna su tri pitanja – šta jesti, kada i koliko. Jedemo hranu koja nas okružuje, manje prskanu, organska hrana je nešto čemu treba težiti. Poštujte raspored obroka, nemojte da pregladnite. Tri obroka su obavezna i gledajte da imate užinu između. Nemojte preterivati, za tri sata možete ponovo jesti. Najznačajnije nagrade koje ste do sada osvojili? - Ljudi kojima sam pomogao, moja su najveća nagrada. OMILJENA NOVOSADSKA (ILI VOJVOĐANSKA) JELA: „Kao pravi Lala, volim gomboce sa šljivama, taške, testo sa svim i svačim i kolače s makom. Ipak, sa ovom vrstom hrane čovek mora biti vrlo oprezan, paziti na količinu, vreme uzimanja. Ako želite pojesti malo više, morate biti izuzetno fizički aktivni ili ćete se brzo ugojiti“, upozorava stanovnike Vojvodine dr Dušan Živić. MG154 (N)

Kao na slikama lepo očuvano Predmet ovog rada je govor jedne grupe srpskoga naroda koja je više stoleća provela odvojeno od glavnine srpskog naroda. Ta se grupa nalazi danas u varošici Pehčevu na ivici Maleševske kotline u istočnoj Makedoniji, a doseljena je tamo iz sela Barjamiča u blizini Galipolja na teritoriji današnje Evropske Turske. Istorija seljenja i lutanja ove grupe kolonista iznesena je podrobno u knjizi dr Milenka Filipovića “Galipoljski Srbi”. Ja sam na terenu imao prilike da se i sam uverim u tačnost podataka koje o ovome daje prof. Filipović. Stoga nije potrebno da se ovde upuštam u sve pojedinosti iz etničke prošlosti i mnogobrojnih seoba Gapopoljskih Srba. Ograničiću se na ono što može biti od značaja za razumevanje slike njihovog govora, a za ostalo upućujem na knjigu prof. Filipovića. Pavle Ivić (Beograd, 1. decembar 1924 — Beograd, 19. septembar 1999) bio je srpski filolog, lingvista, univerzitetski profesor i akademik. Pavle Ivić Pavle Ivic.jpg Pavle Ivić Rođenje 1. decembar 1924. Beograd, Kraljevina SHS Smrt 19. septembar 1999. (74 god.) Beograd, SR Jugoslavija Sadržaj Akademik Uredi Pavle Ivić je naučnik međunarodnog ugleda i najbolji srpski lingvista druge polovine dvadesetog veka. Otac mu je bio istoričar Aleksa Ivić, supruga lingvista Milka Ivić, sin matematičar Aleksandar Ivić. Bio je redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu i Univerziteta u Beogradu.[1] Još 1973. godine postao je počasni inostrani član Američke akademije umetnosti i nauka, a iste godine i počasni član Lingvističkog društva Amerike. Nešto kasnije dodeljen mu je počasni doktorat Državnog univerziteta u Kolumbusu (Ohajo, SAD). Držao je predavanja i u sledećim gradovima: Sijetl, Los Anđeles, Santa Barbara, Berkli, Stanford, Urbani, Blumington, Kolumbus, An Arbor (u SAD); Melburn, Moskva, Amsterdam, Lajden, Marburg, Minhen, Cirih, Insbruk, Klagenfurt, Grac, Beč, Budimpešta, Erlangen, Vircburg, Minster. Učestvovao je sa referatima na slavističkim kongresima i naučnim skupovima u Kijevu, Sofiji, Talinu, u Evanstonu, Čikagu, Sidneju, Golveju (Irska), Londonu, Parizu, Getingenu, kao i na mnogobrojnim naučnim sastancima širom pređašnje Jugoslavije. Cikluse svojih predavanja držao je u Upsali i u Tokiju. Pored Srpske, bio član Američke, Norveške, Slovenačke, Austrijske, Makedonske i Ruske akademije nauka. Govorio je oko deset stranih jezika. Naslednik Daničića i Belića Uredi Ivića su nazvali direktnim naslednikom Aleksandra Belića, ili – kako je rečeno posle njegove smrti – dok je Đuro Daničić u nauci o srpskom jeziku obeležio drugu polovinu devetnaestog veka, Belić prvu polovinu dvadesetog, Pavle Ivić je u tom smislu stajao na čelu naše nauke u drugoj polovini dvadesetog veka. Epoha u kojoj je radio već je uveliko ispoljavala razuđivanje u domenima svih naučnih delatnosti, vidljive specijalizacije. Po tome se i razlikuju intelektualne epohe, svaka sledeća od prethodne. Ivić se vrhunski usredsređeno i pedantno posvetio nekolikim granama srpske filologije: na prvom mestu istoriji jezika, dijalektologiji, onomastici i akcentologiji uz razumljivo često sintetizovanje dostignutih rezultata, a uz povremeno zauzimanje i za druge tematike. Mnoge od ranije zaoranih brazda dovodio je do besprekorne obrađenosti i celovitosti, pri tome značajno modernizujući metode, mada modernizaciju nikad nije nekritično prihvatao. Glavni domet svih Ivićevih studija iz srpske jezičke istorije, uključujući tu i saznanja o akcenatskoj evoluciji – jeste prikaz jezika i njegove pismenosti sinhrono povezan sa podacima o odgovarajućim istorijskim, kulturološkim, književnim, migracionim i drugim tokovima u životu našeg naroda. Ovim se takav lingvistički poduhvat visoko uzdiže iznad izolovanog prikazivanja same istorije jezika. Nije ovde prilika da se navode njegovi radovi ni iz oblasti dijalektologije; treba naglasiti da je on bio ne samo autor, već i koautor i konsultant u velikom broju dijalektoloških projekata, čime je uveo u problematiku mnoge mlađe saradnike. Ostaće upamćen kao jedan od najistaknutijih svetskih teoretičara u oblasti lingvističke geografije. O zaslugama u vezi s onomastičkim istraživanjima takođe bi se moglo vrlo mnogo govoriti. Značajno je to što su on i Svetozar Stijović najzaslužniji što je u potpunosti popisana onomastika Kosova i Metohije. Veliki deo naučnog rada Pavla Ivića bio je, takoreći, uokviren upravo prisustvom u SANU. Još pre diplomiranja postavljen je za stipendistu Instituta za srpski jezik SANU. Tu je kraće vreme radio kao asistent na obradi velikog Rečnika, čiji je stalni recenzent bio i u kasnijim godinama, do kraja života. Na područjima Akademijinih delatnosti (postavši njen dopisni član 1972. godine i redovni 1978. god.) je bio glavni urednik Srpskog dijalektološkog zbornika, Onomatoloških priloga, zatim predsednik Fonda za naučna istraživanja SANU, Odbora za proučavanje Kosova i Metohije, Odbora za onomastiku, Odbora za etimološki rečnik, član Hilandarskog odbora, Odbora Belićeve zadužbine, Odbora za istoriju Srba u Hrvatskoj, Staroslovenskog odbora, Odbora za leksikologiju, Odbora za proučavanje slovenskih jezika...[2] Od strane Srpske akademije delegiran je u veći broj raznih organizacionih odbora, pa tako i u Savet za jezik Radio-televizije Beograd, čiji je bio predsednik. On je smatrao da hr­vat­ski knji­žev­ni je­zik, za razliku od sprskog, po ve­ći­ni svo­jih ka­rak­te­ri­sti­ka nije po­ve­zan s hr­vat­skim di­ja­lek­ti­ma ni­ti sa sta­ri­jom hr­vat­skom knji­žev­nom tra­di­ci­jom.[3] Ivić je bio redovni član SANU.[2] Bio je član Matice srpske, Vukove zadužbine, u Srpske književne zadruge, Udruženja književnika Srbije, Društva srpsko-­jevrejskog prijateljstva. Bio je član redakcija mnogih naučnih časopisa u našoj zemlji i u inostranstvu. Bio je predsednik Lingvističkog društva Evrope, potpredsednik Asocijacije dijalektologa Evrope, potpredsednik Društva za Evropski lingvistički atlas. Bio je član Stalnog međunarodnog komiteta lingvista, Pariskog lingvističkog društva, Evropskog udruženja kulture. U jednom istorijski veoma tegobnom vremenu osnovao je Srpski sabor. Pavle Ivić je bio odmeren, uglađen, gospodstven. Odlikovao se opštom kulturom, razumevanjem za mnogo toga što je bilo i van njegove profesije. Voleo je prirodu, planinarenje. Pavle Ivić važio je za istaknutog stručnjaka ali istovremeno za vrlo skromnog i pristupačnog čoveka. Nagrada „Pavle Ivić“ Uredi Nagradu dodeljuje Slavističko društvo Srbije za najbolji rad iz srpske lingvističke slavistike.[4] Nagradu su za 2007. godinu dobili docenti Slobodan Pavlović i Rajna Dragićević, za 2008. autori jednotomnog Rečnika srpskog jezika mr Milica Vujanić, prof. dr Darinka Gortan Premk, dr Rajna Dragićević, prof. dr Miroslav Nikolić, mr Ljilja Nogo, mr Vasa Pavković, doc. dr Nikola Ramić, prof. dr Rada Stijović, prof. dr Milica Tešić i dr Egon Fekete, a za 2009. prof. dr Rada Stijović. Odabrana dela Uredi Bibliografija Pavla Ivića, približno računata, iznosi preko šest stotina jedinica, ubrajajući tu, kako opsežne studije i nekoliko knjiga, tako i manje članke, prikaze, referate sa naučnih skupova, štampane diskusije, popularne priloge u publicistici, poneke polemike i intervjue. Izvestan broj bibliografskih naslova ukazuje na koautorski rad. Oko sto dvadeset većih ili manjih tekstova objavljeno mu je u inostranstvu. Izdaju se Ivićeva celokupna dela, od kojih je do sada (2010) izašlo šest knjiga. Ivić, Pavle (1956). Dijalektologija srpskohrvatskog jezika: Uvod i štokavsko narečje (1. izd.). Novi Sad: Matica srpska. Ivić, Pavle (1985). Dijalektologija srpskohrvatskog jezika: Uvod i štokavsko narečje (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. Ivić, Pavle (2001). Dijalektologija srpskohrvatskog jezika: Uvod i štokavsko narečje (3. izd.). Novi Sad-Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (1971). Srpski narod i njegov jezik (1. izd.). Beograd: Srpska književna zadruga. Ivić, Pavle (1986). Srpski narod i njegov jezik (2. izd.). Beograd: Srpska književna zadruga. Ivić, Pavle (2001). Srpski narod i njegov jezik (3. izd.). Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (1982). „Književni i narodni jezik kod Srba”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 519—534. Ivić, Pavle (1991). O slovenskim jezicima i dijalektima. Niš: Prosveta. Ivić, Pavle (1991). Iz istorije srpskohrvatskog jezika. Niš: Prosveta. Ivić, Pavle (1991). Iz srpskohrvatske dijalektologije. Niš: Prosveta. Ivić, Pavle (1993). „Jezičke prilike Srba u razdoblju od 1537. do 1699. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 3, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 105—134. Ivić, Pavle; Mladenović, Aleksandar (1986). „O jeziku kod Srba u razdoblju od 1699. do 1804. godine”. Istorija srpskog naroda. knj. 4, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 69—106. Ivić, Pavle; Kašić, Jovan (1981). „Kulturna istorija Srba u XIX veku (do sedamdesetih godina)”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 309—380. Ivić, Pavle (1998). Pregled istorije srpskog jezika (1. izd.). Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (2014). Pregled istorije srpskog jezika (2. izd.). Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Ivić, Pavle (1998). „Srpski dijalekti i njihova klasifikacija (I)”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. 41 (2): 113—132. Ivić, Pavle (1999). „Srpski dijalekti i njihova klasifikacija (II)”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. 42: 303—354. Ivić, Pavle (2001). „Srpski dijalekti i njihova klasifikacija (III)”. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku. 44 (1-2): 175—209. Ivić, Pavle (2009). Srpski dijalekti i njihova klasifikacija. Sremski Karlovci & Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Galipoljski Srbi Lingvistika istorija srpskog jezika

Istorijski razvoj institucije konzula Istorijski posmatrano, konzularni odnosi predhodili su diplomatskim odnosima jer su se bavili materijom i problematikom trgovine, plovidbe i ekonomskim poslovima koji su bili privatnopravnog karaktera. Trgovina, plovidba i ekonomski poslovi nastali su još u starom veku između tadašnjih država Egipta, Grčke i drugih država na Bliskom istoku i Mediteranu. Pojedini autori smatraju da je institucija konzula nastala i postojala još u starom veku. Prema tim autorima, institucija konzula vodi poreklo od magistrata (koji su bili trgovačke sudije) koje su antički Grci imenovali u Egiptu u VII veku p.n.e. i koji su sudili međusobne sporove svojih državljana na osnovu sopstvenih zakona. Zatim, u antičkoj Grčkoj od VI veka p.n.e. postojali su protestati i prokseni, koji su u stvari bili posrednici u pravnim i političkim odnosima stranaca koji su živeli i radili u Grčkoj i lokalnih državnih organa. Naime, stranci u Grčkoj, kao i u ostalim državama Starog veka, nisu imali praktično nikakva prava i bili su bez ikakve pravne zaštite... nova ERISS 2022. tiraž 300 SKAJ.2

Ricard Dokins - Sebicni gen Jubilarno izdanje povodom 30. rodjendana knjige, sa novim poglavljima i uvodom Heliks, Beograd, 2010 Mek povez, trag presavijanja na prednjoj korici, dole desno, XXV+370 strana. RETKO! Sebični gen pripada malom broju literarnih dela koja imaju nesvakidašnju moć da promene svoje čitaoce. Nakon iščitavanja ove uzbudljive knjige bićete zadivljeni elegancijom pogleda na svet iz perspektive gena. Kada je Ričard Dokins 1976. godine objavio svoje prvo delo i naslovio ga Sebični gen, talasanju i polemikama u naučnoj i široj javnosti nije bilo kraja. Da li je moguće da geni koji umeju samo da prave sopstvene kopije, drugim rečima – `sebični` su, budu osnova za moralno, nesebično ili altruističko ponašanje koje je odlika ne samo ljudske vrste? Ukoliko se naša priroda može opisati genetikom, onda se to uklapa u širu sliku teorije evolucije, pa ni poreklo morala više ne moramo tražiti u natprirodnom Tvorcu koji je čoveka stvorio prema svom liku. Zapanjujuće je to da Dokins u godinama koje su sledile nije bio izložen samo napadima teologa. Mnogi naučnici takođe nisu mogli da prihvate ideje kojima je on bio privržen, razrađujući u svojoj knjizi teorijske postavke Edvarda Osborna Vilsona, tvorca sociobiologije. Dokins je postao i nepomirljivi protivnik ekstremnih levičara, jer po Marksu društvo ima ključnu ulogu u formiranju svesti pojedinca. Ričard Dokins je istrajno branio stanovište da koncept sebičnog gena nikako nije opravdanje za sebično i nemoralno ponašanje, već da civilizovani čovek ima tu privilegiju da se upozna i izbori sa `diktatom` vlastitih gena. Gradeći veličanstvenu intelektualnu građevinu sa izvanrednom snagom objašnjavanja, Dokins je uspeo da načela izložena u Sebičnom genu približi velikom broju ljudi. Život kakvim ga opisuje Ričard Dokins u svojoj prvoj knjizi, čudesan je i uzbudljiv, zasnovan na jednostavnim postulatima hemije i biologije koje sebični geni pretvaraju u naša htenja, težnje, instinkte, porive, strahove. To što najdublja i najsuptilnija osećanja imaju svoju biološku osnovu, ne čini ih manje vrednim. Ako su dobrota, požrtvovanje, vrlina, želja da pomognemo, utemeljeni u našim genima, ako se te osobine ili njihovi antipodi mogu objasniti na racionalan način, nauka je odnela još jednu pobedu, a radost saznanja je poklon koji nam Dokins nesebično daruje. Sebični gen se posle 30 godina ponovo pojavljuje na srpskom jeziku, u izdanju `Heliksa` (prevod Jelena Stakić). Sa dva potpuno nova poglavlja, novim predgovorom i napomenama, Sebični gen je pred novim generacijama čitalaca. Ova knjiga je nezaobilazna literatura za sve radoznale umove koji žele da proniknu u tanane niti najvećih filozofskih pitanja. Istina je ponekad tako očigledna i lepa. Klinton Ričard Dokins (engl. Clinton Richard Dawkins; Najrobi, 26. mart 1941) je britanski etolog, evolutivni biolog i naučno-popularni pisac. Profesor je na Oksfordskom univerzitetu i šef katedre za razumevanje nauke u javnosti. Dokins je poznati ateista, pokrovitelj britanskog Humanističkog Udruženja, pristalica pokreta Brajts i poznat je po svojoj kritici kreacionizma i inteligentnog dizajna. U svojoj knjizi 1986. godine, Slepi časovničar, tvrdi protiv časovničara u analogiji, argument za postojanje natprirodnog stvaraoca na osnovu složenosti živih organizama. Umesto toga, on opisuje evolucione procese kao analogne slepom časovničaru. Dokins je prvi put došao do izražaja sa svojim knjigom Sebičan gen (The Selfish Gene), kojom je popularizovao mišljenje gena u centru evolucije i uveo termin mem. Od tada je napisao nekoliko knjiga popularne nauke, i čini redovne televizijske i radio nastupa, uglavnom raspravlja o ovim temama. U svojoj knjizi 2006. Zabluda o Bogu (The God Delusion), Dokins tvrdi da je natprirodni tvorac gotovo sigurno ne postoji i da je religije- `fiksno pogrešno verovanje`. Od januara 2010. godine, verzija na engleskom jeziku je prodata u više od dva miliona primeraka i prevedena je na na 31 jezika, uključujući i srpski. Dokins je osnovao Ričard Dokins fondacija za nauku i razum, da bi promovisao učenje evolucije i da se suprotstave onima koji se zalažu za programe u učionici protiv evolucije. [1][2] Biografija Bil Mar i Dokins nakon Marovog govora Ričard Dokins rođen je u Najrobiju 1941. godine. Studirao je u Oksfordu, a nakon diplomiranja radio je na projektima Nika Tinbergena, koji je za svoj rad na području etiologije zajedno s Konradom Lorencom 1973. godine dobio Nobelovu nagradu. Krajem šezdesetih godina asistent je na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju. Godine 1970, vratio se u Oksford, a 1995. postao je redovni profesor na katedri za javno razumevanje nauke. Godine 1987, dobio je nagradu za literaturu Kraljevskog društva i nagradu Los Anđeles tajmsa za knjigu Slepi časovničar. Iste godine dobio je i nagradu za najbolji televizijski naučni program i scenario. Godine 1989, primio je srebrnu medalju Londonskog zoološkoga društva, 1990. nagradu Kraljevskoga društva Majkl Faradej, 1994. nagradu Nakajama za društvene nauke, a 1995. počasne doktorate univerziteta Sent Endruz i Kanbera. Godine 1997, postao je član kraljevskog društva za literaturu i dobio međunarodnu nagradu Kosmos. 2021. izjavio je da bi Katalin Kariko po njegovom mišljenju trebalo da dobije Nobelovu nagradu za svoj rad.[3] Bibliografija Dokins na predavanju u Teksasu Sebični gen (1969) Prošireni fenotip (1982) Slepi časovničar (1986) Reka iz raja (1995) Uspon uz planinu neverovatnosti (1996) Rasplitanje duge (1998) Đavolov kapelan (2003) Priče naših predaka (2004) Zabluda o Bogu (2006) Najveća predstava na Zemlji (2009) Čarolija stvarnosti (2011) Apetit za čudesnim (2013) Dokumentarni filmovi Dobri momci završavaju prvi (1986) Slepi časovničar (1987) Odrastati u Univerzumu (1991) Preći naučnu barijeru (1996) Veliko pitanje (2005) Koren svog zla? (2006) Neprijatelji razuma (2007) Genije Čarls Darvin (2008) Svrha svrhe (2009) Lepi umovi (april 2012) Seks, smrt i smisao života (2012) Nevernici (2013)

OD AUTORA BESTSELERA NEW YORK TIMES-a LEAN STARTUP NOVO IZDANJE NA SRPSKOM JEZIKU! KAKO MODERNE KOMPANIJE KORISTE PREDUZETNIČKI MENADŽMENT DA TRANSFORMIŠU KULTURU I UPRAVLJAJU DUGOROČNIM RASTOM! Preduzetnik i autor bestselera Lean Startup Erik Ris otkriva kako se principi preduzetništva mogu upotrebiti u biznisima svih vrsta, počev od postojećih kompanija do startupova u ranim fazama, u cilju rasta prihoda, pokretanja inovacija i sopstvenog transformisanja u istinski moderne organizacije, spremne da iskoriste sve prednosti i velike mogućnosti dvadeset prvog veka. U Lean Startupu, Ris je uspostavio prakse uspešnih startupova — izgradnja proizvoda sa minimalnom funkcionalnošću, testiranje na naučnoj osnovi i usmereno ka kupcu prema metodi napravi-proceni-uči (build-measure-learn) stalnih inovacija i odluka o zaokretu ili istrajavanju. U knjizi Startup način, svoju pažnju usmerava ka potpuno novoj grupi organizacija: postojećim preduzećima poput GE i Toyota kao ikonama među multinacionalnim gigantima, tehnološkim titanima poput Amazon-a i Facebook-a i novoj generaciji startupova Silicijumske doline poput Airbnb-a i Twilio-a. Na osnovu svog iskustva tokom prethodnih pet godina rada sa nekim od ovih kompanija, kao i neprofitnim i nevladinim organizacijama i vladama, Ris uvodi sistem preduzetničkog upravljanja koji vodi organizacije svih veličina i svih industrija ka održivom rastu i dugoročnom uticaju. Prepun priča sa terena, analiza i alatki Startup način je osnovni putokaz za orijentaciju svakoj organizaciji koja plovi kroz neizvesne vode veka pred nama. „Srbija je na istorijskoj prekretnici dok se uporedo čitav svijet hvata u koštac sa neizvjesnošću i sve češćim tehnološkim iskoracima u 21. vijeku. Sveobuhvatna uspješna transformacija u stilu Startup načina može nas postaviti na čelo liste uspješnih društava. Srpski izumitelji poput Mihajla Pupina i Nikole Tesle su povezali i osvjetlili čovječanstvo u 20. vijeku. Ukoliko djelujemo zajedno, možemo iznjedriti svjetske preduzetnčke lidere koji će oblikovati 21. vijek.” — Tihomir Bajić, Potpredsjednik inžinjeringa u Long-Term Stock Exchange (LTSE) i Osnivač Serbian Entrepreneurs „Erik Ris bi mogao biti novi Piter Draker (Peter Drucker). Ovo remek-delo otvara sve ono što je potrebno da se ostvare inovacije velikog obima u modernim poslovnim organizacijama.” — Robert I. Saton (Robert I. Sutton), profesor na Stanford-u, koautor Scaling Up Excellence i autor The Asshole Survival Guide „Startupovi su eksperimenti—neki su uspešni, neki nisu, ali predstavljaju najbolji način da se nove ideje iznesu na tržište. Tu se postavlja pitanje kako velika kompanija može postati više nalik startupu... ili ponovo oživeti isto usmerenje i duh koji su je prvobitno izrodili? Izgrađena na revolucionarnom Lean Startupu, ali primenjena na velike kompanije, Risova knjiga vam pokazuje kako.” — Mark Andrisen (Marc Andreessen), suosnivač Andreessen Horowitz „Lično sam se uverila kako Erik Ris brzinom i odmerenošću tka uticaj metoda Lean Startupa u veliku kompaniju. Startup način je nezamenljivi izvor za kompanije, velike i male, koje tragaju za bržim i adekvatnijim održivim načinima rasta.” — Bet Komstok (Beth Comstock), potpredsednica GE „Svaki lider koji želi da bude na vrhuncu treba da razmotri lekcije koje pruža ova važna knjiga. Erik Ris ponovo pokazuje da, kad se jednom predstave, najbolje ideje mogu istovremeno biti i sveže i zdravorazumske. Vodeći plan za moderne kompanije—od velikih korporacija do porodičnih biznisa i neprofitnih organizacija—u decenijama koje dolaze.” — Lorens Samers (Lawrence Summers), univerzitetski Charles W. Eliot profesor na Harvard-u i nekadašnji ministar finansija SAD „Kontinuirane inovacije jesu ključ dugoročnog uticaja i uspeha. Erik pokazuje kako organizacije svih vrsta—ne samo startupovi—mogu da se izgrađuju, da uče i da se adaptiraju. Biti vodeći ili nestati u umreženom poslovnom svetu dvadeset prvog veka, ovo je kritično štivo za misiju.” — Rid Hofmen (Reid Hoffman), suosnivač LinkedIn-a i koautor #1 bestselera New York Times-a The Alliance i The Start-up of You „Obično su organizacije mesto gde preduzetništvo nestaje, ali Erik Ris ima odličan plan da im udahne novi život. Ovo je izuzuetno korisna knjiga sa scenarijima koju bi svaka kompanija, vlada, ili neprofitna organizacija trebalo da ima kako bi raspalila iskru inovacije i naložila vatru promene.” — Adam Grant, autor Originals, Give and Take i Option B sa Šeril Sandberg (Sheryl Sandberg) Kratak sadržaj Uvod PRVI DEO: MODERNO PREDUZEĆE 1. Poštovati prošlost, otkrivati budućnost: Stvaranje modernog preduzeća 2. Preduzetništvo: Funkcija koja nedostaje 3. Startup stanje uma 4. Lekcije iz Lean Startupa 5. Sistem upravljanja za inovacije u srazmeri DRUGI DEO: VODIČ ZA TRANSFORMACIJU 6. Prva faza: Kritična masa 7. Druga faza: Srazmerno uvećavanje 8. Treća faza: Duboki sistemi 9. Računovodstvo za inovacije TREĆI DEO: SVEOBUHVATAN POGLED 10. Jedinstvena teorija preduzetništva 11. U susret propreduzetničkoj praktičnoj politici Epilog: Nova građanska religija Dodatak 1: Dodatni izvori Dodatak 2: MVP katalog Napomena o istraživačkim metodama Dodatne informacije Zahvalnice Beleške Indeks pojmova ERIK RIS (ERIC RIES) je preduzetnik i autor bestlera New York Times-a Lean Startup, koji je prodat u više od milion primeraka i preveden na više od trideset jezika. Tvorac je Lean Startup metodologije, koja je postala globalni pokret u svetu biznisa, a u praksi je primenjuju pojedinci i kompanije širom sveta. Osnovao je mnoge startup firme, uključujući IMVU, u kojoj je bio tehnološki direktor (CTO) i radio je kao savetnik za poslovnu i proizvodnu strategiju u startupovima, firmama za preduzetnički kapital i velikim kompanijama, uključujući GE, sa kojom je u partnerskom poduhvatu kreirao program FastWorks. Ris je radio i kao „rezidentni preduzetnik” (Entrepreneur-in-residence) na Harvardovoj poslovnoj školi, IDEO, i Pivotal, a osnivač je i direktor Dugoročne berze (Long-Term Stock Exchange).

Sima Cirkovic - Istorija srednjovekovne bosanske drzave SKZ, Beograd, 1964. Tvrd povez, 415 strana, ilustrovano. SIMA ĆIRKOVIĆ, istoričar, univerzitetski profesor i akademik, rođen je 29. januara 1929. g. u Osijeku, kao sin Mirka Ćirkovića, brodskog zapovednika, čiji je brod, zbog jake zime, tada bio usidren u Osijeku. Osnovnu školu Ćirković je pohađao u Somboru. Tokom okupacije (1941-1944) bio je đak Devete beogradske gimnazije, a gimnazijsko školovanje dovršio je u somborskoj Gimnaziji (1945-1948), gde je i maturirao. Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na kome je diplomirao 1952. godine. Još kao student intenzivno je učio stare i savremene jezike (poznavao ih je desetak), a njegov trud primetio je profesor Mihailo Dinić, koji je uticao na mladog Ćirkovića da započne pisanje svojih prvih radova. Posle završenih studija Sima Ćirković se zaposlio u Državnoj arhivi u Zrenjaninu, ali se uskoro vratio u Beograd, gde je kraće vreme radio u Narodnoj biblioteci, a od 1955. g. bio je asistent u Istorijskom institutu. Nakon što je 1957. g. doktorirao na Filozofskom fakultetu, počeo je da radi, prvo kao asistent, a potom kao docent, na Katedri za istoriju naroda Jugoslavije u srednjem veku, beogradskog Filozofskog fakulteta. Godine 1963/64. dobio je i prestižnu Humboltovu stipendiju radi stručnog usavršavanja. Od 1963. g. imao je zvanje vanrednog, a od 1968. g. i redovnog profesora. Na Filozofskom fakultetu, čiji je neko vreme bio prodekan (1964-1966) i dekan (1974-1975), radio je sve do penzionisanja 1994. godine (tokom svog položaja dekana Filozofskog fakulteta, Ćirković nije dozvolio politički progon nastavnika ovog fakulteta, kome su u godinama pre toga bili izloženi). Tokom 1984. i 1996. g. duže je, kao gostujući profesor, boravio na univerzitetima u Los Anđelesu (SAD) i Budimpešti (Mađarska). Polje istraživanja Sime Ćirkovića predstavljala je srednjovekovna istorija južnoslovenskih naroda (posebno Srbije i Bosne) i o tome je objavio znatan broj radova i studija (preko 500 tekstova), koje su odlikovale sintetičnost, kritičnost, uverljivost, metodološka preciznost, pouzdanost i inovacija. Istraživao je u arhivima Hilandara, Dubrovnika, Venecije i Budimpešte. Savremena evropska istoriografija, posebno ona zapadna, smatrala je da je dr Sima Ćirković jedan od malobrojnih istoričara sa prostora nekadašnje Jugoslavije, čije je delo objektivno sagledavalo istorijsku nauku, oslobođeno od sputavajućeg uticaja nacionalizma. Među Ćirkovićevim studijama koje se izdvajaju po značaju i koje predstavljaju temelj savremene srpske istoriografije, nalazi se njegova doktorska disertacija „Herceg Stefan Vukčić Kosača i njegovo doba“ (Beograd, 1964), te „Istorija srednjovekovne bosanske države“ (Beograd, 1964). Napisao je i nekoliko poglavlja u knjigama „Istorija Crne Gore“ II 1-2 (Titograd, 1970), „Istorija Jugoslavije“ (Beograd, 1972, 1974) i „Istorija srpskog naroda“ I-II (Beograd, 1981, 1982), kao i više odrednica ili priloga u tomovima „Enciklopedije Jugoslavije“ (Zagreb, 1971-1990), „Enciclopaedia Britanica“, XVII (Čikago, 1974) i „Lexikon des Mittelalters“ I-IX (Cirih – Minhen, 1980-1998). Posebno velik broj odrednica napisao je u kapitalnim delima (čiji je bio i priređivač) „Enciklopedija srpske istoriografije“ (Beograd, 1997) i „Leksikon srpskog srednjeg veka“ (Beograd, 1999). Ćirković je i autor priloga o Južnim Slovenima u srednjem veku, koji su objavljeni u kolektivnim evropskim projektima „Handbuch der europäischen Wirtschafts- und Sozialgeschichte“ III (Štutgart, 1986) i „Storia d’Evropa III : Il Medioevo“ (Torino, 1995). Poznato Ćirkovićevo delo „Srbi u srednjem veku“ objavljeno je istovremeno na francuskom („La Serbie au moyen age“, Pariz, 1992) i italijanskom jeziku („I Serbi nel medioevo“, Milano, 1992, 1993), a potom i na srpskom (Beograd, 1995, 1997), te na ruskom jeziku („Cepbiя – srednie veka“, Moskva, 1996). Trideset Ćirkovićevih studija o opštijim istorijskim temama objavljeno je u njegovoj knjizi „Rabotnici, vojnici, duhovnici“ (Beograd, 1997). Sa Desankom Kovačević Kojić i Ružom Ćuk objavio je i knjigu „Staro srpsko rudarstvo“ (Novi Sad, 2002). Njegova poslednja velika sinteza „Srbi među evropskim narodima“ (Beograd, 2004), obuhvatila je srpsku istoriju od najstarijih vremena do današnjice, a objavljena je istovremeno na srpskom i engleskom jeziku („The Serbs“, Malden, SAD, 2004), pa potom i u Hrvatskoj, Sloveniji, Italiji i Ruskoj Federaciji. Sa Božidarom Ferjančićem bio je autor monografije „Stefan Dušan kralj i car 1331-1355“ (Beograd, 2005). Od ključnog značaja bio je njegov autorski doprinos nastanku monografija o istoriji starih srpskih i crnogorskih gradova (Bar, Budva, Golubac, Prijepolje, Smederevo, Sombor, Sremska Mitrovica i Šabac) i tri znamenita pravoslavna manastira (Studenica, Pećka patrijaršija i Esfigmen).Najveći broj Ćirkovićevih radova i priloga objavljen je u zbornicima, domaćim i inostranim časopisima i kolektivnim monografijama. Bio je i autor više srednjoškolskih udžbenika istorije, istorijskih čitanki i istorijskih atlasa. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti Sima Ćirković izabran je 1972, a za redovnog 1981. godine (od 1981. do 1985. g. bio je i generalni sekretar SANU, a od 1985. do 1989. g. i član Predsedništva SANU). Osim toga, bio je akademik još pet akademija: Jugoslavenske (od 1991. g. Hrvatske) akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine u Sarajevu, Crnogorske akademije nauka i umjetnosti u Titogradu (Podgorici), Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu i Evropske akademije istorije (Académie européenne d’histoire) u Briselu. Nagrađen je Prosvetinom nagradom (1972), Sedmojulskom nagradom (1982), Oktobarskom nagradom grada Beograda (1987), Ordenom rada sa crvenom zastavom (1988), Nagradom grada Beograda (2006) i prestižnom Medaljom „Konstantin Jireček“, koju mu je 2007.g. dodelilo nemačko Društvo za Jugoistočnu Evropu. Dr Sima Ćirković preminuo je 14. novembra 2009. godine u Beogradu, u 81. godini života.

SV 8 60806) Beogradski dijalog časopis broj 2 mart 1998 Časopis za zaštitu od totalitarnih i destruktivnih sekti . Objavljena samo 3 broja ( 1 , 2 i dvobroj 3-4 ) . Činjenice o totalitarnim i destruktivnim verskim sektama , guru - pokretima , psiho organizacijama i komercijalnim kultovima. sadržaj : Protojerej-stavrofor prof. dr Lazar Milin - SVETI SAVA KAO MISIONAR I APOSTOL.. dr Aleksandar Dvorkin - DESET PITANjA NAMETLJIVOM STRANCU ILI PRIRUČNIK ZA ONE KOJI NE ŽELE DA BUDU ZAVRBOVANI. ( nastavak iz prošlog broja ) đakon Andrej Kurajev - OKULTNI RASIZAM JEDNA BISTRA SEKTA dr Hajnc Felkl - ZLOUPOTREBA TERAPEUTSKIH TEHNIKA HIPNOZE I SUGESTIJE OD STRANE DESTRUKTIVNIH KULTOVA Tomas Gandov - JEHOVINI SVEDOCI PRED VRATIMA - KAKO SE PONAŠATI Radoslav Jocić, dipl. psiholog - OTKRIVANjE LEDENOG BREGA „Stvaralaštvo“ u satanizmu ili satanizam stvaralaštva. Konkretan prikaz satanističkih materijala pripadnika satanističke verske sekte“ Deca noći“ Tatjana Grujić Korać, advokat - SOCIOLOŠKO-PRAVNI PRISTUP RAZVITKU SEKTAŠKE SVESTI. KO SU ČLANOVI SEKTI? ECCLESIA GNOSTICA ALBA Bela gnostička crkva Bela gnostička crkva - svedočenje bivšeg člana Psihijatrijska objašnjenja Elementi programa jedne žrtve Okultna pedagogija - Nebojša M. Krstić Varnašram - manifest socijalnog razuma -- dr Vukadin Cvetanović neuropsihijatar Otkuda zlo , jeresi i zablude u svetu - Protojerej-stavrofor Hadži Ljubodrag Petrović Kada su, 7. aprila 1998. godine, Jara Ribnikar, autor knjige „Roman o TM“, i Milija Petrović, predsednik Saveza za transcendentalnu meditaciju Srbije, reagovali na napis objavljen u „Beogradskom dijalogu“ o TM kao sekti, proceduri iniciranja u njihovu organizaciju i načinu meditiranja, počela je hajka na borce protiv sekti. Naime, Jara Ribnikar je prvo napisala pismo koje je objavljeno u poslednjem broju (3.–4. juni 1998.) časopisa „Beogradski dijalog“. Zatim je zahtevala i obezbedila prijem kod patrijarha Pavla, načelnika Generalštaba VJ (general-pukovnika Momčila Perišića), načelnika uprave za informisanje i PPD (general-majora Gradimira Živanovića) i načelnika Vojnomedicinske akademije. Rezultat njenog pohoda je: Aktom broj 21/2 od 30. juna 1998. godine raspušteni su redakcijski kolegijum, uredništvo i redakcijski savet časopisa „Beogradski dijalog“, dok je Institut za mentalno zdravlje VMA preformiran u odeljenje za mentalno zdravlje. Poništena je naredba načelnika Generalštaba VJ, prema kojoj je trebalo aktivno pratiti rad sekti. Načelnik Instituta prof. dr Bratislav Petrović i psiholog Vlajko Panović, koji su učinili najviše da se spreči uticaj sekti u Vojsci Jujoslavije, razrešeni su prethodnih dužnosti. Uz to su imali brojne neprijatnosti na radnim mestima posebno inicirane od dr Ištvana Kučere, koji je radio na VMA, a bio je u vrhu TM Srbije i Jugoslavije. Kučera je redovno otimao TV trake sa lokalnih televizija, kada se govorilo o sektama i posle svega je napustio VMA. Svetozar Radišić RETKOST ! mek povez, format 20,5 x 29,5 cm , ilustrovano, ćirilica, 48 strana

ARGUMENTI ZA EVROPSKU UNIJU! Kritičari rado opisuju Evropsku uniju kao nedemokratsku i nepopularnu, ali njihovi argumenti su prečesto zasnovani na mitovima i nesporazumima. To nam svima čini protivuslugu, a u ovom periodu nesigurnosti o budućnosti Evrope je još važnije da svi imamo jasnu sliku o najvažnijim problemima koji su u pitanju. Ova snažna knjiga razotkriva zablude vezane uz Evropsku uniju, zagovara na uverljiv i pregledan način evropsku integraciju. Pokazuje kako je Evropska unija poboljšala život Evropljana na velliki broj načina, kao i kako je Evropi dala snažnu prisutnost na međunarodnoj pozornici. Ova knjiga će sa sigurnošću prosvetliti, ali i podstaknuti debatu, a namenjena je svakome ko želi da bolje razume Evropu i shvati zašto je ona važna. „McCormickovo jasno i konkretno izlaganje o važnosti EU za sve njene države članice i građane informisaće i prosvetliti, kako euroentuzijaste tako i euroskeptike – nije moglo biti bolje vreme za novu debatu o ulozi Britanije u Uniji, koja se menja.` — John Palmer, bivši evropski urednik časopisa Guardian, osnivač i politički direktor Centra za evropske politike „Obavezno štivo za građane, stručnjake, studente i kreatore politika, koje je napisao jedan od najcenjenijih autoriteta za evropska pitanja.` — Alexander Stubb, Ministar evropskih poslova i vanjske trgovine, Finska „Glasovi skepticizma bili su sveprisutni pratilac pri izgradnji Evrope ’ujedinjene u različitosti‘ i, kako nas John McCormick podseća, tokom godina bilo je mnogo predviđanja o njenoj krizi ili smrti. Zbog svog širokog poznavanja istorije i iskustva, kao povremeni politički analitičar, itekako je svestan i prednosti i nedostataka ovog procesa i neizbežnosti perioda stagnacije i krize, ali i perioda dinamičnosti. Međutim, u pravom izazovu pokazuje skepticima i kritičarima da je priča o Evropskoj uniji pre svega priča o napretku u zajedničkom razumevanju među narodima. Pokazuje koje su prednosti saradnje i udruživanja suverenosti među narodima, kao i rasta solidarnosti i kohezije u praksi, koji bi mogli da posluže kao model za one koji traže oblik organizacije mira utemeljenog na saradnji na globalnom nivou.” — Jacques Delors, bivši predsednik Evropske komisije Kratak sadržaj Uvod Što je Europa? Europa kao mirotvorac Europa kao tržište Europa kao demokracija Europa kao zajednica Europa kao politički model Europa kao globalni igrač Kamo krenuti odavde? Dvadeset razloga zašto je Europa važna JOHN McCORMICK je profesor Politike Evropske unije na Univerzitetu u Indiani, SAD. Najpre je studirao novinarstvo, osam godina je radio u odseku za informisanje u dve ekološki interesnim grupama u Londonu, nakon čega je postao naučnik. Objavio je velik broj knjiga o Evropskoj uniji i drugim temama, uključujući knjige Razumeti Europsku uniju (sada u 5. izdanju), Evropska unija, Evropska velesila i Savremena Britanija.

Knjiga je odlično očuvana,kao nova.Jedino što ima napisano ime na trećoj strani. ``How much do we really know about Ancient Egypt? The pharaohs and pyramids are familiar history fodder, but what about the farmers, the soldiers, the laborers, and the families that made up the vast majority of this much mythologized civilization? With a thrilling spread of visual references, this TASCHEN adventure attempts to set the record straight by offering a distinctive everyday take on Ancient Egypt. Like a piece of published excavation, the book explores the many layers of this ancient society, digging down from the sacred or grandiose to the daily experiences and ordinary individuals. The democratic approach bestows this distant era with exciting vitality and relevance for all the family. As we explore everything from family arrangements to leisure activities to labor movements, we not only uncover the different experiences of this ancient land but also parallels and precedents to our own societies. The result is a particularly vivid encounter with an ancient age and with some of our most ingenious and influential forebears. About the Author Rose-Marie Hagen was born in Switzerland and studied history, Romance languages, and literature in Lausanne. After further studies in Paris and Florence, she lectured at the American University in Washington, D.C.Rainer Hagen was born in Hamburg and graduated in literature and theater studies in Munich. He later worked for radio and TV, most recently as chief editor of a German public broadcasting service. Together they have collaborated on several TASCHEN titles, including Masterpieces in Detail, Pieter Bruegel, and Francisco de Goya.`` ``What do we really know about our ancestors? Not about the rulers and generals, but about laborers, farmers, soldiers and families. Egypt is a perfect case in point, almost a blank slate for most of us as it regards details of their everyday life. This useful and informative book attempts to set the record straight by offering a distinctive take on that most mythologized of epochs. Who would have guessed, for example, that the first strike in recorded history took place in 1152 BC during work on the necropolis in the Valley of the Kings, a protest by construction workers against delayed deliveries of oil and flour? Two fairly banal commodities maybe, but oil protected the skin against the savage desert climate, whilst flour was the base ingredient for thirty different kinds of nutritional cake. It is this detailed examination of the evidence that distinguishes this volume...``