Odlično stanje Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije Vujica resin tucic katalin ladik judita salgo slavko matkovic

MANJA POSVETA NA PREDLISTU VRLO OČUVANA Džin Mening, Nikolas Begič Žanrovi:: Popularna nauka Izdavač:: Mašinski fakultet - Univerzitet u Beogradu Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 316 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Ovu harfu ne sviraju anđeli: napredak u Teslinoj tehnologiji je knjiga američkih autora dr Nikolasa Begiča i Džina Meninga o Teslinom patentu koji je, suprotno njegovim humanističkim vizijama nauke, doveo do razvoja tehnologija nove generacije oružja za geofizičko, klimatsko i psihološko ratovanje. U tom smislu delo predstavlja apel svetskoj javnosti da se stane na put daljoj zloupotrebi naučnih dostignuća za vojne tehnologije. Knjiga je, inspirisana postavljanjem velikog radarsko-antenskog postrojenja na Aljasci 80-tih godina prošlog veka, radi izučavanja polarne svetlosti i radio komunikacija. Naravno, reč je o kontroverznom projektu HARP, što je skraćenica za Visokofrekventivni Auroralni Aktivni Istraživački Program. Autori faktografski iznose podatke o višegodišnjim eksperimentima čiji je cilj realizacija projekta i upotreba radiofrekventnih tehnologija za veštačku stimulaciju jonosfere, atmosfere i geosfere. Odnosno, za stvaranje novih vrsta naoružanja kojima se može uticati na tektonske procese, klimu, ali i ljudsku psihu. Na principima koji se pominju u projektu HAARP, pre više decenija radio je jedan od najvećih svetskih umova iz oblasti elektriciteta – Nikola Tesla. Zato, pominjanje Nikole Tesle u drugom delu naslova nije slučajno. Tehnologija koja omogućava da se energija putem radiofrekventnih talasa šalje u jonosferu oko Zemlje razvijena je upravo na osnovu njegovih otkrića. Problem je, kako se navodi, što taj razvoj ne prati i Tesline moralne ne poglede na zloupotrebe naučnih otkrića u vojne svrhe. Tesla je istraživanja napustio kad je tokom eksperimenata napravio poremećaj u jonosferi, koji je doveo do katastrofalnog spaljivanja 40 hiljda kvadratnih kilometara prostora Tunguske. To je zvanični podatak koji možete pronaći u ruskim izvorima, naglasio je prof. dr Momčilo Milinović, ekspert za sisteme naoružanja i jedan od recenzenata izdanja na srpskom jeziku. Antensko postrojenje „Harp“ na Aljasci je u međuvremenu isključeno, jer je sistem prevaziđen još krajem 20. veka. Međutim, dvadeset prvi vek se nije odrekao nijednog od postavljenih tehnoloških ciljeva zbog kojih je HARP sagrađen. Šta više, razvijene su nove tehnologije slične namene, usavršene i znatno manjih dimenzija. Novi HARP već je u potrebi u SAD, Rusiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Kini, istaknuto je na promociji. Knjiga je izuzetno aktuelna i u svetlu poslednjih ratnih sukoba, posebno u Siriji, koje već po pravilu prate i neke naizgled prirodne katastrofe, istakao je urednik izdanja Vladimir Davidović. On pored geofizičkog i klimatskog delovanja novog oružja, posebno ističe njegov kortikalni aspekt, citirajući jednog vojnog stručnjaka: „Šta ćete da radite s vašim raketama i avionima, ako ja mogu da im uspavam posadu“. Upotreba radiofrekvetnih talasa na ljudsku psihu ujedno je i najspornije pitanje u ovoj knjizi. Iako pokušaj razvoja takve tehnologije deluje kao načuna fantastika postavlja se pitanje morala celog čovečanstva, pa i morala ratovanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tajne službe Velike Britanije uloga obaveštajno-bezbednosne agencije u spoljnoj politici Velike Britanije Monografija koja se stavlja na uvid čitaocima i stručnoj javnosti priređena je sa ambicijom da na osnovu raspoloživih stranih i relevantnih domaćih izvora prezentuje nastanak i razvoj obaveštajnih i kontraobaveštajnih aktivnosti i službi Velike Britanije do današnjih dana. S tim u vezi, autor je ukazao i na obaveštajnu aktivnost prilikom vođenja britanske spoljne politike i u tom kontekstu ukazao na nastanak, razvoj i domete brojnih obaveštajno-bezbednosnih agencija koje čine strukturu obaveštajne zajednice te zemlje. Na kraju knjige, autor je ulogu obaveštajne zajednice u realizaciji spoljne politike Velike Britanije slikovito obradio kroz analizu pojedinih vidova tajnih akcija njenih službi i na konkretnom primeru iz spoljnopolitičke prakse te zemlje. Goran Nikolić (Ivanjica, 1974), ekonomista.Diplomirao je 1998. godine na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (smer Spol?na i unutrašnja trgovina), gde je i magistrirao oktobra 2002.Od marta 2001. radio je u Institutu za spol?nu trgovinu, gde je stekao zvanje istraživača-saradnika, da bi potom radio u Privrednoj komori Srbije (Centar za naučnoistraživački rad i ekonomske analize).Februara 2009. odbranio je doktorsku disertaciju „Strukturno prilagođavanje robnog izvoza Srbije uvoznoj tražnji EU“, da bi se u maju iste godine zaposlio u Institutu za evropske studije u Beogradu.Objavl?uje konjunkturne analize, posebno izučava strukture spol?notrgovinske razmene Srbije (ukupne i s EU), analizira tendencije kursa dinara i platnog bilansa, istražuje uticaj evropskih integracija na spol?notrgovinske tokove, te se bavi analizama međunarodne ekonomije, kao i ekonomskom istorijom.Bio je saradnik, u ime Privredne komore Srbije, na izradi Bele knjige Saveta stranih investitora 2008. Bio je, tokom 2011, glavni urednik EMG Intelligence Unit, specijalnog izdanja u okviru EMG Grupe, gde je izlazio i Magazin Ekonomist. Tokom 2012. bio je saradnik časopisa Makroekonomske analize i trendovi (MAT), mesečnog konjunkturnog časopisa Ekonomskog instituta.Povremeni je kolumnista domaćih dnevnih i nedel?nih listova.Aktivno učestvuje na konferencijama matičnog instituta. Imao je uvodna i ostala predavanja na konferencijama drugih instituta i institucija, poput NDES, IMPP ili Predavačkog centra Kolarčevog narodnog univerziteta (imao je seriju od tri predavanja decembra 2010. i jedno predavanje u januaru 2013). Recenzent je radova autora koji pišu za časopise: Panoeconomicus, Ekonomski pogledi, Međunarodna politika, Industrija, Stanovništvo. Član je recenzionog odbora časopisa Ekonomski pogledi i član redakcije časopisa IMPP: The Review of International Affairs.Goran Nikolić je objavio veći broj naučnih i stručnih radova i studija, te učestvovao u radu više naučnih skupova nacionalnogznačaja (posebno u organizaciji Naučnog društva ekonomista Srbije, čiji je član).Autor je šest monografija, pored ostalih: Kurs dinara i devizna politika Kraljevine Jugoslavije (2003), Pokazatelji spoljnotrgovinske razmene Srbije sa EU i svetom (2010) i Ekonomija krize (2014).

Astralna putovanja za početnike Richard Vebster Ono što ste radili hiljade puta u snu sada može postati potpuno svesno iskustvo uz pomoć ovog zgodnog vodiča. Uskoro ćete naučiti da napustite svoje telo i istražujete astralno carstvo sa samopouzdanjem i sigurnošću. Postizanje vašeg prvog iskustva astralnog putovanja je uvek najteže—i nijedan metod neće raditi za sve. Zato su tehnike u ovoj knjizi pažljivo rangirane kako bi korak po korak prolazile kroz stvarno iskustvo van tela. A sa petnaest vremenski testiranih metoda koje možete izabrati, sigurno ćete brzo putovati na astralno putovanje. Jednom kada naučite da napustite svoje telo, sloboda koju ćete otkriti će promeniti vaš život. Istražujte nove svetove... naučite da putujete sa partnerom... idite napred-nazad kroz vreme... čak i pronađite ljubavnika... ali, što je najvažnije, izgubite strah od smrti kada otkrijete da ste duhovno biće nezavisno od svog fizičkog tela. nova

Kao na slikama Unutra sve čisto Stanko Lasic - Sukob na knjizevnoj ljevici 1928-1952 Izdavac - Liber, Zagreb Godina - 1970. Stanko Lasić (Karlovac, 25. lipnja 1927. – Pariz, 5. listopada 2017.) je hrvatski književni teoretičar, povjesničar i esejist, poznati krležolog, dopisni član Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. Pred smrt je živio u Parizu. Životopis[uredi | uredi kôd] Rodio se je u Karlovcu. U rodnom gradu pohađao je osnovnu školu i gimnaziju. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu gdje je diplomirao jugoslavenske književnosti i filozofiju. Doktorirao je na M. Cihlaru Nehajevu. Od 1955. do 1976. predavao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu na Katedri za noviju hrvatsku književnost. Nakon toga radio je kao lektor i profesor na slavističkim katedrama u Francuskoj i Nizozemskoj. Uređivao je časopise Croaticu i Književnu smotru. Zbog svoje znanstvene uvjerljivosti, rezignirane mudrosti i nepokolebljivosti u potrazi za činjenicama, Lasićevo djelo Krleža, kronologija života i rada jedno je od najvažnijih djela hrvatske književnosti. Djela[uredi | uredi kôd] Sukob na književnoj ljevici 1928-1952, 1970. Poetika kriminalističkog romana, 1973. Struktura Krležinih »Zastava«, 1974. Problemi narativne strukture, 1977. Krleža. Kronologija života i rada, 1982. Književni počeci Marije Jurić Zagorke (1873-1910), 1986. Mladi Krleža i njegovi kritičari, 1987. Krležologija ili povijest kritičke misli o Miroslavu Krleži, I-VI, 1989-93. Tri eseja o Evropi, 1992.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tomas Sterns Eliot (engl. T. S. Eliot; Sent Luis, 26. septembar 1888 — London, 4. januar 1965), bio je engleski pisac američkog porekla, jedan od najpoznatijih evropskih pesnika 20. veka, dobitnik mnogih nagrada, među njima Nobelove 1948. i Geteove 1954. Nosilac 16 počasnih doktorata. Eliot je rođen u Sent Luisu. Studirao je na Harvardu, Sorboni i na Oksfordu.[1] Do kraja svog života ostao je u Engleskoj. Bio je pesnik, kritičar, izdavač, i više godina urednik vrlo uticajnog književnog časopisa Criterion. Od pojave poeme Pusta zemlja i nekih kritičarskih tekstova Eliot počinje da vrši snažan uticaj na englesku i američku poeziju. Eliot je takođe pisao i drame u stihu. Važnije knjige: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Mladost i obrazovanja Rođen je u istaknutoj porodici u Sent Luisu u Misuriju. Njegov otac, Henri Vejr Eliot bio je uspešan biznismen. Njegova majka, Šarlot Šamp Sterns, je pisala poeziju i radila kao socijalna radnica. Eliot je bio najmlađi od šestoro dece. Ime je dobio po dedi. Porodica i prijatelji su ga zvali Tom. Eliot je od 1898. do 1905. pohađao akademiju Smit, školu za dečake, gde je učio latinski, grčki, francuski i nemački. Od ranog detinjstva pokazivao je izvanrednu nadarenost za pisanje poezije. Prvobitno je pisao pod uticajem Omara Kajama. Nakon završetka akdemije, od 1906. je pohađao univerzitet Harvard i diplomirao nakon tri godine, umesto uobičajenih četiri.[2] Kasnije je radio kao asistent na univerzitetu. Počeo je objavljivati svoje pesme u univerzitetskom časopisu, a kasnije je postao i njegov urednik. U to vreme je počeo da čita o simbolističkom pokretu u književnosti i prvi se put upoznao sa imenima poput Remboa i Verlena. Tokom studija je prijateljevao s Konradom Aikenom. Od 1910. do 1911. je živeo u Parizu i na Sorboni slušao predavanja o filozofiji i jeziku. Između ostalih slušao je predavanja Anrija Bergsona i Alen-Furnijea. 1911. se vratio na Harvard da bi doktorirao filozofiju. Proučavao je budizam, hinduizam i indijsku kulturu. Da bi mogao da čita religijske tekstove, naučio je sanskrit. Godine 1914. je dobio stipendiju za Merton koledž na Oksfordu. Pre toga je posetio nemački grad Marburg, a nakon izbijanja Prvog svetskog rata je otišao u London te se vratio u Oksford. Početkom 1915. je upoznao Vivijen Haj-Vud. Venčali su se 26. juna iste godine.[1] Nakon kratke posete rodbini u SAD vratio se u London gde je počeo raditi kao predavač na Londonskom univerzitetu. Njegov prijatelj, filozof Bertrand Rasel, pokazivao je interesovanje za Vivijen te je moguće da su njih dvoje imali aferu. Nakon što je napustio Merton, Eliot je radio kao učitelj u školi Hajgejt, a kasnije na kraljevskoj gimnaziji u Haj Vikombu. Godine 1917. prihvatio je položaj u Lojdsovoj banci. U avgustu 1920. godine je u Parizu u društvu Vindama Luisa sreo Džejmsa Džojsa s kojim je ubrzo postao dobar prijatelj. 1925. je počeo raditi za izdavačku kuću Faber and Gwyer (kasnije poznatiju kao Faber and Faber), gde je proveo ostatak karijere, stekavši vremenom položaj direktora. Kasniji život u Engleskoj Dana 29. juna 1927. godine je prešao na anglikanizam, a u novembru iste godine postao državljanin Ujedinjenog Kraljevstva. Harvard mu je ponudio posao profesora za akademsku godinu 1932/33. koju je prihvatio i otišao u SAD, ostavivši suprugu samu u Engleskoj. Tada je već bio svestan njenih psihičkih problema. Fizičko stanje joj se takođe pogoršavalo tako da su je mučile glavobolja, nesanica, iscrpljenost i visoka temperatura. Uz sve to, psihička bolest je sve više napredovala, pa je za vreme Eliotovog boravka u Americi morala biti smeštena u bolnici u Nortumerlendu gde je naposletku i umrla 1947. Eliot je nije posećivao, ali su sve vreme zvanično bili u braku. Od 1946. do 1957. godine je živeo s prijateljem Džonom Dejvijem Hajvardom koji je prikupljao i arhivirao njegove radove. Eliotov drugi brak je bio srećan, ali je kratko trajao. 1957. je oženio Esmu Valeri Flečer. Za razliku od prve supruge, Eliot je Valeri dobro poznavao jer mu je od 1949. radila kao sekretarica u izdavačkoj firmi Faber and Faber. Njihov brak je bio tajan, a venčanju su prisustvovali samo roditelji mlade. Valeri je bila 37 godina mlađa od njega. Umro je 4. januara 1965. godine u Londonu od plućnog emfizema...

Da te pitam? -Nikola Karaklajić Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, kultne knjige IM Nikole Karaklajića. Generacije i generacije šahista, na prostorima bivše Jugoslavije, je svoje znanje o završnicama, usavršilo uz ovu knjigu. Najpre je obrađeno 40 lekcija i isto toliko testova, podeljenih po oblastima, od osnovnih pešačkih, do damskih završnica. Poslednjih 12 lekcija i testova je posvećeno trikovima, motivima i zamkama u poslednjoj fazi igre. Svaki test ima 6 zadataka, od onih lakših sa jednom *, do najtežih sa 3 *. Upečatljiv je naziv 51. teme: „Ne budi alav“, što je vrlo poučno za mlađe generacije šahista i amatere-zaljubljenike u šahovsku igru. Struktura knjige je bila revolucionarna, u vreme izlaska prvog izdanja, a kasnije su mnogi pisci šahovskih knjiga kopirali taj koncept. Primeri iz prakse, te vežbe, su marljivo odabrani, kako bi kroz 6 zadataka za rešavanje, nama maksimalno približili motive na zadatu temu. Drugo izdanje ove kultne knjige, je detaljno provereno savremenim šahovskim programima, a svejedno ostaje jednako prijatno i poučno za učenje i vežbanje, za većinu šahista, najteže faze igre. Određen broj studija nije prošao „test istine“ kod savremenih „endžina“-motora za analizu pozicije, pa su u drugom izdanju zamenjeni adekvatnim primerima. Treba naglasiti da skoro svi primeri sadrže malo figura, ali, svaka figura ima svoju ulogu i namenu, i ništa zbog toga pozicija ili test za rešavanje, ne gubi na težini. Imao sam tu čast, da pre nekoliko decenija, na pripremama juniorske selekcije Srbije, a trener je bio pokojni IM Karaklajić, radimo svakodnevno testove, a nismo ni znali, ni sanjali, da će isti nakon više provera, ugledati svetlost dana u ovoj knjizi. Deo zadataka smo radili i tokom meča sa juniorima Bugarske, u Vidinu. O samom autoru se mogu ispisati stranice i stranice, o uspesima na turnirima ili kao trenera, o hiljadama napisanih članaka, novinskih rubrika, knjiga.. Ex prvak stare Jugoslavije, višestruki selektor mnogih selekcija širom sveta i pretača emisija o rokenrolu, kao voditelj kultnih emisija na Radio Beogradu.

Brus Li – Borbeni duh Ako uvek sebi postavljaš granice u vezi s tim šta možeš da uradiš, fizički ili bilo kako, već si mrtav. To će se proširiti na tvoj rad, tvoj moral i celo tvoje biće. Nema ograničenja, ima samo platoa. Ali ne smeš da ostaneš na njima, moraš da ideš više od toga. A ako te to ubije, onda te ubije. Usavršavanjem u nekoj veštini prevazilazi se sama veština Niko ne pobeđuje u borbi. Svaka pobeda je za Jednog. Brus Li O knjizi Video sam ga kada je izvodio demonstracije kung fua tokom uličnog vašara i bio sam očaran njegovom zaslepljujućom brzinom i očiglednom snagom, njegovom gipkom fluidnošću i njegovim savršeno izvedenim potezima dok je izvodio „ bogomoljku“ i druge forme. Dag Palmer Treba imati na umu da je tokom ovog perioda Brus trenirao četrdeset i više sati nedeljno. Približavao se svom vrhuncu razvoja i njegove tehnike su odražavale veliki napredak koji je postigao. Što je postajao bolji, to se manje obazirao na tradiciju, i to je govorio kad god je mogao da priča o tome, a svoje reči je potkrepljivao delom. Džesi Glover Kontrolisao me je kao bebu; nisam mogao apsolutno ništa da mu uradim. Nije uopšte koristio mnogo snage; on je jednostavno nekako kontrolisao moje telo. Gubio sam i od drugih boraca pre njega, ali ne na način na koji sam izgubio od njega; on je apsolutno dominirao, birajući udarce kao da je u pitanju igra. Nisam mogao da spavam te noći. Izgledalo je kao da je sve što sam radio u prošlosti zastarelo. On je kontrirao svemu što sam znao, bez nekog velikog napora. To je bilo frustrirajuće. Brus je mnoge stvari držao za sebe. Radio je na razvijanju čija i prva stvar u njegovom rasporedu bila je meditacija. Ono što želim da kažem jeste da je on na neki način svoje učenike vodio u jednom pravcu, a sam je išao u drugom pravcu. On je bio već duboko u onome što ja zovem ezoterijske studije. Znam da je imao dosta literature o tome i da je studirao i akupunkturu, ali je mnoge stvari čuvao za sebe. Takođe je programirao svoj um, ponavljajući afirmacije, kako bi podigao svoje majstorstvo na najviši mogući nivo. Den Inosanto O autoru: Brus Tomas je, pre svega, poznat kao bas-gitarista koji svira sa Elvisom Kostelom i grupom Atrakcije. U Rokenrol kuću slavnih primljen je 2003. godine. Takođe, veoma je tražen i kao muzičar za studijska snimanja, pa su ga tako angažovali i Pol Mekartni, grupa Mednis i Suzan Vega. Njegov prvi roman „ Veliki točak“ , koji je kritika dobro ocenila, bio je u užem izboru za Nagradu „ Ralf Dž. Glisom“ za knjige o muzici. Trenirao je kung fu sa pokojnim majstorom Derekom Džonsonom, u njegovoj školi u zapadnom Londonu. Ostala dela Brusa Tomasa: „ Veliki točak“ i „ Besmrtna borba“ . Godina izdanja: 2018. Format: 15 x 22.5 cm Broj strana: 275 strane Meki povez ISBN 9788688895835 Knjiga je NOVA Knjiga je NOVA ---------------------------- 14

60634) DUHOVNA MEDICINA , Petar Dinić , Beograd 2022 , Duhovna medicina je delo nastalo na osnovu višegodišnjeg traganja i proučavanja autora u sferi medicine, filozofije i religije. Njegova ideja je da podstakne pojedinca na celovito holističko razmišljanje i obrazovanje. Knjiga navodi čitaoca na preispitivanje svojih temeljnih uverenja, usvojenog životnog koncepta, navika i odnosa prema zdravlju iz duhovne perspektive. Dr Petar Dinić je završio Medicinski fakultet u Beogradu i specijalizaciju iz fiziologije na VMA. Magistrirao je na Medicinskom fakultetu u Torontu i radio doktorat iz oblasti neurofiziologije u Kolumbiji (SAD). Deset godina je predavao fiziologiju i stres menadžment na fakultetima u Torontu, Kolumbiji i Atlanti. Fakultet za hiropraktiku završio je u Atlanti (SAD), a zatim i specijalizaciju u trajanju od dve godine iz tehnike Atlas Ortogonal. Jedan je od četiri hiropraktičara u Evropi koji se bave ovom potpuno neosetnom metodom korekcije prvog vratnog pršljena – atlasa. Doktor Dinić smatra da je u lečenju potrebna integracija različitih znanja i zalaže se za lečenje prirodnim putem, bez preterane i neopravdane upotrebe lekova i operacija. Pristupajući lečenju sa holističkog aspekta, smatra da medicina XXI veka treba da bude usmerena na podizanje nivoa zdravlja i otklanjanje uzroka obolevanja koji leže u nepravilnim životnim navikama, umesto da se svodi na puko suzbijanje simptoma lekovima. NOVO , mek povez, format 16,5 x 23,5 cm , ilustrovano, ćirilica, 399 strana

Beograd 1979. Tvrd povez, zaštitni omot, 423 strane Napomena: sitnije oštećenje zaštitnog omota; knjiga je veoma dobro/ odlično očuvana. J11 Estetička teorija Teodora Adorna je jedno od izuzetno retkih sistematskih dela iz oblasti estetike, pisano sa marksističkih pozicija. S obzirom na filozofsko-sistematsko izvođenje, Adornova knjiga je, uz Lukačevu Estetiku, pravi izuzetak. Na ovoj knjizi Adorno je radio izuzetno dugo. Ona je rezultat njegovog dugogodišnjeg pedagoškog i neposredno naučnog rada na fundamentalnim pitanjima estetičke teorije i moderne umetničke prakse. Pa i pored toga ovo delo je ostalo fragmentarno, jer je njegovu konačnu redakciju prekinula Adornova smrt. Ta fragmentarnost nije puka formalna odlika dela, nego ima dublje simboličko značenje: o fragmentu je Adorno često i lucidno pisao a u svojoj poslednjoj knjizi često se pozivao na V. Benjamina, jednog od najboljih fragmentarista na estetičke i kulturološke teme u našem veku. Ovo delo nema centralnu ideju. Misaono središte njegovo postiže se koncentričnom artikulacijom jednako važnih parataktičkih delova. No, to odsustvo »regulativne ideje« u smislu filozofskog »konstruktivizma« hegelovskog tipa rezultiralo je razmatranjem svih važnih pitanja estetičke tradicije i savremene estetičke misli. Tako ovo delo problematizira pitanja u širokom rasponu od pitanja o poreklu umetnosti, odnosa umetničkog i prirodno lepog, mimetičke prirode umetničkog izraza do problema logike umetničkog dela, subjekt-objekt odnosa u estetskom fenomenu, intencije i smisla umetničkog dela, krize tog smisla, odnosa ideologije i istine, umetnosti i društva, mogućnosti umetnosti danas itd.

Battle for the Mind William Sargant Sargant je studirao medicinu na koledžu St John`s u Kembridžu i kvalifikovao se kao lekar u bolnici St Mari`s u Londonu. Njegovu ambiciju da bude lekar osujetilo je katastrofalno istraživanje i nervni slom, nakon čega je skrenuo pažnju na psihijatriju.[1] Pošto je trenirao kod Edvarda Mapotera u bolnici Modsli, u južnom Londonu, radio je u Hitnoj medicinskoj službi u Satonu tokom Drugog svetskog rata. Godine 1948. imenovan je za direktora odeljenja za psihološku medicinu u bolnici Sent Tomas u Londonu, i ostao je tamo do (i posle) svog penzionisanja 1972. godine, dok je takođe lečio pacijente u drugim bolnicama, stvarajući unosnu privatnu ordinaciju u ulici Harli. , i radi kao medijski psihijatar.[1] Sargant je bio koautor udžbenika o fizičkom tretmanu u psihijatriji koji je imao pet izdanja. Napisao je brojne članke u medicinskoj i laičkoj štampi, autobiografiju, Nemirni um, i knjigu pod naslovom Bitka za um u kojoj govori o prirodi procesa kojim su naši umovi podložni uticaju drugih. Iako je zapamćen kao glavna sila u britanskoj psihijatriji u posleratnim godinama, njegov entuzijazam za diskreditovane tretmane kao što su terapija insulinskim šokom i tretman dubokog sna, njegovo gađenje prema svim oblicima psihoterapije, [1] i njegovo oslanjanje na dogmu, a ne na kliničku dokazi[2] su potvrdili njegovu reputaciju kontroverzne ličnosti čiji se rad retko citira u savremenim psihijatrijskim tekstovima. odlično očuvana

Spoljašnjost kao na fotografijama, u tri poglavlja ima po nekoliko podvucenih recenica zutim vodenim markerom i negde hem. olovkom, nista strasno, sve ostalo uredno! Naselja na Balkanskom poluostrvu od XVI do XVIII vijeka - Milan Vasic Milan Vasić, historičar, akademik ANU BiH i ANURS, Gornja Pecka, Mrkonjić Grad (1928 - 2003). Studij historije završio je na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu 1954. Na istom fakultetu odbranio je doktorsku disertaciju pod nazivom: Martolosi u jugoslavenskim zemljama pod turskom vladavinom (1963). Na Odsjeku za historiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu izabran je u zvanje asistenta 1957, u zvanje docenta 1964, vanrednog profesora 1970. i redovnog profesora 1975. na predmetu Istorija naroda Jugoslavije - period turske vladavine. Bio je predsjednik Odsjeka za historiju i dekan Filozofskog fakulteta u Sarajevu. Napustio je Filozofski fakultet u Sarajevu 1992. i prešao u Banju Luku. Radio je do smrti na Univerzitetu u Banjoj Luci. Milan Vasić bavio se historijom jugoistočne Evrope u osmanskom razdoblju. Objavio je veći broj naučnih i stručnih radova, prikaza i osvrta (Prilozi za orijentalnu filologiju, Prilozi Instituta za istoriju, Godišnjak Društva istoričara Bosne i Hercegovine, Jugoslavenski istorijski časopis). Bio je član ANUBiH i ANURS, predsjednik Društva istoričara BiH, član redakcije časopisa Pregled, urednik Godišnjaka Društva istoričara BiH. Za nastavni,naučni i društveni rad dobio je nekoliko nagrada i priznanja (Plaketa Univerziteta u Sarajevu, Povelja društveno-političkih organizacija Filozofskog fakulteta, 27-julska nagrada SR BiH).

Beograd 2007. Mek povez sa klapnama, 177 strana. Knjiga je odlično očuvana. PF1 Nešto što je posebno zaslužuje da se o tome govori, da bude primećeno. To je nešto izvanredno. Novo. Interesantno. To je Plava krava. Dosadno je ono što je nevidljivo. Smeđa krava je dosadna. Postpotrošački potrošač potrošio je sve što je mogao. Imamo ono što nam je potrebno, a potrebno nam (e malo toga; u stvari, isuviše smo zaposleni da bismo trošili vreme na istraživanje onoga što ste vi napornim radom stvorili za nas. Odeljenie marketinga preuzima gotovo završen proizvod ili uslugu i troši novac da bi ciljnu publiku upoznao s njihovim izuzetnim prednostima. Takav pnstup nije vise efikasan. Ova kniiga govori o tome zašto biste Plavu kravu morali da ugradite u sve što stvarate i zašto televizija i radio nisu više vaše tajno oružje. Stoga: dosta reklame, dajte inovacije. Obožavam ovu knjigu. Jednim delom nas poziva da se probudimo, a delom je akcioni plan. Plava krava Seta Godina upućuje firme kako da postanu zapažene i izbegnu propast u uslovima savremene ekonomije. gen. direktor firme IDEO, autor knjige „The Att of Innovation` Zahvaljujući vlastitoj intuiciji, Set Godin je posato jedan od najvećih marketinških stručnjaka današnjice. On pripada onoj sićušnoj niši unutar mikrozajednice ljudi koji jednostavno shvataju o čemu je reč. kolumnista u časopisu „Advettising Age`

SMRT Vladimir Jankelevič Autor: Vladimir Jankelevič Beograd 2017 Žanr: Filozofija Pismo: Latinica Broj strana: 650 Povez: tvrdi Format: 21 cm Godina izdanja: 2017. Stanje Veoma dobro, kao novo!! Izdavačka kuća Orion art izražava veliku zahvalnost prevodiocu pokojnom Veljku Nikitoviću kao i filozofu i piscu dr Miloradu Belančiću koji je preminuo neposredno pre objavljivanja knjige. Knjiga Vladimira Jankeleviča SMRT nastala je kao rezultat njegovih predavanja o prafenomenu smrti u Tuluzu. Kada je, 1966 godine, izašla iz štampe, izazvala je veliko interesovanje, toliko, da je čitana na Sorboni pred punom salom studenata, a u isto vreme prenošena preko radio Sorbone, tako da je već u samom početku bila dostupna široj, ne samo filozofskoj publici.Reč je o jednom od najznačajnijih i najzanimljivijih misaonih pokušaja da se smrti, kao „najizvesnijoj neizvesnosti“ i „najneizvesnijoj izvesnosti“ pogleda u samu suštinu, da se u smrt, ukoliko je to uopšte moguće, pogleda i pronikne kao u jedan od osnovnih fenomena samoga života.Život i smrt su nespojivi antipodi iz čije borbe kao pobednica, na kraju uvek izlazi smrt. Život je trajanje, smrt je prekid tog trajanja. Život je radost i energija; smrt je razaranje, tuga i uništenje. Tanku, zamišljenu liniju koja ih istovremeno spaja i razdvaja ne možemo da vidimo ali je osećamo i naslućujemo. Preko te imaginarne linije, nema više NIČEGA.Zašto je mnogima smrt uvek neka vrsta skandala? Zašto ovaj, tako prirodni događaj, pobuđuje st

Von Adam bis Muhammad Bibel und Koran im Vergleich Stefan Jakob Wimmer und Stephan Leimgruber Od Adama do Muhameda Biblija i Kuran u poređenju Stefan Jakob Vimer i Stefan Lajmgruber U našem multikulturalnom vremenu, međureligijska kompetencija je više nego ikada ključ za miran suživot sa poštovanjem. U tom kontekstu, ova knjiga je zamišljena kao radno sredstvo za uporedno čitanje Biblije i Kurana u školama, veronauci i obrazovanju odraslih. Pored interkulturalnog dijaloga, predstavljeni su i ciljevi i metode međureligijskog učenja. Osnovne informacije, uključujući metode tumačenja, strukturu teksta i strukture i najvažnija izdanja Kurana i Biblije, pružaju osnovno osnovno znanje. U tu svrhu, tekstovi pogodni za poučavanje (uključujući i one iz Avrama, Mojsija, Isusa, Josifa i Marije) iz Biblije i Kurana se porede i komentarišu na sinoptički način. Brojni didaktički impulsi obezbeđuju plodnu praktičnu realizaciju čitanja Biblije i Kurana, bibliograf| Informacije i reference o audiovizuelnim medijima. dr Stefan Jakob Vimer, rođen u Minhenu 1963. godine, stručnjak za Orijent i poznavalac islama iznutra, studirao je i radio u Jerusalimu, Jordanu i Egiptu, od 1998. godine na Katedri za biblijsku teologiju LMU Minhena. , turistički vodič za Biblische Reisen GmbH (Štutgart), 2. predsednik Društva prijatelja Abrahamsa e.V. Prof.dr. Stefan Lajmgruber, rođen 1948. u Vindišu, kanton Argau (Švajcarska), zaređen za sveštenika 1976. godine, dugogodišnji veroučitelj i posvećen hrišćansko-islamskom dijalogu, od 1998. profesor veronauke na Katoličkom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Minhenu. nova

Jaroslav Kratina: Kopije freska iz Zbirke Fakulteta likovnih umetnosti / Bojana Popović, Aleksandra Kučeković Beograd 2023. Tvrd povez, ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, veći format (25 cm), 94 strane. Knjiga je, bukvalno, kao nova. Jaroslav Kratina rođen je 16. avgusta 1893. u Kostajnici u Hrvatskoj. Završio je Kraljevsku zemaljsku obrtnu školu u Zagrebu 1907-1911. godine, dekorativno slikarski smer. U Prvom svetskom ratu bio je dobrovoljac u srpskoj vojsci. Umetničku školu završio je u Zagrebu 1919. godine. Specijalizirao se za fresko slikanje u Beču, Pragu, Veneciji, Firenci, Veroni, Rimu, Milanu i Napulju. Radio je kao nastavnik crtanja i pisanja u Prištini, Skoplju i Nišu. Angažovan je na skidanju fresaka iz Đurđevih Stupova kod Rasa 1947. godine, za Narodni muzej Srbije. Od 1947. do 1962. godine bio je profesor i saradnik Mila Milunovića za fresko slikanje na Akademiji/Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Samostalno je izlagao u Beogradu (1920.), Prištini (1924.), Nišu (1946.), Beogradu (1957.). Izlagao je sa umetničkim grupama Oblik i Lada. Bio je među prvim našim kopistima fresaka. Prve kopije načinio je 1921. godine i otada je stalno obavljao pionirski posao na kopiranju, konzervaciji i restauraciji srednjovekovnih fresaka. Od 1948-1952. godine prvi je kopista koji je angažovan, pored Francuza, za stvaranje prvobitne zbirke Galerije fresaka. Sadržaj: Jaroslav Kratina kao Kopista fresaka Jaroslav Kratina: prilozi biografiji prvog nastavnika zidnog slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu

Polovna knjiga, u donjem delu bila u dodiru sa vlagom, listovi su blago talasasti u predelu donje margine. Izdavač: Prpmetej - Novi Sad, 1996. god. Broširan povez, 28 cm. 148 str. Ilustrovano Tambura - Definicijа oblikа, dimenzije i tehnologijа izrаde tаmburа vojvođаnskog sistemа Konаčno izdаnje koje popunjаvа prаznа poljа u literаturi o tаmburi, vojvođаnskom “brendu”! Knjigа jedinstvene sаdržine i temаtike, rezultаt je dugogodišnjeg iskustvа u grаđenju violinа аutorа, čije su instrumente svirаli tаmburаši širom Vojvodine – poput vrhunskih profesionаlаcа iz Tаmburаškog orkestrа Rаdio Televizije Novi Sаd i iz Subotičkog tаmburаškog orkestrа. “Iаko аfirmisаnа kаo izvođаčki instrument, koji su još stаri Sloveni svirаli nа Vizаntijskom dvoru u IX veku, tаmburа nije dovoljno аfirmisаnа kаo muzički instrument. Autor želi dа knjigom pokаže dа je tаmburа potpuno rаvnoprаvnа sа gitаrom i violinom. Dа bi se umetnik mogаo u potpunosti izrаziti preko svog instrumentа, instrument morа biti odgovаrаjući. Zbog togа su zаhtevi velikih muzičаrа veliki. To znаči dа se i pred grаditeljа postаvljаju veliki zаhtevi. Dа bi grаditelj mogаo dа im udovolji, ON MORA ZNATI ŠTA RADI I ZAŠTO TAKO RADI; on morа poznаvаti teoriju isto tаko dobro kаo što morа dа znа i KAKO TO TEHNIČKI DA URADI; to su tehnologijа i mаjstorstvo zаnаtа koji se morаju dovesti do nivoа umetnosti. Spoj svog ovog znаnjа i umenjа čini mаjstorа umetnikom svog zаnаtа.” Iz recenzije Zorаnа Hristićа

sadrzi spisak, po godinama, svih snimljenih jugoslovenskih celovecernjih filmova. Sadrzi i abecedni index filmova snimljenih zakljucno sa 1988. godinom. Takodje, danas zastareo ali ne nevazan, spisak svih bitnijih institucija i udruzenja koja se bave filmom, producentskih kuca koje su radile u Jugoslaviji, itd. u drugom delu netaknut rokovnik pravi biser za kolekcionare nekorišćena JES.20/17

Autor - osoba Derrida, Jacques, 1930-2004 = Derida, Žak, 1930-2004 Naslov Uliks gramofon : da-govor kod Džojsa / Žak Derida ; [s francuskog prevela Aleksandra Mančić Milić ; pogovor Novica Milić] Jedinstveni naslov Ulysse gramophone. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1997 (Beograd : Codex Comerce) Fizički opis 78 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mančić, Aleksandra, 1961- = Mančić, Aleksandra, 1961- Milić, Novica, 1956- = Milić, Novica, 1956- Zbirka ǂKolekcija ǂPečat (broš.) Napomene Prevod dela: Ulysse gramophone: ouï-dire de Joyce / Jacques Derrida Nekoliko opštih mesta o Deridi, uz par reči za Džojsa: str. 71-78 Autorova slika na koricama. Predmetne odrednice Joyce, James, 1882-1941 -- `Uliks` Potpis prethodnog vlasnika na najavnoj strani, inače solidno očuvana. Gde se, i kako, mogu susresti dva velika iskustva XX veka – literatura koja, u slučaju Džejmsa Džojsa, odlučno ispituje granice svih svojih oblika, i filozofija koja, u slučaju Žaka Deride, nastoji da vlastitu granicu pomeri ka oblicima govora koje je ranije često sistematski odbijala? U zajedničkom, saglasnom podsmehu tim granicama? Žak Derida (Jacques Derrida), 15.7.1930 – 8.10.2004, francuski filozof. Kao mali, veoma je voleo i igrao fudbal i želeo da postane profesionalni fudbaler. Najpoznatiji je po sistemu dekonstrukcije - filozofske doktrine koja predstavlja sistem analize i kritike koja vodi ka razotkrivanju razlika između strukture i osnove značenja subjekta. Javlja se u mnogim disciplinama a prvenstveno u lingvistici, književnosti, umetnosti. Dekonstrukcija se prvi put pojavljuje u književnosti a sistem je razvio Derida u svojim dekonstrukcijskim analizama zapadnih filozofa. U svojim analizama pokazuje kako se književno delo ne može posmatrati samo kao delo jednog pisca nego kao rezultat konflikata unutar jedne kulturne sredine ili mišljenja. Dekonstrucijska dela u svom obliku prikazuju više mišljenja i značenja u jednom trenutku koja su često u uzajamnom konfliktu i suprotnosti. Dekonstrukcijom se mogu otkriti i videti koja mišljenja i suprotnosti su bili zapostavljeni u delu koje je nastalo tradicionalnom metodom stvaranja. Osnovna osobina ovog sistema analize jeste da upoređuje binarne suprotnosti (npr. muškost i ženskost) te da umesto opisivanja njihove stroge kategorizacije prikaže koliko su takve suprotnosti suštinski izmešane i koliko je nemoguće da se u potpunosti razdvoje. Cilj je da se prikaže da kategorije i kategorizacije ne postoje u apsolutnim i strogim značenjima. Njegovo obimno delo imalo je značajan uticaj na književnu teoriju i filozofiju. Bio je profesor na Sorboni, na École Normale Supérieure. Držao je predavanja i na Univerzitetu Džon Hopkins, Jejlu, Njujorškom univerzitetu itd. Dobio je počasne doktorate na Kembridžu, Kolambija univerzitetu, Univerzitetu u Eseksu, Luvenu itd. Radio je i na École des Hautes Études en Sciences Sociales u Parizu. Bio je jedan od osnivača Collège international de philosophie (CIPH), institucije zamišljene tako da bude mesto za filozofska istraživanja koja se ne bi mogla raditi na drugim mestima. Bio je prvi predsednik tog Instituta. Kao profesor je radio i na Kalifornijskom univerzitetu. Žestoka osporavanja njegovog rada dolazila su uglavnom iz analitičke filozofije. Takođe, neki drugi kritičari tvrde da je dekonstrukcija nihilistička i da je Deridino pisanje pokušaj rušenja etičkih i intelektualnih normi, a dekonstruktivistički pristup negacija mogućnosti znanja i smisla, mešavina ekstremnog skepticizma i nihilizma. Bio je politički angažovan. MG98

Odlično Kao novo Retko Vladimir Kopicl (Đeneral Janković, 5. avgust 1949) srpski je pesnik i esejista, prevodilac, umetnik, novinar, pozorišni i filmski kritičar. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1949. godine u Đeneral Jankoviću, na Kosovu i Metohiji. Osnovnu i srednju školu završio u Novom Sadu, gde je i diplomirao na Katedri za jugoslovensku i opštu književnost Filozofskog fakulteta. Radio je od 1971. do 1973. godine kao urednik Centra za umetnost Tribine mladih u Novom Sadu, 1978. i 1979. godine radio kao profesor u Centru za obrazovanje kadrova prevodilačke i kulturološke struke u Karlovačkoj gimnaziji (1978—1979), a od 1981. godine bio je zaposlen u redakciji „Dnevnika“ kao književni, filmski, pozorišni kritičar i urednik. Uređivao je nekoliko književnih časopisa (Letopis Matice srpske, Rays/Luči/Los Rauos/Strahlen, TRANSkatalog), član žirija (BITEF, Malo Pozorje, FIAT, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine...), bio je osnivač, selektor i predsednik Umetničkog odbora Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu i selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu i Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Od 1971. do 1976. godine bio je aktivan na polju konceptualne umetnosti, performansa, proširenih medija i izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u našoj zemlji i svetu. Njegovi radovi iz ove oblasti uključeni su u nekoliko evropskih i svetskih antologija i zbornika, na primer – Klaus Groh, Aktuelle Kunst in Osteuropa, DuMont Aktuel, Cologne, 1972,... Članstvo u udruženjima[uredi | uredi izvor] Srpsko književno društvo,[2] Srpski PEN centar, Društvo književnika Vojvodine, Jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla – JUSTAT, Međunarodna federacija filmskih kritičara - FIPRESCI, Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara - AICT. Objavnjena dela[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (KZNS, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska,1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (NB Svetozar Marković, 2006), Promašaji (NB `Stefan Prvovenčani`, 2008), Sovin izbor (NB `Vladislav Petković Dis`, 2008), 27 pesama: tenkovi&lune (Kulturni centar Novi Sad, 2011), Nesvršeno, dvojezično izdanje (2011), Tufne - izabrane pesme (2013), Knjige eseja[uredi | uredi izvor] Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003),[3] Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006). Rad i prevod zbornika i antologija[uredi | uredi izvor] Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Vrata panike – Telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Brankova nagrada, za knjigu poezije Aer, 1979. Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku, 1989. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Istok-Zapad”, za knjigu Smernice, 2006. Disova nagrada, 2008. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2012. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Udaljeni bubnjevi, 2020. Nagrada „Dimitrije Mitrinović”, za roman Purpurna dekada, 2021. neoavangarda bosch+bosch slavko matković katalin ladik avangarda bogdanovic miroslav mandic judita salgo konceptualna umetnost slobodan tišma andrej

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U našoj kulturi dobro poznati i veoma popularni mađarski pisac, esejista i mislilac Bela Hamvaš načinio je veoma smeo i ambiciozni poduhvat - izdvojio je iz celokupne duhovne istorije covecanstva ona, po njegovom mišljenju, najznačajnija pisana dela (zapravo, njihove odlomke) i od njih sastavio zbornik najumnijih mislilaca ljudske istorije, od Hermesa Trismegistosa, Lao-Cea, Konfucija, Bude, preko Heraklita, Platona, Origena, Svetog Avgustina, Erazma, Paskala, Getea, pa sve do Jaspersa, Hajdegera i Siorana. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista.[1] Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Biografija Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[2] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra.[1] Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje.[3] Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

Arabische nächte Marc Chagall Марк Шагал (рус. Марк Захарович Шага́л; блр. Мойша Захаравіч Шагалаў, Mojša Zacharavič Šahałaŭ;[3][4]Витебск, 7. јул 1887 — Saint-Paul, 28. март 1985) је био руски па француски сликар јеврејског порекла, рођен у Белорусији, тада део Русије. Његов сликарски правац је мешавина модерног покрета и импресионизма. Младост Марк Шагал је рођен као Мојше Шагал у јеврејској породици у Лиозни,[1] у близини града Витебска (Белорусија, тада део Руског царства) 1887. године.[а][5] У време његовог рођења, становништво Витебска је бројало око 66.000. Половина становништва су били Јевреји.[6] Живописни град цркава и синагога, уметник Иља Репин га је назвао „Руски Толедо“, по космополитском граду некадашњег Шпанског царства.[7] Како је град био изграђен углавном од дрвета, мало је од њега преживело године окупације и разарања током Другог светског рата. Шагал је био најстарији од деветоро деце. Презиме Шагал је варијанта имена Сегал, које је у јеврејској заједници обично носила левитска породица.[8] Његов отац, Катскл (Зачар) Шагал, био је запослен код трговца харингом, а његова мајка Фејге-Ите је продавала намирнице из њихове куће. Његов отац је напорно радио, носећи тешку бурад, али је зарађивао само 20 рубаља сваког месеца (просечна плата широм Руске империје била је 13 рубаља месечно). Шагал ће касније укључити рибље мотиве „из поштовања према свом оцу“, пише Шагалов биограф Јакоб Бал-Тешува. Шагал је писао о овим раним годинама: Дан за даном, зими и лети, у шест сати ујутру, мој отац је устајао и ишао у синагогу. Тамо је изговарао своју уобичајену молитву за неког мртваца. По повратку је спремио самовар, попио чај и отишао на посао. Паклени рад, рад галијског-роба. Зашто покушавати да се то сакрије? Како рећи о томе? Ниједна реч никада неће олакшати судбину мог оца... На нашем столу је увек било доста путера и сира. Хлеб премазан путером, као вечни симбол, никада није излазио из мојих детињих руку.[9] Биографија Родна кућа Марка Шагала Године 1907, је започео студирање у Царској школи уметности у Санкт Петербургу. Септембра 1909. у кући своје пријатељице упознаје Белу Росенфилд у коју се заљубљује. После студија већ почиње да привлачи пажњу и ствара углед када му је Макс Винавер осигурао средства како би се преселио у Париз (тада центар збивања у уметности), и тамо наставио да ради. Све заједно са Пикасом, Бракеом и осталим кубистима почели су да мењају уметност из корена. Шагал је током својих париских година почео да употребљава модерне технике, иако никад није напустио свој сопствени стил који је изградио, и по коме је постао познат. Париз је за Шагала постао друга кућа и он је планирао да се тамо пресели и остане да живи до краја живота. Међутим 1914, док је био у посети Русији, настао је Први светски рат па се више није мога вратити. Године 1915, жени се Белом Росенфилд, својом вереницом од 1909, и наставља да велича њихову љубав у серији својих слика које је наставио да слика чак и после њене смрти тридесет година после. У међувремену преживљава рат. 1917. постаје комесар за уметност у Витебску. Шагалово комесарство ускоро се лоше завршава, свађом са другим уметницима, након чега одлази у Москву да би радио у Москви као сценограф у позоришту и подучавао ратну сирочад. Напокон, 1922. године Шагал, Бела и његова ћерка Ида емигрирају из СССР. У Русији је био осам година.. Године 1923, Шагал добија наруџбину од француског трговца уметничким делима Амбросеа Воларда да илуструје руски класични роман, Гогољеве Мртве душе. Шагалови налазе дом у Француској и Марк постиже нову славу као илустратор у гвашу и бакропису. Истовремено наставља и своју сликарску каријеру. Следеће године биће му веома успешне и срећне, испуњене радом и путовањима, али од тридесетих година све се мења успоном фашизма, што се одразило у Шагаловим суморним делима. Године 1937, Шагал добија француско држављанство – која бива поништено почетком Другог светског рата, када Француска, поражена од стране Немачке, бива подељена између нациста и колаборацијских власти. Шагал касно схвата свој положај као Јевреја и као уметника којег су нацисти прогласили изопаченим. Бива ухапшен, али срећом врло брзо пуштен захваљујући америчком посредовању па током рата бежи у САД. У Америци његова жена Бела се разболева и убрзо умире. Шагал је неутешан. 1944. после неколико година остварује нову везу са Енглескињом Вирџинијом Хагард која је трајала до 1952. У међувремену се 1948. вратио у Француску, и заувек се настанио на југу земље. Касније се жени са Валентином Бродски и са њом остаје до краја живота. Током свог живота Шагал се опробао на свим сликарским материјалима. Израђивао је таписерије, графике, мозаике, витраже, скулптуре и фреске. Шагал је узимао инспирацију из старих белоруских бајки, а радио је мотиве из јеврејских религијских прича. Око 1960-их и 1970-их, Шагал прихвата и пројекте који су обухватали холове и зидине великих зграда чак осликавајући пар цркава. Шагалов рад се може сврстати у више категорија. Мешао се са авагардним пројектима, али за његов рад мешају се разни правци као што су Кубизам и Фовизам. Био је чврсто повезан са Париском школом и њиховим члановима, укључујући и уметника под именом Амедео Модиљани. reprodukcije tvrdokoričena 19/12 odlično očuvana exlibris NOVLI.1

Vladeta Janković (1940, Beograd) radni vek je proveo kao profesor antičke književnosti i evropske drame na Beogradskom univerzitetu. Jedno vreme je služio kao naš ambasador u Velikoj Britaniji i zatim u Vatikanu. Objavio je više stručnih i nekoliko popularnih knjiga, bavio se prevođenjem, a na televiziji je godinama radio seriju kulturno-istorijskih programa „Mitovi i legende“. Na Svetu Goru i u Hilandar redovno dolazi pune četiri decenije i duboko je za njih vezan. U nastojanju da u domovini proširi znanja o našim svetinjama, sa prijateljima i stručnjacima osnovao je Društvo prijatelja Svete Gore Atonske, koje je tokom trideset godina postojanja organizovalo preko 200 predavanja i izdalo više knjiga, uključujući i deset tomova međunarodno priznate edicije „Kazivanja o Svetoj Gori“. Profesor Janković je i danas čest hilandarski poklonik i nastoji da za Manastir čini sve što može i ume, godinama je član Državne komisije za Hilandar, predsednik je Društva prijatelja Svete Gore Atonske, a za ovu knjigu kaže da je njegovo skromno uzdarje i „mali prinos“ obnovi posle požara. Uvođenje u Hilandar je izuzetna i znalački napisana knjiga koja će služiti na korist svima, bez obzira da li uz nju započinju imaginarno, ili im ona pomaže tokom realnog putovanja u „carstvo bez krune“, na Svetu Goru Atonsku, u manastir Hilandar. Delo profesora Vladete Jankovića, obogaćeno sa preko 400 biranih ilustracija, čitaocu pruža zadovoljstvo koje se prelazi u jednom dahu i kome će se on ponovo vratiti, kao što se i poklonici uvek vraćaju Hilandaru. 455 str.

Ratni album Riste Marjanovića 1912-1915 Dečije novine 1987 Tvrd povez Veliki format veoma dobro očuvana Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969), prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. 1941. odbija saradnju sa Nijemcima i kvislinzima i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”

Odlično Rista Marjanović (Šabac, 1. mart 1885 — Beograd, 7. april 1969) bio je prvi srpski foto-reporter, autor fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je kao sin žitnog trgovca Dragojla Marjanovića, poreklom iz Radenkovića. Imao je starijeg brata Dušana (1882-1958), profesora matematike, i mlađeg Kostu, farmaceuta.[1] Pred Prvi balkanski rat 1912. radi kao urednik za ilustracije američkog lista Njujork Herald (New York Herald) za Evropu. Odlazi na front kao ratni izvještač srpske Vrhovne komande. Evropske novine objavljuju snimke i izvještaje sa bojišta koje Marjanović pravi i piše. Fotografija iz spomen zbirke Riste Marjanovića: Princ Đorđe Karađorđević na Mačkovom kamenu. Tokom Prvog svjetskog rata snima bitke na Ceru, Kolubari i druge, a zatim povlačenje srpske vojske kroz Albaniju. 1915. ga Vrhovna komanda šalje u Francusku, gde objavljuje snimke sa bojišta. Na izložbi ratnih fotografija u Parizu 1916. izlaže svoja djela, koja su kasnije prikazana i u Ujedinjenom Kraljevstvu i SAD. Na Solunskom frontu dobija ponovo zadatak snimanja i izveštavanja s bojišta. Poslije Prvog svjetskog rata je zaposlen u agenciji Avala, centralnom pres-birou, i odeljenju za štampu ministarstva spoljnih poslova. Bio je i dopisnik „Pariske ilustracije”.[2] Odbio je saradnju sa Nijemcima i kvislinzima 1941. godine i nastavlja da snima u tajnosti. Oktobra 1944. snima ulazak partizana u Beograd. Poslije Drugog svjetskog rata je radio u agenciji TANJUG. O njemu je 2019. godine snimljen dokumentarni film „Rado ide Srbin u vojnike”.[3]