Obogatite se radeći 4 sata nedeljno - Timoti Feris Ne čitajte ovu knjigu ako i dalje želite da radite od jutra do mraka, da imate malu ili nikakvu platu i ostanete u svojoj zoni “sigurnosti”. Bilo da ste zaposleni sa neplaćenim prekovremenim radom ili preduzetnik zarobljen u vlastitom biznisu, Obogatite se radeći 4 sata nedeljno je kompas za čitav jedan novi svet poslovanja. Možda hoćete veliku platu, ili ste željni putovanja po svetu, ili samo želite da možete da radite manje, ili samo želite manje stresan posao… sve to možete, zaista! Timoti Feris će vas naučiti: – Kako da obezbedite svoj živor i radite šta želite godinu dana, a da se pri tom vaš bankovni račun uveća za 50% – Kako da eliminišete 50 % posla u narednig 48h koristeći principe jednog malo poznatog evropskog ekonomiste – Kako da naterate vašeg šefa da ceni vaše učinke više nego vaše prisustvo ili da završite sa tim – Koje su to “muze” toka gotovine i kako da stvorite jednu za 2 do 4 nedelje i još mnogo toga… Videćete kako je Timoti, od godišnje zarade od 40.000$, radeći 80 časova nedeljno, došao do zarade od 40.000$ mesečno, radeći 4 sata nedeljno! Pridružite se klubu novih bogataša! k149+

Ima ljudi koji savršeno rade svoj posao, uvek znaju šta da kažu i kako da se ponašaju. Deluju samouvereno i opušteno. Svi ih vole. Dobijaju bolje poslove. Redovno dobijaju povišice. U odličnim su odnosima sa šefom. A sve im to polazi za rukom, iako su ljubazni, iako ne ulažu preteran trud i napor. Ali, kada im ponude novi fantastični posao, niko nije iznenađen. Prosto, svi u njima vide potencijal. Kako to uspevaju? Da li znaju nešto što mi ne znamo? Pa naravno, oni znaju Pravila za uspeh na radnom mestu! Knjiga 100 pravila za uspeh na radnom mestu govori o tome kako da dobro obavljate svoj posao ali i da drugi vide način na koji radite. Upravo su ovo stvari koje vam mogu doneti poštovanje, ugled i unapređenje. RIČARD TEMPLER je napisao nekoliko bestselera na temu samousavršavanja. Ima preko trideset godina radnog iskustva u svetu biznisa. Radio je na različitim pozicijama za mnoge kompanije a sada sam vodi nekoliko njih. Svoj recept za uspeh deli sa drugima u knjigama o poslovanju, od kojih Pravila predstavljaju korake koje čitalac treba da prati kako bi postigao uspeh: bilo da je u pitanju poslovanje, novac ili život uopšte

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! O knjizi: Knjiga `Autonomija mišljenja` – 181.u kolekciji `Odgovori` – sadrži nove razgovore s profesorom dr Darkom Tanaskovićem, koji su vođeni 2008. i 2009. godine, u vreme 60-godišnjice njegovog rođenja. Knjiga Miloša Jeftića predstavlja sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Isto tako, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja. Knjiga je predstavljena u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Kragujevcu, Somboru i Gornjem Milanovcu. Pošto su čitaoci prihvatili knjigu, predložio sam Službenom glasnikuda, zajedno sa Beogradskom knjigom, objave novo, drugo izdanje, koje je dopunjeno inspirativnim kazivanjima uglednih ličnosti našeg kulturnog i naučnog života na predstavljanjima Autonomije mišljenja. Zahvalan sam i akademiku Vladeti Jerotiću, čiji nadahnuti predgovor na najbolji način uvodi čitaoca u razumevanje ove knjige. Posebno mi je drago što ovu knjigu zajednički objavljuju Službeni glasnik i Beogradska knjiga, potvrđujući svoj doprinos izdavačkom životu Kolekcije Odgovori. Zadovoljstvo mi je da spomenem i stalnu potporu prijatelja ove kolekcije – Radovana Popovića, Bora Draškovića, Predraga Pipera, Matije Bećkovića, Jovana Mićića, Mira Vuksanovića, Radana Džodića, Miloša Jovanovića, Gorana Milašinovića i Milana Tasića. Knjiga Autonomija mišljenja obuhvata sva misaona svojstva Darka Tanaskovića, čija su stanovišta odavno već u osnovama naše duhovne stvarnosti. Tako isto, ova knjiga potvrđuje uzlet autonomije mišljenja.Miloš Jevtić Darko Tanasković (Zagreb, 4. januar 1948) srpski je islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, diplomata i akademik.[1] Bivši je ambasador Jugoslavije u Republici Turskoj, Azerbejdžanu i Vatikanu, kao i ambasador Srbije pri Unesku. Na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu bio je upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan, predsednik Saveta i Upravnog odbora. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na mnogim univerzitetima u regionu i svetu.[1] Član je Evropske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske, kao i Naučnog društva Srbije. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kome se od 2017. godine nalazi njegov legat. Biografija Porodica i školovanje Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. godine u Zagrebu. Otac Rajko Tanasković (1917–1984), poreklom iz sela Preljina, kod Čačka, bio je doktor vojnih nauka, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i general-pukovnik JNA. Majka Ines Veslaj (Wesley) Tanasković (1920–1979), rođena u Sremskoj Mitrovici, bila je doktor fiziologije, pukovnik JNA, načelnik Instituta za vojnomedicinsku dokumentaciju i informatiku VMA, kao i profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[2] Ima mlađu sestru Stanku Tanasković (rođ. 1957). Darko je klasičnu gimnaziju (osmogodišnju) završio u Beogradu. Godine 1966. upisao je Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirao orijentalnu filologiju 1970, zatim magistrirao 1972. godine. Tokom 1976/77. godine boravio je u Tunisu kao student, a potom je 1979. doktorirao na Filološkom fakultetu sa disertacijom „Arapski jezik u savremenom Tunisu – diglosija i bilingvizam“.[3][1] Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a obrazovanje je stekao i u klasičnim jezicima poput starogrčkog i latinskog.[1] Profesorska karijera Prof. dr Darko Tanasković Godine 1971. Tanasković je postao asistent-pripravnik za orijentalnu filologiju na Katedri za orijentalistiku Filološkog fakulteta, zatim docent 1980. godine, a kao vanredni profesor radio je od 1981. godine. Za redovnog profesora primljen je 1989. godine i na fakultetu je radio sve do penzionisanja 2018. godine. Predavao je, između ostalog, predmete Arapski jezik, Turski jezik, Uvod u orijentalnu filologiju, Persijsku književnost, a potom i Arapsku književnost i Osnove islamske civilizacije. Na postdiplomskim studijama (magistarskim i doktorskim) predavao je Uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, Lingvističku i Književnu arabistiku, Islam i hrišćanstvo, Islamski fundamentalizam i drugo.[3] Jedno vreme je radio kao upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan Filološkog fakulteta i predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta. Bio je i član Komisije za matičnost, Upravnog odbora i Saveta Univerziteta u Beogradu, kao i predsednik Odbora za humanističke nauke pri Zajednici, odnosno Ministarstvu nauke Republike Srbije. Tokom profesorske karijere po pozivu je predavao na univerzitetima u Skoplju, Sarajevu, Alžiru i Rimu, kao i na Visokoj školi za društvene nauke (Ecole des Hautes Etudes en Sciences Sociales) u Parizu. Od 1999. godine držao je predavanja i na Univerzitetu primenjenih nauka „Megatrend“, a potom i na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, Fakultetu za medije i komunikacije i Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kao i Fakultetu političkih nauka i Filološkom fakultetu u Banja Luci. Bio je saradnik na Beogradskoj otvorenoj školi (BOŠ), Institutu za geopolitičke studije u Beogradu i od 2018. godine saradnik Instituta za strateške studije pri Fakultetu za diplomatiju i bezbednost. Radio je i kao profesor po pozivu u ECPD Univerzitetu UN u Beogradu (od 2007). Od 1990. godine profesor Tanasković je član Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta (Université Euro-Arabe Itinérante) u Rimu, a od 1995. član Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum Et Artium Europea) u Salcburgu. Tanasković je takođe dopisni član društva za turski jezik (Türk Dil Kurumu) u Ankari (od 2000) i inostrani član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (od 2015), kao i član Naučnog društva Srbije (od 2016) i Srpske podružnice Rimskog kluba (od 2019). Profesor Tanasković član je Udruženja književnih prevodilaca, Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN-kluba, te član Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije od 2010. godine, Upravnog odbora SKZ i Upravnog odbora Instituta za književnost i umetnost u Beogradu.[2][3] Bio je predsednik Saveta Diplomatske akademije „Koča Popović” 2013. godine. Od 2016. godine je počasni predsednik Društva srpsko-azerbejdžanskog prijateljstva. 8. decembra 2023. objavljeno je da je jedan od potpisnika podrške listi „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“, pred parlamentarne izbore u Srbiji, zakazane za 17. decembar 2023.

Шта да радите када вам родитељ детета из ваше групе прети, а шта када је узнемирен? Шта учинити када вас вређа? Како да поступите ако детету из ваше групе погине отац? Шта да радите ако родитељ стално касни када долази по дете, или ако дође по дете под дејством алкохола? Ово су само неке од проблемских ситуација у којима се васпитачи могу наћи, а о којима током школовања за своју професију вероватно нису учили. Одговори на ова питања, али и на многа друга, налазе се у овом приручнику за васпитаче, који је написала Невена Ловринчевић, психолог са тридесет година клиничке праксе, ауторка и водитељка више акредитованих семинара намењених васпитачима, наставницима, психолозима и педагозима.

Hiperionski spisi - Bela Hamvaš Prevod i izbor Sava Babić Sjećanja Banja Luka 1997 295 str Bela Hamvaš Bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Rođen 1897. godine u Eperješu (danas Prešov u Slovačkoj). Studirao na filozofskom fakultetu u Budimpešti mađarski i nemački. Radio kao novinar i bibliotekar. Umro 1968. godine. Po mnogobrojnim listovima i časopisima objavljivao je eseje, studije i recenzije. Najznačajnija dela: Scientia sacra, Karneval I-II, Silvester, U odredjenom pogledu, Naime. Kao što je kroz istoriju veličina ljudskog duha bila oličena u umovima poput Sokrata, Lao-cea, Konfučija, Da Vinčija, Šekspira, Ničea, Tolstoja, tako Bela Hamvaš (1897-1968) u modernom dobu predstavlja svetli lik univerzalnog mudraca, učitelja, originalne ličnosti snažne i svestrane stvaralačke energije. Ko je Bela Hamvaš? Do skora se malo znalo o njemu, njegovo delo je bilo potpuno zanemareno sve do 70-ih godina kada su počeli stidljivo da ga prevode. I u Mađarskoj, njegovoj postojbini po jeziku, nailazio je neretko na nerazumevanje i ignorisanje javnosti. Rođen je 1897. u Prešovu (Slovačka). Otac mu je bio sveštenik i profesor mađarske i nemačke književnosti, ali i pisac. I majka je imala umetničke sklonosti. Kao mladić ranjen je na frontu, ali i psihički potpuno slomljen tako da je proveo neko vreme u psihijatrijskoj bolnici. Posle rata odbija da primi odlikovanje. Studira mađarsku i nemačku književnost, bavi se novinarstvom, ali ubrzo napušta tu profesiju smatrajući je plitkom i ponižavajućom i zapošljava se u budimpeštanskoj biblioteci. Objavljuje članke, osniva časopis Ostrvo (izašla su samo tri broja). U Drugom svetskom ratu uništena je njegova biblioteka i svi rukopisi na kojima je radio. On ne odustaje od svog nauma i, može se slobodno reći, životne misije, a to je da što većem broju ljudi približi celokupno stvaralaštvo ljudskog roda, pa se bavi uredničkim radom, izdavaštvom. Tad nastaju njegova najznačajnija dela, Antologija humana – 5.000 godina mudrosti, Scientia sacra i 100 knjiga. Njegov rad nije bio prihvaćen od strane kulturne javnosti, a u doba staljinizma je i zabranjen, a ostaje i bez posla bibliotekara. Počinje da izdržava porodicu baveći se povrtarstvom, i prodajući svoje povrće na pijaci, nastavlja da piše, a ovakva pozicija mu omogućava potpunu samostalnost i slobodu u kreativnom izražavanju jer ne zavisi ni od institucija ni od suda javnosti. Kasnije ga okolnosti primoravaju da radi kao fizički radnik u teškim uslovima, ali to ga ne sprečava da u slobodno vreme prevodi sa hebrejskog, grčkog i sanskrita, i da piše anonimno o filozofskim i mističnim temama. Bio je vedar čovek, ogromne erudicije, nepresušnih ideja i originalne misli. Njegovo delo još nije do kraja sagledano, još uvek ga otkrivamo.

Zagreb 1965. Tvrd povez, zaštitni omot, 386 strana. Napomena: pohaban zaštitni omot; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. Knjiga 100 OPERA poslužit će kao koristan priručnik svakom ljubitelju muzike, osobito onome, koji voli umjetnost opere. Izborom od stotinu opera svjetskog i domaćeg, klasičnog i suvremenog repertoara obuhvaćena su djela koja publika češće susreće u kazalištu ili u radio-emisijama, odnosno djela, koja zbog svoje vrijednosti i aktuelnosti zaslužuju da čitalac na njih bude upozoren. Namjena je knjige da čitaocu objasni sadržaj kao i da ga obavijesti o karakteru muzike i upozori na najznačajnija mjesta u pojedinoj operi. Stoga je svaka opera predstavljena ne samo detaljnim sadržajem, nego i posebnim komentorom, kao što je, sa svim važnim podacima i objašnjenjima, prikazan i historijski i stvaralački lik svakog kompozitora. Svojim načinom izlaganja knjigo 100 OPERA namijenjena je širokim krugovima ljubitelja muzike, u želji da im pomogne kako bi shvatili umjetnost opere u njenoj sveukupnosti najistaknutije muzičko-scenske vrste. Zato je Turkalj dao djelu i predgovor pod naslovom PRISTUP OPERI, gdje na popularan način objašnjava historijski razvoj opere, kao i specifične osebine samog opernog djela i njegova izvođenja.

What the Romans Did for Us Philip Wilkinson mek povez kao nova ilustrov. 160 strana .... From frescoes to fast food, bridges to bikinis, the Romans brought us a variety of innovations that changed the landscape of Britain and the lifestyle of its inhabitants for ever. The Romans were mass-producers, capitalists and bureaucrats who during their 400-year stay in Britain built dozens of towns and miles of roads, leaving a fascinating and complex legacy that forms the basis of much of our technology today. Based on the BBC series of the same name, presented by Adam Hart-Davis, What The Romans Did For Us investigates the innovations that Romans brought to our shores and assesses their considerable impact on our lives. It features demonstrations and reconstructions of extraordinary Roman devices, and provides an alternative, dynamic history of the people that transformed Britain. `The irrespressible Adam Hart-Davis.... has the energy and ingenuity to match the Romans...` Radio Times `What makes any programme to do with Adam Hart-Davis fascinating is that he doesn`t just tell you things... he actually gets his feet wet.` The Times

Kao nova, nekorišćena. 338 strana `An otherworldly genius` Chris Evans` BBC Radio 2 Breakfast Show This is the follow up to the bestselling self-help book of its generation The Power of Now. Eckhart Tolle`s A New Earth will be a cornerstone for personal spirituality and self-improvement for years to come, leading readers to new levels of consciousness and inner peace. Taking off from the introspective work The Power of Now, which is a number one bestseller and has sold millions of copies worldwide, Tolle provides the spiritual framework for people to move beyond themselves in order to make this world a better, more spiritually evolved place to live. Shattering modern ideas of ego and entitlement, self and society, Tolle lifts the veil of fear that has hung over humanity during this new millennium, and shines an illuminating light that leads to happiness and health that every reader can follow. `A wake-up call for the entire planet . . . [A New Earth] helps us to stop creating our own suffering and obsessing over the past and what the future might be, and to put ourselves in the now` Oprah Winfrey

Nova, nekorišćena Bossuet, Jacques-Bénigne, 1671-1704 Rasprava o opštoj istoriji / Žak Beninj Bosije preveo s francuskog Slobodan Damnjanović Jezik srpski Godina 2015 Izdanje 1. Deretino izd. Beograd : Dereta, 2015 (Beograd : Dereta) Fizički opis 429 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Damnjanović, Slobodan Biblioteka Filozofija / Dereta, Beograd Prevod dela: Discours sur l`Histoire universelle / Jacques-Bénigne Bossuet Tiraž 1.000 Str. 5-34: Predgovor / Slobodan Damnjanović Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Istorija, opšta Filozofija istorije Rasprava o opštoj istoriji klasično je delo filozofije istorije. Pisana je za potrebe školovanja Velikog Dofena, sina Luja XIV, u vreme kada je Bosije radio na dvoru kao vaspitač. Dužnosti tutora bile su, između ostalog, sastavljanje knjiga iz oblasti filozofije, istorije i religije, u kojima bi bilo sistematizovano neophodno znanje koje je bi budući kralj Francuske trebalo da poseduje. Pored Rasprave o opštoj istoriji, najvažnija dela ovog autora iz perioda tutorstva na dvoru su Traité de la connaissance de Dieu et de soi-même (1677) u kojoj Bosije govori o prirodi Boga i prirodi čoveka, i Politique tirée de l`Écriture sainte (1679) u kojoj se opisuju osobine, prava, dužnosti i kraljevske porodice. Bosijeova Rasprava o opštoj istoriji pretenduje da rasvetli velike istorijske događaje u ključu Svetog pisma, i zato ona započinje Stvaranjem sveta. Analizirajući osobine velikih istorijskih ličnosti, vladara i vojskovođa, Bosije klasifikuje vrline i mane koje utiču na sudbine carstava, detaljno opisujući uzroke njihovog pada nastoji da dokaže autentičnost teze o moći Proviđenja. Iako je važio za dogmatičara kome su moralne pouke od izuzetne važnosti, ne znači da će se čitaoci suočiti sa suvoparnom teološkom raspravom. Naprotiv, način na koji Bosije pripoveda o događajima je živ i obiluje lucidnim zapažanjima, na pojedinim mestima gotovo pesničkim. ******* Žak Beninj Bosije (Jacques-Benigne Bossuet), rođen je u Dižonu 1627. godine. Školovanje je započeo u jezuitskom koledžu u rodnom gradu, a završio ga u Kolež de Navar u Parizu. Godine 1652, hijerotonisan je i postavljen za sveštenika Sarbura, u dijecezi Meca. Tamo je ostao do 1659, i postao poznat po svojim propovedima i polemikama protiv demonstranata. Od 1659. do 1669, kada je postavljen za episkopa Kondona, živi u Parizu. Tokom tog vremena postao je poznat po brojnim propovedima i po nekoliko posmrtnih beseda; to je period njegovih velikih govorničkih uspeha. Godine 1670. postavljen je za vaspitača prestolonaslednika i na tom poslu u svojstvu pedagoga radio je do 1680. U međuvremenu je izabran za člana Francuske akademije. Godine 1681. postavljen je za episkopa Moa. Od tada pa do smrti, osim poslovima vezanim za vođenje svoje dijeceze, on se bavi propovedima, objavljuje knjige, polemiše sa protestantima, piše o pozorištu itd. Umro je 1704. godine, ostavljajući iza sebe impozantno delo koje obuhvata propovedi, posmrtne besede, rasprave sastavljene radi obrazovanja prestolonaslednika, polemička dela, pa čak i stihove.

MOMO KAPOR OD DŽINS-PROZE DO PROZE U MASKIRNOJ UNIFORMI Branko Stojanović Raška škola BEOGRAD,2006.,Tvrd lux povez,396.strana BIBLIOTEKA SVET POETIKE Književno delo novinara, feljtoniste, romansijera, pripovedača, dramskog pisca, radio i TV voditelja, slikara i filmskog scenariste Mome Kapora (Kapor je autor scenarija za filmove „Valter brani Sarajevo“ i „Ispravi se Delfina“) u monografiji koja je pred nama Branko Stojanović je označio etiketom „Od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“. Ovu knjigu Branko Stojanović je pisao pune tri godine. Pišući ovu dragocenu i nadahnutu monografiju o jednom od najpopularnijeg pripovedača i romansijera Momi Kaporu, Branko Stojanović je tumačeći obimno delo ovog autora, zaključio da je Kapor pisac koji otvoreno govori o stvaralačkim uticajima. Stojanovićeva monografija predstavlja veliki omaž ne samo Momi Kaporu kao književniku već i čitaocima njegovih dela. Autor je znalački primetio da Kapor piše kratko jezgrovito u formama koje korespondiraju sa interesima čitalaca kao i datom vremenu u kome obitava. Monografiju „Momo Kapor od džins-proze do proze u maskirnoj uniformi“ Branko Stojanović svojim britkim jezikom i lucidnim zapažanjima na skoro 220 strana kompjuterski složenog teksta uz iscrpno priloženu bibliografiju, prelama od naučne strogosti do esejističke razbarušenosti. Ova studija o književnom stvaralaštvu Mome Kapora predstavljaće nezaobilazan priručnik za buduće istraživače i teoretičare književnosti. 10

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Igor Mrduljaš (Split, 1945. - Zagreb, 1. listopada 2013.), hrvatski teatrolog i kazališni kritičar. Životopis Radio je u Splitu,Živio u Rijeci Varaždinu i Zagrebu gdje je i umro.Radio je u Zagrebačkom kazalištu mladih i Zagrebačkom kazalištu lutaka. Uređivao je mnogo kazališnih publikacija i časopisa te nekoliko knjiga koje obrađuju važne teme i osobe hrvatskoga glumišta u raznim odsječcima vremena. Postupno je od tajnika Zavoda za industrijsku pedagogiju u bivšem sustavu, zatim voditelja kazališne promidžbe, kazališnog ravnatelja, postao cijenjeni teatrolog i povjesničar kazališta, a poslije i sposobni političar u svojstvu pomoćnika ministra za informiranje, pomoćnika ministra kulture za informiranje te kvalificirani i educirani zamjenik predstojnika Ureda za odnose s javnošću Vlade Republike Hrvatske.[3] Godine 1969. kao predsjednik studenata Rijeke dao je riječkom klubu za mladež ime po poznatom prosvjedniku Janu Palachu - klub Palach.[4] Osamdesetih je bio jedini u hrvatskoj teatrologiji koji je tipološki razvrstao hrvatsku kazališnu kritiku na novinsku i časopisnu kritiku.[5] Član Hrvatskog društva kazališnih kritičara kojem je bio dugogodišnji tajnik (1978-88) i predsjednik (2005-10), član Međunarodne udruge kazališnih kritičara (AICT) i Društva hrvatskih književnika.[6] Imao je stalnu rubriku u hrvatskom tjedniku za kulturu Hrvatsko slovo (Hrvatsko glumište).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Predrag Krstić: Psihokosmografija pesme : jedna primerna zb(i)rka metapoetike. Izdavač: NOVA - Nezavisna izdanja Slobodana Mašića. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1992. Povez: tvrdi, šiveno. Pismo: ćirilica. Broj strana: 79. Format: 18 x 13 cm. . Ilustracije: crno-beli crteži : Slobodan Mašić. Beleška o piscu. Knjiga je starije izdanje, ali je samo stajala, praktično je kao nova. Mladalačka, eksperimentalna, inovativna i hrabra u vremenu u kom je nastala, zacelo i vredna knjiga poezije. O autoru: `Predrag Krstić je istraživač saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Fakultetu za medije i komunikaciju Univerziteta Singidunum u Beogradu. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Trinaest godina je radio kao gimnazijski profesor filozofije. Oblasti njegove stručne kompetencije obuhvataju kritičku teoriju, modernu teoriju subjekta, filozofsku antropologiju, filozofiju prosvetiteljstva i filozofiju obrazovanja. Polja njegovog trenutnog profesionalnog interesovanja protežu se od savremene filozofske, društvene, antropološke i obrazovne teorije, preko estetike i književne kritike, do radikalne tekstualne prakse i studija popularne kulture. Pored jedanaest teorijskih knjiga i brojnih članaka, monografskih studija i uredničkih priloga u akademskim publikacijama, autor je i dva knjige poezije i jednog romana.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pierre Francastel (8. lipnja 1900. - 2. siječnja 1970.) bio je francuski povjesničar umjetnosti, najpoznatiji po svojoj upotrebi sociološke metode. Francastelov početni period studija bio je književnost na Sorboni. Radio je na konzervaciji zgrada u Versaillesu dok je poduzimao istraživanje prema svom doktoratu, koji se odnosio na skulpturu Versaillesa, a 1928. objavio je monografiju, uključujući kritički katalog, o francuskom kiparu iz sedamnaestog stoljeća Françoisu Girardonu. Godine 1930. imenovan je direktorom Varšavskog instituta français, a 1936. imenovan je profesorom na Sveučilištu u Strasbourgu. Godine 1948. imenovan je za prvog profesora sociologije umjetnosti na École pratique des hautes études u Parizu.[1] Francastelovi istraživački interesi varirali su između francuskog sedamnaestog i devetnaestog stoljeća, ali njegova sociološka metodologija, pod snažnim utjecajem rada Émilea Durkheima, ostala je intelektualna osnova na kojoj su organizirani njegova znanstvena misao i korpus. Francastel je također poznat po svom promicanju prostornih problema, kako fizičkih tako i konceptualnih, predočujući `prostorni zaokret` kasnijih učenjaka poput Henrija Lefebvrea.[2] Dva njegova ključna djela, koja naglašavaju Francastelov pogled na umjetnost kao sustav koji je i ugrađen unutar društvenih odnosa i koji ih proizvodi, su njegova Art et Sociologie (1948.) i Peinture et Société (1951.).

Vojislav Kecmanović Đedo : ZABILJEŠKE IZ RATNIH DANA , Institut za istoriju Sarajevo / Oslobođenje Sarajevo 1980, tvrdi povez, str. 247. Očuvanost 4-; ima posvetu na predlistu Народноослободилачка борба -- 1941-1945 -- У литератури Vojislav Kecmanović, zvani Đedo (Čitluk kod Prijedora, 1881. — Sarajevo, 25. marta 1961.), liječnik, učesnik Balkanskih ratova i Narodnooslobodilačke borbe i prvi predsjednik NR Bosne i Hercegovine. Gimnaziju je pohađao u Sarajevu, Reljevu i Sremskim Karlovcima. Studirao je medicinu od 1905. do 1911. godine u Pragu gde je i diplomirao. Kao liječnik radio je u Tuzli, odakle je za vrijeme Balkanskog rata prešao u Srbiju i učestvovao u njemu kao dobrovoljac. Poslije rata vratio se u Tuzlu, a zatim živio u Sarajevu. U banjalučkom veleizdajničkom procesu osuđen je na pet godina robije, koju je izdržavao u Banjoj Luci i Zenici. Od 1918. godine bio je liječnik u Bijeljini. Bio je predsjednik kulturno-prosvjetnog društva i čitaonice „Filip Višnjić“ i istaknuti kulturni radnik. Uključivši se u Narodnooslobodilačku borbu, prebacio se tek juna 1943. godine na oslobođenu teritoriju. Iste godine bio je izabran za člana Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije i za predsjednika ZAVNOBiH-a, ratne Vlade Bosne i Hercegovine. Od 26. aprila 1945. do novembra 1946. godine bio je predsjednik Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Alfred Zidan - Prirucnik za popravku tvornickih radioprijemnika Alfred Zehden (* 15. studenog 1876. u Stettinu, † 29. studenog 1948. u Berlinu ) je bio njemački inženjer i izumitelj. Zehden se može smatrati izumiteljem maglev vlaka sa svojim dokumentom Električni transportni sustav koji koristi pokretni terenski motor, koji je patentirao Carski ured za patente 24. svibnja 1902. Alfred Zehden rođen je u Stettinu kao sin židovskog trgovca Maxa Zehdena i njegove supruge Regine, rođene Badt. Obitelj se kasnije preselila u Berlin-Charlottenburg. Nakon što je Alfred maturirao na Marienstiftsgymnasium u Stettinu, studirao je elektrotehniku ​​i opće strojarstvo na tehničkim sveučilištima u Hannoveru i Charlottenburgu. Nakon završetka studija, Zehden je radio kao inženjer sedam godina prije nego što je u listopadu 1907. upisao daljnji studij na Sveučilištu u Rostocku.[2] Ovaj dodatni tečaj završio je 25. svibnja 1908. polaganjem doktorskog ispita pred filozofskim fakultetom Sveučilišta u Rostocku. Zehden je izumitelj od ranih 1900-ih i prijavio se za brojne patente. Zbog njegovog patenta broj 140958 u Carskom uredu za patente od 24. svibnja 1902. `Električni transportni sustav koji koristi motor s pokretnim poljem`, može se opisati kao izumitelj magnetskog vlaka. Drugi Zehdenovi izumi su, na primjer, `Električna rasvjeta, grijanje ili ventilacija u vlakovima` (1900.) ili `Električni protuprovalni alarm` (1913.)...

Ka definicji kulture Eliot, Thomas Stearns, 1888-1965 = Елиот, Томас Стернс solidno očuvana Томас Стернс Елиот (енгл. T. S. Eliot; Сент Луис, 26. септембар 1888 — Лондон, 4. јануар 1965), био је енглески писац америчког порекла, један од најпознатијих европских песника 20. века, добитник многих награда, међу њима Нобелове 1948. и Гетеове 1954. Носилац 16 почасних доктората. Елиот је рођен у Сент Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и на Оксфорду.[1] До краја свог живота остао је у Енглеској. Био је песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова Елиот почиње да врши снажан утицај на енглеску и америчку поезију. Елиот је такође писао и драме у стиху. Важније књиге: Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Hollow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Four Quartets (1943). Младост и образовања Рођен је у истакнутој породици у Сент Луису у Мисурију. Његов отац, Хенри Вејр Елиот био је успешан бизнисмен. Његова мајка, Шарлот Шамп Стернс, је писала поезију и радила као социјална радница. Елиот је био најмлађи од шесторо деце. Име је добио по деди. Породица и пријатељи су га звали Том. Елиот је од 1898. до 1905. похађао академију Смит, школу за дечаке, где је учио латински, грчки, француски и немачки. Од раног детињства показивао је изванредну надареност за писање поезије. Испрва је писао под утицајем Омара Кајама. Након завршетка акдемије, од 1906. је похађао универзитет Харвард и дипломирао након три године, уместо уобичајених четири. Касније је радио као асистент на универзитету. Почео је објављивати своје песме у универзитетском часопису, а касније је постао и његов уредник. У то време је почео да чита о симболистичком покрету у књижевности и први се пут упознао са именима попут Рембоа и Верлена. Током студија је пријатељевао с Конрадом Аикеном. Од 1910. до 1911. је живео у Паризу и на Сорбони слушао предавања о филозофији и језику. Између осталих слушао је предавања Анрија Бергсона и Ален-Фурниjeа. 1911. се вратио на Харвард да би докторирао филозофију. Проучавао је будизам, хиндуизам и индијску културу. Да би могао да чита религијске текстове, научио је санскрит. Године 1914. је добио стипендију за Мертон колеџ на Оксфорду. Пре тога је посетио немачки град Марбург, а након избијања Првог светског рата је отишао у Лондон те се вратио у Оксфорд. Почетком 1915. је упознао Вивијен Хај-Вуд. Венчали су се 26. јуна исте године. Након кратке посете родбини у САД вратио се у Лондон где је почео радити као предавач на Лондонском универзитету. Његов пријатељ, филозоф Бертранд Расел, показивао је интересовање за Вивијен те је могуће да су њих двоје имали аферу. Након што је напустио Мертон, Елиот је радио као учитељ у школи Хајгејт, а касније на краљевској гимназији у Хај Викомбу. Године 1917. прихватио је положај у Лојдсовој банци. У августу 1920. године је у Паризу у друштву Виндама Луиса срео Џејмса Џојса с којим је убрзо постао добар пријатељ. 1925. је почео радити за издавачку кућу Faber and Gwyer (касније познатију као Faber and Faber), где је провео остатак каријере, стекавши временом положај директора. Каснији живот у Енглеској Дана 29. јуна 1927. године је прешао на англиканизам, а у новембру исте године постао држављанин Уједињеног Краљевства. Харвард му је понудио посао професора за академску годину 1932/33. коју је прихватио и отишао у САД, оставивши супругу саму у Енглеској. Тада је већ био свестан њених психичких проблема. Физичко стање јој се такође погоршавало тако да су је мучиле главобоља, несаница, исцрпљеност и висока температура. Уз све то, психичка болест је све више напредовала, па је за време Елиотовог боравка у Америци морала бити смештена у болници у Нортумерленду где је напослетку и умрла 1947. Елиот је није посећивао, али су све време званично били у браку. Од 1946. до 1957. године је живео с пријатељем Џоном Дејвијем Хајвардом који је прикупљао и архивирао његове радове. Елиотов други брак је био срећан, али је кратко трајао. 1957. је оженио Есму Валери Флечер. За разлику од прве супруге, Елиот је Валери добро познавао јер му је од 1949. радила као секретарица у издавачкој фирми Faber and Faber. Њихов брак је био тајан, а венчању су присуствовали само родитељи младе. Валери је била 37 година млађа од њега. Умро је 4. јануара 1965. године у Лондону од плућног емфизема.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lešek Kolakovski na veoma originalan način raspravlja o argumentima za i protiv postojanja Boga kako su se vodili kroz vekove. On istražuje kritike religioznog verovanja, od epikurejaca preko Ničea do savremenih antropoloških istraživanja, pretpostavki koje su u njihovoj osnovi i kontraargumenata apologeta kao što su Dekart, Lajbnic i Paskal. Njegovo istraživanje filozofije religije pokriva istorijsku diskusije o prirodi i postojanju zla, značaju pojmova neuspeha i večnosti za religiozni impuls, odnosu skepticizma i misticizma i mestu razuma, razumevanja iu modelima religiozne misli. On istražuje zašto su ljudi kroz poznatu istoriju negovali ideju o večnosti i postojanju posle smrti, i zašto je ta nada zavisila od obožavanja večne stvarnosti. On se suočava sa problemima značenja u religioznom jeziku. Lešek Kolakovski bio je jedan od najvećih savremenih poljskih i evropskih filozofa i humanista, publicista, pisac, autor satira i filozofskih bajki. Njegovo ime nalazi se u svim važnijim leksikonima i enciklopedijama sveta. Rođen je 23. oktobra 1927. u gradu Radom, u porodici sa socijalističkom i antiklerikalnom tradicijom. U periodu 1945/50. studirao je filozofiju, najpre na Univerzitetu u Lođu, a potom u Varšavi. Još za vreme studija radio je kao asistent profesora Tadeuša Kotarbinjskog na Varšavskom univerzitetu. Odbranio je doktorsku tezu o Spinozi. Pedesetih godina radio je u Institutu za filozofiju i sociologiju poljske Akademije nauka. Godine 1959. postavljen je za šefa katedre za istoriju savremene filozofije Varšavskog univerziteta. Od 1945. bio je član Saveza socijalističke omladine, kasnije Poljske ujedinjene radničke partije (PURP), najpre strasni pristalica marksizma, a potom njegov radikalni kritičar. Pedesetih godina Kolakovski je počeo postepeno da se udaljuje od doktrinarne verzije marksističke filozofije. Bio je vodeća ličnost poljskog Oktobra ’56. oko koje su se okupljali mladi opozicionari. Bio je, kako je za njega rekao sveštenik Juzef Tišner, „duhovni učitelj liberalne inteligencije na njenom putu ka izlasku iz ’zarobljenog uma’“. Međutim, Vladislav Gomulka, prvi sekretar CK PURP, u jednom svom govoru nazvao ga je „glavnim ideologom revizionizma“. Evo kako se tog perioda seća Bronislav Geremek, koji je bio jedan od slušalaca predavanja Kolakovskog: „Godine 1956, verovatno 1. maja, Kolakovski je na univerzitetu govorio šta je socijalizam. Došlo je mnogo ljudi. Najpre su slušali dugo nabrajanje šta socijalizam nije: ’država, u kojoj ima više špijuna nego medicinskih sestara i više mesta u zatvorima nego u bolnicama; država, u kojoj je čovek prisilljen na laž; država, u kojoj je primoran na krađu; država, u kojoj je primoran na zločin; država, u kojoj filozofi i pisci govore uvek isto što generali i ministri, ali uvek posle njih; država koja aktuelno postoji’ itd. ‘To je bio prvi deo. A sada - slušajte pažljivo! - rekao je Kolakovski - reći ću vam šta socijalizam jeste‘. U sali je tada nastao tajac, a Kolakovski je nad glavama slušalaca govorio: ‘Socijalizam je sistem koji... eh!, šta više da kažem! Socijalizam je zaista dobra stvar’“. Zbog podrške martovskim protestima studenata 1968. i suviše radikalne kritike komunističkog režima, Kolakovski je izbačen sa Univerziteta. Vladislav Gomulka optužio ga je da je „formirao omladinu u pravcu koji je potpuno suprotan dominantnoj tendenciji razvoja zemlje i naroda“. Novembra iste godine napustio je zemlju. U inostranstvu je radio najpre na Univerzitetu u Kvebeku (1968), a potom u Berkliju (1969). Od 1970. godine do odlaska u penziju predavao je na Oksfordskom univerzitetu. Osim toga, dobijao je često pozive da drži predavanja na drugim evropskim i američkim univerzitetima. Kolakovski je objavio više od 400 knjiga i radova, prevođenih na mnoge jezike. Među njegovim najpoznatijim delima su „Glavni tokovi marksizma“, „Filozofija pozitivizma“, „Ključ nebeski. Razgovori s đavolom“, „Religija, kultura i fetiši“... Njegove knjige, posebno one nastale u emigraciji, imale su veliki značaj za formiranje stava poljske opozicije. Knjiga „Teze o nadi i beznađu“ (1971), objavljena u pariskom časopisu Kultura, postala je antikomunistički manifest poljske opozicije i inspirisala poljske intelektualce da organizuju KOR (Komitet za odbranu radnika). Sve do 1989, kad je potpuno rehabilitovan, knjige Kolakovskog bile su ilegalno dostavljane iz inostranstva ili štampane u samizdatu. Za svoje stvaralaštvo Kolakovski je dobio brojna priznanja i nagrade (Mirovna nagrada nemačkih knjižara, Praemium Erasmianum, nagrada Poljskog Pen kluba, nagrada Kongresa SAD - tzv. naučni Nobel, Jerusalimska nagrada...). Jerusalimska nagrada uručena mu je 18. oktobra 2009. godine. Izraelski kritičari pisali su: „Kolakovski je sam sebi krčio put: od bezgranične vere u marksizam do aktivnog učešća u njegovoj destrukciji. Jerusalimska nagrada ne izražava samo priznanje za njegove zasluge. Za Kolakovskog imamo posebno mesto u našim srcima (...) Nema ničeg čudnog u tome što su Vislava Šimborska, Česlav Miloš i Lešek Kolakovski junaci i naše kulture. Takvi ljudi predstavljaju most jevrejsko-poljskih odnosa. Ukazivanje poštovanja Kolakovskom izraz je bliskosti između dva identiteta - jevrejskog i poljskog“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komunikacioni satelit ili telekomunikacioni satelit je veštački Zemljin satelit namenjeni prvenstveno prenosu informacija (telekomunikacija). Savremeni telekomunikacioni sateliti su po pravilu aktivni, to jest primaju analogne ili digitalne signale s bazne postaje na Zemlji, pojačavaju ih i odašilju prema određenom području na Zemlji. Omogućuju više od 100 frekvencijskih kanala s predajnom snagom većom od 100 W. Energiju dobijaju iz sunčanih baterija, a projektovani su za vek trajanja od 15 godina. Sateliti u geostacionarnoj orbiti GEO (akronim od eng. Geostationary Earth Orbit) na visini 35 780 kilometara iznad ekvatora i s vremenom ophoda 24 sata vrte se (rotiraju) istom brzinom kao i Zemlja pa se, gledajući sa Zemlje, nalaze uvek na istom mestu. Jedan satelit može da pokrije 2/5 površine Zemlje, te se sa tri satelita može pokriti gotovo cela zemaljska kugla. Sateliti u niskoj Zemljinoj orbiti LEO (akronim od engl. Low Earth Orbit) na visinama do 1 500 km i s vremenom ophoda do nekoliko sati pokrivaju samo mali deo Zemljine površine. Kako bi se osiguralo da na bilo kojem delu Zemlje u svakom trenutku postoji barem jedan vidljivi satelit, potrebno je 50-ak veštačkih satelita za pokrivanje cele Zemlje. Sateliti u eliptičnim Munja-orbitama (nazvanim prema porodici sovjetskih komunikacionih satelita) s periodom obilaska Zemlje od 12 sati te apogejom iznad severne hemisfere, iznad koje provode veći deo trajanja svog orbitiranja, prikladni su za pokrivanje severnih područja, na primer Rusije. Niskoorbitalni sateliti imaju najkraći prenosni put signala pa su kašnjenja i gušenja signala manja nego kod satelita u geostacionarnoj orbiti. Sateliti fiksnih službi održavaju vezu između velikih primopredajnih antenskih sistema postavljenih na Zemlji (zemaljske postaje), a koriste se na primer za prenos podataka unutar fiksne telefonske mreže pri prekomorskim komunikacijama, u čemu preuzimaju ulogu podmorskog optičkog kabla. Sateliti mobilne telefonije isprva su se primenjivali samo za posredovanje u komunikaciji s brodovima i vazduhoplovima, a u novije doba razvijaju se i komercijalne mreže satelitske telefonije. Takve mreže omogućuju korisniku da uz pomoć minijaturne zemaljske postaje ostvari vezu direktno sa satelitom, što je posebno korisno u udaljenim područjima koja nisu pokrivena signalom konvencionalne mobilne telefonije. Današnje mreže zasnovane su na geostacionarnim satelitima (sateliti Inmarsat ili Thuraya), ili na niskoorbitalnim satelitima (Iridium ili Globalstar), koji pokrivaju celu Zemljinu površinu, a omogućuju uspostavu veze uređajem posve nalik običnom mobilnom telefonu. Delove radiospektra te lokacije za satelite u geostacionarnim orbitama pojedinim korisnicima dodeljuje Svetska administrativna radiokonferencija. Za fiksne satelitske službe koriste se frekvencijski pojasevi S (od 1,55 do 5,20 GHz), X (od 5,20 do 10,90 GHz), K (od 10,90 do 36,00 GHz) i Q (od 36,00 do 46,00 GHz), koji se dele na potpojaseve i kanale. Prvi aktivni telekomunikacioni satelit bio je Telstar. Istorija Koncept geostationarnih komunikacijskih satelita prvi je predložio Artur Klark, zajedno sa Vahidom K. Sanadijem nadovezujući se na rad Konstantina Ciolkovskog. U oktobru 1945 Klark je objavio članak sa naslovom „Vanzemaljski releji” u britanskom magazinu Bežični svet. U tom članku je opisao principe koji stoje iza implementacije veštačkih satelita u geostacionarnim orbitama u svrhu prenosa radio signala. Stoga se, Arthr Klark često navodi kao izumitelj komunikacionih satelita i termin Klarkov pojas se koristi kao opis orbite. Decinijama kasnije projekat pod imenom Komunikacioni Mesečev relej je bio telekomunikacioni projekat koji je sprovela mornaca Sjedinjenih Država. Njegov cilj je bio da se razvije sigurna i pouzdana metoda bežične komunikacije korišćenjem Meseca kao pasivnog reflektora i prirodnog komunikacijskog satelita. Prvi veštački Zemljin satelit bio je Sputnik 1, koji je orbitu postavio Sovjetski Savez dana 4. oktobra 1957. On je bio opremljen sa radio-transmiterom koji je radio na dve frekvencije: 20.005 i 40.002 MHz. Sputnik 1 je lansiran kao jedan od glavnih koraka u istraživanju svemira i razvoja raketa.[9][10] Međutim, on nije bio postavljen u orbitu s ciljem slanja podataka sa sa jedne tačke na Zemlji na drugu. Prvi satelit za prosleđivanje komunikacije bio je Pionir 1, koji je trebao da bude lunarna sonda. Iako je svemirska letelica uspela da pređe samo na pola puta do Meseca, letela je dovoljno visoko da se isproba dokaz koncepta relejne telemetrije širom sveta, prvo od Kejp Kanaverala do Mančestera, Engleska; zatim od Havaja do Kejp Kanaverala; i konačno oko sveta od Havaja do Mančestera. Prvi namenski izgrađeni satelit za relejne komunikacije bio Projekat SCORE agencije NASA iz 1958. godine, koji je koristio magnetofon za čuvanje i prosleđivanje glasovnih poruka. On je poslužio za slanje božićne čestitke svetu od predsednika SAD-a Dvajta Ajzenhauera. Kurijer 1B, koji je izradila kompanija Filko, lansiran je 1960, i bio je prvi aktivni repetitorski satelit na svetu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sreten Stojanović (Prijedor, 2. februar 1898 — Beograd, 29. oktobar 1960) bio je srpski akademski vajar, crtač, akvarelista, teoretičar, likovni kritičar i univerzitetski profesor. Stojanović je bio dekan Likovne akademije u Beogradu. Biografija Stojanovići su Jakšići iz Nevesinjskog polja. Odatle su se pokrenuli pod vođstvom kneza Vukovoja Jakšića i zaustavili na Kozari u selima više Prijedora. Po sinovima Vukovojevim, Stojanu, postali su Stojanovići, a po knezu Milanu Kneževići. U krajiškoj porodici Stojanovića bile su tri generacije sveštenika. Ilija, Gavro i Simo, otac Sretena Stojanovića[1] i još njegovih sedmoro braće i sestara. Odrastao je u pravoslavnoj srpskoj porodici. Majka Jovanka, djevojački Vujasinović iz svešteničke pravoslavne porodice iz Kozarske Dubice i otac Simo Stojanović pravoslavni sveštenik. Slava Stojanovića je Sveti Đorđe. Sve učenje iz porodice je upućivalo da je najveći domet svakog nacionalizma ipak samo i jedino čovjek. Svi Stojanovići su bili dobro i lijepo vaspitana djeca. Osnovnu školu pohađao je u Prijedoru, a bila je na svega nekoliko metara od njihove porodične kuće na mjestu današnjeg Doma za penzionere i stara lica. Počeo je da pohađa srednju školu u Banjoj Luci ali je kao nacionalistički revolucionar isteran iz gimnazije. Za vreme rata je bio zatvoren. Kao pripadnik Mlade Bosne robijao je u zatvoru u Zenici, gde rezbari i ukrašava kutije za duvan od lipovog drveta.[2] Sa njim je robijao njegov brat dr Mladen Stojanović potonji narodni heroj.[3] Studirao je u Beču, pod pokroviteljstvom potpredsednice Društva „Cvijeta Zuzorić“ Kriste i profesora Medicinskog Fakulteta Đurice Đorđevića, kod majstora Franca Celeznog (Franz Zelezny), a izradu biste kod poljskog vajara Stanislava Romana Levandovskog (Stanisław Roman Lewandowski), koji je neko vreme proveo u ateljeu Ogista Rodena.[2] U Pariz je došao krajem oktobra 1919. gde upisuje privatnu školu Grande Chaumiére, u kojoj je klasu vodio Emila Burdela. Tokom studija družio se sa drugim srpskim umetnicima kao što su Sava Šumanović, Milo Milunović, Risto Stijović, Dušan Jovanović Đukin. Od 1922. se naseljava u Beograd. Tokom života u Beogradu, čest je gost svojih prijatelja i mecena Kriste i Đurice Đorđevića, koji su nakon preseljenja iz Zagreba u Beograd svoj stan u ulici Strahinjića Bana pretvorili u mesto okupljanja umetnika.[2] Za njihov stan Stijović izrađuje 36 reljefa u hrastovini, dok je Milo Milunović radio molitvenu fresku u stanu a arhitekta Zloković projektovao hol. Njihov stan zajedno sa radovima Stojanovića i drugih umetnika uništen je u Aprilskom bombardovanju Beograda.[2] U periodu između dva svetska rata radio je fasadnu plastiku, u saradnji sa arhitektama Milanom Zlokovićem, Dragišom Brašovanom, Milanom Sekulićem i Prokom Bajićem.[2] Njegovi radovi mogu se videti na zgradi Trgovačke komore u ulici Modene u Novom Sadu, na kući Đorđa Dragutinovića u Zmaj Jovinoj ulici broj 31 u Zemunu, palati Asikuracioni Đenerali u beogradskom bulevaru Kralja Aleksandra, stambeno-poslovnom objektu podignutom na uglu Bulevara kralja Aleksandra 17 i Resavske ulice, zgradi u ulici Tadeuša Košćuška 20, zgradi Industrijske komore u Makedonskoj 25 u Beogradu i dvojnoj kuće sa ateljeom Sretena Stojanovića i Mladena Josića.[2] Deo njegovih rada smatra se izuzetnim primerima ar deko reljefa. Nakon 1932. Stojanović više nije radio fasadnu plastiku.[2] Godine 1931. Stojanović je na izložbi sa Kostom Hakmanom prikazao reljefe u drvetu: Igra, Kolo, Pod punim jedrima i Domaća Muzika.[2] Stojanović je jedan od prvih profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), izabran 1950. godine za dopisnog, a od 1959. godine za redovnog člana. Govorio je da mu je uvek imponovala monumentalnost naših istorijskih ličnosti i istorijskih zbivanja.[4] Osećaj za monumentalnost iskazuje na spomenicima Karađorđu, Njegošu, Filipu Višnjiću, Mladenu Stojanoviću, a naročito na spomenicima izvedenim posle Drugog svetskog rata na Iriškom vencu (spomenik Sloboda iz 1951) i u Bosanskom Grahovu. Izlagao je još na izložbama nezavisnih umetnika u Parizu 1921. godine. Njegova dela izložena su u više galerija, pored ostalih i u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Umro je 29. oktobra 1960. godine i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. U junu 2013. godine u Galeriji RTS je otvorena izložba njegovih skulptura i slika.[5] Prema Lazaru Trifunoviću tri umetnička perioda u Stojanovićevom radu su:[2] Period stilizacije, 1919–1928, Period realizma, 1929–1944, Period romantike, 1945-1960. Uz Tomu Rosandića, Petra Palavičinija i Ristu Stijovića ubraja se u protagoniste srpske savremene skulpture.[2] Srpsko-holandski vajar Slavomir Miletić je kritikovao njegov Spomenik Karađorđu rečima da mu nije jasno šta on radi na njemu, i da mu izgleda kao da se poštapa sabljom. To mu je i lično saopštio jednom prilikom.

VODIČ NAD VODIČIMA ZA VAŠ USPEH U POSLU MENADŽERA! Da li biste voleli da budete jedan od menadžera koji glatko prolaze kroz sistem, politiku, ljudske probleme, nemoguće ciljeve i previše posla? Da li biste voleli da uvek umete da kažete pravu stvar, uradite pravu stvar i da znate kako da se izborite sa svakom situacijom? Da li biste voleli da sve to uradite bez previše znoja i dodatnog ulaganja? Onda vam je potrebna knjiga 100 pravila za dobar menadžment. Ova zlatna pravila pokrivaju šta sve treba da kažete i uradite (i kako vas ostali vide u tome što radite). Pokazuju vam kako da inspirišete svoj tim radi boljeg učinka (i šta da radite kad mu to ne uspeva). Pravila podržavaju vaše uspehe i akcije. Život će vam biti lakši. Uspeh će biti veći. Kad vas budu jurili za novi posao ili da vas (opet) unaprede, niko neće biti iznenađen, ponajmanje vi. Ostali mogu da budu dobri. Vi ćete biti najbolji.

Oblast: Internet programiranje Autor: Strani Autor: Benjamin Jakobus, Jason Marah Žanr: Internet programiranje Izdavač: Kompjuter Biblioteka Godina izdanja: 2018. Broj strana: 354 Pismo: Latinica Povez: Mek Knjiga je nova. Gradite prilagodljive, dinamičke i mobile-first aplikacije na Vebu pomoću Bootstrapa 4 Šta ćete naučiti: • da kreirate profesionalni veb sajt zasnovan na Bootstrapu, `od nule`, bez upotrebe nezavisnih šablona • da iskoristite Bootstrapov moćan sistem rasporeda elemenata • da stilizujete različite tipove sadržaja i naučite kako da izgradite rasporede stranice `od nule` primenom moćnih alatki Bootstrapa 4 • da iskoristite Bootstrapov obrazac pomagač i kontekstualne klase • da obogatite iskustvo korisnika vašeg veb sajta upotrebom zaglavlja i podnožja stranice • da poboljšate veb stranice pomoću Bootstrap jQuery dodatnih modula i da kreirate sopstvene Bootstrap dodatne module • da naučite koje pomoćne klase obezbeđuje Bootstrap, kako su one implementirane i koji je najbolji način za njihovu upotrebu • da kreirate naprednije veb interfejse iskorišćavanjem moći komponenata accordion, dropdown i list group • da ovladate umetanjem Bootstrapa u AngularJS ili React aplikacije i upotrebom Bootstrap komponenata kao AngularJS direktiva Opis knjige Bootstrap 4 je besplatan CSS i JavaScript radni okvir koji omogućava programerima da brzo izgrade prilagodljive veb interfejse. Ova knjiga će vam pomoći da upotrebite i prilagodite Bootstrap za kreiranje privlačnih veb sajtova koji odgovaraju vašim potrebama. Kreiraćete prilagođeni Bootstrap veb sajt korišćenjem različitih pristupa za prilagođavanje radnog okvira. Koristićete ključne funkcije Bootstrapa i brzo ćete otkriti različite načine na koje Bootstrap može da vam pomogne da kreirate veb interfejse. Osim toga, opisaćemo osnovne funkcije, kao što su sistem rasporeda elemenata, globalni stilovi, pomoćne klase i prilagodljivi pomoćni programi. Kada savladate ove funkcije, otkrićete kako da strukturirate rasporede stranice, upotrebite različite navigacione komponente Bootstrapa i obrasce i stilizujete različite tipove sadržaja. Takođe ćete pregledati anatomiju Bootstrap dodatnog modula, kreiraćete sopstvene prilagođene komponente i proširićete Bootstrap korišćenjem jQuery biblioteke. Pojasnićemo vam koje pomoćne klase obezbeđuje Bootstrap 4 i kako možete da ih upotrebite efikasno da biste ubrzali razvoj veb sajta. Na kraju ćete otkriti kako da optimizujete veb sajt i da ga integrišete sa nezavisnim radnim okvirima. Do kraja ove knjige ćete steći kompletno potrebno znanje o prednostima i manama radnog okvira i moći ćete da kreirate prilagodljive i optimizovane veb interfejse. Autori Benjamin Jakobus Benjamin Jakobus diplomirao je računarske nauke na University College Corku i magistrirao je napredno računarstvo na londonskom Imperial Collegeu. Kao softverski inženjer, radio je na raznim veb razvojnim projektima širom Evrope i Brazila. Jason Marah Jason Marah je VP inženjerstva u Teckrou. Diplomirao je računatske nauke na University College Corku. Radio je kao softverski inženjer specijalizovan za JavaScript na različitim projektima širom Evrope. Tabela sadržaja Poglavlje 1: Pokretanje Bootstrapa Poglavlje 2: Kreiranje iskaza stila Poglavlje 3: Izgradnja rasporeda Poglavlje 4: O navigaciji, podnožjima stranice, upozorenjima i sadržaju Poglavlje 5: Ubrzavanje razvoja pomoću nezavisnih dodatnih modula Poglavlje 6: Prilagođavanje dodatnih modula Poglavlje 7: Napredni nazavisni dodatni moduli Poglavlje 8: Pomoćni programi Poglavlje 9: List Groups i Accordions komponente Poglavlje 10: Optimizovanje veb sajta Poglavlje 11: Integrisanje sa AngularJS-om i Reactom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Andrija Gams (6. januar 1911 — 3. oktobar 1997) bio je pravnik i profesor univerziteta. Biografija Rođen je u građanskoj porodici u Subotici 6. januara 1911. godine, od oca Aleksandra (zanatlija) i majke Eugenije Gams (devojač. Klopfer). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Na Pravnom fakultetu u Subotici diplomirao je 1933. Za vreme studija, bio je aktivan u organizaciji „Hašomer hacair”. Andrija je započeo karijeru volontirajući u sudu, a kao advokatski pripravnik radio je u Subotici i Beogradu. Doktorski kurs je upisao na na Pravnom fakultetu u Beogradu 1934. godine, Doktorsku tezu „Odgovornost za radnje trećih lica u privatnom pravu”, odbranio je 1938. Doktorska teza objavljena je 1940. godine. Advokatski ispit je položio 1939. godine u Beogradu i, do izbijanja rata, bavio se advokaturom u Beogradu. Kao rezervni potporučnik, dobrovoljno se prijavio u Jugoslovensku vojsku, ali je bio zarobljen. U zarobljeništvu kao oficir Jugoslovenske vojske, bio je zatočen u logorima Osnabrik-Oflag VIc i u Aksldorf. Kada je u Osnabriku, u drugoj polovini 1943, osnovan Logorski univerzitet, Andrija Gams je držao predavanja iz opšte istorije, političke ekonomije i političkih nauka. U Aksldorfu je postao član ilegalnog rukovodstva. Po oslobođenju iz zarobljeništva, upućen je u logore u kojima su bili internirani jugoslovenski vojnici radi njihovog prihvatanja i povratka u zemlju. Po povratku u zemlju, radio je prvo u javnom tužilaštvu grada Subotica, a zatim je bio, pomoćnik pokrajinskog javnog tužioca u Novom Sadu. Za docenta na Pravnom fakultetu u Beogradu izabran je 1948 godine. U zvanje vanrednog profesora izabran je 1955, a redovni profesor postao je 1960. godine na katedri za građansko pravo. U toku diskusije o amandmanima na Ustav, u Analima Pravnog fakulteta, br. 3/1971, objavio je tekst Amandmani na Ustav: naučno — zbrka, istorijski — promašaj, što je doprinelo da taj broj bude zabranjen. Bio je potpisnik peticije za oslobađanje uhapšenog profesora Mihaila Đurića. Zbog dešavanja na Pravnom fakultetu, koji su u to vreme proglašeni antidržavnim, podneo je sopstveni zahtev za odlazak u prevremenu penziju, kao „moralno-politički nepodoban”, i otišao je 1973. godine Objavio je više monografija i preko tridesetak studija i članaka. Teme kojima se bavio su iz oblasti građanskog prava, stvarnog prava, opšte teorije i sociologije prava. Po odlasku u penziju, stvarao je više dela iz drugih oblasti. Pisao je temama koje su u vezi sa psihoanalizom, socijalnom filozofijom i svetom političkih ideja. U poslednjim godinama života sve više se okretao temama vezanim za Jevreje. U svojim radovima koristio je srpski i maternji mađarski jezik, služio se nemačkim i francuskim, a poznavao je i engleski i ruski jezik. Kao poznati i istaknuti srpski pravnik držao je predavanja i na Kings koledžu u Engleskoj. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnom zvezdom (1963). Peti susret jugoslovenskih pravnika na Kopaoniku (1991) bio je posvećen delu Andrije Gamsa. Udruženje pravnika Srbije proglasilo ga je za počasnog člana (1997). Umro je u Beogradu, 3. decembra 1997. Sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sir Ernest Alfred Thompson Wallis Budge (27. srpnja 1857. - 23. studenog 1934.) bio je engleski egiptolog, orijentalist i filolog koji je radio za British Museum i objavio brojne radove o drevnom Bliskom istoku.[1] Mnogo je puta putovao u Egipat i Sudan u ime Britanskog muzeja kako bi kupio antikvitete i pomogao mu da izgradi svoju zbirku klinastih ploča, rukopisa i papirusa. Objavio je mnogo knjiga o egiptologiji, pomažući da se otkrića dovedu do šire publike. Godine 1920. proglašen je vitezom za svoje zasluge egiptologiji i Britanskom muzeju. Osobni život E. A. Wallis Budge rođena je 1857. u Bodminu, Cornwall, od majke Mary Ann Budge, mlade žene čiji je otac bio konobar u hotelu Bodmin. Budgeov otac nikada nije identificiran. Budge je napustio Cornwall kao dječak i na kraju je došao živjeti kod svoje tete i bake po majci u London.[2] Budge se počeo zanimati za jezike prije nego što je imao deset godina, ali je napustio školu u dobi od dvanaest godina 1869. da bi radio kao službenik u maloprodajnoj tvrtki W.H. Smith, koja je prodavala knjige, pribor i srodne proizvode. U slobodno vrijeme proučavao je biblijski hebrejski i sirijski uz pomoć učitelja volontera po imenu Charles Seeger. Budge se zainteresirao za učenje drevnog asirskog jezika 1872., kada je također počeo provoditi vrijeme u British Museumu. Budgeov učitelj upoznao ga je s čuvarom istočnjačkih starina, pionirskim egiptologom Samuelom Birchom i Birchovim pomoćnikom, asirologom Georgeom Smithom. Smith je povremeno pomagao Budgeu s njegovim asircem. Birch je dopustio mladima da proučavaju klinaste ploče u njegovu uredu i nabavio je knjige za njega iz Britanske knjižnice bliskoistočnih putovanja i avantura, poput Ninive i njezinih ostataka Austena Henryja Layarda. Od 1869. do 1878. Budge je svoje slobodno vrijeme provodio proučavajući asirski, a tijekom tih godina često je provodio pauzu za ručak učeći u katedrali sv. Pavla. John Stainer, orguljaš Sv. Pavla, primijetio je Budgeov naporan rad i upoznao mlade. Želio je pomoći dječaku iz radničke klase da ostvari svoj san da postane učenjak. Stainer je kontaktirao W. H. Smitha, konzervativnog člana parlamenta, i bivšeg liberalnog premijera Williama Ewarta Gladstonea i zamolio ih da pomognu njegovom mladom prijatelju. I Smith i Gladstone pristali su pomoći Staineru da prikupi novac za Budgea da pohađa Sveučilište u Cambridgeu. Budge je studirao na Cambridgeu od 1878. do 1883. Njegovi predmeti su uključivali semitske jezike: hebrejski, sirijski, geez i arapski; nastavio je samostalno proučavati asirski. Budge je tijekom tih godina blisko surađivao s Williamom Wrightom, poznatim proučavateljem semitskih jezika, među ostalima.[3] Godine 1883. oženio je Doru Helen Emerson, koja je umrla 1926. Budge je proglašen vitezom u novogodišnjim počastima 1920. za njegov istaknuti doprinos kolonijalnoj egiptologiji i Britanskom muzeju.[4] Iste godine objavio je svoju opsežnu autobiografiju By Nile and Tigris. Povukao se iz British Museuma 1924. i živio je do 1934. Nastavio je pisati i objavio nekoliko knjiga; njegovo posljednje djelo bilo je Od fetiša do Boga u starom Egiptu (1934).

Podvižnik ljubavi, prozorljivi čudotvorac ,,Svetog i dobrog Starca zaista je, uza sve ostalo, krasio duh nepatvorene sabornosti, krasilo ga je osećanje svepravoslavnog jedinstva i prožimanja, kao što mu je i srce bilo ispunjeno svečovečanskom ljubavlju. Sve je voleo jednako: sa istom ljubavlju, predanošću i žarom molio se za naš, srpski narod i za ostale pravoslavne narode kao što se molio i za sopstveni, grčki narod. Čini mi se, ipak, da je srpskom narodu poklanjao naročitu molitvenu pažnju, svakako i zato što je najpre predosećao, a zatim i osećao, po daru Duha Svetoga, sve njegove patnje i nevolje. Često je, naime, i noću telefonom budio svoju duhovnu decu i hrišćane koje je poznavao, i pozivao ih da se mole za svoju braću Srbe. Predvideo je izbijanje ratnog sukoba na prostoru naše otadžbine… Izdaleka je, blagodaću Božjom, video da srpski narod, podsvesno, gaji samo još jednu nadu, nadu u svoju Crkvu, i da će jednog dana, i to uskoro (a ovo je sve govoreno još u vreme dok je „plame naše“ duhovno spavalo „snom mrtvijem“!) „iznenada nagrnuti“ u Crkvu.` Prepodobni Porfirije Kavsokalivit je pravoslavni monah i svetitelj u liku prepodobnih iz 20. veka. Biografija Rođen je 7. februara 1906. godine u selu Sveti Jovan Karistija u blizini Aliverije, Grčka. Njegovi roditelji su bili siromašni ali pobožni zemljoradnici. Kršteno ime mu je bilo Evangelos. Nakon dve godine školovanja napustio školu i radio je na porodičnom imanju, sve od svoje osme godine. Kao veoma mlad, radio je u obližnjem rudniku uglja, a zatim u bakalnici u Halkidi i u Pireju. [1][2] Obavljao dužnost duhovnika u Eviji do 1940. godine. Svakodnevno je primao na ispovest veliki broj vernika. Uobičavao je da ispovesti sluša satima bez prekida. Ponekad je čak bivao primoran da provodi čitav dan i noć, bez predaha i bez odmora, u ispunjavanju ove dužnosti. 1938. godine mitropolit Karistije odlikovao ga je zvanjem arhimandrita. Nakon toga služio je kao paroh u Cakeji i u manastiru Svetog Nikole u Ano Vatiji na Eviji. 12. oktobra 1940. godine, poverena mu je dužnost privremenog paroha u paraklisu Svetog Gerasima u Atinskoj poliklinici. U ovoj Poliklinici Starac je vršio svoju dužnost čitavih trideset godina kao aktivni paroh, a zatim tri godine dobrovoljno. Sedamdesetih godina je ostvario originalan pronalazak: sjedinio je ugalj sa aromom tamjana i kadio je samo tim posebnim sporogorućim ugljem. 1955. od manastira Pendeli iznajmio je manastirčić Svetog Nikole zajedno sa njegovim imanjem, koje je sistematski i trudoljubivo obrađivao sa namerom da na njemu podigne manastir, koji je na kraju podigao na drugom mestu. 1978. godine, u manastiru Svetog Nikole u Kalisiji, pretrpeo je srčani udar i hitno bio prebačen u bolnicu „Higija“, gde je proveo dvadeset dana. Kad je napustio bolnicu, nastavio je oporavak u kućama nekolicine svoje duhovne dece u Atini. 1980. godine nastanio se na imanju u Milesiju, koje je kupio kako bi na njemu bio podignut manastir nazvao posvećen Preobraženju. Umro je 2. decembra 1991. godine, u svojoj isposnici na Svetoj Gori.

Nebojša Popović UVEK PRVI Slavo Stojković Košarkaški savez SCG, 2005. Košarkaška Fondacija Edicija Akademici košarke Kako je nastala jugoslovenska košarka Knjiga je u vrlo dobrom stanju Nebojša Popović (Irig, 8. februar 1923 — Beograd, 20. oktobar 2001) je bio košarkaški igrač, trener, reprezentativac i dugogodišnji funkcioner u košarkaškom sportu. Jedan je od tvoraca košarkaške sekcije Crvene zvezde i predvodnik generacije koja je osvojila 10 uzastopnih šampionskih titula Jugoslavije. Nebojša Popović je najzaslužniji za veliku ekspanziju košarke u bivšoj SFRJ. Svojevremeno dugogodišnji generalni sekretar FIBA Borislav Stanković rekao da je „Nebojša Popović bio pokretač svega“, a jedan od naših najboljih i najtrofejnijih trenera svih vremena Ranko Žeravica „da je Nebojša Popović otac Jugoslovenske košarke“. Jedan je od osnivača Košarkaškog kluba Crvena Zvazda sa članskom kartom br. 1. Člansku kartu sa istim brojem je preuzela njegova ćerka Zvezdana 2015. godine, nakon obnavljanja članstva. Ličnim trudom sa ostalim entuzijastima poput Bore Stankovića podigao je koševe na Malom Kalemegdanu, mestu gde će Crvena zvezda igrati dugi niz godina, a gde joj je i danas sedište. Igračka i trenerska karijera mu se isprepliću, jer je istovremeno i igrač i trener u prvim posleratnim godinama. Učestvovao je u osvajanju 10 uzastopnih šampionskih titula Jugoslavije. Nebojša je bio kapiten i najbolji strelac Crvene zvezde u tri sezone 1946. (65 poena na sedam utakmica), 1947. (146 poena u devet mečeva – prosek 16,2 po meču, sjajan za to vreme) i 1949. (163 poena na 18 utakmica). Za Crvenu zvezdu je odigrao 58 takmičarskih utakmica i postigao 518 poena (prosek 8,9 poena po meču). Igračku karijeru proveo je u Crvenoj zvezdi (1945—1951) a jedno vreme je nastupao i za italijansku ekipu Galatarze tokom 1952. godine. Podjednako uspešan bio je i kao trener u ženskoj konkurenciji, a sa ŽKK Crvena zvezda osvojio je sedam šampionskih titula (1946—1952), što ga sa 17 titula prvaka države svrstava u red naših najuspešnijih trenera svih vremena. Odigrao je 39 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije (1946—1952). Učestvovao na Svetskom prvenstvu U Buenos Ajresu 1950. Ostalo je zabeleženo da je Nebojša postigao prvi koš na Svetskim prvenstvima, a u Argentini bio i igrač i trener „plavih“. Igrao je i na Evropskom prvenstvu u Pragu 1947. Po završetku igračke i trenerske kariijere postaje generalni sekretar Jugoslovenskog olimpijskog komiteta, član je Tehničke komisije FIBA 35 godina, predsednik Komisije FIBA za međunarodna takmičenja, predsednik Košarkaškog saveza Beograda, predsednik Košarkaškog saveza Srbije (1982—1983) i predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije (1985—1987). Bio je glavni i odgovorni urednik Jugoslovenske radio-televizije. Više od četiri decenije radio je kao dopisnik iz Beograda za renomirani italijanski sportski dnevnik Gazeta delo Sport. FIBA mu je 1997. uručila Orden časti, a Međunarodni olimpijski komitet ga je odlikovao prestižnom nagradom „Sportska univerzalnost“. U Alkobendasu predgrađu Madrida, Španija, 1. marta 2007. godine, otvorena je Kuća slavnih Međunarodne košarkaške organizacije. Zajedno sa još 38 ličnosti bilo je i 5 košarkaških igrača, trenara, sudija i košarkaših radnika iz Srbije koji su zadužili košarkaški sport. Među njima je i Nebojša Popović