Specifikacija Tip Miš Karakteristike Model: XP1203 PLAVO-CRNI Tip: optički Povezivanje: USB Rezolucija dpi: 800 Broj tastera: 6 Kablovski optički miš sa USB priključkom, gumirano kućište, jednostavan za kućnu i kancelarijsku upotrebu. Boja Plavo-crni Garancija 2 godine

KRVAVI RUKOPISI - Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Autor: Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Broj strana: 188 Format: A4 Povez: broširano Pismo: latinica Stanje kao na sici. Novo!!! Nekorišćena. KRVAVI RUKOPIS Kako su neprijatelji Srbije Grkovlasi-Panhelenisti uništavali Srbiju i Srpski narod i gonili prave Srbe po rasnoj i verskoj osnovi a radili za neprijatelje Srbije. U prvom redu ovi ljudi koji su na sve načine pokušali da spreče Jugoslava Petrušića da spasi Snage bezbednosti na KiM, a sve u nameri da nam oduzmu legitimitet u Pećkoj Patrijaršiji. Svi ljudi iz suda i organa bezbednosti koji su učestvovali u mom predmetu bili su mahom Grkovlasi-panhelenisti, Amin.

Opis Recenzije (0) Brend PROSTO Tip Fiksni Nosivost 30 kg Za uređaje veličine Od 32″ do 50″ Udaljenost od zida 23 mm Udaljenost rupa za montiranje Maks. 400×400 mm Ostale napomene Montažni materijal u sklopu Deklaracija Tip i model LCDH444F Naziv i vrsta robe Nosači za televizore Uvoznik Zemlja porekla Trenutno radimo na ažuriranju svih deklaracija na sajtu. Ukoliko vas interesuju podaci za ovaj proizvod, molimo ostavite Vašu e-mail adresu i model proizvoda ili SKU a mi ćemo Vam dostaviti tačne podatke u roku od 24h. [contact-form-7 id=”28003″ title=”Deklaracija”] Samo ulogovani kupci mogu da ostavljaju recenzije Recenzije Još uvek nema recenzija za ovaj proizvod.

Plava dunavska grobnica, Dejan Stojiljković Mauthauzen 1914-1918. i 1938-1945. Beogrda, 1995. udžbenički format mek povez, 157 strana veoma dobro očuvana knjiga, posveta na predlistu Znamenja nacističkih fabrika smrti, njihovi najproduktivniji cehovi koji su radili danonoćno bili su upravo krematorijumi. U mesecima masovnog umiranja zatočenika nisu mogli da zadovolje potrebe spaljivanja - mrtvi i poluživi zatočenici ležali su u hrpama ili naslagani kao cepanice u dugim redovima kraj njih, tako da su im se videli samo dimnjaci. U želji da uklone tragove svojih zločina esesovci su ih rušili neposredno pre oslobađanja logora. Uklanjani su i posle rata. Da bi očuvali krematorijum u logoru Guzen, preživeli zatočenici su morali da otkupe zemljište na kome je sagrađan.

Autor: Borivoje Marinković Izdavač: `Milić Rakić`, Valjevo Broj strana: 401 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 24 cm Hadži Ruvim pre celine, pre smisla - knjiga prva Zapisi s komentarima (1777-1790) Hadži-Ruvim (pravo ime Rafailo Nenadović) (Babina Luka, 8./19. aprila 1752. - Beograd, 1804.), srpski slikar i bakrorezac. Rodom iz Babine Luke kod Valjeva, bio je arhimandrit manastira Bogovađe. Predpostavlja se da je svoje prvo obrazovanje stekao u manastiru Dokmir, a zatim u manastirima Fruške gore i u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1774. godine, a zamonašio se 1783. godine. 1795. godine postao je arhimandrit manastira Bogovađe. Učestvovao je u pripremi Prvog srpskog ustanka. Prilikom posete mitropolitu Leontiju u Beogradu uhvatile su ga dahije. Strahovito mučen, pod sumnjom da je u ime oborkneza Alekse Nenadovića pisao 1803. godine austrijskom zapovjedniku Mitezeru u Zemun i tražio pomoć za borbu protiv Turaka. Bačen je u tamnicu i mučen, a prema pisanju Vuka St. Karadžića ... sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha..., pa ne odajući nikog i ne priznajući ništa, pogubljen je 1804. godine u Beogradu u vreme čuvene „seče knezova“. Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku delatnost i bio je jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz XVIII veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem XVIII i početkom XIX veka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. veka. Tvrd povez sa zaštitnim koricama. Zaštitne korice ponegde plitko oguljene po ivici, na zadnjoj strani zaštitne korice blago prelomljene pri vrhu. Na drugoj i trećoj slici priložen deo sadržaja.

Rush Revere and the First Patriots: Time-Travel Adventures With Exceptional Americans raš limbo, vidi se da nije nova, ali je ok, bez cepanja i žvrljanja, unutra mastan, kvalitetan papir, vidi slike, 300 strana From America’s #1 radio talk show host and #1 New York Times bestselling author, the second book in a series for young readers with a history teacher who travels back in time to have adventures with exceptional Americans. Rush Revere rides again! Saddle up with Rush Limbaugh’s really good pal for a new time-travel adventure. “Whoa there, young historians! Before we go rush, rush, rushing off anywhere, I’d like a moment. I’m Liberty, Rush Revere’s loquacious equine companion—his trusty talking horse! Always at the ready to leap from the twenty-first century into America’s past, that’s me. When he says ‘Let’s go!’ I’m so there. I’m jazzed, I’m psyched, I’m—” “Ah, excuse me, Liberty?” “Yeah, Rush?” “Usually you say ‘oh no, not again!’ and ‘while we’re in colonial Boston, can I try the baked beans?’” “Okay, fine—you do the talking. I’ll just be over here, if you need me.…” Well, he’s sulking now, but I couldn’t be your tour guide across time without Liberty! His name says it all: the freedom we celebrate every July Fourth with fireworks and hot dogs (and maybe some of those baked beans). But how did America get free? How did thirteen newborn colonies tell the British king where he could stick his unfair taxes? Jump into the bustling streets of Boston in 1765, where talk of revolution is growing louder. I said LOUDER. You’ll have to SHOUT to be heard over the angry cries of “Down with the king!” and “Repeal the Stamp Act!” that fill the air. You’ll meet fierce supporters of liberty like Samuel Adams, Benjamin Franklin, and my idol, Paul Revere, as they fearlessly defy British rule. It’s an exciting, dangerous, turbulent, thrilling time to be an American…and exceptional young patriots like you won’t want to miss a minute. Let’s ride!

U dobrom stanju Hadži Ruvim : pre celine, pre smisla. Knj. 1, Zapisi s komentarima : (1777-1790) / Borivoje Marinković Jezik srpski Godina 1989 Valјevo : `Milić Rakić` : Narodni muzej : SIZ društvenih delatnosti, 1989 (Valјevo : `Milić Rakić`) Fizički opis 401 str. ; 25 cm Zbirka Biblioteka Zajednička izdanja ; knj. 10 ISBN 86-7173-027-1 (Pl. sa omotom) Beleška o autoru na presavitku omota Str. 397-398: Završna beleška / B.[Borivije] M.[Marinković]. Predmetne odrednice Hadži Ruvim, 1754-1804 Srpski zapisi, ćirilski -- 18 v. Hadži-Ruvim (pravo ime Rafailo Nenadović ili Nenadović) (Babina Luka, 8./19. aprila 1752. – Beograd, 1804.), srpski slikar i bakrorezac. Rodom iz Babine Luke kod Valjeva, bio je arhimandrit manastira Bogovađe. Predpostavlja se da je svoje prvo obrazovanje stekao u manastiru Dokmir, a zatim u manastirima Fruške gore i u Sremskim Karlovcima. Rukopoložen je 1774. godine, a zamonašio se 1783. godine. 1795. godine postao je arhimandrit manastira Bogovađe. Učestvovao je u pripremi Prvog srpskog ustanka. Prilikom posjete mitropolitu Leontiju u Beogradu uhvatile su ga dahije. Strahovito mučen, pod sumnjom da je u ime oborknez-a Alekse Nenadovića pisao 1803. godine austrijskom zapovjedniku Mitezeru u Zemun i tražio pomoć za borbu protiv Turaka. Bačen je u tamnicu i mučen, a prema pisanju V. St. Karadžića ... sečeno mu je meso sa grudi i ispod pazuha... [1], pa ne odajući nikog i ne priznajući ništa, pogubljen je 1804. godine u Beogradu u vreme čuvene „seče knezova“. Hadži Ruvim razvio je značajnu slikarsku i rezbarsku delatnost i bio je jedan od poslednjih velikih srpskih duborezaca i grafičara iz XVIII veka. Njegova umetnička delatnost predstavlja spoj srpske tradicionalne i evropske kasnobarokne umetnosti, i zato se može reći da je on odigrao značajnu ulogu u razvoju likovne kulture u Srbiji krajem XVIII i početkom XIX veka. Radio je drvorez sa izgledom manastira Krušedola u Sremu i scenama iz života Hrista i Bogorodice, a ukrasio je i mnoge knjige svojim crtežima perom, između ostalih ktitora manastira Bogovađe na Kolubari knezova Pavla i Jovana Velimirovića. Njihove likove je rekonstruisao na osnovu fresaka iz 16. veka.

Zoran Lakić : ZAPISI O REVOLUCIJI , Obod Cetinje 1971, str. 308. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Zoran Lakić, akademik, rođen je 31. oktobra 1933. godine, u selu Donja Bijela kod Šavnika (od oca Miroja - učitelja i majke Milene, rođene Bošković, ćerke Zeka, perjanika kralja Nikole). Osnovnu školu završio je u Danilovgradu, a gimnaziju u Nikšiću 1952. godine. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu - grupa istorija, gdje je i doktorirao 1974. godine. Biografija Radio je u Arhivu Centralnog komiteta SKJ Crne Gore do njegovog pripajanja Istorijskom institutu Crne Gore 1959. godine. Jedno vrijeme je proveo na radu u tadašnjem Sekretarijatu za obrazovanje, nauku i kulturu Crne Gore, a potom je bio biran za redovnog profesora na Filozofskom fakultetu u Nikšiću, gdje je predavao Istoriju Jugoslavije, do penzionisanja 31. XII 2000. godine. U dva mandatna perioda bio je šef Odsjeka za istoriju i geografiju. Predavao je na poslijediplomskim studijama Univerziteta u Prištini. Boravio je po pozivu u univerzitetskim centrima u inostranstvu (Toronto, Moskva, Pariz, Berlin, Atina, Prag, Sofija, Bukurešt, Jerusalim, Ankara) i svim univerzitetskim centrima prethodne Jugoslavije. Kao ekspert UNESKO za pitanja kulture vršio je višemjesečna istraživanja u skandinavskim zemljama 1976. godine. Bio je urednik Okruglog stola Istorijskog instituta Crne Gore, u periodu 1983-1991. godine. Uređivao je `Istorijske zapise` - najstariji naučni časopis u Crnoj Gori, u periodu od 1994. do 1998. godine. Bio je član redakcije prestižnih časopisa - Jugoslovenski istorijski časopis (JIČ), Nastava istorije - i brojnih zbornika radova. Od 1998. godine urednik je Glasnika Odjeljenja društvenih nauka CANU. Bio je član i predsjednik komisija za odbranu magistarskih i doktorskih radova. Bio je član Republičke konferencije SSRN Crne Gore, potpredsjednik Republičkog SIZ-a za nauku, član Žirija za Trinaestojulsku nagradu, predsjednik Društva istoričara Crne Gore i Savjeta Filozofskog fakulteta u Nikšiću, član Senata Univerziteta Crne Gore u dva mandata i predsjednik Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda. Sekretar je Odjeljenja društvenih nauka u drugom mandatu i član Predsjedništva CANU. Urednik je grupe za istoriju Enciklopedije Crne Gore. Napisao je preko 600 bibliografskih jedinica, među kojima je i 17 posebnih izdanja na koje je objavljeno preko 100 prikaza i osvrta. Prevođen je na svjetske jezike, kao i na makedonski i slovenački jezik.

Nova, nekorišćena Antropologija žene / priredile i predgovor napisale Žarana Papić i Lydia Sklevicky ; pogovor za drugo izdanje Zorica Ivanović ; preveo sa engleskog Branko Vučićević Vrsta građe zbornik Jezik srpski Godina 2003 Izdanje 2. izd. Beograd : Biblioteka XX vek : Krug : Centar za ženske studije, 2003 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 438 str. ; 17 cm Drugi autori - osoba Papić, Žarana Sklevicky, Lydia Vučićević, Branko, 1934-2016 = Vučićević, Branko, 1934-2016 Ivanović, Zorica Biblioteka XX vek ; 60 Tiraž 1.000 Antropologija žene - novi horizonti analize polnosti u društvu: str. 5-30 Antropologija žene i pitanje rodnih odnosa u izmenjenom diskursu antropologije: str. 381-435 Beleška o priređivačima: str. 4 Podaci o autorkama: str. 378-380 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 351-377. Predmetne odrednice Rodni odnosi -- Zbornici Polnost -- Društveni aspekt -- Zbornici Žene -- Društveni položaj -- Zbornici Feministička antropologija -- Zbornici Ža­ra­na Pa­pić (1950 – 2002) bila je do­cent na pred­me­tu So­cio-kul­tur­na an­tro­po­lo­gi­ja i jed­na od pre­da­va­či­ca na iz­bor­nom pred­me­tu Pol­nost i dru­štvo na Odel­jen­ju za so­ci­o­lo­gi­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Ba­vila se pro­ble­mi­ma an­tro­po­lo­ške i fe­mi­ni­stič­ke te­o­ri­je. Pre­davala je An­tro­po­lo­gi­ju ro­da u Cen­tru za žen­ske stu­di­je u Be­o­gra­du. Bila je predavač po pozivu na američkim i evropskim univerzitetima. Njeni radovi prevedeni su na nekoliko jezika. Obajvila je, izmedju ostalog, knjige So­ci­o­lo­gi­ja i fe­mi­ni­zam, IIC, Be­o­grad, 1989. i Pol­nost i kul­tu­ra. Telo i znanje u socijalnoj antropologiji, Biblioteka XX vek, 1997. Lydia Sklevicky (1952 – 1990) diplomirala je sociologiju i etnologiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Od 1976. do kraja 1988. godine radila je u Institutu za historiju radničkog pokreta Hrvatske (danas Institut za suvremenu povijest). Od pocetka 1989. godine do prerane smrti u saobraćajnoj nesreći januara 1990. radila je u Zavodu za istraživanje folklora u Zagrebu (danas Institut za etnologiju i folkloristiku). Bila je i članica uredničkog odbora međunarodnog časopisa Gender and History, kao i članica redakcije Časopisa za suvremenu povijest. Objavila je velikog broja radova u periodici i priredila, pored Antropologije žene, knjigu Žena i društvo. Kultiviranje dijaloga, Zagreb, 1987. Ovo, drugo izdanje Antroplogije žene (prvo: 1983), sa pogovorom Zorice Ivanović, docentkinje na Odeljenju za etnologiju i antriopologiju Fuilozofskog fakulteta u Beogradu, posvećujemo uspomeni na urednice ove knjige Žaranu Papić i Lydiju Sklevicky. Objavljeno u saradnji sa Centrom za ženske studije – Beograd.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana, kao nova. Izdavač: Službeni glasnik - Beograd, 2012. god. Broširan povez, 20 cm. 96 str. „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.``

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Latinski citati sa lakoćom i preciznošću iskazuju filozofsku, poetsku i književnu misao. Oni su kratki, jezgroviti, koncizni, logični. Stalnim podsećanjem na njihovo postojanje pokušavamo da vratimo moralnost, čovečnost i dostojanstvo. U ovoj zbirci sadržani su najpoznatiji latinski citati velikih mislilaca, mudraca, vladara... Albin Vilhar (Postojna, Slovenija 27. februar 1902 — 24. jul 1975, Beograd) klasični filolog, prevodilac i leksikograf. Rođen je kao sedmo dete zanatlijske porodice u slovenačkoj Postojni. Pohađao gimnaziju u Šentvidu, koju su vodili katolički sveštenici. Započeo studirati teologiju u Ljubljani, ali je napušta posle godinu dana, te nastavlja studirati klasičnu filologiju u Ljubljani i Beču. Doktorat stiče na Ljubljanskom univerzitetu 1924. (Questiones Parthenianae, Izabrana pitanja o Parteniju). Kada je Istra pripojena Italiji, s drugovima beži u Jugoslaviju. Radi kao gimnazijski profesor u Novom Mestu u Sloveniji, premeštaju ga potom u Zaječar, gde predaje osam godina, onda radi u Niškiću, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima i Zemunu do Drugog svetskog rata. Do odlaska u penziju, radio je u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu i tamošnjoj Klasičnoj gimnaziji, od njenog osnivanja. Nekoliko godina bio je lektor za latinski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radeći u Zaječaru, upoznao je profesora istorije Vukosavu Rašić i oženio se njome. Dobili su sina Vladimira, neuropsihijatra. Poznavao je klasične i moderne jezike (nemački, talijanski i engleski), uz maternji slovenački, i mnogo prevodio s njih. Sastavio je nekoliko rečnika (srpsko–talijanski, talijansko–srpski; nemačko–srpski, srpsko–nemački), gimnazijske udžbenike za latinski i engleski i latinsku čitanku. Prikupio je Latinske citate, koji su imali više od deset izdanja. Preveo je Apuleja (Zlatni magarac), Marka Aurelija (Samom sebi), Platona (Menon, Gorgija, Država, Zakoni), Plutarha (Dion i Brut), Seneku (Pisma prijatelju), Prokopija iz Cezareje (Tajna istorija), Plinija Mlađeg (Pisma) i više latinskih tekstova u zborniku Poetika humanizma i renesanse I–II. Nagradu za najbolji prevod dobio je 1973. za Diogena Laertija (Život i mišljenja istaktunih filozofa). S modernih jezika dao je prevode Žlebnika (Istorija školstva), Frojda, Ozguda, Aksela Muntea, Sabine Osvalt, Džozefa Konrada, H. G. Velsa i drugih. Priredio je Legende o junacima starog Rima (Beograd 1967) i objavio više originalnih naučnih studija na srpskom, nemačkom i slovenačkom. Pisao je samo ćirilicom. Autorska dela Doktorska disertacija: Izbrana vprašanja ο Parteniju, 1924. Đurđevdan i rimske parilije. 1926. Zaječar, godišnji izveštaj gimnazije. Orfej i orfizem. Studija ο grčkoj religiji, 1931. Ljubljana zur Bellerophonsage: Philologische Wochenschrift, 1927. Zu Vergils Handschriften, Philologische Wochenschrift, 1928. Latinski citati, 11 izdanja. Matica srpska i „Dereta“, 2002. Čitanka za V razred gimnazije (Latinska), 1929. Udžbenik latinskog jezika za I razred gimnazije, 1966. Udžbenik latinskog jezika za II razred gimnazije, 1966. Oba ova udžbenika štampana su i na albanskom jeziku. Legende ο junacima starog Rima, 1967. Narodna knjiga i „Dereta“, 2002. Udžbenik engleskog jezika (u zajednici sa puk. P. Ećimovićem) za vojne akademije, 1945. Srpskohrvatsko-slovenački rečnik, Ljubljana, 1927. Slovenačko-srpskohrvatski rečnik, Ljubljana, 1927. Nemačko-srpski rečnik, Beograd, 1941. Srpsko-nemački rečnik, Beograd, 1941. Italijansko-srpskohrvatski rečnik, Beograd, 1957. Srpskohrvatsko-italijanski rečnik, Beograd, 1963. Prevodilački rad Prevodio je sa slovenačkog, nemačkog, engleskog, latinskog, starogrčkog, italijanskog i francuskog jezika. Žlebnik: Opšta istorija školstva i pedagoških ideja, 1960. Naučna knjiga, Beograda. Žlebnik: Za plemenitije međuljudske odnose, Narodna knjiga Beograd. A. Vedam: Priručnik „B“ za radio-amatere, 1953. Tehnička knjiga, Beograd. Aksel Munte: Knjiga ο San Mikelu, 1969. Beograd. H. Dž. Vels: Rat planeta, 1951. Tehnička knjiga, Beograd. Džozef Konrad: Freja sa sedam ostrva, 1960. Džepna knjiga. Čarls Ozgud: Metod i teorija u eksperimentalnoj psihologiji, 1964. Savremena škola. Sigmund Frojd: Tumačenje snova I-II, 1969., Matica srpska. U knjizi „Poetika humanizma i renesanse“ u zajednici sa drugim prevodiocima je preveo tekstove sa latinskog i italijanskog jezika, 1963. Platon: Država, 1957. 1966.2002. Kultura, BIGZ. Platon: Gorgija ili ο solistima, Kultura, Beograd. Platon: Menon ili ο vrlini, Kultura, Beograd. Platon: Zakoni, Kultura, Beograd. Seneka: Pisma prijatelju, 1976. Matica srpska, „Dereta“, 2003. Apulej: Zlatni magarac, 1954. Novo pokoljenje, „Dereta“, 1993. Plutarh: Dion i Brut, 1964. Rad, Beograd i „Dereta“, 2002. Marko Aurelije: Samom sebi, Novi Sad, Matica srpska, Milprom 1999. Plato, 1999. Plinije Mlađi: Epistule, 1981. Srpska književna zadruga. Šmit: Rečnik mitologije, „Vuk Karadžić“, Beograd, 1974. Prokopije iz Cezareje: Tajna istorija, Matica srpska 1986. V. Buhvald, A. Holoveg, O. Princ: Grčki i latinski pisci antike i srednjeg veka, „Vuk Karadžić“, 1974. Evangelije po Luki, Beograd, 1937. Diogen Laertije: Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ 1973. „Dereta“2003. Priredio i preveo U izdanju „Dečja radost“ 1952. i „Dereta“ 2002/2003. Danijel Defo: Robinzon Kruso Istočnjačke priče (Izbor) Andersen (Bajke izbor) Prema Servantesu: Don Kihot Grimove bajke (izbor) Džonatan Svift: Guliverova putovanja Pored navedenih radova imao je više priloga u Profesorskom glasniku i „Domu i školi“, bio je urednik i redaktor za nemački, engleski i francuski jezik lista „Perfekat“ namenjenog učenju i usavršavanju jezika. Skoro sve njegove knjige doživele su više izdanja, neke i po desetak. Za svoj prevodilački rad a posebno za prevod dela: „Životi i mišljenja istaknutih filozofa“ od Diogena Laertija 7. decembra 1973. godine dodeljena mu je prevodilačka nagrada Miloš N. Đurić.

Zenon Kosidovski Kad je sunce bilo Bog Tvrdi povez sa zaštitnim omotom `Зенон Косидовски (пољ. Zenon Kosidowski; Иновроцлав, 22. јун 1898 — Варшава, 14. септембар 1978) је био пољски писац, есејиста и песник. Дела су му превођена на бугарски, кинески, чешки, литвански, летонски, молдавски, руски, румунски, српски, хрватски, словачки, украјински, мађарски језик. Зенон Косидовски је рођен у Иновроцлаву, син Антонија и Валентине (рођене Фидлер). Као младић служио је у немачкој војсци, коју је напустио да би могао да учествује у Великопољском устанку. Од године 1919 - 1922 студирао је хуманистичке науке и полонистику на универзитету Адам Мицкијевич у Познању и на Јагелонском универзитету у Кракову, где је дипломирао немачке и пољске студије. Након студија неколико година предавао је пољски језик у средњим школама. Уређивао је (1919—1920) експресионистички магазин (Zdrój) Извор 1919. где је дебитовао као песник књигом песама Луди ловац („Szalony łowca”). Настанио се у Познању. Затим је радио као пољски филолог у једној средњој школи у Лођу. Од 1928. до 1939. био је главни уредник и директор Пољског радија у Познању, а од 1934 . - председник Синдиката пољских писаца у Познању и један од главних покретача трибине Књижевни четвртак. Тамо је остао све док није отишао у Варшаву 1937. године. У годинама 1939 - 1951 боравио је у САД-у, где је, између осталог предавао историју пољске културе на Универзитету у Лос Анђелесу од (1945-1949). У тој земљи уређивао је „Tygodnik Polski” (1942-43), а од 1950. - у пољској амбасади у Вашингтону, уређивао је часопис „Poland of Today”. По повратку у земљу године 1951. почиње најплоднији период његовог књижевног рада. Писање научно-популарних дела донело му је многобројне читаоце у Пољској и другим земљама. Написао је следећа научно-популарна дела о историјама старих цивилизација: Кад је сунце било бог, („Gdy słońce było bogiem”), (1956) Краљевство златних суза, („Królestwo złotych łez”), (1960) Библијске легенде, („Opowieści biblijne”), (1963) Лисипови коњи, („Rumaki Lizypa”), (1965) Приче јеванђелиста, („Opowieści ewangelistów”), (посмртно 1979) У својим књигама описао је живот у Старом Египту, Јудеји, Месопотамији и у многим другим ишчезлим цивилизацијама. У своје две књиге, „Библијске приче” и „Приче еванђелиста”, он је представио библијске догађаје у критичном и скептичном светлу (међутим, није доводио у питање историчност многих библијских ликова, укључујући Исуса из Назарета). Сахрањен на војном гробљу Повазки у Варшави (kw. B35-7-9).

Dr Sava Stanojević: narodni lekar, humanist i patriota / Aleksandar D.  Milićević Trstenik 1998. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 104 strane. Knjiga je odlično očuvana. J14 Dr Sava Stanojević,  jedan od najhrabrijih lekara Srbije  je još kao 17-godišnjak, gimnazijalac, radio pri francuskoj vojno-lekarskoj misiji, prošao je golgotu povlačenja u Prvom svetskom ratu, a u Drugom svetskom ratu, u Trsteniku spasao više od 300 svojih pacijenata romske nacionalnosti. Medicinu je završio na Sorboni 1935. godine, gde je odbranio doktorsku tezu `Prilog proučavanja malarije u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca`. Lečio je u Sarajevu, Drvaru, Dragačevu, Guči, Užicu, Smederevu i sve od 1931. do 1966. godine neumorno, u Trsteniku. Danas, Dom zdravlja u ovom gradu nosi njegovo ime, nimalo slučajno. Sadržaj: — Uvod  — Porodica dr Save Stanojevića   — Mladog gimnazijalca Savu određuju za zvaničnog dobrovoljnog tumača pri francuskoj vojno - lekarskoj misiji  — Zarobljavanje sanitetskog broda `Kenig Albert` od strane austro-ugarske ratne mornarice  — Putovanje brodom do više sredozemnih luka i najzad iskrcavanje u Marseju  — Pohađanje gimnazije u Nici, tugovanje za majkom i pismo španskom kralju Alfonsu XIII — Završetak medicinskih studija na Sorboni 1925. godine, povratak i službovanje u otadžbini, a od 1931. godine. stalno u Trsteniku  — Dr Sava, u Trsteniku, veran sledbenik Hipokratove zakletve: `Najveća briga će mi biti zdravlje mog bolesnika`   — Predvečerje Drugog svetskog rata. Strah u narodu. Okupacija  — `Kume, doktore Savo, spasavaj, nas će Nemci pobiti!` — `Doktor Sava naša slava!` sećanje i zahvalnost Roma na 1942. godinu i film „Zahvalnost.“  — Pružanje lekarske pomoći povređenim, i bolesnim pripadnicima raznih vojnih formacija za vreme rata  — Neki primeri uspešno ostavljenih dijagnoza bolesti i hitne intervencije u ambulantnim uslovima i svakom mestu događaja  — Upućivanje u Drvar i danonoćni rad. Krajnja  psihofizička iscrpljenost. Šećerna bolest — Lekar na gradilištu buduće fabrike `Prva petoletka“. Upravnik zdravstvene stanice medicine rada „Prva petoletka”. Saradnik Crvenog krsta  — Imenovanje dr Save za načelnika službe opšte medicine doma zdravlja  — Kolo vodi doktor Sava, na lekarskoj slavi Sveti mučenici Kozma i Damjan  — Doktor Sava ne želi da ide u penziju. Radi i dalje, mada ima zdravstvene probleme  — Dr Sava samoinicijativno učestvuje u intervenciji prilikom jednog saobraćajnog udesa na pruzi  — Doktor Sava, socijalni radnik  — Dr Sava u običnom, svakodnevnom životu i van lekarske ordinacije  — Kako su se društvo i narod zahvalili svom lekaru za njegovog života  — Poslednji dani njegovog života i oproštaj od dr Save Stanojevića  — Zaključak  — Fotografije i prilozi  — Beleška o autoru

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! M. Đ. Milićević Karađorđe u govoru i u tvoru (1904) je zanimljiva zbirka svedočanstava prikupljenih prema kazivanju Voždovih savremenika, ali i ranijih zapisa njegovih ustanika i bliskih mu ljudi. Sve ove priče poređane su prema hronološkom principu i prate Karađorđev život od podizanja ustanka do njegove smrti, dajući nam celovitu biografiju srpskog vožda. Knjiga je obogaćena i izvodima iz Njegoševog Gorskog vijenca i Sarajlijine Srbijanke, te Puškinovom pesmom Karađorđevoj kćeri. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili `pre tri veka`. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu.

PAOR SA BAJONETOM: Goran Babić Naslov Paor sa bajonetom : zločin i kazna vojvođanskih folksdojčera / Goran Babić Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni Glasnik, 2012 (Beograd : Glasnik) Fizički opis 96 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka Biblioteka ǂPosebna izdanja ISBN 978-86-519-1257-6 (broš.) Napomene Tiraž 10.000. Predmetne odrednice Folksdojčeri -- Vojvodina -- 1941-1945 „Da je moja majka Lili 1941. ostala u Beogradu završila bi, sa žutom zvijezdom na prsima i leđima, na zemunskom Sajmištu i nikad me ne bi rodila. Umjesto toga otišla je u Titovu vojsku i ostala živa. Kakvo mišljenje da imam o Titovoj vojsci (o partizanima), a kakvo o Sajmištu, Topovskim šupama i Banjici? Pokušavam da razumijem i nesvijest folksdojčera i osvetnički bijes Krajišnika (i drugih), koji su 1944. i 1945. radili to što su radili. Uzmimo pri tom u obzir mogućnost da su u njihova sela sa ognjem u rukama i bajonetom na puškama četiri ratne godine stizale ustaše i Švabe, palile i ubijale i zatirale sve na šta su nailazile. Zašto i oni (‘Krajišnici’ tj. partizani) ne bi imali pravo na podsvijest? Možda je i njima (bio) pao mrak na oči. Možemo li, međutim, danas izjednačavati onog koji je iz rasnih razloga ubio komšiju sa onim koji se svetio za ubistvo svog najdražeg, najbližeg, jedinog? Kako objasniti činjenicu da je mnogo više postradalih nevinih Nijemaca (ne samo ovdje, već posvuda) nego osuđenih nacističkih zločinaca? Jesu li možda ovi drugi uživali samilost saveznika ili ih oni prvi, nevini i nedužni zemljaci, nisu prokazivali? Zašto su krili zločince, a prethodno odavali žrtve i tako dalje i tome slično? Mnogo je pitanja na koja se nikad neće odgovoriti tako da svi budu zadovoljni i da se pravda pomiri sa nepravdom. Neki kažu da sve treba prepustiti vremenu, koje liječi rane prekrivajući događaje zaboravom. Brodski (Josif) opet veli kako se čovjek može vratiti tamo gdje su mu nešto oteli ili oduzeli, gdje je nešto izgubio, ali se ne može vratiti(smatra ruski nobelovac) tamo gdje su ga ponizili. Spominjem ovo ne samo zbog moje bake Ane nego i zbog svih drugih žrtava, ubijenih i poniženih. A kad smo već kod poniženja, citirao sam šta mama Lili piše u svojim sjećanjima o posljednjim danima svoje majke, moje bake Ane, pijanistkinje i vlasnice vile u elitnom kraju Beograda, u Kursulinoj 26, tik do Kalenić pijace.`` Odlično očuvana knjiga.

MAPIRANJE STARE SRBIJE: Srđan Atanasovski **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Mapiranje Stare Srbije : stopama putopisaca, tragom narodne pesme / Srđan Atanasovski Vrsta građe naučna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek : Muzikološki institut SANU, 2017 (Beograd : Čigoja štampa) Fizički opis 218 str. : note ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 233 ISBN 978-86-7562-137-9 (XX vek; broš.) Napomene Tiraž 750 Beleška o autoru na poleđini nasl. lista Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 193-212 Registar. Predmetne odrednice Nacionalizam -- Srbi -- 19v Makedonija -- Srbi -- Kulturna istorija -- 19v Srđan Atanasovski (1983) je naučni saradnik Muzikološkog instituta SANU. Od 2016. radi kao predavač na programu SIT Western Balkans: Peace and Conflict Studies. Radio je na dva međunarodna projekta, Figuring Out the Enemy (IFDT, Beograd) i City Sonic Ecology – Urban Soundscapes of Bern, Ljubljana and Belgrade (Univerzitet u Bernu). Nosilac je stipendija Austrijske agencije za međunarodnu saradnju u obrazovanju i nauci za doktorska i postdoktorska istraživanja. Knjiga Mapiranje Stare Srbije nastala je na osnovu doktorske disertacije „Muzičke prakse i proizvođenje nacionalne teritorije“ (mentor Tatjana Marković) koju je Atanasovski odbranio na Fakultetu muzičke umetnosti Univerziteta u Beogradu 2015. godine. Ideja o Staroj Srbiji i Maćedoniji je temeljna za oblikovanje srpskog nacionalizma na kraju dugog XIX stoleća, s obzirom na to da podrazumeva generisanje nacionalnog sentimenta i artikulisanje potrebe za teritorijalnom ekspanzijom srpske države. Ova ideja je temeljno odredila i karakter srpskog nacionalizma u doba imperijalizma, koji se formulisao kao iredentistički i militantan, što je konačno rezultiralo Balkanskim ratovima. Gotovo sva druga društvenampitanja koja su isticana u Kraljevini Srbiji, kao i šira kulturalna pitanja na nivou nacije, podređivana su ovoj ideji. Pomenuti proces je značajan i za samo polje muzike i savremenu srpsku muzikologiju, jer su neka od muzičkih dela koja su bila deo diskursa o Staroj Srbiji i Maćedoniji, poput XV rukoveti Stevana Mokranjca, ugrađena u sam temelj srpskog muzičkog kanona i ona se već više od stotinu godina prihvataju kao vrhunski dometi srpske muzike ovog perioda. (Iz Uvoda). Sadržaj Uvod I STARA SRBIJA I MAĆEDONIJA KROZ PUTOPISE I NARODNE PESME Devet teza o nacionalizmu Nacionalizam i teritorija Nacionalizam i srednji vek Teritorijalnost srpskog nacionalizma i ideja Stare Srbije Putopisi iz Stare Srbije Primat prostora Jezik i folklor kao instrumenti mapiranja nacionalne kulture II NARODNA PESMA KAO PUTOPIS Nacionalizam i “narodna pesma” Prvi melografi na tlu Stare Srbije: Franjo Kuhač i Milojko Veselinović III MOKRANJČEVE RUKOVETI IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE Pesme iz Stare Srbije u javnoj sferi Mokranjčeva putovanja u Staru Srbiju i recepcija rukoveti Od zapisa do rukoveti: proizvođenje srpske narodne pesme Toposi putopisa u Mokranjčevim rukovetima IV PESME IZ STARE SRBIJE I MAĆEDONIJE U ZBIRKAMA PESAMA Pesme iz Stare Srbije u “salonskim” albumima Srpske narodne melodije Vladimira Ðorđevića Isidor Bajić i Stara Srbija

ccc Izabrani radovi - Risto Radulović Hrestomatija radova Riste Radulovića I - Programski problemski tekstovi II - Društvo i društveni staleži III - Nacionalizam, jugoslovenstvo i socijalizam IV - Nacije i nacionalni odnosi u Bosni i Hercegovini V - Politički život u Bosni i Hercegovini VI - Sabor Bosne i Hercegovine VII - Austro-ugarska i njen režim u BiH VIII - Lultura i književnost, Registar, Ćirilica. Povez: tvrd Broj str: 270 sa ilustracijama Format: 24 cm Godina: 1988. Izdavač: VESELIN MASLEŠA iz Sarajeva Risto Radulović `Rinda` (srpska ćirilica: Risto Radulović; 21. septembar 1880. - 15. mart 1915. [1]) [2] [3] bio je novinar i političar koji je promovisao englesku političku misao i sociologiju u Bosni i Hercegovini pod kontrolom Austro-Ugarske. Radulovićev pradjed je odlučio da napusti svoj naporan radni vek u Tulji kod Trebinja i preseli se u Mostar kako bi radio kao kamenjar. Njegova dva sina Jovo i Lazo započeli su trgovinski posao i uspostavili trgovačke veze sa Trstom. Njihovi potomci nastavili su trgovati, ali bili su i aktivni u političkom i kulturnom životu, od kojih su neki bili glumci u pozorištu. [5] Članovi Radulovićeve porodice učestvovali su u ustancima 1875. i 1882., tako da je Radulović odgojen kao neprijatelj Austro-Ugarske. [6] Urednički rad Godine 1897. Radulović je bio urednik školskog časopisa `srpstvo` (srpsko: srpsko) koji je od leta 1896. objavio `Srpska svest`, tajno učeničko društvo gimnazije u Mostaru, osnovano u jesen 1895. [7] [8] Radulović je 1897. bio prvi učenik koji je proteran iz mostarske škole. [9] Početkom 1907. Grupa srpskih intelektualaca u Mostaru počela je sa izdavanjem časopisa „Narod“ (srpski: Narod) koji je uredio Radulović. [10] Radulović je blisko surađivao s Aleksa Šantićem, Svetozarom Ćorovićem, Atanasijem Šolom i drugim uglednim mostarskim intelektualcima, a bio je vrlo aktivan i u Gusle Singing Societi. [11] Radulović je bio urednik časopisa `Pregled` od avgusta 1910. [12] [13] U svojim tekstovima Radulović je izrazio naklonost prema jugoslavizmu kao načinu prevazilaženja destruktivnih nacionalnih antagonizama. [14] Mlada Bosna Bogdan Žerajić odlučio je ubiti generala Marijana Varešanina, guvernera Bosne i Hercegovine, nakon što je pročitao članak koji je napisao Risto Radulović, koji se zalagao za nepoštivanje u javnom životu Bosne i Hercegovine. [15] Radulović je u svom članku objasnio da nije video sjajne momente nacije, niti jednu tragiku za koju je smatrao da je potrebna za ublažavanje borbe. Kad je Žerajić pročitao ove reči, viknuo je `Dogodit će se tragedija!`. [16] Radulović je bio centralna figura protiv okupacionog pokreta prije ubistva nadvojvode Franca Ferdinanda iz Austrije [17] Članovi Mlade Bosne slijedili su njegov politički tok. Ipak, nije se složio sa njihovim veličanjem seljaštva. Verovao je da je autentični nacionalizam kulturni fenomen povezan sa obrazovanim ljudima u prosvećenim građanskim društvima. [18] Radulović je pripadao velikoj grupi uglednih Srba koji su zatvoreni nakon ubistva. [19] Radulović je prvi put zatvoren u Tuzli do kraja decembra 1914. godine, kada je premešten u koncentracioni logor Arad [20] gde je upoznao oca i tamo umro 15. marta 1915. [21] 1922. godine ostaci su

Autor - osoba Boarov, Dimitrije Naslov Politička istorija Vojvodine : u trideset tri priloga / Dimitrije Boarov ; [prevod rezimea Biljana Simurdić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Agencija CUP, 2001 (Novi Sad : Offset ideal štampa) Fizički opis 264 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Simurdić, Biljana (Broš.) Napomene Tiraž 400 Beleške uz tekst Summary: str. 241-251 Bibliografija: str. 253-255 Imenski registar: str. 257-263. Predmetne odrednice Vojvodina -- Politička istorija Predgovor autora Ovi prilozi za političku istoriju Vojvodine nastali su na podlozi novinskog feljtona pod naslovom »Svi vojvođanski izbori – od Carnojevića do danas«, koji je novosadski dnevni list „Vojvodina“ objavljivao između 5. septembra i 29. novembra 2000. godine, a koji sam pisao iz dana u dan gotovo tri meseca. Feljton je poručen prigodom priprema za savezne, pokrajinske i lokalne izbore u SRJ, Vojvodini i Srbiji, 24. septembra 2000. godine - koji će se 5. oktobra završiti „demokratskim preokretom“ u zemlji i rušenjem Miloševićevog režima – pa je trebalo i da se privede kraju nakon njihovog okončanja. No, kako do samog datuma izbora nisam uspeo da vojvođansku neverovatno bogatu, dramatičnu i zanimljivu istoriju sintetizujem u desetak nastavaka, a da ne ostanem na nivou generalnih trivijalnosti, nastavio sam pisanje feljtona još neko vreme – pa sam, na nagovor prijatelja izdavača, od njega, sa najnužnijim dopunama i korekcijama, sačinio ovu knjigu. Pišući praktično skraćenu političku istoriju Vojvodine u vreme velikih i nervoznih društvenih gibanja i produktivne istorijske konfuzije, a kasnije i u neugodnim uslovima stalnih nestašica struje, bio sam prinuđen da u veoma kratkom razdoblju prođem kroz ogromnu literaturu, ne stižući uvek do baš svih najboljih izvora relevantnih za događaje o kojima sam pisao. No, pošto sam osetio da sam pisao o onome što ljude u Vojvodini zanima i što sam uveren da se nijedna istorija ne može savršeno napisati, jednom i zauvek, odvažujem se da svoju priču o političkoj prošlosti (a sigurno, na neki način, i o njenoj sadašnjosti) ponudim čitaocima. Dakle, njena glavna mana ili možda čak i vrlina je - da ju je pisao ne profesionalni istoričar, nego samo profesionalni novinar. U Novom Sadu, 29. decembra 2000. Dimitrije Boarov Dimitrije Boarov (Bečej, 1946) je srpski novinar, bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine (1998–2002), te predavač na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Dimitrije Boarov je rođen 1946. godine u Bečeju. Profesionalnu novinarsku karijeru je započeo 1971. godine u beogradskoj Ekonomskoj politici. U Televiziji Novi Sad radio je od 1974. do 1989. godine. Jedan je od deset osnivača beogradskog nedeljnika Vreme. Od 1996. do 1998. bio je zamenik urednika lista Naša Borba, a od 1998. do 2002. godine bio je predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine, najstarijeg nezavisnog udruženja novinara na prostoru bivše SFR Jugoslavije. Za predavača na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, izabran je 2006. godine. Bibliografija Apostoli srpskih finansija Doktor Laza Paču: Legenda srpskih finansija Ima li još Vojvodine (1996) Politička istorija Vojvodine (2002) Kako je Novi Sad pobedio (sa Milenom Putnik, 2004) Nagrade 2007. Nagrada Stanislav Staša Marinković 2008. Nagrada Jug Grizelj MG36

Dr Đoko D. Pejović: PROSVJETNI I KULTURNI RAD U CRNOJ GORI 1918 - 1941, Istorijski institut SR Crne Gore Titograd/Obod Cetinje 1982, str. 283. Istorijska studija. Očuvanost 4. Ђорђије Ђоко Пејовић (29. октобар 1914, Горњи Цеклин код Цетиња—28. децембар 1983, Титоград) је био црногорски историчар чије је главно истраживачко поље била црногорска историја у 19. и 20. веку. Школовао се у родном месту, затим је похађао нижу гимназију у Подгорици и шесторазредну богословију на Цетињу. Дипломирао је на Теолошком факултету у Београду где је дипломирао 1940. године. Докторску дисертацију је одбранио на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду 1961. године. Претходно је радио као гимназијски професор у Беранама и даниловграду. једно време је био ангажован као начелник Савета за просвету и културу НР Црне Горе. Од 1952. године био је на челу Архива Црне Горе. свој рад у Историјском институту Црне Горе отпочео је 1964. године и у овој институцији прошао је кроз сва научна звања, од научног сарадника до научног саветника. Био је биран за дописног члана ЦАНУ. Велику пажњу у свом раду посвећивао је организацији научне делатности и издавању историографских публикација. Пејовићев научни рад односи се махом на историју Црне Горе у 19. и 20. веку. У првом периоду научног рада заокупљале су га теме из области економске историје а посебно питање исељавања Црногораца у 19. веку. Миграције Црногораца настојао је да испита у оквиру привредне, политичке и дипломатске историје. своје бављење овом темом заокружио је монографијом Исељавање Црногораца у XIX вијеку (1962). Истраживао је аграрне односе у крајевима који су Црој Гори присаједињени на Берлинском конгресу 1878. године и у Балканским ратовима 1912—1913. године. Низ радова са овом тематиком објавио је претежно у Историјским записима али и у другим историјским часописима (Политика Црне Горе у Затарју и Горњем Полимљу 1878—1912 (1973), Насељавање Горњег Колашина и Поља (1879—1886) (1961), Насељавање Никшића послије 1878. год (1969). Пејовићева истраживања у знатној мери су унапредила познавање политичке историје Црне Горе у 19. веку. Он се убраја у најзначајније истраживаче у овој области , поред Петра Поповића и Бранка Павићевића. Главни део његових истраживачких радова објављен је у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Оснивање државе и услови њеног развитка (1981). Књига је објављена у издању београдског издавача Народна књига а по својој методологији и начину излагања представља део Историје Црне Горе, едиције чије је издавање нешто раније прекинуто. Пејовића су такође привлачиле теме из културне и просветне историје Црне горе у 19. и 20. веку и у овој области је такође дао значајне истраживачке резултате (Просвјетни и културни рад у Црној Гори: 1918—1941, 1982). Поред поглавља у књизи Црна Гора у доба Петра I и Петра II о Петру II Петровићу Његошу објавио је и неколико краћих прилога у другим публикацијама. Библиографију његових радова приредио је Новица Ракочевић (Др. Ђоко Пејовић, ИЗ 3—4 (1974), 209—211) а потпуније издање објављено је у Споменици Историјског института Црне Горе 1948—1988, Подгорица 1992.

OD VITLEJEMA DO JASENOVCA - Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Romantičari pseudoistoričari i humanisti Autor: Jugoslav Petrušić, Vladan Divović Broj strana: 204 Format: A4 Povez: broširano Pismo: latinica Stanje kao na sici. Novo!!! Nekorišćena. Da li je tačna činjenica da je na teritoriji NDH UBIJENO 54000 hiljade ,SRPSKE DECE ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA Jedno od najspornijih pitanja u svetskoj, Jugoslovenskoj, Hrvatskoj ili srpskoj istoriografiji jeste ZLOČIN HRVATSKOG ,,IRODA ANTE PAVELIĆA” protiv te dece. Čija je to ideja? DA LI SU ТО ORGANIZOVALI tzv “ PANHELENISTI “ ? Ko i zašto je počinio taj zločin? Ovde se radilo o manjoj grupi ljudi koja mi je više ličila na familiju nego na prave fašiste. Da je ubistvo izvedeno iz istih pobuda kao pre dve hiljade godina , kada je Irod pobio Vitlajemsku decu. Ko i zašto filozofira o broju žrtava a ne o delu ,,Hrvatskog Iroda Anta Pavelića,, ? Ovo je bio zločin jedne grupe ljudi koji smatra da su oni iznad ljudske rase, u kojoj su Srbi ,,Divljaci,Varvari,, I zauzimaju poslednje mesto na društvenoj lestvici svetskog društva. Proces njihovog uništenja se nastavlja, tako da sam u ovoj knjizi, pokušao bar malo da vam približim fenomen ko su te familije koje se igraju sa Srpskim narodom. Oni su infiltrirani u Srpski narod više od 200 god. Predstavljaju se kao nosioci i zaštitnici prema Srbima, kod nas se vode kao Neodređeni ljudi, mogu bilo šta Srbi, Rumuni, Bugari, Grci, Nemci, Rusi, Englezi, Vlasi, Grkovlasi, Hrvati, Albanci, Crnogorci, Bošnjaci, Turci, Austrijanci…

ODLICNA STVAR ZA KONZOLE KAO STO SU PS3/XBOX 360, DA BI RADILE NA VASEM MONITORU BEZ PROBLEMA! TAKODJE MOZETE DA GLEDATE I IPTV TELEKOMOV (ako imate BOX paket) NA VASEM MONITORU UMESTO NA TELEVIZORU! HDMI na VGA video adapter konvertor sa audio izlazom Nije potrebno nikakvo dodatno napajanje, vec samo ukljucite i za minut ste gotovi! HDMI to VGA adapter. Audio izlaz znaci da mozete i slusalice da koristite, ako vec vas monitor/tv nema izlaz za njih, najobicniji 3.5mm konektor. HDMI (M) na VGA (Ž) adapter - konverter sa ugrađenim čipom za konverziju signala. Ukoliko imate uređaj koji ima HDMI IZLAZ, na primer: - laptop - desktop PC bez vga izlaza - Android mini pc - PS3, PS4 - Xbox 360, Xbox One - Raspberry Pi - Bluray/DVD plejer i želite da ga priključite na: - projektor - monitor - LCD/PLAZMA tv koji ima samo VGA ULAZ Ovo je uredjaj za vas. Može da Vaš novi uređaj poveže na stari VGA, monitor, televizor, projektor ( laptop na vga monitor, adsl tv box na vga monitor, tablet na vga montor, DVD na vga monitor. . . ). Podržava pun 1080p signal. • Input resolution: 480I@60, 576I@50, 480P@60, 576P@50, 720P@60, 720P@50, 1080I@60, 1080I@50, 1080P@60, 1080P@50, 800x600@60Hz, 1024x768@60Hz, 1280x1024@60Hz. • Output resolution: 800x600@60Hz, 1024x768@60Hz, 1360x768@60Hz, 1440x900@60Hz, 1280x1024@60Hz, 1680x1050@60Hz, 1600x1200@60Hz, 1920x1080@60Hz, 1920x1200@60Hz Uštedite novac za novi monitor, iskoristite stari. Testirano licno na Sony Playstation 3 konzoli, laptopu i desktopu, kako na monitoru tako i na tv-u i projektoru!

Izdavači: Čigoja štampa, Beograd / Kulturni centar, Gornji Milanovac Povez: broširan Broj strana: 231 Ilustrovano. Sadržaj priložen na slici. Sa zalepljenom posvetom na predlistu inače odlično očuvana. Premalo je pažnje posvećeno evropskim godinama kneza Miloša (1839–1858) i kneza Mihaila (1842–1860), koje su oni proveli u internaciji u evropskim metropolama (najviše u Beču), odakle su stalno radili za svoj povratak na kneževski presto u Srbiji, ali gde su se i sami evropeizovali i gde su, kao mecene, dali veliki doprinos uzdizanju srpske kulture, da tako ona u samom svome prepočinjanju bude u evropskim tokovima i nađe svoje mesto u evropskim razmerama. Posebno je ostalo malo poznato njihovo delanje u 1848. godini, istorijskoj godini Evrope, kad su se uobličavale i ujedinjavale nacije koje će dovesti do stvaranja novih velikih država (Italije i Nemačke), pogotovo što je ta godina imala svoje ratne događaje na prostoru Austrijskog carstva, između Mađara i Srba i Hrvata, koji će imati velike istorijske raboše i teške posledice u istoriji Balkana, koja ih još uvek namiruje. Rukopis Bečke godine kneza Miloša (koji je posredni doprinos jubilejima Dva veka srpske revolucije i Sto devedesetoj godišnjici Drugog srpskog ustanka) samo je skroman prilog poznavanju toga perioda. Rukopis je dat uz obilje likovnih priloga, do sada svuda rasutih, prvi put ovako grupisanih. Likovni prilozi su ponajviše u slavu Anastasa Jovanovića, slikara i litografa, jednog od prvih svetskih fotografa i prvih srpskih slikara portretista, i ponekog svetskog, kojima su mecene, pa često i modeli, bili knezovi Miloš i Mihailo. (K-121)

Ernst Nolte FAŠIZAM U SVOJOJ EPOHI Autor: Ernst Nolte Izdavač: Prosveta Beograd Godina izdanja: 1990 Broj strana: 476 Format: 24 x 17,5cm Povez: Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Opis i stanje: Dosta podvlačeno običnom olovkom ostalo veoma dobro očuvano Način definisanja središnjeg pojma u teoriji o fašizmu od ključnog je značaja za izbor istraživačkih prioriteta i domašaj celokupnog objašnjenja. Razlike u pristupu između teorija o totalitarizmu i teorija o fašizmu donekle se mogu uočiti i u načinu određenja središnjeg pojma. Teorije o totalitarizmu čine prilično široku i uticajnu struju u savremenoj misli o društvu, a u sociologiji i nauci o politici naročito. Uopšteno govoreći, reč je o različitim pokušajima utvrđivanja sličnosti između fašizma i socijalizma uz pomoć pojma totalitarizam. Neretko se radilo o pokušaju izjednačavanja ovih društava… Pored najopštijih razlika izmedju teorija o totalitarizmu i teorija o fašizmu u shvatanju društvenog determinizma, odnosno objašnjenju uloge i funkcije fašističkih pokreta i sistema, prisutne su i osobenije isključivosti uslovljene konkretnijim idejnim opredeljenjem. Tako se napr. u opštem nastojanju da se umanji značaj istraživanja kapitalizma za razumevanje fašizma u teorijama o totalitarizmu često sreće jasan aristokratski (podjenako liberalni) stav: bojazan od „gluposti“, „razornog besa“ i „zavisti“ masa raširenih u fašizmu i socijalizmu podjedanko. Fašizam se javlja kao spoj svevlasnog vođe i razularene mase, a rasprava o ulozi vladajuće klase postaje izlišna… Uprkos slabostima koja su potonja istraživanja otkrila u Nolteovim radovima, njegova dela će u istorji teorija o fašizmu ostati zabeležena kao relativno originalna sinteza koja je u jednom prelomnom trenutku podstakla smelije poduhvate u uporednom istraživanju fašizma širom sveta…iz Pogovora/Todor Kuljić Tags: drugi svetski rat fašizam Filozofija francuska akcija globalizam hitler istorija musolini nacionalsocijalizam nacizam... 11.07.2023.

IST8 06996) SRPSKI VOJNIK U VELIKOM RATU 1914 - 1918 , Dušan Babac , Prometej Novi Sad /RTS Beograd 2021 , Kada se govori o srpskoj vojsci, treba imati u vidu da njeni počeci sežu u vreme Prvog srpskog ustanka, kada je nastala u narodu i iz naroda. Svaki muškarac sposoban da nosi oružje tada je postao vojnik. U potpuno agrarnoj zemlji, seljaci su postali prvi borci a iz iste klase izrastao je i prvi komandni kadar. Bez obzira na nagli napredak zemlje tokom devetnaestog veka, glavna karakteristika oficirskog kadra bila je to što je većinom poticao iz ruralnih krajeva. U patrijarhalnoj sredini, oficir se poštovao kao rođeni otac, disciplina i subordinacija prihvatane su kao nešto potpuno prirodno. Veliki značaj u lancu komandovanja imao je i rezervni oficirski kadar. Rezervni oficiri još su bolje razumevali mentalitet i potrebe svojih vojnika jer su i u miru radili i živeli sa njima i među njima. Kako bi se bolje razumeo podvig ove, po brojnosti male, ali po junaštvu velike vojske, možda je najbolje pogledati šta su o njoj rekli savremenici. Džavid-paša, turski zapovednik Bitolja, u telegramu upućenom Carigradu javlja: „Srpski vojnik je nepobediv. Ne možemo ništa protiv Srba. Srpski seljak je bez poroka, nežan i velikodušan. Srpski vojnik stalno odnosi pobedu zato što je finiji i inteligentniji, disciplinovan i visokog morala.“ „Srpska vojska prva je i najslavnija vojska u Evropi. Posle borbe koja je trajala svega pola časa, Srbi su uništili moju diviziju. Moji bataljoni bili su potpuno zbrisani užasnom srpskom vatrom“, glasile su reči mađarskog maršala Jozefa Habzburškog. NOVO , tvrd povez, format 14 x 21 cm , ilustrovano, ćirilica, 157 strana

Иванковац је брдо код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, на којем су се 18. августа 1805. устаници у Првом српском устанку сукобили са турском војском. Намера Хафиз-паше После убиства дахија српски устаници су инсистирали да нека страна сила буде гарант њихове аутономије, што је био уступак који Порта није била вољна да пружи. У Русију је отишла делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем да избори руску подршку. Делегацију је новембра 1804. примио министар спољних послова кнез Адам Чарторијски. Пошто је Русија сарађивала са Османским царством против Наполеона, Чарторијски је српској делегацији саветовао да уступке тражи директно од Порте.[1] Устаници су савез за будуће акције сада морали да траже од других хришћанских група у Босни и Херцеговини, грчких клепта и гувернера Влашке и Молдавије. Са друге стране, јаничари и одметници од султана су такође намеравали да поврате свој положај. Тако су током зиме и пролећа и даље вођене борбе у пашалуку. Султан Селим III је под притиском променио своју политику измирења са Србима и до пролећа 1805. их је почео сматрати одметницима. Стога је нишког Хафиз пашу поставио за београдског пашу[1]. У муслиманском свету титулу Хафиз носили су само они људи који су меморисали цео Куран напамет, што је значило да се радило о преданом и религиозном османском команданту који је био цењен и поштован. Хафиз-пашина војска се крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук са око 15.000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Знак разликовања српских од турских војника била је коса, јер су Срби дугу косу везивали у перчин, док су Турци бријали главе. odlično očuvana kao nova posveta direktora muzeja ROOM.9