Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žak Prever (franc. Jacques Prévert; Neji na Seni, 4. februar 1900 — Omonvil la Ptit, 11. april 1977), francuski pesnik i pisac scenarija . Prever je jedan od najčitanijih francuskih i svetskih pesnika XX veka. Poznat i po scenarijima za filmove Marsela Karnea „Obala u magli“, „Hotel Sever“, „Deca raja“ i „Ljubavnici iz Verone“. Biografija Žak Prever je rođen 4. februara 1900. godine u Nejiu na Seni, pariskom predgrađu na ivici Bulonjske šume, od oca Andrea Prevera i majke Sizane Prever rođene Katis. Porodica ima finansijske teškoće, sele se u Tulon, pa se opet vraćaju u Pariz. Stalna preseljenja, promene škola, oskudica i Prvi svetski rat utiču da Prever zauvek napusti školovanje i od svoje petnaeste godine, radi povremeno razne fizičke i kancelarijske poslove. Služi vojsku u Linevilu u Loreni, gde upoznaje Iva Tangija, budućeg velikog slikara nadrealizma, i u Carigradu gde upoznaje Marsela Dijamera. Po povratku u Pariz trojica prijatelja stanuju zajedno. Godine 1925. Prever se venčao sa prijateljicom iz detinjstva Simon Dijen. U njihovoj kući na Monparnasu okupljaju se Breton, Desnos, Aragon, Pere, Keno i drugi nadrealisti, a domaćini su Tangi, Prever i Dijamel sa svojim suprugama. Trojica prijatelja odlučuju, da se priključe nadrealističnom pokretu (1925. godine). Preverova saradnja sa nadrealistima trajala je sve do razlaza sa Bretonom 1928. godine. Od 1930, zajedno sa mlađim bratom, filmskim režiserom, Pjerom Preverom radio je na realizaciji nekoliko filmova, kao glumac, asistent i scenarista; kasnije je pisao scenarije i dijaloge za Renoara, Karnea, Gremijona, Kajata, Otan Laru i druge režisere. Tridesetih godina Prever je počeo da piše i za kabaree, kafe-teatre i avangardne pozorišne trupe: kraće drame, monologe, horske resitale i šansone. Sarađuje sa kompozitorom Žozefom Kozmom i pozorišnom grupom „Oktobar“. Godine 1946. rodila se Mišel, kći Žaka i Žanine Prever. Do svoje smrti 11. aprila 1977. godine, objavio je više zbirki pesama i knjiga. Poezija Anarhista, odmetnik i sanjar, Prever u svojoj humornoj i humanistički angažovanoj lirici kazuje o životu u različitim njegovim aspektima. Svojevrstan moralista i kritičar društva, Prever ukazuje na još uvek moguće prostore čovekove sreće koju malograđani, klerikalci, militaristi i političari stalno ugrožavaju. Nazvan je i `pesnikom Pariza`. Godinama je posao pesme na komadićima papira ne pomišljajući da ih sabere u knjigu. Prva Preverova zbirka pesama „Reči“ objavljena tek 1945. godine postigla je nezapamćen uspeh: u kratkom roku prodato je 150.000 primeraka! Od smrti Viktora Igoa do Prevera, Francuska nije imala istinskijeg narodnog pesnika, koga podjednako vole i rafinirani ljubitelji poezije i ljudi skromnog obrazovanja. Pripadao je pokretu nadrealista gde je zajedno sa Raymond-om Queneau-om i Marcel-om Duhamel-om bio član grupe Rue du Château[1]. Njegovo nadrealističko iskustvo nije samo u afirmaciji iracionalnog nego u autentičnom i spontanom jeziku njegovog dela, jeziku koji nam ne dopušta da ga prihvatimo odvojenog od celine. Kritika je istakla Preverovu nadarenost za verbalne inovacije, jedar i sarkastičan jezik koji nastavlja Vijonov lirizam jezičke akrobacije Maksa Jakoba i prostodušnost uličnih pesama

Autor - osoba Zubac, Pero, 1945- = Zubac, Pero, 1945- Naslov Mostarske kiše i Neko drugo more / Pero Zubac ; izbor Miroslav Antić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1981 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 321 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Zbirka Biblioteka Zlatno slovo Napomene Neki drugi Pero Zubac / Miroslav Antić: str. 313-314 Bilješka o piscu: str. 315. Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) srpski je i jugoslovenski književnik, pesnik, scenarista, novinar, autor više od pedeset knjiga poezije i dvadeset antologija jugoslovenskog i svetskog pesništva. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik. Počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde se nalazi i njegov legat. Pero Zubac rođen je 30. maja 1945. godine u Nevesinju, u Republici Srpskoj, BiH. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a eksperimentalnu gimnaziju pohađao je u Lištici i Zrenjaninu. Nakon završene gimnazije upisao je književnost jugoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Tokom svoje bogate i raznovrsne karijere bavio se, između ostalog, književnošću, novinarstvom, uredništvom, scenaristikom, mentorskim i prevodilačkim radom. Kao književnik i pesnik, prvi put je zapažen krajem svoje devetnaeste godine, kada je objavio „Mostarske kiše”, ljubavnu poemu koja važi za jednu od najlepših na srpskim prostorima.[1] Tokom svog višedecenijskog književnog rada, Zubac je objavio 50 knjiga poezije, kao i 20 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja („Ti dani“, Stražilovo, Novi Sad, 1976), lirsku studiju o Lenki Dunđerskoj, tri knjige parodija na jugoslovensko pesništvo („Pantologija nova”, „Smejuljci”, „Perodije”), ali i 16 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Na strane jezike prevedeno mu je 7 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski, jedna na italijanski jezik i jedna na rumunski jezik), a njegove pesme prevođene su na dvadeset svetskih jezika. Poemu „Mostarske kiše”, u prevodu Irine Čivalihine, objavio je moskovski časopis Rabotnica u tiražu od čak 19.750.000 primeraka. Zubac se i sam bavio prevodilačkim radom, a pesme je prevodio sa ruskog, mađarskog, makedonskog i slovenačkog jezika, i prepevao sa turskog, holandskog i nemačkog jezika. Njegova poezija nalazi se u desetak stranih i preko tri stotine domaćih antologija pesnika i pesništva za decu. Osim toga, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na njegove stihove komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožajama i Nikšiću. Osam godina bio je mentor najtalentovanijih literata u Vojvodini u Centru za talente Republike Srbije. Novinarstvo Pero Zubac je, kao novinar, imao svoje kolumne i feljtone u časopisima Borba i Naša Borba (Beograd), Pobjeda (Podgorica), Svetu, Uni i Nedelji (Sarajevo), Oku (Zagreb), Paradoksu, (Zagreb), Dnevniku (Novi Sad), Poletu (Zagreb), Radu (Beograd), Glasu omladine (Novi Sad), NS nedeljniku (Novi Sad), Slobodnoj Dalmaciji (Split) i Subotičkim novinama (Subotica). Bio je glavni urednik studentskog lista Indeks, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu Polja u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije Polet, urednik skopske Misle, časopisa Detinjstvo Zmajevih dečjih igara i časopisa za djecu Vitez iz Beograda, ali i saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Trenutno je urednik nekoliko edicija izdavačke kuće „Srpska knjiga M“ iz Rume i član redakcije časopisa za kulturu „Krovovi“ u Sremskim Karlovcima. Scenaristika Kao televizijski autor i urednik, Zubac je napisao i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Bio je zaposlen na Televiziji Novi Sad više od trideset godina, a u Radio-televiziji Srbije bio je glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa, urednik programa za decu i mlade, koordinator Programa za decu, kao i pomoćnik glavnog i odgovornog urednika Zabavno-rekreativnog i sportskog programa. Bio je i urednik popularnih jugoslovenskih serijala za decu „Muzički tobogan” i „Fazoni i fore”, kao i serije klasične muzike Radio-televizije Srbije „Harmonija sfera“. U ovim medijskim kućama radio je sve do penzionisanja 2008. godine. Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova za „Neoplanta film“ Novi Sad i celovečernji film „Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Napisao je scenario i igrao naratora u dokumentarno-igranom filmu „Doba Dunđerskih” u proizvodnji „Košutnjak filma` iz Beograda koji je premijerno prikazan u Novom Sadu juna 2014. godine.Takođe, autor je i koautor brojnih multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja). Za scenario filma Karolja Višeka „Pinki” dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma. Sedamdesetih godina dvadesetog veka Zubac je bio, u dva četverogodišnja mandata, član Izvršnog odbora Republičke zajednice kulture. Član je Udruženja novinara Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja književnika Srbije, u kojem je jedno vreme bio i potpredsednik, a od 2003. godine je redovni član Akademije prirodnih i humanitarnih nauka Kneževa Ščerbatovih, Moskva, Ruska Federacija. U avgustu 2013. godine izabran je za dopisnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (VANU). Centar za mir i multietničku saradnju Mostar izabrao ga je 2005. godine za počasnog člana Centra. Takođe, počasni je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, u kojem se nalazi i njegov legat. Trenutno živi i stvara u Novom Sadu, a počasni je građanin srpskih sela Mrčajevaca, Panonije i Krčedina. Nagrade i priznanja Dobitnik je brojnih nagrada među kojima su: „Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, „Goranov vijenac”, „Goranova plaketa” za književnost za djecu, Nagrada „Jovan Popović”, Nagrada „Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, „Zlatna kap sunca Mostara”, „Stražilovo”, „Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca „Pavle Adamov”, Godišnja nagrada Radio Beograda, Nagrada „Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, Nagrada „Stara maslina” za književnost za decu, „Gašino pero”, za životno delo u književnosti za decu, „Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije „Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine. Dela (bibliografija) Književna dela Tišina govori o ljudima (sa M. Milenković Šum, V. Tucić, S. Mitić, M. Pavlov), Klub mladih pisaca, Zrenjanin, 1964. Nevermore, Matica srpska, Novi Sad, 1967. Razgovori sa Gospodinom, Kulturni centar Radničkog univerziteta, Novi Sad, 1971. Hoću: neću, pesme za decu, Opštinska zajednica kulture i Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Triptih (sa M. Antić, M. Nastasijević), Opštinska zajednica kulture, Novi Sad, 1973. Zakasnela pisma, „Stražilovo”, Novi Sad, 1973. Mostarske kiše, Radnički univerzitet „Radivoj Ćirpanov“, Novi Sad, 1974. Razlog blagosti. „Bratstvo-jedinstvo”, Novi Sad, 1975. Uzmorje, Matica srpska Novi Sad, 1978. Tito je naš drug, „Dečje novine” Gornji Milanovac, 1979. Što se Darja na me ljuti, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1979, 1980. drugo izdanje, Neko drugi, Gradska biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1980 Ljuvene, „Mostarska komuna”, Mostar, 1980. Otvoreni san, „Minerva”, Subotica- Beograd, 1980. San im čuva istorija, poema za kragujevački Veliki školski čas, Spomen park Kragujevački oktobar, Kragujevac, 1980. Mostarske kiše i neko drugo more, izbor i pogovor Miroslav Antić, „Mladost”, Zagreb, 1980, 1981. drugo izdanje, Pisma poverljiva, pesme za decu, „Jež”, Beograd, 1981. Tito je naš drug, „Veselin Masleša” Sarajevo, 1982. Ram za sliku leta, „Mladost”, Zagreb, 1983. Vukovarski uspomenar, poema za svetilište u Dudiku, „OK SSRNH Vukovar”, 1984. Da ne čuje neko, pesme za decu, Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1984. Dečje srce, pesme za decu, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 1984. Miris bejturana, „BIGZ”, Beograd, 1984. Pero Zubac o…, pesme za decu, Gradska biblioteka Zrenjanin, 1985. Postoji vatra, poema za svetilište u Sremskoj Mitrovici, Sremske novine Sremska Mitrovica, 1985. Pesmar, Znanje, Zagreb, 1986, Podešavanje čula, Forum marketprint, Novi Sad, 1988. Duša dečja, pesme za decu, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda-Agencija, Beograd, 1989. Doba kiša. Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda – Agencija Beograd, 1989. Knjiga šutnje, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Kiše, „Beletra”, Beograd, 1989. Mostarske kiše ili žeđ za jugom, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Nokturno, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. Sat srca, Zrinski, Čakovec, Crvena zvezda- Agencija, Beograd, 1989. U modrom vrtu, Zrinski Čakovec, Crvena zvezda – Agencija, Beograd, 1989. A šta ću ja, pesme za decu, Dragan Laković, Saraorci, 1991. Mostarske kiše i nove pesme, „Beletra”, Beograd, 1993. Porodična večera, „Unireks”, Nikšić, 1993. Deca rastu kao kuće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Deca mogu nemoguće, pesme za decu, „Unireks”, Podgorica, 1996. Budi prijatelj vetru, pesme za decu i izbor fotografija, „Dečja literatura”, Beograd, 1996. Zmajevci, pesme za decu, „Slovo”, Vrbas, 1997. Ovo sam ja, „BMG”, Beograd, 1997. Let iznad detinjstva, izbor iz poezije za decu, „Smederevska pesnička jesen”, Smederevo, 1998. Ne šalji kišu, izbor iz poezije, „KZ V. Mijušković”, Nikšić, „Oktoih”, Podgorica, „Libertas”, Bijelo Polje, 1999. Ptice u grudima, pesme za decu, „Srpska knjiga” Ruma i „Nolit” Beograd, 2001. Tamne rime, „Čigoja”, Beograd, 2001. Mostarske kiše, izabrane pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2002. Molitva za Slađanu Đorđević, „Stojkov”, Novi Sad,2002. Pesme iz šezdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz sedamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz osamdesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Pesme iz devedesetih, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Nove pesme, „Stylos”, Novi Sad, 2003. Kako se raste, izbor pesama za decu sačinio Milutin Ž. Pavlov, „Portal”, Beograd, 2004 Najlepše pesme Pera Zubca u izboru dr Draška Ređepa, „Prosveta” Beograd, 2004. Baštovite pesme, „Srpska knjiga”, Ruma, 2004. Razlog blagosti, izbor iz poezije, sačinio Selimir Radulović, „Orpheus”, Novi Sad, 2005. Povratak Mostaru, „Art Rabic”, Sarajevo, 2005. Lijepo ponašanje, ilustrovani bonton za djecu (prepevi ruskog pesništva za decu), „Dis”, Čačak, 2005. Molitvenik sna, izbor iz poezije, sačinio Milan Gutić, „Instel” Novi Sad i „Srska knjiga” Ruma, 2007. Kraljević i pesnik, roman za djecu, „Bookland”, Beograd, 2007. Povratak Mostaru (i Mostarske kiše), sa objavljenim odjecima promocija u Mostaru, Sarajevu i Banja Luci, „Media invent”, Novi Sad, 2006. Mostarske kiše, pedeset i pet ljubavnih i tri posebne pesme, izbor Hadži Dragan Todorović, „Žiravac”, Požega, 2007. Mostarske kiše, „Media invent” Novi Sad i „Srpska knjiga” Ruma, 2006, 2008, 2009. Mostarske kiše, sa novim ilustracijama, latinično izdanje, „Admiral book”, Beograd, 2009. Mostarske kiše, pesma, dokumenti i izbor tekstova o poemi, „Media invent”, Novi Sad, 2005, 2006, 2008, 2010. Lenka Dunđerska, lirska studija, dva izdanja, „Media invent” Novi Sad i „Tiski cvet” Novi Sad, 2010, 2011. Perodije, „Vuk”, Loznica, 2011. Hor bečkih dečaka u sinagogi, izbor pesama u odabiru dr Draška Ređepa, „Prosveta”, Beograd, 2012. Mostarske kiše, jubilarno izdanje sa prevodima na 14 jezika, „Admiral book“, Beograd, 2015. Pesmarica za Milenu, pesme za decu, Gradska bibioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2016. Glasovi u tišini, pesme, „Art Rabic“, Sarajevo 2017. Mostarske kiše, izbor poezije na španskom jeziku u prevodu Silvije Monros Stojaković, „Smederevski pesnički festival”, 2018. Izabrane pesme, izbor Goran Labudović Šarlo, „ Gramatik“ Beograd, 2018. Knjiga koja se još piše, 57 pesama, „Krovovi”, br. 96-100, Sremski Karlovci, 2018. Pisma D.T. Na nebesku adresu, „Prometej” – „ Instel“ Novi Sad, 2019. Klupko života, „Art Rabic“, Sarajevo, 2019. Mostarske kiše i neka druga zemlja, izbor iz poezije i proze, priredio Miloš Zubac, „Art Rabic” – „Mikulić knjige”, Sarajevo, 2020. Antologije 20 pripovedača, dvadeset vojvođanskih pripovedača, Društvo književnih stvaralaca Zrenjanin, 1972. Romor ravnice, poezija pesnika Vojvodine, Centar za kulturu, Zrenjanin, 1974. Vojvodina peva Titu, pesme o Josipu Brozu Titu vojvođanskih pesnika, „Bratstvo jedinstvo”, Novi Sad, 1977. Slovo ljubve, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Uzalud je budim, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pohvala ljubavi, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Velika tajna, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Pelud sveta, srpsko ljubavno pesništvo, „BMG”, Beograd, 1987. Kao da sam te sanjao, antologija svetske ljubavne poezije, Gradska biblioteka, Zrenjanin, 1988. Ptica detinjstva, srpska poezija za decu, „Jefimija”, Kragujevac, 1997. Zlatni stihovi, najlepše poeme o ljubavi, „Verzal pres”, Beograd, 1998. Knjiga nežnosti, najlepše poeme o ljubavi svetskih pesnika, „Verzal pres”, Beograd, 1999. Među javom i med snom, „Srpska knjiga”, Ruma, srpsko pesništvo 19. i 20. veka, 2004. Sa one strane duge, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, „Srpska knjiga”, Ruma, 2006. Pod jednom drukčijom zvezdom, vojvođanski pesnici o Vojvodini, „Srpska knjiga”, Ruma, 2008. Kad srce zasvetluca, antologija srpskog pesništva za decu, srpska poezija za decu i mlade, drugi tom, „Srpska knjiga”, Ruma, 2009. Prirodopis, pesme za decu, „Bookland“, Beograd, 2013. Drame Mudbol, sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom i Vladimirom Nikolićem, 1968. Izbacivač, TV drama, 1979. Vratio se Nikoletina, pozorišni komad, sa Draganom Jerkovićem i Tomom Kuruzovićem, 2000. Rodino dete, pozorišni komad za novosadsko pozorište „Kliker“ 2001. Libreto Banović Strahinja, libreto za balet Stevana Divjakovića, 2001. Lenka Dunđerska, libreto za operu Miroslava Štatkića, 2001. Milica SS, kći bregova, libreto za kamernu operu, 2012. Priredio Izbor pesama za decu za školsku lektiru Desanke Maksimović „Vetrova uspavanka“, Zavod za udžbenike, Beograd-Novi Sad, 1988. Izbor pesama za decu „Zlatni pojas“ Miroslava Antića, edicija Detinjstvo, „Dnevnik”, Novi Sad, 1989. Izabrane pesme Duška Trifunovića u dva toma („Časna dokolica“ i „Udvarač na velikom odmoru“) sa studijom o pesniku, „Stylos”, Novi Sad, 2006. Sabrana dela Milice Stojadinović Srpkinje, sa studijom o pesnikinji, u dva toma, „Logos“, Bačka Palanka, 2008. Izabrane pesme za decu i mlade Slobodana Pavićevića (Kočije vilinog konjica), „Jefimija”, Kragujevac, 2010. MG95 (N)

Autor - osoba Vыsockiй, Vladimir Semënovič, 1938-1980 = Vysockij, Vladimir Semënovič, 1938-1980 Naslov Bio sam duša lošeg društva : poezija i proza / Vladimir Visocki ; preveo s ruskog Andrij Lavrik Jedinstveni naslov Poэziя i proza. srp Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1997 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1997 (Novi Sad : MBM-plas) Fizički opis 174 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Lavrik, Andrij = Lavrik, Andrij Novikov, Nikolaй Vladimirovič, 1911-1997 = Novikov, Nikolaî Vladimirovič, 1911-1997 Krylov, A. E. Zbirka ǂBiblioteka ǂBIS ; ǂknj. ǂ45 (broš.) Napomene Prevod dela: Poэziя i proza / Vladimir Vыsockiй. Čitamo Visockog / Vl. Novikov: str. 154-167 Komentari / A. Krilov: str. 168-174. Predmetne odrednice Visocki, Vladimir Semjonovič, 1938-1980 Vladimir Semjonovič Visocki (rus. Влади́мир Семёнович Высо́цкий; Moskva, 25. januar 1938 — Moskva, 25. jul 1980) je bio ruski pevač, pesnik, pozorišni i filmski glumac i pisac. Visocki se smatra jednim od najvećih ruskih umetnika svih vremena, koji je ostavio dubok i trajan trag u ruskoj kulturi. Iako ga je tokom života zvanična vlast bivšeg Sovjetskog Saveza uglavnom ignorisala, Visocki je dostigao veliku slavu i čak i danas ima značajan uticaj na mnoge ruske muzičare i glumce. Biografija Vladimir Visocki je rođen u Moskvi u porodilištu 3. Meščanskaja ul. (61/2). Njegov otac Semjon Volfovič (Vladimirovič) (1915–1997) bio je pukovnik sovjetske vojske, poreklom iz Kijeva. On je bio Jevrej. Vladimirova majka Nina Maksimovna (rođena Serjogina, 1912–2003) bila je Ruskinja i radila je kao prevodilac za nemački jezik. Porodica Visockog živela je u moskovskom komunalnom stanu u surovim uslovima i imala ozbiljne finansijske poteškoće. Kada je Vladimir imao 10 meseci, Nina se morala vratiti u svoju kancelariju u birou za prepise sovjetskog Ministarstva za geodeziju i kartografiju (radila je na stavljanju nemačkih mapa na raspolaganje sovjetskoj vojsci) kako bi mužu pomogla da zaradi za život njihove porodice. Profesionalni život Godine 1955. Vladimir se upisao na moskovski Institut civilnog inženjerstva, ali se ispisao već nakon jednog semestra, odlučivši se za glumačku karijeru. Godine 1959. počeo je da glumi u manje uloge u pozorištu Aleksandar Puškin. Godine 1964. na poziv svog bliskog prijatelja i mentora, režisera Jurij Ljubimovova prešao je u pozorište Taganka. U tom pozorištu Visocki je prvi put došao na naslovnice svojim nastupima u glavnim ulogama u Šekspirovom Hamletu i Brehtovom Životu Galilejevom. Pozorište Taganka je u to vreme često bilo predmet državnog progona zbog političke nelojalnosti i etničkog porekla, što je Visockog nadahnulo da se u intervjuima naziva „prljavi Žid” (жид пархатый). U to vreme pojavljuje se i u nekoliko filmova, u kojima su se našle i neke njegove pesme. Glavnina njegovih pesama iz tog razdoblja nije dobila službeno priznanje od državne diskografske kuće koja je tada imala monopol na izdavanje ploča. Njegova je popularnost ipak nastavila da raste, a dolaskom prenosivih kasetofona u Sovjetski Savez, njegova muzika je, presnimavanjem kaseta, postala dostupna širokim masama. Postao je prepoznatljiv po svojem jedinstvenom načinu pevanja i stihovima koji su humorističnim uličnim žargonom komentarisali socijalna i politička zbivanja. Njegove stihove slušali su milioni sovjetskih građana u svim delovima države. Brakovi Visockijeva prva žena je bila Iza Žikova. Svoju drugu ženu, Ljudmilu Abramovu, upoznao je 1961. Venčali su se 1965. godine i imali dva sina, Arkadija i Nikitu. Dok je bio u braku imao je ljubavnicu Tatjanu Ivanenko, a godine 1967. zaljubio se je u Marinu Vladi, francusku glumicu ruskog porekla, koja je radila u Mosfilmu na zajedničkoj sovjetsko-francuskoj produkciji. Marina je tada bila udata i već imala 3 dece. Venčali su se 1969. godine. U početku su održavali vezu na daljinu, jer Marina nije mogla da dolazi u Sovjetski Savez, a Vladimir je teško izlazio iz Sovjetskog Saveza. Kako bi se lakše viđali Marina se učlanila u Komunističku partiju Francuske, što je malo ublažilo stav sovjetske vlade prema Visockom. Problemi njihove veze na daljinu odražavaju se u nekoliko njegovih pesama. Kasne godine Sredinom 1970-ih, Visocki je bolovao od alkoholizma. Mnoge njegove pesme iz tog vremena direktno ili metaforički odnose se na alkoholizam, ludost, opsednutost. Tada je bilo i vreme najveće popularnosti njegove muzike pa ga državna diskografska kuća više nije mogla ignorisati, te je odlučila da izda nekoliko njegovih ploča u kasnim 1970-im. Tada su već milioni te pesme imali na kasetama i znali ih napamet. Istovremeno je dobio i službena priznanja kao pozorišni i filmski glumac. Iako uspešan kao glumac, za život je zarađivao na koncertnim turnejama. Većinu zarađenog novca je trošio na drogu, a bio je zavisan od amfetamina i opijata. Sve je to dovelo do propadanja zdravlja i smrti usled zastoja srca u njegovoj 42. godini. Smrt Njegovo telo bilo je izloženo u pozorištu Taganka, gde je održana pogrebna ceremonija. Sahranjen je na groblju Vagankovskoj u Moskvi, pretpostavlja se da je pogrebu prisustvovalo milion ljudi. Hiljade ljudi napustilo je stadion u Moskvi na kojem su se tada održavale Olimpijske igre, kako bi prisustvovali pogrebu. Posthumno ga je odlikovala sovjetska vlada. Nasleđe Na dan rođenja Vladimira Visockog u mnogim gradovima diljem Rusije održavaju se muzički festivali. Asteroid 2374 Vladvysotskij, kojeg je otkrila Ljudmila Žuravljeva, nazvan je prema Vladimiru Visockom. Filmografija 1959: The Yearlings (Сверстницы) (Mosfilm, Director: Vasiliy Ordynsky) 1961: Dima Gorin`s Career (Карьера Димы Горина) (Maksim Gorky Studio, Director: Frunze Dovlatyan & Lev Mirsky) as Sofron 1962: 713 Requests Permission to Land (713-й просит посадку) (Lenfilm, Director: Grigory Nikulin) as an American sailor 1962: Shore Leave (Увольнение на берег) (Mosfilm, Director: Felix Mironer) as Pyotr 1962: Greshnitsa (Director: Gavriil Egiazarov and Fyodor Filippov) 1963: Penalty Kick (Штрафной удар) (Maksim Gorky Studio, Director: Veniamin Dorman) as Aleksandr Nikulin 1964: The Alive and the Dead (Живые и мёртвые) (Mosfilm, Director: Aleksandr Stolper) 1965: Our House (Наш дом) (Mosfilm, Director: Vasily Pronin) as Mechanic 1965: On Tomorrow`s Street (На завтрашней улице) (Mosfilm, Director: Fyodor Filipov) as Pyotr Markin 1965: The Cook (Стряпуха) (Mosfilm, Director: Edmond Keosayan) 1966: Стрyапукха (Director: Edmond Keosayan) 1966: I Was Born in Childhood (Я rodom iz detstva) (Belarusfilm, Director: Viktor Turov) 1966: Vertical (Вертикаль) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin and Boris Durov) as Volodya, the radio operator 1966: Sasha-Sashen`ka (Саша-Сашенька) (Belarusfilm, Director: Vitaly Chetverikov) as Singer with Guitar (uncredited) 1967: Brief Encounters (Короткие встречи) (Odessa Film Studio, Director: Kira Muratova) as Maksim 1967: War Under the Rooftops (Война под крышами) (Belarusfilm, Director: Victor Turov) 1968: Two Comrades Were Serving (Служили два товарища) (Mosfilm, Director: Yevgeny Karelov) as Alexander Brusentsov 1968: Intervention (Интервенция) (Lenfilm, Director: Gennadi Poloka) as Michel Voronov / Brodsky 1969: Taiga`s Master (Хозяин тайги) (Mosfilm, Director: Vladimir Nazarov) 1969: Dangerous Tour (Опасные гастроли) (Odessa Film Studio; Director: Georgi Yungvald-Khilkevich) as George Bengalsky 1969: White Blast (Белый взрыв) (Odessa Film Studio, Director: Stanislav Govorukhin) as Kapitan 1973: The Fourth (Четвёртый) – Mosfilm; Director: Alexandr Stolper 1973: The Bad Good Man (Плохой хороший человек) (Lenfilm, Director: Iosif Kheifits) as Von Koren 1975: The Only Road (Единственная дорога) (Mosfilm & Titograd Studio, Director: Vladimir Pavlovich) as Sofer Solodov 1975: Kontrabanda (Director: Stanislav Govorukhin) (singing voice) 1975: The Flight of Mr. McKinley (Бегство мистера Мак-Кинли) (Mosfilm, Director: Mikhail Schweitzer) as Bill Siger, a singer 1976: The Only One (Единственная) (Lenfilm, Director: Iosif Heifits) as Boris Ilyich, muzikalno-khorovogo kruzhka 1976: How Czar Peter the Great Married Off His Moor (Сказ про то, как царь Пётр арапа женил) (Mosfilm, Director: Alexander Mitta) as Ibragim 1976: 72 градуса низхе нулyа (Director: Sergei Danilin and Yevgeni Tatarsky) (singing voice) 1977: They`re Together (Они вдвоём) (Mafilm, Director: Márta Mészáros) 1979: The Meeting Place Cannot Be Changed (Место встречи изменить нельзя) (TV Mini-Series, Director: Stanislav Govorukhin) as Gleb Zheglov 1979: Little Tragedies (Маленькие трагедии) (TV Mini-Series, Director: Mikhail Schveytser) as Don Juan (final appearance) MG140 (N)

ODLICNA STVAR ZA KONZOLE KAO STO SU PS3/XBOX 360, DA BI RADILE NA VASEM MONITORU BEZ PROBLEMA! TAKODJE MOZETE DA GLEDATE I IPTV TELEKOMOV (ako imate BOX paket) NA VASEM MONITORU UMESTO NA TELEVIZORU! HDMI na VGA video adapter konvertor sa audio izlazom Nije potrebno nikakvo dodatno napajanje, vec samo ukljucite i za minut ste gotovi! HDMI to VGA adapter. Audio izlaz znaci da mozete i slusalice da koristite, ako vec vas monitor/tv nema izlaz za njih, najobicniji 3.5mm konektor. HDMI (M) na VGA (Ž) adapter - konverter sa ugrađenim čipom za konverziju signala. Ukoliko imate uređaj koji ima HDMI IZLAZ, na primer: - laptop - desktop PC bez vga izlaza - Android mini pc - PS3, PS4 - Xbox 360, Xbox One - Raspberry Pi - Bluray/DVD plejer i želite da ga priključite na: - projektor - monitor - LCD/PLAZMA tv koji ima samo VGA ULAZ Ovo je uredjaj za vas. Može da Vaš novi uređaj poveže na stari VGA, monitor, televizor, projektor ( laptop na vga monitor, adsl tv box na vga monitor, tablet na vga montor, DVD na vga monitor. . . ). Podržava pun 1080p signal. • Input resolution: 480I@60, 576I@50, 480P@60, 576P@50, 720P@60, 720P@50, 1080I@60, 1080I@50, 1080P@60, 1080P@50, 800x600@60Hz, 1024x768@60Hz, 1280x1024@60Hz. • Output resolution: 800x600@60Hz, 1024x768@60Hz, 1360x768@60Hz, 1440x900@60Hz, 1280x1024@60Hz, 1680x1050@60Hz, 1600x1200@60Hz, 1920x1080@60Hz, 1920x1200@60Hz Uštedite novac za novi monitor, iskoristite stari. Testirano licno na Sony Playstation 3 konzoli, laptopu i desktopu, kako na monitoru tako i na tv-u i projektoru!

Stanje: nedostaje deo rikne, kao na slici, unutra bez pisanja, podvlačenja, pečata... Autor - osoba Mallarmé, Stéphane, 1842-1898 = Malarme, Stefan, 1842-1898 Naslov Poezija / Stefan Malarme ; izbor, prevod, predgovor i beleške Kolja Mićević Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1985 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis LXXXVII, 366 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Mićević, Kolja Zbirka ǂBiblioteka ǂNolit. Poezija / [Nolit, Beograd] (Karton sa omotom) Napomene Autobiografija Stefana Malarmea u obliku pisma Polu Verlenu: str. V-LXXXVII Bibliografija: str. 351-363. Predmetne odrednice Malarme, Stefan, 1842-1898 Stefan Malarme (1842–1898) je svojim pesničkim delom, a naročito praktičkim istraživanjima pesničke forme i razmišljanjima o suštini i funkciji poezije široko uticao na francusku i evropsku poeziju XX veka. „Malarme je stvorio u Francuskoj pojam teškog pisca`, kaže Pol Valeri. „On je uveo u umetnost obavezu na intelektualni napor. Time je uzdigao položaj čitaoca; i, sa divljenja dostojnim razumevanjem za istinsku slavu, izabrao je sebi među svetom maleni krug posebnih čitalaca koji, pošto su ga jednom probali, nisu više mogli trpeti nečiste pesnike, neposredne i bez odbrane. Pošto su pročitali njega, sve ostalo im je izgledalo naivno i slabačko.” Izuzev nekoliko pesama, Kolja Mićević je preveo čitavo Malarmeovo pesničko delo, i snabdeo ovu knjigu iscrpnim predgovorom i beleškama. Ovom je knjigom Malarmeova poezija, naporedo sa nadahnutim tumačenjem njegovih pesničkih ideja, prvi put predstavljena našim čitaocima. Stefan Malarme (Stéphane Mallarmé) je bio francuski pjesnik i književni kritičar. Rođen je 18. marta 1842. godine u Parizu, a umro je 09. septembra 1898. godine u Vulen sir Senu. Jedan je od osnivača simbolizma, a njegovo stvaralaštvo je uticalo na kubizam, futurizam, dadaizam i nadrealizam. Malarme je živio mirnim životom, posvećenom poeziji. Novim pjesničkim jezikom stvarao je čistu poeziju. U težnji stvaranja ovakve vrste poezije izbjegavao je imenovanje stvari, stvarajući njihovu atmosferu. Svojim pjesničkim izražavanjem nije kazivao, nego nagovještavao, nije djelovao opisom, nego sugestijom. Veliku važnost davao je jeziku, kao moćnom sredstvu pjesničkog izražavanja. Lični život Malarme je rođen, odrastao i školovao se u Parizu. Iako je potekao iz porodice činovnika, odlučio je da svoju karijeru usmjeri prema jezicima i književnosti. Diplomirao je 1960. godine. Engleski jezik je usavršavao na studijama u Londonu. Radio je kao profesor engleskog jezika. Tokom profesorske karijere premještan je u mnoge škole širom Francuske, a onda je zaposlen u jednoj od pariskih škola gdje je radio do penzije. Proveo je veći dio svog života u relativnom siromaštvu. Povremeno je okupljao intelektualce u svojoj kući, gdje su raspravljali o umjetnosti, poeziji i filozofiji. Malarme je uticao na rad velikog broja pisaca. Svoj dom je pretvorio u neku vrstu književnog salona, gdje su se vodile debate do kasno u noć po pitanju umjetnosti i poezije. Snažno je uticao na pjesnike sa kojima je bio u prijateljskom odnosu. Za njih je on bio uzor modernog, simboličkog pjesnika. Grupa intelektualaca koja se sastajala u njegovoj kući nazvana je „utorkaši“, jer su se okupljali utorkom, a među njima bile su mnoge važne književne ličnosti, kao što su: Vilijam Batler Jejts (William Butler Yeats), Rajner Marija Rilke (Rainer Maria Rilke), Pol Verlen (Paul Verlaine) i drugi. Živio je mirnim profesorskim životom, lišenog boemije. Posvetio je život poeziji. Smatra se duhovnim ocem velikog niza avangardnih pravaca u poeziji 19. vijeka. Malarme se oženio 10. avgusta 1863. godine sa Marijom Kristinom Gerardom (Maria Christina Gerhard. Njihova ćerka Ženeviv Malarme (Geneviève Mallarmé) je rođena 19. novembra 1864. godine. Četiri godine prije smrti objavio je prvi izbor svojih pjesama i proze „Stihovi i proza“. Tokom cijelog života ostao je skroman. Stvarao je predano, uporno i tiho. Iako je prilično kasno stekao priznanje za svoj rad, danas se smatra važnom pjesničkom figurom, jer je doprinijeo razvoju evropske poezije. Malarme je umro u Vulen sir Senu, 09. septembra 1898. godine. Nije stigao da završi svoje posljednje djelo koje je naslovio „Veliko djelo“ (Grande Oeuvre). U Francuskoj, u Vilenu na Seni nalazi se Muzej Malarmea. Muzej je napravljen u kući u kojoj je Malarme živio pred kraj svog života. Pjesnička karijera Malarmeov početni rad je nastao pod uticajem Čarlsa Bodlera (Charles Baudelaire). Tokom cjeloživotnog pjesničkog rada zadržao je kult ljepote i težnje za idealnim. Prvobitno, parnasovsko pjesništvo bilo je obimnije od njegovog kasnijeg simboličkog pjesništva. Svoji prvu pjesmu „Placet“ Malarme je objavio u francuskom magazinu „Le Papillon“. Njegov kasniji stil anticipira mnoge fuzije između poezije i drugih umjetnosti, što je došlo do izražaja u 20. vijeku. Nastojao je ostvarenju čiste poezije kojom bi dosegnuo suštinu pojava i stvari, odnosno čistu ideju. Većina njegovog kasnijeg rada vezano je za stil pisanja kojim istražuje odnos između sadržaja i oblika, između teksta i rasporeda riječi. Vremenom je postao vodeći pjesnik simboličkog pokreta. Mnogi prevodioci su ustanovili da su njegove pjesme teško prevodive na engleski jezik. To je dijelom posljedica složene prirode velikog dijela njegovog stvaralaštva, ali i važne uloge koju u njegovoj poeziji igra zvuk riječi, a ne njihovo značenje. Malarmeova poezija inspirisala je nekoliko muzičkih kompozicija. Klod Debesi (Claude Debussy) je komponovao muziku za Malarmeovo djelo. Malarme je poeziju doživljavao kao savršen izraz ljepote. Po njemu, poezijom se ne imenuju stvari, nego se stvara atmosfera, ona djeluje sugestijom. Poezija koju je Malarme stvarao karakteristična je po odsustvu predmeta, mistična je i nevidljiva. U cilju sugestije apsolutne ideje, on je simbolima, riječima i muzičkim efektima prenosio neizrecivo, razvijao je zamršeni splet riječi. Ovakva poezija u kojoj se jednaka važnost daje zvukovnoj i sadržajnoj vrijednosti odstupa od tradicionalnih vrijednosti oslikavanja konkretne stvarnosti. Malarme se smatra začetnikom hermetičke poezije. To je zatvoreni tip poezije u kojoj se jezičkim savršenstvom prima viša, apsolutna stvarnost. Pjesnik teži zamračenju smisla pjesme, pri čemu čitalac može samo da nasluti njeno značenje. U jezičkoj strukturi narušena je sintaksa i logika. Stihovi su zbijeni, svedeni na simbole. Malarmeova poezija je nejasna i zatvorena, nju mogu da razumiju određene, kultivisane osobe, zbog toga se ona smatra aristokratskom poezijom. Ona nije stvarana za široke mase ljudi. Godine 1914. je objavio jedno od najznačajnijih djela svoje karijere, takođe karakteristično po izrazitoj zatvorenosti, koje nosi naslov „Jedno bacanje kocke nikad neće uništiti slučaj“. Iako je svojim radom izvršio veliki uticaj na čitavu jednu generaciju mladih simbolista i doprinijeo razvoju poezije 20. vijeka, imao je izrazito mali broj čitaoca. Njegovo najbolje ostvarenje je poema „Popodne jednog fauna“, ali isto tako, bitno se ističe poema „Azur“. Tvorac je dužih pjesničkih tvorevina. U pjesmi „Labud“ izražava stvaralačku nemoć. Labud je simbol pjesnika, a zaleđeno jezero je pjesnikova stvaralačka nemoć. Malarme pjeva o uzaludnosti i otmjenoj ljepoti u prividu. Pjesma je po formi sažeta. Napisana je u formi soneta, sastavljena je od dva katrena i dvije tercine. U stihu prevladava dvanaesterac. Rima postoji, ali je isprekidana. Motiv labuda uzet je iz prirode kao simbol za isticanje dublje ideje. Na motivima se gradi tematika pjesme i ističe njena ideja. Kroz strofe se javljaju razni motivi: motiv krila (jezero je simbol pjesnikovog svijeta, a krila su njegovo pjesništvo), motiv slobode (sloboda za pjesnika je uzaludno htijenje), motiv bijele smrti (metafora za snijeg, simbol zaborava pjesnikovih dijela), motiv slabosti (metafora za labuda, ali i za pjesnika). Bibliografija „Popodne jednog fauna“ (L’après-midi d’un faune , 1876. godine) „Sabrane pjesme“ (Poésies, 1887. godine) „Stihovi i proza“ (Vers et prose, 1893. godine) „Stranice“ (Pages, 1891. godine) „Muzika i književnost“ (La musique et les lettres, 1891. godine) „Lutanja“ (Divagations, 1897. godine). MG62 (N)

Žan Kokto RASPINJANJA (Bagdala, Kruševac, 1966, tvrd povez, 87 str. naslovna korica ima neznatnu fleku vidi sliku) Žan Kokto (franc. Jean Cocteau; 5. jul 1889 — 11. oktobar 1963[1]) bio je francuski pesnik, romanopisac, dramatičar, slikar, dizajner, režiser i bokserski trener. Kao eksperimentator prošao je kroz sve faze moderne umetnosti - kubizam, dadaizam, nadrealizam, a po raznolikosti opusa smatra se korifejem francuskog duha (`Orfej“, „Strašna deca“, „Petao i Arlekin“). Član Francuske akademije postao je 1955, na poziciji br. 31. u periodu 1955-1963. Žan Kokto Jean Cocteau b Meurisse 1923.jpg Žan Kokto, 1923. Datum rođenja 5. jul 1889. Mesto rođenja Mezon Lafit, Francuska Datum smrti 11. oktobar 1963. (74 god.) Mesto smrti Mi la Fore, Francuska Škola Lycée Condorcet Najvažnija dela Les enfantes terribles La Machine infernale Potpis Biografija Rodio se u mestu Mezon Lafit, malom gradiću blizu Pariza, od oca Žorža i majke Eženi. Njegova porodica bila je ugledna u pariskim krugovima. Otac mu je bio advokat i amaterski slikar koji je počinio samoubistvo kad je Žan imao samo 9 godina. Uprkos svojim dostignućima na gotovo svim književnim i umetničkim poljima, Kokto je uvek isticao da je prvenstveno pesnik te da je njegov opus poezija. O njemu je pohvalno govorila i američka spisateljica Edit Varton. Sa 19 godina, Žan je objavio prvu zbirku pesama naslovljenu `Aladinova svetiljka`. Kuća Žana Koktoa, danas pretvorena u muzej Bio je cenjen član zajednice avangardnih umetnika na Monparnasu, posebno jer je vodio boemski život. U svojim ranim dvadesetim godinama, bio je jako produktivan. Ruski impresario Sergej Djagiljev izazvao ga je da napiše nešto za pozorište. Izjavom `Iznenadi me!` bacio je rukavicu Žanu. On je izazov prihvatio, a rezultat je bio balet `Parada`: Djagiljev je bio producent, kostime i scenografiju uradio je Pablo Pikaso, a muziku je komponovao Erik Sati. Delo nije bilo dobro prihvaćeno, a u samoj radnji osećao se nadrealizam. Ime pravca nadrealizam skovao je pisac Gijom Apoliner. Kasnije je Kokto pisao: Da se nije pojavio Apoliner, sa svojom obrijanom lobanjom, ožiljkom na slepoočnici i zavojem oko glave, dame bi nam bile iskopale oči ukosnicama. Portret Žana Koktoa, španskog slikara Federika de Madrasa i Očoe iz perioda između 1910. i 1912. godine Snimio je 6 nadrealističkih filmova: „Krv pesnika“, „Orfej“, „Orfejev testament“, „Lepotica i zver“, i drugi. Reputacija filmskog stvaraoca donela mu je kasnije i prijateljstvo sa glumcem pod imenom Žan Mare. Ti filmovi kasnije su uticali na filmski žanr poznat kao Francuski novi talas. Pisao je dela i za Edit Pjaf, s kojom je bio i veliki prijatelj. Upoznao je mladog pisca imenom Remon Radige, kojeg je oslobodio vojne službe, i pomogao mu izdati prva dela. Često su se družili, išli na putovanja i odmore. Danas se sumnja da je između njih dvoje postojala nekakva homoseksualna veza, iako za te tvrdnje nema dokaza. Remonova iznenadna smrt 1923. godine, shrvala ga je pa se odao opijumu. Njegova najpoznatija knjiga, „Les enfantes terribles“, napisana je u jednoj nedelji. Bio je biseksualac. Imao je nekoliko prolaznih veza sa ženama. Dece nije imao, iako je kasnije jednog dečaka usvojio. Navodno je, od 1918. do svoje smrti 1963., bio Veliki majstor Sionskog priorata. U zbirci memoara „The White Book“, za koju je napisao predgovor i uradio ilustracije, pesnik opširno pripoveda svoju seksualnu autobiografiju prizivajući sliku koja mu se urezala u sećanje još dok je bio dete: tri tamna mladeža na pocrnelom, smeđem, nagom telu Cigančića koji sedi u krošnji drveta. Ova slika muškog anđela divljih očiju koji lebdi nad zemljom, stalno ga je pratila i od samog početka konstituisala njegovu želju. On opisuje susrete sa mornarima; ti incidenti datiraju iz tajanstvenog perioda u kome je, tada još uvek maloletni Kokto, zaplašen svojim lako stečenim ranim uspesima, pobegao u Viju Port, sirotinjsku četvrt na dokovima Marselja, i živeo tamo neko vreme kao propalica lakog morala. Bio je član Francuske akademije od 1955. do smrti, a tokom života je dobio još niz priznanja. Umro je u svom dvorcu od srčanog udara 11. oktobra 1963. godine, pripremajući radio-emisiju u znak sećanja na Edit Pjaf. Kada je čuo da je ona toga dana izdahnula, uskliknuo je: “Ah, la Piaf est morte, je peux mourir!” (“Pjaf je mrtva, ja mogu da umrem!”). Sahranjen je u svom vrtu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Krešimir Mlač (Zagreb, 14. lipnja 1913. – Zagreb, 27. ožujka 1988.) bio je hrvatski[2] prevoditelj, poliglot, pravnik, pjesnik, esejist, fotograf, dramatičar, filmski i kazališni kritičar, etnolog, jezikoslovac, crkveni i svjetovni povjesničar, istaknuti katolički laik i oblikovatelj hrvatske poratne kulture.[1] Životopis Krešimir Mlač rodio se 14. lipnja 1913. u Zagrebu, gdje je završio zagrebačku Klasičnu gimnaziju, a 1939. godine doktorirao na Pravnom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu. U poratnim godinama je službovao u Istri i Rijeci, nakon čega je do mirovine više od 20 godine radio u rodnom Zagrebu.[1] Pisati je počeo u gimnazijskim danima. Svoju prvu pjesmu Pod oblokom objavio je u časopisu `Omladina` 1930., a zatim kao i mnogi hrvatski katolički studenti u časopisu `Luči`, kojoj će tijekom 1933. godine biti i glavni urednik. Za časopis je fotografirao, crtao ilustracije i pisao pjesme.[1] Osim pjesama pisao je i dramske i filmske kritike i prikaze te političke osvrte u `Krijesu`, tjedniku `Obitelj` (bio je član uredništva), `Hrvatskoj prosvjeti`, književnom i kulturnom listu `Danici` i `Zagorskom listu`.[1] Tijekom Drugog svjetskog rata pisao je i društvene i političke članke u `Gospodarstvu`, `Spremnosti`, a nakon rata i u `Mariji`, `Maruliću`, `Obnovljenom životu` te u `Zborniku za narodni život i običaje`, gdje je 1980. godine objavio značajan i opažen rad Postanak i razvoj tradicionalnog, a osobito epskog pjesništva.[1][3] O narodnom lirsko-epskom pjesništvu objavio je tri knjige:[1] Ljubavne narodna pjesme (Mladost, 1953.)[4] Putnik marijanski: zbirka hrvatskih narodnih pjesama bistričkih romara (HKD sv. Ćirila i Metoda, 1971.; u povodu Marijinog kongresa)[5] Zlatna Knjiga Hrvatske narodne lirike (Matica Hrvatska, 1972.)[6][7][8] U `Napomeni` knjige Zlatna knjiga Hrvatske narodne lirike navodi da ona sadrži 15.000 lirskih narodnih pjesama `zapisanih na povijesnom hrvatskom području i u krajevima koje nastanjuju Hrvati`, što je bilo vrlo hrabro u vrijeme jugokomunističkog protuhrvatskog i protuvjerskog režima.[1] Pod pseudonimima Petar Mlađ, Petar Krešić i Petar Kreml objavio je kraći roman Mirjana i njen tetak. Tečno je govorio slovenski, njemački i engleski jezik, na koje je prevodio svoja djela i s njih prevodio djela stranih književnika.[1] Tako je 1970. izdao prijevod zbirke poezije i prepjeva duhove lirike U tlocrt urisan na strojopisu uz potpis SKS-a.[9] Nije uspio dovršiti Rilkeov `Život Marijin` koji je ostao u rukopisu.[1] Posebice se bavio jezikoslovnim i povijesnim pitanjima. Rasprave o tome ostale su mu u rukopisu, među njima i najpoznatija Pregled razvitka našeg etnonima, u kojoj iznosi teoriju o postanku i razvoju imena Hrvata od akadskog, preko staroperzijskog i sanskrta do slavenskih inačica iz srednjeg vijeka `dokazuje da je glagoljica nastala izi klinastog pisma`.[1] U članku Mimoiđeni izvori najstarije hrvatske povijesti iz 1977. postavlja pitanje zašto hrvatska arheologija ne otkopava hrvatske starine, `dok su britanski i francuski muzeji puni imperijalističkih i egzotičnih iskopina raznih civilizacija`.[1] Bio je jedan od rijetkih književnih sakuppljača koji su u svojoj zbirci imali djelo Konstantina VII. Porfirogeneta O upravljanju carstvom, prema kojemu je tvrdio da car nije pisao o Tugi i Bugi i petero braće, već o tome da su Hrvati priješli rijeku Bugu. Bavio se crkvenom poviješću na hrvatskihm prostorima i istraživao povijest Zagrebačke nadbiskupije.[1] Za vrijeme Drugog svjetskog rata bio tiskao je dvije stručne knjige: Javno dobrotvorstvo Oblast `Pomoć` : prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim i inim propisima (1944.)[10] i Ustrojstvo državotvorne uprave u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: prikaz razvoja sa svim važećim zakonskim propisima i inim propsima (također 1944.)[1] Obje knjige izdalo je tadašnje Ministarstvo urudžbe. Kao zauzeti hrvatski katolički laik bio je članom HKAD-a `Domagoj`, a nakon rata Hrvatskog književnog društva Sv. Jeronim.[1] Iako je u zrelijoj dobi napisao mnoštvo pjesama, veći dio njih nije objavio osjećajući da u njima nema veće umjetničkie vrijednosti. Za života je objavio još samo tri zbirke pjesama (iako je imao građe za više njih):[1] Licitarsko srce (zbirka kajkavske lirike, 1934.)[11] Beethovenove simfonije: Pjesme (strojopis, 1970.) Pjesme o meni i za me (strojopis, autobiografska zbirka, 1979.) Nikad nije nametao, ali je uvijek, unatoč komunističkom režimu, isticao svoju pripadnost hrvatskom narodu i katoličkoj vjeroispovijesti o čemu svjedoče stihovi iz njegove pjesme `II. simfonija`: Ja vjerujem, vjerujem u Boga i iz pjesme `Vapaj`: Čuj Bože, čuj brate, čuj neznani svate: / Ta ja se brojim među Hrvate!.[2] Umro je u Zagrebu 27. ožujka 1988., te je tri dana kasnije pokopan za zagrebačkom groblju Mirogoju....

Autor - osoba Kocić, Zlata, 1950- = Kocić, Zlata, 1950- Naslov Osmi dan : lirska drama : (pesme, izabrane rukom dramaturga) / Zlata Kocić ; izbor i pogovor Zoran Đerić Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2021 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2021 (Beograd : Donat graf) Fizički opis 173 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đerić, Zoran, 1960- = Đerić, Zoran, 1960- Zbirka ǂEdicija ǂDobitnica književne nagrade `Milica Stojadinović Srpkinja` ISBN 978-86-80384-86-3 (broš.) Napomene `Milici u pohode, 45. književni susreti` --> prelim. str. Autorkina slika na koricama Tiraž 300 Lirska drama Zlate Kocić: str. 159-167 O pesnikinji: str. 169 O književnoj nagradi `Milica Stojadinović Srpkinja`, Kulturnog centra Vojvodine `Miloš Crnjanski`: str. 171-172. Predmetne odrednice Kocić, Zlata, 1950- Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Nen jezik je bogat, melodičan, prepun simbola i pesničkih figura. Od točkova u seoskim kolima, preko razgalitočka i arhitočka, do sazvežđa Velika i Mala kola. Od klupka, preko krilate tačke, do krilatog klupka. Od vodenih do ognjenih točkova. Od zakolutanih zvezda, preko ora na oblacima, do srčanog kovitlaca. Za Zlatu Kocić reči su bića, izazov za pesmu i pevanje. Nena poezija je valan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života. Iz pesničkih knjiga Zlate Kocić se vidi koliko su dugo nastajale, koliko su se pesme taložile, odnosno koncentrisale oko pojedinih tema, potom prenosile talasima, do trenutka kada se pesnikinja odlučila da ih objavi. Dovoljno dugo je ona sama hodala po talasima, sada je vreme da se njeni čitaoci osmele na to. (Iz Pogovora, Zoran Đerić) Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik. O njenoj poeziji su objavljena tri zbornika kritičkih tekstova sa bibliografijom. Predstavljala je Srbiju na pesničkim skupovima i simpozijumima u Rusiji, Belorusiji, Gruziji, Francuskoj i Tunisu. Zlata Kocić je do sada dobila i ove književne nagrade: „Zmajeva“, „Disova“, „Žička hrisovulja“, „Ramonda Serbica“, „Drainčeva“, „Jefimijin vez“, „Zlatni krst kneza Lazara“, „Zaplanjski Orfej“, „Gordana Todorović“, „Nolitova“, „Jovan Maksimović“, „FEDOR“, kao i Nacionalno priznanje za doprinos srpskoj kulturi. „Najnovija pesnička knjiga Zlate Kocić „Galgal“, kruna je njenog, sad već četrdesetogodišnjeg, pesničkog stvaralaštva. Poezija Zlate Kocić je nadahnuta Biblijom, ali i našim narodnim predanjem. Ova knjiga je još jedna potvrda da su same reči-bića, izazov za pesmu i pevanje Zlate Kocić. Valjan primer, kako se jezikom može igrati, bajati, uspavljivati, pevati, jednostavno, naizgled naivno, ali, uz to, i kako se može opevati složenost i dubina duhovnog života.“ – navedeno je, između ostalog, u odluci žirija. Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja“ biće uručena dobitnici Zlati Kocić, u Kulturnom centru Vojvodine „Miloš Crnjanski“ u Novom Sadu, 27. oktobra 2020. godine, u 12 časova. Nagrada se sastoji od diplome, novčanog iznosa i mogućnosti da autorka objavi ili novu zbirku poezije ili izbor iz poezije u ediciji „Dobitnica književne nagrade Milica Stojadinović Srpkinja“ u izdanju Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski“. MG114

VASKO POPA NEPOČIN-POLJE Predgovor - Miodrag Pavlović Izdavač - Prosveta, Beograd Godina - 19?? 98 strana 18 cm Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor IGRE Pre Igre Klina Žmure Zavodnika Svadbe Ružokradice Između igara Jurke Cemena Trule kobile Lovca Pepela Posle igre KOST KOSTI І. Na početku II. Posle početka III. Na suncu IV. Pod zemljom V. Na mesečini VI. Pred kraj VII. Ha kpaju VRATI MI MOJE KRPICE Padni mi samo na pamet 1. Vrati mi moje krpice 2. Slušaj ti čudo 3. Neću te uprtiti na krkače 4. Napolje iz moga zazidanog beskraja 5. Tebi dođu lutke. 6. Koren ti i krv i krunu 7. Šta je s mojim krpicama 8. I ti hoćeš da se volimo 9. Beži čudo 10. Crn ti jezik crno podne crna nada 11. Izbrisao sam ti lice 12. Dosta rečitoga smilja 13. Ne šali se čudo BELUTAK Belutak Srce belutka San belutka Ljubav belutka Pustolovina belutka Tajna belutka Dva belutka Beleška o piscu `Rođen je 29. juna 1922. u Grebencu kod Bele Crkve kao Vasile Popa. Po etničkom poreklu je bio Rumun. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu. Posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču. Za vreme Drugog svetskog rata bio je zatvoren u nemačkom koncentracionom logoru u Zrenjaninu (tada se Zrenjanin zvao Bečkerek). Nakon završetka rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu, 1949. godine. Prve pesme objavljuje u listovima „Književne novine“ i „Borba“. Njegova prva zbirka pesama „Kora“ (1953) uz „87 pesama“ Miodraga Pavlovića smatra se početkom srpske posleratne moderne poezije. Ta knjiga je pokrenula rasprave književne javnosti i ostavila veliki uticaj na mlađe naraštaje pesnika. Posle Kore, Popa je objavio sledeće zbirke pesama: „Nepočin-polje“ (1956), „Sporedno nebo“ (1968), „Uspravna zemlja“ (1972), „Vučja so“ (1975), „Kuća nasred druma“ (1975), „Živo meso“ (1975), „Rez“ (1981) kao i ciklus pesama „Mala kutija“ (1984), deo buduće zbirke „Gvozdeni sad“ koju nikad nije dovršio. Od 1954. do 1979. godine radio je kao urednik u izdavačkoj kući Nolit u Beogradu. Slaganjem usmenog nasleđa, igara i zagonetki, Popa je stvorio poseban pesnički jezik moderne srpske poezije. Priredio je zbornike: Od zlata jabuka (Beograd, 1958.), Urnebesnik (Beograd, 1960.), Ponoćno sunce (Beograd, 1962). U pesničkom zborniku „Od zlata jabuka“ (1958.) u novom svetlu je prikazan poetski svet narodnih umotvorina; u zborniku „Urnebesnik“ (1960.), poetski svet pesničkog humora i u zborniku „Ponoćno Sunce“ (1962.), poetski svet pesničkih snoviđenja. Vasko Popa je jedan od najprevođenijih jugoslovenskih pesnika, a i sam je prevodio sa francuskog jezika. U Vršcu, 29. maja 1972. godine osnovao je Književnu opštinu Vršac (KOV) i pokrenuo neobičnu biblioteku na dopisnicama, nazvanu „Slobodno lišće“. Iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti (14. 12. 1979) u Novom Sadu. Umro je u Beogradu 5. januara 1991. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Bio je oženjen Jovankom Singer Popa (1923—2000) zvanom „Haša“, profesorkom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, rodom iz Vršca. Vasko Popa je učinio oštar zaokret u savremenoj srpskoj poeziji ranih pedesetih godina. To se dogodilo 1953. godine kada se pojavila Popina zbirka pesama Kora, pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme. U literarnoj atmosferi socrealističkog pevanja i pripovedanja, koji su bili dirigovani dnevnim potrebama aktuelne politike i ideologije, pojava Kore delovala je kao radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Radovala je one koji su stremili modernom pesničkom izrazu i njegovom oslobađanju od dogmi i recepata; porazila je one čiji horizont očekivanja ova knjiga nije zadovoljila. Tokovi poezije, međutim, neumoljivo su se kretali ka modernom izrazu i jednom zaorana brazda nije se mogla zatrpati i poništiti. Poezija Vaska Pope, najavljena knjigom Kora, stalno je išla uzlaznom linijom dalje razvijajući pesnički program iz Kore. Tako je Popa postao ne samo preteča moderne srpske poezije, nego i vodeća ličnost savremene srpske poezije, koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja poezije. Popa ima pozitivan odnos prema tradiciji, koja je mogla da bude podsticajna i plodotvorna. Na prvom mestu tu je poezija Momčila Nastasijevića koja je svojom jezgrovitošću i gnomičnošću sa jedne strane, i čvrstom oslonjenošću na jezik rodnoga tla, na drugoj strani, mogla da deluje podsticajno. Drugi izvor podsticaja bilo je nadrealističko iskustvo prema kome je Popa bio vrlo selektivan: odbacio je nadrealističku bahatost izraza i forme, ali je prihvatio snoviđenja, iracionalno i humor. Treći inspirativni izvor je folklor čije će mu `od zlata jabuke` postati uzori jezika i mišljenja, izvori folklornih i arhetipskih slika, fantastičnog i groteksnog sagledavanja sveta, predmetnosti i ljudske egzistencije. Poezija Vaska Pope iznenađuje predmetnostima, pojavama i pojmovima ovoga sveta koji postaju pesnička tema i predmet pevanja. Teskoban i monoton urbani život savremenog čoveka predočen je u ovoj poeziji posredstvom detalja koje taj čovek primećuje kao nešto što izmiče jednoličnosti i monotoniji nekom svojom osobenošću. Ti sitni i na oko nevažni detalji funkcionišu u ovoj poeziji kao simboli. Obične stvari, predmeti i pojave postaju poetski motivi koji će na simboličan način predočiti čovekovu situaciju i njegovu egzistenciju. Otuda obilje apokaliptičkih, kosmoloških i metafizičkih vizija, koje će ovu poeziju učiniti filozofskom i metafizičkom. Inovativnost poezije Vaska Pope najviše je ostvarena na jezičkom planu. Jezik je jednostavan, kolokvijalan, pun prozaizama i idiomatskih izraza. Izraz je eliptičan, jezgrovit, aforističan i gnomičan; njegovu poeziju odlikuje `leksičko bogatstvo i sintaksička strogost`. Davno je rečeno da rečima treba da bude tesno a mislima prostrano. Kod Pope nema obilja reči ali ima bogatstva i svežine reči. Međutim, on tim prebogatim i izuzetno svežim rečima nije dopustio da se razbokore i razbaškare - stegnute su sintaksičkim redukcijama. Iz toga proističe značenjska nabreklost reči, bogata misaonost i socijativnost. To je bio novi kvalitet koji je ušao u našu poeziju. Još jedna osobenost ove poezije: iako je izraz stegnut i eliptičan, on je vrlo muzikalan. Pojava Vaska Pope u posleratnoj srpskoj poeziji označava snažan preokret u odnosu na poetsko stvaralaštvo njegovih savremenika. Pesnički izraz Vaska Pope je naklonjen aforizmu, poslovici, eliptičan je i jezgrovit. Jezik Vaska Pope je sažet i lapidaran. On piše kratke stihove bez rime i interpunkcije, koji su bliski metrici srpske narodne poezije. Za života je objavio osam knjiga poezije koje su činile krug i nose svoje znamenje: „Kora“ - 1953. „Nepočin-polje“ - 1956. „Sporedno nebo“ - 1968. „Uspravna zemlja“ - 1972. „Vučja so“ - 1975. „Kuća nasred druma“ - 1975. „Živo meso“ - 1975. „Rez“ - 1981. Posle smrti Vaska Pope u njegovoj zaostavštini pronađena je nedovršena knjiga pesama „Gvozdeni sad“, zatim nezavršena celina „Lepa varoš V“, kao i krug od pet pesama pod zajedničkim naslovom „Ludi Lala“. Iz zaostavštine potiče još i 19 pesama, kao i knjiga zapisa o umetnosti i umetnicima „Kalem“. Godine 2002. u izdanju KOV Vršac izašla je knjiga „Rumunske i druge pesme“ gde su po prvi objavljene neke pesme iz Popine zaostavštine koje je on još u mladosti pisao. Vasko Popa jedan je od osnivača Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, osnovane 14. decembra 1979. godine u Novom Sadu. Prvi je dobitnik „Brankove nagrade“ za poeziju, u čast pesnika Branka Radičevića. Godine 1957. Popa je dobio još jednu nagradu za poeziju, „Zmajevu nagradu“ u čast pesnika Jovana Jovanovića Zmaja. Godine 1965. dobio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Godine 1976. primio je nagradu poezije „Branka Miljkovića“. Godine 1978. sledi nagrada AVNOJ-a i 1983. godine književnu nagradu „Skender Kulenović“. Godine 1995. grad Vršac osnovao je nagradu poezije po imenu „Vasko Popa“. Svake se godine dodeljuje za najbolju knjigu poezije koja se objavljuje na srpskom jeziku. Svečanost dodele nagrada održava se na dan Popinog rođendana, 29. juna. Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Vaska Pope. U novembru 2022. realizovan je okrugli sto „Prevodi poezije Vaska Pope u svetskoj književnosti” u SANU i naučni skup u Matici srpskoj u Novom Sadu.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava!

Autor - osoba Mitić, Milica, 1997- = Mitić, Milica, 1997- Naslov Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza / Milica Mitić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2022 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2022 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 79 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂReka (broš.) Napomene Tiraž 300 Na koricama beleška o autorki i delu. U poetskom izrazu Milice Mitić osećamo talas jezičkih inovacija koji se ogleda, ne u kovanica, neologizmima i jezičkoj „gimnastici”, već u hrabrosti i neospornoj iskrenosti samih stihova. Podražavajući Dunav, kao dominantan motiv koji se izliva u sve lirske subjekte, pesme ove mlade autorke kreću lagano i, sklapajući motive u pesničke slike, dobijaju ubrzanje, pa nas neretko sam kraj pesme snažno zapljusne i osetimo da nam se desilo nešto značajno, ili, rečeno njenim jezikom – dogodila nam se drenaža duše. Lagano uranjajući u noć dole i noć gore imamo utisak da plivamo kroz svemir; jedinstven i haotičan nudi nam svoje vode – a voda je kuća koju niko ne može da sruši. Kroz ovu zbirku, bez posledica će proći samo oni bez mašte i hrabrosti, a oni koji se odvaže, naučiće kako da dišu u mislima, shvatiće da reke odnose stvari i možda pronaći odgovor na pitanje Kako je moguće da u meni ima mesta za još jedno srce? Milica Mitić, diplomirani filolog holandskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, takođe je završila master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi i objavila svoju prvu knjigu pod nazivom „Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza”. Za magazin „Pressing” rekla je nešto više o savremenoj poeziji u globalizovanom društvu, podelila kakav je bio put do stvaranja prve zbirke pesama, kao i o tome kako Dunav ume da izleči ljude koji su se rodili „pored njega”: Šta misliš o poeziji u globalizovanom društvu, odnosno, kakva je to današnja „instagram poezija” i zbog čega je atraktivnija od tradicionalne? Poezija je zahvalna forma umetnosti, prilagodljiva je, tako da je veoma lako pronašla svoje mesto u tom savremenom, globalizovanom društvu. Što se Instagrama tiče, on je samo platforma, na njemu možete pronaći i pravo poetsko blago, ali i gomilu smeća. Tu je jedini filter vaš ukus, koji se u stvari pretvara u algoritme od kojih zavisi šta vam se na toj platformi svakodnevno servira. Meni je to sasvim u redu, ali mi se ponekad čini da nam, u ovo savremeno doba, u književnosti nedostaju oni pravi stari „gatekeeper-i” (oprostite mi na engleskom, ali upravo ovo je reč koju sam tražila), koji bi nas usmeravali i filtrirali informacije, samim tim i održavali određen nivo kvaliteta. Isto kao i u muzici – previše ljudi danas piše i stvara muziku, ali ne mogu baš svi da budu umetnici. Šta ti je, pored reke gde si i rođena, bio glavni motiv za pisanje ove knjige? Zapravo sam rođena u Beogradu, pored auto-puta, ali sam odrasla na reci. Pored te reke, glavni motiv za pisanje je bila transformacija kroz koju sam prolazila tokom prethodne dve godine, na telesnom, mentalnom i duhovnom nivou. Koja su tvoja očekivanja bila pre nego što je knjiga zvanično postala objavljena? I kakav je bio put do objavljivanja ove zbirke? Nisam imala posebna očekivanja, samo sam želela da što više ljudi pročita knjigu zato što mi se činilo da bi možda mogla nekome i da pomogne zbog univerzalnosti tema kojima se u njoj bavim. Sve je počelo kada sam sa Sonjom Bajić, ilustratorkom ove knjige koja je Novosađanka, ali živi i radi u Parizu, došla na ideju da bi trebalo da uradimo zajednički projekat koji ima veze sa Dunavom. Kada sam joj javila da ću možda imati zbirku pesama o Dunavu, povezala me je sa Koranom Borović, urednicom edicije Reka u izdavačkoj kući Prometej iz Novog Sada, koja je odmah prepoznala potencijal te ideje. Čini mi se da je ta saradnja protekla tako sjajno zato što smo sve tri deca sa Dunava. Da li te leči Dunav ili ipak poezija? Poezija, nažalost, nema tu moć, ali Dunav je svakako ima, znaće svi oni koji su na njemu odrasli. Koju pesmu bi izdvojila kao najtežu koju si napisala? Sve pesme vezane za tatu, zbog teskobe koju nose sa sobom. Sam proces pisanja mi nikada nije težak, ali ponekad je jako teško ono što izbacujem iz sebe. Čime se, pored pisanja, baviš? Radila sam razne poslove do sada, od organizacije i PR-a u kulturi, do koordinacije instalacija bankomata u Holandiji i Belgiji, ali to su bili samo poslovi. Recimo da se pored pisanja veoma intenzivno i predano bavim muzikom (trenutno u bendu Anja Štark) i fotografijom, onako, malo, iz ljubavi. Da li je poezija umetnost koja izumire? Nije, svakako nije. Postoji li uopšte umetnost koja je izumrla?

kao nova crteži: Mladen Srbinović Miodrag Pavlović (Novi Sad, 28. novembar 1928 — Tutlingen, 17. avgust 2014) bio je srpski književnik, pesnik i esejista, akademik SANU i dugogodišnji urednik Prosvete. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, u kojem je bio i član osnivač. Biografija Rođen je 1928. u Novom Sadu. Osnovnu i srednju školu je završio u Beogradu, kao i Medicinski fakultet koji je studirao u periodu 1947-1954. On je pesnik, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac i antologičar. 1952. je objavio svoju prvu zbirku pesama pod nazivom „87 pesama”. Ova zbirka pesama se smatra prekretnicom u novijoj srpskoj poeziji i ona je u potpunosti opredelila dalji životni put Miodraga Pavlovića. Nakon njegove znamenite knjige „87 pesama”, koja je, nasuprot socrealizmu, proklamovala neonadrealistički protest, Pavlović je, onda kada je to bila ideološko-politička jeres, posegao za revalorizacijom naše nepravedno zapostavljene pesničke prošlosti. Miodrag Pavlović je u duhovnom sazvučju balkanske tradicije i živog preplitanja mitskih i istorijskih nanosa ustanovio nov tip srpskog pesništva. Imao je vodeće mesto u modernoj srpskoj poeziji počev od već kultne knjige „87 pesma” čije je objavljivanje 1952. označilo definitivni raskid njega i njegove generacije sa nametnutim dogmama, estetskim i ideološkim, u stvaralaštvu. Izvanredan znalac srpske i evropske poezije, sjajan esejista. Jedan od najuticajnijih pesnika poleratne srpske književnosti. Njegova poezija i eseji su objavljeni na svim evropskim jezicima i nekoliko orijentalnih jezika. Njegova dela su naročito prevođena na nemački jezik i vrlo visoko ocenjivana u najuglednijim nemačkim listovima, čemu je znatno doprineo nemački prevodilac Peter Urban, Pavlovićev dugogodišnji prijatelj. Zastupljen je u prvoj antologiji moderne srpske poezije na nemačkom jeziku koja je izašla 2004. godine. Ova antologija se zove „Pesma pomera brda” prema jednom stihu Miodraga Pavlovića, antologija sadrži 260 pesama od 82 pesnika. 1960. je postao dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radio je 12 godina kao urednik u izdavačkom preduzeću „Prosveta”. Bio je jedan od akademika koji su potpisali Apel protiv rata, ovaj apel je objavljen 18. novembra 1991. Bio je i jedan od izvršilaca poslednje volje Isidore Sekulić. Umro je u Tutlingenu 17. avgusta 2014. godine, gde je živeo sa suprugom Marlenom, sa kojom je imao ćerke Kristinu i Jasminu. Najznačajnija dela Među najznačajnija njegova dela spadaju zbirke poezije „87 pesama” (1952), „Stub sećanja” (1953), „Hododarje” (1971), „Ulazak u Kremonu” (1989), „Kosmologija profanata” (1990), „S Hristom netremice” (2001), romani „Drugi dolazak” (2000), „Afroditina uvala” itd. Napisao je više knjiga eseja. Sastavio je nekoliko antologija poezije, među njima se posebno ističe „Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka” (1964, a potom veliki broj izdanja). Ova antologija je ponovo vratila na poetsku scenu neke zaboravljene pisce kao što je na primer Milica Stojadinović Srpkinja. Nagrade Dobio je Evropsku nagradu za poeziju[3] nemačkog grada Minstera, 2003. godine, za zbirku poezije „Ulazak u Kremonu” (na nemački je preveo Peter Urban). Nagradu „Kruna despota Stefana Lazarevića” dobio je 2001., a nagradu ”Ramonda Serbica” 1995. godine. 1992. godine mu je uručena Nagrada Todor Manojlović za moderni umetnički senzibilitet koju dodeljuje Fond „Todor Manojlović”. Nagrada „Desanka Maksimović” za 1996. godinu. Disova nagrada 1996. (u okviru manifestacije „Disovo proleće”). Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću” za rodoljubivo pesništvo. Priznanje „Stefan Prvovenčani” koje dodeljuju Raške duhovne svečanosti, 2003. Dobitnik je Evropske nagrade za poeziju Književne opštine Vršac (KOV). Vukova nagrada 1998. Pesničko priznanje „Žička hrisovulja” 1994. Nagrada Branko Miljković 1978. godine za knjigu „Vidovnica”. Zmajeva nagrada 1969. za delo „Velika Skitija” I veliki broj drugih nagrada i priznanja koje ovde nisu nabrojane. 2008. godine dobio je nagradu Izviiskra Njegoševa za roman Besovski vrtlozi i pesničke knjige Život u jaruzi i Rajske izreke ali i za celokupno književno delo. 2008 dobija Orden Svetog Save od Mitropolita crnogorsko-primorski G. Amfilohija, u ime Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog G. Pavla. Dela (bibliografija) Poezija 87 pesama, Novo pokolenje, Beograd, 1952. Stub sećanja, Novo pokolenje, Beograd, 1953. Oktave, Nolit, Beograd, 1957. Mleko iskoni, Prosveta, Beograd, 1963. 87 pesama (izbor poezije), Nolit, Beograd, 1963. Velika Skitija, Svjetlost, Sarajevo, 1969. Nova Skitija, izd. časopisa `Književnost`, Beograd, 1970. Hododarje, Nolit, Beograd, 1971. Svetli i tamni praznici, Matica srpska, Novi Sad, 1971. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1972. Zavetine, Rad, Beograd, 1976. Karike, Svetlost, Kragujevac, 1977. Pevanja na Viru, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Bekstva po Srbiji, Slovo ljubve, Beograd, 1979. 87 pesama, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979 (treće izdanje). Izabrane pesme, Rad, Beograd, 1979. Vidovnica, Narodna knjiga, Beograd, 1979. Poezija I i Poezija II, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, `Vuk Karadžić`, Beograd, 1981. Divno čudo, Nolit, Beograd, 1982. Zlatna zavada, Gradina, Niš, 1982. Sledstvo, SKZ, Beograd, 1985. Poezija, Prosveta, Beograd, 1986. Svetogorski dani i noći, Jedinstvo, Priština, 1987. Odbrana našeg grada, Smederevska pesnička jesen, Naš glas, Smederevo, 1989. Ulazak u Kremonu, Nolit, Beograd, 1989. Knjiga staroslovna, SKZ, Beograd, 1989; 1991 (drugo izdanje). Bezazlenstva, Milić Rakić, Valjevo, 1989. On, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1989. Divno čudo, NIRO `Književne novine` , Beograd, 1989 (drugo izdanje). Cosmologia profanata, Grafos, Beograd, 1990. Esej o čoveku, KOV, Vršac, 1992. Pesme o detinjstvu i ratovima, SKZ, Beograd, 1992. Knjiga horizonta, Prosveta, Beograd, 1993. Nebo u pećini, Krajinski književni krug, Negotin, 1993. Međustepenik, KOV, Vršac, 1994. Ulazak u Kremonu, GNB `Žarko Zrenjanin` i Zenit`, Zrenjanin, 1995 (drugo izdanje). Bekstva po Srbiji i Sledstva, `Valjevska štamparija`, Valjevo, 1995. Nebo u pećini, Disovo proleće, Čačak, 1996 (drugo izdanje). Izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1996. Novo ime kletve, SKC, Beograd, 1996. Posvećenje pesme (izbor iz poezije), Prosveta, Niš, 1996. Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1996. Velika Skitija i druge pesme (izabrane i nove pesme), SKZ, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Srbija do kraja veka (izabrane pesme), Zadužbina Desanke Maksimović, Narodna biblioteka Srbije i SKZ, Beograd, 1996. Proza Most bez obala, Matica srpska, Novi Sad, 1956., 1982. Bitni ljudi, Prosveta, Beograd, 1995. Eseji Rokovi poezije, SKZ, Beograd, 1958. Osam pesnika, Prosveta, Beograd, 1964. Dnevnik pene, Slovo ljubve, Beograd, 1972. Poezija i kultura, Nolit, Beograd, 1974. Poetika modernog, Grafos, Beograd, 1978. (nagrada `Đorđe Jovanović`) Ništitelji i svadbari, BIGZ, Beograd, 1979. Nove slikarske godine Miće Popovića, `Merkur`, Apatin, 1979. Eseji o srpskim pesnicima i Poetika modernog, u okviru Izabranih dela Miodraga Pavlovića, `Vuk Karadžić`, Beograd, 1981. (pogovor Nikole Miloševića). Prirodni oblik i lik, Nolit, Beograd, 1984. Slikarstvo Mladena Srbinovića, SANU, Beograd, 1985. Obredno i govorno delo, Prosveta, Beograd, 1986. Poetika žrtvenog obreda, Nolit, Beograd, 1987. (Nolitova nagrada) Govor o ničem, Gradina, Niš, 1987. Hram i preobraženje, Sfairos, Beograd, 1989. Čitanje zamišljenog, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1990. Eseji o srpskim pesnicima, SKZ, Beograd, 1992. Ogledi o narodnoj i staroj srpskoj poeziji, SKZ, Beograd, 1993. Poetika žrtvenog obreda, SKC, Beograd, 1996 (drugo izdanje). Drame Igre bezimenih, Prosveta, Beograd, 1963. Koraci u podzemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1991. Putopisi Kina — oko na putu, izd. časopisa `Gradina`, Niš, 1982, SKC, Beograd, 1995 (drugo izdanje). Putevi do hrama, Prosveta, Niš, 1991. Otvaraju se hilandarske dveri, Prosveta, Beograd, 1997. Antologije Antologija moderne engleske poezije (sa Sv. Brkićem), Nolit, Beograd, 1957. i 1975. Antologija srpskog pesništva od XIII do XX veka, SKZ, Beograd, 1964., 1984. (sa novim predgovorom), 1994 (sedmo izdanje). Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1969., 1979. Antologija lirske narodne poezije, Vuk Karadžić, Beograd, 1982.; drugo izdanje `Književne novine`, Beograd, 1989. Boj na Kosovu, Narodne pesme, Prosveta, Niš, 1989. Predgovori Radomir Prodanović: Glas, SKZ, Beograd, 1962. (sa Svetozarom Brkićem) Velimir Živojinović Massuka: Pesme. Izbor i predgovor. Prosveta, Beograd, 1965. Poezija od Vojislava do Bojića, Nolit, Beograd, 1966. Isidora Sekulić: Eseji I, Prosveta, Svjetlost, Naprijed, Beograd, Sarajevo, Zagreb, 1967. Vladislav Petković-Dis: Utopljene duše, Prosveta, Beograd, 1968. Jovan Jovanović-Zmaj: Pevanija, Prosveta, Beograd, 1968. Stanislav Vinaver: Evropska noć i druge pesme, SKZ, Beograd, 1973. Sima Pandurović: Pesme, Rad, Beograd, 1975. Jovan Sterija Popović: Pesme, Rad, Beograd, 1976. Petre Andreevski: Pesme, Narodna knjiga, Beograd, 1977. Despot Stefan Lazarević: Slova i natpisi, Slovo ljubve, Beograd, 1979. Rober Marto: Na Kirkinom ostrvu, Gradina, Niš, 1984. Šarl Bodler: Odabrana proza, Nolit, Beograd, 1957. Aleksandar Blok: Ni snovi ni java, SKZ, Beograd, 1959. Moris Blanšo: Eseji, Nolit, Beograd, 1960. Vilijem Fokner: Rekvijem za iskušenicu, SKZ, Beograd, 1960. Petrus Borel, esej. Predgovor knjizi Petrus Borel: Šampaver, Prosveta, Beograd, 1962. Horhe Luis Borhes: Maštarije, Nolit, Beograd, 1963. Sen-Džon Pers, predgovor knjizi Morekazi od Sen-Džon Persa, Prosveta, Beograd, 1963. Od kamena do sveta, predgovor knjizi Vaska Pope Nepočin polje. Prosveta, Beograd, 1963. Vlada Urošević: Usnuli grad, Slovo ljubve, Beograd, 1977. Jovan Jovanović Zmaj: Đulići Đulići uveoci, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1979. Petar Petrović Njegoš: Luča mikrokozma, Rad, Beograd, 1979. Ljubomir Simović: Hleb i so, SKZ, Beograd, 1987. Matija Bećković: Kaža, SKZ, Beograd, 1988. Đorđe Sp. Radojičić: Staro srpsko pesništvo, Bagdala, Kruševac, 1988. T. S. Eliot: Pusta zemlja, Prosveta, Niš, 1988. odlično očuvana

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Promjenljivi / Rade Šerbedžija ; [ilustracije Ljuba Popović ; fotografije Enes Midžić, Aleksandar Sedlak] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Subotica : `Subotičke novine`, 1987 (Subotica : Minerva) Fizički opis 68 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Popović, Ljuba, 1934-2016 = Popović, Ljuba, 1934-2016 Midžić, Enes Sedlak, Aleksandar Zbirka ǂEdicija ǂOsvit (Broš.) Sin svog nevremena Pjesnik se imenuje: on je Promjenljivi! Time ova zbirka već od prvih stranica ima značajni identitet: onaj koji govori zna (ili pretpostavlja) kako se zove ili kako hoće da ga zovu. Postupak i stav posve neuobičajen: pjesnik se kod nas inače skriva iza obrazine apstraktnog, odnosno ne ličnog, što će reći da nalazi alibi u općim mjestima sentimenta ili misaonosti. Ovdje to nije slučaj: Rade Šerbedžija od prve nastupa kao imenovani subjekt pjesme i kao njen autor. On izmješta svoju (glumačku) osobnost u ono što se mijenja: on se transcendira, ne samo kao pjesnik. Pjevač „traži svoj izgubljeni prostor“, ali i presvlači svoju kožu poput zmije. On je - Promjenljivi! Ta će se tema trajno vraćati u ovim iznenađujućim stihovima. R. Šerbedžije, posebno u ciklusu „Psiha“. Jer, Promjenljivi je onaj koji ima masku i koji zna kada je i kako i zašto skinuti. Ali, ispod maske koju glumac skida na kraju predstave preostaje još ona (da li jedina?) koju on nosi kao „privatna“ osoba. A da li glumac uopće ima svoju .privatnosti, to je pitanje koje se ne može izbjeći povodom autora ove zbirke? Nisu li u njemu tisuće tuđih riječi i emocija, nije li on prožet riječju i dušom onih čije stihove interpretira. Utoliko je važnije biti Promjenljivi, kazuje ovdje R. Šerbedžija. No, to nije „promjenljivost“ nekoga koji bi se na silu htio otrgnuti rutini svakidašnje profesije. Da je samo lako, ne bi Šerbedžija svlačio masku kao рo uobičajenom „šminkanju“ nakon svake predstave, trudeći se da se predstavi kao netko drugi, tj. kao onaj koji zapravo jeste. Takva teatralna gesta strana je Promjenljivome, jer on sumnja da su ispod (njegove) kazališne krinke i sve ostale maske čvrsto srasle. – Igor Mandić Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG100 (N)

Knjaževac Knjiga soneta sjajnog pesnika i prevodioca sa nemačkog (Handke, Encesberger, Ransmajer itd.)Zlatka Krasnog. Sadrži posvetu pesnika. Odlično očuvana. Zlatko Krasni (Sarajevo, 24. maj 1951 – Beograd, 30. oktobar 2008) bio je srpski književnik češkog porekla[1] Biografija Nakon gimnazije u Montrou (Švajcarska), Hamu (SRN) i Herceg Novom (tadašnja SFR Jugoslavija), studirao je medicinu i germanistiku u Adis Abebi (Etiopija), Beogradu i Berlinu (NDR). Magistrirao je na temi „Lirika R. M. Rilkea na srpskohrvatskom govornom području“. Nakon nekoliko godina rada u Tanjugu (u svojstvu prevodioca za nemački jezik, kao i prevodioca sa engleskog i francuskog na srpski), prešao je na Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, radeći kao predavač nemačkog jezika i šef kolektiva za strane jezike. Stvarao je kao pesnik, književni kritičar i prevodilac. Na predlog Petera Handkea[2], manifestacija „Smederevska pesnička jesen“ je posle njegove smrti ustanovila nagradu za prevodilaštvo „Zlatko Krasni“, koja je prvi put dodeljena 2011. godine[3]. Književno-institucionalni angažman U Udruženje književnika Srbije Krasni je kao pesnik, antologičar, esejista i kritičar primljen 1983. godine. Od 1987-1990. vodi Odbor za međunarodnu saradnju i Oktobarski susret pisaca. Takođe, bio je i član Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Na njegovo zalaganje kao člana žirija za dodelu Zlatnog ključa Smederevskih večeri poezije i žirija za dodelu književne nagrade „6. april“ nagrađeni su veliki pisci i osvedočeni prijatelji Srbije, kao na primer Peter Handke i Folker Braun, i naši istaknuti književnici. Kao pesnik i tumač poetskog dela svojih savremenika, Krasni je bio čest gost na književnim tribinama Beograda i drugih gradova. Književni časopisi i projekti U vremenu 1987-1991. radi kao urednik u međunarodnom književnom časopisu Pannonia sa sedištem u Beču, gde nemačkoj i srednjoevropskoj čitalačkoj publici predstavlja brojne srpske pisce, piše o knjigama i kulturnim događajima u našoj zemlji. Posle toga, bio je urednik u časopisu Srpski narod (1991-1993), a nakon njegovog gašenja u listu Zbilja (1994—1998). Učestvovao je u međunarodnom projektu za antologiju poezije istočnoevropske avangarde „Auf der Karte Europas ein Fleck“, (Cirih, 1992) za koju je predstavio i preveo niz pesnika srpske avangarde. Ova antologija naišla je na značajan odjek u evropskoj kulturnoj javnosti, a upravo su srpski pesnici u njoj najbrojnije zastupljeni od svih zemalja bivše Jugoslavije. Godine 2000. Krasni je pozvan da učestvuje kao jedini predstavnik iz SR Jugoslavije na Svetskoj izložbi u Hanoveru, gde su jedna njegova pesma i jedan njegov prevod objavljeni u zajedničkoj knjizi 137 autora iz celog sveta, kao i na CD-u. Njegova poezija je prevođena na mnoge jezike i zastupljena u raznim domaćim i stranim antologijama i časopisima. Na poseban odjek naišle su antiratne pesme iz knjige “Crni angel” (2000) koje su prevedene u Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Kolumbiji. Na najvećem svetskom festivalu poezije u Medeljinu 2001. Krasni je bio pozvan kao poseban gost i jedini pesnik iz Jugoslavije. Jedini pesnik sa naših prostora bio je i na festivalu u Rosariju, Argentina, 2003. Društveno-politički angažman Do početka rata u bivšoj Jugoslaviji, Krasni je učestvovao na različitim seminarima i književnim večerima u Berlinu, Štutgartu, Hamburgu, Beču, Budimpešti, Štralenu, Minhenu i drugim centrima. Od početka rata, Krasni kao vanstranački srpski rodoljub čita, s karavanima pesnika, svoje pesme u Republici Srpskoj. Istovremeno, u nastupima za domaću, nemačku i austrijsku televiziju, u intervjuima za zapadnu štampu iznosi istinu o srpskom pitanju i o medijskim manipulacijama. Prevodi slične stavove, kao i pesme svojih kolega na nemački. Njegove pesme izlaze u časopisima La Vallisa (Bari), Flugasche (Štutgart), Ketzerbriefe (Frajburg), Icarus (Berlin) i u brojnim domaćim časopisima. Dela Knjige poezije Puni čas (KOS, Beograd, 1980) Tvrđava (Prosveta, Beograd, 1984) Za odbeglim bilom (Sfairos, Beograd, 1990) Stazama zmijskog jezika (Prosveta, Beograd, 1991) Majstori (Unireks, Nikšić, 1992) Dijadema u odaji jada (Prosveta, Beograd, 1995) Košuta u duši (KOV, Vršac, 1997) Razdeljeni rečima (Prosveta, Beograd, 1999) Crni angel (Prosveta, Beograd, 2000) Mitlesebuch, na nemačkom (Aphaia Verlag, Berlin, 2005), Pisma Horaciju (Prosveta, 2006), El Autografo, (Smederevo, 2006), Und im Traum erlischt der Tag, (Wieser Verlag, 2009), Knjige ogleda, kritike i zapisa O melanholiji evropskog intelektualca - satirični ogledi (Prosveta, Beograd, 1997), U vrtu doktora Kitahare (Grafički atelje Bogdanović, Beograd 2005 i 2007, dva izdanja), Peščani put br. 5: berlinski zapisi (Srpska književna zadruga, Beograd, 2009 – posthumno), Antologije Antologija prvobitne poezije (koautor) - Prosveta, Beograd (1988), Antologija nemačke pripovetke - Bratstvo - Jedinstvo, Novi Sad (1986) Antologija kratke priče Nemačke - Bagdala, Kruševac (1997) Antologija savremene nemačke poezije - Svetovi, Novi Sad (1989) Osam savremenih njemačkih pjesnika, Petar Kočić, Banja Luka-Beograd, 2002. Osam savremenih austrijskih pjesnika, Petar Kočić, Banja Luka-Beograd, 2003 (Nagrada izdavača Bosne i Hercegovine za najbolji prevod), Antologija savremene austrijske poezije (u pripremi, posthumno) SKZ, Beograd, Prevodi knjiga sa nemačkog na srpski jezik Hans Magnus Encensberger, Propast Titanika – BIGZ, Beograd (1980), nagrada za prevod „Ljubiša Jocić”, II izdanje Verzalpres, Beograd (1998), III izdanje Prosveta, Beograd, 2005. Hans Magnus Encensberger, Mauzolej - Narodna knjiga, Beograd, 1983. Hans Magnus Encensberger, Razgovori sa Marksom i Engelsom - Rad, Beograd (1983) (sa G. Ernjakovićem), Hans Magnus Encensberger, Ogledi - Svetovi, Novi Sad, 1994. Gabrijel Laub, Otkrića u kadi - Prosveta, Beograd, 1985. Antologija dadaističke poezije, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1986 (jedan od prevodilaca) Jirgen Beker, Vrata prema moru - Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1985. Peter Sloterdijk, Kopernikanska mobilizacija i ptolomejsko razoružanje – Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1988. Milo Dor, Na pogrešnom koloseku - Prosveta, Beograd, 1990. Ernst Nolte, Fašizam u svojoj epohi - Prosveta, Beograd (1990) (sa M. Popović) Rolf Diter Brinkman, Pesme - Oktoih, Podgorica, 1991. Tomas Bernhard, Gubitnik - Svetovi, Novi Sad, 1991. Patrik Ziskind, Parfem - BMG, Beograd (1995); II izdanje Solaris, Novi Sad (2001) , III izdanje Solaris, 2004. Hajnrih Kloc, Umetnost u 20. veku - Svetovi, Novi Sad,1995. Karl Gustav Jung, Aion - Atos, Beograd, 1996. Karl Gustav Jung, Alhemijske studiije - Atos, Beograd, 1997. Johanes Peten, Od Harca do Helade - Bagdala, Kruševac, 1996. Peter Handke, Pravda za Srbiju - Oktoih, Podgorica, 1996. Peter Handke, Unutrašnji svet spoljašnjeg sveta unutrašnjeg sveta - Samba, Beograd, 1998, (nagrada „Zlatni ključ Smedereva”). Kristof Ransmajer, Užasi leda i mraka - Geopoetika, Beograd,1997. Kristof Ransmajer, Morbus Kitahara - Geopoetika, Beograd, 1999. Hajnc Carnt, Isus i Frojd - Gutenbergova galaksija, Beograd, 1998. Zigfrid Lenc, Srpska devojka - KOV, Vršac, 1998. Rajner Kunce, Čaj od jasmina - KOV, Vršac, 1998 („Evropska nagrada za književnost”) Oskar Lafonten, Srce kuca levo - (u pripremi) Zepter Book World, Beograd Volgang Kinebrok, Multimedijski marketing, Klio, Beograd, 2000. Volfgang Petrič, Bruno Krajski - Biografski esej, BMG, Beograd, 2002. Volgang Petrič, Dugi put u rat, B92, Beograd 2002. Kristof Ransmajer, Poslednji svet, Geopoetika, Beograd, 2003. Kurt Kepruner, Putovanja u zemlju ratova, Prometej,2003. Johan Volfgang Gete, Bajka, Stilos, Novi Sad, 2004. Perikle Muniudis, Paladijum, Stilos, Novi Sad, 2004. Mihael Špajer, Pesme, Urezi u krhotinama, Svetovi, Novi Sad, 2005. Tobias Burghart, Reč reke, Apostrof, Beograd, 2005. Ngujen Či Trung, Vetrovi, Smederevska jesen, Smederevo, 2005. Ali al Šalah, Vavilon, Smederevska jesen, Smederevo, 2005. Folker Braun, Magma u grudima Tuarega, Smederevska jesen, Smederevo, 2005. (nagrada „Zlatni ključ Smedereva”), Karl Markus Gaus, Evropski alfabet, Zepter Book World, Beograd, 2006. Tarek Eltajeb, Božja tržnica, Smederevska jesen, 2006. Angela Garsija, Dvadeset uporednika za tri sata, Smederevska jesen, 2006. Rihard Pitras, Plavi kit, Smederevska jesen, 2006. Tobijas Burghart, 33 kapi vode, Smederevska jesen, 2006. Treza Riters-Zeli, srce od stakla, Smederevska jesen, 2006. Kristijan Tajsl, Kišni alfabet, Smederevska jesen, 2006. Torsten Šulc, Trg Bokshagen, Geopoetika, 2006. Joahim Sartorijus, Aleksandrija, Bulevar Ramleh, Svetovi, 2006. Kristof Mekel, To je bila ljubav, anđele moj, Svetovi, 2007. Peter Handke, Juče, na putu, SKZ, Beograd, 2007. Kristof Ransmajer, Leteća planina, Geopoetika, 2008. Mihael Miterauer, Zašto Evropa, CID, 2007. Lojze Vizer, Pan, Smederevska jesen, 2008. Mihael Špajer, Dunavski i drugi geni, Smederevska jesen, 2008. (sa Janom Krasnim) Kito Lorenc, Drugi jezik/Andre Sprache, Smederevska jesen, 2008. (nagrada „Zlatni ključ Smedereva”) (sa Janom Krasnim), Lojze Vizer, Kuvanje među ostalim zvezdama, Geopoetika, 2009. Peter Handke, Podzemni bluz (prevedeno, neobjavljeno) Peter Blajkner, Vitez Kamamber (prevedeno, neobjavljeno) Antologija austrijske poezije (prevedeno, neobjavljeno) Georg fon Hibenet, 35 godina podstanar u socijalizmu (prevedeno, neobjavljeno) Prevodi knjiga na nemački jezik Dragan Dragojlović, Die Anrufung Gottes - Zürich (1997), Dragan Dragojlović, Das Buch der Liebe - Berlin (1997), Božidar Šujica, Ausgewählte Gedichte - Belgrad (1997), Jeremija D. Mitrović, Grosskroatische Wahn - Serbischer Kultur und Dokumentationszentrum, Belgrad (1998), Li Tsching, In der Nähe des westlichen Paradieses - Signature, Belgrad (2000), Momir Lazić, Gedichte - Rivel Co, Belgrad (2000), Jovo Vojnović, Das durstige Meer – Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka-Belgrad (2000), Kristina Mrđa, Dezember an Bord – Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka, (2000), Đorđe Vuković, Die Schläfen – Zadužbina Petar Kočić, Banjaluka (2001), Nikola Cincar Popovski, Noumenon - Wandlungen des Geistes - (u pripremi) (2000) Aleksandar Petrov, Der Wetzstein (u pripremi), Adam Puslojić, Herisauer Gedichte, Knjižarnica Stojanović, Sremski Karlovci, 2003. Ljubinko Jelić, Gedichte, Knjižarnica Stojanović, Sremski Karlovci, 2004. Dragoslav Mišić, Gedichte, Čigoja, 2004. Srba Ignjatović, Ausgewählte Gedichte, (u pripremi) Zeitschrift Podium – Themenheft Serbien (mit Jan Krasni), Podium, Wien 2009, Antologije i zbornici u kojima je Zlatko Krasni zastupljen Đoko Stojičić, Ljudi bez oružja - antologija jugoslovenske antiratne poezije (1945—1985) - Nova knjiga, Beograd (1985), Borski susreti balkanskih književnika (1988), Miljurko Vukadinović, Zvuci i komešanja (Novije pesništvo u Srbiji), Nikola Korbutovski, Kosovski Orfej 1389-1989 - Sfairos, Beograd (1989) Vladimir Jagličić, Kada budemo trava, Antologija savremene srpske poezije pesnika rođenih posle 1945, (1996), Dragoljub Šćekić, Sto pisaca jedan grad - Književna zajednica Herceg-Novi, H. Novi (1992), Stevan Radovanović, Zemun i književna reč - Sfairos, Beograd (1994) Sarajevski dani poezije - pesnički zbornik ‘93 - SRNA FEST i Udruženje književnika Srpske, Srpsko Sarajevo (1993) Lica pesnika - Radio-televizija Srbije, Beograd (1999) Moma Dimić, KLETVA Srbija, proleće 1999 - Udruženje književnika Srbije, Beograd (1999) Usch Pfaffinger und Johannes Poethen Stuttgarter Schriftstellerhaus - Silberburg-Verlag, Stutgart (1990) An Antology of Contemporary Yugoslavian Poetry (1950-1990) - Tajpe (1990) (na kineskom) kao i još jedna antologija od istog autora (1950—1995) Ljubiša Đidić i Ivan Dorovski (Ivan Dorovsky),Nekonečny modravy kruh - Antologie srbske moderni poezie - Masarykova univerzita v Brne (1996) Gerd Weiberg, Klaus Stadtmüller, Dietrich zur Nedden, A-N-N-A!, Klampen Verlag, Lüneburg (2000) Gerd Weiberg, Klaus Stadtmüller, Dietrich zur Nedden, Anna Blume und zurück, Wallstein Verlag (2000) Wolfgang Richter, Elmar Schmähling, Die Wahrheit über den NATO-Krieg gegen Jugoslawien, Schkeudizer Buchverlag (2000) Radoslav Bratić, OPTUŽUJEMO, UKS, Beograd, 2000. PROMETEO, Medellin, Colombia, 2000. PROMETEO, Medellin, Colombia, 2001. Kritika o delu Zlatka Krasnog Poeziju i eseje Zlatka Krasnog tumačili su: Ivan V. Lalić, Antonije Isaković, Čedomir Mirković, Vesna Krmpotić, Aleksandar Petrov, Živan Živković, Zoran Gluščević, Radivoje Mikić, Adam Puslojić, Bogdan A. Popović, Miroljub Todorović, Đorđe Janjić, Dragomir Brajković, Boško Tomašević, Milan Đorđević, Radivoje Konstantinović, Jugoslava Ljuštanović, Draginja Urošević, Radomir Smiljanić, Mileta Aćimović Ivkov, Srba Ignjatović, Vuk Krnjević, Milan Mladenović, Momir Vojvodić, Vasa Pavković, Mihailo Pantić, Radivoje Šajtinac, Zoran M. Mandić, Dragan Todorović, Milutin Danojlić, Predrag Dragić - Kijuk, Miroljub Joković, Ratko Adamović, Petru Krdu, Milisav Milenković, Nenad Grujičić, Želidrag Nikčević, Dragoljub Šćekić, Bojana Stojanović, Milivoj Srebro, Radoslav Vojvodić, Bratislav Milanović, Goran Babić, dr Miloslav Šutić, dr Marko Nedić, Rajner Kunce, Gabriel Laub, Johanes Peten, Tobias Burghart i drugi. Nagrade i priznanja Nagrada „Radoje Domanović”, za knjigu O melanholiji evropskog intelektualca, 1997. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke”, za knjigu Putni čas, 1980. Nagrada „Ljubiša Jocić”, nagrada za prevod knjige Hansa Magnusa Encensbergera Propast Titanika, 1980. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu Košuta u duši, 1997. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Crni angel, 2000. Zlatna značka KPZ Srbije, za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, 1999. Izvori Ivan V. Lalić, Dijadema u odaji jada, recenzija istoimene knjige, Prosveta, 1995, Aleksandar Petrov, Duhovni i duševni put Zlatka Krasnog, pogovor knjizi „Peščani put br.5“, SKZ, Beograd, 2009, Dragomir Brajković, Poezija Zlatka Krasnog kao nadmoć duha nad zlom i razaranjem, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 749–751 Aleksandar Petrov, Čitajući sonete Zlatka Krasnog, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 734–740 Srba Ignjatović, Senzibilni mag reči, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 743–749 Goran Babić, Pletivo od snova, čipka od glasova, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 752–754 Miloslav Šutić, Ritam i pesnička forma, časopis Književnost, br. 7-8-9-10 (Prosveta, Beograd 2004), pp. 740–743 Radomir Mićunović, Lirski krasnopis u heksametrima, Luča : časopis za kulturu, umetnost i nauku, God. 17, br. 1 (Subotica, 2008), pp. 85–88 Ko je ko, pisci iz Jugoslavije 1994, priredio Milisav Savić, Ošišani jež, Beograd, 1994, pp. 125-126, Ko je ko u Srbiji 95, Bibliofon, Beograd, 1995, pp. 263,

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Viktor Mari Igo (franc. Victor Marie Hugo; Bezanson, 26. februar 1802 — Pariz, 22. maj 1885) bio je veliki francuski pisac i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija.[1] Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac. Bio je aktivan učesnik političkog života Francuske. Igo je rano stekao književnu slavu koja ga je pratila sve vreme njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove su zapazili i pohvalili najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj je primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava je rasla i on je od ugledanja na velika imena francuskog klasicizma prešao na originalno književno stvaralaštvo. Igo je tada nastupao kao otvoreni pristalica novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna je već bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije. Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. Zalagao za human tretman prema pohvatanim revolucionarima nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao idol celog francuskog naroda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj starosti – 1885. godine. Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. Uspeo je da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i slobodu. Viktor-Mari Igo je rođen 26. februara 1802. u Bezansonu kao treći sin Žozefa Leopolda Sigisberta Igoa (1773–1828) i njegove supruge Sofi Trebuše (1772—1821). Većinu života proveo je u rodnoj Francuskoj. Međutim, bio je izgnan iz države za vreme vladavine Napoleona III. Godine 1851. živeo je u Briselu, od 1852. do 1855. živeo je na Džerziju, a od 1855. do 1870. i ponovo od 1872. do 1873. na Gernziju. Godine 1852. dobio je generalno pomilovanje i od tada je u dobrovoljnom egzilu. Igoovo rano detinjstvo bilo je ispunjeno velikim događajima. U veku pre njegova rođenja, u Francuskoj revoluciji dogodio se kraj dinastije Burbona, a sam Igo je doživeo uspon i pad Prve republike i nastanak Prvog carstva pod vođstvom Napoleona Bonaparte. Napoleon se proglasio carem kada je Igo imao samo 2 godine, a dinastija Burbona se vratila na tron pre Igoovog osamnaestog rođendana. Različiti politički i verski pogledi Igoovih roditelja odražavali su sile koje su se borile za prevlast u Francuskoj tokom celog njegova života; Igoov otac bio je visoko odlikovani oficir u Napoleonovoj vojsci, ateistički republikanac koji je smatrao Napoleona herojem, dok je njegova majka bila katolička rojalistkinja koja je po nekim pričama za ljubavnika izabrala generala Viktora Lahorija, koji je 1812. pogubljen zbog sumnje da je kovao planove protiv Napoleona. Sofi je sledila svog muža na zadatke u Italiju (gde je Leopold služio kao guverner provincije blizu Napulja) i u Španiju gde je vodio tri španske provincije. Svesna problema stalnog seljenja zbog vojnog života i zbog mogućnosti da je prevari njen neverni suprug, Sofi se 1803. privremeno rastala od Leopolda i nastanila u Parizu. Od tada je dominirala Igoovim obrazovanjem i razvojem. Rezultat toga bio je primetan u njegovim ranim pesmama i prozi čije su glavne teme bile kralj i vera. Tek kasnije, posmatrajući događaje koji su uzrokovale revoluciju 1848, Igo je odbacio katolički rojalizam i postao je pobornik republikanizma i slobode mišljenja. Rana poezija i proza Igo sa svojim starijim sinom Fransoa-Viktorom. Igoova kći Leopoldin. Kao i mnoge druge mlade pisce njegove generacije, Igoov uzor bio je Fransoa Rene de Šatobrijan, otac romantizma i jedna od najistaknutijih književnih ličnosti u Francuskoj za vreme 1800-ih. U svojoj mladosti, Igo je razvio tezu „Šatobrijan ili ništa“ i njegov kasniji život imao je jako velikih sličnosti sa životom njegovog prethodnika. Kao i Šatobrijan, Igo je podsticao i unapređivao razvoj romantizma. Postao je povezan s politikom kao heroj republikanizma i bio je izgnan iz domovine zbog svojih političkih mišljenja. Strast i elokvencija Igoovih ranijih dela donela mu je uspeh i slavu u mladosti. Njegova prva pesnička zbirka „Nove ode i različite pesme“ (Nouvelles Odes et Poésies Diverses) izdata je 1824. kada je Igo imao samo 23 godine, a donela mu je kraljevsku platu od Luja XVIII. Iako su se pesmama divili zbog njihovog spontanog zanosa i tečnosti, tek je iduća zbirka iz 1826. (Ode i balade) otkrila Igoa kao velikog i odličnog pesnika, majstora lirike i kreativne pesme. Protiv majčinih želja, mladi Igo se zaljubio i tajno verio sa prijateljicom iz detinjstva Adel Fuše (1803—1868). Zbog neobične bliskosti sa majkom, Igo se tek nakon njene smrti 1821. osećao slobodnim da se oženi sa Adel (to se dogodilo 1822). Svoje prvo dete, sina Leopolda, dobili su 1823, ali dete je preminulo još u detinjstvu. Igoova ostala deca su bila kćeri Leopoldin (rođena 28. avgusta 1824) i Adel (rođena 24. avgusta 1830), i dva sina Šarl (rođen 4. novembra 1828) i Fransoa-Viktor (rođen 28. oktobra 1828). Igo je svoj prvi roman, „Han Islanđanin“ (Han d`Islande) izdao 1823, a drugi roman „Bug-Žargal“, izdao je tri godine kasnije, 1826. U periodu između 1829. i 1840. Igo je izdao još 5 pesničkih zbirki (Les Orientales, 1829; Les Feuilles d`automne, 1831; Les Chants du crépuscule, 1835; Les Voix intérieures, 1837; i Les Rayons et les ombres, 1840) i tako utvrdio svoju reputaciju jednog od najvećih i najboljih lirskih pesnika svih vremena. Pozorišni rad Bitka za Ernani (1830) Igo nije tako brzo postigao uspeh sa svojim pozorišnim delima. Godine 1827. izdao je nikad izvedenu dramu „Kromvel“, koja je poznatija po autorovom predgovoru nego po samoj radnji (glomazna i duga drama smatrala se „neprikladnom za izvođenje“). U uvodu, Igo savetuje francuske pisce da se oslobode klasicističkog teatra i tako pokrenuo bitku između klasicizma i romantizma koja će nakon tog događaja trajati još godinama. Nakon „Kromvela“, 1828. usledila je drama „Ami Robsar“, jedna eksperimentalna drama iz Igoovog detinjstva koja je inspirisana istorijskim romanom „Kenilvort“ Voltera Skota. Producirao ju je njegov šuraka Pola Fušea, a ona je izvedena samo jednom pred više no nezahvalnom publikom i odmah skinuta sa pozornice. Prva Igoova drama koju je lično producirao bila je „Marion Delorme“. Iako je prvobitno zabranjena i cenzurisana zbog kritike monarhije, zabrana je skinuta, a premijera bez cenzure održana je 1829, ponovo bez uspeha. Međutim, sledeća drama koju je Igo napisao i producirao - „Ernani“ - pokazala se kao jedan od najuspešnijih i najpotresnijih događaja 19. veka na francuskoj pozorišnoj sceni. To se dogodilo već prve noći kada je postala poznata kao „Bitka za Ernani“. Danas je delo relativno nepoznato i ne pamti se osim kao podloga za Verdijevu istoimenu operu. No, u ono vreme, izvođenje predstave skoro se pretvorilo u rat između tada ključnih suparnika u francuskoj kulturi i društvu: klasicisti protiv romantičara, liberali protiv konformista i na kraju republikanci protiv rojalista. Dramu su novine uglavnom osudile, ali se ona izvodila pred punim pozorištem iz večeri u veče. Takođe je signalizirala da se Igoov koncept romantizma izrazito ispolitizovao: Igo je verovao da će isto kao što će i liberalizam osloboditi narod od patnji pod monarhijom i diktaturom, romantizam osloboditi umetnost od klasicizma. Glumica Žilijet Drue, Igoova ljubavnica Igo je 1832, inspirisan uspehom „Ernanija“, napisao još jednu dramu „Kralj se zabavlja“. Drama je zabranjena odmah nakon prvog izvođenja i to zbog istaknutog ismejavanja francuskog plemstva, ali je postala izuzetno popularna u štampanom obliku. Motivisan zabranom, Igo je svoju sledeću dramu „Lukrecija Bordžija“ napisao za samo 14 dana. Drama je izvedena tek 1833. i doživela je znatan uspeh. Gospođica Žorž (bivša Napoleonova ljubavnica) igrala je glavnu ulogu, a glumica Žilijet Drue igrala je jednu od sporednih uloga. Drue je kasnije imala vrlo važnu ulogu u Igoovom privatnom životu postavši njegova doživotna ljubavnica i muza. Iako je Igo imao mnogo ljubavnih avantura, čak je i Igoova supruga priznala da je Drue izuzetno povezana sa Viktorom i smatrala ju je delom proširene porodice. U Igoovoj sledećoj drami „Marija Tjudor“ iz 1833, Drue je igrala ulogu Džejn Grej, prethodnicu Marije Tudor. No, Drue nije bila pogodna za ovu ulogu i zamenjena je drugom glumicom odmah nakon prvog izvođenja. To je bila njena poslednja uloga na francuskoj pozornici. Od tada je svoj život posvetila Igou. Uz malu novčanu pomoć, postala je njegova sekretarica i saputnica za narednih 50 godina. Igoov „Angelo“ premijerno je izveden 1835. i doživeo je velik uspeh. Ubrzo nakon toga, grof od Orleana (brat kralja Luja-Filipa i veliki obožavatelj Igoovih dela) osnovao je novo pozorište da podrži izvođenje novih drama. Teatr de la renensans (Théâtre de la Renaissance) otvoren je u novembru 1838. i prva predstava koja se u njemu izvodila je „Ruj Blaz“. Iako se ta drama danas smatra jednim od Igoovih najboljih, u ono vreme nije bila baš dobro prihvaćena. Igo nije napisao novu dramu sve do 1843. Le Birgrav (Les Burgraves) je bila njegova poslednja prava drama. Prikazana je samo 33 puta i polako je gubila gledaoce, koji su išli da gledaju konkurentsku dramu. Iako je kasnije, 1862, napisao jednu kratku dramu „Torkemada“, ona nije izdata sve do 1882. i nije bila namenjena za izvođenje na pozornici. Ipak, Igoov interes za pozorište nije opao i 1864. je napisao dobro-prihvaćeni esej o Vilijamu Šekspiru, čiji je stil pokušao oponašati u svojim sopstvenim dramama. Zrela faza Ilustracija Alfreda Barbua iz prvog izdanja Bogorodičina crkva u Parizu (1831) Igoovo prvo delo za odrasle pojavilo se 1829, a odražavalo je oštru socijalnu savest koja će uveliko uticati na jedno od njegovih kasnijih dela. „Poslednji dani čoveka koji je osuđen na smrt“ je delo koje je imalo dubok uticaj na književnike kao što su Alber Kami, Čarls Dikens i Fjodor Dostojevski. „Klod Ge“, kratka dokumentarna priča o ubici iz stvarnog života koji je pogubljen u Francuskoj, pojavila se 1834, i kako je sam Igo tvrdio, ona je bila preteča njegovog najpoznatijeg dela „Jadnici“. Prvi Igoov pravi, dugi roman bio je izuzetno uspešna „Bogorodičina crkva u Parizu“, koji je objavljen 1831. i odmah je preveden na skoro sve evropske jezike. Jedan od efekata romana bila je popularizacija Bogorodičine crkve u Parizu, koja je os tada počela privlačiti na hiljade turista koji su pročitali roman. Knjiga je takođe inspirisala ljubav prema predrenesansnim građevinama, koje se od tada aktivno čuvaju. Portret Kozete koji je napravio Emil Bajar, slika je iz prvog izdanja „Jadnika“ (1862) Igo je počeo planove za svoj novi veliki roman o socijalnoj patnji i nepravdi za vreme 1830-ih, ali je bilo potrebno punih 17 godina kako bi se njegovo najpoznatije i najdugovječnije delo, „Jadnici“, realizovalo i konačno bilo objavljeno 1862. Sam autor je bio svestan da je njegov novi roman izvrstan i izdavanje je pripalo kupcu koji je najviše ponudio. Belgijska izdavačka kuća Lakroa & Verbekhoven prihvatila se marketinške kampanje, što je bilo neobično za to vreme, štampajući novinska izdanja dela punih 6 meseci pre njegovog objaljivanja. Prvobitno je izdala samo prvi deo dela („Fantina“), istovremeno izdavan u većim gradovima. Delovi knjige brzo su se rasprodali i imali su veliki uticaj na francusko društvo. Kritike dela sezale su od divljeg entuzijazma pa do intenzivnih osuda, no problemi koji su istaknuti u „Jadnicima“ ubrzo su se našli na dnevnom redu francuske Narodne skupštine. Taj roman je i dan danas još uvek popularan u celom svetu, adaptiran je za film, TV i muzičku scenu, a napisano je još i par knjiga koje se na neki način smatraju nastavcima romana. Igo se od socijalno-političkih problema udaljio u svom idućem romanu, Rabotnici na moru koji je izdat 1866. Uprkos tome, knjiga je dobro primljena, možda zbog prethodnog uspeha „Jadnika“. U romanu posvećenom kanalskom ostrvu Gernziju, na kojem je Igo proveo 15 godina izgnanstva, Igoovo opisivanje čovekove bitke sa morem i sa strašnim stvorenjima koje žive ispod površine izrodilo je novi trend u Parizu - lignje. Od jela i izložbi pa do šešira i zabava u simbolu lignje, Parižani su postali fascinirani tom životinjom koju su mnogi tada smatrali mističnom. Gernzijevska reč koja je korišćena u knjizi koristila se kako bi referisala na hobotnicu. Glavni lik dolazi sa ostrva Ume. Karikatura Onorea Domijea, na vrhuncu Igoovog političkog života: `Igo je najmračniji od svih velikih ozbiljnih ljudi.` (1849) Političko-socijalnim problemima vratio se u svom idućem delu, Čovek koji se smeje koje je objavljeno 1869. i koje je dalo kritični prikaz aristokratije. Ovaj roman nije bio toliko uspešan kao njegovi prethodnici te je sam Igo rekao da se povećava razlika između njega i njegovih književnih savremenika kao što su Gistav Flober i Emil Zola, čija su naturalistička dela postajala sve popularnija od Igoovih romantističkih dela. Njegov zadnji roman „Devedeset treća“, izdat 1874, bavio se problemom koji je Igo pre izbegavao: Vladavina terora za vreme Francuske revolucije. Iako je njegova popularnost opadala nakon što je roman izdat, mnogi „Devedeset treću“ smatraju jako moćnim delom koje je rame uz rame sa Igoovim prethodnim delima. Politički život i izgnanstvo Među stenama na Džerziju (1853-55) Nakon tri neuspešna pokušaja, Igo je 1841. prvi put izabran u Francusku akademiju i tako je utvrdio svoju važnu ulogu u francuskoj književnosti. Nakon toga se uveliko uključio u politički život i postao je veliki pobornik republike. Kralj Luj-Filip ga je 1841. postavio za kraljevskog geneaologa i time je ušao u Visoke odaje kao pir de frans (ekvivalent engleskog lorda) i na toj poziciji je govorio protiv smrtne kazne i socijalne nepravde, a zalagao se za slobodu štampe i samoupravu za Poljsku. Kasnije je izabran u zakonodavnu i ustavotvornu skupštinu, malo pre revoluciju 1848. i formiranja Druge francuske republike. Kada je Luj Napoleon (Napoleon III) preuzeo potpunu vlast 1851. i kada je doneo antiparlamentarni ustav Igo ga je otvoreno proglasio izdajicom sopstvene domovine. U strahu za život Igo beži u Brisel, pa na Džerzi, a sa porodicom se konačno smestio na jedno od ostrva u Lamanšu, Gernzi, tačnije u Otvil Haus gde je živeo u izgnanstvu do 1870. Dok je bio u egzilu, Igo je napisao svoje poznate pamflete protiv Napoleona III, „Napoleon mali“ i Priča o jednom zločinu. Pamfleti su zabranjeni u Francuskoj, ali uprkos tome su tamo imali velik uticaj. Igo je za vreme svog boravka na Gernziju napisao neka od svojih najpoznatijih dela, kao što su Jadnici i njegove vrlo cenjene zbirke poezije (Les Châtiments, 1853; Les Contemplations, 1856; i La Légende des siècles, 1859). Igo je jednom prilikom uverio vladu kraljice Viktorije da poštedi 6 Iraca smrtne kazne zbog terorističkih aktivnosti. Taj njegov čin je za posledicu imao uklanjanje smrtne kazne iz ženevskog, portugalskog i kolumbijskog ustava.[1]. Iako je Napoleon III izdao pomilovanje svim političkim izgnanicima 1859, Igo je odbio da se vrati jer bi to značilo da treba da povuče svoje kritike i izmeni mišljenje prema vladi i kralju. Tek kada je Napoleon III pao i nastala Treća republika, Igo se vratio u domovinu 1870, u kojoj je vrlo brzo izabran u Narodnu skupštinu i Senat. Verski pogledi Viktor Igo 1884. Igoovi verski pogledi radikalno su se menjali tokom njegovog života. Kao mladić bio je katolik i izražavao je veliko poštovanje prema crkvenoj hijerarhiji i autoritetu. Od tada se sve više odaljava od katolicizma i izražava veliko negodovanje prema papi i ima snažne antiklerikalne poglede. Tokom egzila postao je spiritualista, a kasnije je postao pobornik racionalnog deizma koji je bio sličan onome koji je podržavao Volter. Kada je jedan popisnik 1872. pitao Igoa da li je katolik, Igo je odgovorio: `Br. 1 slobodoumnik`. Igo za vreme svog „spiritualnog“ perioda na Gernziju (1855.) Igo nikad nije izgubio svoju antipatiju prema rimokatoličkoj crkvi uglavnom zbog njene ravnodušnosti za nedaće radnika koji su bili tlačeni od strane monarhije i možda zbog učestalosti kojom su se Igoova dela nalazila na papinoj listi „zabranjenih knjiga“ (Katolička štampa napala je Igoa čak 740 puta zbog „Jadnika“). Nakon smrti svojih sinova Karla i Fransoa-Viktora, Igo je zahtevao da se sahrane bez krstova i bez sveštenika, a isto tako je želeo da se i on sahrani. Iako je Igo verovao da je katolička dogma stara i umiruća, nikada nije direktno napao samu instituciju. Ostao je vrlo religiozan i do kraja života je verovao u moć i potrebu molitve. Igoov racionalizam se može naći u njegovim pesmama Torkemada (1869, koja govori o verskom fanatizmu), Papa (1878, nasilno antiklerikalna), Vere i vera (1880, u kojoj odbija korist crkava) i u onim posthumno izdatim Kraj Sotone i Bog (1886. i 1891, u kojoj hrišćanstvo predstavlja kao grifona, a racionalizam kao anđela). O veri je Igo rekao: „Vera prolazi, Bog ostaje” . Predvideo je da će hrišćanstvo postepeno nestati, ali da će ljudi i nakon toga verovati u `boga, dušu i odgovornost`. Poslednje godine i smrt Viktor Igo, autor: Alfons Legro Viktor Igo na odru, fotografija Feliksa Nadara. Kada se Igo 1870. vratio u Pariz, narod ga je slavio kao nacionalnog heroja. Uprkos svojoj popularnosti Igo je izgubio izbore za Narodnu skupštinu 1872. U vrlo kratkom periodu nakon neuspelih izbora Igo je dobio lakši moždani udar, doživeo je Opsadu Pariza, njegova ćerka je završila u ludnici, a istom periodu je izgubio i dva sina. Njegova druga ćerka, Leopoldin, utopila se u brodskoj nesreći 1843, supruga Adel umrla je 1868, a njegova verna ljubavnica Žilijet Drue umrla je 1883, samo dve godine pre njegove smrti. Uprkos velikim porodičnim gubicima Igo je istrajavao na političkim promenama. Dana 30. januara 1876. izabran je za člana novoosnovanog Senata. Njegova poslednja faza u političkom životu smatra se neuspelom. Igo je igrao ulogu tvrdoglavog starca i vrlo je malo učinio za svog boravka u Senatu. U februaru 1881. Igo je proslavio svoj 79. rođendan. U čast njegovog ulaska u osmu deceniju života, odana mu je jedna od najvećih počasti ikada odana jednom živom piscu. Proslava je započela 25. februara kada je Igo dobio vazu iz Sevra, tradicionalni dar za suverene. Dana 27. februara u njegovu čast je održana jedna od najvećih parada u francuskoj istoriji. Narod je marširao od Avenije Ejlo, pa do Jelisejskih polja i na kraju do samog centra Pariza. Narod je marširao 6 sati kako bi prošao kraj Igoovog stana iz koga je on povorku posmatrao sa prozora. Svaki detalj parade napravljen je i isplaniran samo za Igoa. Službeni vodiči su čak nosili i razdeljke kao aluziju na Kozetinu pesmu u Jadnicima. Viktor Igo je preminuo 22. maja 1885. u 83. godini života, i njegova smrt je bila popraćena javnim žalošću. U svetu ga ne cenimo samo kao izvrsnog književnika nego kao i državnika koji se borio za očuvanje celovitosti Treće Republike i demokratije u Francuskoj. Više od 2 miliona ljudi pridružilo se njegovoj pogrebnoj povorci koja je krenula od Trijumfalna kapija pa do Panteona gde je sahranjen. Crteži Zalazak sunca (1853-1855) Hobotnica sa inicijalima V. H. (1866) Vrlo malo ljudi zna da je Igo bio jednako uspešan u likovnoj umetnosti kao i u književnosti, stvorivši preko 4.000 crteža u svom životu. Iako mu je crtanje na početku bio samo hobi, ono počinje igrati jako veliku ulogu u njegovom životi nešto pre njegovog egzila, kada je doneo odluku da prestane pisati kako bi život posvetio politici. Crtanje je bio Igoov glavni kreativni izraz u periodu od 1848. do 1851. Igo je radio samo na papiru malog formata, koristeći uglavnom tamnosmeđi ili crni tuš sa malim dodacima bele i vrlo retko u boji. Njegovi sačuvani crteži su iznenađujuće uspešni i poprilično „moderni“ u svom stilu. Danas se njegove slike smatraju jednim od preteča nadrealizma i apstraktnog ekspresionizma. Igo se nije ustručavao koristiti dečje šablone, mrlje od tinte, čipke i druga pomagala, takođe često koristeći ugalj sa šibica i svoje prste radije nego olovke i četkice. Nekad je dodavao i kafu i čađ da bi postigao efekte koje želi. Govori se da je Igo često crtao levom rukom ili bez gledanja u papir, čak i dok je bio u spritualističkim seansama kako bi dopro do podsvesne misli. Taj njegov koncept je kasnije popularizirao Sigmund Frojd. Igo je svoje crteže držao podalje od javnosti u strahu da ne zasene njegov književni rad. Svoje crteže je voleo deliti porodici i prijateljima, najčešće kao ilustracije na ručno izrađenim razglednicama koje je slao za vreme svog egzila. Neka njegova dela izlagana su, i njima su se divili umetnici kao Vinsent van Gog i Ežen Delakroa, koji su se kasnije govorili, da je Igo postao likovni umetnik, a ne književnik, zasenio bi sve likovne umetnike svog veka. Spomenici Stanovnici Gernzija podigli su mu kip u Kendi vrtovima u uspomenu na njegov boravak na ostrvu. Grad Pariz očuvao je njegove stanove na Gernziju i u broju 6 plas de Vož u Parizu i pretvorio ih u muzeje. Kuća u Vijandenu (Luksemburg) u kojoj je boravio 1871. takođe je pretvorena u muzej. Viktor Igo se poštuje kao svetac u vijetnamskoj religiji (Kao Dai). Dela Oko četvrtine dela Viktora Igoa nastalih posle 1849. su politički angažovana. Njegovi stavovi često izgledaju kontradiktorni: Igo ima razumevanja za bogaćenje, ali je protiv socijalnih nejednakosti, liberal, ali protiv akumuliranja bogatstva. Igo prezire rat i borbu, ali poziva na oružje kada treba da se štiti demokratija. Više njegovih dela Vatikan je stavio u Spisak zabranjenih knjiga. Romani Bug-Žargal, 1826. Poslednji dan osuđenika na smrt (Le dernier jour d`un condamné), 1829. Han Islanđanin (Han d`Islande), 1831. Bogorodičina crkva u Parizu (Notre Dame de Paris), 1831. Klod Ge (Claude Gueux), 1834. Jadnici (Les Misérables), 1862. Rabotnici na moru (Les travailleurs de la mer), 1866. Čovek koji se smeje (L`homme qui rit), 1869. Devedeset treća (Quatre-vingt-treize), 1874. Drame Kromvel (sa programskim predgovorom), 1827. Marion Delorme, 1829. (osnova za operu Marion Delorme Amilkare Ponkjelija) Ernani, 1830. (osnova za operu Ernani Đuzepe Verdija, kod nas preveo Jovan Sterija Popović) Kralj se zabavlja, 1832. (osnova za operu Rigoleto Đuzepe Verdija) Lukrecija Bordžija, 1833. Marija Tjudor, 1833. Ruj Blaz, 1838. Polemike Napoleon Mali (O državi Napoleona III), 1851. Govori i apeli La défense du littoral (O zaštiti obale) La condition féminine (Žensko „stanje“) L`enseignement religieux (Religijsko učenje) Un plaidoyer contre la peine de mort (Izlaganje protiv smrtne kazne) Pour la Serbie (Za Srbiju) Zanimljivosti Viktor Igo pisao je vrlo dugačke rečenice; u romanu Jadnici jedna njegova rečenica proteže se na nekoliko stranica i ima 823 reči i 93 zareza.

Autor - osoba Kiš, Danilo, 1935-1989 = Kiš, Danilo, 1935-1989 Naslov Pesme ; Elektra / Danilo Kiš ; priredila Mirjana Miočinović Ostali naslovi Pesme, Elektra Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2007 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 2007 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 173 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Miočinović, Mirjana, 1935- = Miočinović, Mirjana, 1935- Zbirka Sabrana dela Danila Kiša ; ǂknj. ǂ11 (karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. 161-173: Uvodna napomena / M. M. Predmetne odrednice Kiš, Danilo, 1935-1989 – Poezija Sabrane pesme Danila Kiša od njegovih ranih stihova, preko poznate pesme „Đubrište”, do provokativne poeme „Pesnik revolucije na predsedničkom brodu” i pesama koje je napisao u poslednjim mesecima i nedeljama svog života stavljajući tačku na jednu neuporedivu životnu i književnu avanturu. Najpoznatija Kišova drama Elektra, napisana 1968. godine, kada je i izvedena u Ateljeu 212. Elektra u novom ključu, kao jedna od osnovnih drama modernog doba. PREDRAG MATVEJEVIĆ: PO-ETIKA DANILA KIŠA Pišući o Danilu Kišu dolazio sam svaki put u iskušenje da skraćujem i brišem veći dio onog što sam napisao. Tako je nastalo više verzija ovoga eseja; u onima koje su mi izgledale manje loše ostajalo je premalo teksta. Taj očevidni neuspeh možda ipak nije bio posve uzaludan: poticao je na istraživanje Kišove poetike (on tu riječ piše ponekad u dva dijela: po-etika). Ako bismo je označili nekim moralnim kvalifikacijama, moglo bi se reći da je Kišova poetika nesretna i rezignirana: nesretna jer ne može biti do kraja dosljedna u svojim zahtjevima; rezignirana zato što uviđa da se njezini zahtjevi i ne mogu ispuniti i što se na kraju krajeva s time miri. Kiš je u svojim zapisima često spominjao palimpsest, jednom kao postupak ili pravilo, drugi put kao načelo ili ideal: poći od bijele stranice, ispisati je, ispuniti više stranica, nije važno koliko, zatim uporno kratiti i poništavati, predajući se okrutnoj žudnji da se izbriše sve. Na taj bi način načelo bilo apsolutno poštovano, ideal ostvaren. Tako ipak ne biva i ne može biti. Od većih dijelova zadrži se poneki trag ili posljedica: ostatak onoga što je moglo biti i što srećom, nije. Ustupak taštini pisanja ili pak piščevoj slabosti prema sebi samom?! Svijest o tome poražavajuća je u pravom smislu riječi. Nitko je u našoj prozi, nakon Andrića, nije tako izoštrio kao Kiš, toliko radikalno i beskompromisno. Zaokupljena temama i porukama, zagledana u modele, tipologije i druge općenitosti (naša) kritika nije, u većini slučajeva, obraćala pažnju na to. Utoliko gore po nju. U prvi mah mi se učinilo gotovo nevjerojatnim da se od onoga što je Danilo Kiš ipak napisao, tj. što je ostalo napisano, može sastaviti neka vrsta sabranih djela, čak deset knjiga, makar neke od njih bile neoprostivo kratke. (Sam taj broj, potpun i zaokružen, vrijedan je pažnje, ali nije predmet ovoga eseja.) Djela Danila Kiša osjetno se razlikuju jedno od drugog. Pisac nastoji da ne oponaša sebe samog i želi da izbjegne, kako sam kaže “autopastiš“. Ta različitost ne dopušta da se na isti način govori o svim Kišovim knjigama: i to također otežava pokušaje da pratimo zahtjeve njegove poetike ili da, pišući o njoj, zauzmemo i sami slične stavove. Kišovi poetičko-kritički spisi. objavljeni pod zajedničkim naslovom “Homo poeticus”, puni su, ne bez razloga, ironije na račun kritike koja u svim prilikama poseže za općim i uopćujućim oznakama. O svakoj Kišovoj knjizi ovdje je ostala (nakon prerada i kraćenja) poneka bilješka, a o posljednjoj – ”Enciklopediji mrtvih” (1983) – osvrt koji će, nadam se, u jednoj novoj verziji biti također sveden na bolju mjeru. Na samu početku nastala su uporedo dva njegova djela, vrlo različita jedno od drugog: ”Mansarda” (napisana 1960, u dvadeset i petoj godini), mladalačka proza nazvana “satiričkom poemom”, možda preteča naše “proze u trapericama” koja ovoga autora inače neće zanimati, poetsko-ironični zapisi boema u skromnim okolnostima pedesetih godina, “bez dijalektike i etike” (M. 38); ”Psalam 44”, sudbina Židova u Drugom svjetskom ratu i iskustvo koncentracionog logora, osobna sudbina i vlastito iskustvo svake ličnosti. ”Mansarda” je pisana u prvom, ”Psalam 44” u trećem licu, prvo je djelo više biografsko, moglo bi se reći subjektivno, drugo suočeno s historijom i “objektivizirano”; dva pristupa stvarnosti – sebi i svijetu – koja možemo slijediti u narednim Kišovim djelima. ”Mansardu” nastavljaju ”Bašta, pepeo” (1965), neka vrsta romana u fragmentima, i ”Rani jadi” (1969), niz priča “za decu i osetljive”, jedna i druga u prvom licu, obje na neki način biografske. Djetinjstvu kao ishodištu piščeva svijeta ili oslonu njegova pogleda na svijet valja tu dati pravo značenje: “Tema tzv. djetinjstva u mojim knjigama jeste zapravo zabluda, posledica inertnosti kritike i kritičara” (H. P. 218). Po srijedi je možda samo “želja da se nađe prvobitna čistota, katkad u svetu detinjstva, katkad u sebi samom” (H. P. 181): “Lirski realizam” pisca koji se ne želi prepustiti sentimentalnosti lirizma, kojem je strana realistička određenost. ”Bašta, pepeo” je primljena kao remek-djelo. Govorilo se o prustovskoj evokaciji; sam autor nije poricao svoju sklonost “prustovskom ljubičastom oreolu oko predmeta i stvari” (H. P. 228). Ali u drugoj knjizi bit će drukčije: opredjeljenje za jedan novi “sloj palimpsesta” (H. P. 214) koje se u svakom pothvatu preobličava (oneobičava), u skladu sa samim predmetom i izmijenjenim odnosima prema predmetu. “Podmuklo djelovanje biografije” (Kiš rado koristi taj Sartreov izraz), oblici koje ono poprima iz djela u djelo, postupci kojima se iskazuje, otkrivaju i potvrđuju piščevu osobitost, njegov govor o sebi: “Što se mene lično tiče, ja u svojim prozama sramno ležim na psihijatrijskom otomanu i pokušavam da kroz reči dospem do svojih trauma, do izvorišta svoje sopstvene anksioznosti, zagledan u sebe” (H. P. 214). Ova je proza, dakako, različita od romana ili priče koji se služe tradicionalnom psihologijom ili psihoanalizom kao sredstvom ili pomagalom, isto toliko koliko je udaljena od bilo kakve teorijske doktrine ili ideologije. Kišove su indiskrecije sasvim druge naravi. Dugo je tražio najprikladniji način da, barem prividno, izađe iz “pogibeljnog prvog lica”. (Redni broj lica ima vjerojatno u tom traženju određeno značenje.) ”Peščanik” (1972), treća knjiga biografskog “porodičnog ciklusa” koje zajedno tvore neku vrstu Bildungsromana, pisana je u trećem licu. U nizu višestrukih veza između pripovjedača i oca (označenog inicijalima E. S.), pisac otkriva intimnu stranu holokausta možda bolje nego itko drugi prije njega. Prepustit ću riječ o tome Pjotru Rawitzu, koji je za Galimardov prijevod “Peščanika” napisao doličan predgovor kratko vrijeme prije nego što se odlučio da po vlastitoj volji napusti svijet. (Pjotr, taj lucidni duh žrtava dvaju logora, nacističkog i staljinskog, naš prijatelj s uspomenama kojima nije mogao odoljeti samom literaturom, zaslužuje mnogo više od ovih nekoliko citata.) “”Peščanik” je historijski roman i poema”. (Rawitz ne spominje da se sastoji od 67 nejednakih fragmenata: ni on se, vjerojatno, nije usudio upustiti u raspravu o brojevima.) “Grozničavi, pomjereni, bolesni mozak osjeća i asimilira stvarnost koja je i sama bolesna, pomjerena, grozničava”. U stanju koje varira između apsolutne lucidnosti i svojevrsnog ludila, zatičemo i pratimo Eduarda Sama (E. S.), poznatog nam iz prethodnih Kiševih knjiga, osobito ”Bašte, pepela”, oca ili možda prije, predodžbe o ocu koji je nestao u Auschvitzu: traženje identiteta pretka i potomka istodobno, pripovjedača i protagonista koji se jedva mogu razlučiti. “Polazeći od sitnih, svakodnevnih, jedva uočljivih detalja – nastavlja Pjotr u svom predgovoru – autor predočava strpljivo, s preciznošću znanstvenika, svijet koji je uronjen ne samo u svoju povijesnu dimenziju, nego i u ovu antropološku i ontološku. Sama činjenica da je predio u kojem se odvija radnja bio nekada dnom Panonskog mora, koje je odavno iščezlo, poprima u takvim okolnostima više negoli simboličku vrijednost”. Sličnu nostalgiju za nekim drevnim i izgubljenim morem susrećemo u Mandeljštama. (Nadežda Mandeljštam u svojim ”Sjećanjima” govori o tome kako je Osip želio izostaviti prostor centralne Evrope da bi se opet domogao postojbine Mediterana.) Dugo mi se činilo da ”Psalam 44”, unatoč ranoj darovitosti o kojoj svjedoči, stoji negdje izvan cjeline. Nakon pojave ”Peščanika” (te pogotovo kasnije, poslije ”Grobnice za Borisa Davidoviča”) shvatio sam da je ta knjiga, makar bila naivnija po načinu pisanja ili nedovršenija od ostalih, ipak nužna i nezaobilazna. Gotovo sve što je u njoj realistički ili objektivizirano, izostavljeno je – zahvaljujući upravo njoj moglo je biti izostavljeno – u ”Peščaniku”. U njemu je građa posve prečišćena, izveden je do kraja “pokušaj da se lirsko nadvlada epskim” (H. P. 81). ”Psalam 44” bila je žrtvenička knjiga u dvostrukom smislu. (Kad je mladi pisac radio na njoj prihvaćao je još uvijek – 1960. god. – Lukačev “Današnji značaj kritičkog realizma”. Vidjeti H. P. 43-54) * Posljedice “odleđenja” bile su djelotvorne u jugoslavenskim književnostima u toku pedesetih i šezdesetih godina; poetika Danila Kiša odaje promjene u pogledima na književnost i ističe nove književne zahtjeve, moderne i formalne, estetičke i estetizanske u boljem smislu riječi. Ne možemo posve isključiti jednu vrstu odnosa politike i književnosti i u Kišovu djelu (odnosa koji je inače za njega kao pisca sekundaran). U epigrafu knjige “Homo poeticus” izdvojena su dva proturječna citata. Jedan je Orwelov: “gdje god (mi) je nedostajalo političkih pobuda napisao sam mrtva slova na papiru”; drugi je iz Nabokova: “umjetnost se čim stupi u dodir s politikom, srozava na razinu najobičnije ideološke skrame”, Kiš je, što se tiče spomenutog odnosa, bliži Nabokovu negoli Orwelu, ali ne u svemu: ”Grobnica za Borisa Davidoviča” je vrlo politična knjiga. ”Psalam 44” i ”Peščanik”, vidjeli smo, podrazumijevaju historiju i vlast kao dio sudbine. Jogi je ovdje ipak potisnuo komesara i raščistio sve račune s njim. U pariskom časopisu ”Lettre internationale” (br. 3, 1984) izašao je kompendij Kiševih “Saveta mladom piscu”, iz kojeg izdvajam nekoliko navoda pročitanih 1984. god. u Ateni, na međunarodnom skupu “Pisac i vlast”: “Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta”. “Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.” “Nemoj da imaš misiju.” “Čuvaj se onih koji imaju misiju.” “Na pomen ’socijalističkog realizma’ napuštaš svaki dalji razgovor.” “Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Auschwitza pošalji ga do sto đavola.” Tu se, vjerojatno, kriju dublji i teže uočljivi uzroci nesporazuma koji će Kiš doživjeti u “historiji bestidnosti” našeg književnog života. * Poštivanje “literature kao takve” mora se, ako je dosljedno, suočiti s poštivanjem “stvarnosti kao takve” (H. P. 190), pri čemu se, naravno, prva ne svodi na drugu, niti se izvodi iz nje. Spoznaja o tome vodila je autora prema otvorenijem i neposrednijem susretu s historijom i politikom: ”Grobnica za Borisa Davidoviča”, s podnaslovom “sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” (1976). S trećeg lica jednine prešao je na treće množine: s on ili ono, na oni. Oni! ”Grobnica” je, doduše, srodna s ”Peščanikom”, ali je u njoj “objektivizacija” (termin je Kišov) izravnija. Sklanjajući se od prilika koje su zavladale centralnom Evropom (ne samo njome), Kiševi junaci – zatočenici revolucije, vitezovi ljevice iz vremena u kojem je ljevica imala pravih vitezova među kojima je broj Židova bio impozantan – nestaju krajem tridesetih godina u “prvoj zemlji socijalizma” kao žrtve čistki. “Jevrejstvo u ”Grobnici za B. D.” ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je tu kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja! Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije” (Č. A. 49). Knjiga se tako ”zasniva na istoričnosti” (Č. A. 43), poziva se na dokumente, stvarne ili fiktivne, citira ih tamo gdje smatra da je to uputno, da služe samoj književnosti (“doprinose jednoj dubljoj istinitosti”. Vidi: Č. A. 95). Ništa nije fantastičnije od stvarnosti, ponavlja Kiš za Dostojevskim. Ne znam je li itko prije njega pisao o Gulagu u takvom književnom obliku, koristeći se odabranim instrumentarijem koji modernoj prozi stoji na raspolaganju: takvim stilom. Suvremeni pripovjedački i romaneskni postupci, upotreba dokumenta i citata, variranje fakta i fikcije, oneobičavanje znanog i viđenog pomogli su autoru da svoj posao obavi temeljito i privlačno. Naravno, svim spomenutim pomagalima gospodarili su piščev ukus i umijeće. … Kiš je često napominjao (pravdao se ili optuživao, ne znam) da se ne usuđuje “izmišljati”, da nije “u mogućnosti da izmišlja” jer, po njemu, i onako “ništa nije užasnije od stvarnosti, ništa romanesknije, ali ništa ni proizvoljnije i opasnije nego pokušaj da se sredstvima literature fiksira ona stvarnost koja nas nije prožela, koju ne nosimo u sebi, patetično rečeno, kao rudari olovni prah u grudima” (H. P. 191-192). Tom pričom o “izmišljanju” mnoge je doveo u zabludu, osobito one koji su je doslovno shvatili. Zar transponirati stvarnost, npr. biografiju, dokument ili citat, ne znači istodobno “izmišljati” sve pojedinosti, načine i postupke kojima se to u književnosti postiže: stvoriti samu priču kao događaj ili pak, rekao bi Kiš, kao formu koja “sudbinski i sudbonosni poraz učini manje bolnim i manje besmislenim. Formu koja bi mogla možda da daâ nov sadržaj našoj taštini, Formu koja bi mogla da učini nemoguće, da iznese Delo izvan domašaja mraka i taštine, da ga prebaci preko Lete?” (H. P. 73). Pitanja izraza, toliko šablonizirana u školničkim i eruditskim definicijama, ovdje su, zapravo, pitanja svijesti o književnosti kao književnosti. Kiš stoga piše knjige u velikim razmacima. Promjene registra od knjige do knjige poznaju, unatoč, svemu, određene konstante: “autorski rukopis i neke mitologeme” (H. P. 274); “gorki talog iskustva”, traganje za “sopstvenim identitetom”, težnju za “integritetom” djela, uvjerenje da se “pomoću literature ne može učiniti ništa” (H. P. 213), da je njezin učinak, i kad ga slučajno ima nevidljiv i nesamjerljiv, da angažman u literaturi (sa svojim porukama”, “sadržajima”, “tendencijama” “funkcijama” itd.) najčešće uništava samu literaturu i da (angažman) može eventualno vrijediti jedino ako znači “totalan izbor”, odbacivanje lakrdije i kompromisa, spoj sudbine i stila. Piščeve zanose prati ironija, štiti ih od patetičnosti i dolorizma, jedna posebna vrsta parodije koja je kontrapunkt lirizmu, kojom se stvara i održava neophodna distanca: spram historije, politike i, napokon, same literature. O odnosu vlastite poetike (po-etike) i ideja ruskih formalista (osobito Šklovskog i Ejhenbauma), o bliskosti ili srodnosti među njima, govorio je sam Kiš (H. P. 236-237). Značenje pojava i djela što su obilježili rusku književnu situaciju dvadesetih godina i bili ugušeni u tridesetim nije ostalo bez odjeka u jugoslavenskoj književnosti nakon odbacivanja socrealizma. U tome pogledu Kiš je jedan od najboljih primjera, iako je prihvatio vrlo malo. Razna pitanja, poznata modernoj umjetnosti, Kiš je postavljao ne tražeći na njih odgovore (“u svojim knjigama ja sam umesto odgovora postavio sebi samo nova pitanja” Č. A. 65). Uporedo s iskustvima i iskušenjima francuskog novog romana, on je imao svoja iskustva i vlastita iskušenja: potrebu da “izbaci starinske spojnice zasnovane na jednom lažnom vremenskom nizu, veze i klišeje toliko česte kod slabih romansijera” (H. P. 97). Prezirući više od svega banalnost, nije, naravno, dopuštao da “markiza izađe u pet sati”, ali je već na početku zapisao (1960. god.) da se u ime bilo kakvog postulata, norme ili mode neće odreći prava da napiše “Zatekoh ujutro ljudske tragove u pesku” (H. P. 57). Onima koji će nastupiti drukčije prorekao je da će, budu li suviše vjerovali svojim teorijama, “završiti u buncanju” (H. P. 227). Potčinjavanje teorijama Kiš očito dovodi u vezi s ideologijom. Današnji se pisac ne može pravdati da ne poznaje ono što se zbivalo i zbilo prije njega u poslu za koji se odlučio: “Anahronizam u izrazu jeste u književnosti isto što i odsustvo talenta… Umetnički, književni izraz ima – ipak – svoju razvojnu liniju. Menjaju se ne samo senzibiliteti nego i sredstva književnog izraza, njihova tehnika, njihova tehnologija… ne može se, dakle, danas pisati priča ni roman sredstvima i načinom 18. i 19. veka” (Č. A. 286-187). Ono što suvremena teorija zove intelektualnošću, Kiš diskretnije naziva “srodnošću po izboru” ili “tematskim afinitetom”. Njegovi srodnici su, u strogo književnom smislu, Borges i Nabokov (kritičari koji su, osobito u Francuskoj, odredili Kišovo zasebno mjesto negdje između te dvojice pisaca izvan klasifikacija, čini nam se da su u pravu). Orwelove ili Koestlerove stavove prema politici i historiji bio bi, vjerujem, spreman u nekoj mjeri podržati. U jugoslavenskim književnostima najviše ga je, vjerojatno, zadužio Ivo Andrić, koji mu je u vlastitom jeziku dao primjer gotovo nedostižne čistote. Možda ga je donekle, u ranijim godinama, impresioniralo i Krležino nastojanje da vlastiti jezik ne podredi ideologiji. * U djetinjstvu, za vrijeme Drugog svjetskog rata, u Mađarskoj, dobio je u školi Bibliju. U stanju potpune raspoloživosti, u razdoblju “ranih jada”, sjeme mudrosti i primjer izraza zacijelo su ostavili traga: “Omnia in mensura et numero et pondere disposuisti.” (Mudrost Salomonova, 11, 21) Brojevi: mjera i razmjer. Tome je bliska i Borgesova “potraga za simetrijama”. Razmišljajući o odnosu romana i priče (novele, pripovjetke, “povesti”, “recita”), sastavljajući svoje romane od priča i šireći pojedine priče do granice romana (npr. ”Enciklopediju mrtvih” u istoimenoj knjizi) Kiš, naravno, odbija da uzme količinu za mjerilo. Bliska mu je Ejhenbaumova formula po kojoj je novela “zadatak za postavljanje jednadžbe s jednom nepoznatom”, a roman “cijeli sistem jednadžbi s mnogo nepoznanica”, ali se ni nje ne pridržava: njegove priče sadrže mnoštvo nepoznatih (lica, odnosa među licima, rješenja). Navedenu formulu nadopunio je onom Gideovom, biološkom, po kojoj se novela “može pročitati u jednom dahu”. Već se u “Ranim jadima” opredijelio za tematsku knjigu priča. U vezi s ”Grobnicom za Borisa Davidoviča” spominjao je primjere ”Crvene konjice” Isaka Babelja (koju izdavači ponekad označavaju i kao roman), Sartreova Zida ili Izgnanstva i kraljevstva A. Camusa, nasuprot Čapekovoj ideji o “pričama iz oba džepa”. Parafraza po kojoj se pripovjedači rađaju a romansijeri postaju ne može se stoga primijeniti na Kiša. ”Enciklopedija mrtvih” vrlo je rigorozno zamišljena. Kao i ”Grobnica” ili ”Rani jadi”, objedinjena je temom (ili sižeom, ne znam kako bi se to trebalo nazvati u Kiševu slučaju): “Sve priče o ovoj knjizi u većoj ili manjoj meri u znaku su jedne teme koju bih nazvao metafizičkom; od speva o ”Gilgamešu”, pitanje smrti jedna je od opsesivnih tema literature. Kad reč divan ne bi zahtevala svetlije boje i vedrije tonove, ova bi zbirka mogla nositi podnaslov ’Zapadno-istočni divan’, sa jasnim ironičnim i parodijskim kontekstom” (E. M. 215). U njoj je devet priča (zapravo deset, ukoliko ”Post scriptum” shvatimo također kao priču o svim tim pričama, tako da bi i tu, još jednom, broj bio zaokružen i simetričan), devet poglavlja jedne zajedničke povesti, mogli bismo reći parafrazirajući ”Grobnicu”, fragmenti jedne te iste sudbine (poput onih 67 u ”Peščaniku”). Moglo se očekivati da će Kiš napisati takvu knjigu: smrt je tema kojom se on bavi od početka. U ”Bašti, pepelu” dječak odbija da spava strahujući da će ga san zaodjenuti “svitkom crne svile” (B. P. 30); vjeruje da se brojanjem može odagnati smrtna sjena koja se nadvila nad licem majke. (Tada je znao brojati samo do 200, pa onda ponovo započinjao 2 ili možda 3 puta: je li to, možda, kabalističko shvaćanje broja?). Enciklopedije i riječnici su opsesija i radost piščeva zrelog doba: “Moj ideal je bio, i ostaje do dana današnjeg, knjiga koja će se moći čitati, osim kao knjiga, pri prvom čitanju, još i kao enciklopedija (Baudelaireova, i ne samo njegova, najomiljenija lektira), što će reći: u naglom, u vrtoglavom smenjivanju pojmova, po zakonima slučaja i azbučnog (ili nekog drugog) sleda, gde se jedan za drugim tiskaju imena slavnih ljudi i njihovi životi svedeni na meru nužnosti, životi pesnika, istraživača, političara, revolucionara, lekara, astronoma, itd., bogovski izmešana s imenima bilja i njihovom latinskom nomenklaturom, s imenima pustinja i peščara, s imenima bogova antičkih, s imenima predela, s imenima gradova, sa prozom sveta. Uspostaviti među njima analogiju, naći zakone podudarnosti.” (H. P. 188). To nije, naravno, jedina geneza ”Enciklopedije mrtvih”. Željeznički ”Red vožnje” koji je napisao piščev otac 1939. god. i o kojem je riječ na više mjesta u ”Bašti, pepelu”, ”Peščaniku” i drugdje, sastavljen je također po nekoj enciklopedijskoj šemi. Redoslijed 67 fragmenata u ”Peščaniku” sve je prije negoli proizvoljan. Na kraju ”Mansarde” nalazi se svojevrstan “spisak stanara”, s točnim godinama rođenja, spolom, zanimanjem, naznakom kata na kojem stanuju, brojem stana i napomenom: “raspitati se kod nadstojnice o svakom ponaosob” (M. 112). Kiš je, doista, morao napisati ”Enciklopediju”. Ona je, uz ostalo, jedna nova faza “objektivizacije” kakvu je iziskivao njegov način (načini) pisanja, promjene koji su obilježavali pojedina djela, razmaci među djelima. Valjalo je napraviti nešto sasvim drukčije od ”Tibetanske knjige mrtvih”, ”Kabale” ili ”Žitija svetaca” i drugih sličnih “ezoteričnih tvorevina u kojima mogu da uživaju samo pustinjaci, rabini i monasi” (E. M. 50), sačiniti registar koji može poslužiti kao “riznica sećanja”, “jedinstven dokaz uskrsnuća” (E. M. 52), uvesti u njega (u taj registar) sve najobičnije podatke o osobama koje ne ulaze u druge, uobičajene enciklopedije. Takvim postupkom, grubim i sitničarskim u isto vrijeme, faktografskim i okultnim, štivo se oslobađa inventara tradicionalnog romana i klasične pripovijesti, “sveukupnosti efemernih zbivanja” (E. M. 69), protokola realističkih oznaka. Na jedan poseban način suočeni smo s fantastikom: “Simon čudotvorac”, na kraju istoimene priče (sazdane od nekoliko varijanti drevne gnostičke legende), vinut će se prema nebu, gotovo iščiliti u njemu te zatim stropoštati s nebeskih visina pred očima skupa koji je slušao njegovu heretičku propovijed protiv hijerarhije. Je li to onaj isti Kiš koji je odbijao da “izmišlja”? U svakom slučaju po rukopisu ga prepoznajemo. Uostalom, fantastični elementi nisu tu najvažniji. Tekst zadržava svojstva ”Bašte, pepela”, ”Peščanika”, ”Grobnice”. Biblijska sabranost u jeziku i pisanju kao i u samu odnosu prema jeziku i pisanju – ovdje je još uočljivija. “Legenda o spavačima“, rekonstituirana prema kršćanskim, talmudskim i kuranskim izvorima kao da sažima drevna djela i predanja, brojna i različita. Prevladava njihove razlike stilom. Podmuklo djelovanje Biografije osjeća se u svakom poglavlju (osobito u priči “Crvene marke s likom Lenjina”). Običnost poznatog, gotovo trivijalnog sižea (“Slavno je za otadžbinu mreti”) nadilazi se ponovno oneobičajenjem. Vješti i diskretni uzmaci pripovjedača, koji neće da bude sveznajućim a ne može posve izostati, ne postaju pritom manirom. Distanca prema onim što se priča i što se pred našim očima odvija, ravnoteža fragmenta i cjeline, suvislost pripovijesti i romana: “Samo načelo ekonomičnosti sprečava ovu povest – piše u ’Knjizi kraljeva i budala’ — koja je samo parabola o zlu, da se razvije do čudesnih razmera romana” (E. M. 181). Pojedine priče ”Enciklopedije” mogle bi se, bez teškoća, uklopiti u neke od prethodnih knjiga: npr. “Crvene marke” ili “Posmrtne počasti” u ”Grobnicu”. “Ogledalo nepoznatog” u ”Rane jade”, “Priča o majstoru i učeniku”, možda, u ”Čas anatomije”. Poneka bi se od njih dala razviti u zaseban roman, npr. sama ”Enciklopedija mrtvih” ili pak “Knjiga kraljeva i budala”, fantastična i dokumentarna transkripcija “Protokola Sionskih mudraca”, esejistička parabola o zlokobnom utjecaju knjige, njezinu odnosu s totalitarizmom. Sve se tako povezuje jedno s drugim i s prethodnim. Kiš piše Djelo. Na kraju stoji “Post scriptum”, neka vrsta zaključka ili epiloga koji zapravo postaje ključnim i završnim poglavljem: združuje sve pripovijesti u cjelinu, u zajednički katalog smrti koji je uokviren samom ”Enciklopedijom mrtvih”. Cjelina Kiševa djela (izdanja sabranih “Dela” to potvrđuje) vrlo je kompaktna i homogena. Svaku posebnu knjigu odlikuje brižna i odnjegovana literarnost, kvaliteta rukopisa, otmjenost koja gotovo da nema premca u jeziku kojim se služi. Ovaj pisac je umio odbaciti primjese raznih “diskursa” (koristim, uprkos svemu, tu pomodnu riječ) koji nas preplavljuju, svojevrsno narodnjaštvo kojem se već desetljećima naši otimlju najbolji prozaici, regionalizam koji teško prelazi granice (i slavu) vlastitoga zavičaja, površnost i šturost žurnalističke proze što je postala nadomjestkom za pravu literaturu, lažni intelektualizam kojim se prikriva duhovno siromaštvo i provincijalnost, uskost i isključivost angažmana koje ostavljaju neizbrisive tragove u jeziku i pismu. Nitcheov je Zaratustra tragao za čovjekom koji “govori čisto”. Takav je pisac Danilo Kiš. Njegovo je pisanje samo po sebi izazov osrednjosti i ustajalosti, duhu konformizma i književnom opsjenarstvu. Danilo Kiš (Subotica, 22. februara 1935. – Pariz, 15. oktobra 1989), romansijer, pripovedač, esejista, dramski pisac, prevodilac sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika. Jedan od najvažnijih pisaca u istoriji srpske književnosti. Kiš je počeo kao pesnik, a potom se okrenuo, pre svega, pisanu proze kojom je u drugoj polovini XX veka izveo poetički preokret u srpskoj književnosti. Prvi objavljeni tekst Danila Kiša je pesma „Oproštaj s majkom” (1953), a njegove prve knjige – kratki romani Mansarda i Psalam 44 – objavljene su u istim koricama, kao zajedničko izdanje, 1962. godine. Romani: Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972). Knjige priča: Rani jadi: za decu i osetljive (1969), Grobnica za Borisa Davidoviča: sedam poglavlja jedne zajedničke povesti (1976), Enciklopedija mrtvih (1983) i Lauta i ožiljci (posthumno objavljene priče, 1994). Knjige eseja: Po-etika (1972), Po-etika, knjiga druga (1974), Čas anatomije (1978), Život, literatura (posthumno, 1990), Skladište (posthumno, 1995). Knjiga razgovora: Gorki talog iskustva (posthumno, 1990). Drame: Elektra (1968), Noć i magla (1968), Papagaj (1970), Drveni sanduk Tomasa Vulfa (1974), Mehanički lavovi (1980). Knjiga izabranih pesama i prevoda Danila Kiša sa francuskog, ruskog i mađarskog jezika Pesme i prepevi objavljena je posthumno 1992. godine. Najvažnije nagrade: NIN-ova nagrada za roman godine, Goranova nagrada za knjigu godine, Književna nagrada „Železare Sisak” za najbolju esejističku knjigu godine, Veliki Zlatni orao grada Nice za ukupan književni rad, Orden Viteza umetnosti i književnosti, Andrićeva nagrada, Nagrada „Skender Kulenović”, Sedmojulska nagrada, „Preis des Literaturmagazins 1988”, „Premio letterario Tevere”, Nagrada AVNOJ-a, Nagrada „Bruno Šulc”. Dela Danila Kiša prevedena su na sve veće svetske jezike. MG138 (L)