Nazovi NATO radi umorstva - Pariški kolateralni dnevnik, proljeće 1999. Frano Cetinić `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put .. `Ova knjiga nije rezultat strateških studija kojima sam inače sklon`, kaže Frano Cetinić, `već plod bilješki koje sam vodio od časa kada sam prvi put osjetio kovitlanje događaja koji su neodoljivo podsećali na ono što je De Ružmon tokom Drugog svjetskog rata nazivao `udjelom đavla`. To je moj privatni kalendar o susretima i razgovorima sa ljudima koji su bili zanimljivi i podsticajni za razmišljanje`, objašnjava ovaj Korčulanin koji je nakon završene gimnazije u Dubrovniku diplomirao na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Frano Cetinić rođen je 1947. u Blatu na Korčuli. Nakon gimnazije u Dubrovniku (1962-1966) studira u Beogradu na Filozofskom fakultetu, na grupi za sociologiju, gde diplomira 1971. godine na temu: Društveno-politički aspekti ujedinjene Evrope. Iste godine počinje da radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu. Školske 1977/78. godine kao stipendista švajcarske vlade boravi u Univerzitetskom institutu za visoke međunarodne studije u Ženevi. Tokom boravka u Ženevi upoznao se s velikim Evropljaninom, švajcarskim misliocem Denijem Ruzmanom i prijateljevao s njim. Školske 1983/84. godine kao stipendista francuske vlade boravi u Visokoj školi za društevene studije, na postdiplomskim studijama kod profesora Alena Benzasona. Od 1986. godine živi u Parizu gde radi kao urednik na Radio France Internationale. Sarađuje sa brojnim časopisima i još od studentskih dana s francuskog prevodi dela Borisa Suvarina, Denija de Ruzmona, Kornelijusa Kostarijadisa, Alena Benzansona i dr. Osnivač jugoslovenskog veća Evropskog pokreta 1989. godine i, dve godine kasnije, Hrvatskog vijeća Evropskog pokreta. Od 1992. udaljava se od svake aktivnosti u okviru Međunarodnog veća Evropskog pokreta ili njegovih nacionalnih organizacija. Izdavač: Samizdat B92 Br. strana: 284 Povez: broširan Jezik: Srpski Pismo: Latinica Format: 20cm

NOVO Str 447 Burne godine raspada Sovjetskog Saveza, „epoha Gorbačova” i „era Jeljcina”, nestanak Varšavskog ugovora, jačanje i prodor Severnoatlantske vojne alijanse na Istok – to je okvirna priča memoarske knjige ruskog akademika i političara Jevgenija Primakova (s ruskog prevela Ivana Sekicki). Taj okvir ispunilo je traganje za odgovorom na suštinska pitanja koja su nametali međunarodni odnosi u drugoj polovini prošlog stoleća. Ova pitanja odredila su ne samo sudbinu pojedinaca, već i istorijsku sudbinu mnogih naroda, i ne samo u nedavnoj prošlosti, već, po svemu sudeći, i u doglednoj budućnosti. Dramatični događaji u bivšoj Jugoslaviji, s posebnim težištem na zbivanjima sa srpskim narodom, našli su svoje mesto u ovom Primakovljevom svedočanstvu. Ali, za razliku od mnogih zapadnih momoarista i krunskih aktera savremene svetske politike, zapenušanih od pristrasnosti, Primakov ni jednog časa nije smetnuo s uma vrednost i značaj nacionalne kulture i tradicije iz koje potiče, pa je i ovo delo veoma redak primer kako je, umesto sa spektakularnim obračunima i optužbama, istinska senzacija vezana sa strasnim traganjem za univerzalnim obrascem međuljudskog i međunarodnog razumevanja i sporazumevanja. Primakov je rođen 1929. u Kijevu odakle se njegova porodica preselila u Tbilisi (Gruzija) gde je Primakov proveo detinjstvo. Diplomirao je na moskovskom državnom univerzitetu. Karijeru je započeo kao novinar, prošavši put od izveštača Državnog radija i televizije do komentatora u listu „Pravda”. Šezdesetih i sedamdesetih godina XX veka, u vreme arapsko-izraelskog sukoba na Bliskom istoku, radio je kao dopisnik iz ratom zahvaćenog područja. U to doba svoju sudbinu tesno je povezao sa naukom. Pošto je doktorirao iz oblasti ekonomskih nauka, s dobrim znanjem engleskog i arapskog jezika, postao je dopisni, a potom i redovni član Akademije nauka, zatim stupio na čelo Instituta za orijentalistiku i Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose. Krajem 80-tih aktivno se uključio u politiku. U vreme vladavine Mihaila Gorbačova član je najviših državnih institucija. U vreme vladavine Borisa Jeljcina bio je na čelu ruske spoljne obaveštajne službe, zatim na čelu ministarstva inostranih poslova. Od septembra 1998. do maja 1999. vršio je funkciju premijera Ruske Federacije. Početkom novembra 2004. svedočio je pred haškim tribunalom u korist odbrane Slobodana Miloševića.

LICENCNO IZDANJE ELEKTOR INTERNATIONAL NA SRPSKOM JEZIKU! Da li se još uvek isplati samogradnja pojačavača? Ovo pitanje mogu mnogi sebi da postave prolaze prolazeci kroz prodavnicu elektronike. Kada je u maju 1970. izašlo prvo izdanje Elektora, mnogo toga nije moglo da se kupi u vidu gotovog uredjaja. S druge strane postojalo je veliko oduševljenje da se svojerucno nešto napravi. Tokom devedesetih godina prošlog veka to je splasnulo, zbog sve veceg širenja kompjuterske tehnike i digitalizacije. Pojavile su se nove generacije, koje su odrastale uz bitove i bajtove. Zašto HiFI uređaji daju različit zvuk Često postavljana pitanja su: može li pretpojačavač jednog proizvođača da se spoji sa izlaznim stepenom drugog proizvođača? Da li to ima uticaja na zvuk? Da li moraju da se koriste specijalni kablovi i da li moraju da se preduzimaju posebne mere? U časopisima koji testiraju uređaje može se povremeno pročitati da CD plejer jednog proizvođača u kombinaciji sa određenim pojačavačem jednog drugog proizvođača daje posebno dobre zvučne rezultate. Ako se priključi neki drugi CD plejer, zvuk će biti drugačiji, ili lošiji. Bogatim rečnikom zatim sledi opis zvuka i puštaju se određene muzičke numere, koje su navodno izuzetno dobre za testiranje muzičkih uređaja. Elektrolitski kondenzatori, ispravljači i njihova pravilna upotreba Prilikom izrade mrežnih jedinica se često može primetiti nemarno ophođenje. Dosta se koristi princip ’’što više, to bolje’’. Kapacitet elektrolita se često povećava po želji, pogotovo ako se pri ruci nađu visokokapacitivni kondenzatori. Isto tako se koriste ispravljači sa mnogo više naponske stabilnosti nego što je potrebno. Misli se da ne može da škodi ako se umesto ispravljača od 80 V odmah ubaci onaj od 500 V. Što je sigurno, sigurno je. I baš tu se nalazi zabluda, kao i upotreba proizvoljno velikih kondenzatora. Ovaj članak će pokazati nekoliko međusobnih veza, na koje se uglavnom ne obraća pažnja. Pentodni PP izlazni stepen sa EL 84 T Princip PPP izlaznog stepena ima mnoge prednosti u odnosu na protivtaktni AB izlazni stepen i samo jedan nedostatak, a to je nešto manja snaga iz jednog kompleta cevi. Već duže vreme trend ide ka osetljivim zvučnicima, koji sa relativno malo snage mogu da stvaraju veliki zvučni pritisak. Tako postaje interesantan i PPP izlazni stepen sa malom snagom, ali koji pruža visok kvalitet zvuka. Srednjetalasni prijemnik sa dva oscilatorna kola Nakon prvih iskustava sa audionom od jednog oscilatornog kola, strasni samograditelj radio uređaja će poželeti da napravi prijemnik sa boljim performansama, da bi poboljšao kako osetljivost, tako i selektivnost svog radija. Da bi ceo proces i podešavanje bili pregledniji, ovaj članak predstavlja prijemnik sa dva oscilatorna kola. Povratna sprega nezavisna od demodulacije omogućava različite varijante sklopa i interesantna proširenja. Postignuta poboljšanja u prijemu, u odnosu na audion sa jednim oscilatornim kolom, su impresivna. Kratkotalasni audion sa ECC88 Cevni sklopovi sa malim anodnim naponom imaju posebnu draž. S njima se može eksperimentisati na bezopasan način bez problema sa inače uobičajenim visokim anodnim naponima. Jednostavni audion prijemnici mogu pri tom da daju dobre rezultate, kao i sklopovi sa visokim anodnim naponima. Otpornici za merenje opterećenja Uređaj sa snažnim otpornicima za merenje opterećenja ima posebnu svrhu. On je potreban prilikom testiranja izlaznih pojačavača. U slučaju da treba da se opterete do maksimuma, zvučnici nisu za to pogodni, jer bi posledica toga bila oštećenje sluha. Dakle, bolje je prvo snagu pretvoriti u toplotu i proveriti da li pojačavač uopšte funkcioniše i da li daje očekivanu snagu. Tek posle ovoga pojačavač zaslužuje zvučnike i muziku umesto sinusa. Mnogostruke eksperimentalne pločice Kada neki sklop treba na brzinu napraviti i proveriti, uvek se postavlja pitanje na koji način to uraditi. Lemljenje, limena konstrukcija, bušenje rupa, mnogo potrošenog vremena i još mnogo toga što čini da čoveku brzo prođe volja. Sa rešenjima predstavljenim u ovom članku mogu se napraviti različiti sklopovi za kratko vreme i uspešno ispitati. Mikrofonski pojačavač sa cevima To već spada u čudan fenomen, da u vreme visokorazvijene poluprovodničke tehnologije i digitalnog snimanja zvuka, audio uređaji sa cevima doživljavaju preporod. Uputstvo za izradu uređaja sa cevima bi trebalo da iskoristi prednosti tih komponenti i da se više razlikuje od tranzistorskog sklopa, a ne samo u visini radnog napona. Kod ovog sklopa radi se o pojačavaču za priključenje studijskog mikrofona. Konvertor cevnog zvuka Cevni zvuk ne mora obavezno da bude čist anahronizam – postoje izraziti ljubitelji zvuka cevnog pojačavača. Ipak, ne priliči svakom da izbroji velike sume novaca za cevni izlazni stepen, ili kompletan cevni pojačavač, da bi za to dobio relativno malu izlaznu snagu. Treba dodati još i to da moderni cevni pojačavači već i kod sobne jačine zvuka, bukvalno gomile vati pretvaraju utoplotu, tako da nisu baš ekološki bezopasni. EL34, 6L6GC ili KT88 Ovo je test o ponašanju izlaznih pentoda u protivtaktnom pojačavaču. Turbo od 1,4 litre ili snažni V8 velike zapremine. Na ovo pitanje je automobilska industrija odgovorila u korist bolje efikasnosti male zapremine. Da li se ovakvo poređenje može dozvoliti i kod izlaznih pentoda koje su u upotrebi? Naravno da može i rezultat je vrlo sličan. Magične oči, lepeze i trake Ranije su se u svakom boljem radio prijemniku koristile magične oči, lepeze i trake, gde su služile za podešavanja i prikaz jačine polja radio stanica. U trakašima i mnogim pojačavačima služile su za određivanje jačine snimka. Zelena svetlost mora da je u početku bila fascinantna kako za konstruktore, tako i za korisnike, zbog čega se i odomaćio pojam ’’magično oko’’, što je bila prva varijanta ovog tipa cevi. Površina prikaza je u početku bila okrugla, što je u toku rada podsećalo na oko. Kasnije su se pojavile cevi sa prikazivačem u vidu lepeze ili trake. U ovom članku treba da se objasne principi i osobine indikacionih cevi i kako se i danas još mogu korisno upotrebljavati. Borba protiv odstupanja parametara Pomalo već ide na živce koliko nazivne linije cevi, koje se danas mogu kupiti, odstupaju od toka navedenog u listi podataka. Ako jednu cev zamenimo za drugu istog tipa, može se lako dogoditi da pojačavač dobije drugačiji zvuk. Do sada je to pokušano da se izbegne, tako što su cevi selektovane, što je komlikovano i skupo. Međutim, postoji jedan trik u sklopu, pomoću kojeg i različiti primerci cevi automatski bivaju naterani na približno istu radnu tačku. Jednostavno ispitivanje cevi Za mnoge elektronske cevi se prilikom isporuke više ne daju kartoni sa potvrdom o ispitivanju, a takođe ni liste podataka. Sledeći postupak omogućava, da se sa minimalnim utroškom, na osnovu karakteristične anodne krive, utvrdi emisiona sposobnost neke cevi. Prikazuje se i kako se karakteristične krive menjaju, ukoliko cev naginje ka oscilovanju. Muke sa cevima lošeg kvaliteta Kvalitet cevi proizvedenih u današnje vreme nije na zadovoljavajućem nivou. Greška, koja može imati fatalne posledice, je kratak spoj između katode i grejanja. Ona često ne opstaje stalno, već samo povremeno. To otežava potragu za greškom. Ovaj izveštaj o sakupljenom iskustvu će možda nekome olakšati posao. SRPP Princip Ovaj članak opisuje varijantu sklopa, koja je u evropi i SAD-u ostala skoro nepoznata: SRPP princip (Shunt Regulated Push-Pull). U VF tehnici je odavno poznata ova varijanta, a japanac Anzai je krajem šezdesetih godina prošlog veka prvi put primenio ovaj koncept i u NF tehnici. Od tada je u japanu predstavljeno nekoliko varijanti SRPP principa, a SRPP cevni pretpojačavač je u najmanju ruku tamo postao standard. U komercijalnom smislu, ovaj koncept nažalost nikada nije mogao u većoj meri da se odomaći, zbog toga što je praktična primena SRPP principa u NF sektoru propala sa pobedničkim ulaskom tranzistorske tehnike u sve delove elektronike. Pošto su u međuvremenu cevi u mnogim krugovima ponovo ’’u modi’’, SRPP princip je opet postao interesantan.

Драган Крстић: ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ 1968-73 Из штампе је изашла пета књига `Психолошких белешки ( 1978-1981 ) покојног професора Драгана Крстића, у низу књига које обухватају временски распон од 1960-1988. Реч је о тајном дневнику који је Драган Крстић, факултетски професор психологије и научни радник, водио готово тридесет година ( 1960 - 1988 ), не откривајући га чак ни сопственим укућанима. На неколико хиљада страна Крстић је тајно бележио што нико у комунистичкој Југославији ( `па и шире` ) није смео да помисли, камоли изрази. Са свим аспектима тоталитарне свести у доба титокомунизма, друштвене патологије која се из ње родила и њене погубности по српско биће, народ и државу, Крстић нас суочава кроз обиље феноменалних психолошких анализа, али је његов рукопис много више и од тога. Он је права ризница невероватно дубоких и оштроумних студија о духу времена, психологији модерног човека, о лицу и наличју савремених друштава Истока и Запада, о књижевности, филму, свакодневном животу, судбини појединца у вртлогу сваковрсних идеолошких стремљења унутар којих битише и као њихов носилац и као жртва. И својим животом и својим делом Драган Крстић се потврдио као човек невероватно блиставог ума, јаког карактера и истински племените душе. О аутору: Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији. Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Члан Саветовалишта за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истодобно предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању хонорарно предавао на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног Психолошког речника, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник Учење и развој, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот, до средине шездесетих година активни члан аеро клуба Наша крила. Пензионисао се 1994. Издавач: Балканија, Нови Сад, 2015 Број страна: 489 Ћирилица, тврд повез са златотиском

Mirko Marjanović : U RALJAMA DOSOVSKE DEMOKRATJE , Progres Beograd 2004, tvrdi povez, omot, veliki format, str. 1156. Očuvanost 4. Марјановић, Мирко, 1937- Прогрес (Београд) -- Политички утицај -- 2000-2004 Кривично дело против службене дужности -- Србија -- 2000-2004 Србија -- Политичке прилике -- 2000-2004 Mirko Marjanović (Knin 27. jul 1937 — Beograd, 21. februar 2006) bio je srpski i jugoslovenski političar i ekonomista. Marjanović je bio predsednik Vlade Republike Srbije i visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije. Biografija Marjanović je rođen 27. jula 1937. godine u Kninu (Kraljevina Jugoslavija), gde je završio gimnaziju.[1] Imao je 4 brata, uključujući blizanca Veljka, i dve sestre.[2] U sezoni 1955/56. godine nastupao je na poziciji krila za NK Dinara iz Knina [3]. Počeo je da studira Muzičku akademiju u Zagrebu, ali je promenio preokupaciju i studirao ekonomiju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao 1960. Radio je u preduzeću Tvik u Kninu, Rudarsko-metalurškom kombinatu Zenica, a zatim u Progresu, gde je od 1979. bio generalni direktor spoljnotrgovinskog preduzeća. Sa ruskim Gaspromom osnovao je mešovitu firmu Progresgas-trejding. Funkciju direktora, odnosno predsednika Upravnog odbora Progresa zadržao je i dok je bio predsednik vlade. Bio je jedno vreme predsednik FK Partizana. Preminuo je na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu 21. februara 2006. godine. Politička karijera Za predsednika Vlade Srbije biran je dva puta - prvi put 18. marta 1994, a drugi put 24. marta 1998. Obe vlade su bile koalicione. U jednoj je participirala Nova demokratija Dušana Mihajlovića, a u drugoj Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja i JUL Mirjane Marković u okviru Leve koalicije. Nekoliko zakona donesenih u vreme njegovog mandata omogućili su represiju nad profesorima, studentima[4] i novinarima[5] koji nisu podržavali režim Slobodana Miloševića. Posebno treba izdvojiti Zakon o univerzitetu iz 1998. godine i Zakon o informisanju iz 1998. godine.[6] Podneo je ostavku na funkciju predsednika Vlade Srbije 21. oktobra 2000, nakon što su SPS-DOS-SPO postigli dogovor o formiranju prelazne republičke vlade do prevremenih republičkih izbora krajem te godine. Sve ukupno, to je jedan od najdužih premijerskih mandata u Srbiji. Njegov mandat padao je u vreme dva rata (bosanskog i kosovskog) tokom raspada Jugoslavije, kao i u vreme operacije Oluja kada se u Srbiju i Srpsku iselilo celokupno stanovništvo Srpske Krajine i njegovog rodnog grada Knina. Slobodan Milošević je Marjanovića 23. decembra 2001. iz zatvorske ćelije u Hagu ovlastio da ga u odsustvu zastupa na funkciju predsednika Socijalističke partije, što je Marjanović činio do avgusta 2002, kada je razrešen te dužnosti. Nova vlast podnosila je krivične prijave protiv njega, ali one nisu imale sudski epilog. Autor je knjige „U raljama dosovske demokratije“.

KORPORATIZAM: Džefri Grup Naslov Korporatizam : tajna vlada Novog svetskog poretka / Džefri Grup Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Admiral books, 2012 (Beograd : Admiral books) Fizički opis 330 str. : ilustr. ; 24 cm ISBN 978-86-88617-28-4 (broš.) Napomene Prevod dela: Corporatism / Jeffrey Grupp Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 321-330. Predmetne odrednice Multinacionalne kompanije Ekonomija -- Politika Korporatizam je bio ekonomska strana fašizma. Temeljila se na spoju jake, nedemokratske i centralizovane vlade i velikih korporacija. Ta praksa je prisutna i danas. Korporatizam kako ga vidi profesor Džefri Grup zadire u svaku poru života i predstavlja psihološku kategoriju jer ljudima kroz medije nameće stav da korporativni sistem predstavlja najnaprednije društvo, npr. da je normalno raditi deset sati na dan u korporaciji, potom kupovati neprirodnu hranu punu aditiva, koju su proizvele korporacije, u trgovačkim centrima koji pripadaju istim tim korporacijama. Uveče taj homo sapiens iscrpljen od rada za korporacije gleda korporativnu televiziju. “Korporatizam je stanje kada se velike vlade, vojska i biznis udruže. Ta politička struja preovladava u svetu od pamtiveka. Obično nam govore da postoji demokratija, komunizam, ali oduvek je postojao samo jedan sistem – KORPORATIZAM, kaže Džefri Grup. Odlično očuvana knjiga.

Nova, nekorišćena Historia tragicomica / Stipe Šuvar ; [urednica Mira Šuvar] Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Razlog, 2013 (Zagreb : Dudovec) Fizički opis 573 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Šuvar, Mira Vušković, Boris Zbirka Biblioteka Tako je bilo / Razlog, Zagreb ISBN 978-953-6985-18-0 (tvrdi povez) Napomene Str. 9-10: Uvodne napomene / Mira Šuvar Str. 11-16: Predgovor / Boris Vušković O autoru knjige: str. 561-563 Registar. Predmetne odrednice Šuvar, Stipe, 1936-2004 -- Eseji Jugoslavija -- Politične situacija Hrvatska -- Politične situacija UVODNE NAPOMENE Naslov ove knjige (`Historia tragicomica`) dao je autor i skicirao njezin sadržaj nekoliko mjeseci prije iznenadne smrti. Knjiga je trebala obuhvatiti izbor njegovih intervjua iz razdoblja od 1990. do 2004. godine. Nije u to vrijeme planirao u tu knjigu uvrstiti i izbor iz velikog broja autorskih tekstova, socioloških analiza, komentara, te izlaganja na međunarodnim skupovima iz tog vremena. Računao je da če neke od tih tekstova uvrstiti u naredne knjige, koje je također planirao, a na nekima i intenzivno radio, ali ih nije uspio i završiti. Ispisao je, na primjer, više od tisuću stranica teksta za knjigu `priloga kronici tobožnjeg kraja historije 1989-1994. godine`, pod tada radnim naslovom `Historia tragicomica`. Kasnije je odustao od tog naslova za tu knjigu i tako naslovio ovu u koju je namjeravao uvrstiti intervjue objavljene u deset godina dužem vremenskom razdoblju (do 2004. godine). Ja sarn pak sada u knjigu, osim intervjua, uvrstila i različite tekstove koje je autor ispisivao, a većinu njih i objavljivao u tom vremenu. Nije bilo lako napraviti ni izbor intervjua, a ni ostalih priloga za knjigu, jer je tekstova koji to `zaslužuju` mnogo više nego su mogli stati u njezine korice. Krenula sam tako što sam najprije izostavila sve intervjue i istupe u elektroničkim medijima (a bilo ih je zaista mnogo, među njima i onih koji su, na primjer za `Slobodnu Evropu`, trajali i po više sati), a koji i nisu autorizirani za objavljivanje u pisanim medijima. Izostavila sarn i neke opsežne sociološke analize od kojih su neke objavljivane u nastavcirna u novinama (na primjer u `Slobodnoj Dalmaciji`, `Oslobođenju`, `Makarskoj kronici`...), članke objavljene u `Borbi` (radilo se o fragmentima iz rukopisa knjige `priloga kronici tobožnjeg kraja historije`), seriju razgovora u `Feralu` o `pet godina raspleta`, a i razne druge intervjue objavljene u Hrvatskoj i inozemstvu. U knjigu sam uvrstila i četiri nekrologa posvećena poznatim ličnostima, a koje je, uz niz drugih, autor napisao i objavio u `Hrvatskoj ljevici`. Neke sam tekstove djelomično kratila, a učinila sam to tako što sam u intervjuima ispustila ponavljanja u odgovorima na isto ili slično pitanje. No, ukoliko su odgovori sadržavali i neke dodatne informacije (`detalje`) nisam ih kratila. A u nekoliko sam slučajeva ostavila i autorizirane dijelove odgovora koji su prilikom objavljivanja u novinama zbog ograničenog prostora kraćeni. Osim nekoliko iznimki, nisam mijenjala naslove pod kojima su intervjui ranije objavljeni, uključujući i one karakteristične u `Feralu`. Nisam mijenjala autorove naslove analiza, komentara i izlaganja na raznim skupovima. U sva tri dijela knjige tekstove sam poredala kronološki i na početku označila vrijeme kada je neki tekst izgovoren, napisan i objavljen. Smatrala sam da je za čitaoce važan kontekst, vrijeme nastajanja intervjua ili nekog drugog teksta. Mira Šuvar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dvadesetak projekata i samo sedam ostvarenja ne bi uveli Dirana u istoriju arhitekture da ga nisu uvele njegove ideje, knjige, crteži, jedna nova misao. Za sve one koji misle da arhitektura nije završila sa epohom Baroka, Diranova knjiga i sve što ona donosi, može pokazati da su u pravu. (Iz Predgovora knjige, Ranko Radović) Jean-Nicolas-Louis Durand (rođen 18. septembra 1760. u Parizu, 31. decembra 1834. u Thiaisu) bio je francuski arhitekta klasicistike, arhitektonski teoretičar i profesor arhitekture. Durand je rođen u Parizu u obućaru. Studirao je na arhitektonskoj arhitekturi Academie roiale i radio je kao crtač radova iz 1776. godine za revolucionarnog arhitekte Etienne-Louis Boullee. 1779. i 1780. godine, Durand je osvojio drugu nagradu na Prik de Rome, a zatim su usledile razne nagrade na arhitektonskim konkursima u godinama nakon Francuske revolucije, ali to nije rezultiralo nikakvom strukturnom implementacijom. Zahvaljujući svom takmičarskom uspehu, uspeo je da se preporuči za podučavanje. 1794. godine u početku je bio crtač u novoosnovanoj politehnici Ecole u ​​Parizu, gde je od 1795. dobio katedru za arhitekturu. Pomoću modularnog sistema zasnovanog na kvadratnoj mreži, Durand je razvio metodologiju egalitarnog dizajna za sve važne tipove građevina. Uvek je predstavljao svoje šeme konstrukcijskih tipova, koje je sažeo u svojevrsni katalog građevina, u pogledu tlocrta, nadmorske visine i preseka. Po Durandovoj mašti nova arhitektura koju je razvio trebalo je da bude izgrađena na istoj mreži za sve građevinske zadatke. Kao čisto racionalan sistem koji se oslobodio umetničkih ćudljivosti i arhitektonskog uređenja, ova arhitektura bi trebalo da važi za sve ljude u svakom trenutku. Durand je osnovni cilj arhitekture video u najvišem stepenu ekonomičnosti i praktičnosti i ponudio je pravo rešenje za svaki građevinski zadatak. Posebno su ga zanimale javne zgrade. Na primer, razvio je motiv rotunde kao centralni element za vrstu zgrade muzeja. [2] Pristup koji pronalazi direktnu strukturnu implementaciju, posebno u Schinkelovom Starom muzeju u Berlinu (1830). Durand je do 1830. godine obučavao inženjere u Ecole Politechnikue i podučavao ih svom tipološki uređenom, strogo geometrijskom dizajnu. Svojim učenjem Durand je postao jedan od najvažnijih teoretičara svog vremena. Već između 1802. i 1805. Durand je objavio svoju teoriju arhitektonskog tipa kao udžbenik pod naslovom „Precis des lecons d’architectures donnees a l’Ecole Politechnikue“ (pregled predavanja o arhitekturi, koja se održavaju u politehničkoj školi). Kroz prepisivanja i prevode, ova publikacija postala je jedan od najvažnijih arhitektonskih trakta vremena. [3] Durand je uspeo da stvori teoretsku osnovu za standardizovanu, modularnu arhitekturu koja je sastavljena iz serijski proizvedenih delova. Važan nastavak ovog novog pristupa je Kristalna palača izgrađena od modularnih montažnih delova za Svetsku izložbu u Londonu 1851. godine, Joseph Pakton. U Njemačkoj su klasični arhitekti poput Friedricha Veinbrennera, Karla Friedricha Schinkela, Gustava Vorherra i Lea von Klenze-a posebno pod utjecajem Durandove metodologije dizajna. Gustav Vorherr i njegov naslednik Leo von Klenze otputovali su u Pariz kako bi prisustvovali predavanjima u Ecole Politechnikue Durands. S njim je studirao i Clemens Venzeslaus Coudrai, koji bi se mogao nazvati i veimarskim klasicistom.

Autor: Milovan Drecun Povez: broširan Br. strana: 355 Format: 14,5x20,5 Nadasve je zanimljiva evolucija stavova pojedinih petooktobarskih revolucionarnih stranaka i njihovih vođa. Od tragikomičnog obožavanja Amerike i njenih evropskih svaeznika i vulgarnog sprdanja sa Rusijom, Kinom i još nekim zemljama, Srbija je na jedvite jade, u poslednjem trenutku, spoznala da se svet ne okreće oko nje i da se dešavaju tektonske geopolitičke promene u međunarodnoj zajednici. Sa ključnom zabludom i teškom greškom postrevolucionarne srpske spoljne politike suočio se među prvima Zoran Đinđić. Shvativši da sunce ne izlazi na Zapadu poručio je da se politika Srbije neće voditi iz Vašingtona, te da je realan politički potez Beograda da u slučaju otimanja Kosmeta postavi pitanje Republike Srpske. Vojislav Koštunica je jedini imao snage da građanima saopšti da Srbija nema većeg protivnika od američke politike. Konačno, Boris Tadić, shvata da Srbija ne ide dobrim putem. Sa mesta predsednika malene Srbije poručio je da zvanični Beograd, iako ophrvan višegodišnjom kataraktom, vidi da se rađa novi međunarodni multipolarni poredak koji nezadrživo potiskuje američki jednopolarni globalni hegemonizam. Tadić je prihvatio izazov, spoljni i unutrašnji, i suočio se sa realnošću. Definisao je spoljnopolitičke prioritete Srbije: Evropska unija, Rusija, SAD, Kina. Ispravno, samo trebalo je to ranije da učini i da prione realizaciji takvog koncepta hrabro i beskompromisno. Narod bi rekao bolje ikad nego nikad. Tom diversifikacijom spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je potvrdio sumnje, zapravo iskustvo realpolitičke Srbije, sa Amerikom. Beograd je bez razmišljanja radio ono što mu je Vašington sugerisao, govorio, predlagao, a bogme i naređivao. I šta smo dobili? U tome i jeste caka, ništa nismo dobili, već nam još traže - uzimaju Kosmet. Stavljanjem Rusije ispred Amerike na listi spoljnopolitičkih prioriteta Tadić je nastavio putem kojim su krenuli Đinđić i Koštunica. Izgubio je, međutim, dragoceno vreme da još bolje pozicionira zemlju i ojača njen kapacitet za odbranu najvažnijih nacionalnih i državnih interesa. Tim svojevrsnim rangiranjem najjačih polova moći, Tadić je nedvosmisleno pokazao s kojim zemljama imamo slične ili identične interese, a s kojom smo zemljom mislili da imamo, pa nas je ona svojim ponašanjem gorko otreznila. Naravno, postavlja se pitanje ima li Srbija adut za takvu novu geopolitičku igru ili je to samo moralni odušak pojedinca koji je shvatio da nije baš sve tako kao što pišu novine i govore američki slatkorečivi zvaničnici. I mi konja za trku imamo, samo su nas neki petooktobarci lagali da je u pitanju raga. Niko drugi do Džozef Bajden, američki potpredsednik, otkrio je naše svetlo u tunelu. „Srbija je od ključnog značaja za budućnost jugoistočne Evrope“, poručio je Bajden prilikom majske posete Beogradu. Bez Srbije se ne može voditi politika na Balkanu, takođe poručuju zvaničnici EU. To je naša šansa. Bez nas se ne može kapacitetno i efikasno delovati na Balkanu. Ali, ne treba se zanositi da će Srbija biti most koji će povezati Istok i Zapad. Tu ulogu ima moćna Nemačka. Srbija, može i treba da bude stožer zajedničke balkanske politike EU i Rusije, sastavni deo njihovog strateškog partnerstva. Tako će na najbolji način iskoristiti svoj regionalni geopolitički značaj i ojačati kapacitet da se izbori sa strateškim problemima sa kojima se suočava. Budućnost Srbije se ne može graditi na dilemi Zapad ili Istok, već na multipolarnosti novog međunarodnog poretka: i Istok i Zapad, i nesvrstani.

Yossef Bodansky - Offensive in the Balkans The Potential for a Wider War as a Result of Foreign Intervention in Bosnia - Herzegovina International Strategic Studies Association, 1995. Mek povez, 115 strana. RETKO! Jozef Bodanski Josef Bodanski (Izrael[1], 1. maj 1954 – Merilend, 5. decembar 2021) bio je izraelsko-američki politikolog koji je bio direktor Kongresne radne grupe za terorizam i nekonvencionalno ratovanje Predstavničkog doma američkog Kongresa od 1988. do 2004. Takođe je bio direktor istraživanja Međunarodne asocijacije za strateške studije kao i gostujući naučnik na Paul H. Nitze školi za napredne međunarodne studije (SAIS) Univerziteta Džons Hopkins. Osamdesetih godina 20. veka radio je kao viši konsultant za Ministarstvo odbrane i Stejt department.[2] Izveštaj Kongresne radne grupe za vreme rata u Bosni i Hercegovini Izveštaj koji je septembra 1992. godine objavila Kongresna radna grupa za terorizam i nekonvencionalno ratovanje, deo Republičkog istraživačkog komiteta Predstavničkog doma, sadržao je optužne zaključke da su: - bosanski predsednik Alija Izetbegović i njegova vlada nameravaju da stvore islamsku republiku na Balkanu kao deo međunarodne islamističke zavere; -Snage bosanskih Muslimana ubijaju svoj narod i strance u pokušaju da izazovu međunarodnu intervenciju ili da daju izgovor za muslimanske zločine nad Srbima; -Iran infiltrira islamističke teroriste u Bosnu kako bi se pripremio za opšti muslimanski ustanak u zapadnoj Evropi. Izveštaj, koji su napisali šef osoblja Operativne grupe Vaughn S. Forrest i direktor Josef Bodanski, nosio je naslov `Iranska evropska odskočna daska? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2022)`. Nakon ovog izvešaja, četiri člana kongresa radne grupe su dala ostavke, odnosno kopredsedavajući radne grupe Dana Rorabaher, predstavnici Džejms Sensenbrener mlađi, Olimpija Snou i Kristofer Koks sa Rorabaherovim zakonodavnim pomoćnikom za spoljne poslove.[3] Publikacije Knjige Ciljana Amerika: Terorizam u SAD (1993, Shapolsky Publishers Inc.). Kriza u Koreji (1994, Shapolsky Publishers Inc.). Teror: Unutrašnja priča o terorističkoj zaveri u Americi (1994, Shapolsky Publishers Inc.). Ofanziva na Balkanu: Potencijal za širi rat kao rezultat strane intervencije u Bosni i Hercegovini (1995, International Media Corp./ISSA). (Onlajn verzija) Neki to zovu mir: Čekanje na rat na Balkanu (1996, International Media Corp./ISSA). (Onlajn verzija) Bin Laden: Čovek koji je objavio rat Americi (1999, 2001, Random House). Islamski antisemitizam kao politički instrument (1999, 2000, ACPR Publications and Tammuz Publishers). Visoka cena mira: Kako je politika Vašingtona na Bliskom istoku ostavila Ameriku ranjivom na terorizam (2002, Random House). Tajna istorija rata u Iraku (2004, HarperCollins). Čečenski džihad: Al Kaidin poligon i sledeći talas terora (2007, HarperCollins). Članci i komentari `Iranska evropska odskočna daska? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. maj 2022)`, Serbian Unity Congress, 01.09.1992. `Istina o Goraždu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2022)`,Serbian Unity Congress, 04.05.1994. `Jerusalim u kontekstu`, Freeman Center for Strategic Studies Broadcast, 7. jun 1995; štampani primerak 12. jun 1995. (pronađen arhiviran na internetu). `Konflikt na Balkanu: Prekretnica u Brčkom`, Centre for Peace in the Balkans, November 1997. `Uspon transazijske osovine: Da li je to osnova nove konfrontacije?`, kimsoft.com, 1997. `Ubrzanje povratka Salaha Al-Dina`, JINSA Online, June 1, 1998. `Terorizam i Balkan: Italija postaje nova iranska baza za terorističke operacije`, Centre for Peace in the Balkans, February 1998.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom stanju! Monasteres medivaux en Serbie,Macedoine , Montenegro Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format, francuski jezik, 145 strana. Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Posveta na predlistu, inače veoma dobro očuvano! Autor - osoba Kusturica, Emir, 1954- = Kusturica, Emir, 1954- Naslov Kad mrtve duše marširaju / Emir Kusturica Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Catena mundi, 2023 (Pirot : Pi-press) Fizički opis 196 str. ; 24 cm (karton) Napomene Autorova slika na koricama Tiraž 1.000. Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja uznemirava, budi i ohrabruje! Kako je kapitalistička pohlepa stvorila tehnološkog monstruma koji preti čitavom čovečanstvu? Zato se bez Dostojevskog i Gogolja ne može razumeti rat Zapada protiv Rusije? Hoće li čovek ostati čovek ili će biti hakovana životinja? Da li će stenice pojesti svetski film, ili je holivudski film već pojeo svoju publiku? Kad mrtve duše marširaju je knjiga koja se čita u dahu, i prepoznaje u svetu oko nas. Njene teme i motivi vidljivi su kada izađete na ulicu, pričate telefonom, gledate televiziju ili lutate bespućima društvenih mreža. Proslavljeni filmski reditelj piše o mangupima iz Davosa, opasnostima četvrte industrijske revolucije po Srbiju, ratu u Ukrajini i transhumanizmu. Ali šta sve povezuje sve te teme? Lucidna Kusturičina zapažanja u širokom luku obuhvataju raspon od renesanse do 21. veka, ali uvek sa jednim jedinstvenim ciljem: otkriti ko to slobodnom i uspravnom čoveku radi o glavi i kako pohlepa za svetskih moćnika ruši sve pred sobom dok ne sretne dostojnog protivnika. Ali ko je on danas? Emir Kusturica je rođen 1954.godine u Sarajevu.Za svoje kratke filmove nagrađivan još u srednjoj školi. Filmsku režiju završio je na Filmskoj akademiji u Pragu (FAMU). Njegov studentski film „Gernika“ snimljen prema noveli Antonija Isakovića, pobedio je na Festivalu studentskog filma u Karlovim Varima. Tokom studija režirao je i dva kratka filma: „Jedan deo istine“ i „Jesen“. Po završetku studija Kusturica se vraća u zemlju gde započinje profesionalnu karijeru na Televiziji Sarajevo. Njegov prvi film „Nevjeste dolaze“ , izazvao je dosta kontroverzi a potom bio i zabranjen zbog „eksplicitnog bavljenja seksualnim tabuima“. Više sreće je imao sa narednim televizijskim filmom „Bife Titanik“ zasnovanom na priči nobelovca Ive Andrića, za koji je osvojio nagradu za režiju na nacionalnom Televizijskom festivalu u Portorožu. U dugometražnoj igranoj produkciji debitovao je filmom „Sjećaš li se Dolly Bell“ , nastalom po scenariju Abdulaha Sidrana, 1981. godine.Za ovaj film Emir Kusturica je nagrađen Zlatnim lavom na filmskom festivalu u Veneciji za najbolji debitantski film i nagradama FIPRECI , AGIS i CIDLAC na festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1981.godine. Svoj talenat pokazao je i u sledećem filmu „Otac na službenom putu“ (1985), koji je radio sa istim scenaristom. Ovo ostvarenje Kusturici donosi Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu i nominaciju za nagradu Američke filmske akademije „Oskar“ za najbolji film sa neengleskog govornog područja. Nagrađivan je i na domaćim festivalima : Na Festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli, nagrađen je Zlatnom arenom za režiju i nagradom Jelen (1985) a međunarodna kritika dodelila mu je Gran pri za najbolji film 1985. Godine 1989. Emir Kusturica je, ponovo na Filmskom festivalu u Kanu, nagrađen za režiju filma „Dom za vešanje“ i specijalnom nagradom Roberto Roselini. Emir Kusturica je predavao režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Jedan od njegovih američkih studenata, Dejvid Etkins, pokazao mu je scenario iz kojeg je nastao Kusturičin prvi film na engleskom jeziku, „Arizona Dream“(1993), sa Fej Danavej, Džonijem Depom i Džerijem Luisom u glavnim ulogama. Film je nagrađen Srebrnim medvedom i Posebnom nagradom žirija na Filmskom festivalu u Berlinu 1993.godine. Naredni film, „Underground“(1995), doneo je Emiru Kusturici drugu Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu. U Rok grupi „Zabranjeno pušenje“ jedno vreme je svirao bas gitaru a sada kao gitarista zajedno nastupaju kao EMIR KUSTURICA & NO SMOKING ORCHESTRA. MG98 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branka Kulić, Nedeljka Srećkov Pokrajinski institut za zaštitu spomenika kulture Novi Sad / Prometej 1994 192 strane : ilustrovano Fotomonografija Manastiri Fruške gore predstavlja dragocen zbir fotografija, gravira, crteža, reči i arhivskih dokumenta, koji su u istraživačkom poslu najvažniji izvori znanjao fruškogorskim manastirima, “biserima” srpske sakralne arhitekture i svojevrsnim riznicama u kojim i danas živi duhovnost, tradicija i kultura srpskog naroda. Verujem da će rezultati našeg rada na ovoj knjizi biti bar dvostruko važni, da će biti u službi prvih informacija za sve zainteresovane čitaoce i čitateljke, ali i vredan izvor za sve one profesionalno zainteresovane buduće istraživače koji budu želeli da prodube i prošire dosadašnja saznanja o svakom od manastira pojedinačno ili o ovoj izuzetnoj graditeljskoj grupi, kao retkoj pojavi u ovom delu sveta. Ova knjiga je i dokument i podsetnik – ona je i povod za razmišljanje o sudbini naroda, kaluđera i kaluđerica, igumana, vladika i prosvetitelja u manastirima, o teškim vremenima u istoriji srpskog naroda, o ratovima u kojima su manastiri zatvarani, rušeni i pljačkani, kaluđeri i kaluđerice rasterivani i ubijani, ali i o dobrim vremenima kada su manastiri obnavljani, održavani i unapređivani u građevinskom, duhovonom, obrazovnom i ekonomskom smislu. U knjizi su izloženi najstariji podaci o fruškogorskim manastirima koje su otkrivale prethodne generacije istraživača, najnoviji arheološki i arhivski rezultati istraživanja, ali i izvedeni konzervatorsko-restauratorski radovi, kao posledica najstarijih i najnovijih otkrića. Sva ova otkrića pokazuju koliko je lepote i duše vešti i daroviti, znani i neznani neimari ugradili u građevine raspoređene po Fruškoj sa jasno definisanim konceptom ugrađenim u geografski pogodan kontekst Fruške gore, koliko je ljubavi, posvećenosti i poštovanja prema veri i tradiciji svoga naroda vekovima utkivano u svaki kamen, u svaki potez majstorske ruke slikara na freskama, ikonama i rezbara koji su radili na ikonostasima i crkvenom moiblijaru u manastirima. Želja nam je da sve oni koji budu samo listali ili pak pažljivo čitali ovu knjigu, inspirišemo i nadahnemo potrebom da lično i neposredno upoznaju ovo istoriijsko, kulturno, graditeljsko, duhovno i umetničko bogatstvo odu u posetu manastirima, jer ova knjiga nije samo vodič u prošlost, nego i skromni priručnik za razumevanje budućnosti.

302 strane MEK POVEZ LDIJ Veternik 2000 Terminološka objašnjenja Predgovor Uvod Obnavljanje univerzalne dimenzije Rimokatoličke crkve Mit i stvarnost Nove inicijative Planetarna strategija pape Jovana Pavla ll Pojava i evolucija Opus Dei Katoličke organizacije u sistemu crkve Nastanak, i struktura OPUS Del Promena statusa prelatura personalis Opus Dei -Avangarda Svete stolice Teologija oslobođenja Istočna politika Vatikana Ekumenizam ili prozelitizam`) . Zaključak Epilog Imenski registar Literatura Enciklike Knjige i članci Prilozi Prilog I Svešteničko društvo časnog krsta Prilog II Pismo mojim saputnicma na Putu nade Prilog III Latino-Američko Episkopsko Veće (CELAM) Prilog IV Sveta kongregacija za doktrinu vere: uputstvo za određenje aspekte `Teologije oslobođenja` (Vatikan, 1984) Prilog V Tajni sporazum zaključen između Svete stolice i Sovjetske vlade 1922. godine Razumevanje mehanizma moći kojim raspolaže nana kao vrhovni poglavar Rimokatoličke crkve od izuzetnog je značaja za zbunjujuća posthladnoratovska događanja. Tokom milenijumske istorije Rimokatolička crkva doživela je mnogobrojne promene, preživela je mnoge krize. ali je u pogledu sistema odlučivanja ostala nepromenjena od vremena svog konstituisanja; zadržala je papsko--monarhistički sistem, uz represivni teokratski režim. U operativnoj sferi Rimokatolička crkva prihvatila je modernu tehniku, koju koriste svetovne transnacionalne organizacije, tehniku masmedija, formiranja lobija, grupa za pritisak... Uključena je u glavne finansijske tokove Zapada. U savremenim uslovima funkcionisanje Rimokatoličke crkve kao transnacionalne institucije predstavlja spoj krutog dogmatizma i tehničkih inovacija, sa naglašenim političkim ciljevima. Smilja Avramov (Pakrac, 15. februar 1918 — Beograd, 2. oktobar 2018) bila je srpski stručnjak za međunarodno pravo i član Senata Republike Srpske. U javnosti je najviše poznata po obelodanjivanju i pisanju o zločinima i genocidu nad Srbima u dvadesetom veku. Rođena je 15. februara 1918. godine u Pakracu. Gimnaziju je završila u Sušku (1936). Tokom Drugog svjetskog rata, ustaše su ubile jedanaest članova njene porodice u logoru Jasenovac. Pravni fakultet je završila u Zagrebu 1947, a doktorat pravnih nauka stekla je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1950. Radila je u Javnom tužilaštvu u Novom Sadu i Beogradu (1946—49), na pravnom Fakultetu u Beogradu izabrana je za asistenta 1949, vanrednog profesora 1960, redovnog profesora međunarodnog javnog prava 1965. godine, a od 1973. je šef katedre za međunarodno pravo i međunarode odnose. Studirala je i u Beču i Londonu, i usavršavala se na Harvardu i na univerzitetu Kolumbija. Bila je dugogodišnji predsjednik Svjetskog udruženja za međunarodno pravo. Bila je i predsjednik Svjetske konfederacije za mir i razoružanje sa sjedištem u Londonu (ICDP), zatim član Izvršnog odbora Udruženja pravnika svijeta za borbu protiv nuklearnog naoružanja, te član Odbora za istraživanje ratnih zločina počinjenih od strane SAD u Vijetnamu. Bila je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i član Senata Republike Srpske od 1996. godine. Trilaterala Trilateralna komisija U maju 2011. godine Ratko Mladić je želeo da mu Smilja Avramov bude pravni savetnik. Njen 100. rođendan svečano je obeležen na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 14. februara 2018. Preminula je 2. oktobra 2018. godine u svom stanu u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Traktori (lat. trahere = vući) su pogonsko-vučne mašine i služe pri obavljanju različitih radnih operacija kao izvor energije u agregatu sa priključnim oruđima vukući, noseći i/ili dajući im pogon ili obezbeđujući energiju za stacionarne radne operacije.[5] Istorijat Prva primena mehaničkog pogona u poljoprivredi vezuju se za početak XIX veka, kada su upotrebljene parne mašine na točkovima za pokretanje mehaničkih poljoprivrednih oruđa pomoću fleksibilnog kaiša. Oko 1850. konstruisan je prvi vučni motor razvojem parne mašine na točkovima, i adaptiran za potrebe poljoprivrede. Prvi traktori su bili parne mašine za oranje, koje su radile u paru. Postavljane su sa obe strane zemljišta koje je trebalo obraditi, a plug se kretao između njih pomoću žičanog kabla. Ako je zemljište dozvoljavalo traktor sa parnim motorom vukao je plug direktno. Parni traktori ostali su u upotrebi i u XX veku dok nisu konstruisani pouzdani motori sa unutrašnjim sagorevanjem.[6] Godine 1892. Džon Frolič (John Froelich) iz Ajove osmislio je i konstruisao prvi traktor sa benzinskim/dizel-motorom. Dobivši patent za njega otpočeo je sa komercijalizacijom svog izuma, ali se 1895. godine pokazalo da je to neuspešni biznis.[7][8][9] Hart (Charles W. Hart) i Par (Charles H. Parr) 1903. u istoj Saveznoj državi proizvode 15 „traktora“ kada se prvi put taj naziv i upotrebljava. Model broj 3 je prvi do danas očuvani američki traktor sa motorom na unutrašnje sagorevanje. Snaga ovog dvocilindričnog motora bila je preko kaiša 22 kW, i 13 kW na poteznici.[10] U Velikoj Britaniji prva prodaja traktora sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem zabeležena je 1897. godine (Hornsby-Ackroyd Patent Safety Oil Traction engine). Prvi komercijalno uspešni dizajn, međutim, pojavio se 1902. To je bio „Ivel tractor“ sa tri točka. Godine 1908. u Bedfordu počinje montaža četvorotočkaša u najvećoj fabrici, van SAD, toga vremena „Saunderson Tractor and Implement Co.“ Iako u početku nisu bile popularne ove mašine na benzinski pogon počinju da se sviđaju u drugoj dekadi 20. veka kada postaju manje i pristupačnije.[11] Henri Ford (Henry Ford) 1917. predstavlja svoj „Fordson“, prvi masovno proizvedeni traktor. Proizvođen je u SAD, Irskoj, Engleskoj i Rusiji, a 1923. Fordson je držao 77% američkog tržišta. Dvadesetih godina prošlog veka traktori sa benzinskim motorom postaju standard. Priključno vratilo, važan deo traktora koji ga čini pogonskom mašinom, prvi put se pojavilo 1878. na pojedinim ručno izrađenim traktorima, ali prvo priključno vratilo na fabrički izrađenom modelu bilo je ono ugrađeno u model 8-16 kompanije IHC (International Harvester Company) 1918. godine.[12] Džonston (Edward A. Johnston) inženjer ove kompanije bio je impresioniran vratilom koje je video deceniju ranije, a koje je za sopstvene potrebe napravio francuski farmer i mehaničar Gougis.[12] Posle toga osmišljen je niz upotreba kako bi se dokazala prednost vratila. Da bi definitivno sa modelom 15-30, 1920. godine priključno vratilo postalo standardni deo traktora. Od 1927. godine usvojen je standard kojim je propisana brzina i smer rotiranja vratila 536 ± 10 obrtaja u minuti u smeru kazaljke na satu. Kasnije je brzina izmenjena na 540.[13] Firma Cockshutt Farm Equipment Ltd iz Ontarija (Kanada) 1945. godine počinje da proizvodi traktor „Cockshutt Model 30“ koji ima priključno vratilo čija rotacija je nezavisna od kretanja traktora, što je velika prednost pri obavljanju stacionarnih operacija. Na današnjim modelima kontrola priključnog vratila obavlja se pomoću prekidača, što povećava bezbednost vozača.[14] Spajanje priključnog oruđa sa traktorom u tri tačke umesto u dve, osnovu savremenog bezbednog hidrauličnog podizača oruđa, izumeo je Britanac Hari Ferguson (Harry Ferguson) 1928. i primenio na svom modelu Crni traktor (Black Tractor) 1933. godine. Time je usmerio razvoj oruđa od vučenih ka nošenim. Prototip podizača imao je dve tačke spoja gore a jednu dole, da bi sam Ferguson došao do zaključka da ga traba obrnuti tako da dve tačke budu dole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Traktori (lat. trahere = vući) su pogonsko-vučne mašine i služe pri obavljanju različitih radnih operacija kao izvor energije u agregatu sa priključnim oruđima vukući, noseći i/ili dajući im pogon ili obezbeđujući energiju za stacionarne radne operacije.[5] Istorijat Prva primena mehaničkog pogona u poljoprivredi vezuju se za početak XIX veka, kada su upotrebljene parne mašine na točkovima za pokretanje mehaničkih poljoprivrednih oruđa pomoću fleksibilnog kaiša. Oko 1850. konstruisan je prvi vučni motor razvojem parne mašine na točkovima, i adaptiran za potrebe poljoprivrede. Prvi traktori su bili parne mašine za oranje, koje su radile u paru. Postavljane su sa obe strane zemljišta koje je trebalo obraditi, a plug se kretao između njih pomoću žičanog kabla. Ako je zemljište dozvoljavalo traktor sa parnim motorom vukao je plug direktno. Parni traktori ostali su u upotrebi i u XX veku dok nisu konstruisani pouzdani motori sa unutrašnjim sagorevanjem.[6] Godine 1892. Džon Frolič (John Froelich) iz Ajove osmislio je i konstruisao prvi traktor sa benzinskim/dizel-motorom. Dobivši patent za njega otpočeo je sa komercijalizacijom svog izuma, ali se 1895. godine pokazalo da je to neuspešni biznis.[7][8][9] Hart (Charles W. Hart) i Par (Charles H. Parr) 1903. u istoj Saveznoj državi proizvode 15 „traktora“ kada se prvi put taj naziv i upotrebljava. Model broj 3 je prvi do danas očuvani američki traktor sa motorom na unutrašnje sagorevanje. Snaga ovog dvocilindričnog motora bila je preko kaiša 22 kW, i 13 kW na poteznici.[10] U Velikoj Britaniji prva prodaja traktora sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem zabeležena je 1897. godine (Hornsby-Ackroyd Patent Safety Oil Traction engine). Prvi komercijalno uspešni dizajn, međutim, pojavio se 1902. To je bio „Ivel tractor“ sa tri točka. Godine 1908. u Bedfordu počinje montaža četvorotočkaša u najvećoj fabrici, van SAD, toga vremena „Saunderson Tractor and Implement Co.“ Iako u početku nisu bile popularne ove mašine na benzinski pogon počinju da se sviđaju u drugoj dekadi 20. veka kada postaju manje i pristupačnije.[11] Henri Ford (Henry Ford) 1917. predstavlja svoj „Fordson“, prvi masovno proizvedeni traktor. Proizvođen je u SAD, Irskoj, Engleskoj i Rusiji, a 1923. Fordson je držao 77% američkog tržišta. Dvadesetih godina prošlog veka traktori sa benzinskim motorom postaju standard. Priključno vratilo, važan deo traktora koji ga čini pogonskom mašinom, prvi put se pojavilo 1878. na pojedinim ručno izrađenim traktorima, ali prvo priključno vratilo na fabrički izrađenom modelu bilo je ono ugrađeno u model 8-16 kompanije IHC (International Harvester Company) 1918. godine.[12] Džonston (Edward A. Johnston) inženjer ove kompanije bio je impresioniran vratilom koje je video deceniju ranije, a koje je za sopstvene potrebe napravio francuski farmer i mehaničar Gougis.[12] Posle toga osmišljen je niz upotreba kako bi se dokazala prednost vratila. Da bi definitivno sa modelom 15-30, 1920. godine priključno vratilo postalo standardni deo traktora. Od 1927. godine usvojen je standard kojim je propisana brzina i smer rotiranja vratila 536 ± 10 obrtaja u minuti u smeru kazaljke na satu. Kasnije je brzina izmenjena na 540.[13] Firma Cockshutt Farm Equipment Ltd iz Ontarija (Kanada) 1945. godine počinje da proizvodi traktor „Cockshutt Model 30“ koji ima priključno vratilo čija rotacija je nezavisna od kretanja traktora, što je velika prednost pri obavljanju stacionarnih operacija. Na današnjim modelima kontrola priključnog vratila obavlja se pomoću prekidača, što povećava bezbednost vozača.[14] Spajanje priključnog oruđa sa traktorom u tri tačke umesto u dve, osnovu savremenog bezbednog hidrauličnog podizača oruđa, izumeo je Britanac Hari Ferguson (Harry Ferguson) 1928. i primenio na svom modelu Crni traktor (Black Tractor) 1933. godine. Time je usmerio razvoj oruđa od vučenih ka nošenim. Prototip podizača imao je dve tačke spoja gore a jednu dole, da bi sam Ferguson došao do zaključka da ga traba obrnuti tako da dve tačke budu dole.

Autor - osoba Sitte, Camillo, 1843-1903 Naslov Umetničko oblikovanje gradova / Kamilo Zite ; preveo s nemačkog Đorđe Tabaković Jedinstveni naslov ǂDer ǂStädtebau nach seinen künstlerischen Grundsätzen. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2011 Izdanje 4. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2011 (Novi Sad : AMB Grafika) Fizički opis 224 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Tabaković, Đorđe Radović, Ranko, 1935-2005 = Radović, Ranko, 1935-2005 Maksimović, Branko Zbirka ǂEdicija ǂVelike knjige arhitekture ; 11 (karton) Napomene Prevod dela: Der Städtebau nach seinen künstlerischen Grundsätzen / Camillo Sitte Str. 7-10, 11-15: Kamilo Zite ponovo mešu nama ; Od usamljenih kuća do grada osame / Ranko Radović Str. 17-19: Predgovor jugoslovenskom izdanju / Branko Maksimović Tiraž 500. Predmetne odrednice Slika grada Trgovi – Uređenje Kao jedanaesta knjiga edicije Velike knjige arhitekture pojavilo se i četvrto izdanje sjajno štivo bečkog arhitekte i urbaniste Kamila Zitea, staro 115 godina (izašlo u maju 1889. i rasprodato za samo nekoliko nedelja, pa zato ponovo štampano već u junu iste godine). Knjiga se može smatrati malim remek-delom urbanističke teorije, duboko zasnovanom na praksi i još temeljitije upućenom ka njoj. „A mi tapkamo pozadi sa lenjirom i šestarom i mislimo da se pitanje osećaja (za grad) može rešiti nezgrapnom geometrijom.” Kamilo Zite (Iz Predgovora – Ranko Radović) Camillo Sitte (17. travnja 1843. – 16. studenog 1903.) bio je austrijski arhitekt, slikar i urbanistički teoretičar čiji je rad utjecao na urbano planiranje i regulaciju korištenja zemljišta. Danas je Sitte najviše zapamćen po svojoj knjizi iz 1889., Planiranje grada prema umjetničkim načelima, u kojoj je ispitivao i dokumentirao tradicionalni, inkrementalni pristup urbanizmu u Europi, s velikim fokusom na javne prostore u Italiji i germanskim zemljama. Camillo Sitte rođen je u Beču 1843. Kao sin arhitekta Franza Sittea, tijekom mladosti je mogao raditi na očevim gradilištima.[1] Bio je arhitekt i teoretičar kulture čija su djela, prema Elielu Saarinenu, bila poznata arhitektima njemačkog govornog područja kasnog 19. stoljeća. Bio je obrazovan i pod utjecajem Rudolfa von Eitelbergera i Heinricha von Ferstela, te je na preporuku Eitelbergera Sittea postao voditelj nove Državne trgovačke škole u Salzburgu 1875, ali se Sitte vratio u Beč 1883. kako bi ondje osnovao sličnu školu. Sitte je mnogo putovao zapadnom Europom, nastojeći identificirati čimbenike zbog kojih su se neki gradovi osjećali toplo i gostoljubivo. Sitte je vidio da je arhitektura proces i proizvod kulture. Dobio je pohvale za svoju knjigu iz 1889, Der Städtebau nach seinen künstlerischen Grundsätzen („Planiranje grada prema umjetničkim principima“, često prevodeno kao „Umijeće izgradnje gradova.“). Sitte je osnovao Camillo Sitte Lehranstalt i Camillo Sitte Gasse u Beču, a također i časopis Städtebau 1904. Camillo Sitte bio je sin arhitekta Franza Sittea (1808–79) i otac arhitekta Siegfrieda Sittea (1876–1945). Planiranje grada prema umjetničkim načelima (1889) Godine 1889. Sitte je objavio Planiranje grada prema umjetničkim načelima (često se prevodi kao Umijeće izgradnje gradova). Bogato ilustriran skicama i mapama susjedstva, Sitte je povukao paralele između elemenata javnih prostora i onih namještenih soba, te je snažno argumentirao da bi estetski doživljaj urbanih prostora trebao biti vodeći čimbenik urbanog planiranja. U isto vrijeme, bio je vrlo kritičan prema obrascima industrijskog urbanizma u Europi u to vrijeme, uključujući razvoj mnogih planova lokacije duž Ringstraße u njegovom rodnom Beču. Sitte je bio jedan od prvih urbanih pisaca koji je svjesno naglasio vrijednost nepravilnosti u urbanoj formi. Suprotstavio se, među ostalim, rastućoj tendenciji prema krutoj simetriji u suvremenom urbanom dizajnu, uključujući izolirano postavljanje crkava i spomenika na velikim, otvorenim parcelama. Također je identificirao i zagovara niz tradicionalnih pristupa stvaranju javnih prostora koji su izrasli iz urbanističkih tradicija Europe. On te pristupe ilustrira primjerima kroz skice i dijagrame brojnih četvrti (uglavnom u Italiji i Njemačkoj). Sitte je vjerovao u inkrementalni pristup urbanizmu, formiran agregacijom mnogih sofisticiranih planova lokacije unutar općenitije sheme određene obrascima ulica i drugim javnim čimbenicima. Nadovezujući se na neka od svojih načela, on slijedi svoju kritiku suvremenog razvoja na bečkoj Ringstraße prijedlozima za poboljšanje prostorne i estetske dinamike nekih od njegovih glavnih mjesta. Sitteova knjiga utjecala je na europske razgovore o urbanom planiranju i arhitekturi. Eliel Saarinen primjećuje da je Umijeće izgradnje gradova bilo poznato arhitektima njemačkog govornog područja u kasnom 19. stoljeću. Najmanje pet izdanja objavljeno je između 1889. i 1922, uključujući francuski prijevod iz 1902. godine. Međutim, engleski prijevod nije objavljen sve do 1945. – čimbenik koji može objasniti njegovu relativnu nepoznatost u Britanskom Carstvu i Sjedinjenim Državama u godinama prije Drugog svjetskog rata. Ipak, Sitteove ideje su se probile u englesko govorno područje kroz spise britanskog urbanista Raymonda Unwina, koji je bio pod dubokim utjecajem Umijeća gradnje gradova. Sitteove teorije utjecale su na druge urbaniste koji su uslijedili, uključujući Karla Henricija i Theodora Fischera. Naprotiv, modernisti su odbacili njegove ideje, a posebno je Le Corbusier poznat po svom odbacivanju Sitteova djela. Za Sittea, inherentna, kreativna kvaliteta urbanog prostora njegov je najvažniji čimbenik, pri čemu je cijeli učinak više od zbroja njegovih dijelova. Sitte je tvrdio da su mnogi urbanisti zanemarili razmatranje prostornih dimenzija urbanog planiranja, fokusirajući se previše na papirnate planove; i tvrdio da je ovaj pristup priječio učinkovitost planiranja na estetski svjestan način. Iako većina njegovih primjera dolazi iz urbanizma srednjovjekovne i renesansne Europe, on također navodi klasične urbane oblike poput atenske agore i rimskog foruma kao primjere dobro dizajniranog urbanog prostora. Kolofon knjige je slika krilatog puža. Ovo aludira na drevnu poslovicu festina lente te bečka poslastica Helix pomatia koja bi se prodavala na tržnici puževa i kuhala s maslacem i češnjakom kao „ostrige za sirotinju“ i kao alternativa mesu u korizmi. MG73 (N)

Majkl Ferbenks, Stejs Lindzej - Oranje mora (podsticanje skrivenih izvora rasta u zemljama u razvoju) Stubovi kulture, 2003. Ivan Radosavljević(prevod) Naslov originala: Plowing the Sea / Michael Fairbanks & Stace Lindsay Potpis prethodnog vlasnika na predlistu, inače odlično očuvana. Pred nama je delo koje predstavlja pravi i izuzetno koristan vodič za zemlje u razvoju. Sačinjeno je iz niza priča i iskustava koje su autori imali u svojoj praksi, kao i da je namenjeno kako običnom, tako i čitaocu sa najvišim poznavanjem ekonomskih nauka. Kako orati more? `Srbija, nažalost, ima ogroman kapacitet da bude u krizi, a da se ne promeni. Ima strahovit potencijal da oseća bol, a da se ne menja. To je neverovatno` Razgovor vodio Miša Brkić Kako orati more? KULTURA, MEDIJI I NAPREDAK: Majkl Ferbanks Šta bi moglo biti zajedničko u preusmeravanju namenske proizvodnje u Kaliforniji, petrohemijske i kožarske industrije u Kolumbiji, agro i tekstilne industrije u Peruu, turizma u Irskoj, telekomunikacija u Egiptu, bankarstva i finansija u Nigeriji, restrukturiranju vojne industrije i stvaranju okruženja malih preduzeća u Rusiji, drvne industrije u Boliviji i podizanju konkurentnosti proizvođača i prerađivača voća u Srbiji? `Mirođija` u svim spomenutim poslovama bio je Majkl Ferbanks, jedan od šefova kompanije Monitor, predsednik Upravnog odbora konsultantske grupe OTF (On the Frontier) i već više od decenije savetnik vlada i privatnih kompanija širom sveta za primenu teorije konkurentnosti. Među njegove klijente spadaju premijeri, ministri i izvršni direktori najvećih svetskih firmi, savetovao je najviše službenike u Svetskoj banci ali i u razvojnim bankama u Africi i Južnoj Americi. Na poziv Nacionalnog saveta za konkurentnost boravio je u Beogradu, gde je predstavio srpsko izdanje svoje knjige Oranje mora (Plowing the Sea) u kojoj objašnjava izvore stalnog prosperiteta država u modernoj globalnoj ekonomiji. `Globalizacija nemilosrdno kažnjava osrednjost, prosečnost i zato se strategija poslovne pobede zasniva na principu da tvoj proizvod ili usluga uvek budu malo bolji od ostalih na svetskom tržištu`, ovako je Ferbanks pre godinu dana na Harvardu ubeđivao u svoju teoriju konkurentnosti grupu srpskih poslovnih ljudi. Nedavnu posetu Srbiji iskoristio je da proveri jesu li ga neki od njih poslušali i da dodatnim savetima pomogne razvoju konkurentne privrede. Inače, na Ferbanksovoj teoriji o nacionalnoj konkurentnosti zasniva se i program razvoja konkurentne privrede u Srbiji koji podržava Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID). Knjiga Oranje mora počinje pitanjem: `Zašto je državama u razvoju toliko teško da većini svojih građana omoguće da budu bogati?` A zatim sledi i odgovor: `Razlog leži u tome što je tradicionalni način takmičenja manjkav i lideri zemalja u razvoju moraju pronaći nove načine nadmetanja u globalnoj ekonomiji.` Obraćajući se prošle nedelje u Beogradu grupi poslovnih ljudi okupljenih oko Nacionalnog saveta za konkurentnost, Majkl Ferbanks zagovarao je tezu radikalnog raskida sa nasleđenim obrascima nekonkurentnog ponašanja iz prošlosti. Majkl Ferbanks govori za `Vreme` o novom modelu ekonomskog takmičenja koji podrazumeva drugačiju ulogu političkih lidera, promenu mentalne matrice, organizovanje firmi u klastere (udruženja) i usredsređivanja na cilj kroz takozvani prosperitetni događaj. `VREME`: Kako biste objasnili pojam prosperitetnog događaja? MAJKL FERBANKS: Sadašnji model poslovanja u Srbiji zasniva se na izvozu jednostavnih proizvoda čija se proizvodnja bazira na niskoj ceni rada, plodnom zemljištu, beneficijama Vlade i suncu. Kada tako radite, onda inostrani potrošač dobija svu korist, a deoničar-vlasnik malo zarađuje i radnici loše prolaze. To je model koji postoji ovde u Srbiji. Ali, ako vam model poslovanja glasi – `konkurisaću na svetskom tržištu svojom pameću, dobrom distributivnom mrežom, lepom ambalažom, novim brendom, kvalitetnijim odnosom sa krajnjim korisnikom` – tada deoničar dobija jednaku vrednost kao i kupac, a deo te vrednosti dobijaju i radnici, jer tada udeo radnika u tim `pravilima druge vrednosti` postaje mnogo važniji. To je prosperitetni događaj. U njemu svi dobro prolaze: i kupac i vlasnik i radnik. Da li ste, boraveći u Srbiji, videli u nekim kompanijama primere prosperitetnog događaja? Počinju da se pojavljuju i ja sam zadovoljan zbog toga. Čini mi se da Fresh&Co, kompanija za preradu voća ima sve izglede da to ostvari. Oni imaju divan proizvod, veoma visoku cenu, ostvaruju zaradu, otplaćuju svoj dug veoma brzo i kažu da deo koristi uživaju i radnici. To je odlična kompanija, jer su uzeli jednostavan proizvod poput maline koja je proizvod sunca i zemljišta i nastavili da u njega dodaju vrednost lepom bocom, kvalitetnom distribucijom, fokusom na tržište i na tome zarađuju. Veoma sam zadovoljan jer smo, čini mi se, našli takve dve, tri kompanije u kojima se to događa, što dokazuje da je prosperitetni događaj moguć i u Srbiji. Šta bi Srbija trebalo da učini da ima pet hiljada kompanija kao što je Fresh&Co? To je pravo pitanje. Prvo što vam je potrebno su pametni novinari koji će o tome pisati, jer je potrebno da od ovakvih kompanija učinimo uzore za mnoge ljude. Privredni razvoj nije makroekonomska pojava. Ekonomski razvoj je sociološki fenomen, a to znači da kada ljudi vide da su drugi uspešni i oni će pokušati da to učine. Problem u Srbiji je što kada je čovek uspešan, automatski se pretpostavlja da je i korumpiran. Tu pojavu je veoma važno razjasniti: tačno je da su korumpirani ljudi bogati, ali nisu svi bogataši korumpirani. Problem je što Srbi to ne shvataju. I deo političke elite u Srbiji zastupa tu tezu. Koliko je to veliki problem za zemlju u tranziciji? E, pa to je pogrešno i takvi političari nisu od velike pomoći. Ako ste korumpirani imate tendenciju da budete bogati, ali ako ste bogati nemate tendenciju ka korupciji. I ako Srbija ne shvati tu razliku, neće imati uzore. A pozitivni uzori su vam potrebni da biste izveli promene. Mediji su prilično loši u stvaranju uzora jer i oni veruju u loše stvari. Ukoliko je to preovlađujuće uverenje, onda za Srbiju nema nade. Jer, do promena ne može doći bez uzora. To je sociološka pojava, ne ekonomska. U aprilu 2003. godine na Harvardu ste kao dobru vest konstatovali da Srbija izlazi iz krize i ocenili da je idealnotipski slučaj za brzi ekonomski oporavak. U februaru 2004. loša vest je: Srbija je još u krizi… Nema sumnje. To je politička kriza i ponekad je državama potrebno da padnu jako nisko i osete krizu pre nego što se promene i krenu na gore. Srbija, nažalost, ima ogroman kapacitet da bude u krizi, a da se ne promeni. Ima strahovit potencijal da oseća bol, a da se ne menja. To je neverovatno. U Srbiji, među bogobojažljivim svetom, postoji izreka `trpen–spasen`… Oprostite, to je glupo. Važno je pronaći korelaciju između kulturnih obrazaca i ekonomskog prosperiteta. Ali, to je posebna tema koju bi trebalo istraživati. Problem Srbije je, između ostalog, što nema razvijen privatni sektor, što on nije preovlađujući i što je državna svojina još veoma jaka… Odgovornost za inovacije i stvaranje prosperiteta leži na privatnom sektoru. Nema sumnje da ukoliko Vlada bude glavni ekonomski strateg, Srbija će biti siromašna zemlja. Vraćam se opet na Harvard. U aprilu 2003. godine rekli ste da ako je Vlada `tata`, to je kao da svi u porodici puše marihuanu… Tako je, imate dobro pamćenje `Pušimo marihuanu i gojimo se`, to su bile moje reči. I upravo to se događa u Srbiji. Prošetao sam ulicama Beograda, ljudi su fatalistički raspoloženi, obožavaju prošlost i to ne skorašnju, već onu od pre hiljadu godina. Ne verujete u sopstvenu predodređenost, ne verujete jedni drugima i tu su istinski problemi. To je sociološka pojava. Ako mi postavite pitanje o strategiji poslovanja, ja ću vam reći koja je ispravna. Strategiju poslovanja nije teško napraviti. Ono što je teško je menjanje mentalnog sklopa građana i države i zato su novinari važniji od poslovnih stratega. Pre dva meseca u predizbornoj kampanji najčešće obećanje koje su srpski političari davali biračima bilo je da će povećati zarade. Oni koji su to obećavali, dobili su najviše glasova. Izborni pobednici obećavali su građanima manje bolnu tranziciju. Ima li leka za Srbiju? Mislim da su sreća i zadovoljstvo prosečnog građanina u direktnoj korelaciji sa prosperitetom. A prosperitet će ili doći od privatnog sektora ili ga uopšte neće biti. Dok god političari budu birani zahvaljujući preteranim obećanjima, za građane neće biti dobro. Ali, mislim da je pravedno reći da Srbi imaju vođe kakve zaslužuju. Koji su uslovi potrebni da Srbija postane prosperitetna zemlja? Prvi je opredeljenje vaših kompanija i vaše zemlje da ostvare već spominjani prosperitetni događaj. Zatim da firme pronađu klaster (udruženje) kome pripadaju i da znaju u kom delu poslovanja im je potrebna podrška državnog sektora. I na kraju, moraju da usmere energiju na stvari koje mogu da kontrolišu: da uče potrošače, da poboljšavaju proizvod, da investiraju u ljudski potencijal. Primenjujući vašu teoriju konkurentnosti u Srbiji je, uz pomoć USAID–a, formirano nekoliko klastera, odnosno udruženja proizvođača. Proizvođači voća i nameštaja zajednički nastupaju na evropskim sajmovima, a pojedine firme počele su da izvoze voće i u Sjedinjene Američke Države. Šta još USAID može da učini za srpsku privredu podržavajući klastere kao model za povećanje konkurentnosti? Kao najvažnije treba da tražimo da USAID nastavi ovako da radi i sledećih deset do dvadeset godina, na duge staze. Jer, ovo je vrsta promena koje se dešavaju veoma sporo, ali su veoma pozitivne, uvek su pozitivne. To su pomaci korak po korak. Nacionalna strategija koju pokušava da promoviše Nacionalni savet za konkurentnost prilika je da se u Srbiji povežu preduzetnici, civilni i državni sektor i tako poboljša takmičarski duh srpske privrede. Da li je to ispravan put? Bojim se da Savet nije dovoljno glasan ili dovoljno aktivan. Sa Vladom čiji se glas još ne čuje, pojavila se prilika da Savet preuzme tu ulogu. To je bila ogromna šansa da Savet napravi veliku stvar, ali nažalost nije uspelo. Koliko je realno očekivati da Savet preuzme vodeću ulogu u vreme političke nestabilnosti? Mislim da je od ključnog značaja za uspeh Srbije da Savet bude aktivniji i glasniji. Nema sumnje da ekonomski rast proizilazi iz zdravih organizacija civilnog društva. To je ono što je Srbiji potrebnije sada više nego ikada pre, jer je Vlada slaba, privatni sektor je slab. Isto važi i za štampane medije. Vreme je da neko iz novina počne da se bavi ovom temom i uvek je iznova objašnjava. U novinama u Srbiji ključni su naslovi sa katastrofičnim porukama… Ponekad mislim da se novinari plaše da budu optimisti. Da će ih javnost, ili još gore njihovi pretpostavljeni, kritikovati zbog optimizma. Veoma je važno za zemlju da se pozitivne poruke nađu na naslovnim stranama novina. Imali ste, na primer, odličnu priču o klasteru za nameštaj koji je imao prezentaciju na sajmu u Kelnu i svi proizvođači su se vratili zadovoljni jer će imati nove poslove. Sjajan je i način na koji su oni međusobno sarađivali na tom Sajmu i potpuno nesebično pomagali jedni drugima da se prikažu u najboljem svetlu. Ali, na pres konferenciju posvećenoj toj temi došla su četiri novinara, a vest je objavljena u dnu neke nevažne strane. Nažalost. A ta tema je izuzetno važna jer treba pokazati na koji se način srpske kompanije takmiče kao i da je to apsolutno neophodno za prosperitet svih građana. Šta vam treba Novinske agencije prenele su da ste na beogradskoj pres konferenciji izjavili da smo svi u Srbiji previše obuzeti privatizacijom? Privatizacija nije odgovor za sve. Nije bitno u čijem je vlasništvu neka kompanija. Pitanje je da li je ona konkuretna, da li ostvaruje zaradu, da li su joj proizvodi dobri, donosi li novac i da li dobro plaća radnike. Nebitno je da li je državna ili privatna, već koliko je dobra. Ali, treba reći da privatno vlasništvo obično poboljšava šanse da će neka kompanija biti bolja. Svetska banka i MMF su vam obećali da će sve biti dobro ukoliko privatizujete, demokratizujete, stabilizujete i liberalizujete. I pogrešili su. Greše. Jedino što je potrebno da uradite jeste da napravite velike i odlične kompanije. Ali, velike kompanije ne padaju sa neba.