Izdavači: Informatika ad, Beograd / Prevodilačka radionica Rosić, Beograd Prevod: Sava Rosić Predgovor: Slobodan Antonić Povez: broširan Broj strana: 569 Sadržaj priložen na slici Pečatirana, veoma dobro očuvana. Nastavljajući kretanje po putu zadatom reformama Gorbačova i Jeljcina, Rusija se tako duboko zaglibila u krizu da se sada može raditi samo o revolucionarnom kidanju nastalih vrzinih kola. Pod revolucionarnim dejstvima ovde se podrazumevaju ciljani programi usmereni na brzu i duboku promenu društvenih institucija koje su tokom reforme bile nastrojene (ili su se „samonastrojile“) na demontažu rusijskog naroda i institucionalnih matrica životnog ustrojstva Rusije. Vrsta i tehnologija takvih revolucija predstavljaju temu posebnog razgovora. Ako se taj revolucionarni projekat bude ostvarivao u režimu sadejstva a ne protivdejstva sa vlašću i državnim aparatom, onda će kriza biti prevaziđena bez teških potresa. U suprotnom će doći do sukoba raznih delova društva sa vlašću i međusobno – i proći ćemo novi krug spirale haosa. (K-134)

Oblast: Političke nauke Autor: Strani Autor:: Džozef Stiglic Žanrovi:: Politika Izdavač:: Miba Books Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 24 cm U ovom novom proširenom i ključnom izdanju svog bestselera, čuveni ekonomista i dobitnik Nobelove nagrade Džozef J. Stiglic bavi se novim protivrečnostima globalizacije u Sjedinjenim Državama i Evropi. Odmah po objavljivanju, delo Globalizacija i njene protivrečnosti postalo je granični kamen debate o globalizaciji pokazavši kako su MMF i druge velike institucije poput Svetske banke, kao i svetski trgovinski sporazumi, često radili na štetu zemalja u razvoju kojima je navodno trebalo da pomognu. Pa ipak, globalizacija je i danas loše vođena, a sada su njene negativne posledice – iskazane bujanjem nejednakosti kojem su doprinele – stigle na naplatu i u SAD i ostatku razvijenog sveta, odražavajući se kroz porast političkih nemira. Sa novim uvodom, novim protivrečnostima, usponu Donalda Trampa i novog protekcionističkog pokreta, Stiglicove snažne i dalekovide poruke ostaju preko potrebno štivo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ante Marinović-Uzelac - Teorija namjene površina u urbanizmu Marinović-Uzelac, Ante (Zagreb, 19. IV. 1930 – Zagreb, 22. V. 2015) urbanist, arhitekt, teoretičar urbanizma i prostornog planiranja. U Zagrebu je diplomirao 1954. na Arhitektonskom odsjeku Tehničkoga fakulteta (→ Arhitektonski fakultet). Poslijediplomski studij urbanizma pohađao je 1954–56. u Urbanističkom institutu Sveučilišta u Parizu (l’Institut d’urbanisme de l’Université de Paris). Doktorirao je u Zagrebu 1976. na Prirodoslovno-matematičkome fakultetu (PMF) disertacijom Socijalno geografski prostor grada – prilog analizi socijalne topografije, te 1984. na Arhitektonskome fakultetu disertacijom Teorija namjene površina u urbanizmu (mentor → B. Milić). Nakon što je diplomirao, u Parizu je 1954–61. radio u arhitektonskom birou Henrija Storogea. Od 1961. bio je zaposlen na Arhitektonskome fakultetu, gdje se habilitirao 1964. te je bio redoviti profesor od 1979; umirovljen je 1999. Predavao je kolegije Prostorno planiranje, Urbanizam II, Urbanističko planiranje I–IV, Urbana sociologija i dr. Bio je predstojnik Katedre za urbanizam (1973–93., 1997–99) i dekan Fakulteta (1993–97). Predavao je i na Studiju prometnih znanosti (dekan 1982–84) i na Hrvatskim studijima (1993–98) Sveučilišta u Zagrebu te na poslijediplomskim studijima više fakulteta u Zagrebu i Ljubljani. Tijekom karijere bio je plodan urbanist-praktičar, autor i suautor detaljnih i generalnih urbanističkih planova te regionalnih i prostornih planova. Posvetio se posebice prostornim planovima područja posebnih namjena, poput nacionalnih parkova (Plitvička jezera, Mljet, Krka), parkova prirode (Trakošćan, Biokovo, Blidinje u BiH) te memorijalnih parkova i spomen-područja (Petrova gora, Kalnik, Kumrovec, Dotrščina). Kao arhitekt je, među ostalim projektirao stambeno-poslovni blok (1978) i Veslački dom (1981) u Zadru te stambeni niz na Kajfešovu brijegu (1987) u Zagrebu, koji u morfološko-tipološkom smislu predstavlja rijedak primjer naselja u nas, terasaste strukture prilagođene padu terena u dvama smjerovima. Bavio se teorijom urbanizma i prostornog planiranja postavljajući znanstvene temelje u tom području. Autor je knjiga Socijalni prostor grada (1978), Naselja, gradovi, prostori (1986), Teorija namjene površina u urbanizmu (1989), Prostorno planiranje (2001). Bio je pokretač (1993) i glavni urednik (1993–2001) časopisa → Prostor. Surađivao je na više enciklopedijskih izdanja LZ-a. Suutemeljitelj je → Komore hrvatskih arhitekata 2009. Od 1979. bio je dopisni i od 1987. redoviti član francuske Akademije arhitekture. Dobitnik je Nagrade »Vladimir Nazor« (1977), Nagrade »Nikola Tesla« (1990), nagrada za životno djelo »Viktor Kovačić« (1996) i »Vladimir Nazor« (2002) te Nagrade za životno djelo u području tehničkih znanosti (2002).

U dobrom stanju! Maziva su materije posebnih svojstava koje se koriste za smanjenje trenja izmđu pokretnih dijelova mašina koji su u kontaktu. Uz ovu osnovnu namjenu imaju i druga svojstva: apsorpcija topline (toplote), prikupljanje nečistoće, zaštita od korozije, i zaptivanje zazora između tarnih površina. Koriste se i za konzervaciju i čišćenje motora, mašina, oružja, i metalnih i drugih materijala. Dr Mile Stojilković je mazivima i njihovom primenom počeo da se bavi 1991. godine kao inženjer za primenu maziva i obradu tržišta u Rafineriji nafte Novi Sad. Od 1998. do 2002. radio je na mestu stručnog saradnika za razvoj i proizvodnju maziva, od 2002. do 2005. godine je bio direktor Organizacionog dela Blending ulja, od 2005. do 2007. direktor Profitnog centra NOVOLIN, od 2007. do 2009. godine komercijalni direktor u NIS Rafineriji nafte Novi Sad. Nakon privatizacije Naftne Industrije Srbije i formiranja Direkcije maziva u NIS-Gazpromnjeftu, 2009. (sada pod brendom NISOTEC) postavljen je na mesto zamenika direktora Direkcije maziva. Od 2014. godine je na poziciji direktora Sektora za razvoj i marketing maziva gde i danas radi. Diplomirao je na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu na smeru Efektivnost i održavanje tehničkih sistema. Magistarski rad RAZVOJ MODELA UPRAVLJANJA PROCESIMA PODMAZIVANJA odbranio je 2000. godine, a 2014. godine doktorsku disertaciju pod nazivom ISTRAŽIVANJE PRIMENE EKOLOŠKIH ULJA U TRIBOLOŠKIM SISTEMIMA. Predsednik je Grupacije za maziva u Privrednoj komori Srbije, član Odbora za razvoj i istraživanje u Privrednoj komori Vojvodine i član Društva za pogonske mašine, traktore i održavanje – JUMTO. Bio je dugogodišnji član Izvršnog odbora Asocijacije za naftu i gas Srbije – YUNG i Predsednik Sekcije za primenu maziva Asocijacije za naftu i gas Srbije – YUNG. Autor je priručnika UPOREDNE TABELE MAZIVA (1996.) i SREDSTVA ZA HLAĐENJE I PODMAZIVANJE U OBRADI METALA (1997.), drugo izdanje priručnika UPOREDNE TABELE MAZIVA (1998.) u izdanju NIS-Rafinerija nafte Novi Sad, koautor je knjige PROCESI PODMAZIVANJA (2000.) u izdanju Fakulteta tehničkih nauka, stručne knjige PRIMENA MAZIVA (2001.), PODMAZIVANJE MOTORNIH VOZILA (2002.), drugo izdanje stručne knjige PRIMENA MAZIVA (2005.), treće izdanje priručnika UPOREDNE TABELE MAZIVA (2007.) u izdanju Asocijacije za naftu i gas Srbije – YUNG, i treće izdanje stručne knjige PRIMENA MAZIVA (2011.) kao i brojnih naučnih i stručnih radova. Pored toga, ima veliki broj stručnih članaka u različitim časopisima, veliki broj predavanja, obuka, treninga iz oblasti maziva. Vaša pitanja, sugestije i predlozi biće nam od velikog značaja, te Vas iz tog razloga molimo da nam se obratite. Zahvaljujemo Vam se na saradnji. Dr Mile Stojilković

Globalna zavera... i kako je razotkriti Dejvid Ajk Admiral books, 2011. 615 strana, udžbenički format. Veoma očuvana. Tek kad se sve tačke spoje, dobijamo izuzetno značajnu sliku koja će nas zapanjiti. Zaista ih je mnogo, na svakoj stranici knjige, dok Ajk polako podiže veo sa svih događaja od početka sveta do onih koji su se dogodili 11. septembra i „hologramskog Interneta” koji diktiraju našom stvarnošću. Globalna zavera sa ciljem da se nametne orvelovska država ne spada više u domen „teorije”. Bezbrojni su dokazi koji to potvrđuju i danas se mogu iskusiti na svakom koraku. Mreža ukrštenih porodica, koje datiraju od početka sveta, manipulišu svetskim događajima preko svojih marioneta – političara i ljudi na vodećim pozicijama da bi uspostavili tiraniju koju su dugo i neumorno planirali i radili na njenom uspostavljanju. Ali dani njihove anonimnosti su odbrojani, a Dejvid Ajk baca svetlo i na one u senci, što rezultira njihovim izlaskom iz tajnosti koja je toliko bitna za uspeh njihovog plana. Ko smo mi? Gde smo mi? Zašto je svet ovakav, kakav je?

ARGUMENTI ZA EVROPSKU UNIJU! Kritičari rado opisuju Evropsku uniju kao nedemokratsku i nepopularnu, ali njihovi argumenti su prečesto zasnovani na mitovima i nesporazumima. To nam svima čini protivuslugu, a u ovom periodu nesigurnosti o budućnosti Evrope je još važnije da svi imamo jasnu sliku o najvažnijim problemima koji su u pitanju. Ova snažna knjiga razotkriva zablude vezane uz Evropsku uniju, zagovara na uverljiv i pregledan način evropsku integraciju. Pokazuje kako je Evropska unija poboljšala život Evropljana na velliki broj načina, kao i kako je Evropi dala snažnu prisutnost na međunarodnoj pozornici. Ova knjiga će sa sigurnošću prosvetliti, ali i podstaknuti debatu, a namenjena je svakome ko želi da bolje razume Evropu i shvati zašto je ona važna. „McCormickovo jasno i konkretno izlaganje o važnosti EU za sve njene države članice i građane informisaće i prosvetliti, kako euroentuzijaste tako i euroskeptike – nije moglo biti bolje vreme za novu debatu o ulozi Britanije u Uniji, koja se menja.` — John Palmer, bivši evropski urednik časopisa Guardian, osnivač i politički direktor Centra za evropske politike „Obavezno štivo za građane, stručnjake, studente i kreatore politika, koje je napisao jedan od najcenjenijih autoriteta za evropska pitanja.` — Alexander Stubb, Ministar evropskih poslova i vanjske trgovine, Finska „Glasovi skepticizma bili su sveprisutni pratilac pri izgradnji Evrope ’ujedinjene u različitosti‘ i, kako nas John McCormick podseća, tokom godina bilo je mnogo predviđanja o njenoj krizi ili smrti. Zbog svog širokog poznavanja istorije i iskustva, kao povremeni politički analitičar, itekako je svestan i prednosti i nedostataka ovog procesa i neizbežnosti perioda stagnacije i krize, ali i perioda dinamičnosti. Međutim, u pravom izazovu pokazuje skepticima i kritičarima da je priča o Evropskoj uniji pre svega priča o napretku u zajedničkom razumevanju među narodima. Pokazuje koje su prednosti saradnje i udruživanja suverenosti među narodima, kao i rasta solidarnosti i kohezije u praksi, koji bi mogli da posluže kao model za one koji traže oblik organizacije mira utemeljenog na saradnji na globalnom nivou.” — Jacques Delors, bivši predsednik Evropske komisije Kratak sadržaj Uvod Što je Europa? Europa kao mirotvorac Europa kao tržište Europa kao demokracija Europa kao zajednica Europa kao politički model Europa kao globalni igrač Kamo krenuti odavde? Dvadeset razloga zašto je Europa važna JOHN McCORMICK je profesor Politike Evropske unije na Univerzitetu u Indiani, SAD. Najpre je studirao novinarstvo, osam godina je radio u odseku za informisanje u dve ekološki interesnim grupama u Londonu, nakon čega je postao naučnik. Objavio je velik broj knjiga o Evropskoj uniji i drugim temama, uključujući knjige Razumeti Europsku uniju (sada u 5. izdanju), Evropska unija, Evropska velesila i Savremena Britanija.

Autor - osoba Radović, Ranko, 1935-2005 = Radović, Ranko, 1935-2005 Naslov Novi vrt i stari kavez / Ranko Radović Ostali naslovi Vrt ili kavez Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Stylos, 2005 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis 299 str., [12] str. s tablama : ilustr. ; 22 x 25 cm Drugi autori - osoba Popović-Radović, Mirjana Penezić, Vinko (karton) Napomene Prema uvodnoj napomeni, ovo je novo, dopunjeno izd.; 1. izd. 1995. pod stv. nasl.: Vrt ili kavez Na oba spojna lista ilustr. Tekst štampan dvostubačno Tiraž 1.000 Str. 5: Reč ispred / Mirjana Popović-Radović Str. 7-8: Graditelj kuća i tekstova / Vinko Penezić O autoru Novog vrta i starog kaveza: str. [301-303] Na koricama beleške o autoru s njegovom slikom Bibliografija uz pojedina poglavlja. Predmetne odrednice Urbana arhitektura RADOVIĆEVA LAMPA „Na prozoru neposredno uz lampu pod čijom je svjetlošću radio veliki Bjelopavlić i istovremeno građanin svijeta Ranko Radović piše: „la vita bene spesa lunga e“, („Dobro proživljen život je dug“). Malo je uopšte ljudi koji su to mogli da napišu kao stvaralački credo i stil života, s toliko opravdanja. Ta Radovićeva blistava lampa se nije ugasila njegovom fizičkom smrću, 17. februara ove godine. Genijalni arhitekt i teoretičar te sintetičke umjetnosti građenja je samo zaustavio pedale svoga legendarnog bicikla. Neka te pedale dalje okreću rijetki, dostojni, ako ih ima i ako ih u budućnosti bude, ne samo ovdje. To je bio čovjek izuzetan, rođen „s košuljicom“... (Art, „Vijesti“, Podgorica, 2. april 2005) Veljko Radović (dramski pisac) ČOVEK KOMUNIKACIJE „...Ranko je bio čovek komunikacije rečju, crtežom, projektima, i niko pre njega nije toliko učinio za promociju i popularizaciju arhitekture... ... Renesansni čovek, profesor Radović je bio figura, profesionalno izuzetna i ljudski, za lokalne pojmove, sasvim neuobičajena: topla, doboronamerna i principijelna. Iza njega ostaje velika praznina, tišina beskonačnog. Njegova reč i samo njegovo prisustvo u „opustelom selu“ nedostajaće svima koji su se zaveštali traganjima izvan banalnog tumačenja i arogantne upotrebe arhitekture...“ („Vreme“, Beograd, I. mart 2005.) Miloš Bobić (arhitekta) SVESTRANOST I NEUMOR... Bio je svestrana stvaralačka ličnost srećno obdarena i izuzetnom delatnom snagom. Arhitektonsko projektovanje, pedagoški rad, publicistika, slikarstvo, afirmacija arhitekture, društvena angažovanost bile su oblasti kojim se podjednako predano posvećivao... ...Uspešan u mnogim oblastima, Ranko Radović je iznad svega bio mag govorne reči... Nažalost neće biti više Rankovih neponovljivih predavanja, ali za utehu ostaju pisana delà, crteži, građevine i studenti – mnogi od njih današnji istaknuti stvaraoci kroz čiji rad će svakako biti iskazan i deo njegovog inspirativnog i delotvornog uticaja.“ („NIN“, Beograd, 24. februar 2005.) Milorad H. Jevtić (arhitekta) MG85 (N)

Spolja kao na fotografijama, unutra podvučeno samo nekoliko naslova (ne smeta čitanju), inače veoma dobro očuvano. Autor - osoba Sclar, Deanna = Sklar, Deana Naslov Održavanje i popravka automobila : za neupućene / Deanna Sclar ; John O`Dell, stručni saradnik ; Miljenko Šućur Jedinstveni naslov Auto repair for Dummies. srpski jezik Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2010 Izdanje Prevod drugog izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mikro knjiga, 2010 (Novi Sad : Art print) Fizički opis XIV, 521 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba O`Del, Džon Šućur, Miljenko = Šućur, Miljenko (broš.) Napomene Prevod dela: Auto repair for Dummies Tiraž 500 O autoru: str. III Praktičan rečnik automobilskih termina: str. 461-491 Registar. Predmetne odrednice Automobili -- Održavanje – Priručnici Želite da upoznate sve automobilske sisteme i da sami obavljate rutinsko održavanje i sitnije popravke svog vozila? Iz ovog razumljivog i sistematičnog vodiča saznaćete sve što treba da znate o funkcionisanju svih automobilskih sistema, prepoznavanju kvarova i obavljanju jednostavnih popravki. Naučićete da održavate svoje vozilo u odličnom stanju i saznaćete koje je poslove bolje prepustiti majstoru. Uz to, objašnjeno je i kako da vozite ekološki – od recikliranja ulja i delova, do izbora vozila na alternativna goriva. U knjizi ćete pronaći: - objašnjenja o startovanju, kretanju i zaustavljanju automobila - listu delova motora - korisne ilustracije svih automobilskih sistema i osnovnih popravki - savete o kupovini i korišćenju odgovarajućeg alata - opise tehnika vožnje zahvaljujući kojima ćete produžiti vek svog automobila - savete o štednji goriva - prednosti i mane alternativnih goriva i vozila na alternativni pogon Kratak sadržaj Uvod Poglavlje 1: Šta bi svaki vozač trebalo da zna Poglavlje 2: Preventivno održavanje: mesečni pregled stanja u motorskom prostoru Poglavlje 3: Put do srca vašeg automobila vodi kroz kutiju za alat Poglavlje 4: Kako radi? Razotkrivanje tajni automobila Poglavlje 5: Električni sistem: iskra života automobila Poglavlje 6: Podešavanje električnog sistema Poglavlje 7: Sistem za napajanje gorivom: srce i pluća automobila Poglavlje 8: Podešavanje sistema za napajanje gorivom Poglavlje 9: Dizelaši za neupućene Poglavlje 10: Od konja do hibrida: vozila na alternativni pogon Poglavlje 11: Sistem za hlađenje izbliza Poglavlje 12: Da automobil ne dobije gorušicu Poglavlje 13: Ulje: da automobil ostane mlad i zdrav Poglavlje 14: Stvar je u kočnicama! Poglavlje 15: Budi dobar prema kočnicama i ležajevima svog auta Poglavlje 16: Sistem vešanja i upravljački sistem Poglavlje 17: Gume, balansiranje i geometrija točkova Poglavlje 18: Sistem transmisije: upoznavanje i održavanje menjača Poglavlje 19: Bezbednost na putu Poglavlje 20: Uzroci curenja, cviljenja, čudnih mirisa i neobičnog ponašanja Poglavlje 21: Šta da radite kada motor otkaže ili neće da upali Poglavlje 22: Kada ništa drugo ne preostaje: kako pronaći i zadržati dobrog mehaničara Poglavlje 23: Kako da vam vozilo stalno bude čisto i lepo Poglavlje 24: Karoserija: uklanjanje ulegnuća, ulubljenja i drugih oštećenja Poglavlje 25: Deset najvažnijih mera preventivnog održavanja Poglavlje 26: Deset „ekoloških” načina uštede goriva Prilog A: Praktičan rečnik automobilskih termina Prilog B: Evidencije tehničkih podataka i održavanja Indeks DEANNA SCLAR je priznati stručnjak za popravku automobila. Učestvovala je u brojnim popularnim radio i TV emisijama u SAD. Drži predavanja širom sveta o uticaju automobila na životnu sredinu i aktivno promoviše primenu sistema za solarnu energiju u stambenim objektima. Autor je knjige Buying a Car For Dummies. MG67 (N)

ARM CORTEX-M RAZVOJNA PLOČA OD 0 DO 1! Ova knjiga je studija slučaja u ugrađenom sistemu, uključujući razmatranje hardvera, inicijalizaciju procesora, razvoj drajvera niskog nivoa i dizajn interfejsa aplikacije za proizvod. Iako ovo opisujemo kroz specifičnu primenu Cortex-M3 razvojne ploče, naša misija je da pomognemo čitaocu da izgradi osnovne veštine koje su izuzetno važne da bi postao odličan u razvoju proizvoda. Kompletna razvojna ploča je dostupna da biste povećali uticaj ove knjige i da biste radnu platformu koju kreirate, zatim, koristili kao osnovu za dalji razvoj i učenje. Hobisti mogu da kombinuju odlične funkcionalne sisteme pomoću platformi, kao što su Arduino ili Raspberry Pi, ali je neophodno da inženjeri i dizajneri proizvoda imaju osnovno znanje o projektovanju ugrađenih sistema. Postoji vrlo malo dostupnih izvora u kojima se opisuju razmišljanje, strategije i procesi koji će vam dati uvid u dizajn hardvera i razvoj drajvera niskog nivoa i uspešnu izradu potpuno ugrađenog sistema. Mnogi inženjeri na kraju nauče na teži način ili nikada stvarno ne nauče. ARM procesori su u suštini sveprisutni u ugrađenim sistemima. Projektanti koji izrađuju nove uređaje moraju da znaju osnove ovih sistema i da budu u stanju da podele velike komplikovane ideje na delove kojima se može upravljati. Uspešan razvoj proizvoda znači da treba da pročitate obimnu dokumentaciju da biste mogli da razumete kako da postignete ono što vam je potrebno, a zatim da sastavite sve da biste kreirali robusni sistem koji će pouzdano funkcionisati i biti održiv u godinama koje dolaze. Ova knjiga je studija slučaja u ugrađenom sistemu, uključujući razmatranje hardvera, inicijalizaciju procesora, razvoj drajvera niskog nivoa i dizajn interfejsa aplikacije za proizvod. Iako ovo opisujemo kroz specifičnu primenu Cortex-M3 razvojne ploče, naša misija je da pomognemo čitaocu da izgradi osnovne veštine koje su izuzetno važne da bi postao odličan u razvoju proizvoda. Kompletna razvojna ploča je dostupna da biste povećali uticaj ove knjige i da biste radnu platformu koju kreirate, zatim, koristili kao osnovu za dalji razvoj i učenje. Program Embedded in Embedded se bavi podučavanjem osnovnih veština koje inženjerima pomažu da izgrade čvrste temelje znanja koji se mogu primeniti u svakom okruženju za projektovanje. Sa skoro 20 godina iskustva u industriji autor govori o razvoju veština kritičkog mišljenja koje zahtevaju kompanije i koje su od suštinskog značaja za uspešno projektovanje. U ovoj knjizi se podjednako razmatraju odlični procesi projektovanja, kritičko razmišljanje, pa čak i društveni aspekti koji su važni za programere, koliko i tehnički dizajn hardvera i firmvera. Kratak sadržaj Poglavlje 1 • Početak Poglavlje 2 • Razvojno okruženje i upravljanje verzijama Poglavlje 3 • ARM Cortex-M3 asemblerski jezik Poglavlje 4 • Ugrađeni C Poglavlje 5 • GPIO i led drajver Poglavlje 6 • Prekidi i drajveri dugmadi Poglavlje 7 • Spavanje, sistemski otkucaj i periferija tajmera Poglavlje 8 • Modulisanje širine impulsa Poglavlje 9 • DMA i razmena poruka Poglavlje 10 • Serijska komunikacija i bagovi Poglavlje 11 • SPI komunikacija pomoću I2C Poglavlje 12 • I2C i ASCII lcd Poglavlje 13 • Analogno-digitalna konverzija Poglavlje 14 • ANT radio sistem JASON LONG je dizajnirao i koristio proizvode, od GPS uređaja za praćenje do vojnih komunikacionih sistema. On je 1999. godine pokrenuo univerzitetski program Embedded in Embedded (EiE), a 2010. godine osniva svoju kompaniju „Engenuics Technologies“ specijalizovanu za inženjersko obrazovanje. Jason je viši član organizacije IEEE.

III prerađeno izdanje Zagreb / Sarajevo 1989. Mek povez, veliki format (29 cm), 246 strana. Knjiga je odlično očuvana. „Toplinske tablice i dijagrami” dipl. ing. Kazmana Ražnjevića obrađuju područje strojarske termodinamike u potpunosti kakva mi nije poznata u priručnicima sličnog opsega ni domaće ni strane literature. U velikom broju tablica i u 16 dijagrama možemo naći sve brojčane podatke koji su potrebni toplinskim inženjerima i tehničarima, bilo za teoretske, bilo za praktične proračune. Podaci su crpeni iz najnovijih i najsuvremenijih izvora — npr. parne tablice i dijagrami izrađeni su prema čuvenim radovima Vukaloviča i idu do 1000 oc (1273,15 K) i 1000 at (ŠOOO bar). Naročito je autorova zasluga što je podatke koji stoje na raspolaganju gotovo samo u starom, Tehničkom sustavu jedinica preračunao u cjelini na jedinice novog, Međunarodnog sustava jedinica (SI). Svaka brojčana vrijednost bilo koje „toplinske” veličine može se u tablicama paralelno pronaći u jednom i u drugom sustavu jedinica. Tako više nema nikakve zapreke da i u toplinskoj tehnici praktički prijeđemo na novi sustav jedinica. Izgovor, naime, da je novi sustav jedinica doduše vrlo dobar, ali neprimjenljiv jer nema brojčanih podataka u tom sustavu, više ne postoji. Na kraju knjige dane su tablice za preračunavanje nekih veličina stanja iz jednog sustava jedinica u drugi, koje se vrlo često sreću u termodinamici, i one će uvelike olakšati upotrebu ove korisne knjige. Takve tablice i dijagrami potrebni su svakome tko se bavi termodinamikom i toplinskom tehnikom i uvjeren sam da ćemo ih naći na radim stolovima stručnjaka kao standardno djelo za crpenje brojčanih podataka. Prof. dr. ing. Zoran Rant profesor Strojarskog fakulteta u Ljubljani i Tehničke visoke škole u Braunschweigu Ovo, treće izdanje djela „Termodinamičke tablice” modernizirano je i potpuno prerađeno.

Ova knjiga je namenjena onima koji žele da nauče kako da koriste GSM i GPRS modeme u projektima koji se zasnivaju na mikrokontrolerima. U ovoj knjizi su razmatrana dva tipa popularnih porodica mikrokontrolera: PIC mikrokontroleri i Arduino. Veoma popularni mikrokontroler PIC18F87J50 srednjih performansi koristi se u projektima koji se zasnivaju na PIC mikrokontroleru, zajedno sa GSM Click pločicom. Osim toga, u Arduino Uno projektima koristi se SIM900 GSM/GPRS modul. U ovoj knjizi su sadržani projekti koji se zasnivaju na GSM-u i GPRS-u. Knjiga će vam omogućiti da kontrolišete opremu daljinskim putem slanjem SMS poruka sa mobilnog telefona na mikrokontroler, slanjem očitavanja ambijentalne temperature sa mikrokontrolera na mobilni telefon kao SMS poruke, upotrebom GPRS komande za pristup internetu sa mikrokontrolera, slanjem očitavanja temperature na „oblak“ (cloud) pomoću UDP i TCP protokola. Pretpostavlja se da čitalac ima osnovno poznavanje C jezika i upotrebe mikrokontrolera u jednostavnim projektima. Iako nije neophodno, poznavanje najmanje jednog člana porodice PIC mikrokontrolera i Arduino Uno-a će biti prednost. Kratak sadržaj Predgovor O autorima Poglavlje 1 • GSM i GPRS 1.1 Uvod 1.2 Arhitektura GSM mreže 1.3 1G, 2G, 3G, 4G i 5G 1.4 Upotreba GSM-a i GPRS-a u projektima za mikrokontroler 1.5 GPRS 1.6 Rezime Poglavlje 2 • GSM/GPRS pločice 2.1 GSM Click pločica 2.2 Korišćenje GSM Click pločice na računaru 2.3 GSM AT komande za GSM Click pločicu 2.3.1 Sintaksa AT komandi 2.3.2 AT komande za opštu namenu 2.3.3 Pristup telefonskom imeniku 2.3.4 Upravljanje satom 2.3.5 Zvuk upozorenja 2.3.6 Kontrola operatera i mreže 2.3.7 Neke korisne opšte komande 2.3.8 Kontrola poziva 2.3.9 Slanje i primanje SMS poruka 2.4 Modul SIM900 GSM/GPRS za Arduino 2.4.1 AT komande modula SIM900 GSM/GPRS 2.5 Korišćenje programa AT Command Tester 2.6 Rezime 2.7 Vežbe Poglavlje 3 • Programerske alatke mikrokontrolera 3.1 Softverske programerske alatke 3.1.1 Uređivači teksta 3.1.2 Asembleri i kompajleri 3.1.3 Simulatori 3.1.4 Integrisano razvojno okruženje (IDE) 3.2 Hardverske programerske alatke 3.2.1 Razvojne ploče 3.2.2 Uređaji za programiranje 3.2.3 Prototipske ploče 3.3 Primer programa za razvojnu ploču Clicker 2 za PIC18FJ 3.4 Primer programa za razvojnu ploču Arduino Uno 3.5 Rezime 3.6 Vežbe Poglavlje 4 • GSM projekti PIC mikrokontrolera na GSM Click pločici 4.1 Projekat 1 – Slanje SMS tekstualne poruke na mobilni telefon 4.1.1 Hardver 4.1.2 Softver 4.1.3 Poboljšani program 4.2 Projekat 2 – Slanje temperature kao SMS tekstualne poruke 4.2.1 Hardver 4.2.2 Senzor temperature 4.2.3 Softver 4.3 Projekat 3 – Relej koji kontroliše SMS 4.31 Hardver 4.3.2 Softver 4.3.3 Poboljšani program 4.4 Rezime Poglavlje 5 • GSM projekti za Arduino Uno SIM900 GSM/GPRS modul 5.1 Projekat 1 – Slanje SMS poruke na mobilni telefon 5.1.1 Hardver 5.1.2 Softver 5.1.3 Modifikovani program 5.2 Projekat 2 – Slanje temperature kao SMS poruke 5.2.1 Hardver 5.2.2 Softver 5.3 Projekat 3 – Relej koji kontroliše SMS 5.3.1 Hardver 5.3.2 Softver 5.3.3 Poboljšani program 5.4 Projekat 4 – Kontrola sobne temperature pomoću SMS komandi 5.4.1 Hardver 5.4.2 Softver 5.5 Rezime Poglavlje 6 • GPRS projekti 6.1 GPRS veza 6.2 Čitanje sadržaja veb stranice 6.3 Razmena podataka putem TCP i UDP protokola 6.4 Projekat 1 – Slanje podataka o temperaturi na računar pomoću UDP protokola 6.4.1 Hardver 6.4.2 Softver 6.5 Projekat 2 – Slanje podataka o temperaturi na računar pomoću TCP-a 6.5.1 Hardver 6.5.2 Softver 6.6 Projekat 3 – Skladištenje podataka o temperaturi u oblaku (cloud) 6.6.1 Hardver 6.6.2 Oblak (cloud) 6.6.3 Softver 6.7 Rezime Prof. dr DOGAN IBRAHIM ima diplomu inženjera elektronike, magistarsku titulu iz automatske kontrole procesa i doktorsku titulu iz digitalne obrade signala. Prof. Ibrahim je autor preko 60 tehničkih knjiga i preko 200 tehničkih članaka o mikrokontrolerima, mikroprocesorima i povezanim oblastima. On je ovlašćeni elektro inženjer i uvaženi član Instituta inženjerskih tehnologija. AHMET IBRAHIM je stekao diplomu na Univerzitetu Grinič u Londonu, a zatim je magistrirao na istom univerzitetu. Ahmet je radio u mnogim industrijskim organizacijama na različitim nivoima i trenutno radi u velikoj organizaciji iz oblasti informacionih tehnologija. On je autor nekoliko tehničkih knjiga i tehničkih članaka.

Odlično stanje Taschen Frenk Lojd Rajt (engl. Frank Lloyd Wright; Ričlend Senter, 8. jun 1867 — Finiks, 9. april 1959) bio je američki arhitekta, dizajner enterijera, pisac i predavač koji je dizajnirao više od 1000 objekata, od kojih su 532 realizovana.[1] Rajt je verovao u oblikovanje struktura koje su u harmoniji sa ljudskom prirodom i okolinom, svoju stvaralačku filozofiju je nazvao organska arhitektura. Ova filozofija je najbolje predstavljena Kućom na vodopadu Folingvoter (1935), koja je prozvana kao najbolje delo američke arhitekture svih vremena.[2] Bio je vodeća ličnost Prerijske škole (Prairie School ), pokreta u arhitekturi i razvoju koncepta tzv. Usonijan kuće. Njegove vizije urbanog planiranja u Sjedinjenim državama su ostavile jedinstven trag. Pored svojih kuća, Rajt je dizajnirao originalne i inovativne kancelarije, crkve, škole, nebodere, hotele, muzeje i druge strukture. Često je dizajnirao i unutrašnje elemente za ove zgrade, uključujući i nameštaj i vitraž. Rajt je napisao 20 knjiga i mnogo članaka i bio je popularni predavač u Sjedinjenim Državama i u Evropi. Rajt je 1991. godine priznat od strane Američkog instituta arhitekata kao `najveći američki arhitekt svih vremena`.[2] Njegov živopisni lični život često je bio i povod za novinske naslove, (najviše je istican nedugo posle početka Prvog svetskog rata zbog požara 15. augusta 1914. Rajtov život iz sna u usponu karijere prekinut je brutalno strašnom tragedijom. U Taliesin studiju dok je Rajt radio u Čikagu, Julian Karlton, sluga sa Barbadosa koji je bio mentalno nestabilan i koji je bio zaposlen nekoliko meseci ranije, zapalio je stanove Taliesinu i ubio sedam ljudi sekirom. Ubijeni su Mama Bortvik Čejni; njeno dvoje dece: Džon i Marta; David Lindblom, baštovan; nacrtnik Emil Brodel; Tomas Bunker, radnik i Ernest Veston, sin Rajtovog tesara Viljema Vestona, koji je i sam ranjen, ali je preživeo). Ona zbog koje je Talijesin i podignut ... nestala je, zapisao je Rajt kasnije, bio je to životni udarac od kojeg se četrdesetsedmogodišnji arhitekta nikada nije u potpunosti oporavio. Rajt je neretko pominjan u štampi i zbog njegovog burnog braka i razvoda sa drugom suprugom Miriam Noel koja je ušla u njegov život kada mu je pomoć bila najpotrebnija. Tek posle je otkrio njenu tešku ličnost, zavisnost od morfijuma i drugih ljudi. I njegova veza sa trećom suprugom Olgom Lazović Hinzenburg, koju je oženio 1928. bivala je pominjana u štampi. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] 1982 Frank Lloyd Wright Half-Ounce Gold Medal (obv) Frenk Lojd Rajt je rođen kao Frenk Linkoln Rajt u farmerskom (poljoprivrednom) gradu Ričlend Senter u državi Viskonsin. Bio je prvo dete Viljema Kerija Rajta i Ane Lojd Džouns Rajt. Vaspitan je u prilično siromašnoj porodici među mnogim evropskim izbeglicama koji su slobodu tražili u Novom svetu. Amerika je evropskim doseljenicima nudila mogućnost novog početka. Njegov otac, Viljem Keri Rajt (1825 – 1904), bio je lokalni govornik, učitelj muzike, povremeni advokat i putujući sveštenik, njegova porodica je tvrdila da su potomci Viljema Osvajača. Viljem Rajt sreo je i oženio Anu Lojd Džouns (1838 – 1923), okružnu školsku učiteljicu. Upoznao je Anu prethodnih godina kada je bio u službi kao viši inspektor za škole u okrugu Ričlend. Potom je ona živela pod zakupom u Rajtovoj kući dok je njena porodica živela u to vreme u Ber Kriku, nadomak Loun Roka i gradila kuće u Dolini. Venčali su se u avgustu 1866 . nakon smrti Viljemove prve žene Parmelije. Prvobitno iz Masačusetsa, Viljem Rajt je bio baptistički sveštenik, ali se kasnije pridružio ženinoj porodici u unitarističku religiju. Ana je bila član velike, uspešne i dobro poznate unitarističke porodice Lojd Džounsovih, koji su iselili iz Lendisula u Velsu i došli u Ameriku sa sedmoro dece 1844. godine u Spring Grin u Viskonsinu. Lojd Džounsovi su počeli da kupuju zemljište već 1852. godine nadomak Spring Grina, u blizini Medisona i pored reke Viskonsin. Krajem Američkog građanskog rata, 1864. godine Lojd Džounsovi su se naselili u području koje je kasnije dobilo naziv Dolina pobožnih Džounsovih. Frenkovo prvobitno srednje ime Linkoln bilo je rasprostranjeno ime za decu u to vreme. Njegov otac Viljem je u aprilu 1865. godine u Loun Roku (Viskonsin) održao hvaljen posmrtni govor posle ubistva predsednika iz vremena Američkog građanskog rata, Abrahama Linkolna . U maju 1867. Ana i Viljem su se preselili u Ričlend Senter gde je novorukopoloženi sveštenik Viljem nadgledao podizanje novog zdanja Centralnog baptističkog udruženja. Mesec dana kasnije rodio im se sin Frenk, narednih godina dobio je i sestre Džejn i Meginel. Mladom Frenku je prvo okruženje bilo pastoralno, poljoprivredno obrazovano i izuzetno keltski i velški tradicionalno. Rajtova porodica se selila pet puta u narednih deset godina, kada je on imao dve, četiri, šest, sedam i deset godina. Živeli su u Makgregoru u Ajovi, na reci Misisipi, u Potaketu na Rod Ajlendu, u Eseksu u Konektikatu, Vejmutu u Masačusetsu i napokon u Medisonu u Viskonsinu. Sedamdesetih godina devetnaestog veka cela zemlja je bila u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. U Rajtovim prisećanjima na odrastanje pominje se siromaštvo, život u malom prostoru s još mnogo ljudi. Ipak, i u takvim okolnostima rano je naučio da čita i piše. Bio je preplavljen uticajima iz književnosti, poezije, filozofije i muzike. Na putu do škole sa sobom je nosio džepna izdanja Šekspirovih komada. Odrastao je na tekstovima i učenjima Amerikanaca kao što su Vitman, Toro[potrebna odrednica] i osnivač američke filozofije transcendentalizma Ralf Valdo Emerson. Čitao je Bajrona, Šelija i Blejka. Rastao je okružen tradicijom unitarijanske vere koja se suprotstavljala ropstvu i bila povezana sa tadašnjim istaknutim ličnostima kao što su pisci Henri Džejms i filozof-psiholog Vilijam Džejms. Bio je okružen muzikom, posebno Bahom i Betovenom , kroz svakodnevne uticaje njegovog oca koji je svirao Bahove horske komade na orguljama u crkvi, dok je mladi Frenk pumpao meh orgulja. Tokom večeri je na kućnom klaviru svirao Betovenove sonate. U ranom detinjstvu, često bih zaspao uz Betovenove sonate, pisao je Rajt. Za osamnaest godina života sa svojim ocem razvio je duboku i trajnu ljubav prema muzici. Iako je celog Rajtovog odrastanja porodica živela u siromaštvu u kući je uvek bio klavir. Rajtova ljubav prema čitanju bila je povezana i sa rano iskazanim interesovanjem za proces štampanja i tipografije kao i interesovanjem za pronalazaštvo i crtanje. Bio je zainteresovan i za industrijsku revoluciju; otuda njegovo kasnije poznavanje industrijskih alata i metoda. U sprezi sa humanim vrednostima i dubokoj ljubavi prema prirodi bile su to osnove na kojima je nastalo njegovo kasnije delo. Svi ovi elementi bili su presudni za njegov rad. Jedan od Anine braće bio je Dženkin Lojd Džouns, koji je postao značajna ličnost u širenju unitarističke religije u zapadnim Sjedinjenim državama. Oboje Rajtovih roditelja bili su pojedinci s jakom voljom, sa osobenim zanimanjima koje su oni preneli na njega. Ipak, u većini napisa Rajt ne posvećuje previše prostora uticaju njegovog oca a ističe majčinu tvrdnju da je ona jedinog sina predodredila da bude arhitekta. Prema navodu i iz njegove biografije tvrdio je da je majka bila ta koja je odredila njegovu profesiju. Dok je bila trudna odlučila je da će sin kojeg će roditi stasati u velikog arhitektu. Tokom ranog detinjstva vaspitavala ga je u skladu s tom odlukom. Okružila ga je prirodnim lepotama. Ona je uredila njegovu dečiju sobu sa grafikama engleskih katedrala iscepljenim iz časopisa, hrabrila je njegove maloletničku ambiciju. Visok ugled u porodici Džounsovih je imao njen najstariji brat Tomas, samouki drvodelja i zidar. Porodica je otišla u Vejmut u Masačusets 1870. gde je Viljem bio sveštenik maloj grupi vernika. Godine 1876, Ana i njene sestre učiteljice Nel i Džejn su posetila izložbu povodom Stogodišnjice američke nacije u Filadelfiji i primetila je jedan izloženi komplet obrazovnih igara nemačkog pedagoga Fridriha Frebela. Ana, stručni učitelj, bila je uzbuđena tim programom i upoznale se sa instrukcijama za vaspitače koje je osmislio Frebel. Po povratku iz Filadelfije Ana je u Bostonu kupila komplet Frebelovih poklona da bi ih koristila za vaspitanje svoje troje dece. Rajt je imao već devet godina kada je njegova majka počela da mu daje Frebelove poklone i primenjuje prateće edukativne metode. Komplet, zvan ``Frebelovi pokloni``, je utemeljio Rajtov inovativni zabavno-nastavni program. Kada je njegova majka shvatila da crtanje i projektovanje postaju Rajtova preovladavajuća interesovanja, smatrala je da treba da uvede i nešto novo u njegovom ranom razvoju. Mladi Frenk se na Frebelove igračke zalepio s velikom strašću. Proveo je mnogo vremena u igri sa elementima iz Frebelovog kompleta. Bili su to geometrijski oblici i koji su mogli da se smontiraju u raznolikim kombinacijama u obliku trodimenzionalnih kompozicija. Evo kako Rajt opisuje, u njegovoj autobiografiji, uticaj ovih vežbi na njegov pristup dizajnu: Nekoliko godina sam strpljivo pronalazio na maloj zabavnoj tablici... i igrao se... sa kockom, loptom, trouglom – ovi ravni drveni komadi uglačanih javorovih kocki... su sve među mojim prstima u tim danima... Mnoge njegove kasnije zgrade ističu se geometrijskom čistotom. Frebelova metodika bila je široko rasprostranjena u Evropi od 1860. do 1920. godine. Rajtova porodica finansijski se naprezala u Vejmutu i vratila se u Spring Grin u Viskonsin, gde ih je materijalno podržao Lojd Džounsov klan i pomogao Viljemu da pronađe zaposlenje. Nastanili su se u Medisonu, gde je Viljem podučavao muzičke lekcije i služio kao sekretar u novoformiranom Unitarnom udruženju. Anin i Viljemov brak se vremenom pogoršavao zbog nomadskog života i stalnog nedostatka prihoda. Viljam se i nakon povratka u Medison 1877. godine opet počeo da bavi nizom očigledno neprofitabilnih zanimanja dok je Ana je zahtevala veću finansijsku podršku nego što je on mogao da pruži. Ana je bila nesrećna neko vreme zbog Viljemove nesposobnosti da izdržava porodicu i tražila je od njega da ih napusti. Ona je 1883. prestala da ispunjava svoje bračne obaveze. Posle je Viljem poveo parnicu protiv Ane za nedostatak fizičke naklonosti. Pored toga, Ana je favorizovala svoju decu i zapostavljala decu iz prvog Viljemovog braka. Nakon sve većih tenzija i sukoba Viljem je postepeno počeo da se povlači iz porodice. Do razvoda Frenkovih roditelja došlo je 1885. ubrzo pošto je on navršio 14 godina. Frenk je prihvatio majčinu verziju događaja tvrdeći da njegov otac više nije želeo da bude član porodice. Viljem je napustio Viskonsin posle razvoda i Rajt je tvrdio da nikada nije video svog oca ponovo niti je prisustvovao Viljemovoj sahrani u Loun Roku 1904. godine. (Ipak, narednih godina povremeno je posećivao njegov grob.) Posle očevog odlaska u januaru 1886. godine preminuo je i Rajtov deda Ričard, glava familije Lojd Džouns. Njegove neudate ćerke, Nel i Džejn, su nasledile farmu i domaćinstvo i iste godine osnovale su školu Hilsajd houm u novovotvorenoj kapeli unitarijanaca koju su koristile kao privremenu učionicu. Kapela je završena u leto 1886. po projektu arhitekte iz Čikaga Džozef Lajman Silzbi. On je istovremeno, po nalogu Dženkina Lojd Džounsa radio i na nacrtu za novu Crkvu Svih svetih. Rajtu je dozvoljeno nadgledanje radova. Ana je sa svoje troje dece nastavila da živi u Medisonu, u kući na jezeru Mendota, šezdeset kilometara udaljena od Doline Lojd Džounsovih. U to vreme osamnaestogodišnji Frenk menja svoje srednje ime iz Linkoln u Lojd i postaje Frenk Lojd Rajt, u čast porodice njegove majke, Lojd Džounsovih. Kao jedini muškarac u napuštenoj porodici, Rajt je preuzeo finansijsku odgovornost za njegovu majku i dve sestre. Njegova majka Ana je u dogovoru sa svojim bratom Džejmsom Lojdom Džounsom, farmerom koji je živeo u obližnjoj dolini, odlučila da dečak tokom letnjih meseci radi na farmi. Veliki deo Rajtove autobiografije posvećen mladosti ne bavi se obrazovanjem u školi, već obrazovanjem kroz rad na farmi u Spring Grinu. Ta dečačka farmerska iskustva duboko su ukorenila uspomene na snagu prirode, katkad iscrpljujuću. Rajt se prisećao teškog života na farmi, ranog ustajanja i napornog celodnevnog rada, koje je opisao kao neprekidno umaranje. Proveo je osam leta na ujakovom imanju i tamo je iskusio disciplinu kroz duge sate u prirodi koji su na njega uticali snažno i trajno stvorivši kod njega veliku ljubav i poštovanje prema prirodnom redu stvari. Njegov ujak, Dženkin Lojd Džouns u to vreme jedan je od najpoznatijih sveštenika Unitarijanske crkve. On je nedeljom održavao propovedi i čitao odlomke iz klasičnih dela transcendentalizma Emersona i Toroa. Njegov ujak je, pored toga, svakog leta organizovao festival obrazovnog karaktera zvan unitarijanska šotokva koji su posećivale istaknute ličnosti Vilijam Č. Gane, najuticajniji pripadnik Unitarijanske crkve u Čikagu, Suzan Entoni, borac za prava žena... Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na Građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Rani projekti[uredi | uredi izvor] Obrazovanje i rad za Silsbija (1885 – 1888) Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Dva semestra je radio sa profesorom građevinarstva, Alanom D. Konoverom. Brzo se razočarao sadržajem i tokom studija i pobegao u Čikago tražeći život u arhitekturi. Pre nego što je napustio Medison u Viskonsinu prisustvovao je obrušavanju novog severnog krila stare zgrade državnog Kapitola, za vreme izgradnje. Tokom poslepodneva i večeri spasioci su iz ruševina iskopavali tela ranjenih, umirućih i poginulih. U blizini je stajao mladi Rajt. Mladi su ostajali satima, držeći se za čeličnu ogradu koja je okruživala park, suviše tužni da bi se pomerili, da bi otišli. Užas te slike nikad nije u potpunosti napustio moju svest i ostaje da me opominje do današnjeg dana, pisao je Rajt. Godine 1887. Rajt je napustio fakultet bez uzimanja diplome (premda je prihvatio počasni doktorat iz lepih umetnosti na univerzitetu 1955) . Chicago 1887 Waud Došao je u Čikago da traži zaposlenje. Nakon opustošenja Čikaga u velikom požaru 1871. i posle skorašnjeg brzog porasta stanovništva sledio je i novi brz razvoj. Došavši iz provincije, mladi Rajt, sačuvao je ljubav za kolonijalnu arhitekturu, njenu udobnost i povezanost s pejzažem. Bliske su mu ideje Dž. Raskina, Ežena Viole le Dika i arhitekata s istočne američke obale koji se inspirišu iz tradicija stare džordžijanske arhitekture (Mek Kima, Mejda, Ričardsona). Kasnije se podsetio na njegove prve utiske o Čikagu, bila su to isprljana susedstva, gomile sveta na ulicama i razočaravajuća arhitektura, ipak, bio je odlučan da pronađe posao. Posle razgovora sa nekoliko poznatih firmi, njegovo prvo zaposlenje u Čikagu bilo je u arhitektonskom birou Džozef Limen Silsbi. Rajt je prethodno sarađivao sa Silsbijem – opunomoćen kao crtač i konstrukcijski nadzornik – 1886. na Unitarističkoj kapeli za Rajtovu porodicu u Spring Grinu u Viskonsinu. Sa firmom je takođe radio na dva druga porodična projekta: Crkva svih duša u Čikagu za njegovog ujaka, Dženkina Lojda Džounsa, i školu Hilsajd houm za dve njegove tetke. Drugi crtači koji je radili za Silsbija 1887. bili su buduće arhitekte Sesil Korvin, Džordža V. Maher i Džordža G. Elmsli. Rajt se ubrzo sprijateljio sa Korvin, sa kojim je živeo dok je on izgradio kuću. U autobiografiji, Rajt je ispričao da je on takođe imao kratke radne zadatke u drugom arhitektonskom birou u Čikagu. Osećajući da se priveo kraju njegov rad za Silsbija mladi crtač je dao otkaz i počeo posao kao dizajner u firmi Birs, Klej i Daton. Međutim, Rajt je ubrzo shvatio da on nije bio spreman za dizajn i on je napustio novi posao da bi se vratio kod Džozefa Silsbija – u to vreme uspeva da podigne platu. Premda se Silsbi strogo držao uglavnom Viktorijanske i obnoviteljske arhitekture, Rajt zasniva rad više na gracioznoj živopisnosti kao drugoj struji razdoblja. Još uvek je Rajt težio za većim napretkom u radu. Posle manje od godinu provedenu u Silsbijevoj kancelariji Rajt je saznao da arhitektonska firma Adler i Salivan iz Čikaga traži nekog da pravi završne crteže za enterijer zgrade čikaškog Auditorijuma. Nakon što je radio u nekoliko različitih arhitektonskih biroa u Čikagu ohrabren svojim praktičnim iskustvom koje je stekao potražio je posao kod Luja Salivana. Rajt je pokazao da je sposoban, ostavio je utisak na Luja Salivana dizajnom ukrasa i u dva kasnija kratka razgovora i postao je zvanični šegrt u firmi. Adler i Salivan (1888 – 1893) Rajt nije napredovao kao Salivanov crtač. Pisao je o nekoliko nasilnih i žučnih prepirki koje su se dogodile između njih tokom prvih godina njegovog učenja zanata. Za tu stvar Salivan je pokazao veoma malo obzira. Ipak, Salivan je uzeo Rajta pod zaštitu i dodelio mu veliku dizajnersku odgovornost. Kao čin poštovanja, Rajt se kasnije odnosio prema Salivanu kao Lieber Meister-u, (Dragi majstor). Rajt je takođe napravio sporazum sa kancelarijom nadzornika Pola Muelera. On će kasnije zaposliti Muelera za izgradnju nekoliko njegovih javnih i komercijalnih zgrada između 1903 i 1923. LOOKING SOUTH - Frank Lloyd Wright Home and Studio, 428 Forest Avenue and 951 Chicago Avenue, Oak Park, Cook County, IL HABS ILL,16-OAKPA,5-1 Rajt je oženio 1. juna 1889. njegovu prvu ženu, Ketrin Li Kiti Tobin (1871 – 1959). Upoznali su se oko godinu ranije tokom rada na Crkvi svih duša. Salivan je svojim delom pomogao finansijskom uspehu mladog bračnog para obezbedivši Rajtu sklapanje ugovora za petogodišnje zaposlenje. Rajt je napravio i zahtev više:G. Salivan, ako želite da radim tokom pet godina možete li mi pozajmiti više novca za izgradnju male kuće ? Sa Salivanovih 5000 dolara pozajmice, Rajt je kupio parče zemlje u uglu Čikaga i Forest avenije u predgrađu Oak Park. Postojeća gotska kuća uzeta je za njegovu majku, kuća sagrađena pokraj bila je za Rajta i Katarinu. Prema navodima jednog dijagrama o vestima u firmi iz 1890. u prostoru 17-tog sprata povrh zgrade Auditorijuma Rajt je ubrzo zaslužio privatnu kancelariju do Salivanove. Tu kancelariju delio je sa prijateljem i crtačem Džordžom Elmslijem; bila je iznajmljena od Salivana na Rajtov zahtev. Rajt je postao glavni crtač i upravljao svim radom na stambenom dizajnu u kancelariji. Po propisu, Adler i Salivan nisu dizajnirali ili gradili kuće, ali su obavezali saradnike da po pitanju klijenata obaveštavaju o njihovim značajnim komercijalnim projektima. Rajt je tokom kancelarijskih sati bio zauzet na glavnim zadacima za firmu, dizajn kuća je potisnuo za večernje i prekovremene sate vikendom u njegovom kućnom studiju. Rajtov dizajn po dužnosti bio je često sveden do detalja za projekat Salivanove skice. Tokom ovog vremena, Rajt je radio na Salivanovom bungalovu (1890) i Bungalovu Džejmsa A. Čarnleja (1890) obe u Okean Springsu, u Misisipiju, potom Kuću Beri-Mek Harg (1891) i Kuću Luja Salivana (1892) u Čikagu i više pominjanu Kuću Džejmsa A. Čarnlija (1891) takođe u Čikagu. Od ovih pet saradnji samo dva rada za Čarnlijevu porodicu i dalje postoje. Oak Park Il Walter Gale House1 Kuća Valtera Gejla (1893) je u stilu Kraljice Ane obeležena je trakom prozora i podupiračima verande pokrivene krovom, ona nagoveštava razvoj Rajtove estetike. Uprkos Salivanovom zajmu i prekovremenoj plati, Rajt je bio neprekidno u oskudici. Priznao je da su njegove oskudne finansije bile očekivane zbog njegovih skupih sklonosti ka odelima i vozilima, i izuzetnoj raskoši koju dizajnira u njegovim kućama. Za usložnjavanje problema, doprinela su Rajtova deca –prvorođeni Lojd (rođen 1890) i Džon (rođen 1892) . Za dopunu njegovih prihoda i vraćanje njegovih dugova, Rajt je prihvatio nezavisne zadatke za najmanje devet kuća. Ove prokrijumčarene kuće, kako ih je kasnije nazvao, su dizajnirane u starinskom stilu i u varijacijama po modi kolonijalnog stila kraljice Ane. Ipak, za razliku od preovlađujuće arhitekture perioda, svaka kuća naglasila je jednostavne geometrijske mase i sadržavala obeležja kao što su trake horizontalnih prozora, prigodni podupirači, i otvoren sprat koji su postali upečatljivo obeležje njegovih kasnijih radova. Osam od ovih ranih kuća postoje i danas uključujući Kuću Tomasa Gejla, Kuću Roberta Parkera, Kuću Džordža Blosoma i Kuću Valtera Gejla. Uporedo sa stambenim projektima za Adler i Salivana, Rajt je dizajnirao njegove krijumčarene kuće u njegovom vlastitom vremenu. Salivan ništa nije znao o nezavisnom radu do 1893 kada je prepoznao da je jedna od kuća nedvosmisleno Frenk Lojd Rajtov dizajn. Ova zasebna kuća, izgrađena za Alison Harlan, bila je samo blok od Salivanove kuće u Čikagu u području Kenvud. Geometrijska čistoća kompozicije i balkonski ornament u obliku čipke su istovetne kao kod Kuće Čarnlej. Kako je Rajtov petogodišnji sporazum zabranio svaki spoljašnji rad, incident je podstakao njegov odlazak iz Salivanove firme. Raznolike priče ispričale su potanko prekid odnosa između Salivana i Rajta; čak je Rajt kasnije ispričao dve različite verzije događaja. U Autobiografiji, Rajt je tvrdio da je on bio nesvestan da je s njegove strana rizični poduhvat bio kršenje njegovog sporazuma. Kada je Salivan otkrio prekršaj, on je bio ogorčen i uvređen, zabranio je svaki dalji spoljnii zadatak i uskratio Rajtov imovinski ugovor za njegovu kuću u Ouk Parku. Rajt nije mogao da podnose novo neprijateljstvo od gazde. Mislio je da je situacija bila nepravedna. On je bacio olovku i otišao iz kancelarije Adlera i Salivana, nikad se nije vratio. Dankmar Adler, koji je bio više blagonaklon za Rajtovu delatnost poslao mu je kasnije imovinski ugovor. Prema jednom izveštaju Rajt je imao Cecil Korvinov potpis za nekoliko prokrijumčarenih poslova, što nagoveštava da je Rajt bio svestan njegove nezakonite prirode. Bez obzira na tačan niz događaja Rajt i Salivan nisu se sastali ili govorili dvanaest godina. Prelaz i eksperimenti (1893 – 1900)[uredi | uredi izvor] U zgradi Šiler, koju su sagradili Adler i Salivan, Rajt je 1893. osnovao sopstvenu praksu, svoj privatni arhitektonski biro. Došao mu je i prvi klijent, Vilijem H. Vinzlou, iz River Foresta u Ilinoji. Napustivši Salivana, Rajt se još jače oslanja na tradiciju i projektovanje specifičnih objekata – kuća Vinslov u River Forestu 1893. godine. William H. Winslow House Front Facade Godine 1894. održao je prvu izložbu svojih projekata u Arhitektonskom klubu Čikaga. Potom gradi River forest golf klub 1898. godine i Kuću Huser u Čikagu 1899. godine. (Rad na članku je u toku). Oko 1900. godine zanosi se japanskom arhitekturom i inspirišući se njom uspeva stvoriti građevinski tip kojeg varira u nizu poznatih „prerijskih kuća“. Osnovno je obeležje tih kuća horizontalna raščlanjenost i naglašen plastični motiv krova. Ideja kontinuiranog unutarašnjeg prostora, koju je Rajt razradio već u ranijim objektima, dobila je novu formulaciju u obliku ukrštene osnove koja se sažima u središnjem prostoru (holu) u kojemu je smešten kamin – kuće u Čikagu (1902. godine), Bufalu (1904. godine) i druge. U „prerijskim kućama“ Rajt je stvorio prototip američke rezidencijalne arhitekture, pomirivši tradiciju i potrebu za savremeno oblikovanim prostorom. Istovremeno, nastaju i njegovi prvi objekti u armiranom betonu u kojima kubističkim formama teži ka skulpturalnoj jasnoći volumena i monumentalnosti. Kuća Robi Sa „prerijskim kućama“ jedna je arhitektonska misao bila iscrpljena, i već 1910. godine se javljaju u njegovom radu prvi znakovi krize. Boravak u Evropi 1911. godine nije mu ispunio očekivanja i ostao je praktično bez uticaja na njegov rad. Po povratku gradi vlastitu kuću u Spring Grinu u kojoj prvi put primenjuje razuđenu osnovu. Iako predviđa neka kasnija rešenja, ovaj je objekt značajniji kao gest povratka pejzažu i traženja neposrednijeg kontakta sa okolinom odnosno ambijentom u prirodi. Tragajući za izvornim oblikom i dalekom prošlošću američkog kontinenta Rajt se oduševljava megalitičkim konstrukcijama i masivnim zdanjima pretkolumbijske Amerike. Iz toga izvire masivnost i monumentalnost, kao osnovne karakteristike projekata realizovanih u ovom dobu – Midvej Gardens u Čikagu (1914. godine) i Imperial hotel u Tokiju (1922. godine). Tek oko 1930. godine Rajt počinje asimilaciju evropskih iskustava prihvatajući nove materijale, nove konstruktivne metode i novu estetiku. Folingvoter- kuća na vodopadima Sa kućom Kaufman- Folingvoter- ili kuća na vodopadima u Konelsvilu u Pensilvaniji (1936. godine) u kojoj je dao jedno od remek dela moderne arhitekture počinje drugo plodno razdoblje Rajtovog opusa. Osnovne su karakteristike novih objekata povezanost sa pejzažem, slobodna osnova koja je preko staklenih zidova povezana sa spoljnim prostorom i naglašena plastika krova. U njima je na savremen način razrađena prostorna i plastična koncepcija ranijih „prerijskih kuća“. Ovo je najpoznatiji i najuspeliji njegov projekat kuća i letnjikovaca. U trgovini Moris u San Francisku (1949. godine) javlja se motiv kružne rampe kojom je postignut snažan prostorni efekat. Ona je još jače izražena na kući njegova sina Daniela Rajta u Feniksu (1952. godine) a kulminira u njegovom poslednjem delu Gugenhajmovom muzeju u Njujorku (1959. godine). Posthumno se prišlo realizaciji njegovog grandioznog projekta za komunalni centar Marine Kountri u Kaliforniji (1962. godine). Filozofija rada i značaj[uredi | uredi izvor] Gugenhajm muzej Rajt je, bez sumnje, jedna od najkontradiktornijih ličnosti u modernoj arhitekturi. Do kraja života ostao je individualista podjednako u načinu života i umetničkom shvatanju, pa ipak njegovo delo predstavlja značajno poglavlje savremene arhitekture. Prvi je intuitivno naslutio i razradio ideju kontinuiranog unutrašnjeg prostora, koju su evropske arhitekte počele rešavati znatno kasnije. Evropskom racionalizmu, koji je probudio zanimanje za rešavanje konstruktivnih metoda i za socijalne aspekte, on je suprotstavio organsko shvatanje arhitekture koje u centar stavlja čoveka pojedinca i njegov odnos prema ambijentu u kojem živi. Stoga Rajt svaki projekt rešava nezavisno od prethodnog kao singularnu i neponovljivu kreaciju. Snaga i originalnost njegove vizije dobijaju osobitu potvrdu u poslednjem razdoblju u kojem je, prihvativši evrposka iskustva, stvorio dela koja po svojoj poetičnosti i plastičnoj slobodi obeležavaju novi put u arhitektonskom oblikovanju. Iako ponekad opterećen literarnošću i simbolikom, Rajtov opus po bogatstvu stvaralačkih ideja i raznovrsnosti nema konkurencuje u savremenoj arhitekturi. Pored realizovanih projekata, izradio je više vizionarskih rešenja: za centar Picburga i Bagdada, projekt za soliter visok 1600 m i čuveni Brodakre plan (1955. godine) u kojem daje predlog za sistematsku urbanizaciju zemlje. Ostavio je za sobom i ogroman literarni opus u koji pored teoretskih i stručnih pogleda sadrži i bogat autobiografski materijal. Godine 1938, sagradio je vlastitu kuću u pustinji kraj Feniksa i tu je ostao do kraja života stvorivši od sebe svojim životom izvan civilizacije gotovo mitsku ličnost. FLW-like symbol Frank Lloyd Wright Signature Vidi još[uredi | uredi izvor] Vazmut Portfolio Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Frank Lloyd Wright | Biography, Architecture, Houses, Buildings, Style, Fallingwater, Taliesin, Wife, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-23. Pristupljeno 2024-02-01. ^ Vrati se na: a b Brewster, Mike (28. 7. 2004). „Frank Lloyd Wright: America`s Architect”. Business Week. The McGraw-Hill Companies. Arhivirano iz originala 2. 3. 2008. g. Pristupljeno 22. 1. 2008. Literatura[uredi | uredi izvor] Makarter, Robert, “Frenk Lojd Rajt”, preveo s engleskog Marko Denić, Clio, Beograd, 2013. pp. 278. Brus Bruks Fajfer, “Frenk Lojd Rajt - Graditi za demokratiju”, (Beograd, 2006). Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad, 1971. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd, 1974. Architectural Record, maj 1928. Frank Lloyd Wright, An Autobiography, Barnes and Noble, NY, 1998. Frank Lloyd Wright, A Testament, New York, NY, 1957. Intervju sa Majklom Valasom, septembar 1957. (Jutjub) Storrer, William Allin, The Frank Lloyd Wright Companion, University Chicago Press, Chicago 1993. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright, The Masterworks, Rizzoli, New York, 1993. Levine Neil, The Architecture of Frank Lloyd Wright, Princeton University Press, Princeton, 1996. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright Master Builder, Universe Publishing Co., New York, 1997.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Deroko Sadrzaj: Arhitektura u Makedoniji do doseljenja slovena do XIV veka Arhitektura u srednjevekovnoj Srbiji i Makedoniji XIV veka Preromanska arhitektura na Jadranskom primorju Arhitektura romanskoga stila na Jadranskome primorju Arhitektura gotskoga stila na Jadranskomeprimorju Arhitektura stila renesanse na Jadranskome primorju Arhitektura stila baroka na Jadranskome primorju Arhitektura u unutrašnjosti Hrvatske u Sloveniji i u Istri Monumentalna arhitektura na teritoriji Jugoslavije iz vremena turske vlasti Srednjevekovni gradovi u Jugoslaviji Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“. Vladimir Nikolić (1857 — 1922) bio je srpski arhitekta. Biografija Rođen je 1857. godine u Senti. U rodnom mestu je završio osnovnu školu, školovanje je nastavio u Pančevu. Nikolić se školovao i u Mariboru, a potom na Visokoj tehničkoj školi u Minhenu. Posle kratkog boravka u Minhenu, gde je proveo zimski semestar 1879/1880. godine odlazi u Beč, gde se upisuje na Politehnikum, tu je apsolvirao ali nije odbranio diplomski rad. Svoj stručni status i pravo da se potpisuje kao arhitekta kasnije objašnjava činjenicom da je karlovačkom Magistratu podneo „apsoluterijum“ bečke Politehnike i povelje kojom ga je odlikovala srpska kraljevska vlada tokom devetogodišnjeg rada u Kraljevini Srbiji, pa je na osnovu ovih dokumenata od Visoke kraljevske hrvatsko-slavonsko-dalmatinske zemaljske vlade dobio titulu građevinara. Vladimir Nikolić je bio rođak patrijarha Georgija Brankovića. U aprilu ili maju 1892. godine, Vladimir Nikolić se iz Beograda seli u Sremske Karlovce. U duhovnu prestonicu prečanskih Srba preselio se zajedno s majkom Katarinom i sestrom Milanom. Projektovao je i izgradio veći broj građevina koje su obeležili prostor sadašnje Vojvodine. Po nalogu patrijarha Georgija Brankovića projektovao je i izgradio u Sremskim Karlovcima: Patrijaršijski dvor, Vladičanski dvor i Srpsku veliku gimnaziju. U Novom Sadu je projektovao Episkopski dvor. Patrijaršijski dvor u Sremskim Karlovcima je izgradio 1892. godine u neorenesansnom stilu, imajući u vidu romaničke i vizantijske simbola pronalazio renesansne okvire. Episkopski dvor je izgradio 1901. godine po principima hanzenatike ostavši pri tome u duhu neoromantizma.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Literarna zanimljivost i uverljivost odvela me je nužno u neistražene paralelne svetove obaveštajnih službi, policijskih i diplomatskih tajni, pustolovina i avantura, kaprica moćnika, ličnih i porodičnih drama i tragedija. Pobednici i heroji, suvereni junaci i sudije istorije, literarno najčešće deluju nezanimljivo, izveštačeno i lažno, za razliku od pobeđenih, sklonjenih, isključenih, onih u manjini – odbačenih grubo kao narodni neprijatelji, izdajnici, smutljivci, kolebljivci, nezadovoljnici i neistomišljenici svih boja. Ljudi koji su, kad je grmelo, pogrešno procenili političku situaciju, odnos snaga, zaigrali na slabiju kartu ili neoprezno trčali ispred rude. Milomir Marić je uvek težio da obelodani ono što su drugi želeli da sakriju. Uporno nastojeći da razobliči zablude i tabue jugoslovenskog komunističkog sistema, autor je gotovo jednu deceniju proveo prikupljajući sklonjenu i neobjavljenu istorijsku građu iz domaćih i inostranih arhiva. Kontroverzna knjiga Deca komunizma, koja je krajem osamdesetih godina, kada je objavljena, izazvala burne reakcije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, rezultat je ovog dugogodišnjeg rada. „Marić pripada neustrašivoj generaciji koja je videla u šta su se pretvorili naši lepi snovi i ideali!“ – Vladimir Dedijer „Deca komunizma su pripovest o revolucionarnoj avanturi, ispričana u jedino primerenom žanru – akcionom. Pred nama se javljaju ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, pobedama i porazima, uverenjima i zabludama, istinama i lažima. Ni anđeli, ni đavoli. Prosto ljudi kojima se dala prilika ili su je sami stvorili da u zgusnutim periodima istorije odigraju važne i dalekosežne uloge.“ – Ljubomir Kljakić Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Živojin Pavlović je napisao nadahnuti esej o mojoj političkoj pornografiji. Svuda su me hvalili Danilo Kiš i Mirko Kovač. Jedino me je tri dana u nastavcima napadao Milovan Danojlić na francuskom radiju u Parizu. Niko nije mogao da poveruje da neko moćan ne stoji iza mene i da me kroz život vode isključivo luda glava i puka radoznalost. U samoodbrani da me slučajno ne provale i jednostavno ne počiste, nikad nisam demantovao da radim za sve moguće domaće i inostrane obaveštajne službe, pošto su mi te sumnje dugo bile praktično jedina zaštita. Milomir Marić je decenijama istraživao zabranjene stranice naše istorije, rušio usađene zablude i opsesije i otvarao opasne tabu-teme, svestan da je prošlost, posle svega, možda neizvesnija od sadašnjosti i budućnosti. U ovoj knjizi on pokušava da prepozna šta se zapravo događalo i šta se krilo iza političkih kulisa i obmana, istovremeno sladostrasno prebirajući po namerno zaturenim i sklonjenim dokumentima, domaćim i inostranim arhivama, i beležeći sećanja koja su junaci naše epohe želeli da ponesu u grob – da bi ih kao opomenu za budućnost štampao u knjizi Deca komunizma.

Autor - osoba Slapšak, Svetlana, 1948- = Slapšak, Svetlana, 1948- Naslov Ratni Kandid / Svetlana Slapšak Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Radio B92, 1997 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 198 str. ; 22 cm Zbirka ǂEdicija ǂRat i mir Napomene Beleška o autoru na koricama. Predmetne odrednice Jugoslavija - Političke prilike Svetlana Slapšak: Ratni Kandid Ova knjiga je malo veći anketni list. Pokušala sam da sakupim odgovore na pitanja koja su mi postavljali tokom prošloga (?) rata ljudi izvan bivše Jugoslavije. Neka pitanja su naivna, pa su takvi morali, bar u početnim delovima, biti i odgovori. Neka su očita, te sam sebe morala prinuditi da drugima, ali i sebi, predstavim stvari tako da odgovor ne ide uvek na našu posebnost, jedinstveni položaj među svim drugim nacionalnim i regionalnim kulturama, da se sve ne objašnjava samo našom izuzetnošću. Postati Kandid dobra je vežba za svakoga ko se bavi pedagogijom: treba prevazići razumljivi stid da se objašnjava naizgled jasno, strukturiše naizgled dobro konstruisano, razjasni naizgled logično. I svaki put se dešavalo da me odgovor prevaziđe, da pitanje znači mnogo više nego što je u kandidnoj formi izgledalo. Izvestan deo tekstova u ovoj knjizi štampanje po prvi put na holandskom jeziku, u knjizi Joegoslavie, weet je noog, u Amsterdamu 1993, i nije nikada objavljen u originalu. Moj izdavač Jan Metz upoznao me je na javnoj tribini na kojoj sam govorila o embargu. Mnogi Holanđani, posebno oni koji dolaze u centar kulturno-političke debate, de Bailie u Amsterdamu, smatrali su da je embargo na kulturu i informacije najčistija glupost, i upoređivali su to sa sankcijama protiv Južne Afrike. Između toga mišljenja i „neopravdanih i nepravednih sankcija“ beogradskih državnih medija je okean potpunog nerazumevanja. Srpska politika je uporno lagala o embargu na medicinsku pomoć, i trijumfovala čim su prvi „jugoslovenski“ fudbaleri negde istrčali... da ih dobro ispraše. Napadima na Soros i „koristoljubive“ mirotvorce lepo je održavala svoj unutarnji embargo na sve što nije „širenje srpske istine“. Jan Metz je smatrao da o tim nijansama treba obavestiti holandsku publiku, i smatrao je da može da uloži ujedan finansijski neobećavajući izdavački projekt. Tako je nastala knjiga, poručena u novembru, pre- data u martu i izašla iz štampe u novembru. Nekoliko strasnih i metodičnih Holanđana sada radi u Beogradu, Ljubljani i drugde, pot- pomažući nezavisne medije. To nikako nije posledica moje knjige, nego okvir jednog spontanog, za svakog učesnika individualnog i zato precizno usmerenog projekta. Ratni Kandid bi, dakle, hteo da pokaže mogućne odgovore na ona pitanja koja su se i meni i mnogima drugima za vreme ovoga rata činila deplasiranim, drskim, glupavim, zlobnim, pristrasnim, jednosmernim, providnim. Pa ipak, na njih sam morala odgovarati, najčešće u publici u kojoj je možda dvoje razumevalo moje užasavanje nad pojednostavljivanjem, stereotipizacijom, mogućnošću manipulisanja koju su mnogi oberučke preuzimali. Pa ipak, sva ta pitanja otvaraju mogućnost da autor preispita sebe, svoje mogućnosti komuniciranja, svoju želju da ne upadne u zamku manipulacije i ličnog zadovoljstva. Pa ipak... nelagodnost teksta koji se konstruiše protiv nekadašnje poetike autora, a u skladu sa novim kontekstom, može da izazove bar zadovoljstvo otvaranja karata, građanskog samoispitivanja, i, u novome smislu, kandidovskog negovanja sopstvenog vrta. Kriterijum profesionalnosti nadvladao je ostale. Izgledalo mi je odvratno da sada izigravam artizam u zavetrini, izgledalo mi je sramotno čekati bolje cene na pijaci, pa izneti literarnu zimnicu na prodaju. Uostalom, toga je bilo toliko: po svim sigurnim ćoškovima nacionalnih kultura tiskale su se ćutke literate ugodnije budućnosti, te je vazduh izgledao čistiji napolju, na vetrometini. Tamo su bar bili pravi monstrumi, mnogi svesni da su osuđeni na kratko trajanje. I drugi Kandidi. Tako, su u knjigu ušle polemike, koje su takođe odgovori na glupa pitanja. Činilo mi se daje u tim slučajevima najvažniji čin odgovaranja, i da manje ili više elegantno prećutkivanje spada u isti žalosni konformizam. Odlučila sam se, dakle, da odgovorim na pitanja koja sam najviše mrzela i najviše ih se bojala: - Da li se osećate odgovornom za rat u Jugoslaviji? - Da li se osećate delom svoga nacionalnog kolektiva? - Ko je odgovoran za početak rata? - Ko su žrtve rata? - Da li je krivica podjednaka na svim stranama? - Koji je smisao embarga? Svetlana Slapšak (1948, Beograd), klasičnu gimnaziju završila je u Beogradu, gde je diplomirala, magistirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Bila je jedna od troje urednika satiričnog časopisa studenata Filozofskoga fakulteta u Beogradu Frontisterion, koji je zabranjen i uništen već sa prvim brojem, 1970. Pasoš oduzet od 1968. do 1973, pa ponovo 1975–1976. i 1988–1989. Saslušavana, praćena i pretučena od strane policije i tajnih službi. Dobila je univerzitetsku stipendiju kao najbolji diplomant Univerziteta u Beogradu 1971. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu 1972–1988. Optužena u sudskom procesu posle denuncijacije iz Instituta, izgubila službu posle internog samoupravnog suđenja organizovanog u Institutu, na sudu oslobođena svake krivice (1988). Predsednica Odbora za slobodu izražavanja Udruženja književnika Srbije 1986–1989, sastavila i izdala preko pedeset peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila je članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, državljanstvo dobila 1993, posle mnogih napada i kleveta u slovenačkim medijima. Sa mužem Božidarom vodila mirovne akcije od 1986. i za vreme rata pružila gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama, organizovala sa njima letnju školu za bosanske izbeglice-tinejdžere (1993), koja se zbog velikog zanimanja od prvobitne tri nedelje produžila na četiri meseca. Nekoliko polaznika se zatim upisalo na univerzitete u Sloveniji. Izbačena iz UKS-a 1996, kako je navedeno – zbog negativnih kritika dela Dobrice Ćosića. Sastavila knjigu o dečjim pravima na bosansko-srpsko-hrvatsko-crnogorskom i na slovenačkom, koja je razdeljena svim osnovnim školama i centrima za izbeglice u Sloveniji. Knjiga je prevedena na romski jezik 2006. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), koordinator studijskih programa na ISH-u (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskog fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH-a (2003–2013). Penzionisana 2014. Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je predavala srpsku i hrvatsku književnost (1985–1992) na slavistici i Balkanske žene (1995–2012) na sociologiji kulture. Glavna urednica časopisa ProFemina u Beogradu od 1994. Direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani (2009–2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš“ od 2013, direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (2009). Nagrade: „Miloš Crnjanski“ za knjigu eseja 1990; American PEN Freedom of Expression Award 1993; Helsinki Watch Award 2000; Helen Award, Montreal, 2001; Nagrada „Mirko Kovač“ za knjigu eseja 2014. Objavila (napisala i/ili uredila) preko šezdeset knjiga i zbornika, preko četiristo studija (lingvistika, antičke studije, komparativna književnost, balkanologija, studije roda), preko hiljadu petsto eseja, jedan roman, dve drame, libreto, nekoliko komada za Karađoz – pozorište senki, koje je uvela u Sloveniju, prevode sa grčkoga, novogrčkoga, latinskoga, francuskoga, engleskoga i slovenačkoga. Pisala je kolumne u Književnoj reči, Teleksu, Vremenu, Nezavisnom i drugim časopisima, kao i na portalu Peščanik. U mariborskom Večeru piše rubriku jednom nedeljno već osamnaest godina. Novije knjige: Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov, Ljubljana, Narodna galerija, 2011; Mikra theatrika: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (Knjižnica Mestnega gledališča ljubljanskega, zv. 156), Ljubljana, 2012; Zelje in spolnost: iz zgodovinske antropologije hrane, Beletrina, Ljubljana, 2013; Antička miturgija: žene, XX vek, Beograd, 2013; Leteći pilav: antropološki eseji o hrani, XX vek, Beograd, 2014; Kuhinja z razgledom, Goga, Novo Mesto, 2016, Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti, Prosvjeta, Sarajevo, 2016. Za roman Ravnoteža (Laguna) dobila je Vitalovu nagradu za 2016. godinu, a 2017. dobila je Nagradu mira ženskog odbora slovenačkog PEN-a. Godine 2018. objavila je roman Škola za delikatne ljubavnike. MG45 (N)

Cevni pojačavači bez sumnje i danas zvuče fantastično, moguće još i fascinantnije nego ranije. Danas raspolažemo modernim delovima i materijalima, kao što su na primer toroidni izlazni transformatori, izuzetno kvalitetni otpornici, vrste provodnika koji ne utiču na zvuk i drugo. Tu moramo navesti i visokokvalitetne nosače zvuka, kao i vrhunske zvučnike, pomoću kojih izvanredne zvučne karakteristike cevnih pojačavača tek dolaze do izražaja. Knjiga koja je pred vama obrađuje i teoriju, ali je pažnja ipak usmerena na razvojnu fazu ovih pojačavača, u okviru koje se moraju formulisati projektovane osobine i postavljeni zahtevi. U kakvoj međusobnoj vezi su subjektivni i objektivni kriterijumi? Kakve varijante sklopa dostižu ubedljive zvučne karakteristike i zašto? Koje probleme treba rešiti, kada se želi konstruisati cevni pojačavač i ponuditi na tržištu? Šta nam tačno govore merno-tehničke analize nekog uređaja i kako treba interpretirati dobijene rezultate, odnosno kakvu izražajnost poseduju? Zbog impresivne brzine proračuna modernih računara, u mogućnosti smo da u najkraćem roku sprovedemo izrazito precizna merenja. Međutim: kako se te mogućnosti mogu korisno primeniti kod cevnih pojačavača? Do sada je merno-tehničko beleženje frekventnog odziva, izlazne snage i faktora izobličenja bilo dovoljno da se stvori relativno jasna slika o prenosnim karakteristikama pojačavača. Ali, mora se postaviti pitanje da li je hvatanje takvih mernih vrednosti zaista dovoljno da bi se utvrdilo, kako naše uho spoznaje reprodukovane zvučne događaje i da li bi bilo bolje da radimo sa realnim muzičkim, dinamičkim signalima, umesto sa statičkim izmerenim frekvencijama. Autor u ovoj knjizi razvija kriterijume za buduće merne postupke, koji uključuju i osobine našeg uha i koji time dovode do novih uvida i saznanja. Kratak sadržaj 1. Utvrđivanje ciljeva i zahteva 1.1 Izlazna snaga Frekventni opseg 1.2 Opseg snage 1.3 Ulazna osetljivost i faktor pojačanja 1.4 Faktor prigušenja 1.5 Izobličenja 1.6 Međusobno delovanje 2. Odnos subjektivnog poimanja i objektivnih mernih vrednosti 2.1 Usmereno slušanje 2.2 Slušanje detalja 2.3 Balans zvuka 2.4 Oslikavanje prostorne dubine 2.5 Međustanje 2.6 Oslikavanje ’’prema napred’’ 2.7 Omotavanje 2.8 Akustička struktura snimljenog polja 2.9 Zbunjenost i koncentracija 2.10 Rekapitulacija 3. Sklopovi i njihov uticaj 3.1 Protivtaktni pojačavač 3.2 Proširenja protivtaktnih sklopova 3.3 Karakteristična obeležja protivtaktnih izlaznih stepena 3.4 Jednotaktni izlazni stepeni (Single ended) 3.5 Naponsko- ili strujno upravljanje 3.6 Alternativni koncepti sklopova 4. Razmišljanja o pojedinačnim delovima sklopa nekog pojačavača 4.1 Snabdevanje naponom 4.2 Izlazni stepeni 4.3 Obrtanje faze 4.4 Upravljački stepeni 4.5 Pretpojačanje 5. Detalji pojačavača 5.1 Protivtaktni pojačavač 5.2 SE-Pojačavač 6. Povratna sprega 6.1 Povratna sprega i nelinearnost 6.2 Sa kojim naponom je pojačavač ’’zauzet’’? 6.3 Kako utiču vremenska kašnjenja na proces pojačanja? 6.4 Povratna sprega dodaje harmonička izobličenja 6.5 Povratna sprega i koloracije zvuka 6.6 Povratna sprega i stabilnost 6.7 ’’Povratna sprega unapred’’ (error correction) 7. Gradnja prototipa 7.1 Započinjati sa štampanom pločom previše ograničava 7.2 Montažna mesta 7.3 Uzemljenje 7.4 Prvo puštanje u rad bez povratne sprege 7.5 Interna spajanja 7.6 Logičan koncept izrade 7.7 Merenja u pojedinim stepenima 7.8 Naknadno: ukupna provera od ulaza do izlaza 7.9 Stabilnost 7.10 Slušni test 7.11 Krug optimizacije 7.12 Sta sledi? 8. Poslovna pitanja 8.1 Ivesticija vremena 8.2 Investicija u hardver 8.3 Kanali distribucije 8.4 Moguć promet 8.5 Međuprodaja 8.6 Vremenske pretpostavke 8.7 Konstruktor ili trgovac? 8.8 Reklama 8.9 Izneti prednosti 8.10 Uticaj na kupce 8.11 Servis i korisnička usluga 8.12 Vek trajanja uređaja i akcije koje slede 8.13 Da li mi je potreban partner? 8.14 Obeležja ekonomije 8.15 Šta radi konkurencija? 8.16 Samo u svojoj zemlji ili u celom svetu? 8.17 Troškovi 8.18 Mesto proizvodnje 8.19 Rekapitulacija 9. Celovito posmatranje 9.1 Šta kaže srce? 9.2 Razmišljanje i delovanje u sferama 9.3 Tvoja sopstvena ličnost 9.4 Izazov 10. Merenja na pojačavaču – uvodne napomene 10.1 Analogni merni uređaji 10.2 Merenja uz pomoć računara 10.3 Uređenje merne laboratorije 11. Merenje frekventnog opsega na 1 Vat 11.1 Uvodne napomene o mernoj veličini dB (decibel) 11.2 Merno-tehničko određivanje frekventnog opsega od -3dB 12. Merenje frekventnog opsega kod Pmax 12.1 Protivtaktni izlazni stepen, Pmax, niskofrekventni opseg 12.2 SE-pojačavač, Pmax, niskofrekventni opseg 12.3 Pmax ograničenje na visokim frekvencijama 13. Impedanse 13.1 Ulazna impedansa 13.2 Izlazna impedansa 14. O merenju faktora pojačanja 14.1 Pojačanje u pretpojačavačima 14.2 Pojačanje izlaznog stepena 15. Izobličenja 15.1 ....upozoravajuća napomena 15.2 Analiza harmoničkih izobličenja 15.3 Intermodulaciona izobličenja 15.4 Merenje linearnosti 16. Merenja u vremenskom i frekventnom opsegu 16.1 Merenja faze 16.2 Impulsni odgovor 17. Novi merni postupci 17.1 Kratak osvrt 17.2 Novi put? 17.3 Drugačije razmišljanje! 17.4 Kojim putem da idemo? 18. Dodatak: Može li cevni pojačavač da reprodukuje mikrodetalje? 18.1 Uvod 18.2 Granice našeg sluha 18.3 Izgradnja modela mikrodetalja 18.4 Dokazi za ispravnost modela mikrodetalja 18.5 Uticaj slušnog rastojanja d od zvučnika 18.6 Uticaj osetljivosti zvučnika 18.7 Uticaj frekventnog opsega zvučnika 18.8 Uticaj primarne impedanse Zaa 18.9 Uticaj Ri,eff 18.10 Uticaj vazdušnog prostora u jezgru izlaznog trafoa 18.11 Uticaj materijala jezgra 18.12 Diskusija i zaključci

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Boza Petrovic Kuce arhitekte Boze petrovica Božidar - Boža Petrović (od milja i Boža Kifla, kako su ga zvali zbog visine i malo pogurenog stava)[traži se izvor] bio je srpski arhitekta i redovni profesor Arhitektonskog fakulteta univerziteta u Beogradu. Najznačajniji je po svom doprinosu u stvaranju tzv. „Šumadijskog stila“ u arhitekturi. Biografija Rođen je 15. jula 1922. u selu Dići, blizu Ljiga, u tadašnjem Kačerskom srezu.[1] Četvorogodišnju osnovnu školu završio je u mestu rođenja, a osmogodišnju gimnaziju u Gornjem Milanovcu. Posle demobilizacije 1946. god. upisuje arhitektonski odsek na Tehničkom fakultetu u Beogradu, na kome diplomira 1952. godine. Sahranjen je na gradskom groblju u Gornjem Milanovcu, 30.12.2012.[2] Profesionalna praksa i prosvetni rad Od 1952. god. do 1956. god. radi u Energoprojektu kao projektant i konstruktor. Od 1956. god. do 1987. god. je na Arhitektonskom fakultetu, gde prolazi sva zvanja od asistenta, docenta, vanrednog do redovnog profesora. U svojoj nastavničkoj karijeri predavao je egzaktne predmete (Mehanika, Otpornost materijala i Teorija sistema). U vezi sa ovim materijalom objavljuje: Statika (univerzitetski udžbenik sa P. Jovanovićem, 1963. god.) Elementi opšte teorije sistema (postdiplomski kurs na A. F., 1976. god.) Studija Entropijske mere diferencijacije (1971) Arhitektonsko projektovanje sa aspekta teorije modela (1975) Egzaktan pristup arhitektonskom projektovanju (1975) Planiranje i odlučivanje (IAUS) Urbanizacija u svetlu teorije potreba (sa B. Novakovićem, 1969) Teorija sistema i informacija (1973) Sistem i prostor (1972) U toku svoje nastavničke karijere obrađuje u formi referata niz zadataka i problema nastave: Neki problemi nastave na Arhitektonskom fakultetu Pitanje transfera fakultetske nastave Fakultetska nastava u novim uslovima Stanje u nastavi Mogućnost otvaranja škole prema društvu Univerzitet i društvo Ka permanentnoj edukaciji (međunarodni seminar) Pored nastavničkog rada rukovodi izradom više kompleksnih studija: Studija za urbanizaciju naselja `3 kilometar` u Boru (IAUS) Studija za `Treći elemenat` prostornog plana SR Srbije (IAUS) Studija za urbanizaciju i projektovanje 8 naselja na teritoriji El Mulak u Egiptu (Energoprojekt) Studija naselja Župe Sirinića - Štrpce (SANU) sa Z. Petrovićem Studija za obnovu i izgradnju područja Kopaonik, nastradalog od zemljotresa (Vlada SR Srbije) Studija za izgradnju sistema NS/71 - Novi Sad (IAUS) Bio je gradski arhitekta Gornjeg Milanovca krajem prve decenije dvadeset prvog veka. Dela Maketa kuće po projektu Božidara Petrovića Za više industrijskih postrojenja i fabričkih celina dao je urbanistička i arhitektonska rešenja kao što su: Fabrika lekova `Galenika` u Zemunu: urbanističko rešenje kompleksa projekat pogona `Penicilina` projekat zgrade `Polupogona` projekat zgrade Instituta Fabrika gume `Tigar` u Pirotu urbanističko rešenje kompleksa projekat glavne proizvodne hale projekat upravne zgrade projekat glavne radionice projekat magacina sirovina i gotovih proizvoda projekat kotlarnice projekat garderoba i sanitarnog čvora Idejni projekat fabrike `Fagram` u Smederevu Idejni projekat fabrike `M. Blagojević` u Smederevu Idejni projekat fabrike gume na Cetinju Idejni projekat fabrike gume u Bihaću Idejni projekat fabrike farmaceutskih proizvoda u Akri, Gana. Projektovao je veći broj objekata: Prerada i dorada projekta TE Kolubara, Veliki Crljani (sa arh. M. Šterić) Stambene zgrade naselja TE Kolubara (tipove 5, 10, 11, 16, i 18) Veći broj stambenih zgrada (individualnih i kolektivnih) Kafane u Baroševcu, Lunjevici i Diću Motel u Sjenici Motel na Rudniku Kamp naselje sa motelom na Baškom Rajcu Hotel u Valjevu Hotel kod manastira Ljubostinje Hotel `Grčko-Srpska kuća` na Rajcu Vikend naselje u Boki kotorskoj Stambene zgrade, pijace, škole i džamije za osam naselja El Mulak u Egiptu Projekat kuća za nastradalo područje Kopaonik Osnovne škole u: Crljenima, Vreocima, Oglađenovcu, Poljanicama, Latkoviću, Paležnici i Moravcima Crkvene domove: u Valjevu (dogradnja), Oglađenovcu, Slavkovici i Gornjem Milanovcu Crkvu brvnaru za manastir Hilandar na Svetoj gori Zgrada socijalnog osiguranja u Smederevu (sa arh M. Šterić) Za više objekata izradio je statičke proračune kao: Škola u Podgorici (proj. prof. B. Nestorović) Administrativna zgrada u Podgorici (proj. prof. B. Nestorović) Zgrada socijalnog osiguranja Mladenovac (proj. prof. Z. Petrović) Robna kuća u Kosovskoj Mitrovici (sa P. Jovanovićem) Stambena zgrada u Kragujevcu (proj. arh. Slavković) Stambena zgrada u Gornjem Milanovcu Spomenik u Kosovskoj Mitrovici (proj. arh. B. Bogdanović) Knjige i tekstovi Kao svoj najveći društveni i kulturni doprinos, smatra svoju profesionalnu i stručnu borbu na očuvanju i transponovanju u moderne modele kuće našeg nasleđa. U ovoj težnji projektovao je preko 50 kuća koje su prikazane u knjizi `Stare srpske kuće kao graditeljski podsticaj - kuće Bože Petrovića`.[3] U toku ovog napora i rada autor je dao nekoliko referata i članaka na tu temu: Jedan vid zaštite nasleđa (Zbornik Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije) Selo i njegova arhitektura (Zbornik Matice srpske) Mi i nasleđe (referat podnet na proslavi 150 god. Zavoda za zaštitu spomenika Srbije) Šta da radimo (Zbornik Zavoda za zaštitu spomenika kulture Srbije) Nasleđe i savremena arhitektura (Zbornik Konzervatora Srbije) Izložbe Svoje projekte i izvedene objekte autor je izlagao na izložbama u Valjevu, Užicu, Zaječaru, Gornjem Milanovcu, Nišu, Kruševcu i Beogradu kao i na Trijenalu svetske arhitekture i u Internacionalnom salonu Arhitekture u Milanu 1991. godine. Profesionalna i druga priznanja Prva nagrada na međunarodnom konkursu za fabriku duvana u Bejrutu 1955. Zahvalnica Etnografskog muzeja Zahvalnica za stručnu pomoć prilikom otvaranja muzeja „Takovski ustanak“ Priznanje opštine Štrpce za istraživanje naselja župe Sirinić 1994. Zahvalnica IAUS Zlatna plaketa „Takovski ustanak“ opštine Gornji Milanovac Zahvalnica za organizovanje muzeja Drugog srpskog ustanka u Takovu Plaketa „Đak kaplar“ opštine Ljig Nacionalno priznanje Ministarstva kulture Srbije za izuzetan doprinos nacionalnoj kulturi

Hakslijev `Vrli novi svet` valjalo bi preporučiti kao priručnik pred put u `svetlu budućnost`, a možda i besplatno deliti svakom pismenom građaninu. Dotad, naša javnost bi mogla pokazati više interesovanja za knjige poput ove Stanka Cerovića `U kandžama humanista`. Ta svojevrsna anatomija civilizacijske destruktivnosti obrađuje tužni slučaj bombardovanja Jugoslavije od pre dve godine. Knjiga se krajem januara pojavila u Francuskoj. Naslov bukvalno preveden: `Dans les griffes des humanistes`, izdavač `Climats`. Knjiga ima više uspeha nego u Beogradu. Stanko Cerović je rođen u Titogradu 1951. godine. U Beogradu je završio Filozofski fakultet. Od 1979. godine živi u Parizu. Do 2007. godine bio je urednik srpskohrvatske redakcije Radio Frans internasionala. U poslednjih dvadesetak godina objavio je na stotine analitičkih i polemičkih tekstova o jugoslovenskim ratovima i svetskoj politici. Napisao je pet knjiga: Njegoševe tajne staze (Montenegropublic, Podgorica, 1996; CID, Podgorica, 2005), U kandžama humanista (Samizdat B92, Beograd, 2000; izdanje na francuskom Dans les griffes des humanistes, Flammarion/Climats, Paris, 2001), Comment maigrissent les ombres (Flammarion/Climats, Paris, 2003) i Drvo života, plodovi smrti (Umetničko društvo Gradac, Beograd, 2007; izdanje na francuskom Odlomak Tako se oko centra imperije stvaraju zaštitni pojasevi vazalnih država i fasadnih institucija, koji su odavno opisani u slučaju Sovjetskog Saveza, ali koje niko nije htio da vidi čak ni kad su boli oči u akcijama Vašingtona. U te zaštitne pojaseve su spadale humanitarne organizacije i mediji. Baš kao nekad razne radničke `nezavisne` organizacije, humanitarne organizacije koje su vlade zapadnih država slale na Balkan otuda su upućivale pozive u pomoć, užasavale se nad srpskim zločinima, veličale humanitarnu ulogu NATO-a, same predlagale politiku koju treba voditi i objašnjavale zašto je rat pravedan. Humanitarna ideologija bila je moralna fasada beskrupulozne realnosti, kao komunistička ideologija za Sovjete. I na Zapadu su ljudi reagovali kao nekad `saputnici` staljinizma: `Možda je tako, ali ovo je demokratija, ovo je AMERIKA.` Prije je bilo: `Da, ali nije isto kad Sovjetski Savez pravi zločine, to je KOMUNISTIČKA država.` Samo vrijeme i porazi mogu nešto protiv ove magije, razum ne može ništa. Svakog dana, prateći medije i slušajući političare, u sjećanju su se javljale te davno zaboravljene paralele sa komunizmom. Uvijek sa zastrašujućom razlikom iza koje se pomaljao Oldos Haksli: u komunizmu je režim morao da upotrebljava silu da bi natjerao ljude da podvaljuju i lažu, morao je da pokrije društvo morem agenata da bi hvatali one koji se podsmijevaju i kritikuju, a rijetko ste mogli sresti novinara koji nije bio svjestan odvratnog posla koji obavlja. U Vrlom novom svijetu svaka individua spontano dodaje svoju strast na laži i besmislice. Za mene lično, najteži je bio sljedeći detalj. Evropska organizacija za satelitske telekomunikacije Eutelsat 26. maja je prekinula prenošenje programa srpske televizije RTS. U godinama narastanja srpskog nacionalizma, ponavljam, televizija je bila atomska bomba. I sad je samo veličala srpski režim, Miloševića, nevini i hrabri srpski narod, i sl., i napadala vođe svjetskog fašizma Klintona, Blera i druge. Ali većina ljudi odavno je bila oguglala na tako providne laži, nijesam sreo čovjeka u Beogradu koji je ozbiljno uzimao tu propagandu o novom fašizmu. To nije bila ni tema za razgovore, osim kad bi poneko zaključio kako nemaju mašte oni koji prave fotomontaže sa zapadnim liderima u nacističkim uniformama. Ali, suština nije bila u tome kakvu još ulogu može da igra televizija. Suština je bila u tome što je većina građana u Jugoslaviji stalno gledala Si-En-En i Bi-Bi-Si, bila u potpunosti izložena propagandi NATO-a, i nikome nije palo na pamet čak ni da poziva da se ti programi ne gledaju, a ne da ih zabranjuje. A nekad davno, u komunizmu, jedan od naših najvažnijih argumenata u kritici režima i veličanju zapadne demokratije bio je baš u tome: na Zapadu možete koliko hoćete širiti komunističku propagandu, nikome ne smetaju komunistički mediji, jer ljudi umiju da razlikuju laž od istine, dok u komunističkim državama ne smijete prenijeti preko granice nijedne zapadne novine. To je bio pokazatelj ko se boji istine. Sad je demokratski Zapad stavio sebe u obratni odnos sa jednim Miloševićem: prvome je smetalo ono što radi srpska televizija, drugome nije smetalo ono što rade veliki svjetski mediji! RTS su mogli da gledaju Srbi u unutrašnjosti Srbije i u svijetu, ali su mogli da upoređuju tu primitivnu propagandu sa programima najsavršenijih propagandnih mašina u istoriji; taj strah je govorio o inferiornosti voljene demokratije pred jednim od najgorih tirana s kraja dvadesetog vijeka! Uz to odluka o prekidu prenošenja RTS bila je nezakonita, EUTELSAT nije imao pravo da je donese, samo Ujedinjene nacije su to mogle. Od odluke o intervenciji, u svemu što je radio, NATO je kršio zakone, pravila, običaje. To je izgledalo kao ruganje sudbine, kao neduhovita groteska: primitivni ostatak komunizma, Miloševićev režim u opustošenoj Srbiji, pretvorio se u ogledalo u kojem smo gledali kako se naša prošlost, naši ideali, naše borbe, svijetovi koje smo voljeli pretvaraju u odvratne karikature. Srpska televizija se manje plašila istine nego Bi-Bi-Si! Milošević manje nego Klinton! Što je najgore, gledajući programe i jednih i drugih, znao sam i zašto je to tako. Intervencija NATO-a mnogo bi bolji utisak ostavljala u Srbiji da ljudi nijesu mogli gledati Si-En-En i Bi-Bi-Si nego u obratnom smislu. Zapad je sebe uništavao u tim programima, naročito kada je riječ o onima koji su proveli godine u borbama za zapadne vrijednosti i demokratiju. Trebalo je ćuteći slušati stare nacionaliste koji su dočekali svojih pet minuta: eto vam zapadni mediji i zapadna demokratija. Ali to nijesu prazne riječi. Zapad, demokratija, nego naši životi, iskustvo koje je sticano u decenijama poniranja u tajne društvenih mehanizama, u rizičnim sukobima, odricanju, žrtvama i strpljenju bez kraja da bi se sagledala istina i da bi se živjelo za nju i sa njom. To iskustvo je bilo izvrgnuto ruglu u ratu koji nije prelazio nivo incidenta, koji je bio tek greška iz nepažnje. I u najtežim vremenima, makar u mislima, put na Zapad je bio otvoren. Sad su se svi zatvarali velikom brzinom. Ne u tragičnom, nego u lakrdijaškom ritmu. Dobro došli u parodiju pakla. Kao da se polako gase sva svjetla. Ovdje bi se možda i mogla evocirati, kao neki simbol, posljednja godina milenijuma. Danonoćno, ali bukvalno bez prekida, mediji su razrađivali sa jedne strane užas srpskog režima i neljudsku prirodu srpskog naroda, a sa druge borbu za ljudska prava, moral i civilizaciju. Ovaj veliki moralni preobražaj osmišljen je u propagandnom centru u Briselu gdje je poslije početka rata, jer je londonska propaganda bila najuspješnija, stigao Blerov savjetnik za komunikaciju Alister Kempbel. Kempbel je ispekao zanat u londonskom Miroru, najagresivnijoj žutoj štampi na svijetu. To je tzv. štampa iz kanalizacije (caniveau) i, s obzirom na okolnosti, čini mi se da nije beznačajno, za razumijevanje raskoraka između onoga šta smo i šta mislimo da smo, zapamtili ovaj izvor iz kojega je potekla bistra voda morala. Iz centra u Briselu su propagandne teme upućivane zapadnim vladama, pa dalje, urednicima u medijima i humanitarnim organizacijama. Uživajući u svom trijumfu, Kempbel je poslije rata napravio jedan potez kojim je svoju umjetnost podigao do zagonetnog nivoa. Poslije rata, u engleskim medijima, kao i u javnom mnjenju, polako je prodirala svijest o manipulacijama i neprijatno osjećanje da su novinari slijepo slijedili propagandu NATO-a. Onda je Kempbel svakoga šokirao: javno je optužio medije da su u toku rata bili prosrpski, manipulisani `srpskom mašinom laži`. U Londonu je bilo žestokih reakcija, ali niko nije uspio da dokuči šta je ovim htio Veliki Mag. Jedino objašnjenje koje sam pročitao bilo je da pokušava unaprijed da obezbijedi podršku medija za sve buduće krize, pozivajući ih da budu još više `nezavisni` nego u toku rata na Kosovu. Možda. Ali više vjerujem u jedno od dva sljedeća objašnjenja, ili u oba istovremeno. Prvo je neposredni politički interes kao u toku rata. Jer, propaganda je važna sve dok se javno mnjenje sjeća rata, otkrivanje istine o `stotinu hiljada mrtvih civila`, `nevjerovatnim torturama nad Albancima`, ili pak o tome da je NATO vodio rat protiv civila može da ima nezgodne posljedice sve dok se javno mnjenje ne prebaci sa teme Kosova na neku drugu temu. A to otkrivanje je od ulaska novinara na Kosovo stalno bilo u vazduhu. Robert Fisk, veteran lista Indipendent, koji je rat pokrivao iz Beograda i putovao na Kosovo (i vidio samo ono što je svima bolo oči), optužio je novinare da su se u ratu ponašali kao `moutons de Panurge` i kao `pseudo-justiciers`. Kolege su se pobunile, ali to je izazvalo i ovu mnogo zanimljiviju Kempbelovu izjavu. Trebalo je unaprijed diskvalifikovati `prosrpske medije` i podsjetiti ih na obavezu da budu i dalje nezavisni. Rat je bio završen vojno, ali ne i propagandno. Drugo objašnjenje je neka vrsta artističke opklade kojoj su skloni veliki mađioničari. LJudi koji manipulišu javnim mnjenjem odnose se prema poslu pomalo kao profesionalni zavodnici: ne privlači ih ni objekat ni osjećanje, za ljubav ili rat im je svejedno jer su oni odavno sve to iskusili i znaju granice ljudske bijede. Motiviše ih samo nemogući izazov. Kempbel je imao iluziju da je bio najvažniji čovjek u ratu, možda je to zaista i bio, da je upravljao sviješću miliona ljudi. Preokretao je izgubljene situacije, pretvarao zločin u neuporedivi moralni gest, podvalu u podvig. Upravljao je iz sjenke cijelom svojom profesijom, a preko nje narodima, možda nijedan uspjeh u šou-biznisu nije ravan njegovom, nijedna moda nije lansirana tako munjevito ni sa tolikim uspjehom kao njegov moralni zanos vezan za rat. Kad se ovo završilo i kad je dokazao da je njegovo umijeće jače od ljudske prirode, napravio je još jedan `tour de force`. Optužio je sve one koje je vrtio oko malog prsta da su bili neposlušni, povodljivi za neprijateljem, maltene buntovnici i odmetnici. Koliko je njegovo zadovoljstvo moralo biti kad je poslije toga slušao bijesne reakcije novinara koji su se osjetili zavrnuti još jednom u suprotnom pravcu za 180 odsto , a opet nemoćni da bilo šta urade! Kao čovjek koji vas dugo preklinje da mu učinite neku uslugu i kad mu je konačno učinite, pošto mu više nijeste potrebni, umjesto da vam se zahvali kaže: možeš ti to još bolje. Bilo je kasno za novinare da kažu: pa mi smo radili za tebe. Ima u ovoj savršenoj manipulaciji nečeg đavolskog. Ovi mađioničari vole da pokažu, makar samima sebi, da poznaju čovjeka do dna i da mogu od njega da rade šta hoće. Kažu da voli da radi iz sjenke. Bil Klinton je završio rat još jednim trijumfalnim `političkim vaskrsenjem`, kako je pisala američka štampa. Svi su pozdravili njegovu ulogu vođe, majstorstvo kojim je upravljao Amerikom i svijetom. Britanska štampa nije štedjela pohvale za način na koji je Toni Bler vodio rat. Nazvan je `moralnim spasiocem` Zapada. Širak je bio na vrhuncu popularnosti. Svi zapadni lideri su čestitali jedni drugima na dobro vođenom ratu i nezapamćenoj saradnji. Medlin Olbrajt je rado prihvatila ocjenu da je ovo `Rat Olbrajtove` i izjavila je pred Senatom: `Mi Amerikanci izvlačimo ogromnu snagu iz činjenice da znamo ko smo i u šta vjerujemo. Mi imamo cilj. Ako smo vjerni svojim principima, uspjećemo.` (Nous autres Americains tirons une force immense du fait ljue nous savons ljui nous sommes et en ljuoi nous crodžons. Nous avons un but... Si nous sommes fidčles ŕ nos principes nous réussirons.) Ovacije... Opet ono osjećanje `déjŕ vu` sa kongresa komunističke partije. Možda je iskrivljivanje realnosti u medijima koje se nastavilo poslije rata još teže objasniti nego ono u toku rata. Jer dok je trajao rat, može se reći: nijesu znali šta se dešava na terenu, ponijele su ih kolektivne emocije, sjećali su se Srba iz Bosne, znali su ko je Milošević, itd... A kad se rat završio, mislim da je u pitanju bilo obično laganje. Valjda prethodna laž obavezuje na nove, inače bi čovjek sam sebe demantovao. Nigdje u medijima nijesam našao dobar prikaz o razaranju od bombi na Kosovu i u Srbiji. A ipak: preko 10 000 tona bombi! Sa većom snagom nego atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki! Proporcionalno teritoriji, najveće bombardovanje u istoriji! Pa ima li tragova rušenja? Ima li žrtava? Možete steći utisak da NATO i nije ratovao u Jugoslaviji. I treba da steknete taj utisak: jer savjest zapadnog društva treba da bude očišćena od toga sjećanja. To su bile virtuelne bombe. Samo ste mogli da vidite kako Albanci oduševljeno dočekuju vojnike NATO-a. Ima procjena da je od tih bombi poginulo i do deset hiljada Albanaca (to misli i Tom Voker, dopisnik Tajmsa protjeran iz Beograda). Ja mislim da ih toliko nije poginulo ni ukupno, ali ne bih bio iznenađen da ih je poginulo više od bombardovanja nego što ih je ubila jugoslovenska vojska. Nevolja je to što sad nemamo nijedan nezavisni izvor da ovo provjerimo. Čak ni TPI. Jer nezavisni izvori mogu biti samo zapadni, a uz ovom ratu ih je sve angažovao NATO. Najvažniji propagandni zadatak, odmah poslije rata, bio je da se nađu tragovi srpskih užasa. Ti tragovi su se svodili na grupe grobova koje su opisivane kao masovne grobnice. Najčešće ih je bilo oko dvadeset, uvijek u oblastima u kojima su bile borbe između UČK-a i jugoslovenske armije. Nikad nije pokazana nijedna žrtva bombardovanja. Jesu li te žrtve takođe sahranjivane? Ili su ih Srbi odnijeli u Srbiju, kao što se govorilo za hiljade mrtvih Albanaca koji je trebalo da nas sačekaju na Kosovu? Kako su odneseni kad je bilo nemoguće izaći sa Kosova pod avionima koji su kontrolisali komunikacije? Dva dana poslije ulaska NATO-a na Kosovo, kao najstrašniji dokaz torture pokazan je podrum u stanici milicije u Prištini. Namještaj ispremetan. Stolovi, stolice, jedan krevet (pretpostavlja se za torturu), pendreci, konopci, američki boks, ništa što se ne može naći u bilo kojoj drugoj stanici policije, naročito u ratu. Ali tu su novinari koji kažu da su britanski vojnici bili šokirani kad su otkrili ovu prostoriju, `evo, tu su ljudi mučeni`. Činjenica da je ovo maksimum koji su mogli naći vojnici NATO-a potvrđuje, po mom mišljenju, ograničen nivo nasilja s obzirom na ratne okolnosti. Naravno, političke teme se poslije rata izbjegavaju više nego ove faktografske. Niko neće da kaže da je situacija na Kosovu katastrofalna, da su Srbi protjerani, da ima mnogo više nasilja (čak i među Albancima) nego prije rata, da je UČK i dalje mafijaška organizacija, da je pitanje Kosova još opasnije nego ranije za cio Balkan jer se sad Makedonija, sa ogromnom albanskom manjinom, nalazi pod direktnim pritiskom albanskog nacionalnog pokreta, da zapadne države ne znaju šta da rade sa pokrajinom koju su dovele u ovo stanje. Jer sad je to problem kao između Palestinaca i Izraelaca. Jedna strana sila je protjerala Srbe i otela im dio teritorije. Bilo kad da NATO napusti Kosovo, pitanje se mora postaviti ponovo i to sa koalicijom Srba, Grka, Makedonaca i Crnogoraca protiv Albanaca. Da nijesu intervenisali, da je upravljano problemom kako tako, uz smanjenje nasilja i pritisak na Srbe i Albance, možda bi jednom našli neki dogovor. Ovako, Albanci su dobili poklon koji im niko na Balkanu ne priznaje. Da bi spriječio sljedeći rat, koji je upisan u ovu intervenciju, NATO mora da ostane VJEČNO na Kosovu. Kad se pravio bilans razaranja Srbije, redovno se govorilo: eto šta je Milošević uradio svome narodu! Sva industrija razorena, ekonomski zemlja unazađena za 40 godina, elektro-sistem razoren, zagađena voda i zagađena zemlja - zar baš sve on? Za Zapad, bombardovanja nije bilo. NATO nije vojna nego humanitarna organizacija. Pitajte Albance. U Beogradu, dok smo gledali kako obavljaju posao zapadni mediji, to je kod demokratske opozicije i nezavisnih novinara izazivalo neku mješavinu bijesa i gorčine. Osjećali smo da nam je lično podvaljeno. Mi smo godinama vodili najžešću borbu protiv svoje vlasti, svoje države, svojih naroda, u ime istine i morala. Stotine novinara su izbačene sa beogradske televizije zato što nijesu htjeli da lažu ni za svoj narod, a kamoli za svoj režim. Mnogi su rizikovali živote, podnosili mržnju i napade populističkog pokreta, otvoreno pomagali narodima sa kojima je njihov bio u ratu, zato što njihov nije bio u pravu. Uz to, jugoslovenski ratovi su bili teški izazovi, velike nacionalne drame, NATO je bio tek greška političke klase, ni zapadni narodi ni pojedinci nijesu bili ugroženi. Šta bi tek bilo da jesu! I godinama smo išli na razne skupove u demokratskim zemljama i objašnjavali mehanizme manipulacije, napadali medije koji rade sa režimom, ukazivali na primjer hrabrog i nezavisnog novinarstva u zapadnim medijima. Sad smo govorili jedni drugima gledajući se preneraženo: kolike smo bili budale! Zaista: varvari i divljaci. Nikad ništa nijesmo naučili. Kao što su seljaci na pijaci zaslužili da im bombe donesu civilizaciju, tako smo i mi zaslužili da nam je donesu laži. Nekima se sad činilo da su još ranije u razgovorima sa zapadnim kolegama osjetili kako se ovi čude kad bi im opisivali borbu protiv režima i nacionalizma. Kao da im kažu: pa zašto se vi bunite, što ne radite za režim kao svi ostali, ko vam je kriv što ste budale? Nijedan gledalac, slušalac ili čitalac nije se u tome prevario: skoro svi veliki mediji su iz sve snage podržavali moralni rat NATO-a. Osjećali su pritisak na svojoj koži. Očigledno preplavljen pismima čitalaca koji kritikuju ratnohuškačko pisanje, Mond je jednom prilikom objavio redakcijski odgovor na te kritike. Redakcija tvrdi da nema utisak da je podržavala rat. Nabrajaju se kritike upućene NATO-u koje je list objavio. Ima ih dosta. Na sudu optužba ne bi prošla. Ipak, čitaoci odlično znaju o čemu govore. Osjećaju ono stvaranje panike oko zločina, oko moralne odgovornosti Zapada, ono što je zaista ogromna većina novinara i htjela da oni osjete. Kad se podigne taj talas panike, onda možete ostaviti na miru sve `nezavisne`. Kad je bio nacionalizam u Srbiji, Milošević je mogao da pusti u narod sve objektivne i `nezavisne` medije. Oni nijesu samo bezopasni, oni su dobrodošli, podgrijavaju nacionalni pokret koji traži izdajnike i neprijatelje, inače se čeljusti sklapaju u prazno, kandže atrofiraju. Kao svaki fundamentalizam, Zapad se odmah zatvorio prema nevjernicima. Rusija je na početku rata ponižena bez razloga, sila voli aroganciju radi arogancije. Rat stvara antizapadno raspoloženje, mogla bi dati oružje Srbima, moglo bi doći do velike krize? Odmah je nađen odgovor na sve: to se Rusija vraća sovjetskoj paranoji, Rusija ne razumije zapadne vrijednosti, Rusiji treba novac, Rusija je korumpirana, uostalom mi Rusiju izdržavamo. Nema zapadne greške ili odgovornosti za krizu, samo neke tamo zaostale i korumpirane zemlje koje ne razumiju impulse demokratije! Da nije u Rusiji na vlasti `najbolji zapadni predsjednik` koji prihvata da igra ulogu koju Vašington traži, da nije pristao da napusti Miloševića, ko zna kako bi se završila ova fundamentalistička zabava. Na Zapadu zaključe da je Rusija napravila razuman izbor. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka Rat je bio kratak, bez mnogo velikih događaja. Ali užasan po načinu na koji je razotkrio realnost civilizacije i duhovnu prazninu zapadnog čovjeka. U njemu su se tolikom brzinom naređale velike teme i postavila velika pitanja, da on izmiče razumijevanju. Kao neki mali rezime vijeka, podsjećanje u glavnim crtama na to ko smo i kakvi smo i nagovještaj onoga što smo spremni da uradimo. Od tog munjevitog krokija koji je jednim potezom izvukla majstorova ruka hvata vas gora jeza nego od beskrajnih dokumentaraca o koncentracionim logorima. Evo, otprilike, kako je meni izgledalo to narastanje istine, od prvog mreškanja talasića i uznemirenog podrhtavanja prirode, od strašne rike i pomaljanja cijelog čudovišta iznad vode. U početku nije bio ni plan o bombardovanju, nego samo prijetnja. Ona se začela u glavama nekih američkih stratega koji su život proveli u školama učeći kako se upravlja svijetom. Madlen Albright je slab diplomata. To je profil političara koji može da bude vrlo opasan u okolnostima u kojima vjeruje da ima veliku moć. Ona je doktrinar i ekstremista. U ponašanju veoma podsjeća na Slobodana Miloševića. Kao on u vrijeme razbijanja Jugoslavije, kad je bio siguran da predstavlja najveći narod i vojnu silu, i ona teži da svede realnost na proste odnose jačeg i slabijeg. I ona izvlači brze zaključke iz tog odnosa i hoće odmah da slomi protivnika ako ovome ti odnosi nijesu jasni. Objavljuje jednostavne istine o američkoj superiornosti iza kojih slijede ultimatumi. I kod nje, kao kod njega, ovaj prilaz politici i realnosti fizički je uobličio ličnost: bahati pokreti, prezrivo lice, izazovan pogled, tvrd govor. Iza svakog gesta i svake rečenice kao da se čuje argument: ako ti se ne sviđa, hoćeš li da se biješ? Amerika je najbolja. Amerika je najjača. Mi ovo možemo da ponovimo najviše puta u najvećim medijima. Jesi li za ili protiv nas? Madlen Albright Milošević je zaista bio najjači u vrijeme raspadanja Jugoslavije i vjerovatno mu ni dan-danas nije jasno zašto je sve izgubio. Kao što američkoj administraciji i generalima nije bilo jasno poslije prva dva dana rata kako su se našli u položaju poraženog. Insistiram na ovim vezama ideologije i politike sa crtama lica da bi se stalno svi sjećali kako apstraktne ideje, za koje nam se čini da uobličavaju neki svijet koji sa nama nema veze, direktno utiču na život društva i pojedinaca do najintimnijih detalja. Tako je ona ogromna većina ljudi na Zapadu uobličena praznim parolama koje ih pretvaraju u lutke koje se ponašaju onako kako to odluče reklamni agenti. Postoji krivac za to nesrećno lice u ogledalu. Albright je i fizički đak Bžežinskog. On je veliki strateg imperije: miran, nepokolebljiv, opasan i prije nego što progovori. Takav je htio da bude, tako izgleda. Ona je u akciji, demonstrira silu, zato nema njegov mir ni prijeteći izgled, nego raspojasanost i bahatost: ona ostvaruje planove i prijetnje. U početku je bila samo prijetnja bombardovanjem. Ali pošto Amerika ulazi ozbiljno u ulogu sile koja dominira svijetom, i pošto je riječ o ključnom trenutku proširenja NATO-a i stabilizovanja te dominacije na evroazijskom prostoru, svaka prijetnja mora da bude uvjerljiva i svi narodi i ljudi moraju da shvate ozbiljnost tih prijetnji. Ako je Washington nešto rekao, ako se NATO angažovao, onda ne može biti vraćanja nazad. Jer je veća šteta za svijet gubitak kredibiliteta NATO-a i američkog prestiža, nego uništavanja cijelih država. Kad je napravljena greška, u Washingtonu su rekli: nema povratka nazad, u pitanju je prestiž Amerike. U Evropi: treba spasiti Ameriku. Šta je Amerika? Clinton? Albright? Penthagon? Svi zapadni lideri su zaključili da su ugroženi vitalni interesi Zapada i da zato moraju svi složno ići do kraja. Šta su vitalni interesi Zapada? NATO? Jedna vojna organizacija bez razloga postojanja? Jesu li karijere drugorazrednih političara i institucija važnije od vrijednosti na kojima počivaju Amerika i Zapad? Možda i jesu, ako tih vrijednosti nema i ako se zapadno društvo drži samo medijskim kampanjama. U Washingtonu izgleda nikome nije išlo u glavu da se Milošević neće povući pred prijetnjom bombardovanja. Prvo, znali su da se on povlači kad osjeti da je direktno ugrožen; drugo, bilo je očito da nijedan normalan čovjek neće ući u rat sa NATO-om; treće, osjećanje svemoći u ljudi poput Madlen Albright je bezgranično, u njihovoj svijesti neuspjeh se ne javlja kao mogućnost. Milošević je shvatio da se američke prijetnje ostvaruju kao neminovnost, možda po nekom zakonu afiniteta između brutalnosti, opsjednutosti silom, zakonom jačega. 78 DANA EKSPLOZIJA: Beograd, mart 1999. Bio je spreman da prihvati sve u pregovorima oko Kosova, osim nezavisnosti pokrajine i dolaska NATO-a u Srbiju. Iz toga su američki diplomati, kako su priznali poslije rata, zaključili da je na ivici da i to prihvati i da će prihvatiti poslije prvih bombi. Ni to što je Beograd već slao armiju na Kosovo i spremao se za rat nije poljuljalo uvjerenje diplomata da će se odmah predati, iz prostog razloga što se svako mora predati pred prijetnjama NATO-a. Računalo se na dvije noći simboličnog bombardovanja. Kad je italijanski predsjednik D’Alema uputio Clintona šta će biti ako se Milošević ne povuče, Clinton nije znao šta da odgovori. Njegov savjetnik je na kraju našao odgovor: onda ćemo nastaviti da bombardujemo. Do kada? Do kraja. Očigledno i jednostavno. Zašto bismo se mnogo brinuli, ili razmišljali o svijetu, kad uvijek imamo rješenje pri ruci? Zar nijesmo najbogatiji i najjači? Neka svijet vodi računa o našem raspoloženju i interesu, zašto bismo mi vodili računa o svijetu. Ovdje se, ako se ne varam, slute opasnosti koje vrebaju Ameriku u njenim odnosima sa svijetom. To liči na biblijska upozorenja o sljepilu taštine i bogatstva koja nam danas zvuče djetinjasto. Ali ona su sigurno uvijek zvučala djetinjasto u konkretnim okolnostima, jer suština toga sljepila i jeste u tome što se vjeruje da se ono dešava samo drugima. Tako se takoreći iz ležernosti prišlo bombardovanju. Na velikim medijima, CNN-u i BBC-ju, koji su rat pratili kao neposredni učesnici, mogla se prvih dana vidjeti slatka uzbuđenost zbog sportskog događaja u kojem održavamo vještačku neizvjesnost, ali znamo da nam je obećan trijumf. Trećeg dana rata dogodila se najvažnija promjena, iako ju je teško opisati. To je trenutak kad su u Washingtonu i drugim velikim zapadnim centrima shvatili da bombardovanje može da traje, da se to zove rat, a da je rat nešto ozbiljno i neizvjesno. Odjednom se pokazalo da je politička pozicija Zapada neodrživa, a vojna loša. Politički, Washington je bio izolovan zbog nelegalnosti akcije. Riječ je o napadu na nezavisnu državu, člana Ujedinjenih nacija. Ujedinjene nacije bile su eliminisane, jer je trebalo pokazati kako se vlast prenosi na NATO. Statut samog NATO-a nije dozvoljavao takve intervencije. Bilo je očigledno da ovakav rat mora biti politički neprihvatljiv za sve zemlje van NATO-a. Postojala je opasnost da javno mnjenje ni u Americi ni u Evropi ne razumije školsku imperijalnu logiku koja je toliko ličila na starinsku imperijalnu logiku koju zapadna savjest ne može da podnese. Pojavili su se vojni stručnjaci koji su rekli da je teško bombardovanjem dobiti rat. Naročito ako se bombarduje iz velike visine i velike daljine. A drukčije, treba rizikovati živote zapadnih vojnika. Ko će razumjeti zašto ti vojnici ginu u Jugoslaviji? NATO, koji je tražio kredibilitet na ideji garantovanja bezbjednosti Evrope, izazvao je rat usred Evrope. Bilo je očito da on ne garantuje bezbjednost, nego sasvim obratno: nametanje njegove moći izaziva krize i ratove. Kritičari ove intervencije u Americi, koji su bili oštriji i otvoreniji nego evropski, nikako nijesu razumjeli zašto Evropi slijedi Washington u ovakvu katastrofu. Mala greška u procjeni pretvorila se u monumentalnu grešku iz koje se nije vidio izlaz. Prestiž Amerike je bio u pitanju, a bankrot NATO-a u perspektivi. Politički lideri zapadnih zemalja ličili su na djecu koja su u igri zapalila kuću. Tada je bilo jasno da iz igre može da izbije i svjetski rat. Jer se vidjelo da za Zapad nema povratka: NATO ne može bankrotirati, rat se ne smije izgubiti. A kuda vodi rat? Možda će države koje imaju vojnu silu pomoći Jugoslaviji, možda će joj isporučiti oružje, možda će širom svijeta zaređati antizapadni protesti, možda će zapadno javno mnjenje silovito reagovati? Preko noći se atmosfera zgusnula, regionalno problem je pretvoren u planetarnu opasnost. RAT PROTIV CIVILA: Srbija, 1999. U Beogradu su to bili najgori dani. Osjećala se nepredvidivost u reakcijama zapadnih političara, osjećalo se da je ulog toliki da su sva sredstva dozvoljena. Tih dana je izvršena, po mom mišljenju, najveća mobilizacija medija u propagandnom ratu u drugoj polovini dvadesetog vijeka. Mi smo u Beogradu gledali samo velike televizijske mreže, tek po povratku iz Jugoslavije shvatio sam kolike su razmjere te mobilizacije. S druge strane, ludak na vlasti u Beogradu takođe je bio nepredvidiv. On do sada nije ubijao članove demokratske opozicije, samo ljude iz njegovih redova koji su previše znali i koji bi postali nepouzdani. Ali takva mogućnost postojala je prilikom svih političkih zaokreta, naročito ako bi se režim osjetio ugroženim. Pretpostavljali smo da nas štiti to što se osjeća jakim, što bombardovanje ne ugrožava režim nego samo stanovništvo. Zapadna intervencija je ubijala demokratsku opoziciju politički, zapadne bombe narod fizički. Što bi nas on ubijao pod rugi put? I fizički, veća opasnost je dolazila sa Zapada. Ne od bombi, nego od tamošnjih političara koji su tražili bilo kakav način da opravdaju svoj rat. U zapadnim medijima, naročito u izjavama britanskih političara, sugerisalo se da je počela velika čistka u Beogradu, da strada demokratska opozicija. Stvarana je slika paklenog režima, fašističke atmosfere ubijanja. Trebalo je proširiti front, da tako kažem, zakloniti političke razloge intervencije, opravdati bombardovanje većom temom, trebalo nas je sve uključiti u rat, da se stvori velika zbrka, da se prikrije očiglednost zapadne greške i nepotrebnost rata. Atmosfera u Beogradu, osim napetosti, nije imala veze sa onim što se pričalo na Zapadu: strah, začuđenost, tolerancija među građanima, manje nego ikad tragova fašizma. U policiju je priveden prvog dana rata urednik opozicionog Radija B92. Oko toga je napravljena velika galama, jer se očekivalo hapšenje, možda i likvidiranje. Pušten je poslije bezazlenog razgovora. Ali ga londonska vlada nije ispuštala iz ruku. Čuli smo u dva dana uzastopno intervencije britanskih ministara inostranih poslova i odbrane, u kojima su javno, preko televizije, ovaj radio i njegov urednik proglašeni za saradnike engleske vlade, koje finansira ministarstvo. Bio je to otvoreni poziv na linč. Na Zapadu bi to odlično odjeknulo, kao dokaz o Miloševićevoj tiraniji. Novinari ovoga radija, koji se godinama bore protiv Miloševićevog režima, bili su šokirani i ogorčeni. Zaista, pod bombama NATO-a, ako vas najagresivniji političari zemlje koja bombarduje proglase za svog saradnika, a vi sjedite među ljudima koji su takođe bombardovani, nije teško shvatiti šta vas čeka. Svi smo mogli vidjeti koliko teži višegodišnja borba protiv diktature, žrtvovanje za demokratske principe, od časa kad postanete smetnja u računicama demokratskih država. Neophodni su bili zločini Miloševićevog režima; što hitnije i što grozniji. Četiri dana kasnije počeće da stižu albanske izbjeglice i NATO će malo odahnuti, ali to nije bilo dovoljno jer je previše ljudi vidjelo koincidenciju između talasa izbjeglica i početka bombardovanja. Zato su žrtve tražene svuda. Ista propaganda je vođena tih dana prema Crnoj Gori iz Londona. Puštane su dezinformacije preko BBC-ja (iz nekog misterioznog izvora Rojtersa, navodno iz Crne Gore) o tome da srpske trupe ulaze u Crnu Goru i da napad jugoslovenske armije na crnogorski režim samo što nije počeo. Čak smo i mi otišli iz Beograda u Crnu Goru da prisustvujemo novom ratu. Sve je bila laž. U Crnoj Gori je atmosfera bila napeta, zemlju su bombardovali saveznici crnogorske vlade, tako da je narod guran Miloševiću u ruke. Vlada je jedva održavala mir. Samo je iskra nedostajala. Navodno tajne informacije britanske vlade da srpski napad na Crnu Goru samo što nije počeo stvarale su nevjerovatnu paniku i direktno gurale Crnu Goru u građanski rat koji bi tamo bio zastrašujući, ali koji bi bio spasonosan za propagandu NATO-a. Otvorio bi se novi front, i vojni i propagandni, prema Miloševiću. Sudeći po informacijama koje su objavljene poslije rata, Crna Gora je za dlaku pošteđena masivnog bombardovanja koje bi imalo za cilj isključivo izazivanje građanskog rata, jer su vojne baze u Crnoj Gori beznačajne. U Parizu tvrde da je za to zaslužna francuska vlada. Ako je tačno, hvala. Ništa pokvarenije i perfidnije od ratne logike velikih zemalja, sa velikim političkim iskustvom, kad su njihovi interesi ugroženi. Jedino se London u ovome snalazio kao u svojoj slavnoj prošlosti: brze reakcije, radikalne, neustrašive, preuzimanje svih rizika, žrtvovanje i prijatelja bez oklijevanja kad se za to ukaže potreba. Sve druge zapadne vlade izgledale su djetinjasto prema starom britanskom lavu. U tom velikom političkom iskustvu, koje je teško gledati bez divljenja, čak i ako vam je moralno odvratno, odmah se napravi nacionalna sloga oko nacionalnog interesa. Nijedno demokratsko pravilo ne važi u odbrani državnih interesa, sasvim svejedno ko je u sukobima kriv a ko prav. To se zove: right or wrong, my country. Ponašanje Blairove vlade i BBC-ja bili su nešto kao poslednji odjek vještine i brutalnosti velike imperije, nešto kao pirueta starog igrača koji više nema ulogu u igri koju je imao nekad, ali u čijim se pokretima vidi nedostižna maestrija. Koliko da se pokaže amaterima o kakvoj je umjetnosti riječ. Moralno, to izgleda još odbojnije nego u vrijeme imperije, jer je suvišno, ali politički, divite se rutini u kojoj su isključeni pogrešni koraci. Divite se lakoći sa kojom se podvaljuje i laže odlučnosti sa kojom se ide do krajnjih konsekvenci takve politike. Ostaje vam da žalite za situacijama kad je ovakva maestrija usmjerena ka odbrani vrijednosti, a ne ka njihovom uništavanju. Kada posmatrate ponašanje američke vlade, a naročito američkog društva, vidite odmah da nikakvi eksperti, nikakav talenat ne mogu nadoknaditi iskustvo. Vještina američkog šoubiznisa koju primjenjuju mediji i koju je razradio Clinton nigdje se ne primiče doslijednosti manipulacije BBC-ja. Slobodan Milošević i jugoslovenski mediji zaista djeluju amaterski u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje između primitivnih divljaka i rafinirane civilizacije. Druge evropske vlade su takođe djelovale amaterski u odnosu na londonsku. Kod svih drugih, uključujući i Washington, osjećala se prikrivena panika: na kraju krajeva, bez razloga su ušli u rat i možda išli ka svjetskoj krizi. Osim kod Engleza: šta je tu je, više se ne vraćamo na uzroke, svom snagom, ne birajući sredstva, idemo do kraja. Jedino je, kažem, škripalo što je operacija bila pogrešna i zločinačka, i što London više nije imao svoju politiku, nego je vodio američku. Bivši gospodar svijeta je zadržao svoje majstorstvo, ali ga pokazuje kao sluga. Druge evropske vlade nijesu pokazale ništa osim refleksa straha i zbijanja iza najjačeg. To je najgore izgledalo u Parizu, zbog De Gaulleovog nasleđa koje zemlja nije sposobna da nosi. Francuska vlada je prosto vodila antievropsku i antifrancusku politiku. Neko tajno očekivanje koje je iz cijele Evrope strujilo ka Parizu iznevjereno je. Druge prilike neće biti. Treba se pomiriti sa niskim nivoom na kom je francuska politika i intelektualna elita. Francuska politika u ratu NATO-a posebna je katastrofa u okviru zajedničke katastrofe Zapada. BEZ PODRŠKE: Boris Jeljcin i Slobodan Milošević u Moskvi 1998. Izgubila je svoj prestiž na Balkanu, izgubila šansu da se pokaže kao motor Evrope, pustila je da se ruše UN u kojima Pariz još ima glas sile u Savjetu bezbjednosti, spasila je NATO koji spriječava ujedinjavanje Evrope i njenu emancipaciju. Poslije rata Francuzi su pričali da su se borili za UN i za saradnju sa Rusima. Jesu, tek pošto je Milošević natjerao Zapad da pozovu Ruse i UN, ali ovi su na početku operacije bili optimisti. I Pariz se sa time složio. Kako bi izgledala francuska pozicija danas u Evropi da je Pariz bio samostalan u ratu! A mogao je. Zahvaljujući De Gaulleovom nasleđu, mogao je Pariz biti solidaran sa NATO-om, ali van rata. Tako bi se sve oči okrenule ka Parizu, sve diplomatske inicijative, i evropska politika bi se rodila u Parizu. Tužno je gledati kako greške vuku jedna drugu do katastrofe. Na kraju rata, francuski diplomati i mediji zaređali su sa objašnjenjima kako je De Gaulle prevaziđen, iz straha da ima previše Francuza koji vide da se nešto loše desilo sa Francuskom. Čak su objavili i ankete po kojima je De Gaulle omiljen kao ličnost, ali njegova politika je zastarela. Chirac, Jospin, Kon Bendit vide dalje. Zastarela? Kako, nikad nije bila aktuelnija! De Gaulleova politika je bila nerealna u vrijeme kad je vodio, jer je bila vizionarska, a sad dolazi njegova epoha. De Gaulle je i vodio politiku sa pogledom na kraj hladnog rata. Ko je govorio unaprijed o opasnosti američke sile i diktata? Ko se usudio da predvidi u vrijeme Sovjetskog Saveza da Rusija nije opasnost? Ko je govorio o tome da je jedina bitka koju vrijedi voditi ona za čovjeka? On jeste prevaziđen budući da nikad nije bio u tolikom sukobu sa jednom političkom klasom kao sa sadašnjom zapadnom, ali je van realnosti, nesposobna da izazove ta klasa, a ne De Gaulle. Problem jeste u tome: De Gaulle u ovakav rat ne bi išao, stao bi u ime Evrope i Evropa bi se u njemu prepoznala. To bi bilo odlično i za Ameriku i za Evropu i za Balkan. Ovako, sve je bila greška, zločin i sramota i sve je trebalo spasavati lažnom slikom o trijumfu u medijima. Francuska politička elita neće De Gaullea za uzor, zato će imati Le Pena za dostojnog konkurenta. Moramo se stalno vraćati na ulogu medija u ratu. Oni su muzička pratnja iza događaja, ključna za stvaranje `atmosfere`. Logika je bila jednostavna. NATO je morao da nastavi rat koji je bio nelegalna intervencija u kojoj su pogažene norme međunarodne politike, eliminisane Ujedinjene nacije, zategnuti odnosi sa cijelom planetom van zapadnog svijeta. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka. ŽRTVE IMPERIJALNE LOGIKE: Pobijeni putnici iz voza u Grdeličkoj klisuri To je trebalo da obave mediji: da ovu realnost prekriju moralnom motivacijom i pretvore je u humanitarni preporod politike. Napravljen je obrt koji se u politici često pravi i za koji su vjerovatno ideju imali Englezi: pošto je intervencija bila protivpravna, neodbranjiva, imperijalna, politički rizična, kriminalna na terenu, onda je sve to objašnjeno kao prelazak u novo doba: moral umjesto prava, humanizam umjesto politike. Zar javno mnjenje ne čeka samo to? Zar nije zasićeno političkim kalkulacijama i pokvarenošću javne scene? Pa dobro, pošto je u pitanju ukidanje prava, zar onda ne možemo reći da je to sve u ime višeg morala? Taj moral sputavaju norme. Slijedimo zakone srca, a ne birokratska pravila. Ako nema razloga za rat, zašto da to ne pretvorimo u adut: pa razlog je samo u moralnoj indignaciji. Epohalna promjena. Zgodan je i datum: ulazimo u treći milenijum kao preporođeni. Publika traži čiste emocije. Ako se završi rat do letnjih odmora sve je u redu. Poslije ćemo preći na letnje seksualne teme. Na jesen se niko neće sjećati ni šta smo radili ni šta smo govorili. Zakoni šou-biznisa nikad nijesu omanuli. Tako je pređen novi stepen u ozbiljnosti rata. Prvo se prešlo sa pretnje na bombardovanje, onda sa lokalnog na planetarni problem, onda na pitanje prestiža imperije i održavanje svijetskog poretka, a onda, najvažnije od svega: na manipulaciju ljudima mimo do sada poznatih granica. Jer od svih nevolja ovoga svijeta, političkih i ratnih, važnija je promjena prirode čovijeka: iz uobičajene doline plača prešli smo u Vrli Novi Svijet. To je, po mom mišljenju, najveća tema koju je otvorio rat NATO-a protiv Jugoslavije, prelazeći za samo nekoliko dana put od bezazlene greške u procjeni do pitanja o razlozima postojanja ovakve civilizacije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemacki jezik! Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetksog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu. Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima,[2] a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista.[2] Počeo je rano da slika i uči graverski zanat.[3][4][5] Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu,[2] ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte.[6] Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj.[7] Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir... ). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. ` Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom lno (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920—1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947—1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji - tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim konforom, razlozi osećajni - sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim nerednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: `- diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929—1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutračnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Portret Le Korbizjea na novčanici od 10 švajcarskih franaka iz 1996. Velika dela arhitekture i urbanizma Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj Detaljnije: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L`Art Décoratif d`aujourd`hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine.[8] Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klubska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klubske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, `Oprema za kuću`. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. [9] Politika Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L`homme reel.[10] Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista.[11] Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio oštužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”.[12] Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku.[13] Kritike Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.”[14] Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju.[15] Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi.[16] Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.”[17] Uticaj Le Korbizje je revolucionirisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korvizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka.[18] Zanimljivosti Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu..

Autor - osoba Le Corbusier, 1887-1965 Naslov Ka pravoj arhitekturi / Le Korbizije ; [preveo Radivoje Nikolajević] Jedinstveni naslov Vers une architecture. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2014 Izdanje 5. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Građevinska knjiga, 2014 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis XLVII, 243 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Radivoje Radović, Ranko, 1935-2005 = Radović, Ranko, 1935-2005 Minić, Oliver Zbirka Velike knjige arhitekture ; 7 ISBN 978-86-395-0640-7 (broš.) Napomene Prevod dela: Vers une architecture / Le Corbusier Pravo ime autora: Charles Édouard Jeanneret-Gris Tiraž 1.000 Str. I-IV: Knjiga graditeljske energije i otvorenog duha / Ranko Radović Str. VI-XX: Le Corbusier, arhitekt, istraživač, slikar i mislilac / Oliver Minić. Predmetne odrednice Le Korbizje, 1887-1965 Arhitektura Ka pravoj arhitekturi „Ka pravoj arhitekturi“ treba shvatiti kao težnju za određivanje odnosa između dva savremena kretanja: industrije i neimarstva. U arhitekturi , Le Korbizije, svoje delo temelji na transparentnim prizemljima kuća, staklenim površinama, ravnim krovovima sa terasama sa divnim cvetnim vrtovima namenjenim odmoru i uživanju čoveka, razbijačima sunca i instalaciji kondicioniranog vazduha, proporcije usklađene sa metrikom „Modulor“-a, i dr. U urbanizmu učenje mu se zasniva na principima „Atinske povelje“ i principu „sedam puteva“, dakle na principima elemenata sunce, prostor i zelenilo, kao i na opštoj regulaciji i segregaciji saobraćaja. Pristalica visokih stambenih kula sa mnogo zelenila, želeo je svima da obezbedi dovoljno sunca, vazduha i zelenila. Njegova najpoznatija dela su: grad Brazilija, urbanističko rešenje Pariza, palata UN, Čandigar – grad u podnožju Himalaja. Le Korbizje (franc. Charles-Édouard Jeanneret, Le Corbusier) ili samo Korbizje je pseudonim francuskog arhitekte švajcarskog porekla, čije je pravo ime bilo Šarl-Eduar Žanre-Gri (franc. Charles-Édouard Jeanneret-Gris). Rođen je 6. oktobra 1887. u mestu Šo de Fon (franc. La Chaux-de-Fonds) u Švajcarskoj i postao francuski građanin 1930. godine, a umro je 27. avgusta 1965. u Francuskoj. Le Korbizje je bio arhitekta i urbanista a takođe i slikar, vajar i pisac a poznat je i kao saosnivač purizma. Tokom svoje pedesetogodišnje karijere dizajnirao je zgrade u Evropi, Japanu, Indiji, i Severnoj i Južnoj Americi. Posvećen pružanju boljih uslova za život stanovnicima preopterećenih gradova, Le Korbizje je bio uticajan u oblasti urbanističkog planiranja, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). Le Korbizje je pripremio glavni plan grada Čandigar u Indiji, i doprineo je specifičnim dizajnerskim projektima za više zgrada u tom gradu. Dana 17. jula 2016, sedamnaest Le Korbizjeovih projekata u sedam zemalja je upisano u Uneskov spisak lokacija Svetskog nasleđa kao Arhitektonski rad Le Korbizjea, izuzetan doprinos modernom pokretu. Le Korbizje je rođen u porodici umetnika: njegov otac je bio slikar i graver brojčanika na časovnicima, a mati muzičarka. Njegov stariji brat Albert je bio amaterski violinista. Počeo je rano da slika i uči graverski zanat. Sa četrnaest godina počeo je da pohađa umetničku školu, ali se uskoro posvetio arhitekturi. Godine 1902. na međunarodnoj izložbi cizeliranih časovnika u Torinu njegov rad je nagrađen diplomom. Od 1906. posvećuje se isključivo arhitekturi, živi skromno, putuje po svetu, a u Italiji proučava tamošnju arhitekturu. Sledeće godine odlazi u Austriju. Počinje da proučava armiranobetonske konstrukcije da bi 1912. realizovao prve arhitektonske projekte. Tokom Prvog svetskog rata radio je kao učitelj. Godine 1917. trajno se nastanjuje u Parizu i sa kasnijim dugogodišnjim saradnikom Amadeom Ozefantom izdaje manifest kubizma koji postaje osnov purizma. Godine 1929. godine postaje saosnivač časopisa za estetska pitanja. Godine 1921. sa rođakom Pjerom Žanreom otvara atelje u kome radi do 1965. godine. Od 1923. gradi zgrade širom sveta (Francuska, Švajcarska, Nemačka, Rusija, Južna Amerika, Alžir...). Le Korbizje, april 1965. U prisilnoj izolaciji je od 1939, odnosno od početka Drugog svetskog rata. Godine 1941. objavljuje u Parizu „Atinsku povelju“ a 1944. „ Tri ljudska uređenja“. Radi i projektuje od završetka Drugog svetskog rata pa sve do smrti od infarkta 27. avgusta 1965. Izbor iz dela Muzej u Tokiju od Le Korbizjea Administrativna zgrada od Le Korbizjea u Čandigaru-Indija Objekat Le Poème Électronique ispred Tehničkog univerziteta u Aidhovenu Dvostruka kuća od Le Korbizijea i Pjera Žanrea u Štutgartu kao primer za primenu pet principa nove arhitekture Dom lno (njegov prvi projekat) Prvi Le Korbizijeov projekat koji generalizuje promišljene crte i principe kao i metode konstrukcije zgrada, je iz 1914. godine i inspirisan je Garnierovim industrijskim gradom u kome još možemo naslućivati kompozicione nedoslednosti razmeštanja reprodukovanog modula i ipak tu ne spaja pojedine elemente u organizovani gradski organizam i celine. Vila na morskoj obali Ovo je projekat iz 1916. koji jasno ukazuje na nerešene protivrečnosti dve kompozicione osnove; tradicionalne srednjomorske, koja se karakteriše lukovima i lođama i druge dinamičke koja se karakteriše slobodnom volumetrijom što se može smatrati približavanjem preloma u njegovom stvaralaštvu i shvatanju prostora. Serijska stambena jedinica Dom Citrohan Ovo je projekat iz vremena 1920–1922. godine u kojem je rešio probleme serijske gradnje stambene jedinice. Slobodnim rasporedom površina i unutrašnjeg prostora pojedinih prostorija omogućava čoveku da u principu vodi bolji život i ima bolje uslove za rad. U ovom se projektu manifestuje njegov princip koji je proizveo veliki skandal u umetnosti „Stan je mašina za stanovanje“. Stambena jedinica za Blistavi grad Izgrađena je u godinama 1947–1952. u skladu sa svojim predstavama o stanu kao mašini za stanovanje. Stanovi su opremljeni otvorenim terasama i arhitekta je tu primenio svoj „Modulator“ koji je sam stvorio i to je sistem proporcija ljudskog tela u koncepciji ljudskog merila kao čoveka koji je merilo stvari. U planu Marseljskog blistavog grada Le Korbizije je definisao pet tačaka arhitekture odnosno pet njegovih principa: Stubovi: zgrada je na stubovima. Zgrada sa osnovama u zemlji – tamni i često vlažni prostori. Armirani beton je omogućio da zgrada lebdi u vazduhu, a komad zemlje ispod nje je bašta koja se nalazi i na krovu objekta. Krovne bašte... Armirani beton je novo sredstvo za homogenizaciju pokrivanja objekata. Razlozi tehnički, ekonomski i čežnja za savremenim konforom, razlozi osećajni – sve to nam nudi da se odlučujemo za terase na krovovima. Slobodna kompozicija. Stalno se grade noseći zidovi od čega zavisi projekat. Armirani beton je dao slobodan prostor i po posebnim spratovima se ne moraju ponavljati iste osnove i projektovati isti prostor, spratovi su nezavisni i to se ogleda u uštedama u prostoru i investicijama. Uzdužni prozori. Prozor je osnovni elemenat u arhitekturi i projektu zgrade. Armirani beton znači revoluciju za istoriju prozorskih otvora. Prozori se sada mogu projektovati kao odnosi punog-praznog i uzduž cele fasade. Slobodna fasada. Stupovi iza fasada unutar objekata. Fasade su tanke membrane odnosno opne koje se sastoje od prozora i ispune od izolujućeg materijala koji se nosi na armirano-betonskim konstrukcijama. Fasada je slobodna. Vila Štajn i Garhes Osnovna je osnova horizontalnih elemenata koje određuju kompoziciju fasade, terasa je na krovu. Slobodne osnove ove koncepcije su nagovestili potencijal plastične energije koja će doći do izražaja u njegovim narednim projektima. Predlog palate UN u Ženevi Le Korbizije je predložio praktičnu zgradu koja je u duhu savremene arhitekture i prema „Novoj estetici“. Njegov projekat nije pobedio i kako tvrdi: „diplomatija ima neprimerene simpatije prema pozlaćenim prostorima mrtvih kraljeva“. Vila Savoja u Poisi Realizovana 1929–1932. To je projekat koji se zasniva na njegovih „pet principa“ i zgrada oslonjena na stubovima lebdi u prostoru kao bela svemirska lađa koja kao da nije od ovoga sveta Kapela Notr-dam u Ronšanu Simbol je savremene arhitekture inspiracije iz primitivne umetnosti i ekspresivnog spoljašnjeg izgleda koja je u kontrastima sa spiritualnim duhom unutrašnjeg prostora. Mali prozori na snažnim zidovima pripomenuće nam gotiku i njene katedrale i tvrđave a vizuelno je u suštoj suprotnosti gotskih katedrala i prava je oprečnost lake i visoko stilizovane gotike. Manastir U la Turete Realizovan je 1959. i koristi formalni jezik objašnjavajući dinamički prostor, i u naponu je između unutrašnjeg prostora i spoljašnjeg prostora. Ovde nalazimo rad na svetlosti i svetlosnim efektima koji obogaćuju unutračnji prostor oživljavajući ga i uklanjaju njegovu monotoniju u njegovoj funkcionalnosti. Velika dela arhitekture i urbanizma Plata Gustava Kapaneme, Rio de Žaneiro (Brazil) Ozarenigrad u Marselju Urbanistički planovi za Sent-Die Planovi za La Rošel Plan zgrade OUN Plan urbanizacije Bogote Rošanska kapela Manastir u La Turetu Stambeni kompleks u Nant-Rezeu Urbanizacija u Meuksu i Firmini Strazburški konkurs Brazilski paviljon univerzitetskog grada Meandralni grad u Tokiju Čandigar Radovi u umetnosti Više od 400 uljanih slika ili murala 44 skulpture 27 predloga za goblene litografije i crteži Nameštaj Detaljnije: Le Korbizjeov nameštaj Okvir LC4 stolice koju su dizajnirali Le Korbizje i Perjand (1927–28) u Muzeju dekorativnih umetnosti, Pariz Le Korbizje je bio elokventni kritičar fino dizajniranog ručno izrađenog nameštaja, napravljenog od retkog i egzotičnog drveta, sa umecima i pokrivačima, predstavljenoj na Izložbi dekorativne umetnosti 1925. godine. Sledeći svoj uobičajeni metod Le Korbizje je prvo napisao knjigu sa svojim teorijama o nameštaju, sve zajedno sa nezaboravnim sloganima. U njegovoj knjizi iz 1925. godine L“Art Décoratif d“aujourd“hui, on se zalagao za nameštaj za čiju izradu bi bili korišteni jeftini materijali i koji bi se mogao se masovno proizvoditi. Le Korbizje je opisao tri različita tipa nameštaja: tip potreba, tip nameštaja, i objekti ljudskih udova. On je definisao objekte ljudskih udova kao: „... produžetke naših udova i adaptirane na ljudske funkcije, koje su tipa potreba i tipa funkcija, i stoga tipa objekata i tipa nameštaja. Objekat ljudskog uda je poslušni sluga. Dobar sluga je diskretan i skroman, kako bi pružio slobodu svom gospodaru. Svakako, umetnički radovi su oruđa, lepa oruđa. I dugo živeo dobar ukus manifestovan izborom, suptilnošću, proporcionalnošću i harmonijom.” On je dalje deklarisao, „Stolice su arhitektura, sofe su buržoazija”. Le Korbizje se prvi oslanjao na gotov industrijski nameštaj iz Tonetovih fabrika da ispuni svoje projekte, kao što je njegov paviljon na Ekspoziciji iz 1925. Godine 1928, nakon objavljivanja njegovih teorija, on je počeo da eksperimentiše u oblasti dizajna nameštaja. Godine 1928, on je pozvao arhitektu Šarlot Perjand, da se pridruži njegovom studiju kao dizajner nameštaja. Njegov rođak, Pjer Žanere, isto tako je sarađivao na mnogim njegovim dizajnima. Za proizvodnju njegovog nameštaja on je izabrao nemačku firmu Gebruder Tonet, koja je počela sa pravljenjem stolica od cevastog čelika, materijala koji je originalno korišten za izradu biciklova, u ranim 1920-tim. Le Korbizje je cenio dizajnerske radove Marsela Brojera i Bauhausa, koji je 1925. godine započeo sa pravljenjem elegantnih modernih cevastih klubskih stolica. Ludvig Mis van der Roe je započeo sa proizvodnjom po svojoj sopstvenoj verziji skulpturne zakrivljene forme sa sedištem od trske 1927. godine. Prvi rezultati kolaboracije između Le Korbizja i Perjand su bila tri tipa stolica napravljena sa okvirima od hromiranog cevastog čelika; LC4 ležaljka (1927–28) sa pokrivačem od kravlje kože, što joj je davalo osećaj egzotičnosti; udobni naslonjač (LC3) (1928–29), klubska stolica sa cevastim okvirom koji je podsećao na udobne Art Deko klubske stolice koje su postale popularne tokom 1920-ih; i naslonjač za ljuljanje (LC4) (1928–29), nisko sedište suspendovano u cevastom čeličnom ramu, takođe sa tapaciranje od kravlje kože. Ove stolice su bile specifično dizajnirane za dva njegova projekta, Kuća la Roš u Parizu i paviljon za Barbaru i Henrija Čerča. Sve tri su jasno pokazale uticaj Mis van der Roea i Marsela Brojera. Linija nameštaja je proširena dodatnim dizajnima za Le Korbizjeovu postavku Jesenji salon iz 1929. godine, „Oprema za kuću“. Uprkos namere Le Korbizjea da njegov nameštaj treba da ima pristupačne cene i da bude industrijski proizvođen njegovi komadi su originalno bili skupi za izradu i nisu ušli u masovnu proizvodnju dogo godina, do vremena kad je on postao poznat. Politika Politički stavovi Le Korbizjea su prilično nejasni i promenljivi tokom vremena. Tokom 1920-ih, on je nakratko pisao članke o urbanizmu za sindikalističke žurnale Plans, Prélude i L“homme reel. Između 1925. i 1928, Le Korbizje je sarađivao sa Le Faisceau, francuskom fašističkom partijom kratkog veka koju je predvodio Žorž Valo. Valo je kasnije postao antifašista. Le Korbizje je poznavao još jednog bivšeg člana te partije, Ibera Lagardela, bivšeg radničkog lidera i sindikaliste, koji je postao nezadovoljan političkom levicom. Godine 1934, nakon što je Lagardel dobio poziciju u francuskoj ambasadi u Rimu, on je organizovao da Le Korbizje predaje arhitekturu u Italiji. Lagardel je kasnije služio kao ministar rada u pro-osovinskom Višijevskog režimu. Le Korbizje je u nekoliko navrata neuspešno tražio angažmane od Višijevskog režima, ali jedino imenovanje koje je dobio je bilo članstvo u komitetu koji je proučavao urbanizam. Le Korbizje je bio oštužen za antisemitističke stavove. On je pisao svojoj majci u oktobru 1940, pre referenduma koji je organizovala Višijevska vlada: „Jevreji loše prolaze. Povremeno mi ih je žao. Ali izgleda da je njihova slepa požuda za novcem uništila zemlju.” On je isto tako bio optužen za omalovažavanje muslimanskog življa u Alžiru, u to vreme delu Francuske. Kad je Le Korbizje predložio plan za obnovu Alžira, on je osudio postojeći način stanovanja evropskih Alžiraca, žaleći se da je inferioran onom u kojem žive autohtoni Alžirci: „civilizovani žive kao pacovi u rupama”, dok „varvari žive u usamljenosti, u dobrostanju”. Njegov plan za obnovu Alžira je odbijen, i nakon toga je Le Korbizje uglavnom izbegavao politiku. Kritike Mali broj arhitekata 20. veka je bio hvaljen, ili kritikovan, u istoj meri kao i Le Korbizje. U svom posmrtnom slovu Le Korbizjea na memorijalnoj ceremoniji za arhitektu u dvorištu Luvra 1. septembra 1965. godine, francuski ministar kulture Andre Malro je izjavio, „Le Korbizje je imao velike rivale, ali ni jedan od njih nije imao isti značaj u revoluciji arhitekture, jer ni jedan nije podnosio uvrede tako strpljivo i tako dugo.” Kasnije kritike Le Korbizjea su bile usmerene na njegove ideje o urbanističkom planiranju. Prema nekim kritičarima, Le Korbizjeov urbanizam je bio modelovan na fašističkoj državi. Ti kritičari navode da je sam Le Korbizje pisao da „svi građani ne mogu da postanu lideri. Tehnokratska elita, industrijalci, finansijeri, inženjeri, i umetnici bi bili locirani u gradskom centru, dok bi radnici obitavali u gradskim predgrađima.” Uticaj Le Korbizje je revolucionirisao urbanističko planiranje, i bio je osnivački član Međunarodnog kongresa moderne arhitekture (CIAM). On je bio jedan od prvih koji je realizovao kako će automobil promeniti ljudsko društvo. Le Korbizje je zamislio grad budućnosti sa velikim stambenim zgradama izolovanim u parkovskom okruženju. Planove Le Korbizjea prihvatili su graditelji javnih građevina u Evropi i Sjedinjenim Državama. U Velikoj Britaniji urbanisti su poprimali Le Korbizjeove „gradove na nebu” kao jeftiniji pristup javnom stanovanju krajem pedesetih godina 20. veka. Zanimljivosti Godine 1910. godine, putujući na istok, Le Korbizje je posetio Knjaževac. Inspirisan slikovitošću ulica i arhitekturom grada, napravio je crtež Knjaževca, koji se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu.. MG92 (N)

Esther McCoy - Richard Neutra Masters of the world architecture George Braziller INC, New York, 1960. Mek povez, 128 strana, ilustrovano. Ex libris (pecat) i potpis bivseg vlasnika RETKO! Rihard Nojtra Рихард Јозеф Нојтра (нем. Richard Joseph Neutra;[1] Беч, 8. април 1892 — Вупертал, 16. април 1970) је био значајан аустријско-амерички архитект, пре свега активан у јужној Калифорнији у САД, а важи за једног од најзначајнијих представника модерне архитектуре.[2][3] Живот и дело Зграда Treetops, коју је започео Рихард Нојтра а 1980. завршио његов син Дион Кућа Кауфманових у Палм Спрингсу у Калифорнији Рихард Нојтра студирао је на Високој техничкој школи у Бечу као ђак Адолф Лоса и био је под утицајем Ото Вагнера. Године 1917. дипломирао је на овој школи и отишао у Берлин где је сарађивао са архитектом Ерих Менделсоном. На свом првом већем путовању у иностранство које је предузео са млађим сином Зигмунд Фројда упознао је жену свога живота, певачицу Целестин Дион Нидерман. Био је фасциниран архитектуром у САД а нарочито делима Френка Лојда Рајта и одлучио је се пресели у САД. Прво је отишао у Чикаго, затим у Таљезин да би се сусрео са Рајтом, али је видео плакат „California Call You!“, који је на њега оставио јак утисак, тако да се одлучује за југ Калифорније. Године 1929. добио је и америчко држављанство. У Лос Анђелесу је важио за представника интернационалног стила у архитектури у САД. Градио је виле и приватне куће које је уклапао у околину и пејзаж. Нојтра се заинтересовао за пејзажну архитектуру и у току студија је упознао пејзажног архитекту за хортикултуру Густава Амана с којим се спријатељио. Када је пројектовао виле у Швајцарској 1960-их година, радио је са пејзажним архитектом Ернстом Крамером који је био ученик Густава Амана. Међу значајне Нојтрине ране радове спада кућа за породицу Лавел; то је чиста скелетна конструкција у стилу европске традиције чији је утемељивач био Адолф Лос. Од 1949. до 1964. пројектовао је, у сарадњи са Роберт Александром, школске зграде, цркве, пословне зграде и музеје. Од 1960. је започео сарадњу са сином Дионом Нојтром. У пројекте школа са заобљеним основама Нојтра је укључивао и пејзаж. За њега је карактеристично да о архитектури говори као о примењеној физиологији. У избору материјала одлучивао се за природне, а најчешће је користио дрво. Намештај за седење је прилагођавао облицима људског тела као и Алвар Алто, Елијел Саринен и други напредни архитекти.[4] У својим радовима Нојтра је показао да је усвојио модеран калифорнијски стил специјализујући се на уклапање објеката у пејзаж и баште и инспирисао се нарочито контрастом геометријских форми и природе и створио утисак који је нарочито био изражен на фотографијама његових изведених објеката које је фотографисао Јулијус Шулман. У пројектима како Рајта тако и Нојтре значајну улогу има водена површина. Његове представе су се уклапали у захтеве његових инвеститора. Једна од најпознатијих Нојтриних зграда је зграда за Едгара Кауфмана („Kaufmann Desert House“) из 1946. која је уклопљена у пејзаже у близину Палм Спрингса у Калифорнији. Године 1952. пројектовао је „Moore House“ у Охаи („Ојаи“) у коме доминира рефлектујући мали рибњак и по речима његовог сина Диона зграда плива на воденој башти. Рихард Нојтра је преминуо 1970. у Вупелталу. Његов рад наставио је његов син Дион, поготово у 1990- тим годинама. Нојтра је почасни грађанин Беча и у делу града који се назива Леополдау постоји улица са његовим именом. Избор из његових дела Lovell House, Лос Анђелес, 1927 — 1929. Neutra House, Лос Ангелес, 1933. (преградња 1964. ) Школа „Corona School“, Бел Калифорнија, 1935. Desert House, Колорадо, 1946. „Case studies“, Калифорнија, 1946—1950. Kaufmann House, Палм Спрингс, Калифорнија, 1947. Методистичка црква Rivera Methodist Curch, Редондо Бич, Калифорнија, 1958. Музеј Lincoln Memorial Museum, Гетисбург, Пенсилванија, 1963. Основна школаGrundschule, Лемуре, Калифорниен, 1964. Насеље Neutra Siedlung, Morfelden- Valdorf, Немачка, 1964. Haus Rentsch, Бернер Оберланд, Швајцарска, 1965.- хортикултура Ернст Крамер Haus Bucerius, Тессин, Швајцарска, 1965.- хортикултура Ернст Крамер Наслеђе Нојтрин син Дион је држао канцеларије у Сребрном језеру које је дизајнирао и изградио његов отац отворене као „Richard and Dion Neutra Architecture” у Лос Анђелесу. Пословна зграда Нојтра је наведена у Националном регистру историјских места.[5] Године 1980, Нојтрина удовица је донирала Ван дер Лиув зграду (VDL истраживачка кућа), тада процењену на 207.500 долара, Државном политехничком универзитету Калифорније, Помона (Кал Поли Помона) да је користе професори и студенти универзитетског Колеџа за дизајн животне средине.[6][7] Године 2011, Крониш (1954) на 9439 Сансет булевару на Беверли Хилсу израђена по Нојтрином дизајну продата је за 12,8 милиона долара.[8] Године 2009, изложба „Ричард Нојтра, архитекта: скице и цртежи“ у Централној библиотеци Лос Анђелеса представљала је избор Нојтриних путописних скица, цртежа фигура и приказа зграда. Изложбу о раду архитекте у Европи између 1960. и 1979. године поставила је MARTa Херфорд, Немачка. Кауфманову пустињску кућу је обновила агенција Marmol Radziner + Associates средином 1990-их.[9] Фамилија слова Нојтрафејс, коју је дизајнирао Кристијан Шварц за House Industries, заснована је на архитектури и принципима дизајна Ричарда Нојтре. Године 1977, постхумно је награђен AIA златном медаљом, а 2015. награђен је Златном палмином звездом на Стази звезда у Палм Спрингсу у Калифорнији.[10] Richard Joseph Neutra (/ˈnɔɪtrə/ NOI-tra;[1] April 8, 1892 – April 16, 1970) was an Austrian-American architect. Living and building for most of his career in Southern California, he came to be considered a prominent and important modernist architect.[2][3] His most notable works include the Kaufmann Desert House, in Palm Springs, California. Biography Neutra was born in Leopoldstadt, the second district of Vienna, Austria Hungary, on April 8, 1892, into a wealthy Jewish family. His Jewish-Hungarian father Samuel Neutra (1844–1920),[4][5] was a proprietor of a metal foundry, and his mother, Elizabeth `Betty` Glaser[6] Neutra (1851–1905) was a member of the IKG Wien. Richard had two brothers, who also emigrated to the United States, and a sister, Josephine Theresia `Pepi` Weixlgärtner, an artist who married the Austrian art historian Arpad Weixlgärtner and who later emigrated to Sweden. Her work can be seen at the Modern Art Museum in Stockholm.[7] Neutra attended the Sophiengymnasium in Vienna until 1910. He studied under Max Fabiani and Karl Mayreder at the Vienna University of Technology (1910–18) and also attended the private architecture school of Adolf Loos. In 1912, he undertook a study trip to Italy and the Balkans with Ernst Ludwig Freud (son of Sigmund Freud).[citation needed] In June 1914, Neutra`s studies were interrupted when he was ordered to Trebinje, where he served as an lieutenant in the artillery until the end of World War I. Dione Neutra recalled her husband Richard`s hatred of the retribution against the Serbs in an interview conducted in 1978 after his death: `He talked about the people he met [i.e. in Trebinje] … how his commander was a sadist, who was able to play out his sadistic tendencies…. He was just a small town clerk in Vienna, but then he became his commander.`[8] Neutra took a leave in 1917 to return to the Technische Hochschule to take his final examinations.[9] After World War I, Neutra moved to Switzerland, where he worked with the landscape architect Gustav Ammann. In 1921, he served briefly as city architect in the German town of Luckenwalde, and later in the same year he joined the office of Erich Mendelsohn in Berlin. Neutra contributed to the firm`s competition entry for a new commercial center for Haifa, Palestine (1922), and to the Zehlendorf housing project in Berlin (1923).[10] He married Dione Niedermann, the daughter of an architect, in 1922. They had three sons, Frank L (1924–2008), Dion (1926–2019), who became an architect and his father`s partner, and Raymond Richard Neutra (1939–), a physician and environmental epidemiologist. Richard Neutra moved to the United States by 1923 and became a naturalized citizen in 1929. He worked briefly for Frank Lloyd Wright before accepting an invitation from Rudolf Schindler, a close friend from his university days, to work and live communally in Schindler`s Kings Road House in California. Neutra`s first works in California were both in the realm of landscape architecture: namely, the grounds of the Lovell Beach House (1922–25), in Newport Beach, which Schindler had designed for Philip Lovell; and a pergola and wading pool for the complex that Wright and Schindler had designed for Aline Barnsdall on Olive Hill (1925), in Hollywood. Schindler and Neutra would go on to collaborate on an entry for the League of Nations Competition (1926–27); in the same year, they formed a firm with the planner Carol Aronovici (1881–1957), called the Architectural Group for Industry and Commerce (AGIC). Neuatra subsequently developed his own practice and went on to design numerous buildings embodying the International Style, 12 of which are designated as Historic Cultural Monuments (HCM), including the Lovell Health House (HCM #123; 1929), for the same client as the Lovell Beach House, and the Richard and Dion Neutra VDL Research House (HCM #640; 1966).[10] In California, he became celebrated for rigorously geometric but airy structures that epitomized a West Coast version of mid-century modern residential design. His clients included Edgar J. Kaufmann, (who had commissioned Wright to design Fallingwater, in Pennsylvania), Galka Scheyer, and Walter Conrad Arensberg. In the early 1930s, Neutra`s Los Angeles practice trained several young architects who went on to independent success, including Gregory Ain, Harwell Hamilton Harris, and Raphael Soriano. In 1932, he tried to move to the Soviet Union, to help design workers` housing that could be easily constructed, as a means of helping with the housing shortage.[11] In 1932, Neutra was included in the seminal MoMA exhibition on modern architecture, curated by Philip Johnson and Henry-Russell Hitchcock. From 1943 to 1944, Neutra served as a visiting professor of design at Bennington College in Bennington, Vermont. In 1949 Neutra formed a partnership with Robert E. Alexander that lasted until 1958, which finally gave him the opportunity to design larger commercial and institutional buildings. In 1955, the United States Department of State commissioned Neutra to design a new embassy in Karachi. Neutra`s appointment was part of an ambitious program of architectural commissions to renowned architects, which included embassies by Walter Gropius in Athens, Edward Durrell Stone in New Delhi, Marcel Breuer in The Hague, Josep Lluis Sert in Baghdad, and Eero Saarinen in London. In 1965, Neutra formed a partnership with his son Dion Neutra.[10] Between 1960 and 1970, Neutra created eight villas in Europe, four in Switzerland, three in Germany, and one in France. Prominent clients in this period included Gerd Bucerius, publisher of Die Zeit, as well as figures from commerce and science. His work was also part of the architecture event in the art competition at the 1932 Summer Olympics.[12] Richard Joseph Neutra died on April 16, 1970, at the age of 78.[13] Architectural style He was known for the attention he gave to defining the real needs of his clients, regardless of the size of the project, in contrast to other architects eager to impose their artistic vision on a client. Neutra sometimes used detailed questionnaires to discover his client`s needs, much to their surprise. His domestic architecture was a blend of art, landscape, and practical comfort.[citation needed] In a 1947 article for the Los Angeles Times, `The Changing House,` Neutra emphasizes the `ready-for-anything` plan – stressing an open, multifunctional plan for living spaces that are flexible, adaptable and easily modified for any type of life or event.[14] Neutra had a sharp sense of irony. In his autobiography, Life and Shape, he included a playful anecdote about an anonymous movie producer-client who electrified the moat around the house that Neutra designed for him and had his Persian butler fish out the bodies in the morning and dispose of them in a specially designed incinerator. This was a much-embellished account of an actual client, Josef von Sternberg, who indeed had a moated house but not an electrified one.[citation needed] The novelist/philosopher Ayn Rand was the second owner of the Von Sternberg House in the San Fernando Valley (now destroyed). A photo of Neutra and Rand at the home was taken by Julius Shulman.[citation needed] Neutra`s early watercolors and drawings, most of them of places he traveled (particularly his trips to the Balkans in WWI) and portrait sketches, showed influence from artists such as Gustav Klimt, Egon Schiele etc. Neutra`s sister Josefine, who could draw, is cited as developing Neutra`s inclination towards drawing.[citation needed] Legacy Neutra`s son Dion has kept the Silver Lake offices designed and built by his father open as `Richard and Dion Neutra Architecture` in Los Angeles. The Neutra Office Building is listed on the National Register of Historic Places.[14] In 1980, Neutra`s widow donated the Van der Leeuw House (VDL Research House), then valued at $207,500, to California State Polytechnic University, Pomona (Cal Poly Pomona) to be used by the university`s College of Environmental Design faculty and students.[15][16] In 2011, the Neutra-designed Kronish House (1954) at 9439 Sunset Boulevard in Beverly Hills sold for $12.8 million.[17] In 2009, the exhibition `Richard Neutra, Architect: Sketches and Drawings` at the Los Angeles Central Library featured a selection of Neutra`s travel sketches, figure drawings and building renderings. An exhibition on the architect`s work in Europe between 1960 and 1979 was mounted by the MARTa Herford, Germany.[citation needed] The Kaufmann Desert House was restored by Marmol Radziner + Associates in the mid-1990s.[18] The typeface family Neutraface, designed by Christian Schwartz for House Industries, was based on Richard Neutra`s architecture and design principles.[citation needed] In 1977, he was posthumously awarded the AIA Gold Medal, and in 2015, he was honored with a Golden Palm Star on the Walk of Stars in Palm Springs, California.[19] Lost works Neutra`s 14,000 sqf `Windshield` house built on Fishers Island, NY for John Nicholas Brown II burned down on New Year`s Eve 1973 and was not rebuilt.[20] The 1935 Von Sternberg House in Northridge, California was demolished in 1972.[21] Neutra`s 1960 Fine Arts Building at California State University, Northridge was demolished in 1997, three years after suffering severe damage in the 1994 Northridge earthquake.[22][23] The 1962 Maslon House in Rancho Mirage, California, was demolished in 2002.[24] Neutra`s Cyclorama Building at Gettysburg was demolished by the National Park Service in March 2013.[25] The Slavin House (1956) in Santa Barbara, California was destroyed in a fire in 2001.[26] Selected works See also: Category:Richard Neutra buildings Miller House, Palm Springs Jardinette Apartments, 1928, 5128 Marathon Street, Hollywood Hills, Los Angeles, California Lovell House, 1929, Los Angeles, California Van der Leeuw House (VDL Research House), 1932, Los Angeles, California Mosk House, 1933, 2742 Hollyridge Drive, Hollywood, California Nathan and Malve Koblick House, 1933, 98 Fairview Avenue, Atherton, California Universal-International Building (Laemmle Building), 1933, 6300 Hollywood Boulevard, Hollywood, Los Angeles, California Scheyer House, 1934, 1880 Blue Heights Drive, Hollywood Hills, Los Angeles, California William and Melba Beard House (with Gregory Ain), 1935, 1981 Meadowbrook, Altadena California Military Academy, 1935, Culver City, California Corona Avenue Elementary School, 1935, 3835 Bell Avenue, Bell, California Largent House, 1935, 49 Hopkins Avenue at the corner of Burnett Avenue, San Francisco. Building was demolished by new owners and as of 2018, they have been ordered to rebuild an exact replica.[27][28] Von Sternberg House, 1935, San Fernando Valley, Los Angeles Sten and Frenke House (Los Angeles Historic-Cultural Monument #647), 1934, 126 Mabery Road, Santa Monica The Neutra House Project, 1935, Restoration of the Neutra `Orchard House` in Los Altos, California Josef Kun House, 1936, 7960 Fareholm Drive, Nichols Canyon, Hollywood Hills, Los Angeles, California[29] Darling House,[30] 1937, 90 Woodland Avenue, San Francisco, California George Kraigher House, 1937, 525 Paredes Line Road, Brownsville, Texas Landfair Apartments, 1937, Westwood, Los Angeles, California Strathmore Apartments, 1937, Westwood, Los Angeles, California Aquino Duplex, 1937, 2430 Leavenworth Street, San Francisco Leon Barsha House (with P. Pfisterer), 1937, 302 Mesa Road, Pacific Palisades, California Miller House,[31] 1937, Palm Springs, California Windshield House,[32] 1938, Fisher`s Island, New York Albert Lewin House, 1938, 512-514 Palisades Beach Road, Santa Monica, Los Angeles Emerson Junior High School, 1938, 1650 Selby Avenue, West Los Angeles, California Ward-Berger House, 1939, 3156 North Lake Hollywood Drive, Hollywood Hills, Los Angeles, California Kelton Apartments, Westwood, Los Angeles Sidney Kahn House, 1940, Telegraph Hill, San Francisco Beckstrand House, 1940, 1400 Via Montemar, Palos Verdes Estates, Los Angeles County Bonnet House, 1941, 2256 El Contento Drive, Hollywood Hills, Los Angeles, California Neutra/Maxwell House, 1941, 475 N. Bowling Green Way, Brentwood, Los Angeles (Moved to Angelino Heights in 2008.) Van Cleef Residence, 1942, 651 Warner Avenue, Westwood, Los Angeles Geza Rethy House, 1942, 2101 Santa Anita Avenue, Sierra Madre, California Channel Heights Housing Projects, 1942, San Pedro, California John Nesbitt House, 1942, 414 Avondale, Brentwood, Los Angeles Kaufmann Desert House,[33][34][35] 1946, Palm Springs, California Stuart Bailey House, 1948, Pacific Palisades, California (Case Study 20A) Case Study Houses #6, #13, #20A, #21A Schmidt House, 1948, 1460 Chamberlain Road, Linda Vista, Pasadena, California Joseph Tuta House, 1948, 1800 Via Visalia, Palos Verdes, California Holiday House Motel, 1948, 27400 Pacific Coast Highway, Malibu, California Elkay Apartments, 1948, 638-642 Kelton Avenue, Westwood, Los Angeles Gordon Wilkins House, 1949, 528 South Hermosa Place, South Pasadena, California[36][37] Alpha Wirin House, 1949, 2622 Glendower Avenue, Los Feliz, Los Angeles Hines House, 1949, 760 Via Somonte, Palos Verdes, California Atwell House, 1950, 1411 Atwell Road, El Cerrito, California Nick Helburn House, 1950, Sourdough Road, Bozeman, Montana Neutra Office Building — Neutra`s design studio from 1950 to 1970 Kester Avenue Elementary School, 5353 Kester Avenue, Los Angeles (with Dion Neutra), 1951, Sherman Oaks, California Everist House, 1951, 200 W. 45th Street, Sioux City, Iowa[38] Moore House, 1952, Ojai, California (received AIA award) Perkins House, 1952–55, 1540 Poppypeak Drive, Pasadena, California Schaarman House, 1953, 7850 Torreyson Drive, Hollywood Hills, Los Angeles, California Olan G. and Aida T. Hafley House, 1953, 5561 East La Pasada Street, Long Beach[39] Brown House, 1955, 10801 Chalon Road, Bel Air, Los Angeles Kronish House, 1955, Beverly Hills, California[40] Sidney R. Troxell House,[41] 1956, 766 Paseo Miramar, Pacific Palisades, California Chuey House, 1956, 2460 Sunset Plaza Drive, Hollywood Hills, Los Angeles, California[42][43] Clark House, 1957, Pasadena, California Airman`s Memorial Chapel, 1957, 5702 Bauer Road, Miramar, California Sorrell`s House, 1957, Old State Highway 127, Shoshone, California[44] Ferro Chemical Company Building, 1957, Cleveland, Ohio The Lew House, 1958, 1456 Sunset Plaza Drive, Los Angeles Connell House, 1958, Pebble Beach, California Mellon Hall and Francis Scott Key Auditorium, 1958, St. John`s College, Annapolis, Maryland Riviera United Methodist Church, 1958, 375 Palos Verdes Boulevard, Redondo Beach Loring House, 1959, 2456 Astral Drive, Los Angeles (addition by Escher GuneWardena Architecture, 2006 Singleton House, 1959, 15000 Mulholland Drive, Hollywood Hills, Los Angeles, California Oyler House, 1959 Lone Pine, California UCLA Lab School, 1959 (with Robert Alexander)[45] Garden Grove Community Church, Community Church, 1959 (Fellowship Hall and Offices), 1961 (Sanctuary), 1968 (Tower of Hope), Garden Grove, California Three senior officer`s quarters on Mountain Home Air Force Base, Idaho, 1959 Julian Bond House, 1960, 4449 Yerba Santa, San Diego, California R.J. Neutra Elementary School, 1960, Naval Air Station Lemoore, in Lemoore, California (designed in 1929) Buena Park Swim Stadium and Recreation Center, 1960, 7225 El Dorado Drive, Buena Park, California[46] Palos Verdes High School, 1961, 600 Cloyden Road, Palos Verdes, California Haus Rang, 1961, Königstein im Taunus, Germany Hans Grelling House/Casa Tuia on Monte Verità, 1961, Strada del Roccolo 11, Ascona, Tessin, Switzerland Los Angeles County Hall of Records, 1962, Los Angeles, California. Gettysburg Cyclorama, 1962, Gettysburg National Military Park, Pennsylvania Gonzales Gorrondona House, 1962, Avenida la Linea 65, Sabana Grande, Caracas, Venezuela Bewobau Residences, 1963, Quickborn near Hamburg, Germany Mariners Medical Arts, 1963, Newport Beach, California Painted Desert Visitor Center, 1963, Petrified Forest National Park, Arizona United States Embassy, (later US Consulate General until 2011), 1959, Abdullaha Haroon Road, Karachi, Pakistan[47] Swirbul Library, 1963, Adelphi University, Garden City, New York Kuhns House, 1964, Woodland Hills, Los Angeles, California Rice House (National Register of Historic Places), 1964, 1000 Old Locke Lane, Richmond, Virginia VDL II Research House,[48][49][50] 1964, (rebuilt with son Dion Neutra) Los Angeles, California Rentsch House, 1965, Wengen near Berne in Switzerland; Landscape architect: Ernst Cramer Ebelin Bucerius House, 1962–1965, Brione sopra Minusio in Switzerland; Landscape architect: Ernst Cramer Roberson Memorial Center, 1965, Binghamton, New York Haus Kemper, 1965, Wuppertal, Germany Sports and Congress Center, 1965, Reno, Nevada Delcourt House, 1968–69, Croix, Nord, France Haus Pescher, 1969, Wuppertal, Germany Haus Jürgen Tillmanns, 1970, Stettfurt, Thurgau, Switzerland Publications 1927: Wie Baut Amerika? (How America Builds) (Julius Hoffman) 1930: Amerika: Die Stilbildung des neuen Bauens in den Vereinigten Staaten (Anton Schroll Verlag). New Ways of Building in the World [series], vol. 2. Edited by El Lissitzky. 1935: `New Elementary Schools for America`. Architectural Forum. 65 (1): 25–36. January 1935. 1948: Architecture of Social Concern in Regions of Mild Climate (Gerth Todtman) 1951: Mystery and Realities of the Site (Morgan & Morgan) 1954: Survival Through Design (Oxford University Press) 1956: Life and Human Habitat (Alexander Koch Verlag). 1961: Welt und Wohnung (Alexander Kock Verlag) 1962: Life and Shape: an Autobiography (Appleton-Century-Crofts), reprinted 2009 (Atara Press) 1962: Auftrag für morgen (Claassen Verlag) 1962: World and Dwelling (Universe Books) 1970: Naturnahes Bauen (Alexander Koch Verlag) 1971: Building With Nature (Universe Books) 1974: Wasser Steine Licht (Parey Verlag) 1977: Bauen und die Sinneswelt (Verlag der Kunst) 1989: Nature Near: The Late Essays of Richard Neutra (Capra Press)