Stanje knjige : 4, bez ispisivanja i cepanja. Pečatirana. Povez : meki Str : 280 nikk2130

OSNOVI ELEKTRONIKE - 3 i 4 Izdavac - Drzavni Sekreterijat za Narodnu Odbranu , Beograd , 3. Osnovi elektronike - elektronske cevi , poluprovodnički elementi i usmerači , izdato 1967. 306 str. 4. Osnovi elektronike - radio uređaji za frekventnu modulaciju i radio uređaji za prenos jednog bočnog opsega , izdato 1969. 394 str. broširan povez

dobro očuvana radio tehnika

59331) OGLEDI O BEZBRIŽNOSTI , Svetlana Slapšak , Radio B92 Beograd 1994 , Srpski intelektualci, nacionalizam i jugoslovenski rat ; sadržaj : Srpske alternative: ima li ih? Kako je počelo, Književnost M.Pavića, Instantni i distantni disidenti, Republikanci, Pretorijanci, Udarac elitnom nacionalizmu, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ispostavljanje računa Dobrici Ćosiću, Kultura denuncijacije, Mrze li Amerikanci (i drugi) (nas) Srbe, Fijakerska logika na pilećim nogama: Željko Simić, Srpski pisci od davnina za ili protiv, Smrt jezika smrti, Nacionalna izdaja, O srpskim ratničkim tradicijama, Papa i K.Čavoški, Odgovor Čavoškom, biblioteka Apatridi , mek povez, format 13,5 x 19,5 cm , latinica, 206 strana

Mihajlo Mihajlov : PLANETARNA SVEST , Beogradski krug 2001, str. 158. Sadržaj na slici. Očuvanost 4. Mihajlov, Mihajlo, srpski i američki rusist i publicist (Pančevo, 26. IX. 1934 – Beograd, 7. III. 2010). Nakon školovanja u Beogradu, Sarajevu i Zagrebu, radio kao profesor ruske književnosti na Filozofskom fakultetu u Zadru (do 1965). Jedan od prvih jugoslavenskih disidenata; zagovornik demokratizacije socijalističke Jugoslavije, u kojoj je bio politički zatvorenik (1966–70., 1974–77). Od 1978. živio u inozemstvu; tijekom 1979–2001. u SAD-u (predavao na nekoliko sveučilišta); u New Yorku 1980. osnovao odbor za podršku demokratskim disidentima u Jugoslaviji (surađivao s M. Đilasom, F. Tuđmanom i dr.). Od 2001. živio u Beogradu. Glavna djela: Ruske teme (1966), Planetarna svest (1967), Nenaučne misli (1979), Domovina je sloboda (1994).

Izdavač: Građevinska knjiga, Beograd Godina izdanja: 1952/53. Povez: Tvrd Broj strana: 1363. Stanje: Dobro - Veoma dobro građenje automobila, građenje brodova unutrašnje plovidbe, građenje brodskih mašina, građenje morskih brodova, građenje vazduhoplova, industrija prehrane i srodne ondustrije, iskorišćavanje toplote, iskorišćavanje voća i povrća, konzervisanje, mašine za pripremanje, mlekarstvo, pakovanje, pivarstvo, pecare, sušenje krompira, proizvodnja skroba, poljoprivreda, pomoćne mašine i uređaji preradbene industrije, prerada đita, mlinarstvo, pekarstvo, prerada nafte, rudarstvo dubinsko bušenje, saobraćajna tehnika, tehnika dobijanja šećera, tehnika obesprašivanja, tehnika prerade mesa i ribe, tehnika šumske privrede fina mehanika, fotografska, kinematografska i radio tehnika, gasna tehnika, gasifikacija i degasifikacija, industrijske peći, keramika i staklo, krojačke mašine, perionice rublja, prerada zdrave i činjene kože, fabrikacija obuće, proizvodnja drvovine, celuloze i hartije, radiotehnika, tehnika grafičkih i kancelarijskih mašina, tehnika gašenja požara, tehnika vlaknaste materije i hartije, tekstilne tehnike

Ljubomir A. Đikanović : NIČIJA ZEMLJA , Obodsko slovo / Komovi Podgorica 2008, tvrdi povez, str. 224. Sadržaj na slici. Prevlaka; Rt Oštro ; Boka. Očuvanost 4-; ima autorovu posvetu. Novinar Ljubo Đikanović preminuo je 23. oktobra 2019. u 88. godini života, u Podgorici. Na vijest o odlasku Đikanovića, podsjećamo na djelo istaknutog novinara i publiciste koji je u jednom periodu plodonosne karijere sarađivao i sa „Danom”. U svijet žurnalizma otisnuo se 1954. godine započevši rad u Radio Titogradu. Godinu kasnije (1955) prelazi u Ured za informacije Izvršnog vijeća Crne Gore, gdje je jedno vrijeme obavljao dužnost zamjenika direktora. Od 1968. do 1993. bio je dopisnik „Politike” iz Podgorice i Crne Gore. Deset godina je bio dopisnik „NIN”-a. Sarađivao je sa „Omladinskim pokretom”, „Pobjedom”, „Titogradskom tribinom”, „Komunistom”, „Oslobođenjem”, Televizijom Crne Gore. Pisao je i za časopis „Čovjek i okolina” Jugoslovenskog savjeta za zaštitu životne sredine, izdanju „Politike” za inostranstvo. Đikanović je bio među onima koji su se prvi pozabavili Prevlakom i javno postavili pitanje - čija je Boka, kad je Hrvatska prije dvadesetak godina počela otvoreno da izražava pretenzije prema „nevjesti Jadrana” i spori pravo ostatka Jugoslavije, odnosno Crne Gore na jedan od izuzetno važnih kućnih pragova, na vratima koja se nikako ne mogu i ne smiju zatvoriti. U to vrijeme bio je dopisnik uglednog srpskog dnevnika „Politika”, iz Titograda. „Oslanjajući se na tada dostupne pravne i druge akte, on je u seriji tekstova počeo da dokazuje da oko Prevlake nema nikakvog spora ako će neko da poštuje ono što u tim dokumentima piše i što je nepobitna realnost: to je crnogorsko i Crna Gora nikako ne može zatvoriti jedan od najvažnijih izlaza i prozora u svijet. Tako, međutim, nije mislio tadašnji ministar inostranih poslova Crne Gore, koji je 1992. godine, negirao stanovišta novinara Đikanovića i ostalih na koje se on oslanjao i pozivao u svojim napisima. Iskusnog, postojanog i fanatično upornog novinarskog vuka to, međutim, nije deprimiralo niti navelo da odustane i tvrdnju jednog političara prihvati zdravo za gotovo. Iako već na završetku profesionalne novinarske karijere, on se mladalački, sa elanom i zanosom početnika i na temeljima ogromnog iskustva, prekaljen u mnogim bitkama za istinu i pravdu, latio istraživanja oko Prevlake, ne osvrćući se na politička nadgornjavanja i dnevno-politikantske kalkulacije i nagodbe režimskih garnitura sa jedne i druge strane, na licemjerna podilaženja i izvinjavanja i sitnošićardžijske dogovore i ustupke. Kao plod tog dugogodišnjeg rada, za sve vrijeme se tek gdjekad oglašavajući u javnosti na tu temu, Ljubomir Đikanović je napisao obimnu studiju, analitičnu i nepobitnim dokazima podastrtu, koju više niko ko se bude ozbiljno bavio problemom Prevlake ne može olako zaobići – ni istoričari, publicisti i novinari, a naročito ne političari i oni kojima padne u dio da na tom dijelu granice između Crne Gore i Hrvatske pobijaju granične međaše...” – zabilježio je publicista Budo Simonović, a objavio „Dan” povodom Đikanovićeve knjige „Ničija zemlja”. On dodaje da se generalno, Ljubomir Đikanović u toj knjizi, čini se, ponajviše od svih koji su se do sada bavili ovim pitanjem primakao istini o Prevlaci. Đikanović je ovjenčan vrijednim priznanjima za svoj rad: Nagradom oslobođenja Cetinja; nagradom za životno djelo „Veljko Vlahović” Udruženja novinara Crne Gore i nagradom za životno djelo Saveza novinara SFR Jugoslavije; Zlatnom plaketom „Politike”; Ordenom zasluge za narod sa srebrnom zvijezdom; „Pančićeve omorike”; poveljom Pokreta gorana Crne Gore i SFRJ, poveljom Pokreta gorana Srbije, poveljom Savezne konferencije SSRN.

PEROJ IZMEĐU POVIJESNOG I FIKCIJSKOG - Publicistička građa, Crnogorsko kulturno društvo `Montenegro - Montenegrina` Osijek 2000, str. 173. Zbornik tekstova priredio Milorad Nikčević. Crnogorska montenegrinska varijanta tumačenja istorije Peroja u Istri. Očuvanost 4- Sadržaj na slikama. Перој је био једини српско село у Истри, а налазило се у срезу Пулском. Становништво се бавило извозом дрва и маслиновог уља. 1657. године досељено је 15 српских православних породица, са 77 душа из Црне Горе, тачније из Црмнице, који су бежали од турског окупатора. `Дукала` којом се Црногорцима даје земља у Истри носи датум 26. новембар 1657. године. Срби Црмничани предвођени Машом Брајковићем и Михаилом Љубовињом, дотерали су и 300 грла изгладнеле стоке. Млетачка држава им је дала кућевне плацеве и зајам за подизање кућа. По једној одредби Дуждевој, није се могао мушкарац из Пероја оженити ако није посадио 50 маслина и 250 винових лоза. Владала је верска толеранција, а Млечани су очекивали да ће се Перојци временом покатоличити и одродити. Друго насељавање Срба у Истри, које је мање познато мада је било веће и бучније уследило је 1671. године.[1] Почетком јуна 1671. године сви ришњански хајдуци (са заслугама за Млетачку републику) њих 1500 душа (од којих су 500 били ратници), укрцани су на млетачке бродове и превезени у Пулу. Везе места и тамошњих Срба, Пероја и Пуле биле су одувек јаке, и у њима су једине православне цркве у Истри. Насељеничке српске породице су остале компактне и опстале, а малобројни католици су што изумрли, што се иселили. Напуштену католичку цркву узели су за себе православци Срби 1788. године. Преградили су је и преуредили да буде православна црква Св. Спиридона[2], а у њој се чува познати иконостас из 16. века. Капелан у Пероју био је неколико година (1848-1850) православни свештеник и песник Јован Сундечић.[3] Иако је вршен је притисак на породице да конвертују у католицизам, оне се снагом народног карактера супротстављају томе. Данашњи становници Пероја су углавном њихови потомци, који су и даље православни и служе се ћирилицом. Перој је са својим православним живљем (као и Беч) имао посебан статус (био засебна парохија) у Епархији Далматинској и Истарској, крајем 19. века. [4] Перојци су управљали од прве деценије 19. века и са пулском православном црквом Св. Николе, коју су градили православни Грци. Поред православног храма Св. Спиридона се налази стара црква Св. Стефана (затворена 1826. године), која је до недавно служила као штала. Перој је 1913. године `црногорска насеобина` од двеста година, која је сачувала језик, веру, обичаје и женску ношњу. Стрежњевски је током истраживачког пута, свратио у Перој где је забележио пет епских (јуначких) песама. Православни парох је тада поп Петар Петровић Маричевић, рођени Перојац. Место је живописно, са кућицама лепо постројеним, има доста зеленила, и налазило се тада на пола километра далеко од мора.[5] Прва и то непотпуна основна школа у месту отворена је 1845. године, а предавао је месни парох. Перојска српска школа имала је 1883. године 13 ученика. Школу тада издржава месна православна парохија, у којој је 54 дома са 230 парохијана.[6] Школа је пред Први светски рат затворена, а дозволу за јавни рад потпуне по закону уређене школе чекали су три године 1914-1917. Када је 1917. године са одобрењем отворена права основна школа са српско-хрватским наставним језиком, није дуго радила. Војне власти из пулског пристаништа су јој ускоро забранили рад, јер је на згради писало на ћирилици: `Народна школа`, а у настави су коришћени и уџбеници на ћирилици. Када су Италијани на крају рата заузели Истру, отворена је ту италијанска школа (са италијанским језиком) са учитељицом Италијанком. Православни свештеник је у њој, на српском језику само држао часове веронауке.