Savez radio amatera Srbije 2008. Tvrd povez, strana 372 Odlično stanje

Autor: James Powell Izdavač: Pitman, 1981. Tvrd povez, 255 str. Aircraft Radio Systems POGLEDAJTE I OSTALE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=&CeleReci=1&Prodavac=madena&Grupa=1&sSort=cena&sSmer=DESC 104

VAZDUHOPLOVNA radio-radarska i inercijalna NAVIGACIJA Autor: Ljubo Vukcevic Izdavac: Ljubo Vukcevic - Beograd, 1978. Mek povez, 280 str. Savezna uprava za kontrolu leta,pecat Vazduhoplovna radio-radarska i inercijalna navigacija M

Savez Radio amatera Jugoslavije Spomenica 1924-1999. 75 godina radio amatera Jugoslavije izdavac Beograd 1999. Knjiga je veoma dobro ocuvana,ima posvetu i pecat na prvoj strani unutar knjige

RADIO AMATER ČASOPISI 1-12/1975 GODIŠTE.BILE SU U REGISTRATORU ZATO IMA RUPA KOJI NE UTIČU NA TEXT. KUPOVINOM SVIH GODIŠTA POPUST

RADIO AMATER ČASOPISI 1-12/1979 GODIŠTE.BILE SU U REGISTRATORU ZATO IMA DVE RUPE SA STRANE KOJI NE UTIČU NA TEXT. KUPOVINOM SVIH GODIŠTA POPUST

RADIO AMATER ČASOPISI 1-12/1978 GODIŠTE.BILE SU U REGISTRATORU ZATO IMA DVE RUPE SA STRANE KOJI NE UTIČU NA TEXT. KUPOVINOM SVIH GODIŠTA POPUST

RADIO AMATER ČASOPISI 1-12/1977 GODIŠTE.BILE SU U REGISTRATORU ZATO IMA DVE RUPE SA STRANE KOJI NE UTIČU NA TEXT. KUPOVINOM SVIH GODIŠTA POPUST

RADIO AMATER ČASOPISI 1-12/1974 GODIŠTE BILI SU U REGISTRATORU ZATO IMAJU DVE RUPE SA STRANE KOJE NA UTIČU NA TEXT .KUPOVINOM SVIH GODIŠTA POPUST

Stanje kao na slici. Ako niste sigurni da Vam odgovara, pitajte za dodatni opis knjige PRE kupovine, i bice Vam odgovoreno u najkracem roku. Naknadne reklamacije ne prihvatam. Robu šaljem nakon uplate. Troskove slanja snosi kupac. A 188

Dosta dobro očuvano Veći format tvtd povez 361 strana 995 grama Stan kutija 21

odlično očuvana

radio tehnika vrlodobro očuvana msob

RADIOTEHNIKA ZA SVAKOGA SA 280 SLIKA I CRTEŽA U TEKSTU AUTOR: BOŽIDAR MIHAILOVIĆ RADIO-INŽENJER IZDAVAČ: SVEOPŠTA BIBLIOTEKA, BEOGRAD GODINA IZDANJA: 1946. MEKE KORICE PISMO: LATINICA BROJ STRANA: 302 STR. STANJE KNJIGE DOBRO TROŠKOVE SLANJA SNOSI KUPAC LIČNO PREUZIMANJE MOGUĆE U CENTRU BEOGRADA STST NVK

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredio: Radoslav Horvat Nikola Tesla (Smiljan, 10.7. 1856. - New York, 7.1. 1943.) bio je naučnik i inovator svjetskog glasa. Radio je u području elektrotehnike i radiotehnike, te je izumio okretno magnetsko polje i višefazni sustav izmjeničnih struja. Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek na izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. U nekoliko je navrata nominiran za Nobelovu nagradu za fiziku, ali ju nikada nije dobio; jedan od razloga je što ju nije htio dijeliti s Edisonom, a Švedska akadmija nije željela dijeliti nagrade svakom od njih pojedinačno. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja, tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112...

elektronski muzički instrumenti mihajlović elektrotehnika u vasem stanu dinić prokopijević elektrotehnika za neelektrične škole nikola nikolić elektrotehnika petad miljnić elektrotehnički materijali pantelija nikolić osnovi elektronike radio uređaji za frekventnu modulaciju.. osnovi elektronike automatika dejstva električne struje svetozar božin elektronske cevi poluprovodnici i integrisana kola mesaroš električna struja i naši najmlađihajrudin čengić elektronički sklopovi stanko turk enciklopedija energetike nikolić dimitrijević mala škola elektronike I deo krstić elektronski merni instrumenti pantić pešić đukić stanković Prodajem samo u kompletu. Stanje solidno. Visina poštarine je za slanje poštom putem cc paketa. S 63

Robert Venturi - Slozenosti i protivurecnosti u arhitekturi Gradjevinska knjiga, Beograd, 1983. Mek povez, 124 strane. Zbog loseg poveza, cetiri lista su odvojena, ali su na mestu. RETKO! Robert Venturi (25. jun 1925 – 18. septembar 2018) bio je arhitekta iz Filadelfije SAD, koji je radio sa Erom Sarinenom i Luisom Kanom pre nego što je osnovao svoju sopstvenu firmu. Robert Venturi je dobitnik Pricerove nagrade 1991. godine. Kritika Venturijevog rada je bila kontroverzna i njegov rad je često ocenjivan kao kontrarevolucionaran. Venturi je preminuo 18. septembra 2018. godine u Filadelfiji od posledica Alchajmerove bolesti. Imao je 93 godine. Važna dela njegove firme su: Zgrada gradske vlade u Tuluzu u Francuskoj Gild Haus u Filadelfiji Kuća Vane Venturi u Filadelfiji Bibliografija: Complexity and Contradiction in Architecture, The Museum of Modern Art Press, New York 1966. Learning from Las Vegas (with D. Scott Brown and S. Izenour), Cambridge MA, 1972, revised 1977. Iconography and Electronics upon a Generic Architecture : A View from the Drafting Room, MIT Press, 1998. Architecture as Signs and Symbols (with D. Scott Brown), Harvard University Press, 2004. MG28 (N)

BUKVALNO KAO NOVA 24 časa arhitekture Milan Rakočević Format: 24 x 23 cm Broj strana: 232 Povez: Broš Izdavač: Orion Art Godina izdanja: 2017. Oblast: Arhitektura U uvodnom delu autor govori o razvoju arhitekture od antičke Grčke pa do današnjih dana, da bi potom prešao na detaljno objašnjenje svih elemenata arhitekture kao što su broj, mera, proporcija, materijalizacija itd. Knjiga je bogata ilustracijama poznatih građevina, a kao dodatak autor je stavio i slike skica da bi vam pokazao na koji način je projekat određenih građevina osmišljen. O autoru Prof. dr Milan P. Rakočević, arhitekta. Studirao arhitekturu u Beogradu i Parizu. Doktorirao na Arhitektonskom Fakultetu u Beogradu. Bio je Dekan Arhitektonskog Fakultetau Beogradu. Boravio i radio u Francuskoj, Švajcarskoj, Alžiru, Panami i Australiji. Projektovao i izveo više desetina objekata u zemlji i u svetu. Nosilac prestižnih nagrada i vrednih priznanja. Autor više knjiga i mnogobrojnih stručnih radova o arhitekturi. Sadržaj knjige PREDGOVOR 1. poglavlje - UVOD 1.1. Uvod u arhitekturu 1.2. Prošlost arhitekture 2. poglavlje – ELEMENTI ARHITEKTURE 2.1. Uvod u elemente 2.2. Stub, greda, zid 2.3. Ploča, krov, temelj, stepenište 2.4. Ulazi, vrata, prozori 2.5. Svetlost i senke u arhitekturi 3. poglavlje – MERE I PROPORCIJE 3.1. O merama i brojevima 3.2. O proporcijama i Zlatnom preseku 3.3. Modularna koordinacija u projektovanju 4. poglavlje – ARHITEKTONSKA ANALIZA 4.1. Dimenzionalna analiza 4.2. Funkcionalna analiza 4.3. Definisanje potrebne površine 4.4. Tipične jedinice 4.5. Arhitektonski sklop 4.6. Funkcionalne zone 5. poglavlje – PROJEKTOVANJE 5.1. Uvod u projekat 5.2. Priprema za projektovanje 5.3. Arhitektonski projekat POST SCRIPTUM LITERATURA

LICENCNO IZDANJE ELEKTOR INTERNATIONAL NA SRPSKOM JEZIKU! Da li se još uvek isplati samogradnja pojačavača? Ovo pitanje mogu mnogi sebi da postave prolaze prolazeci kroz prodavnicu elektronike. Kada je u maju 1970. izašlo prvo izdanje Elektora, mnogo toga nije moglo da se kupi u vidu gotovog uredjaja. S druge strane postojalo je veliko oduševljenje da se svojerucno nešto napravi. Tokom devedesetih godina prošlog veka to je splasnulo, zbog sve veceg širenja kompjuterske tehnike i digitalizacije. Pojavile su se nove generacije, koje su odrastale uz bitove i bajtove. Zašto HiFI uređaji daju različit zvuk Često postavljana pitanja su: može li pretpojačavač jednog proizvođača da se spoji sa izlaznim stepenom drugog proizvođača? Da li to ima uticaja na zvuk? Da li moraju da se koriste specijalni kablovi i da li moraju da se preduzimaju posebne mere? U časopisima koji testiraju uređaje može se povremeno pročitati da CD plejer jednog proizvođača u kombinaciji sa određenim pojačavačem jednog drugog proizvođača daje posebno dobre zvučne rezultate. Ako se priključi neki drugi CD plejer, zvuk će biti drugačiji, ili lošiji. Bogatim rečnikom zatim sledi opis zvuka i puštaju se određene muzičke numere, koje su navodno izuzetno dobre za testiranje muzičkih uređaja. Elektrolitski kondenzatori, ispravljači i njihova pravilna upotreba Prilikom izrade mrežnih jedinica se često može primetiti nemarno ophođenje. Dosta se koristi princip ’’što više, to bolje’’. Kapacitet elektrolita se često povećava po želji, pogotovo ako se pri ruci nađu visokokapacitivni kondenzatori. Isto tako se koriste ispravljači sa mnogo više naponske stabilnosti nego što je potrebno. Misli se da ne može da škodi ako se umesto ispravljača od 80 V odmah ubaci onaj od 500 V. Što je sigurno, sigurno je. I baš tu se nalazi zabluda, kao i upotreba proizvoljno velikih kondenzatora. Ovaj članak će pokazati nekoliko međusobnih veza, na koje se uglavnom ne obraća pažnja. Pentodni PP izlazni stepen sa EL 84 T Princip PPP izlaznog stepena ima mnoge prednosti u odnosu na protivtaktni AB izlazni stepen i samo jedan nedostatak, a to je nešto manja snaga iz jednog kompleta cevi. Već duže vreme trend ide ka osetljivim zvučnicima, koji sa relativno malo snage mogu da stvaraju veliki zvučni pritisak. Tako postaje interesantan i PPP izlazni stepen sa malom snagom, ali koji pruža visok kvalitet zvuka. Srednjetalasni prijemnik sa dva oscilatorna kola Nakon prvih iskustava sa audionom od jednog oscilatornog kola, strasni samograditelj radio uređaja će poželeti da napravi prijemnik sa boljim performansama, da bi poboljšao kako osetljivost, tako i selektivnost svog radija. Da bi ceo proces i podešavanje bili pregledniji, ovaj članak predstavlja prijemnik sa dva oscilatorna kola. Povratna sprega nezavisna od demodulacije omogućava različite varijante sklopa i interesantna proširenja. Postignuta poboljšanja u prijemu, u odnosu na audion sa jednim oscilatornim kolom, su impresivna. Kratkotalasni audion sa ECC88 Cevni sklopovi sa malim anodnim naponom imaju posebnu draž. S njima se može eksperimentisati na bezopasan način bez problema sa inače uobičajenim visokim anodnim naponima. Jednostavni audion prijemnici mogu pri tom da daju dobre rezultate, kao i sklopovi sa visokim anodnim naponima. Otpornici za merenje opterećenja Uređaj sa snažnim otpornicima za merenje opterećenja ima posebnu svrhu. On je potreban prilikom testiranja izlaznih pojačavača. U slučaju da treba da se opterete do maksimuma, zvučnici nisu za to pogodni, jer bi posledica toga bila oštećenje sluha. Dakle, bolje je prvo snagu pretvoriti u toplotu i proveriti da li pojačavač uopšte funkcioniše i da li daje očekivanu snagu. Tek posle ovoga pojačavač zaslužuje zvučnike i muziku umesto sinusa. Mnogostruke eksperimentalne pločice Kada neki sklop treba na brzinu napraviti i proveriti, uvek se postavlja pitanje na koji način to uraditi. Lemljenje, limena konstrukcija, bušenje rupa, mnogo potrošenog vremena i još mnogo toga što čini da čoveku brzo prođe volja. Sa rešenjima predstavljenim u ovom članku mogu se napraviti različiti sklopovi za kratko vreme i uspešno ispitati. Mikrofonski pojačavač sa cevima To već spada u čudan fenomen, da u vreme visokorazvijene poluprovodničke tehnologije i digitalnog snimanja zvuka, audio uređaji sa cevima doživljavaju preporod. Uputstvo za izradu uređaja sa cevima bi trebalo da iskoristi prednosti tih komponenti i da se više razlikuje od tranzistorskog sklopa, a ne samo u visini radnog napona. Kod ovog sklopa radi se o pojačavaču za priključenje studijskog mikrofona. Konvertor cevnog zvuka Cevni zvuk ne mora obavezno da bude čist anahronizam – postoje izraziti ljubitelji zvuka cevnog pojačavača. Ipak, ne priliči svakom da izbroji velike sume novaca za cevni izlazni stepen, ili kompletan cevni pojačavač, da bi za to dobio relativno malu izlaznu snagu. Treba dodati još i to da moderni cevni pojačavači već i kod sobne jačine zvuka, bukvalno gomile vati pretvaraju utoplotu, tako da nisu baš ekološki bezopasni. EL34, 6L6GC ili KT88 Ovo je test o ponašanju izlaznih pentoda u protivtaktnom pojačavaču. Turbo od 1,4 litre ili snažni V8 velike zapremine. Na ovo pitanje je automobilska industrija odgovorila u korist bolje efikasnosti male zapremine. Da li se ovakvo poređenje može dozvoliti i kod izlaznih pentoda koje su u upotrebi? Naravno da može i rezultat je vrlo sličan. Magične oči, lepeze i trake Ranije su se u svakom boljem radio prijemniku koristile magične oči, lepeze i trake, gde su služile za podešavanja i prikaz jačine polja radio stanica. U trakašima i mnogim pojačavačima služile su za određivanje jačine snimka. Zelena svetlost mora da je u početku bila fascinantna kako za konstruktore, tako i za korisnike, zbog čega se i odomaćio pojam ’’magično oko’’, što je bila prva varijanta ovog tipa cevi. Površina prikaza je u početku bila okrugla, što je u toku rada podsećalo na oko. Kasnije su se pojavile cevi sa prikazivačem u vidu lepeze ili trake. U ovom članku treba da se objasne principi i osobine indikacionih cevi i kako se i danas još mogu korisno upotrebljavati. Borba protiv odstupanja parametara Pomalo već ide na živce koliko nazivne linije cevi, koje se danas mogu kupiti, odstupaju od toka navedenog u listi podataka. Ako jednu cev zamenimo za drugu istog tipa, može se lako dogoditi da pojačavač dobije drugačiji zvuk. Do sada je to pokušano da se izbegne, tako što su cevi selektovane, što je komlikovano i skupo. Međutim, postoji jedan trik u sklopu, pomoću kojeg i različiti primerci cevi automatski bivaju naterani na približno istu radnu tačku. Jednostavno ispitivanje cevi Za mnoge elektronske cevi se prilikom isporuke više ne daju kartoni sa potvrdom o ispitivanju, a takođe ni liste podataka. Sledeći postupak omogućava, da se sa minimalnim utroškom, na osnovu karakteristične anodne krive, utvrdi emisiona sposobnost neke cevi. Prikazuje se i kako se karakteristične krive menjaju, ukoliko cev naginje ka oscilovanju. Muke sa cevima lošeg kvaliteta Kvalitet cevi proizvedenih u današnje vreme nije na zadovoljavajućem nivou. Greška, koja može imati fatalne posledice, je kratak spoj između katode i grejanja. Ona često ne opstaje stalno, već samo povremeno. To otežava potragu za greškom. Ovaj izveštaj o sakupljenom iskustvu će možda nekome olakšati posao. SRPP Princip Ovaj članak opisuje varijantu sklopa, koja je u evropi i SAD-u ostala skoro nepoznata: SRPP princip (Shunt Regulated Push-Pull). U VF tehnici je odavno poznata ova varijanta, a japanac Anzai je krajem šezdesetih godina prošlog veka prvi put primenio ovaj koncept i u NF tehnici. Od tada je u japanu predstavljeno nekoliko varijanti SRPP principa, a SRPP cevni pretpojačavač je u najmanju ruku tamo postao standard. U komercijalnom smislu, ovaj koncept nažalost nikada nije mogao u većoj meri da se odomaći, zbog toga što je praktična primena SRPP principa u NF sektoru propala sa pobedničkim ulaskom tranzistorske tehnike u sve delove elektronike. Pošto su u međuvremenu cevi u mnogim krugovima ponovo ’’u modi’’, SRPP princip je opet postao interesantan.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dvadesetak projekata i samo sedam ostvarenja ne bi uveli Dirana u istoriju arhitekture da ga nisu uvele njegove ideje, knjige, crteži, jedna nova misao. Za sve one koji misle da arhitektura nije završila sa epohom Baroka, Diranova knjiga i sve što ona donosi, može pokazati da su u pravu. (Iz Predgovora knjige, Ranko Radović) Jean-Nicolas-Louis Durand (rođen 18. septembra 1760. u Parizu, 31. decembra 1834. u Thiaisu) bio je francuski arhitekta klasicistike, arhitektonski teoretičar i profesor arhitekture. Durand je rođen u Parizu u obućaru. Studirao je na arhitektonskoj arhitekturi Academie roiale i radio je kao crtač radova iz 1776. godine za revolucionarnog arhitekte Etienne-Louis Boullee. 1779. i 1780. godine, Durand je osvojio drugu nagradu na Prik de Rome, a zatim su usledile razne nagrade na arhitektonskim konkursima u godinama nakon Francuske revolucije, ali to nije rezultiralo nikakvom strukturnom implementacijom. Zahvaljujući svom takmičarskom uspehu, uspeo je da se preporuči za podučavanje. 1794. godine u početku je bio crtač u novoosnovanoj politehnici Ecole u ​​Parizu, gde je od 1795. dobio katedru za arhitekturu. Pomoću modularnog sistema zasnovanog na kvadratnoj mreži, Durand je razvio metodologiju egalitarnog dizajna za sve važne tipove građevina. Uvek je predstavljao svoje šeme konstrukcijskih tipova, koje je sažeo u svojevrsni katalog građevina, u pogledu tlocrta, nadmorske visine i preseka. Po Durandovoj mašti nova arhitektura koju je razvio trebalo je da bude izgrađena na istoj mreži za sve građevinske zadatke. Kao čisto racionalan sistem koji se oslobodio umetničkih ćudljivosti i arhitektonskog uređenja, ova arhitektura bi trebalo da važi za sve ljude u svakom trenutku. Durand je osnovni cilj arhitekture video u najvišem stepenu ekonomičnosti i praktičnosti i ponudio je pravo rešenje za svaki građevinski zadatak. Posebno su ga zanimale javne zgrade. Na primer, razvio je motiv rotunde kao centralni element za vrstu zgrade muzeja. [2] Pristup koji pronalazi direktnu strukturnu implementaciju, posebno u Schinkelovom Starom muzeju u Berlinu (1830). Durand je do 1830. godine obučavao inženjere u Ecole Politechnikue i podučavao ih svom tipološki uređenom, strogo geometrijskom dizajnu. Svojim učenjem Durand je postao jedan od najvažnijih teoretičara svog vremena. Već između 1802. i 1805. Durand je objavio svoju teoriju arhitektonskog tipa kao udžbenik pod naslovom „Precis des lecons d’architectures donnees a l’Ecole Politechnikue“ (pregled predavanja o arhitekturi, koja se održavaju u politehničkoj školi). Kroz prepisivanja i prevode, ova publikacija postala je jedan od najvažnijih arhitektonskih trakta vremena. [3] Durand je uspeo da stvori teoretsku osnovu za standardizovanu, modularnu arhitekturu koja je sastavljena iz serijski proizvedenih delova. Važan nastavak ovog novog pristupa je Kristalna palača izgrađena od modularnih montažnih delova za Svetsku izložbu u Londonu 1851. godine, Joseph Pakton. U Njemačkoj su klasični arhitekti poput Friedricha Veinbrennera, Karla Friedricha Schinkela, Gustava Vorherra i Lea von Klenze-a posebno pod utjecajem Durandove metodologije dizajna. Gustav Vorherr i njegov naslednik Leo von Klenze otputovali su u Pariz kako bi prisustvovali predavanjima u Ecole Politechnikue Durands. S njim je studirao i Clemens Venzeslaus Coudrai, koji bi se mogao nazvati i veimarskim klasicistom.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot losiji, sama knjiga u dobrom stanju! Monasteres medivaux en Serbie,Macedoine , Montenegro Beograd 1967. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, veliki format, francuski jezik, 145 strana. Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Aleksandar Deroko (Beograd, 4/16. septembar 1894 — Beograd, 30. novembar 1988) bio je srpski arhitekta, umetnik, pilot, pisac i akademik. Autor je mnogobrojnih knjiga iz domena arhitekture, ali i drugih oblasti, koje je najčešće sam ilustrovao. Bio je višegodišnji profesor Beogradskog univerziteta, a član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je 1956. godine. Stvarao je u nekoliko arhitektonskih pravaca, a najviše u srpskom nacionalnom stilu i moderni.[1] Biografija Potiče iz italijanske porodice Deroko, koja je živela u Veneciji. Pradeda Marko Deroko naselio se u Dubrovniku. A deda Jovan se preselio iz Dubrovnika u Beograd, gde je radio kao nastavnik `načertanija` u Kutlikovoj Umetničkoj školi.[2] Iz braka sa polu Srpkinjom-polu Nemicom, Katarinom imao je sina Evžena.[3] Aleksandrovi roditelji bili su, otac Evgenije - Evžen Deroko inženjer, visoki činovnik na železnici i majka Angelina (Anđa) rođ. Mihajlović, rodom iz banatskog sela Mokrina. Evžen Deroko bio je pionir srpske filatelije. U Beogradu je Aleksandar maturirao i upisao Tehnički fakultet.[1] Početak Prvog svetskog rata ga je dočekao na studijama. U ratu je učestvovao kao jedan od 1300 kaplara sa činom narednika.[1] Po okončanju rata vratio se studijama arhitekture i umetnosti u Rimu, Pragu (dva semestra proveo i na Fakultetu za arhitekturu i građevinu Češkog tehničkog univerziteta u Pragu[4]), Brnu i Beogradu gde je diplomirao 1926. godine. Kao stipendista francuske vlade odlazi u Pariz gde se druži sa Pikasom, Šumanovićem, Le Korbizijeom, Rastkom Petrovićem i drugima koji su tada živeli u Parizu[5].[1] Njegov brat od strica je bio četnički kapetan Jovan Deroko, koji je poginuo prilikom opsade Kraljeva 1941. godine. Arhitektura Vila u Lackovićevoj Sa Bogdanom Nestorovićem je 1926. napravio projekat Hrama Svetog Save sa kojim je pobedio na konkursu. Početkom tridesetih godina postao je profesor na Arhitektonskom i Filozofskom fakultetu na kojima je predavao do penzionisanja 1974. godine. Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, Deroko je bio redovni profesor na predmetu Savremena arhitektura. Amfiteatar je bio premali da primi sve studente, i uopšte sve zainteresovane[5]. Tokom Drugog svetskog rata bio je zatočen u logoru na Banjici. Na svojim putovanjima u više navrata (1954, 1956. i 1965) boravio je na Svetoj gori, o čijoj je arhitekturi i životu ostavio dragocene podatke[5]. Njemu u čast opština Stari grad je ustanovila bijenalnu nagradu „Aleksandar Deroko” 2021. godine za stvaraoce u arhitekturi i urbanizmu.[6] Podignut mu je spomenik 2022. godine na Topličinom vencu,[7] a 2023. godine spomenik u Smederevu.[8] Druge oblasti Aleksandar Deroko je bio jedan od prvih svestranih sportista u Srbiji. Na plivačkom takmičenju u organizaciji Srpskog olimpijskog kluba 1911, osvojio je zlatnu medalju u preplivavanju Save i u plivanju na 1000 m nizvodno slobodnim stilom. Istovremeno se bavio i modelarstvom. Konstruisao je i izradio jednu od prvih vazdušnih jedrilica u Srbiji. Sa modelima svoje konstrukcije učestvovao u takmičenjima koja su 1910-12 organizovali prvi mladi modelari u Srbiji. Ta ljubav prema jedrilicama i vazduhoplovstvu ga je odvela da se kao đak dobrovoljac prijavi u vojsku, gde na Solunskom frontu, kao jedan od 1300 kaplara postaje i jedan od prvih srpskih ratnih pilota. Aleksandar Deroko se takođe bavio ilustracijom, mahom u vidu crteža privatnih čestitki koje odaju vedru i šaljivu stranu ličnosti jednog od ključnih protagonista naše istorije arhitekture 20. veka. Ilustracije njegovih ličnih “poštanskih karti”, stvorene u periodima kada popušta pedantna i zamorna projektantska aktivnost, prikazuju živu beogradsku atmosferu, druželjubivost, erotičnost, rečju - slobodoumlje novog obrazovanog građanstva. Na razigranim skicuoznim crtežima šaljivo su prikazani i narodni običaji prilikom tradicionalnih svetkovina. Ponegde oni dobijaju notu ekspresivnosti, na granici karikaturalnog, ali uvek prepoznatljivog stila. Njegova naklonost ka nacionalnom i tradiciji ogleda se kroz diskretno provlačenje ornamenata - zastavica iz rukopisnih knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Branka Kulić, Nedeljka Srećkov Pokrajinski institut za zaštitu spomenika kulture Novi Sad / Prometej 1994 192 strane : ilustrovano Fotomonografija Manastiri Fruške gore predstavlja dragocen zbir fotografija, gravira, crteža, reči i arhivskih dokumenta, koji su u istraživačkom poslu najvažniji izvori znanjao fruškogorskim manastirima, “biserima” srpske sakralne arhitekture i svojevrsnim riznicama u kojim i danas živi duhovnost, tradicija i kultura srpskog naroda. Verujem da će rezultati našeg rada na ovoj knjizi biti bar dvostruko važni, da će biti u službi prvih informacija za sve zainteresovane čitaoce i čitateljke, ali i vredan izvor za sve one profesionalno zainteresovane buduće istraživače koji budu želeli da prodube i prošire dosadašnja saznanja o svakom od manastira pojedinačno ili o ovoj izuzetnoj graditeljskoj grupi, kao retkoj pojavi u ovom delu sveta. Ova knjiga je i dokument i podsetnik – ona je i povod za razmišljanje o sudbini naroda, kaluđera i kaluđerica, igumana, vladika i prosvetitelja u manastirima, o teškim vremenima u istoriji srpskog naroda, o ratovima u kojima su manastiri zatvarani, rušeni i pljačkani, kaluđeri i kaluđerice rasterivani i ubijani, ali i o dobrim vremenima kada su manastiri obnavljani, održavani i unapređivani u građevinskom, duhovonom, obrazovnom i ekonomskom smislu. U knjizi su izloženi najstariji podaci o fruškogorskim manastirima koje su otkrivale prethodne generacije istraživača, najnoviji arheološki i arhivski rezultati istraživanja, ali i izvedeni konzervatorsko-restauratorski radovi, kao posledica najstarijih i najnovijih otkrića. Sva ova otkrića pokazuju koliko je lepote i duše vešti i daroviti, znani i neznani neimari ugradili u građevine raspoređene po Fruškoj sa jasno definisanim konceptom ugrađenim u geografski pogodan kontekst Fruške gore, koliko je ljubavi, posvećenosti i poštovanja prema veri i tradiciji svoga naroda vekovima utkivano u svaki kamen, u svaki potez majstorske ruke slikara na freskama, ikonama i rezbara koji su radili na ikonostasima i crkvenom moiblijaru u manastirima. Želja nam je da sve oni koji budu samo listali ili pak pažljivo čitali ovu knjigu, inspirišemo i nadahnemo potrebom da lično i neposredno upoznaju ovo istoriijsko, kulturno, graditeljsko, duhovno i umetničko bogatstvo odu u posetu manastirima, jer ova knjiga nije samo vodič u prošlost, nego i skromni priručnik za razumevanje budućnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Traktori (lat. trahere = vući) su pogonsko-vučne mašine i služe pri obavljanju različitih radnih operacija kao izvor energije u agregatu sa priključnim oruđima vukući, noseći i/ili dajući im pogon ili obezbeđujući energiju za stacionarne radne operacije.[5] Istorijat Prva primena mehaničkog pogona u poljoprivredi vezuju se za početak XIX veka, kada su upotrebljene parne mašine na točkovima za pokretanje mehaničkih poljoprivrednih oruđa pomoću fleksibilnog kaiša. Oko 1850. konstruisan je prvi vučni motor razvojem parne mašine na točkovima, i adaptiran za potrebe poljoprivrede. Prvi traktori su bili parne mašine za oranje, koje su radile u paru. Postavljane su sa obe strane zemljišta koje je trebalo obraditi, a plug se kretao između njih pomoću žičanog kabla. Ako je zemljište dozvoljavalo traktor sa parnim motorom vukao je plug direktno. Parni traktori ostali su u upotrebi i u XX veku dok nisu konstruisani pouzdani motori sa unutrašnjim sagorevanjem.[6] Godine 1892. Džon Frolič (John Froelich) iz Ajove osmislio je i konstruisao prvi traktor sa benzinskim/dizel-motorom. Dobivši patent za njega otpočeo je sa komercijalizacijom svog izuma, ali se 1895. godine pokazalo da je to neuspešni biznis.[7][8][9] Hart (Charles W. Hart) i Par (Charles H. Parr) 1903. u istoj Saveznoj državi proizvode 15 „traktora“ kada se prvi put taj naziv i upotrebljava. Model broj 3 je prvi do danas očuvani američki traktor sa motorom na unutrašnje sagorevanje. Snaga ovog dvocilindričnog motora bila je preko kaiša 22 kW, i 13 kW na poteznici.[10] U Velikoj Britaniji prva prodaja traktora sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem zabeležena je 1897. godine (Hornsby-Ackroyd Patent Safety Oil Traction engine). Prvi komercijalno uspešni dizajn, međutim, pojavio se 1902. To je bio „Ivel tractor“ sa tri točka. Godine 1908. u Bedfordu počinje montaža četvorotočkaša u najvećoj fabrici, van SAD, toga vremena „Saunderson Tractor and Implement Co.“ Iako u početku nisu bile popularne ove mašine na benzinski pogon počinju da se sviđaju u drugoj dekadi 20. veka kada postaju manje i pristupačnije.[11] Henri Ford (Henry Ford) 1917. predstavlja svoj „Fordson“, prvi masovno proizvedeni traktor. Proizvođen je u SAD, Irskoj, Engleskoj i Rusiji, a 1923. Fordson je držao 77% američkog tržišta. Dvadesetih godina prošlog veka traktori sa benzinskim motorom postaju standard. Priključno vratilo, važan deo traktora koji ga čini pogonskom mašinom, prvi put se pojavilo 1878. na pojedinim ručno izrađenim traktorima, ali prvo priključno vratilo na fabrički izrađenom modelu bilo je ono ugrađeno u model 8-16 kompanije IHC (International Harvester Company) 1918. godine.[12] Džonston (Edward A. Johnston) inženjer ove kompanije bio je impresioniran vratilom koje je video deceniju ranije, a koje je za sopstvene potrebe napravio francuski farmer i mehaničar Gougis.[12] Posle toga osmišljen je niz upotreba kako bi se dokazala prednost vratila. Da bi definitivno sa modelom 15-30, 1920. godine priključno vratilo postalo standardni deo traktora. Od 1927. godine usvojen je standard kojim je propisana brzina i smer rotiranja vratila 536 ± 10 obrtaja u minuti u smeru kazaljke na satu. Kasnije je brzina izmenjena na 540.[13] Firma Cockshutt Farm Equipment Ltd iz Ontarija (Kanada) 1945. godine počinje da proizvodi traktor „Cockshutt Model 30“ koji ima priključno vratilo čija rotacija je nezavisna od kretanja traktora, što je velika prednost pri obavljanju stacionarnih operacija. Na današnjim modelima kontrola priključnog vratila obavlja se pomoću prekidača, što povećava bezbednost vozača.[14] Spajanje priključnog oruđa sa traktorom u tri tačke umesto u dve, osnovu savremenog bezbednog hidrauličnog podizača oruđa, izumeo je Britanac Hari Ferguson (Harry Ferguson) 1928. i primenio na svom modelu Crni traktor (Black Tractor) 1933. godine. Time je usmerio razvoj oruđa od vučenih ka nošenim. Prototip podizača imao je dve tačke spoja gore a jednu dole, da bi sam Ferguson došao do zaključka da ga traba obrnuti tako da dve tačke budu dole.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Traktori (lat. trahere = vući) su pogonsko-vučne mašine i služe pri obavljanju različitih radnih operacija kao izvor energije u agregatu sa priključnim oruđima vukući, noseći i/ili dajući im pogon ili obezbeđujući energiju za stacionarne radne operacije.[5] Istorijat Prva primena mehaničkog pogona u poljoprivredi vezuju se za početak XIX veka, kada su upotrebljene parne mašine na točkovima za pokretanje mehaničkih poljoprivrednih oruđa pomoću fleksibilnog kaiša. Oko 1850. konstruisan je prvi vučni motor razvojem parne mašine na točkovima, i adaptiran za potrebe poljoprivrede. Prvi traktori su bili parne mašine za oranje, koje su radile u paru. Postavljane su sa obe strane zemljišta koje je trebalo obraditi, a plug se kretao između njih pomoću žičanog kabla. Ako je zemljište dozvoljavalo traktor sa parnim motorom vukao je plug direktno. Parni traktori ostali su u upotrebi i u XX veku dok nisu konstruisani pouzdani motori sa unutrašnjim sagorevanjem.[6] Godine 1892. Džon Frolič (John Froelich) iz Ajove osmislio je i konstruisao prvi traktor sa benzinskim/dizel-motorom. Dobivši patent za njega otpočeo je sa komercijalizacijom svog izuma, ali se 1895. godine pokazalo da je to neuspešni biznis.[7][8][9] Hart (Charles W. Hart) i Par (Charles H. Parr) 1903. u istoj Saveznoj državi proizvode 15 „traktora“ kada se prvi put taj naziv i upotrebljava. Model broj 3 je prvi do danas očuvani američki traktor sa motorom na unutrašnje sagorevanje. Snaga ovog dvocilindričnog motora bila je preko kaiša 22 kW, i 13 kW na poteznici.[10] U Velikoj Britaniji prva prodaja traktora sa motorom sa unutrašnjim sagorevanjem zabeležena je 1897. godine (Hornsby-Ackroyd Patent Safety Oil Traction engine). Prvi komercijalno uspešni dizajn, međutim, pojavio se 1902. To je bio „Ivel tractor“ sa tri točka. Godine 1908. u Bedfordu počinje montaža četvorotočkaša u najvećoj fabrici, van SAD, toga vremena „Saunderson Tractor and Implement Co.“ Iako u početku nisu bile popularne ove mašine na benzinski pogon počinju da se sviđaju u drugoj dekadi 20. veka kada postaju manje i pristupačnije.[11] Henri Ford (Henry Ford) 1917. predstavlja svoj „Fordson“, prvi masovno proizvedeni traktor. Proizvođen je u SAD, Irskoj, Engleskoj i Rusiji, a 1923. Fordson je držao 77% američkog tržišta. Dvadesetih godina prošlog veka traktori sa benzinskim motorom postaju standard. Priključno vratilo, važan deo traktora koji ga čini pogonskom mašinom, prvi put se pojavilo 1878. na pojedinim ručno izrađenim traktorima, ali prvo priključno vratilo na fabrički izrađenom modelu bilo je ono ugrađeno u model 8-16 kompanije IHC (International Harvester Company) 1918. godine.[12] Džonston (Edward A. Johnston) inženjer ove kompanije bio je impresioniran vratilom koje je video deceniju ranije, a koje je za sopstvene potrebe napravio francuski farmer i mehaničar Gougis.[12] Posle toga osmišljen je niz upotreba kako bi se dokazala prednost vratila. Da bi definitivno sa modelom 15-30, 1920. godine priključno vratilo postalo standardni deo traktora. Od 1927. godine usvojen je standard kojim je propisana brzina i smer rotiranja vratila 536 ± 10 obrtaja u minuti u smeru kazaljke na satu. Kasnije je brzina izmenjena na 540.[13] Firma Cockshutt Farm Equipment Ltd iz Ontarija (Kanada) 1945. godine počinje da proizvodi traktor „Cockshutt Model 30“ koji ima priključno vratilo čija rotacija je nezavisna od kretanja traktora, što je velika prednost pri obavljanju stacionarnih operacija. Na današnjim modelima kontrola priključnog vratila obavlja se pomoću prekidača, što povećava bezbednost vozača.[14] Spajanje priključnog oruđa sa traktorom u tri tačke umesto u dve, osnovu savremenog bezbednog hidrauličnog podizača oruđa, izumeo je Britanac Hari Ferguson (Harry Ferguson) 1928. i primenio na svom modelu Crni traktor (Black Tractor) 1933. godine. Time je usmerio razvoj oruđa od vučenih ka nošenim. Prototip podizača imao je dve tačke spoja gore a jednu dole, da bi sam Ferguson došao do zaključka da ga traba obrnuti tako da dve tačke budu dole.