Stojan PACOV (PACHOV) Vaza sa cvecem u enterijeru, oko 2005 ulje potpisano 25 x 25 cm plus ram jedno od najboljih najeminentnijih slikarskih imena YUge. Stojan Pačov rođen je 1934. godine u Strumici, Makedonija. Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva završio 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu, prenosi Tanjug. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Pačov je učestvovao u radu više likovnih kolonija: Strumička internacionalna likovna kolonija (više puta), Likovna kolonija Velušina (Bitola), Likovni susreti `Skadarsko jezero` (Rijeka Crnojevića), na `Borovoj glavi`, na Zlatiboru i u Kikindi. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu.

Izvrstan mali akt Stojana Pačova dimenzije 28x19cm, sa ramom 48x38cm. Gore levo signirana. Za godinu nisam sigurna, dosta je staro u svakom slucaju. Na mom profilu imate jos 1 veliki akt, ulje , iz ovoga ciklusa. Stojan Pačov je završio Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Izuzetan slikar i izvrstan pedagog. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike.

Umetnička dela i materijali > Slike starije od 20 godina ulje na platnu 53x41-akademski slikar Adriano Zacero-1988 Andrijano Zacero, poznati hrvatski slikar, italijanskog porekla. Radio je naive, realizam, ulja na staklu, na platnu. Izlagao je samostalno u zemlji i inostranstvu. (Italija, Svajcarska, Francuska, Nemacka, Austrija). Dobitnik je nagrada za svoj likovni rad. Zivi i radi u Rijeci, Hrvatska. Naziv: Ribari sa Raba Akademski slikar: Adriano Zacero Tehnika: ulje na platnu Slikano: 1988 Andrijano Zacero, poznati hrvatski slikar, poreklom iz Italije. Radi naive, ulja na platnu(primorski i seoski motivi) Zivi i radi u Rijeci, Hrvatska. Izlagao na brojnim samostalnim izlozbama u zemlji i inostranstvu, Italija, Svajcarska, Francuska, Austrija, Nemacka. Ulje na platnu 53x41 cm od akademskog slikara Adrijana Zacera iz 1988. godine. Do sada 300 samostalnih izložbi u Italiji, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj. Među osvojenim nagradama ističu se Zlatni lav za 100. godišnjicu bienala u Veneciji 1995. i Oskar za umetnost Quadrinale di Monte Carlo 2001. Usled velikog broja beskorisnih poziva koje smo primili na telefon od sada dogovor putem KP poruka, kako bi koristili naše vreme racionalno.

Stari podni sat poznate firme Kieninger radi zvoni tegovi 8 kg donji deo razbijeno prilikom transpota iz njemacke staklo isto jedna noga fali ,treba radit na njemu ,zato je takva cena...

DUSAN MISKOVIC - Iz Pomoravlja, akvarel `44 godina. Rad kupujete uz sertifikat, prilozen, prema kome rad ima svojstva Kulturnog dobra. Dimenzije rada 20,5x29,5cm, sa ramom 42x52cm. Signirana dole desno, godina dole levo. Uramljena. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike. `DUSAN MISKOVIC- Rodjen u Aleksincu 1915. godine. Umetničku školu u Beogradu pohadjao je od 1935 do 1939 godine kod profesora Bete Vukanović, Ivana Radovića, Ljube Ivanovića i Nikole Beševića. U likovnom životu Beograda prisutan je od 1938. godine. Izlagao je na prolećnim i jesenjim izložbama jugoslovenskih umetnika u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić 1938, 1939. i 1940. Posle II svetskog rata, u periodu od 1948 do 1955 godine, Mišković živi u Nišu, gde osniva Školu primenjenih umetnosti u kojoj je radio kao direktor i predavač. 1955 godine prelazi u Beograd , gde živi i radi sve do svoje smrti 1993. godine. U posleratnom periodu njegovo bavljenje slikarstvom dobija pun intenzitet. Izlaže na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je značajnih nagrada i priznanja.`

West - album za sličice, Panini - Dečije novine 1976. godine sve sličice zalepljene (400/400) izuzetno očuvano za 45+ godina, bez podvlačenja, crtkanja, upisivanja, mirisa i žutila strana, većina slika koje su iz delova nalepljne u `komadu` (kako mi je rečeno ujak je radio u `Litopapiru` gde su štampane sličice pa je donosio tako u `komadu`), zaista vrlo dobar i unikatan primerak. Stajao u kutiji između časopisa više od 20 godina. mane: - zacepljena jedna stranica na kraju 3,5 cm (prikazano na fotografiji), - gornja klamerica očuvana, na mestu donje veoma vešto ubačen konac da drži (prikazano na fotografiji) Besplatna dostava za teritoriju Republike Srbije putem PostEkspresa. Eventualni kupci iz inostranstva - uplata na WesternUnion + troškovi dostave unapred Plaćanje lično ili uplata na tekući račun/postnetom Ne šaljem pouzećem. Za sva pitanja stojim na raspolaganju Besplatna dostava se odnosi na slanje predmeta Postekspresom na teritoriji RS Na Kosovo* šaljem isključivo na odgovornost kupca kao preporučenu tiskovinu Kupci iz inostranstva plaćaju poštarinu ------ Za neki noviji Paninijev album treba vam više od 70 hiljada dinara za sličice da bi ste ga popunili (prema formuli profesora Harpera), tako da je ovo što bi se reklo zadnja cena za album od 45+ godina u sasvim solidnom stanju. Za ispod ne dajem, a vi niste u obavezi da kupite -----

numerisani primerak broj 5 sve potpisao Mersad Berber RETKO! Sarajevo poezija grafika, 1972/73. Grafička mapa 13 grafika i listovi sa poezijom Lorens Darel, Tin Ujević, Ivo Andrić... : Portfolio with 13 col. : Mappe mit 13 farbigen unutra je sve jako lepo očuvano, kožna fascikla ima blage tragove stajanja, sve je kao na slici slobodno pitajte šta vas interesuje 13 grafika Plus 13 pesama I propratni tekst Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. siječnja 1940. - Zagreb, 7. listopada 2012. ) je bio bosanskohercegovački akademski slikar. Mersada Berbera se uvrštava među najveće slikare neoklasiciste njegovog doba. Biografija Mersad Berber je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani 1963., u klasi Maksima Sedeja. Postdiplomski studij grafike je zavšio na istoj Akademiji kod Rike Debeljaka. Od 1978. do 1982. godine predavao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu-[1]. Tijekom 1990-ih, za vrijeme rata u BiH, seli u Zagreb. Do kraja života živi i radi u Zagrebu i Dubrovniku. Bavio se slikanjem, grafikom, tapiserijom, ilustracijom te je radio scenografiju i kostimografiju, a 1985. završio je svoj crtani film Tempo Secondo. Održao je gotovo stotinu samostalnih i sudjelovao u nizu skupnih izložbi u Europi, SAD-u i Aziji, a dobitnik je više od 50 nagrada i priznanja za svoj rad. Bio je član Ruske akademije umjetnosti od 2007. godine. [2] 1984. godine Galerija Tate u Londonu uvrštava Berberove slike u svoj stalni postav.

Unikat , ručni rad , na poklopcu sanduka ornametika složena sa mnoštvo detalja,bočna površinu krasi duborez u obliku krune , lažna ključaonica na čeonom delu sanduka sa dve simetrične piramide . Enterijer sanduka restauiran ,makaze i platno . Na sastavima veoma stabilan inače ivični sastavi cinkovani kao što se nekad radilo . Spoljažne dimenzije sanduka bez stopa 58 cm x 39 cm x 32 cm

A. Marionnet nemački ovčari drzači graničnici za knjige od pozlaćene bronze umetnicki rad Albert Marionnet (1852-1910) jednog od najboljih francuskih skulptora koji su u to vreme radili sa bronzom. Postolje je od oksidisane bronze. Dimenzije postolja 14×11 cm. Visina 15 cm. Težina 1556 i 1600 g. Na poslednjoj fotografijia se vidi koja je cena sličnog držača istog umetnika. Cena je po komadu!

U pitanju je ulje na platnu. Slika je divna uživo. Stara je nekoliko godina i bila je izložena u galeriji Božidarac zajedno sa još 3 slike, zbog čega na sebi nema potpis. Dimenzije slike su 60×50. U dogovoru sa kupcem ja radim ram pre slanja, gde će cena naravno biti prilagodjena izradi istog. Za više fotografija ili dogovor oko cene mi se možete javiti.

U pitanju je slika pod nazivom `Petao` (dimenzija 70×50) koja je prvi put bila izložena u galeriji Božidarac u Beogradu. Prošla je sa odličnim kritikama. Slika je radjena uljanim bojama, i uživo je zaista prelepa. Što se rama tiče, u dogovoru sa kupcem ja radim ram. Takodje, slika ima posvetu pozadi što joj daje veću odnosno sentimentalnu vrednost. Ukoliko želite više slika možete mi se javiti. Takodje, cena nije fiksna.

Марија Јанез Гарсија је била шпанска кабаре певачица, плесачица и ведета. Године 1913. емигрирала је у Барселону са својом породицом због економских тешкоћа изазваних затварањем рудника олова и сребра у њеном крају. У Барселони је радила у фабрици играчака и радњи за вез. Са шеснаест година побегла је са првим мужем. Usled velikog broja beskorisnih poziva koje smo primili na telefon, od sada dogovor putem KP poruka kako bi koristili naše vreme racionalno.

Uniforma Kraljevine Jugoslavije M39 po uredbi iz KJ.Izradjena je od vrhunskog srpskog KAMGARN materijala po svim standardima bivse Kraljeve vojske.Izrada vrhunska,radimo po meri to jest po kupovini i placanju uniforme. Zbog ogranicene kolicine materijala koji je na izmaku nismo u prilici da uzimamo obavezu za vecu kolicinu istih uniformi. Osnovni delovi uniforme koje prodajemo u kompletu i to: -Sajkaca sa kokardom M39 -Bluza sa epoletama po zelji kupca -Pantalone oficira u klin

SENZACIONALNO.....JEDINSTVENO.....KULTNE LUTKE POLITICARA IZ SADA VEC VINTAGE EMISIJE-NIKAD IZVINI-KORISCENI ORIGINALI IZ EPIZODA KOJE SU ZASMEJAVALE SIROKE MASE,CENA JE ZAISTA NAJMANJE MOGUCA ZA OVAKVO NESTO,BEZ IKAKVE MOGUCNOSTI SNIZENJA.VISINA OKO 30 CM,REPRIRAN DONJI DEO SUNDJERA NA KOJOJ SU GLAVE,POMERAJU SE OCI I USTA,STANJE KAO NA SLICI,POJEDINACNA PRODAJA 600 EVRA PO LUTKI,LUTKE SU -VUK JEREMIC-MIRKO CVETKOVIC-I MISLIM VLADAN BATIC, TEKST ZA SERIJU JE RADILO INDEXOVO POZORISTE

Rsprodajem kolekciju, navedena cena je podložna korektnoj korekciji, pa izvolite ponudite svoju cenu za svaki sat iz moje kolekcije. Komodni sat koji je napravila firma Adolfa Nevira iz Berlina, sa izuzetno kvalitetnim mehanizmom koji je na sajmu 1855. godine dobio zlatnu medalju za kvalitet i inovativnost, po čemu je firma inače bila poznata. Na svakom delu mehanizma utisnut je fabrički broj, kao i na prednjim i zadnjim vratancima. Mehanizam je ugradjen u lepo mermerno kućište. Adolf Nevir je bio dvorski časovničar Fridriha II, a svoju firmu je osnovao 1763. godine. Firma je proizvodila veoma kvalitetne i skupe satove. Imače,  Adolf Nevir je jedan od retkih nemaačkih časovničara koji se usudio i uspešno nosio sa francuskim proizvodjačima ove vrste satova, posebno sa radionicom BROCOT. Posle promene nekoliko vlasnika, medju kojima su bili i potomci Adolfa Nevira, firma je zatvorena 1940. godine, što znači da je ovaj sat star najmanje 80, a verovatnije preko 100 godina. Zbog nekoliko promena vlasnika fabrika često nije radila i po nekoliko godina, pa nije proizvedeno mnogo satova zbog čega su ovi satovi prilično retki. Sat je u vrlodobrom stanju, ispravan i servisiran. Na zadnjim vratancima je oštećeno staklo na par mesta, vidi se na snimcima, to je čisto estetski nedostatak. Nakon nekoliko veoma loših iskustava sa kurirskim službaama, ne šaljem, već samo preuzimanje kod mene ili dostava kako se dogovorimo. Opcija dostava BEX-om je uneta jer to traži sistem, ali mi to ne radimo.

PRIZNANJE za 20 i 30 godina u sluzbi JNA sa ORIGINALNIM KARTONIMA u kojima je priznanje dato /// kao sto vidite postoje i stari papiri iz 1946. godine i 1970. godine sa originalnom fotografijom /// FOTOGRAFIJE SU NAMERNO NAPRAVLJENE KAO STO VIDITE (neki brojevi su zamagljeni) KAKO `PIRATI` NE BI IMALI SVE INFORMACIJE UKOLIKO ZELE RADITI FOTOKOPIJE - takodje dimenzije nisu date iz istog razloga MILUNKA SAVIC je narodni heroj i zavrsila je na `smetlistu istorije` jer ovakvi materijali treba da se nalaze u muzejima - MILUNKA je sahranjena u ALEJI VELIKANA pored drugih velikana koji su zaduzili Srbiju , kao sto su: DZEJ RAMADANOVSKI i SABAN SAULIC (ovo je, ne zamerite CINIZAM i stvarna cinjenica)

Teologija stara gravura Rafaelo 1781 godina Uramljena grafika iz 18 veka , ručno bojena , prema slavnoj Rafaelovoj fresci u Vatikanu . Kupljena u čuvenoj galeriji Pinakoteka u Barseloni . Teologia - Divinarum Rerum Notitia - Raffaello Veličina grafike bez rama 46.2 x 42.5 cm Autori : Raphael Sanzio d’Urbino (1483-1520) (freska na zidu papsog stana u Vatikanu ) Bernardino Nocchi (1741-1812) (posredni crtač) Raphael Morghen (1758-1833) (graver) Izdavač : Joh. Volpato ( Giovanni Volpato ) , Rim 1781 godine. Kolorista - nepoznat. Natpisi : Theologia – Picta in fornice imminet tabulae (vulgo) la disputa del Siño Sacramento Bernandius Nocchi del Ralph Morghen sculp. Joh. Volpalo direct of Vendit Romae Alegorisjka grafika prema čuvenoj Rafaelovoj fresci koja prikazuje personifikaciju teološke nauke. Jedna je od četiri freske , peronifikovanih nauka Pravde , Filozofije, Teologije i Poezije. Freske, koje se smatraju jednim od najvećih Rafaelovih dostignuća, naručio je 1509. papa Julije II kao deo dekoraciju Stanze della Segnatura, jedne od četiri sobe, u vatikanskim stanovima. Ova soba je trebalo da služi kao privatna biblioteka pape Julija , a ukrasi prikazuju glavne stubove ljudskog znanja. Četiri personifikacije su naslikane u krugovima na zasvođenoj tavanici, a između njih i ispod njih na zidovima su freske vezane za oblasti znanja koje predstavljaju. Alegorijska figura teologije, okružena je sa dva krilata anđela koji drže ploče sa natpisom Divina[rum] [Rer]um Notitia ( Otkrovenje Božanskih stvari ) . Citat je uzet iz dela vizantijskog cara Justinijana . ( Justinijan I ili Justinijan Veliki,( 482 — 14. новембар 565 god. ) Grafike je objavio Đovani Volpato (1740-1803) u Rimu 1781 godine prema crtežu Bernarda Nokija. Ovaj primerak grafike je nakon toga ručno obojen prema bojema originalnog rada Rafalea Urbina, najverovatnije u 19. veku. Teologija sedi na prestolu od oblaka i noci crveno - zelenu - belu haljinu zanesenu vetrom. Crvena - zelna i bela boja su simbolika hrišćanskih ( Teologijinih ) vrlina: milosrđa, nade i vere. Rafaelo je bio jedan od tri najveća umetnika italijanske renesanse i uspešan arhitekta. Kao glavni papin arheolog, učestvovao je u iskopavanjima drevne Zlatne kuće Nerona i mnoge rimske freske koje je tamo video u stvaranju adaptirao prilikom sopstvenih oslikavanja zidova i plafona u Vatikanu i privatnim vilama u Rimu. Otiske napravljene prema Rafaelovim crtežima je za njegovog života izradio graver Markantonio Rajmondi (oko 1470-1482 ). Kasnije su prema njima radili pozniji grafičari. Rafaelove grafike drugih gravera bile su posebno popularne u neoklasičnom periodu sredine 18. veka i ranog 19. veka, što se poklopilo sa ogromnim oživljavanjem interesovanja za klasičnu umetnost antičke Grčke i Rima, kao i za klasicizam renesanse. Bernardino Noki je bio italijanski slikar portreta, verskih i istorijskih tema koji je živeo i radio u italijanskim gradovima Luci i Rimu. Papa Pije VI ga je 1780. imenovao za zvaničnog vatikanskog slikara i ukrasio je brojne palate u Rimu, uključujući freske u Palati konsulta i Vatikanskom muzeju. Takođe je završio narudžbine za crkve, uključujući poznate slike za crkvu San Sekondo u Gubiju i baziliku San Fredijano u Luci. Rafael Morgen je bio izuzetno vešt i uspešan italijanski graver, koga su savremenici smatrali jednim od najvećih koji su ikada živeli. U početku ga je obučavao njegov otac, umetnik Filipo Morgen, a zatim je postao šegrt kod Đovanija Volpata u Rimu, postavši njegov saradnik i oženivši se njegovom ćerkom. Njegov opus obuhvata oko 250 grafika u različitim žanrovima, a posebno gravura po majstorima italijanske renesanse, poput da Vinčija i Rafaela. Morgen je bio profesor na Firentinskoj akademiji i graver Velikom vojvodi od Toskane. Takođe je bio cenjen u Francuskoj, gde ga je kralj Luj KSVIII postavio za saradnik Instituta de France 1803. i odlikovao Legijom časti. Na poleđini grafike nalazi se nalepnica Pinakoteke u Barseloni, čuvene galerije koja je radila u periodu između 1928 i 2004 godine.

Predstavljamo vam luksuzni ukrasni set za 15 figura bogova naše mitologije koji može da oplemeni prostor u kome živite ili radite. Polica je od punog drveta, u potpunosti ručne izrade, masivna i zastakljena. Staklo po potrebi može da se skine, a svako ima sigurnosnu kvačicu kako bi stajalo na mestu. Raspored i izbor skulptura je na vama, ovo je samo primer kako može da izgleda. Autor skulptura je vajar Jovan Petronijević Cena ovakvog seta je 33600,00, a u ponudi su i poklon setovi u drvetu i staklu za po dve figure https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/49791749_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet-2- kao i za pet figura https://www.kupindo.com/Skulpture-i-maske/29916397_Skulpture-BOGOVI-SLOVENA-komplet Pogledajte celokupnu našu ponudu inspirisanu srpskom, slovenskom (i pomalo vikinškom i keltskom) mitologijom https://www.kupindo.com/Clan/ROD-suveniri/SpisakPredmeta

Dragutin Cigarčić (1922-1985)- Tri gracije, pastel, dimenzije š21 x v25cm (s ramom š45 x v54cm). Rad nije signiran. Slika se prodaje iz lične kolekcije, isključivo uz lično preuzimanje u Beogradu-Čukarica ili Šumice. O umetniku: Cigarčićeva biografija je za poštovanje, mada nikada ništa lično nije isticao. Rođen je u porodici poznatog vranjanskog terzije LJubomira Cigarčića i majke Savke - domaćice. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1946. godine, a zatim je bio saradnik u Državnoj majstorskoj radionici Mila Milunovića, nekoj vrsti kvalitetnih postdiplomskih studija, koje su prošli mnogi viđeni slikari. Boravio je u Francuskoj kao stipendista francuske vlade i stipendista Fonda `Moša Pijade`, zlatnoj potpori mladim umetnicima koju je pružao Titov sistem. Učestvovao je na studijskim putovanjima u Pragu, Parizu, Budimpešti, Veneciji, Beču i Rimu, ali je u njegovom delu najvidljiviji uticaj francuske moderne kulture. Pripadao je grupama `Samostalni` i `Decembarskoj grupi`, koja je bila izvanredno značajna, okupljala velike slikare, ali bila i državni projekat, nasuprot grupi `Medijala`, prvom pravom srpskom andergraundu i opoziciji, kako likovnoj, tako i političkoj. Cigarčić je imao tri samostalne izložbe, sve u Beogradu: 1948, 1956. i 1960. godine. Učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Mali i okretan, slikao je do poslednjih godina života kvalitetno, za njega nije važio kao za današnje umetnike popularno rečeno `zamor materijala`. I nekada su slikari teško živeli, pa je Cigarčić bio profesor na Školi za industrijsko oblikovanje u Beogradu. Reč je o stvaraocu koji je radio na poseban način, duboko uvažavajući tradiciju, svoje nasleđe, ali su kod njega srednji vek i freskopis dolazili do drugačijeg izraza nego kod njegovih saboraca iz `Decembarske grupe` - Lazara Vozarevića i Aleksandra Tomaševića. Diskretan i suzdržan, oprezan i mudar, on nije dopuštao da bilo šta direktno prodre u sliku, sve je moralo da prođe njegove brojne filtere nataloženih osećanja i doživljaja. Taj nepravedno skrajnuti i zaboravljeni majstor, koji nezasluženo nije stručno potvrđen, slikao je na podobije starih zografa, njegova boja kao da je sazrevala stotinama godina, izravno preneta sa freske. To je boja starog zida, topla i isprana, okađena, toliko sugestivna, krajnje posna, koja upućuje na lični i estetski asketizam, slikara koji je u oblačenju i nastupu praktikovao tihovanje. On je ono najlepše i najbolje što daje jug Srbije, tradicionalni svet, skroman i suzdržan. Uspostavio je vezu između ikonopisa i freskopisa, srednjeg veka i visokog modernizma, u duhu mediteranskog zaveštanja balkanske kulture. Bio je jedan od slikara koji su srpsku likovnost uveli u evropsku na sasvim nov način.

Radi poredjenja dat je snimak akvarela jedne Natalije Cvetkovic da se stekne uvid u slikarski nivo obrazovanja i dara Emila Krenajza. Emil KRENAJZ ( HRENEIS ) Beograd - termoelekrana Snaga i svetlost, o. 1933 akvarel, 19 x 28 cm signirano dole levo „Могао сам да зауставим Лењина!” ДНЕВНИК Суб, 10/23/2010 - 20:40 Да ли би европска и светска историја попримила другачији ток да је пред крај 1917. године аустријски генералштабни пуковник Емил Кренајз, потоњи сремскокарловачки грађанин, знао да се у блиндираном вагону из Швајцарске, преко Беча за Русију, превози главом и брадом друг Владимир Иљич Лењин? – Хатте ицх ја ес нур гењусст, хатте виелеицхт дас сцхицксал Еуропас ганз андере зукунфт ерлебт! (Да сам само тада ово знао, можда би будућност Европе сасвим другачију судбину доживела!) – записао је и дебелом линијом подвукао пуковник Емил Кренајз у свом дневнику, који је педантно и брижљиво водио. Биће да је овај човек врхунског образовања и широких интересовања често размишљао о томе, јер као да никад није прежалио то што су га „околности” омеле да спречи одлазак Лењиновог воза у Русију. Наиме, као начелник Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу у Бечу, Емил Кренајз је добио новембра 1917. године запечаћени коверат као изузетно поверљив документ у ком је стајало да „блиндирани вагон композиције из Швајцарске, одређеног датума и часа, има проследити неотворен преко аустријске територије, од улазне до излазне границе”. Након два дана стигла је препорука с врха да одмах испуни оно што му је наређено, и то под претњом санкција „које ће утолико бити ригорозније пошто је он високи официр”. На крају је дошло до потпуног преокрета ситуације и Кренајз је елегантно склоњен на неколико дана са свог места. Преко веза у обавештајним круговима убрзо је пуковник Кренајз сазнао да је у блиндираном вагону, због чијег су га проласка послали на службени пут, био главом и брадицом – друг Лењин. – Очигледно – записао је касније Емил – наредбодавац је био добро упознат са садржајем блиндираног вагона и имао је посебне разлоге да то остане у највећој тајности. Тек, ретки су Карловчани који знају да је овај негдањи аустријски официр и потоњи директор Дунавског паробродског друштва, а заправо сликар, виноградар и винар, живео у њиховој вароши, а још мање је оних који су о њему нешто више чули. Пре 12 година у Карловачком музеју приређена је изложба његових радова сакупљених из установа и приватних колекција, али се чини да то ипак није било довољно да се сагледа сва питорескност његове личности. Највећи корак у намери да не ишчезне сећање на њега начинила је написавши књигу “Одолели забораву” Мирјана Кончар - Ђурђевић, у чијој је породици у Карловцима пуковник боравио до смрти. Емил Кренајз је родом из Петроварадина, односно Мајура. Рођен је 1872. у скромној породици немачког занатлије. Завршио је Карловачку гимназију с одличним успехом и наставио школовање на Војној академији Аустроугарске монархије. Од малена је био заинтересован за свет око себе, а све што би му се током школовања у Карловцима и у Аустрији догађало, бележио је оловком и бојама на папирићима. Од сликарског прибора и платна није се одвајао до последњих тренутака у животу. Оставио је иза себе много недовршених слика, за које је пред смрт рекао да ће се „ваљда једном наћи неко ’мазало’ које ће их довршити”. Пејзаже је радио акверелом, мртве природе уљем, портрете оловком или пастелом. Није желео да излаже то што је радио из чистог задовољства, тако да је једина његова изложба заправо та, приређена у Карловачком музеју 1998. године. По завршетку војне Академије и као добар познавалац речних путева добио је место у у Одсеку речне флоте при Главном генералштабу у Бечу, где је живео. Први светски рат проводи у Бечу обављајући поменуте дужности начелника Општег одељења за транспорт при Главном генералштабу. Списи кажу да је помогао многим ратним заробљеницима, међу којима је било и доста Срба. Крајем рата одликован је за изузетну хуманост показану током рата високим признањем, оредном витеза Малтешког реда, на предлог Међународног Црвеног крста. Након рата почео је да ради у Београду у представништву Дунавског паробродског друштва, а живео је мало у престоници, а мало више у Сремским Карловцима: код рођака у породици Кончар - Ђурђевић, код Јелисавете и Које. Кућа у којој је живео у Карловцима, у Улици митрополита Стратимировића, данас припада породици Шовљански. Убрзо је отишао и у пензију, посветивши се лову, риболову, виноградарству и наравно, сликању. Револтиран политиком Аустрије која се приближавала Хитлеровој нацистичкој идеологији, одрекао се пензије. То је образложио тиме да од „нове власти у Аустрији, која је фашистичког опредељења, не жели да прима више ни један пфенинг”. Приликом пописа у Карловцима 1941. године изјаснио се као Југословен, а када су му рекли да то више не постоји, одговорио је да је онда – “нико”. Касније су му понудили да постане члан Културбунда, одбио је и казао да се сматра Југословеном. Након провере, поново су га позвали, на шта је он одговорио је:„Ја, додуше, јесам Емил Кренајз, али Југословен”, после чега су га оставили на миру. Током рата у кући у Карловцима са њим су биле Јелисавета и две старице. Јелисаветина деца и муж живели су у Беогаду. Вероватно је та чињеница, а потом и развој догађаја након рата, навео Карловчане на сумњу у природу Емиловог и Јелисаветиног односа. Њу, иначе, памте као жену изузетне лепоте и елеганције, а када говоре о њој и “онклу”, како су Емила сви звали, чине то са посебним призвуком у гласу. Педесетих година Емил Кренајз је добио од Секретаријата за народну одбрану СФРЈ решење о додели пуковничке пензије. Умро је 1954. године и сахрањен на православном делу гробља на Магарчевом брегу, у породичној гробници Кончар -Ђурђевић и породице Милошевић. Нема дилеме, уз оне које је јако волео. - Зорица Милосављевић

dim. 10 x 8 cm (zatvorena) 10 x 14,5 (otvorena) materijal MESING PRELEPA RUSIJA samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Ruske metalne ikone kao bogoslužbeni predmeti napravljeni od legure bakra u verskoj praksi ovi predmeti pojavile su se u drugoj polovini 17. veka kod staroveraca, kojim su oni odražavali, na neki način, savremeni razvoj ruske pravoslavne crkve. Naime u bori protiv raskola koji je postojao i doveo do formiranja dve osnovne struje u ruskoj pravoslavnoj crkvi — prve, vođene patrijarhom Nikonom i druge predvođene starovercima na čelu sa proto-sveštenikom Habakkukom, bronzane ikone i krstovi su kod staroveraca imali centralnu ulogu u iskazivanju nezadovoljstava raskolom pravoslavaca u Rusiji. Prvi centar proizvodwe ovih predmeta nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, ili „bespopovaca“. Međutim kako su bronzane ikone ne samo među vernicima vrlo brzo postale popularne i među drugim slojevima stanovništva Rusije, kod mnogih pojedinaca javila se neodoljiva želja i potreba da se ikona sa određenim motivom nabavi gotovo trenutno, po povoljnoj ceni, da bude relativno trajna, praktična za nošenje, da osnaži molitvu u svakom trenutku i na svakom mestu, da ulije i povrati snagu svetiteljske zaštite. Velika potražnja za bronzanim ikonama učinila je da su se počele otvarati radionice po celoj Rusiji, kako bi se sve veća potražnja za njima zadovoljila, i tako postale simbol ne samo ruskih staroveraca već i širokih masa. Prvi centar za proizvodnju metalnih ikona i drugih obrednih predmata staroveraca nalazio se u oblasti Pomorja, na obalama Belog mora, koju je naseljavao ogranak staroveraca, zvanih i „bespopovaci“. Na masovnu proizvodnju metalnih ikona u oblastima Belog mora u mnogome je uticao razvoj rudarske industrije u toj oblasti, kao i pojava veštih i priznatih majstora koji su posedovali veštinu izlivanja bronzane ikone. Među njima je bio Vasilij Evstratov iz Novgoroda, koji je sa nećakom radio u Šeltoporoškom skitu, blizu Viga. Vasilij Petrov i Gorbun su u Vigu izrađivali ikone sa predstavama Velikih praznika, kao i male ikone sa ili bez emajla. Na proizvodnju metalnih ikona u Rusiji, i pored zabrane njihove izrade, i u kasnijem istorijskom razdoblju uticala je činjenica da je metalurška industrija Rusije najvećim delom bila pod dominantnim uticajem staroveraca. A u oblastima oko Urala bilo ih je najviše među obučenim majstorima i radnom snagom. Kada su se u Moskvu, uglavnom posle 1771. godine, učvrstili i „popovci” i „bespopovci,” ona je postala važan centar proizvodnje i trgovine metalnim ikonama. Tako su se sredinom 19. veka metalne ikone i krstovi izrađivali u okolini Moskve, Olonetsu, Jaroslavu, Pomorju i u oblasti Nižnjeg Novgoroda, u kome se svake godine održavao sajam na kome su se prodavale i kupovale metalne ikone i drugi sveti predmeti. Antique Russian Orthodox Brass Travel Icon Panel From 3-Panels Folding RUSSIA

92 x 9 cm na zalost, polomljen pa zalepljen na jednom mestu (sredina) poprecno pri vrhu,sa obe strane pise BEOGRAD (cirilicom i latinicom) nize dole,pise: RADIO DRS ; a sa druge strane : 1977 drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

Ovo je samo za Joba i slicno. Za ljude iz schwensy-mensy price koji hoce sve pod konac i nesto bolje `od Cope` jer ovo je - uostalom kao i Copa - umetnost sama po sebi. Na Menhetnu je radila galerija za ramove iz perioda sa cenama do $500,000.00. I od jednog haug prostaka smo culi `ovo je ludilo`. Dakle, ako niste u post impresionistickoj ili ekspresionistickoj prici zaboravite cenu jer moze da Vas zabole glava pa ce posle trebati neka doktorka Sara da vas leci. Svuda seksi originalna skoro virgo patina - ne morate ici u raj po 72-e, jedna od njih ceka na kupindu. Kad ovaj ram budete imali u rukama skoro da necete imati reci da objasnite odakle potice toliko ushicenje pod uslovom naravno da imate ozbiljnu odgovarajucu sliku koja vredi bar 15x vise, ali i koja se uklapa u dimenzije falca - 22,8x33,3 cm. Give it It is an extremely sad state of affairs, when a collector – who has sat on the board of a prominent auctioneering company, and whose wife has presided over the board of trustees at an equally prominent museum – effects a divorce between the two parts of a work of art. Degas himself once discovered, when he went to dinner at their house, that some friends had removed the original frame from one of his paintings. He took the painting down from the wall, extracted the canvas from the new gold frame and walked out with it…

uramljeno 40 x 52 cm (sa ramom) neto - 24 x 30 cm samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad posveceno Claude Avelinu na poledjini pise `ovaj crtez radio sam po zelji Claude Avelina francuskog knjzevnika ka ilustracija za njegovu pesmu - ptica koja ne postoji -od 9 komada u ovij seriji on je izabrao jedan,koji je uvrstio u xxxx sa ostalim francuskim slikarima` Z.Petrovic, Paris. Okt. 1956 Zoran Petrović, akademski slikar, rođen je 7. aprila 1921. godine u selu Sakule u Banatu. Gimnaziju je završio u Pančevu. Diplomirao je godine 1948. na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu na odseku za slikarstvo. Specijalku u klasi Đorđa Andrejevića Kuna završava 1949. U toku studija su mu predavali Vasa Pomorišac, Milo Milunović i Ivan Tabaković. Bavio se slikarstvom, crtežom, grafikom, kolažom, skulpturom (na bazi livenog i varenog metala)… Autor je čuvene Mašinobalade, mape crteža i tekstova, koja je nastajala u vremenu od 1958. do 1966. godine. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Izlagao je na brojnim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a 1961. godine bio je predstavnik Jugoslavije na VI bijenalu u Sao Paolu u Brazilu. Tom prilikom je dobio nagradu za crteže Leirner fondacije. Imao je brojne samostalne izložbe u tadašnjoj Jugoslaviji, u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Nišu, Pančevu, kao i širom sveta, u Parizu, Veneciji, Londonu… Dobitnik je brojnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Njegova dela se nalaze u muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama širom sveta. Profesorskim radom bavio se na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu od 1949. sve do 1986. godine, gde je predavao crtanje i slikanje. Bio je član grupe Samostalni od 1951. do 1953. i jedan od osnivača Decembarske grupe, gde je član od 1955. do 1960. godine. Jedan je od osnivača Umetničke kolonije u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Bio je aktivan u radu kolonija u Senti, Vršcu, Pančevu, Deliblatskom pesku… Likovna umetnost nije jedina oblast njegovog kreativnog interesovanja. Mag ravničarskog predela, vojvođanskog podneblja, ostavlja zapažena književna dela. Matica srpska mu objavljuje knjigu Selo Sakule u Banatu 1969., a drugo izdanje 1986. godine. Dramska adaptacije ove knjige pod istim naslovom i drugim verzijama (Pendžeri ravnice, Pa izvolte u Sakule i Banatske slike i prilike), izvođena je pozorištima skoro hiljadu puta. Drame Bećarac i Sakuljani, a o kapitalu, takođe postužu uspeh kod publike. Seriju od sedam emisija Banatska kazivanja (monodrame) emitovala je TV Beograd. Film Hitler iz našeg sokaka, po scenariu Zorana Petrovića, realizovala je filmska kuća Jadran – film iz Zagreba. Ovo filmsko ostvarenje dobilo je na Pulskom festivalu 1975. godine Srebrnu arenu za režiju i glavnu mušku ulogu. Petrović je bio član Udruženja dramskih pisaca Srbije. Dobitnik je nagrade grada Vršca 1970. godine na Sterijinom pozorju za tekst savremene komedije. Od opštine Opovo godine 1987. dobije Zlatnu plaketu za pisanu reč o zavičaju. Njegovi se tekstovi nalaze u Letopisu Matice srpske, časopisu Književnost i listu Pančevac. --------------------------------- Claude Aveline, pen name of Evgen Avtsine (19 July 1901 – 4 November 1992), was a writer, publisher, editor, poet and member of the French Resistance. Aveline, who was born in Paris, France, has authored numerous books and writings throughout his writing career. He was known as a versatile author, writing novels, poems, screenplays, plays, articles, sayings, and more. He was born to Jewish parents who had fled the racial segregation they were subjected to in Russia, moved to France in 1891 and became French citizens in 1905. Avtsine studied at the prestigious Lycée Henri-IV in Paris and then in a school in Versailles to which his parents moved. In 1915, he volunteered as a medic in the First World War, then went to college in Paris, but his health deteriorated and he had to stop his studies. In 1918 - 1919 he lived near the city of Cannes in southeast France, where he began writing under the pen name Claude Aveline. In 1919, his poems were published in magazines, and he was introduced to writer Anatole France, becoming his protégé and close friend. In 1920, he returned to Paris, worked as an editor of an art journal, and accepted a request to write a book about Buddha, called `La merveilleuse légende de siddhartha gautama bouddha`. In 1922, aged 21, he founded his own publishing house under the name `Chez Claude Aveline éditeur` and was subsequently called `the youngest publisher in France`. and even `in the world`. After another health incident in 1923, Aveline stayed four years in a health clinic in Font-Romeu, where he met and befriended a young patient, Jean Vigo, eventually becoming a film director. Aveline would later act both as the executor of the filmmaker`s estate, and as the legal guardian of Vigo`s daughter after his wife`s death; in 1951 Aveline founded the Prix Jean Vigo given to young film directors. He was president of the jury board for twenty-five years. In 1932 he published the detective novel `La Double Mort de Frédéric Belot`, which was a public success, and in 1936, the novel `Le Prisonnier`. Le Prisonnier has been cited by Albert Camus as an influence and inspiration for his successful novel, L`Étranger. Favoring the left side of the political spectrum, he contributed to the writing of numerous communist and anti-fascist journals and publications, such as Commune and Vendredi. During the Nazi occupation in World War II Claude Aveline joined the French Resistance. In 1952 he won the Grand Prix of the Société des gens de lettres and the Prix Italia in 1955 for his creative work in radio dramas. In 1956, Aveline asked his many artist friends to artistically illustrate, i.e. draw or paint the Portrait de l`Oiseau-Qui-N`Existe-Pas (Portrait of the bird that doesn`t exist), a poem he wrote in 1950, which was subsequently translated into 55 languages. An anthology was made out of 108 portraits by artists of various backgrounds and styles such as Henri-Georges Adam, Atlan, Bertholle, Bissiere, Prassinos, Music, Singier, Vieira da Silva and Jacques Villon. In 1963 Aveline donated it to the Musée National d`Art Moderne in Paris where it was exposed. His bust, made in 1967 by Ossip Zadkine, was the last sculpture created by Zadkine before his death. Aveline wrote «Je suis le dernier Zadkine» (I am the last Zadkine) in French newspaper Le Figaro, in homage to the artist. In 1974 he began writing memoirs. He died in 1992 in Paris.

Miodrag Tabački Scenograf i kostimograf originalna rukom potpisana scenografija za Labudovo jezero Cajkovskog, oko 50 x 50 cm Uža naučna odnosno umetnička oblast: Pozorišna i radio režija Predmeti: - Scenografija i kostimografija osnovne akademske studije - Scenografija i kostimografija master akademske studije Predaje na Fakultetu dramskih umetnosti od 1978. godine. Izabran u zvanje redovnog profesora 1988. godine. Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu 1972. i na Akademiji za primenjene umetnosti 1974. godine, odsek scenografije, u Beogradu. Samostalno radi od 1973. i uradio je preko dve stotine scenografija i više od stotinu kostimografija za dramske, operske, baletske i lutkarske predstave za repertoarska pozorišta, festivale i neformalne grupe. Kao scenograf i kostimograf gostovao u većini jugoslovenskih pozorišta kao i u Belgiji, Italiji, Češkoj, Sloveniji, Slovačkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Za svoj rad nagrađivan je brojnim nagradama: Sterijina nagrada za scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu 1982., 1996., 1998., 1999. Ardalion nagrada za najbolju scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Užicu 1996., 1997., 1999., 2000., 2003. Zlatni lovorov vijenac na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, 1982. Zlatna medalja za najbolju scenografiju na Baletnom bijenalu u Ljubljani, 1985. Srebrna plaketa za scenografiju na Devetom međunarodnom trijenalu scenografije i kostimografije u Novom Sadu, 1990. Nagrada za životno delo ULUPUDS*-a1997. Nagrada SANU** iz fonda Ivan Tabaković, 2004. i mnogim drugim Ima status Istaknutog umetnika ULUPUDS-a i Počasni je član UPIDIV***a. Dobitnik je Statuete Joakim Vujić, za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti 2007. Monografija Miodrag Tabački, izdavača CLIO iz Beograda nagrađena je nagradom Golden Pen Award USITT****a, 2006. VAŽNIJE REFERENCE: Samostalno izlagao u Beogradu 1984., 1990., 1992., 1998., 1999., 2003., Bratislavi 2009.,Parizu 1987., Zagrebu 1985., Splitu 1983., 1987., Sarajevu 1984., Skoplju 1977., 1992., Pragu 1999., Budimpešti 2000., New Orleansu 2002. Učestvovao i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu - Praški kvadrijenale 1979., 1985., 1987., 1991., 1999., Međunarodni trijenale scenografije i kostimografije u Novom Sadu 1979., 1984., 1990. i drugim. Značajne predstave: Otelo, Hamlet, Komedija zabune, San letnje noći, Vinjik, Tri sestre, Galeb, Tartif, Don Žuan, Učene žene, Revizor, Na letovanju, Pozorišne iluzije, Balkon, Vojvotkinja od Malfija, Orestija, Kaligula, Bubnjevi u noći, Malograđanska svadba, Heda Gabler, Lepotica i zver, Gospođica Julija, Vojcek, Dantonova smrt, Labudovo jezero, Kopelija, Žizela, Žar Ptica, Abraksas, Per Gint, Spartak, Saloma, Vesela udovica, Karmina Burana, Travijata, Boemi, Evgenije Onjegin, Puritanci, My fair lady, Čovek od la Manče.... Kao i predstave domaćih autora: Kir Janja, Zla žena, Rodoljupci, Gorski vijenac, Majčina Sultanija Svetozara Ćorovića, Balkanski špijun, Klaustrofobična komedija, Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću, Kamen za pod glavu, Bure baruta... Pedagoškim radom bavi se od 1973. godine. Gostujući je profesor Trent univerziteta u Notingemu u Velikoj Britaniji, Ohajo univerziteta u Atensu u Ohaju i Univerziteta Konektikata u Storsu u Sjedinjenim AmeriŁkim Dravama i drugim. U Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine XX veka, MODERNA SCENA idavač Kare, Pariz 1997, autor Đovani Lista, Miodrag Tabački ima svoju jedinicu. * Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Srbije ** SANU Srpska akademija nauke i umetnosti *** Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine **** Američki institut za pozorišnu tehnologiju (Udruženje scenografa, kostimografa, pozorišnih arhitekata, tehničara i tehnologa Amerike)