Grafika u tehnici akvatinta “Summer Time” Branke Bradic clana ULUPUDS-a od 1993. Nastala 2003 godine i predstavlja 16. od 30 napravljenih otisaka. Dimenzije su sa ramom 52 X 36,5. Bez rama (oiviceni deo gde je ulegnuce sa radom) 17 X 32 cm. Na poledjini je posveta i potpis slikarke. Branka Bradić ( Beograd , 1963), završila Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Miloša Ćirića i Branislava Makeša i postdiplomske studije na istom fakultetu u klasi Dušana Petričića i Bogdana Kršića. Radi kao samostalni umetnik - illustrator, slikar i grafičar. Takodje, radi kao instruktor crtanja, slikanja i karikature u privatnoj školi za umetnost u Kanadi. Kraće vreme radila i dizajn za nakit i modele u vosku. Član ULUPUDS-a od 1993. Izlagala na 2 samostalne i preko 60 žiriranih izložbi. Ilustrovala 11 objavljenih knjiga/udžbenika, ima umetnička dela u privatnim i javnim kolekcijama u Evropi, SAD, Kanadi i Japanu. Vaznije izložbe: Oktobarski salon, Zlatno pero Beograda, Majska izložba grafike beogradskog kruga, Majska izložba ULUPUDS-a, Svetski festival karikature u Portugalu, Međunarodna izložba grafika malog formata u Barseloni – Španija, Međunarodno bijenale ilustracija u Bratislavi - Slovačka, Međunarodna izložba umetnosti malog formata u Virdžiniji – SAD, Svetska izložba malih slika i grafika u Pizi – Italija, izložba minijature u Tokiju-Japan i druge. Nagrade i priznanja: 1986 Nagrada Univerziteta umetnosti u Beogradu za najbolji uspeh iz glavnog stručnog predmeta na četvrtoj godini studija; 1988 Otkup tiraža grafike (“ Grafika meseca” ) na otvorenom konkursu Galerije Grafički kolektiv i 1989 otkup tiraža na konkursu JAT-a; 1993 Diploma “ Izložba meseca” od strane likovnog kritičara rubrike “ Likovni život grada” radio emisije “ Košava” za samostalnu izložbu ilustracija; 1995 Treća nagrada za dizajn za knjigu “ Ja, prijatelj svoga psa” na međunarodnoj izložbi knjiga u Beogradu; 1997 Nagrada “ Best in Show” (“ Najbolje na izložbi” ) – Toronto, Canada; 1998 &2001 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Che Ha Consegnito la Varutazione di Segnalato” ) za crteže na međnarodnoj izložbi u Pizi – Italija; 1999 Druga nagrada za uljanu sliku na izložbi minijature u Londonu , Canada ; 2004 Diploma za “ zapažen umetnički rad” (“ Mentions” /” Jury commendation” ) za grafiku na međunarodnoj izložbi minijature u Vile-Mari, Kanada 2005 Novčana nagrada za “ zapaženi umetnički rad” (“ Honorable mention” ) za grafiku na nacionalnoj izložbi malih grafika u Koloradu, SAD;

Stari zidni sat sa klatnom. Može se reći klasičan predstavnik Industrial Design poktera, mada se može podvesti i pod Bauhaus koji se pojavio nešto kasnije. Spada u veće zidne satove namenjene železnici, čekaonicama u raznim firmama, fabrikama itd. Kućište je drveno, čamovina, a vrata su hrastovina. Karakteristika ove vrste satova je da su masivni, jaki i izdržljivi, za rad u teškim uslovima i na duži rok. Zato je mehanizam ovog sata tako i napravljen, prednja i zadnja ploča su od 2.5 mm. brušenog mesinga, na kome se praktično ne vide tragovi višegodišnjeg rada i koji će još dugi niz godina dobro raditi. Sat je kompletno servisiran i naravno ispravan. Dolazi sa svojim ključem za navijanje i uputstvom za postavljanje i pokretanje Dimenzije: 38 x 38 cm. Dubina 13.5 cm..

ALEKSANDAR SIMIC - ORIGINALNA FOTOGRAFIJA - veliki format - spomenik - beograd - zima - sneg dim. 41 x 30 cm , potpisana Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. По завршеној матури у Београду отишао у Париз где је студирао у Националној школи декоративних уметности и апсолвирао на архитектури. Прве фотографије снимио 1912. Затим се као фотограф среће 1915. у Првом светском рату, приликом преласка Албаније. Од 1921. бавио се професионално новинском фотографијом, а објављивао је у листу Недељне илустрације, затим радио у листу Политика (од 1924. до почетка Другог светског рата), и сматра се првим фото-репортером тог листа. За време окупације сарађивао као фото-репортер са листом Коло. Будући да је тај лист основан од окупационих власти, та сарадња је Симићу, после рата, приписана као „колаборација са непријатељем“. После 1945. привремено му је забрањен рад у новинарству „због рада у режимском листу, у време окупације“. Да би прехранио породицу бавио се неко време позоришном фотографијом за Народно позориште у Београду. Када је скинута забрана да ради у новинарству (али је и даље је важила забрана за рад у листу Политика) Симић је наставио рад у Фото-агенцији „Југопрес“ (деловала под окриљем Новинске агенције „Танјуг“), па у листовима Глас и Дуга, а од 1952. је у листу Борба, као уредник фотографије. Пензионисан је 1960. године. Био је носилац Албанске споменице, и добитник неколико награда за фотографију. Био је члан Фото-секције УЛУПУС-а и Секције фото-репортера Удружења новинара Србије. Симић се превасходно бавио новинском фотографијом, фотографисањем актуелних догађаја. Остварио је и један број портрета истакнутих личности. Показивао је осетљивост за уличне призоре и анегдотске ситуације. Део његовог опуса односи се на тему Архитектура старог Београда. Његова дела (фотографије и негативске плоче) налазе се у Фототеци листа Политика, Музеју града Београда и Музеју примењене уметности у Београду. Његова дела уврштена су у критичку ретроспективу - поводом 150 година фотографије у свету: „Фотографија код Срба 1839-1989“, Галерија САНУ, Београд, 1991. Постхумно су одржане две изложбе са истим избором његових дела: „Фотографије Аце Симића“, Галерија Дома омладине, Београд, маја 1983, и „Београд Политикине младости : фотографије Аце Симића“, Београд: Хол палате „Политика“, август 2003. Иако је Симићев опус обиман, није истражен, утицајем је недовољно значајан и незапажен од струке и критике.

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: ANA Premijera: 5.6.1984. Velika scena Broj izvođenja: 20 Poslednje izvođenje: 14.3.1985. Režija: Dejan Mijač Prepev pesama: Olga Vlatković Scenograf i kostimograf: Vladislav Lalicki Kompozitor: Vojislav Kostić Korepetitor: Ljiljana Danilović Cincar Scenski pokret: Ferid Karajica Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Igraju: Ljiljana Dragutinović (Ana), Aljoša Vučković (Mirko), Svetozar Cvetković (Frederik Valenštajn), Sava Spasojević (Darko), Nikola Kojo (Veljko), Branimir Brstina (Andruša Nikolajevič), Erol Kadić (Sekretar Partije), Feđa Stojanović (Major NKVD-a), Tatjana Beljakova (Zapisničarka Zoja), Milan Mihailović (Ivan Banovac), Dušan Čavić (Vladlen), Ana Adžić (Elektrika), Renata Ulmanski (Vaspitačica) Marina Koljubajev (Daša), Dara Džokić (Vanda), Vesna Pećanac (Glimpa), Gordana Pavlov (Nina), Nenad Ćirić (Logorski mehaničar), Vlastimir Petrović (Gitarist), Ninoslav Bambulović, Ksenija Došljak, Miloš Glišić, Maja Matija, Miloš Mojović, Igor Petrović, Milica Radeka, Vladimir Simonović, Zoran Trifković, Jakša Đorđević (deca) Dizajn plakata: Ferenc Barat Ferenc Barat (Kanjiža, 1946) Završio srednju školu za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1966). Pohađao Likovnu akademiju u Beogradu, u klasi prof. Aleksandra Lukovića (1967-1969). Član UPIDIV-a od 1970. godine. Kao likovni i tehnički urednik sarađivao sa novosadskim omladinskim listovima Index i Uj Simposion (1965-1969), a potom kao grafički dizajner i urednik radio u izdavačkoj kući Forum (1969-1992). U isto vreme sarađuje sa brojnim pozorišnim kućama u Novom Sadu i Beogradu. Glavna delatnost kojom postiže društveno i umetničko priznanje je grafički dizajn – dizajn plakata i oprema knjiga. Tokom godina njegovi plakati, zajedno sa radovima drugih novosadskih umetnika i grafičkih dizajnera, postali su sinonim za Novosadsku školu kulturnog plakata. Seli se u Budimpeštu 1992. godine, gde osnova grafički i umetnički studio za dizajn Studio Barat Art. Njegovi plakatski radovi se nalaze u više galerija i muzeje u Njujorku, Konektikatu i Koloradu (SAD), Parizu, Pečuju i Budimpešti (Mađarska), Lahtiju (Finska), Vilnovu (Poljska), Tojama (Japan), Beogradu (MPU), Novom Sadu (Pozorišni muzej Vojvodine, MSUV). Samostalno izlagao na preko četrdeset izložbi, kao i na velikom broju kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Barat se bavio i eksperimentalnom grafikom tokom čitave karijere a poslednjih se godina posvećuje skoro isključivo umetničkom radu. Po opštem mišljenju, Barat je jedan od najpoznatijih i najpriznatijih grafičkih dizajnera sa ovih prostora. Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

HUTSCHENREUTHER– Figura “Lastavice u letu“ (dizajn Hans Achtziger) Dimenzije Visina: 25,5 cm Dužina: 16,5 cm Širina: 19 cm Težina: 430 g Žig na dnu: 1814 (u elipsi, ispod crteža lava) HUTSCHENREUTHER GERMANY KUNSTABTEILUNG (Umetničko odeljenje) Natpis na stikeru: Lorenz Hutschenrether Kunstabteilung (iznad linije) 2090/2f Fabrika “Hutschenrether“ proizvodila je ovu figuru od 1970. do 1985. godine. Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenrojter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Brauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. HANS ACHTZIGER (Hans Ahciger, 1918-2003) jedan od najznačajnijih dizajnera u nemačkoj industriji porcelana. Bio je glavni dizajner u kompaniji „Hutschenreuther“ (Hučenrojter) skoro 40 godina. Od 1937. do 1939. godine učio je na Državnom koledžu za industriju porcelana u rodnom mestu Selb (Zelb). Saradnju sa kompanijom „Hutschenreuther“ započeo je 1946. godine, kada se nakratko priključio njenom Umetničkom odeljenju (Kunstabteilung). Ubrzo je napustio kompaniju da bi od 1946. do 1948. godine studirao na Građevinsko-zanatskoj školi u Münchenu (Minhen). Posle školovanja vratio se u kompaniju, gde je 1972. godine postao direktor umetničkog odeljenja, a 1980. godine upravnik studija za proizvodnju kalupa i dekoraciju. Prve servise dizajnirao je 1953. godine, a do sredine 1980-ih ostvario je oko 20 dizajna posuđa, kao i oko 150 porcelanskih figura. Formalno se penzionisao 1981. godine zadržavajući ulogu savetnika. (114/1-32/pol-kp/1093)

U dobrom stanju, malo iskrzan po ivicama, nista strasno! Plakat dizajnirao: - Ljubomir Pavićević Fis 49cm x 69cm Prekobrojna je jugoslovenski film iz 1962. godine, koji je režirao Branko Bauer. Film opisuje život mladih na radnim akcijama i bio je veoma popularan u SFRJ. Na festivalu u Puli nagrađen je trećom nagradom za najbolji film, a Milena Dravić je dobila Zlatnu arenu za najbolju žensku ulogu. Režija Branko Bauer Scenario Branko Bauer Bogdan Jovanović Krešimir Golik Uloge Ljubiša Samardžić Milena Dravić Boris Dvornik Montaža Blaženka Jenčik Studio Avala film Datum(i) premijere 1962 Trajanje 94 min. Zemlja SFR Jugoslavija Jezik srpskohrvatski Milena Dravić (srpski: Милена Дравић; Beograd, 5. oktobra 1940. – Beograd, 14. oktobra 2018.) bila je proslavljena jugoslavenska i srpska glumica. Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Bioskopskog kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Živojin Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. U pozorištu Na film je došla slučajno - plavokosu, pegavu srednjoškolku s konjskim repom zapazio je na naslovnoj strani neke ilustrovan revije reditelj F. Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena (1959). Svojim šarmom i spontanošću nametnula se, pa ubrzo snima Diližansu snova (Soja Jovanović, 1960), Zajednički stan (M. Vajda, 1960), Bolje je umeti (V. Nanović, 1961), Uzavreli grad (Veljko Bulajić, 1961) i Leto je krivo za sve (Puriša Đorđević, 1961). Motivisana uspehom koji je do tada postigla upisuje Akademiju za film, pozorište, radio i televiziju. Kada za svoju šestu ulogu - seoske devojke koja kao prekobrojna kreće za momkom na radnu akciju u Prekobrojnoj (Branko Bauer, 1962) - osvaja Zlatnu arenu na festivalu u Puli, postaje jasno da je jugoslovenska kinematografija dobila izuzetnu glumačku osobenost. Otada, sarađujući sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igra uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova, postavši jednim od glumačkih postulata srpske kinematografije, iako je često igrala i u drugim sredinama. Svoju drugu Zlatnu arenu dobija za ulogu krojačice koja se prudržuje partizanskome biciklističkom bataljonu u Biciklistima (P. Đorđević, 1970). Dobitnica je i pet Srebrnih arena: godine 1964. za komičnu ulogu u Litu vilovitom O. Gluščevića, zatim, godine 1966. za suptilnu ulogu supruge u Rondu Z. Berkovića, te za ulogu u ratnom filmu Do pobede i dalje Ž. Mitrovića, 1967. za komičnu ulogu u Nemirnima K. Rakonjca, te za tragičnu ulogu u Jutru P. Đorđevića, 1969. godine za komičnu ulogu prvakinje u filmu Kros kantri P. Đorđevića, te za dramsku ulogu prodavačice novina koju siluje grupa dokonih mladića u Horoskopu Bore Draškovića, te napokon godine 1974. za ulogu žene iz polusveta Depsu A. Vrdoljaka. Za upečatljivu ulogu usamljene žene u palanačkoj sredini u Posebnom tretmanu (Goran Paskaljević, 1980.) nagrađena je nagradom za epizodu na festvalu u Kanu. Od brojnih drugih filmskih nagrada i priznanja ističe se titula „“Prve dame jugoslovenskog filma“ koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu 1970. godine. Prvi deo njene karijere obeležen je kontinuiranom saradnjom sa Purišom Đorđevićem, a kasnije se, težeći da iskoči iz okvira stereotipa - približuje avangardnim reditljima okupljenim oko Kino kluba `Beograd` i ostvaruje zapažene uloge u delima Dušana Makavejeva Čovek nije tica (1965.), kao mlada frizerka u središtu ljubavnog trougla, i Misterije organizma (1971.), kao razbarušena revolucionarka koja propagira seksualnu revoluciju, te u Klaksonu (K. Rakonjac, 1965.) i Zasedi (Ž. Pavlović, 1969). Iako je u nizu filmova uspešno igrala dramske uloge, njene najizrazitije predispozicije su, prema vlastitom uvetrenju, „karakterne uloge sa elementima komedije“; to je došlo do punog izražaja u verovatno najboljoj seriji zabavnih televizijskih emisija u Jugoslaviji - Obraz uz obraz televizije Beograd. Uspešno je igrala i u velikom broju televizijskih serija i drama, a okušala se i u pozorištu i to uglavnom i neformalnim, alternativnim grupama, te i u Ateljeu 212. Bila je foto-model modnog kreatora Aleksandra Joksimovića. Preminula je 14. oktobra 2018. u Beogradu. Dobijene nagrade i priznanja Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije, u Jagodini, Nagrada “Ćuran” za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu “Dani komedije” u Jagodini’ Nagrada “Žanka Stokić” koja se dodeljuje za celokupni životni umetnički opus i doprinos. Za ulogu u filmu “Prekobrojna” Branka Bauera, dobija nagradu “Zlatna arena” na tada najprestižnijem filmskom festivalu u Puli, Za ulogu u filmu “Jutro” u Veneciji dobija nagradu “Zlatna ruža”, Za ulogu u koprodukcionom filmu češke i američke produkcije “Voda nešto nosi”, čuvenog pisca Lajoša Zilahija, a u režiji oskarevaca Jan Kadara i Elmara Klosa, dobija evropsku nagradu “Zlatni David”, kao najbolja evropska glumica 1978. godine. Za film “Poseban tretman” Gorana Paskaljevića i Dušana Kovačevića dobija Kansku nagradu 1980. godine Nagrada Pavle Vujisić za ukupan rad na filmu, na Filmskim susretima u Nišu, 1994. Ljubomir Pavićević Fis (Višegrad, 1927 — Beograd, 2015) bio je srpski grafički i industrijski dizajner. Prema beogradskom Muzeju primenjene umetnosti, on je prvi i najpoznatiji srpski dizajner. Ljubomir Pavićević je rođen 1927. godine u Višegradu. Dizajnom je počeo da se bavi 1953. godine.[1] Radio je za brojne jugoslovenske i inostrane fabrike, firme i institucije, a njegovi projekti realizovani su u stotinama hiljada kopija. Jedan od njegovih značajnih dizajna bio je amblem za Unispace 82 konferenciju Ujedinjenih nacija.[1] On je bio jedan od osnivača, profesor, šef Katedre za ambalažu i predsednik Ekspertskog konzorcijuma beogradske Škole za dizajn, a i gostujući profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti. Pored toga, bio je član ULUPUDS-a još od njegovog osnivanja 1953. godine, kao i član još nekoliko međunarodnih profesionalnih udruženja. Učestvovao je na Internacionalnom simpozijumu ambalažnog dizajna u Zagrebu 1962. godine, Kongresu Međunarodnog saveta udruženja industrijskog dizajna u Španiji 1971. godine, kao i na velikom broju manjih stručnih skupova širom bivše Jugoslavije.

GILDEA & WALKER, England - Šest dubokih tanjira (1886) Dimenzije Prečnik: 25 cm Visina: 4 cm Ukupna težina: 3160 g Sitni tragovi pribora na dnu tanjira. Na dva tanjira glazura je značajnije ispucala, mestimično i potamnila, naročito na naličju. Na istim tanjirima po jedna napraslina sa strane. Svi tanjiri su prikazano pojedinačno na kolaž-slikama, sa lica i naličja, naprsline su prikazane posebno. Žig na dnu, štampan plavim: Crtež nagog keramičara koji kleči pri radu ENGLISH PORCELAIN (u kaišu oko crteža i ispod krune) (Inicijali) B. W & Co (za “Bates, Walker & Co”, na kraju kajša) Podglazurno utisnutio: GILDEA (za James Gildea) Štampani žig je koristila kompanija “Bates, Walker & Co” u periodu 1875-1878 godine, tada vlasnik fabrike “Dale Hall Works”u Longsportu, Stoke-on-Tent. Podglazurno utisnuto “GILDEA”, je za James Gildea, koji se pridružio kompaniji 1878. godine. Prema utisnutoj oznaci 9/86 pet tanjira je proizvedeni u septembru i jedan u oktobru 1886 godine (10/86), kada je Gildea ostao jedini vlasnik fabrike. To bi značilo da je nastavio da koristi žig prethodne kompanije, sa utisnutim dodatkom svog imena. Fabriku “Dale Hall Works”, u Logsportu, u blizini Barslem (Barzlem), u području Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent) koje je bilo centar engleske keramičarske industrije, osnovao je Joseph Stubbs (Džozef Stabs) 1790. godine. Nakon povlačenja iz posla 1829. Godine, Stubbs je umro 1836. godine. Oko 1843. godine fabriku je preuzela kompanja “T J & J Mayer” tri brata Mayer (Mejer): Thomasa (Tomas), Johna (Džon) i Joshue (Džošua) Mayer. Proizvodili su kvalitetni višebojnu keramiku, koja je svojila medalju na britanskoj izložbi 1851. godine. 1855. godine kompaniji se pridružio Liddle Elliot (Lidl Eliot), i fabrika je radila pod imenom “Mayer Bros (braća Mejer) & Elliot” do 1858. godine, kada je u kompaniji ostao samo Joshua Mayer, a ime promenjeno u “Mayer & Elliot”. 1862. godine se i Joshua Mayer povukao iz posla, a Elliot je nastavio posao zajedno sa sinom Thomasom (Tomas) Elliotom: “Liddle Elliot & Son.” Kada je Liddle Elliot umro 1869. godine, u kompaniji ga je zamenio William Bates (Vilijem Bejts). Ime je promenjeno u „Bates, Elliot & Co“ a asortiman je proširen i fabrika je, pored keramičkog posuđa, proizvodila i sanitarni, fotografski, apotekarski i parfimerijski pribor. Elliot je napustio kompaniju 1875. godine, a zamenio ga je John Walker (Džon Voker). Sada se kompanija zvala “Bates, Walker & Co“. 1878. godine partnerima se pridružio James Gildea (Džejms Gildej). 1881. godine Bates je napustio posao a Gildea i Walker su nastavili zajedno, pod imenom “Gildea & Walker”. 1885. godine povukao se i Walker, a Gildea je nastavio posao sam. Fabrika je radila do 1888. godine. Prodaju se bez držača za tanjire. (118/32-40pod-kp/1214)

Originalni pozorišni plakat za predstavu Ateljea 212: DEMONI Dizajn: Olivera Stojadinović Grafički dizajner Pofesor na predmetu Pismo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Diplomirala je 1985. godine na odseku Grafika FPU-a. Magistrirala je 2001. sa radom Četiri skripta i jedno knjižno pismo. Po završetku studija radila je kao slobodni umetnik, a od 1995. godine zaposlena je na FPU u Beogradu. U zvanju redovnog profesora je od 2009. godine. Učestvovala je na brojnim izložbama, dobitnik je pet nagrada iz oblasti tipografije i grafičkog oblikovanja knjige, a iza sebe ima i oko 15 projekata izrade kompletnih pisama. Član je ULUS-a od 1986. godine i ULUPUDS-a od 2004. godine. Jedan je od osnivača organizacije Tipometar (sa Oliverom Batajić i Janom Oršolić), i urednik istoimenog sajta. Premijera: 7.2.1987. Velika scena Broj izvođenja: 36 Poslednje izvođenje: 3.6.1989. Prevod: Ljubiša Rajić Režija: Mira Trailović Scenograf: Petar Pašić Kostimograf: Božana Jovanović Kompozitor: Vojislav Kostić Dramaturg: Nenad Prokić Asistent reditelja: Aleksandar Gruden Asistent kompozitora: Ljiljana Danilović Cincar Igraju: Ružica Sokić (Katarina) Petar Banićević (Frank) Vesna Pećanac (Jena) Čedomir Petrović Tihomir Stanić (Tomas) Dimenzije oko 98 x 67 cm Kao na fotografijama. Šalje se urolan u kartonskoj tubi.

Savršeno očuvana velika limena Lokomotiva Western 4552, Modern Toys Masudaya, Made In Japan (pogledati poslednju sliku originalne kutije za više informacija - kutiju NEMAM) Kolekcionarski primerak iz sedamdesetih godina. Raritet u savršenom stanju. Stajala preko 35 godina u staklenoj vitrini, bez prašine i bez rđe. Koristi 2 baterije D tipa od 1,5V koje nemam pa ne mogu da probam da li je ispravna. Sećam se da je ranije sve radilo - i motor i svetlo i zvuk. Uz veliku lokomotivu poklanjam i Mini Western Majorette lokomotivu s kraja osamdesetih godina u odličnom stanju (na slikama) Specifikacija: - materijal: lim + plastika - dužina: 33 cm - visina: 16 cm - širina: 9 cm - ukupna težina: 500 grama --- Ovaj predmet je deo moje lične kolekcije, ne otkupljujem niti preprodajem tuđe stvari! --- POGLEDAJTE MOJE OSTALE PREDMETE: - KNJIGE: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=1 - KOLEKCIONARSTVO: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=995 - MUZIKA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=285 - ZA KUĆU I BAŠTU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=884 - SVE ZA DECU: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=276 - RAČUNARI I OPREMA: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=322 - MOBILNI TELEFONI: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=tminja&Grupa=307

Crtež za `Obično petkom` Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. Miroslav Mika Antić (Mokrin 14. mart 1932 − Novi Sad 24. jun 1986) bio je srpski pesnik i urednik. Pored književnosti, bavio se slikarstvom, novinarstvom i filmom.[1] Bio je i urednik lista „Ritam“ i „Dnevnika“ u Beogradu, i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u Mokrinu na severu Banata. Osnovnu školu započeo je u Kikindi a nastavio u Pančevu. Živeo je u Pančevačkoj Gornjoj varoši, gde je pohađao i gimnaziju. Sa samo šesnaest godina napisao je svoje prve pesme koje su izašle u časopisu „Mladost”. IP „Novo pokolenje”, 1950.godine, prihvatio je da odštampa prvu zbirku pesama „Ispričano za proleće”.[3] Studije je upisao u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Živeo je u Novom Sadu. Na dan svoje smrti dobio je nagradu koja mu je uručena u Skupštini Vojvodine.[4] Pre nego što je postao poznati pesnik bavio se raznim poslovima - bio je mornar, radio je u lutkarskom pozorištu. Stvaralašltvo[uredi | uredi izvor] Spomen ploča na kući u Pančevu Spomenik Miroslavu Antiću u Novom Sadu Pesnik Mika Antić je u jednom razgovoru rekao da je čitao mnoge pisce, i da su na njega svi uticali. Ali je malo onih, kako je govorio, koji su mu ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. U obraćanju deci on kaže: „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.[5] Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.[6] U periodu od 1941. do 1954. živeo je u Pančevu.[7] O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.[8] Na Novom novosadskom groblju ispratilo ga je više od deset hiljada ljudi, 26. juna 1986. godine. Njegova poslednja želja je bila da mu pročitaju „Besmrtnu pesmu” i odsviraju „Pira mande korkoro” kada ga budu sahranjivali.[3] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Odlukom gradske skupštine Novog Sada od 2007. godine, druge nedelje marta u Novom Sadu održavaju se „Antićevi dani”. U okviru manifestacije se dodeljuje godišnja nagrada „Miroslav Antić”. Nagrada i manifestacija su izostale 2021. i 2022. godine.[9] Po njemu su nazvane škole: OŠ „Miroslav Antić” Niš, OŠ „Miroslav Antić” Palić, OŠ „Miroslav Antić” Čukarica, OŠ „Miroslav Antić” Futog i OŠ „Miroslav Mika Antić` Pančevo. Dela[uredi | uredi izvor] Pesma Plavi čuperak, Mika Antić Duration: 57 seconds.0:57 Knjige za odrasle[1] „Vojvodina“ „Ispričano za proleće“ (1951) „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Nasmejani svet“ (1955) „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“(1972) „Izdajstvo lirike“ „Savršenstvo vatre“ (1982)[10] Knjige za decu[1] „Poslednja bajka“ (1965) „Plavi čuperak“ (1965) „Garavi sokak“ (1973) „Olovka ne piše srcem“ (1973) „Živeli prekosutra“ (1974) „Druga strana vetra“ (1978) „Ptice iz šume“ (1979) „Prva ljubav“ (1981) „Svašta umem“ (1981) „Horoskop“ (1983) „Plava zvezda“

Mića Mihajlović Primeri radova iz iste serije su objavljeni u časopisu koji je uključen u oglas Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags: vujica rešin tucić neoavangarda novosadska avangarda postmoderna postmodernizam uj symposion tribina mladih ferenc mauric ankica opresnik rumunska književnost u vojvodini rumunski pisci na rumunskom jeziku

Crtež nema potpis, uzet je iz Mićine Zaostavštine Ilustracija je bila za prvo izdanje knjige Konji svetog Marka Milorad Pavić Mića Mihajlović 1936 - 2018 Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se `doselio` 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza `Tribina`, nakon čega je radio i kao ilustrator u `Dnevniku`. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao `lajaonica` u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. `Inventar` njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. `Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori`, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal `mojnovisad` rekao da je nekada `bar postojao neki red`. `Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem`, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10.03.2018 u Novom Sadu. tags. konji svetog marka hazarski recnik

originalni potpisi, autogram, potpis RADOMIR LUKIC, DUSAN KANAZIR i PAVLE SAVIC Radomir D. Lukić (Miloševac, 31. avgust 1914 — Beograd, 31. maj 1999) je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, teoretičar pravnih nauka, osnivač katedre za filozofiju i sociologiju prava. Rođen je i odrastao u skromnoj seljačkoj porodici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine, na koji je, po sopstvenoj priči, zbog manjka novca dolazio samo na ispite. Dve godine kasnije doktorirao je na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme - problem objektivnog prava. Zanimljivo je da se Lukić na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije, a nakon toga je usledilo Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?` Pred Drugi svetski rat, 1940. godine, izborom u docentsko zvanje započinje univerzitetsku karijeru na Pravnom fakultetu Beogradskog univerziteta. Bio je predavač i u Grenoblu, Parizu, Nici, Varšavi, Moskvi i Kelnu. U SANU ulazi 1971. godine kao dopisni član. Među studentima je slovio za strogog profesora koji su se više od petice pribojavali njegovih vrcavih dosetki. Retko se pojavljivao u javnosti. Sahranjen je u rodnom Miloševcu, gde osnovna škola nosi njegovo ime. Radomir D. Lukić je napisao prvi jugoslovenski udžbenik sociologije. Sabrana dela akademika Lukića objavljena 1995. godine obuhvataju 11 tomova ili 4.600 stranica. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu dodeljuju se stipendije iz fondacije „Radomir D. Lukić“. Takođe na pomenutom fakultetu najveći amfiteatar (popularna petica) nosi ime „Radomir Lukić“. U rodnom selu Miloševcu osnovna škola od 2000. godine nosi njegovo ime, a ispred zgrade suda u Velikoj Plani postavljena je njegova spomen bista. 3. oktobra 2016. dobio je bistu u Malom Tašmajdanu u Beogradu. ---------------------------------------- Dušan Kanazir (Mošorin, 28. jun 1921 — Beograd, 19. septembar 2009) je bio molekularni biolog, akademik SANU. Rođen u Mošorinu 28. juna 1921. kao sin Todora–Toše, berberina. Roditelji su 1925. prešli u Novi Sad, gde je otac dobio posao u Banskoj upravi i Ženskoj učiteljskoj školi. Dušan se školovao u Novom Sadu i maturirao 1940. u II muškoj gimnaziji. Posle rata prešao je u Beograd. Studirao je medicinu u Parizu (1945–49), a diplomirao je u Beogradu 1949. godine. Doktorirao je 1955. godine u Briselu u oblasti fizioloških nauka. Postdoktorske studije obavio je u SAD. Dušan Kanazir je bio profesor po pozivu u Americi, Belgiji i Japanu. Kao ugledan naučnik biran je u mnoge značajne forume i obavljao je više odgovornih funkcija. Bio je ministar za nauku i tehnologiju republike Srbije od 1996–1998. godine. Kao akademik biran je za potpredsednika (1971–81) i predsednika (1981–94) SANU. Bio je član mnogih najuglednijih međunarodnih asocijacija. Objavio je preko 200 naučnih radova u zemlji i svetu. Dobitnik je mnogih nagrada i odlikovanja za svoj rad: Sedmojulske nagrade, Nagrade AVNOJ-a, Ordena rada III reda, Ordena rada sa crvenom zastavom, Ordena zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Ordenom bratstva i jedinstva, kao i francuskim Ordenom komandira Legije časti. Preminuo je 19. septembra 2009. --------------------------------------- Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) je bio srpski fizičar i hemičar, koji je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beorgadu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu, koji je tada bio deo Osmanskog carstva. Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.[1] Diplomirao je fizičku hemiju na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1932. Nakon diplomiranja, zbog ličnih sukoba sa jednim profesorom, nije ostao na Katedri za fizičku hemiju, već kao odličan student izabran za asistenta na katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri. Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma. Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum, čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi. Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana. Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu .[2] Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija. Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta. Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana. Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju. Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta. Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima. U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić. Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja. Bio je jedan od prvih predlagača ideje o izgradnji Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Bio je direktor Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ od 1960. do 1966. godine. Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine.

Vrlo stara zavesa ručni rad iz 20-ih – 30-ih godina prošlog veka. Zavesa je iz starinskog ormana moje Bake i verujem da ju je ona i radila. Zavesa dole kao da je isečena. Verovatno je donji deo iskorišćen kao kratka zavesa na vratima izmedju kuhinje i sobe jer je ona uvek tu držala zavesu nekih tridesetak santimetara dugu, obzirom da je i kuća bila starinskih visina preko 3m visok plafon. Na gornjem delu ima predjice za zakačinjanje – vidi se na slici. Na gornjem delu (vidi se na jednoj slici) je kao da je ispušteno da se poveže kvadrat sa gornjim kvadratom. Dimenzije Dužina je 107 cm Širina je 98 cm Vrlo lep motiv lale sa strane i na donjem delu ruže u polukrug. Za sve kolekcionare starih i starinskih ručnih radova, one koji vole etno predmete, ali i sve one koji bi da ovakvom zavesom ukrase svoj dom. Stanje kao na slikama. Za bolji pregled pogledajte uvećane slike a po želji mogu se poslati i dodatne slike na mail. Ukoliko imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi predmeta javite se putem Limundo – Kupindo poruka pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Predmet se prodaje u vidjenom stanju kao na slikama. Pravi kolekcionarski primerak za Vas.

30 x 40 cm Vojislav Marinković (Leskovac, 2. oktobar 1911 — Beograd, 31. oktobar 2004) je bio likovni umetnik fotografije, majstor fotografije, fotografski pisac i kritičar. Nosilac međunarodnog fotografskog zvanja Ekselencija FIAP (EFIAP}. Završio Trgovačku akademiju (1931), Ekonomski fakultet (1942) i Visoku školu spoljne trgovine (1947) u Beogradu. Radio u bankarstvu, spoljnoj trgovini, diplomatiji i kulturi. Bavio se fotografijom od 1936. najpre kao član Foto-sekcije Srpskog planinarskog društva (SPD), a od 1938. i kao član Foto kluba „Zagreb“. Jedan od osnivača Kluba foto amatera „Beograd“ (KFAB), 1939. Bio član ULUPUDS-a. Bio urednik časopisa Fotografija i Beogradski objektiv. Afirmaciju u fotografiji započeo 1938. kao član Foto kluba „Zagreb“, učešćem na izložbama. Formiran pod uticajem tzv. `zagrebačke škole“ fotografije, Marinković je, uz nekolicinu drugih, bio neka vrsta mosta između prekosavskog lirskog sfumata i beogradskog realizma. U prvim posleratnim danima doprineo je izgradnji fotografske organizacije; nalazio se i među prvim autorima na domaćim i stranim salonima fotografije, baš kao što se sreće i među prvim nosiocima visokih priznanja u Foto-savezu (jugoslovenskom i srpskom), ili međunarodnoj fotografskoj organizaciji FIAP. Tokom višedecenijskog delovanja u fotografiji uvek je bio okrenut jednoj temi – čoveku i njegovom okruženju. Za svoje motive odabirao je sam život: žanr-scene, folklorne motive, portrete u ambijentu. Fotografije je grupisao u cikluse: Moj mali Beograd (1952-1960); Po Evropi (1952-1990); Pariske uspomene (1952-1990); Srpsko selo (1956-1970); Traženja (1956-1970); i Afrika (1970-1980). Sredinom pedesetih godina, delimično pod uticajem evropskih strujanja u fotografiji, Marinković je uneo u već sačinjen pikturalni sklop svojih dela jedno tada sasvim novo fotografsko mišljenje stvarajući fotografske dokumente prožete duhom nostalgije. Karakteristična dela u kojima se najviše ogleda ta nova vrednost su Muftaši; Lapavica (1953), Marenda; Sa pijace (1954), ili nekoliko godina docnije nastale, Bacanje kamena i Pod kupolom (1958). Tim delom svoga opusa izvršio je ne mali uticaj, ne samo na svoje savremenike nego i na nastavljače. Izuzetan doprinos Marinkovićev ogledao se i u njegovom hroničarskom radu. Pisao je fotografske kritike, osvrte, prikaze izložbi. Prvi tekst objavio je 1940. godine, a zatim se brojem objavljenih priloga, i opsegom tema o kojima je raspravljao, svrstao među najplodnije srpske fotografske pisce, a po originalnosti pristupa i u osobene pojave u fotografskoj literaturi na srpskom jeziku. Znatan deo svoga radnog veka posvetio je fotografskoj organizaciji, saveznoj i republičkoj, baš kao što je i čest predstavnik jugoslovenske fotografije u svetu, na kongresima, simpozijumima, žirijima. Na celom jugoslovenskom prostoru M. ostaje uvažavan kao ličnost čije su aktivnost i delo – umetničko, hroničarsko, organizaciono – značajno obeležili jugoslovensku fotografsku istoriju druge polovine XX veka. Izlagao na više od 200 grupnih izložbi na gotovo svim kontinentima. Potpuna lista izložbi navedena je u katalogu retrospektivne izložbe „Vojislav Marinković“, Salon fotografije, Beograd, 1979. Samostalno je izlagao u Beogradu (1975, 1995), Varšavi (1979) (zajedno sa Goranom Malićem), Novom Sadu (1980), Zagrebu (1980), Pančevu (1981), Smederevu (1981), Kruševcu (1982) i Boru (1985).

13 negativa Iva Eterovica, s motivima Beograda. Pretpostavljam da su radjene za monografiju `Beograd`. Negativi su originalni, sto dokazuje i Eterovicev pecata na omotima. EKSTREMNO RETKO! Ivo Eterović (Split, Kraljevina Jugoslavija, 1. januar 1935 — Beograd, Srbija, 24. novembar 2011), jugoslovenski i srpski umetnik fotografije, jedan od najstarijih i najistaknutijih članova Foto-saveza Srbije i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije. Školovao se u firmi „Lajka“ u Veclaru (Leitz, Vetzlar), Nemačka, a specijalizovao fotografiju u boji u „Feraniji“ (Ferrania, Milano), Italija. Na javnoj fotografskoj sceni zapažen 1956, i od tada deluje profesionalno u struci. Kraće vreme proveo kao foto-reporter u jedinicama UN na Bliskom istoku (1957), a zatim u istom zvanju (ili kao urednik fotografije) radio u redakcijama Jugoslovenske narodne armije, (Front), i „Vjesnika“ (Globus, Vjesnik u srijedu i Start), kao dopisnik iz Srbije (od jeseni 1959, od kada radi u Beogradu koji je izabrao kao mesto trajnog boravka). U razdoblju od 1960. do 1970, delujući kao član Foto kluba Beograd (od jeseni 1959), postao je jedan od najaktivnijih, i najviše nagrađivanih, srpskih i jugoslovenskih fotografa na međunarodnim izložbama fotografije. Početkom sedamdesetih godina više se usmerio na delovanje u profesiji, pre svega u fotografiji kao primenjenoj umetnosti, a nakon svoje izložbe „Žene“ (Beograd, 1974), gotovo sasvim je zapostavio kolektivna izlaganja, okrenuvši se samostalnim projektima, ličnim izložbama i fotomonografijama. Sadržaj Teme i motivi Od sredine šezdesetih godina pretežno zainteresovan za teme iz života, portrete i urbane strukture. Iz te produkcije, uglavnom rađene u tehnici crno-bele fotografije, izdvajao je neuobičajene lirske prizore i događaje i pokazivao ih na izložbama. Ta vrsta foto-beležaka odiše pritajenim humorom, anegdotom i groteskom, i ta tema čini okosnicu njegovog ranog razdoblja. Od početka sedamdesetih godina njegov izraz se sažima i usmerava na dva plana: u prvom se obraća pojedinim temama (gradovi, ljudi...) koje zgušnjava u celine – samostalne izložbe („Sa Orijenta“, 1961, „Žene“, 1974, „Beograd koji volim“, 1976, „Fotografije Splita“, 1979, „Fotografija i plakat“, 1981, „1113 razglednica Beograda“, 1991. i druge). U istom razdoblju pokreće i seriju autorskih foto-monografija: „Brač“ (1975), „Njihovi dani“ (1977) (monografija o Josipu Brozu i njegovoj supruzi Jovanki), „Beograd koji volim“ (1977); „Split“ (1979);„ Sarajevo s ljubavlju“, (1983), „Kameni brodovi Jadrana“ (1984); „Beograd na dlanu“ (1985), „More, kornati, salaši“ (1986), „Dalmacija u srcu“ (1987), „Split, slika voljenog grada“ (1987); „Zagreb intimno“ (1987); „Beograd danas“ (1989); „Novi Beograd izbliza“ (1995). Krajem sedamdesetih godina usmerava interesovanje na foto-grafičke eksperimente u boji. Izložbe: More, 1977, Salaši, 1984, Beograd u mašti, 1994. U tom razdoblju možda najviše ujedinjuje senzibilitet mediteranskog duha, sa naglašenom sklonošću da se grafički znak upotrebi kao izraz za jednostavnost u otkrivanju reda. Izložbe i knjigeUredi Izlagao je na velikom broju zajedničkih izložbi u zemlji i inostranstvu i dobio je više od 200 nagrada. Samostalno je izlagao u Jugoslaviji (više puta), Rusiji, (1975), Nemačkoj (1976) Italiji (1981), Švajcarskoj i Austriji (1983). Objavio 18 autorskih fotomonografija, što je nedostignuti rekord u nekadašnjem jugoslovenskom i današnjem srpskom kulturnom prostoru. tags: ivo eterovic, tito...

Likovna konverzacija sa porodicom. Odusevljenje sa Picasso-om... utisci iz Pariza. Tri razglednice iz 1957. godine, bitno za sklapanje mozaika da bi se shvatio razvojni put jednog beogradskog slikara. Dragutin Cigarčić – slike Još jednom slikaru iz plejade decembaraca – članova “Samostalnih” od 1951. do 1953. godine i “Decembarske grupe” između 1955. i 1960. – Dragutinu Cigarčiću (rođen u Vranju 1922, diplomirao na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu 1946; saradnik u Majstorskoj radionici Mila Milunovića; profesor na Školi za indistrijsko oblikovanje; umro u Beogradu 1985) priređena je samostalna izložba u programskoj seriji Galerije “Zepter” prikazivanja, odnosno, podsećanja na opuse onih umetnika koji su pedesetih godina postepeno ali sigurno uvodili našu likovnu kulturu u evropske tokove posle prekida nastalog cezurom socijalističkog realizma. Cigarčić je, zajedno sa brojnim slikarima svoje generacije, mukotrpno krčio puteve obnove savremenog stvaralaštva nakon Drugog svetskog rata u Jugoslaviji najpre na poukama međuratnog visokog modernizma iz onog njegovog dela koji je bio isključivo zaintresovan za poetiku likovnog intimizma – toliko popularnog, u svoje vreme, ne samo među kritičiramima i znalcima, već i među kolekcionarima čime je zapravo načinjeno jedno znažno i stabilno krilo u građanskoj umetnosti te epohe. Dakako da se sa promenom društvene klime nakon pobede revolucije i tokom socilalističke izgradnje promenio i društveni “ukus” koji su sada diktirali korifeji svekolike obnove među umetnicima, kritičarima, u časopisima i novoformiranim institucijama, pre svega okupljenih oko Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Taj krug stvaralaca i intelektualaca nesumljvo da je dao osnovni pečat šestoj deceniji. A među njima svakako da je sasvim zasluženo mesto pripalo i Dragutinu Cigarčiću koje, s druge strane nezasluženo, nije konačno stručno verifikovano. Tome svakako da nije doprineo samo njegov “povučeni” karakter, kako aludira Đorđe Kadijević u predgovoru kataloga za ovu izložbu, već i ukupno stanje među samim stvaraocima koji su na različite načine i sa različitom voljom učestvovali u umetničkom životu toga vremena ispunjenog manje-više snažnim, otvorenim i prikrivenim borbama za svekolikim dominacijama u ipak značajno suženom društvenom i kulturnom prostoru novog političkog poretka. I ova današnja Cigarčićeva izložba, koja ima izgled male retrospektive, to jasno pokazuje. Naime, sam karakter njegovog rada koji je zadržao osnovni zvuk poetskog intimizma na koji je nadograđena poznata asocijativna geometrizacija slikarskih oblika ranih godina savremenosti, bazirana pokatkad i na udaljenijim umetničkim paradigmama, poput srednjevekovnog slikarstva fresaka, nije bio previše usmeren samom propisanom plastičkom postupku karakterističhim za tadašnju umetičku većinu, već je pokazivao jasnu autorsku distinkciju rigidno dirigovanu njegovom posebno naglašavanom potrebom da samostalno krene putem koji nije uvek izgledao niti bio podudaran sa tadašnjim glavnim strujama i tokovima. Stoga se njegove slike većinom nalaze u privatnim kolekcijama nego u vlasništvu vodećih muzejskih institucija. No, to svakako da nije odlučno uticalo na njegovo opredeljenje – naprotiv, upravo ta činjenica ga je zasigurno čvrsto držala u uverenju da je ispunio vlastite unutrašnje kreativne ciljeve i porive. A to je smisao koji će slikarsvo Draguitina Cigarčića održati i u vremenima koja dolaze, vremenima opštih revalorizacija našeg stvaralaštva iz sredine ovog veka, na tek naznačenim pozicijama koje treba da budu i konačno potvrđene. Jovan Despotović Treći program Radio Beograda, Beograd, 9. 6. 2000

Anton Heyboer: GRAFIKA, 1990. Na otisku dole levo: Anton Heyboer 1990 Ispod otiska dole levo: Anton Heyboer (olovkom) Dole desno: eigen druk (vlastiti, autorski otisak) Dimenzije rama: 40 x 42 cm Dimenzije otiska: 21 x 25,5 cm Težina: 1270 g Nov ram, antirefleksno staklo. Hartija je mestimično uzdužno izgužvana, kao da je nepažljivo presavijana - vidljivo je na posebnoj slici, pod kosim svetlom. ANTON HEYBOER (Anton Hejbur, 1924-2005) je rođen na indonežanskom ostrvu Java. U svom životu Heyboer je doslovno proglašavan ludim, živeo je kao ekscentrik bez kontakta sa svetom oko sebe, u sopstvenom kosmosu, s ciljem da zadovolji samo osnovne životne potrebe za sebe i svoju porodicu. Visoko ga cene vodeći muzeji širom sveta. 1943. godine Heyboer je uhapšen od strane nemačkih okupatora i upućen na rad u logor Prenz Lauerber. Jednom je o tome napisao: „Koncentracioni logor nije bio gori od roditeljskog doma, a društvo za mene nije ništa gore od oba: previše nekreativan”. Od ranog detinjstva, Heyboer je želeo da živi nekonformističkim životom. Posle rata nastanio se u Borgeru, gde počinje da crta, još uvek u tradicionalnom stilu. 1948. godine upoznaje slikara Jana Kagija sa kojim nekoliko meseci luta Francuskom dok crta i slika. 1951. godine Heyboer je dobrovoljno primljen u Pokrajinsku bolnicu u Santpoortu na neko vreme, kako bi našao zaštitu od društva, za koje je smatrao da mu ne dozvoljava da pronađe sebe. Anton Heyboer godinama je radio na razvoju svog `Sistema`. Ovaj `Sistem` je njegova zamisao kako treba da živi, da opstane u društvu i da stekne priznanje kao umetnik. Tako može da poništi svoju poziciju izopćenika i ološa koja je dovela do njegove izolacije. “Sistem” je njegovo umetničko delo, to je njegov znak. Sistem je polazna tačka u svim njegovim delima pod motom: „Stvaranje je jedino živo biće koje je večno“. Njegov sistem ga vodi do njegovih nevesta: „Hajde da napravimo svoje igralište gde niko drugi neće doći, gde više ne moramo da viđamo ljude. Na svojoj farmi, u pratnji svoje četiri neveste, Heyboer stalno traži nove izazove u svom poslu. U njegovim radovima dominiraju slike sladostrasnih žena sa preteranim oblinama, njegovog čamca na kojem je živeo neko vreme 1951. godine, njegovog života na farmi i biblijskih figura pomešanih sa slikama koje podsećaju na praistorijska vremena. Heyboer koristi različite tehnike u stvaranju svojih umetničkih dela. Njegovi bakropisi su poznati, ali i njegovi crteži rađeni ugljem, uljanom kredom, bojom, glinom, gvožđem i katranom, kao i bojama na papiru i platnu. To su danas cenjena dela koja se nalaze u mnogim zbirkama : „Tražio sam formu u kojoj život postaje umetnost, u kojoj postaje napet i gde postaje težak; gde nema rešenja i tako uvek postoji nestabilna ravnoteža. U umetničkim delima takođe nema direktne statičke ravnoteže, to nije lepota. Na taj način dobijate i nestabilnu ravnotežu sa muškarcem i četiri žene, u kojoj preovladava ista lepota kao u umetničkom delu”. Njegovi radovi su učinili Heyboera međunarodno priznatim umetnikom, čija dela stoje u muzejima širom sveta. Kraljica Beatriks, koja je svojevremeno organizovala izložbu Heyboerovih dela, nagradila ga je 2002. godine viteškim zvanjem. U usamljenosti, odsečen od spoljašnjeg sveta, svojim radom i načinom života na kraju je dospeo do ljudi. Izvor: kunsthuizen.nl/kunstenaars/anton-heyboer/ (118/2-kp/1183)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : SELJACKA BUNA 1573 Plakat je uradio: Josip Turković Slikar Josip Turković rođen je u Đurđevcu 4. travnja 1936. godine u obrtničkoj obitelji Ivana Turkovića (1904.-1958.) i Marije rođ. Lovašen (1908.-1986.) kao najmlađe dijete uz braću Đuru (1930.-1967.), Andriju (1928.-1992.) i sestru Doroteju (1934.). Nijedan od trojice braće Turkovića nisu poživjeli dugo, umrli su u naponu snage, kada su rodnom zavičaju tek mogli pružiti ono najbolje. Josip Turković učiteljsku je školu završio u Križevcima, a Pedagošku akademiju u Zagrebu. Kao nastavnik je radio u Zagrebu, Legradu i Virju gdje je i živio sa suprugom i djecom. Od 1971. godine napušta učiteljski rad i djeluje kao samostalni umjetnik. Prvi put je izlagao 1954. godine u Križevcima i od tada je vrlo često priređivao samostalne izložbe ili sudjelovao na skupnim. Ukupno je održao šezdesetak samostalnih izložbi u zemlji i inozemstvu. Bio je član Hrvatskog društva likovnih umjetnika. Osim kao slikar, bio je aktivan kao ilustrator knjiga, grafički dizajner, kulturni animatori i kao sakupljač i čuvar narodnog etnografskog blaga Podravine. Tako je nastala njegova zanimljiva etnografska zbirka i knjiga „Podravsko rukotvorje“ iz 1978. godine. U obiteljskoj kući u Virju je 1982. godine u sklopu svojeg ateliera otvorio galeriju koja danas funkcionira kao Spomen zbirka slika i etnografska zbirka. Umro je 12. svibnja 1982. godine, a pokopan je na groblju u Virju. Seljačka buna 1573. je jugoslavenski povijesni film snimljen 1975. u režiji Vatroslava Mimice. U njemu se prikazuje znameniti Hrvatsko-slovenski seljački ustanak 1573. godine, odnosno kako su se seljaci na sjeveru današnje Hrvatske i susjednim područjima današnje Slovenija, izmučeni iskorištavanjem i zlostavljanjem od strane lokalnih feudalaca poput okrutnog Franje Tahija (koga glumi Pavle Vuisić), odlučili oružjem svrgnuti njihovu vlast pod vodstvom karizmatičnog Matije Gupca (koga glumi Fabijan Šovagović). Nominalni protagonist je mladi seljak po imenu Petar, koga tumači Mimičin sin Sergio. Iako se često pogrešno navodi kako je predložak poslužio istoimeni roman Augusta Šenoe, scenarij Vatroslava Mimice je daleko više inspiriran Krležinim Baladama Petrice Kerempuha, odnosno Mimičinim vlastitim marksističkim svjetonazorom, odnosno povijesnim tumačenjima u skladu s ideologijom tada vladajućeg Saveza komunista, koji je u Gupcu i njegovim ustanicima vidio svojevrsnu preteču i uzor za Tita i njegove partizane u Drugom svjetskom ratu. Film se, dijelom i zbog toga, snimao pune dvije godine, odnosno dobio proračun i materijalne resurse koje su inače mogli očekivati tek tvorci najspektakularnijih partizanskih filmova. Sa druge strane se inzistiralo na što je moguće većoj autentičnosti, pa se u filmu koristi kajkavski dijalekt, zbog koga je film morao biti titlovan prilikom prikazivanja u drugim dijelovima tadašnje Jugoslavije i Hrvatske. Seljačka buna je zbog raskošne produkcije postigla relativno veliki uspjeh u kino-dvoranama, kao i nekoliko nagrada na Pulskom filmskom festivalu. Izuzetno je zapažena bio i glazbeni soundtrack Alfija Kabilja, koji je poslije izdan kao LP, odnosno postao prvo diskografsko izdanje originalnog filmskog soudntracka u Hrvatskoj.[1] Mimica je nakon kino-distribucije nadosnimio nekoliko scena, odnosno stvorio verziju filma u obliku četverodijelne televizijske miniserije pod naslovom Anno Domini 1573, koja je sadržavala za tu svrhu posebno izdrađene ilustracije u stilu renesansnog umjetnika Pietera Breughela, odnosno naraciju u stilu Bertolta Brechta koja povlači dodatne paralele između ustanka i komunističkih revolucija u 20. stoljeću. Ta je verzija prvi put prikazana na programu tadašnje Televizijse Zagreb 1979. godine Režija: Vatroslav Mimica Producent: Sulejman Kapić (izvršni producent), Branko Lustig (direktor produkcije) Scenario: Vatroslav Mimica Uloge: Srđan Mimica, Fabijan Šovagović, Bata Živojinović, Pavle Vuisić, Franjo Majetić Kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

HUTSCHENREUTHER - Set za doručak `drache-model exklusiv` Za 5 osoba. Set se sastoji od 18 delova: 1 bokal sa poklopcem (visina: 225 cm, dužina: 23 cm, širina: 12 cm, zapremina: 1 l) 5 šoljica (visina: 6,5 cm, širina: 9,5 cm, širina otvora: 7 cm) 5 tacni za šoljice (prečnik: 13,5 cm, visina: 2 cm) 5 dezertnih tanjira (prečnik: 19 cm, visina: 2 cm) 1 posuda za šećer sa poklopcem (visina: 11 cm, dužina: 14,5 cm, širina: 10 cm) 1 posuda za mleko (visina: 9 cm, dužina: 11,5 cm, širina: 7,5 cm) Ukupna težina: 3700 g Po nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dezertnim tanjirima. Dva žiga na dnu. Prvi žig, čiji obrisi se još mogu nazreti ispod drugog: TIRSCHENREUTH 1838 (preko štita u elipsi, ispod krune) HUTSCHENREUTHER GRUPPE GERMANY Fabrika u mestu Tierschenreuth, tada u vlasništvu kompanije Lorenza Hutschenreuthera, koristila je žig od 1969. do 1995. godine. 1832. godine Heinrich Eichhorn (Hajnrih Ajhorn) zatražio je dozvolu od gradskih vlasti da otvori fabriku porcelana u mestu Tirschenreuth (Tiršenrojt). Njegov zahtev je u početku odbačen, ali je nakon prigovoru na tu odluku dozvola ipak izdata 1833. godine. Izgradnja fabrike završena je 1938. godine. 1846. godine puštena je u rad i druga peć. Heinrich Eichhorn umro je 1889. godine, a akcije fabrike otkupili su Edmund Tittel (Edmund Titel), Friedrich Muther (Fridrih Muter)i August Bauscher (August Bauscher). Sledeće godine August Bauscher je prodao svoj udeo Karlu Gottholdu Mezgeru (Karl Gothold Mecger). 1908. godine umro je Gotthold Mezger, a njegove akcije preuzeo Johannes Schlipphack (Johanes Šliphak). Za vreme I Svetskog rata svetsko tržište porcelana potpuno je zamrlo. Kada je 1926. godine umro direktor Schlipphack, posle godinu dana fabriku je preuzeo Lorenz Hutschenreuther (Lorenc Hučenrojter). Posle II Svetskog rata, proizvodnja je počela već u septembru 1945. godine. 1994. godine kompanija Lorenz Hutschenreuther AG odvojila se od fabrike u Tirschenreuthu, i fabrika je, posle više od 150 godina postojanja, zatvorena krajem 1995. Drugi žig, štampan preko prvog: HUTSCHENREUTHER (ispod stilizovane krune) ARTZBERG-BAVARIA GERMANY (sve u zlatnom krugu) drache-modell exklusiv `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` koristila je žig između 1969. i 1972. godine, poslednji koji je koristila pre spajanja sa „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“ Porodica Hutschenreuther (Hučenrojter) počela je proizvodnju porcelana u nemačkoj severnoj Bavarskoj još 1814. godine. Osnivač Carolus Magnus Hutschenreuther(Karolus Magnus Hučenrojter, 1794-1845), koji je prethpodno radio u fabrici „Lichte“ (Lihte) u Wallendorfu (Valendorf), pokrenuo je fabriku u gradu Hohenberg an der Eger (Hoenberg na Ergeru). Zaposlio je umetnike, zanatlije i vajare iz čitave Evrope, i proizvodi `Porzellanfabrik C.M. Hutschenreuther A.G.` postigli su visok kvalitet. Nakon njegove smrti 1845. godine fabriku su vodili njegova udovica Johanna Hutschenreuther (Johana Hučenroter) i dva sina. 1857. godine, Lorenz Hutschenberger (Lorenc Hučenrojter), sin Carlousa Magnusa, osnovao je nezavisnu fabriku u gradu Selb (Zelb): „Porzellanfabriken Lorenz Hutschenreuther AG Selb“, koja je svojim rastom i ugledom daleko prevazišla fabriku koju je osnovao otac. Brz rast ostvaren je kupovinom nekoliko manjih fabrika porcelana širom Nemačke: “Jaeger, Werner & Co.” (u Selbu, preuzeta 1906. godine), “Paul Müller” (takođe u Selbu, 1917.), “Brauscher” (u Weidenu, 1927.), “Porzellanfabrik Tirschenreuth” (1927.), “Porzellanfabrik Königszelt” (1928.). Za sve to vreme, fabrike oca i sina su bile međusobni konkurenti, i nisu sarađivale. 1969. godine Lorenz Hutschenreuther je kupio i svu imovina koja je bila u vlasništvu prvobitne kompanije koju je osnovao Carolus Magnus, i “Hutschenreuther” je postala jedinstvena kompanija. 2000. godine priključila se kompaniji “Rosenthal”, podružnici “Waterford Wedgwood Group”. Prodaje se bez držača za tanjire. (117/37-38-kp/1169)

Rsprodajem kolekciju, navedena cena je podložna korektnoj korekciji, pa izvolite ponudite svoju cenu za svaki sat iz moje kolekcije. Vrlo lep i kvalitetan mermerni kaminac. Dizajn je relativno jednostavan svedenih linija sa diskretnim crno-zelenim mermernim detaljima na crnom mermernom kućištu. Proizvodjač je nepoznat, oznaka u vidu slova `Y` na mehanizmu ne ukazuje na proizvodjača mehanizma. Ovakvi satovi najviše su se pravili u Francuskoj i Belgiji, retko u Nemačkoj, pravljeni su od početka 19-tog veka i početkom 20 veka. Obzirom da se ne može utvrditi proizvodjač, na osnovu broja na mehaniznu ne nože se utvrditi tačna starost sata. Mehanizam je vrlo kvalitetan i masivan jer su prednja i zadnja ploča debele, što mu daje čvrdtinu, trajnost i stabilnost u radu. Servisiran je ispravan i tačan pa će Vas dugo dobro služiti i ulepšavati stambeni ili poslovni prostor. Teško da ovakav sat može biti neprimećen. Kao mane na ovom satu naveo bih labava prednja vratanca, pa kada se otvore malo vise, to se i vidi na jednom od snimaka, mada se pažljivo mogu lepo zatvoriti. Na staklu ima nekoliko malih okrznuće, jedva se vide, ali ipak da napomenem. Ključ je odgovarajući ali nije originalan. Disk klatna je uradjen nov u skladu sa fabričkim koji je izgubljen. Dimenzije: Širina 41 cm. Visina 26 cm. Debljina-dubina 14,5 cm. Tažina 10 kg. Ovakvi satovi se prodaju od 350 do 500 evra, ali obzirom na navedene mane, istaknuta cena je više nego solidna. Nakon nekoliko veoma loših iskustava sa kurirskim službaama, ne šaljem, već samo preuzimanje kod mene ili dostava kako se dogovorimo. Opcija dostava BEX-om je uneta jer to traži sistem, ali mi to ne radimo.

Halil Tikveša: BAKROPIS, 1988. Ispod otiska dole levo: 13/30 bakropis 1988. Ispod otiska dole desno: Halil Tikveša Na poleđini rama upisano je olovkom: Halil Tikveša: Kupačice Neko je očigledno to uradio brzopleto: tema nisu kupačice, već prizor pri muljanju grožđa. Dimenzije rama: 37 x 37 cm Dimenzije lista: 16 x 20 cm Dimenzije otiska: 14,5 x 14,5 cm Uramljeno, list između dva stakla. Lak rama na jednom mestu i zlatna ivica rama na jednom mestu oštećeni. HALIL TIKVEŠA rođen je u Šurmancima 1935. godine. Završio je Školu za primjenjenu umjetnost u Sarajevu 1955. godine. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. i magistrirao 1964. godine. 1969. godine proveo je jedan semestar na Akademiji lepih umetnosti u Varšavi. Od 1976. do odlaska u penziju (2000. godine) radio je kao profesor za predmet grafika-crtanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Od 2001. do 2010. godine je bio gostujući profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. Od 2013. godine je u statusu profesora emeritusa Univerziteta u Novom Sadu. Izlaže od 1962. crteže, slike, grafike, kolaže, asamblaže i objekte. Samostalno je izlagao više od 100 puta. Učestvovao na međunarodnim izložbama i bijenalima: Krakov (1966. i 1968. ), Bradford (1968. i 1982. ), Lugano (1968), Pariz (1968), Sao Paolo (1969), Berlin (1970), Aleksandrija (1970), Fredrikstad (1980. i 1982. ), Biela (1973. i 1983. ), Ivaskila (1975), Hajdelberg (1979), Bon Skur (1982), Citadela (1979), Ljubljana (1971, 1973, 1975, 1977, 1981, 1985, 1987. ), Ankara (1986), Kjoto (1987), Nju Delhi (1988). Dobitnik je više od 25 nagrada: Beograd (1964.) - nagrada za grafiku na proljetnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1966.) - Veliki pečat Galerije grafički kolektiv; Beograd (1967.) - nagrada na trećem Trijenalu jugoslovenske umjetnosti; Sarajevo (1967.) - nagrada za grafiku na Izložbi mladih iz BiH; Beograd (1968.) - za grafiku na Proljećnoj izložbiULUS-a; Zagreb (1968.) - na Zagrebačkoj izložbi jugoslovenske grafike; Beograd (1971.) - za grafiku na izložbi NOB u djelima likonih umjetnika Jugoslavije; Beograd (1974.) - `Zlatna igla` na proljećnoj izložbi ULUS-a; Beograd (1976.) - za grafiku na 27.Oktobarskom salonu; Skoplje (1981.) - za grafiku na 7.izložbi Saveza likovnih umjetnika Jugoslaije; Ljubljana (1981.) - otkupna, na 14. Međunardnom grafičkom bijenalu, i mnogih drugih. Živi i radi u Beogradu, Sarajevu i Blacama. „Praveći ove slike pratio sam prirodnu težnju da likovnim jezikm ispričam priču, nekad istinitu i doživljenu, nekad izmišljenu, uglavnom priču koja mi je bliska, koju volim i koja potiče iz erotske imaginacije, sa željom da zadovoljim bestidnu žudnju. To je priča o umetnosti i uzvišenosti. Neposredan rad na slikanju je moj trajni izvor zadovoljstva i on mi je omogućio direktan pristup mojoj imaginaciji. Ovo je ustvari serija bilježaka i slikarskih ideja u čiju vrijednost duboko vjerujem pa sam im dao oblik koji bi se smio, manje ili više, zvati umetnost. Ove slike emaniraju energiju i radosni eros, sa njih izbija uzavrela azurna sjetna duša neuporedive profinjene vrsnoće i beskrajne nježnosti koja dolazi, možda, od mora. Ove žene su mesnate Evropljanke koje emituju putenu žeđ, one imaju držanje i zanos istočnjačke senzualnosti bića koja su došla sa nekog drugog mjesta. Slikanje je intima, bludni čin. Osobno sam sklon transponovanju erotskih opsesija i na tragu sam za estetskim ispunjenjem slobodne interpretacije svojih žudnji i maštanja. Svom radu pristupam prije svega razumom, a potpom tijelom i sjećanjem. Pravo slikarstvo nije šematsko, ono je osjećajno i u isto vrijeme i jasno i zagonetno. Vjerujem da će slika živjeti ako nosi uvjerljiv i neponovljiv trag duha intelekta, imaginaciju i emociju strasti koja nadvladava sivi princip realnosti. Moje slikarstvo se ne odriče tradicionalnog postupka i posmatram ga u odnosu na sebe i u odnosu na traganje za sobom, u odnosu na vlastitu egzistenciju i ispunjenje. To bih definisao kao dio svog mentalnog života. Utoliko je ovaj rad smislen i na svoj način velik.“ Oktobar 2010. Halil Tikveša (124/24-IV/pol-kp/1486)

Originalni bioskopski (filmski) plakat : ZA KIM ZVONO ZVONI Režija: Sam Wood. Uloge: Gary Cooper, Ingrid Bergman, Akim Tamiroff, Arturo de Córdova, Vladimir Sokoloff, Mikhail Rasumny Autor plakata: Alfred Lehner KRATKA UMETNIČKA BIOGRAFIJA ALFREDA LEHNERA 1913. Rođen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaž na platnu ). Srednju stručnu školu završio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac ). Svirao je violinu. 1931. Dolazi u Beograd i od tada bez prekida bavi se slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavačke kuće, štamparije... 1931-1950. Odlazi na specijalan tečaj kod slikara Mladena Josića i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelićem. Pohađa Akademiju primenjenih umetnosti studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perića, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zaštitnim znacima, koricama za knjige, marke...Povodom izložbe plakata u Muzeju primenjenih umetnosti (1974.), kustos i upravnik muzeja J. Jeftić naglasio je u katalogu da se ističe svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici šezdesetih godina. Postaje član Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio Ulupus, postaje i član Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“ (kasnije Grafolik), a zatim u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao službenik u „Obliku“ dobija više uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne poštanske marke (jubilarne poštanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih rešenja za rudarske značke (Bor), Bilten JNA, jubilarna značka CK, plakat za štafetu, kongres farmaceuta. Brojna idejna rešenja za filmske plakate (preko sto) i to: Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za časopis Ministarstva Železnice. 1956-1958. Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga za „Zavod za izdavanje uxbenika“ kao i drugih izdavačkih kuća. Za preduzeće Eksport Import „Seme“ niz idejnih rešenja za ambalažu. Za preduzeće „Takovo“- Gornji Milanovac, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. REPUBLIČKI SEKRETARIJAT ZA OBRAZOVANjE I KULTURU priznaje mu svojstvo slobodnog umetnika od 1931. GRUPNE IZLOŽBE Izlagao na svim izložbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao član udruženja ULUPUS-a učestvovao na mnogim zajedničkim manifestacijama. 1968. Učestvuje na svim izložbama u okviru opštine Palilula: Narodni Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret Palilule (sedamdesete). Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72. , Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72. Nr. Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret 72. Pula, likovna grupa 72. „Tašmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masleša 72. Sportski centar Beograd 73. 1973. Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, učestvuju najpoznatiji naši slikari: Milovan Krstić, Božidar Kovačević, Saša Nikolić, Dragan Rogić, Sip, Ratomir Pešić, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokić, Mića Popović, Peđa Milosavljević, akademik Ivan Tabaković, Stojan Čelić, Marko Čelebonović, Zoran Petrović, Milan Konjović, Desa Kerečki, Omčikus Branko, Mirjana Lehner Dragić i dr. 1974. Niz godina izlagao u galeriji „Kosančićev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3.10-15.10. 1974. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobođenja (otkupna nagrada ). Exposition 66e. Salon d`Hiver u Parizu (osnovan 1897. Od Udruženja francuskih profesionalnih slikara, vajara i grafičara). Bio jedini izlagač iz Jugoslavije.1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izložbe 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je ulja (mrtve prirode, pejsaže, portrete) Veliki broj radova iz oblasti primenjene umetnosti nalaze se u zbirkama: Muzeja primenjene umetnosti, Narodne biblioteke, Muzeja PTT-a, Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Avala film,... Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama širom Evrope: Francuske, Nemačka, Austrija... Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemačka obogatili su još više njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoškim radom. 1986. Posle duge i teške bolesti umro u Beogradu. Kao na fotografijama. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)

r = 13,5 cm h = 6,5 cm malo izgrebana,ulubljena kraljevina, kraljevski dvorski liferant samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Najstarija beogradska poslastičarnica „Pelivan“ radi već 162 godine i simbol je glavnog grada. Receptura sladoleda se prenosi s kolena na koleno i ljubomorno se čuva kao velika tajna Majstori, u ovom najstarijem prestoničkom hramu sladoleda, kolača i torti, pune 162 godine, s kolena na koleno, ljubomorno čuvaju recepturu poslastica, kao najveću tajnu. Prva slova ove slatke bajke ispisao je, davne 1851. godine, Mustafa Pelivan, Goranac iz Dragaša, koji se posle rvačke karijere okrenuo pravljenju sladoleda. Poslasticu je pravio u čabru sa ledom. - Početni kapital stekao je kao ondašnji najbolji rvač u Srbiji. Otvorio je poslastičarnicu, nedaleko od Stambol-kapije, na mestu današnjeg „Staklenca“ na Trgu Republike - priča Suhaib Alšukeir, čukununuk Mustafe Pelivana. - Na tom mestu lokal je ostao i posle povratka Obrenovića na vlast. Adresa nije menjana ni posle ponovnog dolaska Karađorđevića i Prvog svetskog rata. Posle Mustafe, posao je nasledio sin Mehmet, a posle njega Mustafini unuk Malić Pelivanović. Porodica je stekla poslovni i društveni ugled. Malić je bio i narodni poslanik neposredno posle Prvog svetskog rata. - Po narudžbi vladara, dvoru smo isporučivali alvu, što je bila preteča današnjeg „keteringa“. Nažalost, Drugi svetski rat je porodicu vratio na početak - navodi Alšukeir, dok u rukama drži požutelo majstorsko svedočanstvo od Kraljevine Jugoslavije, iz 1936. godine. Izvorna poslastičarnica stradala je u nemačkom bombardovanju 6. aprila 1941. Mustafin unuk Azir već 22. avgusta 1941. godine otvara novu radnju u Bulevaru kralja Aleksandra, u kojoj se „Pelivan“ i danas nalazi. Posao i mušterije je uspeo da sačuva, ali nova vlast nije volela privatnike. - Komunisti su dedu držali u zatvoru, oduzeli mu plac na Slaviji, ali poslastičarnicu nisu dirali. Posao je dobro išao do 1980. godine, kada se dnevno prodavalo po 250 kilograma sladoleda i oko 600 litara limunade i boze - kaže naš sagovornik, navodeći da su mnogi poslastičari u bivšoj Jugoslaviji, upravo kod Azira, izučili zanat. Deda Azir bio je sam po sebi priča. Čim su utihnule detonacije Drugog svetskog rata, Azir se uputio u Italiju, gde je kupio najsavremenije mašine za slatke đakonije. Prvi sladoled na kugle u Jugoslaviji upravo je on poslužio u tadašnjem Bulevaru revolucije. Kad je Bata zavodio red POKOJNI glumac Danilo Bata Stojković, po vrelim letnjim danima, svakodnevno je dolazio u Bulevar. Kako je govorio, „da ohladi, ali i zasladi dušu“. U to vreme, red za sladoled bi se formirao gotovo do Kneza Miloša. Jednom prilikom, neki mangup pokušao je preko reda da kupi poslasticu. Kada je video šta ovaj hoće da uradi, Bati je pukao film. Počeo je da viče, nateravši momka da stane u začelje kolone. O Aziru se po čaršiji još prepričavaju različite anegdote. Jednom prilikom uhvatio je svoje sinovce da su novcem iz kase uplatili sportsku prognozu. Ljut na njih, rešio je da svi zaposleni imaju zašivene džepove na radnim pantalonama. - Imao je svoj recept za sladoled, koji je ljubomorno čuvao. Smislio ga je četrdesetih godina, a mi ga i danas koristimo. Deda bi ustajao u tri sata ujutro, kad nema nikoga, da bi pravio masu za sladoled. Posle bi došli njegovi sinovci da lede sladoled. Nikome nije želeo da otkrije sastav poslastice. Radio bi tako do pet sati, dok ne dođu ostali radnici. Taj recept danas zna samo otac Ahmad i nas trojica braće - priča Musab, Suhaibov mlađi brat. Za vreme bivše Jugoslavije, Azirove slatkiše voleli su turisti, pevači, glumci, političari, književnici... „Pelivan“ je kao nezaobilaznu stanicu u Beogradu pomenuo i Ivo Andrić u „Znakovima pored puta“. Raspadom nekadašnje velike države došli su teški dani za poslastičarnicu. Tokom ratova, posao je nastavila ćerka Seija i njen muž Ahmad, Sirijac, koji je 1980. godine došao u Beograd da studira medicinu. Besparica je uticala i na obim posla. Međutim, poslednje dve godine situacija se promenila. Posao su ambiciozno preuzela trojica braće Bara, Suhaib i Musab Alšukeir. izvor : Milenko KOVAČEVIĆ, Novosti

Originalni bioskopski (filmski) plakat : Crni Labud (The Black Swan) Dizajn plakata: Alfred Lehner KRATKA UMETNIČKA BIOGRAFIJA ALFREDA LEHNERA 1913. Rođen u Osijeku. Sin Sebastijana Lehnera. Od rane mladosti zainteresovan za slikarstvo (u dvanaestoj godini naslikao je pejsaž na platnu ). Srednju stručnu školu završio u Osijeku (bavio se dekorativnim panoima i kao firmopisac ). Svirao je violinu. 1931. Dolazi u Beograd i od tada bez prekida bavi se slikarstvom i primenjenom grafikom. Povremeno i vaja. Radi za mnoge izdavačke kuće, štamparije... 1931-1950. Odlazi na specijalan tečaj kod slikara Mladena Josića i na povremene konsultacije sa slikarom Jovanom Bjelićem. Pohađa Akademiju primenjenih umetnosti studiozno crtanje akta i portreta pod nadzorom profesora Jefte Perića, Antona Hutera, i Mate Zlamalika. Radi na plakatima, plaketama, memorandumima, zaštitnim znacima, koricama za knjige, marke...Povodom izložbe plakata u Muzeju primenjenih umetnosti (1974.), kustos i upravnik muzeja J. Jeftić naglasio je u katalogu da se ističe svojim kvalitetom Lehner Alfred i ostali umetnici šezdesetih godina. Postaje član Saveza likovnih umetnika Jugoslavije, a kasnije kada se oformio Ulupus, postaje i član Saveza umetnika primenjenih umetnosti Jugoslavije (od osnivanja). Radi za „Oblik“ (kasnije Grafolik), a zatim u Zavodu za primenjenu umetnost. U tom periodu i kao službenik u „Obliku“ dobija više uzastopnih nagrada na konkursima: za PTT jubilarne poštanske marke (jubilarne poštanske marke Narodnog ustanka 1941-1951.), 10 idejnih rešenja za rudarske značke (Bor), Bilten JNA, jubilarna značka CK, plakat za štafetu, kongres farmaceuta. Brojna idejna rešenja za filmske plakate (preko sto) i to: Jugoslavija film Beograd, Makedonija film Skoplje i Kinema Sarajevo. Prva nagrada za korice za časopis Ministarstva Železnice. 1956-1958. Radi na bilbordima (dekorativnim panoima) za Filmski festival u Puli. Radio je niz godina na opremi knjiga za „Zavod za izdavanje uxbenika“ kao i drugih izdavačkih kuća. Za preduzeće Eksport Import „Seme“ niz idejnih rešenja za ambalažu. Za preduzeće „Takovo“- Gornji Milanovac, „Kulpin“ – Novi Sad, „Vitaminka“ Banja Luka... 1964. REPUBLIČKI SEKRETARIJAT ZA OBRAZOVANjE I KULTURU priznaje mu svojstvo slobodnog umetnika od 1931. GRUPNE IZLOŽBE Izlagao na svim izložbama Zavoda za primenjenu umetnost i tom prilikom dobijao i prve nagrade. Kao član udruženja ULUPUS-a učestvovao na mnogim zajedničkim manifestacijama. 1968. Učestvuje na svim izložbama u okviru opštine Palilula: Narodni Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret Palilule (sedamdesete). Patent centra, Galerija u Protokolu Beograd, Hala sportova Novi Beograd, Novi Sad 72. , Dom kulture „Kamen Mali“ Cavtat, Dom Sindikata 72. Nr. Univerzitet Braća Stamenković, Likovni susret 72. Pula, likovna grupa 72. „Tašmajdan“, likovna galerija Narodnog univerziteta Veselin Masleša 72. Sportski centar Beograd 73. 1973. Likovna galerija kulturnog centra Beograda. Likovni susret br. 6 hala „Pionir“, učestvuju najpoznatiji naši slikari: Milovan Krstić, Božidar Kovačević, Saša Nikolić, Dragan Rogić, Sip, Ratomir Pešić, Mihajlo Pisanjuk , Ljubica Sokić, Mića Popović, Peđa Milosavljević, akademik Ivan Tabaković, Stojan Čelić, Marko Čelebonović, Zoran Petrović, Milan Konjović, Desa Kerečki, Omčikus Branko, Mirjana Lehner Dragić i dr. 1974. Niz godina izlagao u galeriji „Kosančićev Venac“. Likovna galerija Kulturnog centra Beograda i Muzej grada Beograda 3.10-15.10. 1974. „Beograd – inspiracija umetnika“ 30 godina od oslobođenja (otkupna nagrada ). Exposition 66e. Salon d`Hiver u Parizu (osnovan 1897. Od Udruženja francuskih profesionalnih slikara, vajara i grafičara). Bio jedini izlagač iz Jugoslavije.1978, 1979, 1980. Otvoreni Oktobarski Salon u galeriji „Pinki“. Samostalne izložbe 1970, 1971, 1972. Galerija „Kamen Mali“ – Cavtat, izlagao je ulja (mrtve prirode, pejsaže, portrete) Veliki broj radova iz oblasti primenjene umetnosti nalaze se u zbirkama: Muzeja primenjene umetnosti, Narodne biblioteke, Muzeja PTT-a, Muzeja rudarstva i metalurgije Bor, Avala film,... Slike Alfreda Lehnera nalaze se u mnogim privatnim kolekcijama širom Evrope: Francuske, Nemačka, Austrija... Studijska putovanja Francuska, Italija, Nemačka obogatili su još više njegovo znanje iz likovne i primenjene umetnosti. Bavio se likovnim i pedagoškim radom. 1986. Posle duge i teške bolesti umro u Beogradu. Americki film iz 1942 godine. Režija: Henry King Uloge: Tyrone Power, Maureen O`Hara, Laird Cregar, Thomas Mitchell... Kao na fotografijama.. Standardne dimenzije (oko 69 x 49 cm)