Izdavač: Radio B92 Broj strana: 186 Pismo: latinica Povez: mek

m3 KLUB-RANORANILACA RADIO-BEOGRAD. Čovek i magarac više znaju, nego čovek Mek povez, klapna, 18 cm, 95 strana, ilustracije

Zoran M. Јovanović : Šetači na dugi / Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1974, tvrdi povez, Fizički opis 120 str. ; 20 cm Zbirka Savremena domaća književnost Zbirka priča Јovanović, Zoran, 1933-1976 Očuvanost 4. Zoran M. Jovanović (1933-1976), rođen je u Skoplju gdje je završio srednju školu i Filozofski fakultet. Prve knjige napisao je na makedonskom jeziku i objavio u Skoplju: Sutoni ništa ne govore (1956), Ptica u vetru (1960), Mačka u dvorištu ispod balkona (1960), Noć uoči dana (1961), Priče iz moje Me (1963), Tačno vreme na sunčevom satu (1973). U isto vrijeme piše poeziju i na srpskohrvatskom jeziku (Praznične šetnje, Pod znakom Zorijane, Vrt i more, Kavez slobode i dr.). Pored pomenutih zbirki poezije, objavljenih u Sarajevu, napisao je i veći broj djela za djecu. Autor je i radio-dramskih tekstova, jedne televizijske drame i drame Jeste li napisali moj roman (izvedene u Sarajevu 1971). Radio je kao novinar u Skoplju, Beogradu, a od 1964. kao samostalni urednik u Radio-televiziji Sarajevo. Jovanovićevi tekstovi su prevođeni na engleski, francuski, ruski, njemački, španski, talijanski, mađarski, poljski, slovački, albanski i slovenački jezik. Dobitnik je godišnje nagrade `Svjetlosti` (1974) za knjigu Velika kolona od mrava do slona, plakete `Vesele sveske` (1972) i posthumne nagrade `Mlado pokolenje` (1979).

Najbolje priče sa konkursa radia B92 Beograd Radio B92 1993.god Mihajlo Pantić Nebojša čosić Objavljivanje ove knjige pomogli su: Čarls Simić, Branko Milanović, Centar za antiratnu akciju Beograd Stanje knjige kao na slikama Mek povez 132.strane

Jovan Lubardić: RATNA KUĆA, SRNA Pale (nema godine), str. 130. Pripovetke, ratna proza 1992-1995. Očuvanost 4. Јован Лубардић рођен је 1935. у Рогатици. За вријеме рата користио је псеудоним Симеун Романијски. Студиј југословенске књижевности завршио је на илозофском факултету у Сарајеву. Објавио је двадесетак радио-драма, двије ТВ драме, двије позоришне драме, филмски сценарио за играни филм «Сурове дијагонале», те прозна дјела: «Прича за моју жену», «Боја страха», «Јупитере, ти се љутиш», «Пасија по Јовану», «Француски зачин», «Ноћ без утјехе», «Добар дан за умирање», «Снајпер», «Ратна кућа». Заступљен је у антологијама савремене приповијетке. Роман «Боја страха» преведен је на француски језик, а роман «Прича за моју жену» добио је трећу награду на Великом југословенском конкурсу за модерни кратки роман. Преводио је са француског и руског језика. Био је лектор и предавач на Универзтету у Дижону (Француска). Током рата Лубардић је обилазио ратишта, прикупљао грађу за приче и роман. Радио је као уредник у Издавачкој дјелатности Српске новинске агенције.

Gojko Banović : KNEŽOPOLJCI , Svjetlost Sarajevo 1952, str. 192. Priče. Očuvanost 3. Novinar i pisac Gojko Banović (1911 - 1991) rođen je u Malom Palanačištu kod Prijedora, a živio je i radio u Beogradu. Od književnih djela najpoznatije su mu romansirane biografije Petra Kočića i Ivana Gorana Kovačića, a napisao je i mnoštvo zbirki priča, kao i dvije zbirke novinskih reportaža...

Kao nova Novica Savić (Gornje Svarče, Blace, 10. novembar 1943 — Beograd, 17. oktobar 2004) je bio srpski dramski pisac, pripovedač i romansijer. Biografija Uredi Rođen je u Gornjoj Svarči u Toplici, gde je proveo rano detinjstvo. Od šeste godiše živi u Beogradu, gde završava osnovnu i Srednju brodarsku školu. Godinu dana provešće radeći na rečnim brodovima, a onda upisuje dramaturgiju na Akademija za pozorište, film, radio i televiziju gde diplomira u klasi profesora Josipa Kulundžića. Kratko je radio u srednjoj školi i bio direktor Narodnog pozorišta u Subotici. Najveći deo radnog veka provodi kao slobodan umetnik. Pisao je televizijske drame i scenarije za igrane i dokumentarne serije i emisije, sarađujući sa gotovo svim televizijama u SR Jugoslaviji, a najviše sa Radio-televizijom Beograd. Istovremeno piše prozu i pozorišne komade koji su izvođeni i objavljivani širom zemlje. Nesklon samonametljivosti i reklamerstvu, u svom radu bio je uglavnom usmeren na anonimne književne konkurse. Nije postojao nijedan prozni, dramski ili televizijski konkurs u SR Jugoslaviji na kojem nije učestvovao i dobio nagradu. Njegove pozorišne komade su režirali: Borislav Gligorović, Branko Pleša, Radoslav Zlatan Dorić, Miomir Miki Stamenković, Slavoljub Stefanović Ravasi, Vladimir Putnik i drugi. Izvedeno mu je i preko sedamdest radio-drama, od kojih je većina emitovana širom Evrope. To ga svrstava među najplodnije stvaraoce u ovoj formi. O njegovom samopregornom radu i posvećenosti književnosti dovoljno govori podatak da je iza njegove tragične smrti ostalo 188 nebjavljenih rukopisa: 92 pozorišna komada, 52 televizijske drame i filmskih scenarija, 31 zbirka kratkih priča i 15 romana. Dela Uredi Proza Uredi Iz blata, iz prašine (kratke priče), I mi smo ljudi (pripovetke), Kaljuga (roman), Otkup (pripovetke), Igrani pozorišni komadi Uredi Pobratim (Narodno pozorište, Beograd), Kako potamaniti gamad (Zvezdara teatar), Krvava teta (Pokrajinsko narodno pozorište, Priština), Spomenik za druga Danila (Narodno pozorište, Zenica), Vozač (Pozorište „Zoran Radmilović“, Zaječar), Veliki Mak (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Noć usred dana (Pozorište „Toša Jovanović“, Zrenjanin), Ne okreći se, sine (Narodno kazalište, Osijek), Objavljene drame Uredi Opet plače, al sad od sreće, Savremena srpska drama, br. 13, Kad onaj tamo umre, Savremena srpska drama, br. 15, Ovde nema lopova, Drama, Beograd, Televizijske drame Uredi Selo bez seljaka, TV serija, 1972. Pucanj u šljiviku preko reke, RTS, režija Zdravko Šotra, 1978. Gradilište, RTS, režija Slobodan Šijan, 1979. Balada o crvenokosom, Televizija Zagreb, Beg, Televizija Zagreb, režija Dražen Piškorić, Snegovi, život i smrt Filipa Filipovića, RTS, režija Miša Radivojević, Vatrogasac, TV Sarajevo, režija Muhamed Mehmedović, 1983. Pogon za preradu voća, TV Sarajevo, režija Milan Bilbija, Dve karte za grad, TV Zagreb, režija Zrinko Ogresta, 1984. Garsonjera, RTS, režija Duda Ćeramilac, Sa 204-272, 1991. Tridesetdva kvadrata, 2002. Nagrade Uredi Nagrada Branislav Nušić za najbolji dramski tekst (trostruki dobitnik za drame „Krvava teta“, „Kad onaj tamo umre“, „Ovde nema lopova“), Radoje Domanović za kratku satiričnu priču (višestruki dobitnik), Nagrada Dana komedije u Jagodini za najbolji komediografski tekst (dvostruki dobitnik: „Noć usred dana“ i „Kako potamaniti gamad“), Pobednik konkursa Narodnog pozorišta u Beogradu povodom 125. godišnjice postojanja (drama „Pobratim“)

Šćepan Aleksić : RAČVASTI JEZIK , Sfairos Beograd 1993, str. 96. Pripovetke. Očuvanost 4-. Шћепан Алексић Биографија Рођен у Богдашићима код Билеће 05.09.1952. године. Прва четири разреда основне школе похађао у родном селу, а потом основно школовање наставио у Билећи у Основној школи „Владо Томановић“ (сада Основна школа „Петар Петровић Његош“). У Билећи завршио и гимназију, а потом школовање наставио на Факултету политичких наука у Сарајеву, гдје је, 1976. године, дипломирао на одсјеку за журналистику. По дипломирању 1976. године запослио се као новинар у локалном листу „Билећке новости“, гдје је радио годину дана до одласка на одслужење војног рока у Добој, октобра 1977. По повратку из ЈНА, још око пола године радио у истом локалном листу, а потом прелази у стручну службу друштвено-политичких организација Билеће, гдје је био стручно-политички сарадник, а од почетка 1977. године и руководилац службе. Почетком 1990. године изабран је за директора Центра за културу Билећа. У том периоду био је дописник више листова. Избијањем оружаног сукоба на дубровачко-требињском простору, пошто се претходно већ био пријавио као добровољац, почетком октобра 1991. године, ЈНА га ангажује и распоређује у Прес центар Оперативне групе у Требињу. Ту је радио на припреми свакодневних информација за средства информисања и као спроводник новинарских екипа, одлазећи са њима на ратиште до првих линија фронта, а уједно био и дописник Новинске агенције Тањуг Београд. Формирањем Војске Републике Српске, ангажован је у јединицу резервне полиције, гдје проводи два мјесеца, а потом бива премјештен у новоформирани Прес центар Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске, на мјесто замјеника руководиоца. Средином 1994. године постављен је за руководиоца Прес центра Херцеговачког корпуса ВРС. Био је замјеник уредника и уредник листа „Херцеговац“, који је издавао Херцеговачки корпус ВРС. Произведен је у чин потпоручника ВРС. Почетком 1994. године постао је стални новинар Тањуга, дописништво за Републику Српску. У Новинској агенцији Тањуг радио је до 2008. године, а од тада до сепрембра 2017. био директор Народне библиотеке „Владимир Гаћиновић“ у Билећи. Ожењен, отац два сина. Као гимназијалац почео је да пише пјесме, а прве радове објавио је као матурант, члан Књижевног клуба „Немири“, који је формирала и водила професорица а данас позната пјесникиња Ружица Комар, која је примијетила његов таленат и подстицала га да пише. Одмах по завршетку студија журналистике, почео је да пише прозу, а прве приче су му објављене и награђене у сарајевском студентском листу „Наши дани“. Добитник је бројних награда за приповијетку и кратку причу, између осталих и Сусрета Зије Диздаревића у Фојници, „Ослобођења“ Сарајево, „Фронта слободе“ Тузла, „Задругара“ Сарајево, Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ и других. 1993. године, за књигу „Рачвасти језик“, добио је Награду „Милан Лалић“ коју додјељују „Вечерње новости“ Београд. 2019. године Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, из Источног Сарајева, додијелио му је Награду „Златна сова“, пошто је рукопис његовог романа „Чекајући жуту војску“ на конкурску одабран као трећи по реду. Књиге су му улазиле у ужи избор за више књижевних награда. Објављивао је и још увијек објављује у бројним часописима, а члан је Редакције Часописа за књижевност и културу „Нова Зора“, Београд-Билећа. Живи и ради у Билећи и родном селу Богдашићи. БИБЛИОГРАФИЈА Књиге прича и приповиједака: „Набој“, Никшић 1988; „Рачвасти језик“, Београд 1993; „“Име и презиме“, Подгорица 2000, Билећа 2005 (друго издање) ; „Папирна марамица“, Београд-Билећа 2011; „Писма за све адресе“, Бањалука 2016; „Херцеговачки нокаут“, Бањалука 2018; Романи: „Турски друм“, Београд 2009; „Прст попријеко од срца“, Београд 2012; „Чекајући жуту војску“, Источно Сарајево 2019. Приредио за штампу књигу „Херцеговачки хајдук Станко Сочивица“, Београд 2010.

PROSVETA 1969 tvrde korice odlično očuvana kao nova Filip David (1940, Kragujevac). Diplomirao je na Filološkom fakultetu (Jugoslovenska i svetska književnost) i na Akademiji za pozorište, film, radio i TV (grupa Dramaturgija). Književnik, dugogodišnji urednik Dramskog programa Televizije Beograd i profesor dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Jedan od osnivača „Nezavisnih pisaca“, udruženja osnovanog 1989. u Sarajevu koje je okupljalo najznačajnije pisce iz svih delova bivše Jugoslavije, osnivač „Beogradskog kruga“ (1990), udruženja nezavisnih intelektualaca, „Foruma pisaca“ i član međunarodne književne asocijacije „Grupa 99“ osnovane na Međunarodnom sajmu knjiga u Frankfurtu. Napisao je više TV drama i filmskih scenarija. Objavio knjige pripovedaka: „Bunar u tamnoj šumi“, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom“, „Princ vatre“, „Sabrane i nove priče“; romane: „Hodočasnici neba i zemlje“, „San o ljubavi i smrti“ i „Kuća sećanja i zaborava“; knjige eseja: „Fragmenti iz mračnih vremena“, „Jesmo li čudovišta“, „Svetovi u haosu“. Zajedno sa Mirkom Kovačem objavio „Knjigu pisama 1992–1995.“ Pripovetke i romani su između ostalih dobili nagrade: Mladosti, „Milan Rakić“, BIGZ-ovu i Prosvetinu nagradu za knjigu godine, kao i Andrićevu nagradu. Dobitnik je Ninove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ 2014. godine. Knjige su mu prevedene na švedski, francuski, poljski, mađarski, italijanski, albanski, esperanto, makedonski, slovenački, objavljene u Hrvatskoj, a pripovetke se nalaze u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, između ostalog, i na filmovima: „Okupacija u 26 slika“, „Pad Italije“, „Ko to tamo peva“, „Bure baruta“ (nagrada kritike u Veneciji, nagarada Feliks za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman“ (nagrada u Kanu), „Paviljon 6“, „San zimske noći“ (Gran pri filmskog festivala u San Sebastijanu), „Optimisti“ (Gran pri u Valjadoidu i Ženevi).

Žarko Komanin ZAKOPANO I OTKOPANO - Priče i objašnjenja , Prosveta 2002, str. 100. Priče. Očuvanost 4. КОМАНИН Жарко – књижевник и позоришни критичар (Дреновиштица код Никшића, 3. XII 1935 – Београд, 26. VI 2010). Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Никшићу 1954, а Филозофски факултет (Група за југословенску и светску књижевност) у Бгду 1960. Први књижевни рад, приповетку Бјегунац, објавио је у „Студенту“ 1956. Од 1960. до 1962. био је драматург у београдском Савременом позоришту, а затим је отишао на одслужење војног рока. Од 1964. до 1969. радио је као референт за културу у Главном одбору ССРН Србије, а од 1969. до 1974. као професионални позоришни критичар „Вечерњих новости“, где је почео да објављује позоришне критике још 1964. и до 1972. потписивао их именом Жарко Јовановић. Од 1974. до 1978. је био у статусу слободног уметника, а 1979. се запослио као драматург НП у Бгду.

ILUZIONISTOV GROB I LEBDECA ZENA - Irfan Horozovic Prosveta , Beograd , 1991. 131 strana Tvrde korice u papirnom omotu Dimenzije knjige 12,5 x 20,5 cm Irfan Horozović (Banja Luka 27. travnja 1947) je bosanskohercegovački književnik. U Banjaluci je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Filozofski fakultet (Komparativna književnost i Jugoslavenski jezici i književnosti) diplomirao u Zagrebu. Bio je urednik Studentskog lista Pitanja i Putevi. Bio je odgovorni urednik u izdavačkoj djelatnosti Novog glasa u Banjaluci. Živi u Sarajevu. Urednik je u igranom programu RTV Federacije BiH i glavni urednik časopisa Život. Dramski tekstovi su mu izvođeni na radiju (Šesta smrt Benjamina Talhe, Zadovoljština, Kuburović, Posuđena rečenica), u teatrima (Ružičasta učiteljica, Soba, Pehlivan Arif Tamburija, Šeremet, Proba, Tri Sabahudina) i na televiziji (Šeremet). Neki od tih tekstova su prevedeni i igrani u Švedskoj i Poljskoj. Jedna adaptacija knjige Talhe pod nazivom Priče iz Šedrvanskog vrta postavljena je u Rimu. Dobitnik je Nagrade „Sedam sekretara SKOJ–a“ (1972), Nagrade grada Banje Luke (1980), Nagrade Udruženja književnika BiH (1988), Nagrade za najbolju knjigu za djecu u BiH (1987), Nagrade Društva pisaca Bosne i Hercegovine za 1998. godinu i drugih nagrada i priznanja. Godine 2001. osvojio je nagradu Meša Selimović za najbolji roman. Šesta smrt Benjamina Talhe. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1968. Zvečajsko blago. Pjesme. Glas, Banja Luka 1969. Ružičasta učiteljica. Dramolet. Narodno sveučilište „Božidar Maslarić“, Osijek 1970. Talhe ili šedrvanski vrt. Proze. BC, Zagreb 1972; – 2. prošireno izdanje, Svjetlost, Sarajevo 1991; 3. izdanje Sarajevo Publishing, Sarajevo 1997. I na esperantu: Savez za esperanto BiH, Sarajevo – Banja Luka 1991. Soba. Groteska. Prolog. Zagreb 1971; – 2. izd. Zajednica profesionalnih pozorišta, Sarajevo 1977. Tanka katanka. Farsa za djecu. Dječije pozorište Banja Luka 1971. Zadovoljština. Drama za glasove. Radio–Zagreb 1972. Salon gluhonijemih krojačica. Pripovijetke. Svjetlost, Sarajevo 1979. Testament iz mladosti. Poezija. Glas, Banja Luka 1980. Šeremet. Drama. Zajednica profesionalnih pozorišta BiH, Sarajevo 1985. Karta vremena. Priče/roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1983. Noćne ceremonije. Izabrane priče. Svjetlost, Sarajevo 1984/1985. Vauvan. Roman za djecu. Klub „Ivan Goran Kovačić“, Bihać 1986; – 2. izd. „Veselin Maleša“, Svjetlost, Sarajevo 1990; – 3. izd. Bosanska riječ, Wuppertal 1995; – 4. izd. Targa, Zagreb 1995; – 5. izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000. Rea. Kratki roman. „Veselin Masleša“, Sarajevo 1987. Mađioničar iz prijestolnice domina. Pripovijest za djecu. Glas, Banja Luka 1988; – 2. izd. 1990; – 3. izd. Targa, Zagreb 1995: – 4. Izd. Bosanska riječ, Wuppertal–Amsterdam–Sarajevo 2000 (zajedno s Vauvanom). Kalfa. Roman. Svjetlost, Sarajevo 1988. Iluzionistov grob i lebdeća žena. Priče. Prosveta, Beograd 1991. Posuđena rečenica. Drama za glasove. Radio–Sarajevo 1991. Prognani grad. Priče. Antibarbarus, Zagreb 1994. Bosanski Palimpsest. Priče. Durieux, Zagreb 1995. Sličan čovjek. Roman. Bosanska knjiga, Sarajevo 1995. Oblak čija lica prepoznajemo. Izabrane priče. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo 1997. – drugo, promijenjeno izdanje, kod istog izdavača 1999. Knjiga mrtvog pjesnika. Poezija. Horus, Zagreb 1997. – drugo, prošireno izdanje, Bosanska knjiga–Šahinpašić, Sarajevo 1999. Inspektor vrtnih Patuljaka. Roman za djecu. Bosanska riječ, Wuppertal–Sarajevo–Amsterdam 1998. Proba. Dramolet. Kamerni teatar 55. Sarajevo 1998. Berlinski nepoznati prolaznik. Roman. Ljiljan, Sarajevo 1998. Prodavnica noževa. Izabrane priče. Damad. Novi Pazar 1999. Izabrane pripovjetke. Sejtarija, Sarajevo 2000. Filmofil. Roman. Sejtarija, Sarajevo 2000. Imotski kadija. Roman. Ogledalo, Sarajevo 2000. Tri Sabahudina. Tragična komedija. Praizvedba u Kamernom teatru 55 u Sarajevu # 12. 2001. Izabrane Igre. Drame. Svjetlost, Sarajevo 2000. Buduće svršeno vrijeme. Poezija. DES, Sarajevo 2001. KC

Vasa Mihailović: GRANICE NEMERLJIVE, Fileks Leskovac 2009, str. 86. Pesme u prozi. Očuvanost 4. У Стамфорду, Конектикат, САД умро је 21. новембра 2015. на дан своје славе, наш познати друг, најплоднији сарадник Искре и књижевник Васа Михаиловић (89). Васа се родио, школовао и живео у Лесковцу скоро до краја немачке окупације, када је ступио у српске добровољце. Као гимназијалац био је члан „Белих орлова“, омладинске организације ЈНП Збор. Са добровољцима пролази кроз све последње борбе у Србији, повлачење и окршаје са комунистима у Словенији, потом пробој ка Италији и прелазак националних снага границе, првих дана маја 1945. и предају оружја „савезницима“. Уследило је пребацивање разоружаних националиста у војно- избегличке логоре средње Италије. Васа је као припадник СДК био прво у логору Форли, а затим у великом логору свих националних снага, Еболи, јужно од Напуља. У избегличким логорима Италије Васа продубљује своје књижевно-песничке склоности и знање и нарочито је активан на нашим књижевним вечерима. После мира са Италијом 1947. „савезници“ тог пролећа селе логор Еболи у британску зону окупиране и разорене Немачке и разбијају у неколико логора и убрзо преводе њихове становнике у цивилни статус „расељених лица“. Васа из Немачке емигрира у САД 1951. У Сједињеним државама, Васа се жени супругом Бранком. У браку су породили два сина, Драгана и Зорана, и у Чапл Хил живели 46 година. Одрасли и већ ожењени синови, са својим потомством су се раније преселили у Стамфорд. Да би били ближе синовима и њиховим породицама (седморо унучади), Бранка и Васа су им се придружили 1997. Бранка је умрла 2006. У Америци, Васа је радио и даље се школовао. У Детроиту је радио у фабрици Крајслер и студирао. На Универзитету Беркли, Калифорнија постао је доктор философије. Познавао је и говорио више језика, Али његово главно ‘занимање‘ било је књижевност и песништво на оба језика – српском и енглеском. Искру је огромно задужио. У многогодишњој сарадњи написао је 186 приказа у рубрици „Ревизионизам у српској књижевности“ и 19 написа „Документи“. Био је активан члан и сарадник Удружења књижевника Србије. Књижевне новине, октобар/новембар објавиле су његову последњу причу. А ових дана, врло пригодно (не очекујући његову смрт), госпођа Мира Матарић из САД нам је послала свој приказ последње Васине књиге на енглеском „Дарови природе“. Васа је сахрањен 28. новембра у Чапл Хилу, поред супруге Бранке

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

Naslov: Prugastoplave storije Autor: Nikola Malović Izdavač: Beograd : Laguna Pismo: latinica Br. strana: 153 ; fotogr. Format: 20 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i tavni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrdto su povezani međusobno i sa koricama. Nova doza Mediterana od autora bestselera Lutajući Bokelj! Ponovo je pred nama slika vremena, delo univerzalno po značenjima. - Đorđe Malavrazić, glavni i odgovorni urednik Radio Beograda 2 O autoru: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9D%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0_%D0%9C%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B Nikola Malović (8. Jul 1970.) je srpski pisac i knjižar iz Boke Kotorske. Član je Srpskog književnog društva i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Nagrade: Nagrada „Borislav Pekić“, 2003. Nagrada „Lazar Komarčić“, 2007. Nagrada „Laza Kostić“, 2008. „Majstorsko pismo“ za životno djelo, 2008. Nagrada Banjalučkog sajma knjiga, 2008. Oktobarska nagrada grada Herceg-Novog, za „Lutajući Bokelj“, 2009. Nagrada „Branko Ćopić“, 2015. „Borina nagrada“, 2015

ČUDO - R. H. Palasio Autor: R. H. Palasio Žanr: Knjige za decu Pismo: Latinica Broj strana: 348 Povez: Mek Format: 21 cm Godina izdanja: 2015. vrlo dobro ocuvano ,ima malo traga flomastera na zadnjoj stranici Avgust Pulman je znao da nije običan desetogodišnjak. Osim što je na igralištu često krio lice ispod astronautske kacige, radio je sve što rade i ostala deca njegovog uzrasta: jeo sladoled, šutirao loptu i igrao igrice na kompjuteru. Ipak, navikao je da ljudi gledaju i upiru prstom u njega svaki put kada izađe na ulicu. Navikao je i da ga nazivaju nakazom. Agi je dečak rođen s deformacijom lica zbog koje nikada nije išao u školu niti je sticao nove drugare, ali se u porodičnom domu osećao bezbrižno i voljeno. Međutim, kada njegovi roditelji odluče da je vreme da izađe ispod staklenog zvona i upišu ga u školu, počinju Agijeve muke: treba se izboriti za svoje mesto u novom okruženju – izbeći maltretiranje, ruganje i odbacivanje. Borba s predrasudama ne muči samo Agija, već i njegove roditelje, sestru, nastavnike i malobrojne drugare. Svi oni se na različite načine suočavaju kako sa svojim doživljajem Agija tako i s reakcijama okoline. Knjiga o dečaku neobičnog lica dospela je na vrh „Njujork tajmsove“ bestseler liste, na kojoj i sada, dve godine nakon objavljivanja, zauzima prvo mesto. (u sobi ,na beloj polici ,gore )

Slobodan Džunić : POD KIŠNOM ZVEZDOM , Slovo ljubve 1979, str. 140. Pripovetke. Слободан Џунић (Темска, код Пирота, 28. новембар 1921 — Београд, 13. новембар 1998) био је српски приповедач, романсијер и песник.[1] Биографија Основну школу завршио је у Темској, гимназију у Пироту, а Правни факултет у Београду.[1] Највећи део свог радног века провео је у Радио Београду[2] као новинар и уредник Литерарне редакције, а затим као уредник за историографију. Умро је новембра 1998. године не дочекавши излазак из штампе свог најобимнијег романа Ветрови Старе планине. Слободан Џунић у својим прозним делима користи пиротски говор и бави се човеком старопланинског краја, његовом митологијом и религијом. Његов брат од стрица био је Десимир Тошић, истакнути члан Демократске странке у међуратном периоду. Књиге приповедака Зрна, Ново поколење, Београд, 1951. Њива у Рудињу, Народна књига, Београд, 1956. Глади, Минерва, Суботица/Београд, 1957. Иза сунчеве стране, Просвета, Београд 1975. Под кишном звездом, Слово љубве, Београд, 1979. Кусидол, Вук Караџић, Београд, 1983. Свитац у свемиру, М инерва, Суботица, 1985. Анђелиште, СКЗ, Београд, 1992. Кодема, КЗ `Бора Станковић`, Врање, 2006. Изабране приповетке Изабране приповетке, СКЗ, 1986. Испод мртвачког моста, Просвета, Ниш, 1996. Романи Виноград Господњи, Минерва, Суботица/Београд, 1957. Пагани, Просвета, 1964. Курјак, самостално издање, Београд, 1971. Меана поред друма, СКЗ, Београд, 1974. Медовина, Градина, Ниш, 1979. Оброк, Народна књига, Београд, 1982. Василијана, СКЗ, Београд, 1990. Чаробни камен, СКЗ, Београд, 1994. Ветрови Старе планине, Просвета, Ниш, 1998, 2004. Поезија Слапови, ауторско издање, Београд, 1972. Дивља ружа (лирска проза), БИГЗ, Београд, 1973.

Dušan Đurović : PRIPOVETKE II , ITP Zmaj Novi Sad / Pegaz Bijelo Polje 2004, tvrdi povez, str. 306. Izabrane pripovetke Knjiga je iz retkog kompleta Izabrana dela 1-6 Očuvanost 4-. Dušan Đurović, rođen 1901. godine u selu Grlić kod Danilovgrada, je srpski, bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač. U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gdje je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gdje radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gdje ostaje do početka rata, 1941. godine. Nakon rata, vraća se u Sarajevo gdje do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Savjeta za kulturu BiH, a prije rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Dušan Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovijetki i romanu. Njegova djela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vrijeme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svjetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine. Umro je 1993. godine.

Dušan Đurović : PRIPOVETKE I , ITP Zmaj Novi Sad / Pegaz Bijelo Polje 2004 , tvrdi povez, str. 254. Izabrane pripovetke. Knjiga je iz retkog kompleta Izabrana dela (I-VI) Očuvanost 4- ; ima posvetu. Dušan Đurović, rođen 1901. godine u selu Grlić kod Danilovgrada, je srpski, bosanskohercegovački, crnogorski i jugoslovenski pripovedač. U Danilovgradu je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao u Ivangradu, Nikšiću i Podgorici, gdje je i maturirao. Studirao je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U početku je kao profesor radio u Danilovgradu, a 1929. godine odlazi u Sarajevo gdje radi kao profesor Učiteljske škole, a nakon tri godine i Prve gimnazije gdje ostaje do početka rata, 1941. godine. Nakon rata, vraća se u Sarajevo gdje do penzije radi kao viši bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Bio je član Sveslovenskog komiteta u Sarajevu, član Savjeta za kulturu BiH, a prije rata bio je član P.E.N. kluba u Beogradu. Dušan Đurović se javio u literaturi 1929. godine i od tada je njegovo ime često prisutno u sarajevskim i crnogorskim književnim časopisima i novinama od Politike do Oslobođenja, od Srpskog književnog glasnika i Pregleda do Života. Naročito je zapažena njegova saradnja u književnom podlistu beogradske Politike, u kojoj objavljuje kratke, feljtonske priče. Objavljivao je ponekad članke i eseje iz kulture i književnosti, ali mu je glavni i osnovni rad bio zasnovan na pripovijetki i romanu. Njegova djela prevođena su na nekoliko jezika. Neko vrijeme je uređivao Malu biblioteku, koju je izdavala Svjetlost. Za dopisnog člana ANUBiH izabran je 1969. godine. Umro je 1993. godine.

MILOVAN ĐILAS LJUBAV I DRUGE PRIČE Meki povez Oštećenje na rikni Milovan Đilas Đido (Podbišće, Mojkovac, Crna Gora 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski komunista, politički zatvorenik u obe Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar i pisac. Bio je jedan od vođa ustanka u Crnoj Gori. Nakon rata general JNA, ministar FNRJ, šef Agitpropa i predsednik Savezne narodne skupštine.[1] Zbog zagovaranja višestranačja 1950-ih završio je u zatvoru, postavši jedan od najpoznatijih disidenata u svijetu.[2][3] Milovan Đilas je dva puta politički robijao, za vreme Kraljevine Jugoslavije od 1933. do 1936, a potom za vreme socijalističke Jugoslavije od 1956. do 1966. Đilas je tokom života menjao stavove, pa je od tvrdokornog boljševika, komuniste i revolucionara, nakon rata počeo da se izjašnjava kao demokratski socijalista.[4] Takođe je menjao stavove o crnogorskoj samobitnosti — od zastupanja teze da su Crnogorci zasebna nacija, postala od Srba, do tvrdnje da Crnogorci čine sastavni deo srpske nacije.[5] Neki autori Đilasa drže odgovornim za streljanja ideoloških protivnika tokom Drugog svetskog rata u Crnoj Gori.[6] Drugi smatraju da je kampanja protiv Đilasa, koja je vođena četiri decenije, zasnovana na dve laži: da je harao po Crnoj Gori skoro sve vreme rata, i da je `izmislio` crnogorsku naciju.[7] Sadržaj 1 Biografija 1.1 Revolucionarni studentski pokret 1.2 Robija u Sremskoj Mitrovici 1.3 Rad u Partiji do početka rata 1.4 Oslobodilački rat i revolucija 1.4.1 Ustanak u Crnoj Gori 1941. 1.4.2 Slom ustanka u Srbiji 1.4.3 Streljanja u Crnoj Gori 1942. 1.4.4 Prelazak u Bosnu 1.4.5 Bitke na Neretvi i Sutjesci 1.4.6 Misija u SSSR 1944/45. 1.5 Sukob sa Informbiroom 1.6 Nova misao 1.7 Vanredni Plenum CK SKJ protiv Đilasa 1.8 Ponovo robija u Sremskoj Mitrovici 1.9 Inostranstvo i povratak u domovinu 2 Dela 3 Stavovi 3.1 O crnogorskoj naciji 4 Nasleđe 5 Literatura 6 Izvori 7 Vanjske veze Biografija `Triput sam u životu bio slobodan — veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi — dvared u zatvoru, a jedared u ratu.[8]` Milovan Đilas `Đido` je rođen 4. 6. 1911. u selu Podbišće kod Mojkovca. Otac mu je bio granični oficir crnogorske vojske, a majka domaćica.[9] Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem poezija i pesama. Stekao je veliku slavu kod učenika i nastavnika. Milovan Đilas se za vreme gimnazijskih dana sve više opredeljivao za radnički pokret u zemlji. Revolucionarni studentski pokret Glavni članak: Revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu Milovan Đilas u beogradskom tramvaju 1930-ih. Posle svršetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu 1932. godine. Tada se povezuje da ilegalnom Skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a u septembru 1932. Za vreme svojih studija, aktivno je radio i kao Skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Bio je jedan od organizatora revolucionarnog studentskog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas od aprila 1933. pristupio KPJ. Iste godine je stekao diplomu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[10] Robija u Sremskoj Mitrovici Milovan Đilas na robiji u Sremskoj Mitrovici 1933. godine. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započene štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala, prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Za vreme svog boravljenja u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira. jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov `Izgubljeni raj`, za koji je 1989. dobio nagradu “Miloš N. Đurić”. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograd. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na Partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje srpskih dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet KPJ. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmartnoj Gori kao delegat iz Srbije. Početkom 1940. Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka `Za čistoću i boljševizaciju Partije`, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: `Naša Stvarnost`, `Sodobnost` `Književni Savremenik`, `Mlada Kultura` itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beogradu da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na SSSR, učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Oslobodilački rat i revolucija Ustanak u Crnoj Gori 1941. Glavni članak: Ustanak u Crnoj Gori 1941. Od 13. jula do 9. avgusta oslobođeno 6 srezova: Bijelo Polje, Kolašin, Berane, Andrijevica, Danilovgrad i Šavnik. Bili opsednuti Cetinje, Podgorica i Nikšić. Po 15 dana bili slobodni Petrovac i Vir Pazar. Ustanak organizovali đeneralštabni kapetan Arso Jovanović i profesor Milovan Đilas.[11] — Izveštaj britanske misije jugoslovenskoj vladi od septembra 1941. Đilas je bio upućen u julu 1941. u Crnu Goru radi pripremanja i pokretanja borbe protiv italijanskih okupatora. Na njega se prenose izvanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja lokalnog rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog Štaba NOVJ. U Crnoj Gori zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizuje ustanak koji je bio opštenarodni, veliki delovi Crne Gore su oslobođeni i kod ustanika nije bilo ozbiljnijih podela i sukoba izmedju komunista i nekomunista. Prvo naređenje koje je Đilas izdao 9 dana posle izbijanja ustanka u Crnoj Gori zagarantovalo je ličnu slobodu, nepovredivost stana i vlasništva, slobodu vere i veroispovesti, slobodu misli i govora, slobodu organizovanja, sastajanja i razmene mišljenja.[12] Isto naređenje je legalizovalo sve demokratske političke partije, dalo opšte pravo glasa (žene tada prvi put u Crnoj Gori mogu da biraju i budu birane), uvelo obavezno izvođenje optuženih pred sud najdalje 48 časova posle hapšenja i uz obavezno angažovanje advokata.[13] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju koju je predvodio kapetan Dvejn Hadson u Petrovcu na moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni Štab u Užicu. Slom ustanka u Srbiji Đilas u novembru 1941. stiže u oslobođeno Užice i preuzima rad u listu `Borba`, glavnom partijskom glasilu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazi s Vrhovnim štabom u Sandžaku gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle sloma ustanka u Srbiji, Đilas sprovodi mere na održavanju discipline i morala boraca, uključujući i mere streljanja. Posle odstupanja glavnine partizana u Bosnu, Đilas ostaje u Novoj Varoši, na granici Srbije i Crne Gore, odakle se usred zime i u teškim okolnostima povlači s jedinicama pod njegovom komandom i pridružuje Vrhovnom štabu. Streljanja u Crnoj Gori 1942. Glavni članci: Četničko-partizanski sukob i Leva skretanja Wikiquote „Streljati nekoga to je tehničko pitanje, kako kaže drug Crni, ali je osnovno ubediti masu u neophodnost toga streljanja.[14]“ (Pismo Milovana Đilasa CK KPJ od 27. marta 1942.) Dok je Đilas bio odsutan, u Crnoj Gori je došlo do pojave levih skretanja i `pasjih grobalja` za ideološke protivnike.[7] U martu 1942. godine Đilas se vraća u Crnu Goru, gde se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički sukob. Momčilo Cemović smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce. Đilas u to vreme piše Centralnom komitetu KPJ kako se „kulački elementi` po selima plaše da će komunisti sve komunizirati, da će uskoro kod nas biti sovjeti, da su NOO škola za sovjete, da je objavljen rat londonskoj vladi i da sve to unosi paniku u srednje seljaštvo; da se „tutnjavom o revoluciji` zaboravlja na fašizam i borbu protiv njega.[14] U aprilu 1942. godine, Milovan Đilas je učestvovao u donošenju presude o streljanju četvoro mladih partizana iz porodice Tadića, braće poznatog filozofa Ljubomira Tadića, koji je `jedini izbegao streljanje, jer smo ga smatrali premladim da bismo ga ubili`.[15] Prema Đilasovoj verziji, oni su streljani jer je Tadija Tadić, politički komesar bataljona, upozorio svog strica Spasoja, koji je bio u četnicima, da ga partizani traže da ga ubiju, što je proglašeno izdajom.[16] Prema verziji Ljube Tadića, njihova krivica je izmišljena, a ubijeni su za odmazdu `posle blamaže i neuspeha`, nakon što je partizanska potera nastradala od starog komite Spasoja Tadića. Tadić navodi da su oni streljani jer su odbili da lično likvidiraju svog strica.[17] Hapšenja partizana iz porodice Tadića je izvršeno na prevaru, tako što su pozvani na razgovor o prekomandovanju.[17] Pored braće Tadića, ubijeni su još neki mladići koji su se stavili na njihovu stranu. Neki od streljanih u Gornjem Polju nisu imali više od osamnaest godina.[17] U posleratnoj prepisci sa profesorom Ljubom Tadićem, Đilas je odgovorio kako bi ponovo učinio isto[17], odnosno `ne bi drukčije postupio ni s rođenom braćom`.[18] Wikiquote „Pohapšene Tadiće su sproveli u Gornje Polje. Istragu su vodili Dakić i Sava Kovačević, ali smo i Milutinović i ja bili u toku i odobrili presudu.[17]“ (Milovan Đilas) Aleksa Đilas, sin Milovana Đilasa, smatra da je profesor Tadić bio obmanut `policijskim dezinformacijama`, koje su plasirane protiv Đilasa nakon rata. Prema njegovim rečima, profesor Tadić i Milovan Đilas su nakon prepiske postali prijatelji.[19] Prelazak u Bosnu Radio je na uređivanju partijskog lista `Borba` koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Drinićima. Radio je i na uređivanju organa CK `Proletera`, izrađivao je `biltene Vrhovnog štaba`, radio je na radio-stanici `Slobodna Jugoslavija` , na rasturanju članka `Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe` po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji.

Priče iz rasejanja - Grupa autora Autori piča su: Žarko Radaković, Jovan Nikolić, Dragan Aleksić, Goran Samardžić, Vladimir Pištalo i Dragoslav Dedović, priređivač Dragoslav Dedović. Izdavači su Samizdat B92 i Radio Dojče vele, 2014. Oni koje je život odveo u Njujork, Sarajevo ili Keln nisu više tu gde su im uspomene, ali se njihovi zapisi vraćaju iz rasejanja. Ovim svojim pričama poznati srpski pisci mere rastojanje od mesta na kojem više nisu: rastojanje od detinjstva, od grada u kom su uspomene, od zemlje i – od sopstvenog bića. Jer u „rasejanju“, hteo to ili ne, čovek biva neko drugi, drugačiji... `...Žarko Radaković opisuje kafanu usred Kelna u kojoj je protagonista njegove priče „u naborima na tkanini peglane majice video reljef zemlje, u tolikoj meri dobro poznate da je i u jednom trenutku osetio mirise kuhinja u njenim gradovima…“. Jovan Nikolić se isto tako u Kelnu seća svog beogradskog stana, u koji je Barbara, pozvavši ga telefonom iz Berlina, kroz slušalicu svirala Dvoržakove „Slovenske igre“ – dok su bombe padale na Beograd. Dragan Aleksić u Ohaju kombinuje Vima Vendersa, Tita i Dubrovčanke. Vladimir Pištalo se u blizini Njujorka literarno bavi Gavrilom Principom, Ivom Andrićem, ali i sjajem Nju Orleansa. Goran Samardžić, beogradsko dete, osim po mestu gde je odlučio da živi – Sarajevu, opisuje radost svakog susreta sa zemljom u kojoj je odrastao…`, napisao je Dragoslav Dedović. izdavač: samizdat 2014. meki povez 188 strana Odlicno ocuvana knjiga. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je najjeftiniji primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta

Rade Simović: PRESJEKA, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Sarajevo 2008, tvrdi povez, str. 199. Pripovetke. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Раде Г. Симовић (Јабука, 25. мај 1957) је српски драматург и театролог. Рођен је 1957. у насељу Јабука у тадашњој општини Фоча. Дипломирао је театрологију и докторирао књижевност. Докторат је одбранио на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци. Био је помоћник министра културе Републике Српске у периоду од 1992, као и директор Републичке установе за културу СРНА фест. Заједно је са Николом Кољевићем организовао културну манифестацију „Православни гласови и звуци“, која је одржана у сарајевској Скендерији 18. октобра 1990. Организовао је и културну манифестацију „С гусларима на Васкр“, која је одржана 6. априла 1991. на Илиџи. У Српском Сарајеву је живио до прољећа 1996. Обављао је дужност умјетничког директора Народног позоришта Републике Српске до 2011. Ради као драматург Народног позоришта Републике Српске, и као наставник на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву гдје предаје драматургију и продукцију. Награде За документарни филм Крст – ић који је продуцирао и за који је написао сценарио, освојио је награду на 46. Фестивалу документарног филма у Београду 1996. и награду „Златни витез“ на филмском фестивалу у Минску. Дјела Књиге Драма Републике Српске – један могући поглед (антологија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Драма и идентитет (театролошка студија), Арт Принт, Бања Лука (2011) Пресјека (приче) На бијелом хлебу (књига пјесама), (1998) Радио драме Косовска вечера Пут са првенством пролаза Повратак у Ишће Драме Хамлет у рајској долини Српске Сценарио Написао је сценарио за документарне филмове: Преображење Јабуке Горње, СРНА филм (1993) Хроника Јабучке школе, СРНА филм (1993) Посљедњи викенд у Сарајеву, СРНА фест (1995/1996) Сарајево – почетак и крај, СРНА фест (1995/1996) Крст – ић, СРНА фест (1995/1996) Крсташи, СРНА фест (1995/1996)

Uzori su mu bili Arkan, GIška, Čenta i Knele. Postao je ono što su oni bili. Vanja Bulić (1947) čitav radni vek je proveo kao novinar u pisanim i elektronskim medijima. Za televiziju je uradio više od tri hiljade emisija različitih žanrova, a pisao je za gotovo sve prestižne listove nekadašnje Jugoslavije. Radio je dokumentarne filmove (Državni radnik, Crveni barjak Filipa Fulipovića), scenarista je tri TV serije (Jugovići – RTS, Javlja mi se iz dubine duše – TV Košava i Drugo stanje – BK TV). Koscenarista je dugometražnog filma Lepa sela lepo gore i scenarista filma Drugo stanje. Napisao je zbirke priča Kako sam gajio blizance (1995), Sto bisera (2009), Istorija u krevetu (2012), Muškarac u izvesnim godinama (2014) i Zašto bog nema auto (2016), romane Tunel – lepa sela lepo gore (1996), Ratna sreća (1999), Zadah belog (2000), Vrele usne (2001), Parada strasti (2003), Drugo stanje (2006), Oko otoka (2009), Šole (2010), Simeonov pečat (2012), Jovanovo zaveštanje (2013), Dosije Bogorodica (2014), Devedesete (2015) – knjiga u kojoj se nalaze četiri romana objavljena devedesetih godina prošlog veka, Teslina pošiljka (215), Šmekeri (2016), Šmekerke (2017), Viza za nebo (2017), Dušanova kletva (2018), Teodorin prsten (2019), Rupe u glavi (2020) i Savin osvetnik (2020). Priredio je dnevnik iz Haga Veselina Šljivančanina Branio sam istinu (2012), a napisao je i romansirane biografije glumaca Petra Božovića, Miše Janketića, Marka Nikolića, Lazara Riistovskog i Jelisavete Seke Sablić. Napisao je četriri pozorišna komada, Državni radnik, Rijaliti obračun, Jače od sudbine i Braća po Hagu. Među nagradama dobijenim za spisateljski rad izdvajaju se Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda, tri godišnja priznanja Redakcije za kulturu RTS Zlatna hit liber – za najtraženije knjige u knjižarama i bibliotekama Srbije (2012, 2013. i 2015. godine), kao i nagrada „Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri (2021). Otac je trojice sinova, imao je rok sastav, strastveni je igrač preferansa i još uvek igra odbojku. Član je Udruženja novinara Srbije i Udruženja književnika Srbije Izdaje - Batatisak - Beograd Stanje knjige kao na priloženim slikama - ocena 9 od 10 Mek povez 144.strane

Naslov Vreme neprolazno : pripovetke o ratu i revoluciji / izbor i predgovor Petar Džadžić Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1966 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1966 (Beograd : Kultura) Fizički opis XII, 325 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Džadžić, Petar, 1929-1996 = Džadžić, Petar, 1929-1996 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ59, ǂknj. ǂ401 (Karton.) Napomene O ovom izboru: str. VII-XII. SADRŽAJ PREDGOVOR VII Isidora Sekulić: DEDA MAŠA 3 Veljko Petrović : PREPELICA U RUCI 63 Ivo Andrić: BIFE „TITANIK` 87 Jovan Popović: BRILE 121 Meša Selimović: TUĐA ZEMLJA 13 5 Erih Koš: TEFERIČ POD MAJEVICOM 183 Mihajlo Lalić: KOPNI SNIJEG 199 Branko Ćopić: PREPISKA OKO KRABE 213 Jara Ribnikar: ZASEDA 221 Antonije Isaković: PAPRAT I VATRA 233 Miodrag Pavlović: MASKA 247 Sveta Lukić: ZA DVADESET I ČETIRI ČASA 259 Živojin Pavlović: LEGENDA 287 Branimir Šćepanović: PRE ISTINE 301 NAPOMENE UZ KNJIGU 327 Petar Džadžić (Bitolj, 18. septembar 1929 – Beograd, 31. jul 1996) je bio srpski književni kritičar, dopisni član SANU. Rođen je u Bitolju. Gimnaziju je završio u Požarevcu 1948. godine, a Filozofski fakultet u Beogradu. Doktorirao je na temu iz stvaralaštva Ive Andrića. Kao kritičar javio se krajem pedesetih godina. Zalagao se za nove, modernističke struje u srpskoj književnosti, u opreci sa tada vladajućim socijalnim realizmom, koji je bio u službi ideologije Komunističke partije. Bio je glavni urednik studentskog lista Vidici, a potom pokretač i urednik uticajnog časopisa Delo, koji je promovisao i branio modernizam u književnosti. Kao pisac dnevne kritike, smatrao je da novinska kritika treba da se bavi ne samo prikazivanjem književnih dela, već i njihovim vrednovanjem. Pisao je kritike za NIN, Politiku i Televiziju Beograd. Radio je kao urednik u izdavačkoj kući Prosveta. Bio je dopisni član SANU. Tekstovi su mu prevođeni na francuski, ruski, engleski, hindu, španski, italijanski, mađarski, japanski i druge jezike. Dobitnik je više književnih nagrada, kao što je Oktobarska nagrada za studiju „Branko Miljković ili neukrotiva reč“; „Đorđe Jovanović“ za knjigu „Kritike i ogledi“; „Milan Bogdanović“ za prikaz knjige „Peščanik“ Danila Kiša. Umro je 31. jula 1996. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. MG127

Tomo Smiljanić Bradina : STOJNA I DRUGE PRIPOVETKE IZ MAKEDONIJE, Antikvarna kolekcija 2021, str. 76. Reprint izdanja iz 1924. Očuvanost 4. Тома Смиљанић (Тресонче, 13. јун 1888 — Београд, 10. мај 1969) био је српски етнограф, филолог, песник, прозаиста, драмски аутор и публициста. Биографија Рођен је у селу Тресончу 1888. године, у старом и чувеном `братству` - Брадиновци. Презиме-надимак Брадина је добио по свом прадеди Сарџу Караџи Брадини сеоском прваку из прве половине 19. века. Основну школу српску и бугарску је похађао у родном селу, а затим српску гимназију у Солуну 1906. године. Био је стипендиста Друштва Светог Саве. Радио је као учитељ у српским школама у селима Тресончу[1], Долном Мелничану и Галичнику (1906-1911). Године 1911. уписао је Филозофски факултет у Београду али му је студије прекинуо Први балкански рат. По избијању рата пријавио се у четнички одред Војводе Вука и са њиме прошао сва бојишта од Кумановске битке до Елбасана. Учествовао је у Првом светском рату и са војском прошао албанску голготу. После опоравка на Крфу је са осталим српским ђацима послат у Француску где завршава студије географије и историје у Клермон Ферану. По завршетку рата и повратку у земљу предаје у тетовској гимназији о (1920/21) и гимназији у Скопљу (1921–1927), и у Трговачкој академији у истом граду. (1927–1931). Године 1930. поново одлази у Француску на одбрану докторске дисертације под насловом: „Наша стара племена Мијаци и Брсјаци у Јужној Србији“. Између 1931. и 1934. био је народни посланик Галичко-дебарског среза, а затим инспектор и начелник Просветног одељења Вардарске бановине. Учествује у Априлском рату 1941. након чега се повлачи у Србију где током окупације ради у Учитељској школи у Алексинцу. Године 1946. отишао је у пензију и настанио се у Београду. До смрти 1969. године није престао да се бави научним радом који је почео још као учитељ. сарађивао је са бројним научним часописима као и са српском и македонском академијом наука. Поред антропогеографских истраживања бавио се и литерарним радом.[2] Библиографија На планини и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Стојна и друге приповетке из Македоније, Скопље, 1924; Племенске особине Мијака, Београд 1924. Седи краљ, Скопље, 1925; Канонска визитација Река, Скопље, 1925; Мијаци, Горна Река и Мавровско поље, Београд 1926. Маћедонски печалбари. Драма у пет чинова с певањем, Прилеп, 1927); Песмарица, Скопље, 1929; Прилози за познавање сточарства на нашим високим планинама. Београд 1932. Сточарство на Бистри, Стогову, Крчину и Кобару, Београд 1932. Племе Брсјака, Београд 1932. Краљ слободар – Краљ миротворац, Скопље, 1936; Идеалисти (први чин драме), „Јужни преглед“, Скопље, 1937.

Maksim Gorki Pripovetke Meki povez Izdavač Novo Pokolenje Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.