62240) MISLIM PO KUĆAMA , Zoran Stanojević , Binder Beograd 2013 , kratke priče, Zoran Stanojević ( 1942 - 2021 ) pisac, satiričar i radijski voditelj. Rođen je 7. marta 1942. u Beogradu. Roditelji su mu bili Jelica i Tihomir Stanojević. Studirao je dramaturgiju na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Objavio je 21 knjigu u periodu od 1968. do 2018. Zastupljen je u mnogim antologijama. Napisao je oko 60 drama, od kojih je trećina nagrađena na anonimnim radijskim konkursima. Radio-drame su mu igrane na svim većim radio-stanicama u Jugoslaviji i prevođenje u Švedskoj, Nemačkoj, Austriji i Belgiji. Preveo je pet knjiga, među njima i trotomnog Tolkinovog `Gospodara prstenova`. Polovinu radnog veka proveo kao slobodan umetnik, a drugu kao voditelj i voditelj-urednik u Radio Beogradu. Sedam godina radio je čuveni emisiju `Vreme sporta i razonode`. Od 1976. do 2005. ostvario je oko 4.000 sati `živog` radijskog programa. Bio je i dopisnik Radio Beograda 2 iz Nemačke. Zoran je nagrađivan za svoj književni i voditeljski rad. mek povez, format 10 x 16 cm , potpis i posveta autora na naslovnoj strani , ćirilica, 257 strana , tiraž 200 primeraka

Elta TV. Radio je poslednji put kada je upaljen. Nekoliko godina stoji u kutiji. Narucen iz Nemacke.

ISKRA Spoljna FM antena FM-10F Karakteristike Tip Spoljna FM antena Pojačalo Ne Frekvencija 87.5-108 MHz Pojačanje 3 dB Impedansa 75 Ohm Broj elemenata 1 Namena Radio DVB-T2 ready Ne Dimenzije 360° H (širina lista) Garancija 25 meseci

GEMBIRD GMB-028 Antena sobna sa pojacalom Karakteristike Sobna antena sa pojacalom Specijalan dizajn za prijem DVB T2 signala Ugraden filter za prijem signala VHF od 47-230MHz, UHF od 470-810MHz Podrzava analogni i digitalni DAB/DAB+ FM Radio Impedansa 75oma Radni napon 5-9V/50mA Pojacanje od 0-36dBi Prikljucuje se direktno na 220V Antenski Kabl duzine 1m Pakovanje: 34x27x13cm Garancija 2 godine Zagarantovana sva prava po Zakonu o zaštiti potrošača. Tačan podatak o uvozniku i zemlji porekla je naveden na deklaraciji proizvoda.

DVB-T2 Box GMB-028 Antena sobna sa pojacalom, UHF/VHF, dobit 30dB 220v + 12V Gembird Sifra: 21945 Dostupnost: Na stanju 1,990.00 Cena za online poručivanje Dodaj u korpu Kako kupiti? Isporuka je besplatna za robu čija je vrednost preko 5000RSD, uz ograničenja kuriske službe za isporuku gabaritnih uređaja. Opis: Sobna antena sa pojacalom Specijalan dizajn za prijem DVB T2 signala Ugraden filter za prijem signala VHF od 47-230MHz, UHF od 470-810MHz Podrzava analogni i digitalni DAB/DAB+ FM Radio Impedansa 75oma Radni napon 5-9V/50mA Pojacanje od 0-30dBi Prikljucuje se direktno na 220V Antenski Kabl duzine 1m

True Tales of American Life Paperback – 7 Oct. 2002, by Paul Auster (Author, Editor) Product details Publisher: ‎ Faber & Faber; Main edition (7 Oct. 2002) Language: ‎ English Paperback: ‎ 512 pages Dimensions: ‎ 13 x 3 x 20 cm Product description Review Fantastic stuff. -- The Face, December 2001 It is difficult to think of another book published this year ... that is ... so excellent in intention and so elegant in its execution. – Guardian, December 2001 Paul Auster’s astonishing anthology Where truth and beauty conflict or compete, Auster has opted for elegance of form, or measure of performability. – Sunday Herald, December 2001 This is writing at its very finest – done by a bunch of amateurs. – Independent, December 2001 Unforgettable. The 179 stories are beautifully written and intensely emotional. – Dazed and Confused, December 2001 Book Description True Tales of American Life contains 180 short stories of life in America, selected by Paul Auster from his National Public Radio show Weekend All Things Considered. Chosen by Paul Auster out of the four thousand stories submitted to his radio programme on National Public Radio, these 180 stories provide a wonderful portrait of America in the twentieth century. The requirement for selection was that each of the stories should be true, and each of the writers should not have been previously published. The collection that has emerged provides a richly varied and authentic voice for the American people, whose lives, loves, griefs, regrets, joys and sense of humour are vividly and honestly recounted throughout, and adeptly organised by Auster into themed sections. The section composed of war stories stretches as far back as the Civil War, still the defining moment in American history; while the sequence of `Meditations` conclude the volume with a true and abiding sense of transcendence. The resultant anthology is both an enduring hymn to the strange everyday of contemporary American life and a masterclass in the art of storytelling. About the Author Paul Auster is the bestselling author of Winter Journal, Sunset Park, Man in the Dark, The Brooklyn Follies, The Book of Illusions and The New York Trilogy, among many other works. In 2006 he was awarded the Prince of Asturias Prize for Literature and inducted into the American Academy of Arts and Letters. Among his other honours are the Independent Spirit Award for the screenplay of Smoke and the Prix Médicis Étranger for Leviathan. He has also been shortlisted for both the International IMPAC Dublin Literary Award (The Book of Illusions) and the PEN/Faulkner Award for Fiction (The Music of Chance). His work has been translated into more than forty languages. He lives in Brooklyn, New York. Pol Oster (1947) jedan je od najznačajnijih američkih romansijera današnjice, pesnik, esejista, scenarista, reditelj i prevodilac. Svojim društvenim angažmanom svrstava se među uticajne kritičare stanja sacremenog sveta, i posebno savremenog američkog društva. Autor je romana G. Vertigo, Levijatan, Mesečeva palata, Njujorška trilogija, U zemlji poslednjih stvari, Knjiga opsena, Proročka noć, Bruklinska revija ludosti, Putovanja u skriptorijum, Čovek u mraku, Nevidljivi, Sanset park, Zimski dnevnik, 4321. Napisao je dve memoarske knjige, knjigu eseja Umetnost gladovanja, kao i zbirku pesama Iščezavanja. Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Pandorina kutija, scenarista i reditelj filma Unutrašnji život Martina Frosta. Njegove knjige su prevedene na preko dvadeset jezika. Živi u Njujorku. KC

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

GZH, 1989. Odlično očuvana, jednom pročitana. Antun Šoljan (Beograd, 1932. – Zagreb, 1993.), možda najsvestraniji hrvatski pisac druge polovice 20. stoljeća, podrijetlom iz Starigrada na Hvaru, djetinjstvo je proveo u Pančevu i Slavonskom Brodu, školovao se i nastanio u Zagrebu, a poslije kao zaljubljenik u more i u Rovinju. U književnosti se pojavio ranih 1950-ih s piscima okupljenim oko časopisa Krugovi pa kao pjesnik, novelist, romanopisac, dramatičar, esejist, prevoditelj i antologičar obilježio hrvatsku književnu scenu svojim specifičnim, istinski modernim i postmodernim izričajem koji se uvijek oslanja na hrvatsku i svjetsku tradiciju. Objavio je sedam zbirki pjesama (među ostalima Na rubu ­svijeta, 1956., Gartlic za čas kratiti, 1965., Bacač kamena, 1985.; Prigovori, 1992.), petnaest dramskih tekstova za radio, kazalište, TV, čak i videoperformance (npr. Brdo, 1964., Galilejevo uzašašće, 1966., Dioklecijanova palača, 1969.), tri knjige eseja i feljtona, četiri knjige priča (Specijalni izaslanici, 1957., Deset kratkih priča za moju generaciju, 1966., Obiteljska večera, 1975., Hrvatski Joyce i druge igre, 1989.) i pet romana (Osumnjičeni, 1960., Izdajice, 1961., Kratki izlet, 1965., Luka, 1974. i Drugi ljudi na Mjesecu, 1978.).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 – Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan. Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost. Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo. Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”. Govorio je francuski jezik. Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine. Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Bohumil Hrabal (češ. Bohumil Hrabal; Brno, 28. mart 1914 — Prag, 3. februar 1997) je bio češki književnik. Život i rad Rođen je u Brnu u Moravskoj. Živeo je kratko vreme u Pragu, ali odrastao je u Nimburku kao direktorov posinak. Diplomirao je pravo na Karlovom univerzitetu u Pragu. U Pragu živi od kasnih četrdesetih godina 20. veka. Radio je kao fizički radnik u čeličani pedesetih godina. To iskustvo ga je inspirisalo da piše hiperrealistične tekstove. Njegov najbolji roman je „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965). Po tom romanu je Jirži Mencel je režirao film, koji je dobio Oskara za najbolji strani film. Te 1965. godine kupio je vikendicu, u koju je odlazio na odmor celoga života. Bio je veliki pripovedač, a omiljena kafana, koju je posećivao bila je „Kod zlatnog tigra“ u Pragu. Tu se susretao sa Vaclavom Havelom, a imao je susrete i sa američkim predsednikom Klintonom i Medlin Olbrajt. Nekoliko njegovih dela nije objavljeno u Čehoslovačkoj, jer su vlasti imale primedbi na te knjige. Umro je tako što je pao sa petog sprata zgrade bolnice, dok je navodno pokušavao da nahrani golubove. Kasnije se spominjalo da je Hrabal inače stanovao na petom spratu i da je u nekoliko svojih knjiga spominjao samoubistvo skakanjem sa petog sprata. Pisao je ekspresivnim, vizuelnim stilom i često je koristio duge rečenice.[1] Njegovo delo „Časovi plesa za starije“, ima samo jednu rečenicu. Mnogi likovi u Hrabalovim delima su prikazani kao „pametne budale“. Uz Jaroslava Hašeka, Karela Čapeka i Milana Kunderu smatra se jednim od najvećih čeških književnika 20. veka. Njegova dela su prevedena na 27 jezika.

Izdavač: Rende ... Uplašim se, ponekad, kada pomislim da je Silvija ovdje srećna. Svaki dan, ustajanje, doručak, tuširanje, šminkanje, navlačenje čarapa, gaćice, bore oko očiju, boja kose, unutrašnjost nozdrva, ušiju, usta, svakog jutra pitanje šta ćeš ti da radiš danas, nekad odgovorim, nekada, zainat, neću. Kada izađe, ustanem iz kreveta, ne odem u kupatilo, iako bih morao, ne odem, ustanem i odem do prozora. Stojim ispred prozora, ili da kažem, iza prozora. Gledam ulicu, automobile, studente, đake, osjećam hladnoću koja je tu, na dodir ruke, hladni vazduh, hladne misli....

Džepna knjiga, 1958. Biblioteka novih domaćih pisaca Nada. Prva knjiga proslavljenog reditelja i odličnog pisca. Ilustracije Momo Kapor. Dobro očuvana, zapisan broj na uvodnoj strani. Prva knjiga Bore Dršakovića, zbirka pripovedaka `Baloni iz moje ulice`, zanimljiva je iz nekoliko razloga. Ona je celovita u pravom smislu reči: i po sadržini, i po tematici, i po metodu. Čitava Draškovićeva zbirka je u postavljanju problema iz života savremenog čoveka, čoveka koji se vratio iz rata pre svega; njegovih radosti i tuga, jednostavne i tople ljubavi, ili apatije gradskog života, sve do maštanja i svetlih trenutaka. Podsećanja na rat, stalni su lajtmotiv Draškovićev, ali je on prevladan optimističkom notom mirnog života, traženjem smisla i vedrine u naizgled običnim događajima. Sve su to motivi iz savremenog života koji nemaju u sebi nešto izuzetno i neobično, ali se tokom razvijanja zanimljive fabule pretvaraju u potresne ljudske drame. Osobina ovih proza je i njihov savremen, ali neisforsiran metod, koji iznosi kompleksne, značajne i aktuelne umetničke sadržaje. Boro Drašković (Beograd, Kraljevina Jugoslavija, 29. maj 1935) srpski je režiser i scenarista i profesor univerziteta. Biografija Diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu i filmsku umetnost, u klasi profesora Huga Klajna. Do 1959. godine radio je kao novinar u sarajevskom `Oslobođenju`. Zatim prelazi u sarajevsko Narodno pozorište, da režira pozorišne predstave. Postaje 1965. godine stalni reditelj u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu. U Novom Sadu od 1976. godine je profesor režije na tamošnjoj Akademiji umetnosti. Šef je Katedre za režiju i izvodi multimedijalnu nastavu glume i režije.[1] Kao profesor na mnogim univerzitetima (SAD, Indija, Kuvajt, Irak, Mađarska, Norveška…), jedan od retkih reditelja koji su se, sa podjednakim uspehom bavili raznim medijima (radijom, televizijom, filmom), autor više knjiga o glumi i režiji (Promena, Lavirint, Ogledalo, Paradoks o reditelju, Kralj majmuna…). U pozorištu je tumačio najznačajnija dela, u širokom luku od Eshila do Beketa, uz Šekspira, Molijera, Čehova, i naše klasike Domanovića, Petra Kočića, Danila Kiša... Objavio je knjigu-putopis Pogled prolaznika. Piše kratke priče, scenarija, radio-drame i drame. Bora Drašković je nagrađivan u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrada gradova Beograda, Sarajeva, Novog Sada, pečata grada Orlean, Nagrade filmskih gledalaca (Moskva), Sterijine nagrade za teatrologiju, Statuete Joakim Vujić 2011. godine.[2] Draškoviću je pripala i nagrada mediteranskih filmskih festivala za mir i toleranciju (Jerusalim), Nagrada Ekrani Ljubavi za najbolji umetnički doprinos (Verona), Nagrada za životno delo Univerziteta u Novom Sadu, Nagrada Udruženja filmskih radnika Srbije za životno delo, odnosno za sveukupno stvaralaštvo i doprinos srpskoj kinematografiji... Bio je i laureat Tiveriopoljske filmske alijanse na Asterfestu.[3] Supruga Maja Drašković (scenarista, kostimograf, scenograf), stalni mu je saradnik u svim projektima i medijima.[4] Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino, spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli. — Boro Drašković On je član i počasni doktor Evropske Filmske Akademije ESRA, kao i član Srpskog PEN centra.[5] Dela Filmovi Godina Naziv 1969. Horoskop 1971. Nokaut 1979. Usijanje 1985. Život je lep 1994. Vukovar - jedna priča Dokumentarni filmovi i TV drame Promena Peta kolona Žena Žad Nešto sasvim lično Prizori iz Kine 1,2,3 Ježi Kavalerovič Haldor Laksnes Pohvala Islandu, 1973. Ubijanje kitova Paradoks o šahu, 1973. Prva žena dirigent Nedelja popodne na Grenlandu, 1973. Kuhinja, 1976. Moderni izraz u umjetnosti Čudo iz Bruklina, Film o filmu: Seobe Sasvim lično Knjige Promena Ogledalo Lavirint[6] Paradoks o reditelju Kralj majmuna, Prometej - Novi Sad, 1996. Pogled prolaznika, Prometej - Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-515-0019-3.. Ravnoteža, Književna opština Vršac. 2007. ISBN 978-86-7497-128-4.. Драма редитеља Филм о филму, Прометеј - Нови Сад. 2010. ISBN 978-86-515-0551-8.. Krug maslinom, Pozorišni muzej Vojvodine. . Нови Сад. 2011. ISBN 978-86-85123-55-9.. Rečnik profesije, Knjaževsko-srpski teatar, Kragujevac. 2012. ISBN 978-86-909821-7-2.. [7]

Naslov: Prvite dni / Првите дни Autor: Kole Čašule / Коле Чашуле Izdavač: Skoplje : Nopok - Novo pokolenie Pismo: ćirilica Br. strana: 104 Format: 18 cm Povez: meki Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) veoma lepo očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju` i čvrsto su povezani međusobno i sa koricama. Zbirka pripovedaka Knjiga je na makedonskom jeziku. Izuzetno retko u ponudi - na belini predlista posveta i potpis autora! O autoru možete da pročitate na Vikipediji: https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9A%D0%BE%D0%BB%D0%B5_%D0%A7%D0%B0%D1%88%D1%83%D0%BB%D0%B5 Nikola „Kole” Čašule (Prilep, 2. mart 1921 — Skoplje, 22. septembar 2009) je bio makedonski pisac, dramaturg, novinar, političar i diplomata. Rođen kao Nikola Kepev, četvrto dete u porodici Steve i Ilije Kepevi, 1925. usvaja ga njegov stric Ilije Čašule. Osnovnu školu i nižu državnu gimnaziju završava u Prilepu, a državnu realnu gimnaziju u Bitolju. Godine 1938. upisuje studije medicine u Beogradu koje će se prekinuti u aprilu 1941. godine zbog početka rata u Jugoslaviji. Kole Čašule sa gerilskom grupom podiže makedonski ustanak protiv bugarskih okupatora 11. oktobra 1941. godine u svom rodnom gradu Prilepu. U Skoplju je bio u fašističkom zatvoru za vreme rata. Posle rata uređivao je više listova (Narodni vojnik, Trudbenik, Nova Makedonija) i časopisa (Novi Dan i Savremenost, glavni i odgovorni urednik Razgledi). Takođe, bio je glavni urednik (od 1945) pa direktor radio Skoplja, upravnik „Makedonskog narodnog pozorišta”. Jedan je od osnivača „Udruženja književnika Makedonije” i jedno vreme je bio njen predsednik. Bio je član „Makedonskog PEN centra” i „Makedonske akademije nauka i umetnosti”. U diplomatskoj službi, bio je generalni konzul SFRJ u Torontu (1952-1956), zatim ambasador u Boliviji, Peruu i Brazilu. U svojim književnim delima daje hroniku Prlepa, grada heroja i njegovih ljudi u poslednjih osamdesetak godina, u domovini, u političkoj emigraciji i u pečalbi, u toku rata i mira. Dela su prevođena na sve jezike naroda i narodnosti u bivšoj SFRJ, ali i na brojne druge jezike. 1984. godine izabran je za predsednika Saveza književnika Jugoslavije. autogram

Autor - osoba Turnije, Mišel Naslov Male proze / Mišel Turnije ; [prevela Ivana Hadži Popović] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1990 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1990 (B. [Bački] Petrovac : Kultura) Fizički opis 148 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Hadži-Popović, Ivana Zbirka Biblioteka Mali svet ; 3 Sadržaj S a d r ž a j: Kuća (5); Mačka i kornjača (6-7); Čar i lepota (8-9); Ključevi i brave (10-11); Duh stepeništa (12-13); Telefon (14); Šupljine (15-16); Nokturno (17); Gradovi (18); Fantom iz Arla (19-20); Poslednji gledalac iz Avinjona (21-22); Pet dana--- pedeset godina--- u Hamametu (23-31); Nirnberg, 1971. (32-35); Večera u Tangeru (36-38); Republic Day u Nju Delhiju (39-41); Kairo (42-44); Od Jerusalima do Nirnberga (45-46); Tela (47); Sumrak maski (48-50); Veruška (51-53); Ruke (54-55); Mozak gospodar (56-57); Moje jaje i ja (58); Kosa (59); Oda stražnjici (60); Baletska suknjica (61); Pohvala beživotnoj koži (62); Seks (63); Deca (64); Treće A (65-66); Dodir (67); Lude ljubavi (68-69); Verenici s plaže (70-71); Akvarijum (72); Jednom jedna žena (73); Slike (74); Barok (75); Crveni i beli (76); Život u jednoj ravni (77-78); Slika sa dubinom (79); Ogledalo (80); Dijafragma (81-82); Autoportret (83-84); Akt-portret (85-87); Erotska slika (88-90); Slikar i njegov model (91-98); Slika vlasti (99-108); Pejzaži (109); Indijska smokva (110); Pirinač (111); Mediteran (112-114); Gospodin Maestral (115-116); Vetrenjača iz Bosa (117-118); Normandijski vidik (119); Nežnost i bes elemenata (120-121); Drvo i put (122-123); Zima i njene prednosti (124-125); Test drveta (126); Godišnja doba (127); Knjige (128); Odgovor (129-131); Muzika (132-134); Jevanđelje (135); Smrt (136); Lepa smrt (137-139); Senka (140); Pouka iz tmine (141); Nekrolog pisca : Mišel Turnije (1924-2000)(143). Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović (145-146). ISBN 86-7331-185-3 (Broš.) Napomene Prevod dela: Petites proses / Michel Tournier. Beleška o autoru i delu na koricama. Pogovor za Male proze / Ivana Hadži-Popović: str. 145-146. Mišel Turnije (Pariz 19. decembar 1924 – Šoazel 18. januar 2016) bio je francuski pisac. Dobitnik je nagrada kao što su Velika nagrada za roman Francuske akademije 1967. godine za roman Petko ili limbovi Pacifika i Gonkurovu nagradu za Kralja Vilovnjaka 1970. godine. Njegova inspiracija uključivala je tradicionalnu nemačku kulturu, katoličanstvo i filozofije Gastona Bachelarda-a. Stanovao je u Šoazelu i bio član Akademie Gonkur. Njegova autobiografija prevedena je i objavljena kao Duh vetra (The Wind Spirit, Beacon Press, 1988). Bio je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Turnije je rođen u Francuskoj od roditelja koji su se upoznali na Sorboni tokom studija nemačkog jezika, a mladost je proveo u Sen Žermen an Leu. Nemački je naučio rano, boraveći svakog leta u Nemačkoj. Studirao je filozofiju na Sorboni i na univerzitetu u Tibingenu i pohađao kurs filozofa Morisa de Gandilaka. Želeo je da predaje filozofiju u srednjoj školi, ali, kao i njegov otac, nije uspeo da dobije francusku agregaciju (takmičarski ispit za državnu službu u francuskom sistemu javnog obrazovanja) . Turnije se pridružio Radio France-u kao novinar i prevodilac i vodio L`heure de la culture française. Godine 1954. radio je u reklami za Evropu 1 . Takođe je sarađivao za novinama Le Monde i Le Figaro. Od 1958. do 1968. godine, Turnije je bio glavni urednik francuske izdavačke kuće Plon. Godine 1967. Turnije je objavio svoju prvu knjigu, Petko ili limbovi Pacifika, prepričavanje Robinzona Krusoa Daniela Defoa, za koju je nagrađen Velikom nagradom za roman Francuske akademije. Suosnivač je, 1970. godine, sa fotografom Lisijenom Klergom (Lucien Clergue) i istoričarem Žan-Morisom Ruketom (Jean-Maurice Rouquette), godišnjeg festivala fotografije Rencontres d`Arles-a. U isto vreme napravio je za televiziju pedeset izdanja mesečnog programa Chambre noire, posvećenih fotografiji, uz intervjuisanje fotografa za svaki program. Turnije je umro 18. januara 2016. u Šoazelu u Francuskoj u 91. godini. Odabrani radovi Vendredi ou les Limbes du Pacifique (Friday) (1967) - Grand Prix du roman de l`Académie française Le Roi des aulnes (1970) (The Erl-King translated 1972 by Barbara Bray, a.k.a. The Ogre) Le Roi des aulnes je napravljen film 1996. godine Der Unhold (The Ogre), u režiji Volker Schlöndorff-a i takođe je prilagođen za scenu Tom Perrin 2002. godine. Les Météores (Blizanci, 1975) Le Vent Paraclet (Duh vetra, 1977) Vendredi ou la Vie sauvage (Petko i Robinson, 1977) Le Coq de bruyère (Fetišist i druge priče, 1978) Gaspard, Melchior et Balthazar (Četiri mudraca, 1980) Le Vol du vampire (1981) Gilles et Jeanne (Gilles and Jeanne, 1983) La Goutte d`or ( Zlatna kapljica, 1986) Petites Proses (1986) Le Medianoche amoureux (The Midnight Love Feast, 1989) La Couleuvrine (1994) Le Miroir des idées (Ogledalo ideja, 1994) Eléazar ou la Source et le Buisson (Eleazar, Izlazak na zapad, 1996) Časopis ektime (2002) MG143 (N)

LAVIRINTSKI REČNIK PARIS NEW YORK DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE Autor : Dejan Nebrigić Izdavač : RENDE 2001 Dva prozna teksta jednog od prvih i najistaknutijih gej aktivista kod nas, tragično preminulog Dejana Nebrigića. Sve mi to ide, manje-više, na živce. Čitav taj grad. Tamo gde bih najradije otišao, to je suviše opasan kvart. A tamo gde mi se uopšte ne ide, mogu sasvim slobodno da se krećem. Prijatelj kod kog sam odseo upozorava me da bi najpametnije bilo da kupim još jedan novčanik. Kaže: „To svi mi radimo. Tako je bezbednije.“ Svi, naime, nose sa sobom dva novčanika – jedan pravi sa „plastičnim novcem“ i jedan u kojem je 20$, što ga bez reči ustupaju svakome ko im ga na ulici zatraži, a u ruci drži revolver ili, češce, nož…“ „New York, New York! Sećam se jednog (ne)svakidašnjeg događaja. Uljuljkan u udobnu fotelju otmenog stana u centru Dorćola, ispijajuci Earl Gray sa eteričnim uljima daleke thank-you-India, vodio sam jedan sasvim učeni dijalog sa svojom dragom prijateljicom V. V. o budućnosti istorije književnosti u Srbiji… „ – Dušan Maljković S.S.S.

MILJENKO SMOJE LIBAR MILJENKA SMOJE Ilustracije - Joško Marušić Izdavač - Marjan tisak, Split Godina - 2004 368 strana 21 cm Edicija - Dalmatinska biblioteka - Izabrana djela Miljenka Smoje ISBN - 953-214-189-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Feljtoni Razgovori sa Šantom Putositnice Likovi Ćakule na šentadi Mali Marinko Servantes iz malog mista Feljt `Miljenko Smoje (Split, 14. veljače 1923. – Split, 25. listopada 1995.), jugoslavenski novinar i književnik. Smoje se rodio u siromašnoj porodici težaka u Splitu. Odrastao je u četvrti Varoš tradicionalno poznatoj po simpatijama za anarhizam, socijalizam, komunizam i druge lijeve političke pokrete. To će imati snažan utjecaj na Smojin opus stvorivši kod njega simpatije za malog čovjeka i krajnji prezir prema svakom autoritetu. Smoje je 1941. završio gimnaziju, a nedugo potom je u aprilskom ratu pala Kraljevina Jugoslavija, a Split i okupiran i anektiran od fašističke Italije. Smoje se nakon toga priključio antifašističkom pokretu otpora, kao i Komunističkoj partiji Jugoslavije. Međutim, njegova buntovna priroda ga je dovela do toga da vrlo brzo bude isključen iz Partije. Smoje je to svejedno preživio, isto kao i kraće pritvaranje od strane fašističkih vlasti. Nakon rata je Smoje kraće vrijeme radio kao učitelj, da bi od 1950. godine počeo raditi kao novinar u splitskom dnevnom listu Slobodna Dalmacija. Vrlo brzo je otkrio svoj talent za pisanje reportaža u kojima bi, uz veliku dozu humora, i vješto korištenje čakavskog dijalekta, opisivao život malog čovjeka u Dalmaciji. Smoje je postao jedan od najuglednijih novinara tadašnje Hrvatske i Jugoslavije, ali je njegovoj slavi ipak najviše doprinio rad na humorističkoj TV-seriji Naše malo misto iz 1970. godine, koja je burne ekonomske, političke i kulturne promjene prije, za vrijeme i poslije drugog svjetskog rata pokazala kroz prizmu malih ljudi u dalmatinskom gradiću. Serija je 1982. godine dobila i filmski nastavak u obliku igranog filma Servantes iz Malog mista. Smoje je 1979. godine otišao u mirovinu, ali je za Slobodnu Dalmaciju nastavio pisati kolumnu Dnevnik jednog penzionera. Dvije godine kasnije je prema vlastitoj knjizi napisao scenarij za Velo misto, TV-seriju koja je obrađivala historiju Splita iz 1910. do 1947. godine, a koja se ponekad koristi i kao neslužbena historija prvih godina nogometnog kluba Hajduk. Iako je serija bila predmetom snažne cenzure od tadašnjih komunističkih vlasti, doživjela je veliku popularnost i kult-status koji traje i danas. Za vrijeme raspada Jugoslavije Miljenko Smoje se postavio kao žestoki protivnik hrvatskog nacionalizma, i kao takav je nakon dolaska Franje Tuđmana i HDZ-a postao nepoćudna osoba, a njegov opus skinut s programa državne televizije. Nakon što je Slobodna Dalmacija godine 1993. kontroverznom privatizacijom prešla u ruke Tuđmanovog pristaše Miroslava Kutle, Smoje je postao kolumnist satiričnog tjednika Feral Tribune gdje je pisao sve do svoje smrti. Smoje je nepoćudnim prestao biti tek 1998. godine kada je Hrvatska televizija konačno odlučila reprizirati Velo misto, a nakon višegodišnjih napora su splitske gradske vlasti odlučile da se Smoji podigne spomenik. Bibliografija Hajdučka legenda (1971.) Kronika o našem Malom mistu (1971.) Dalmatinska pisma (1976.) Velo Misto (1981.) Dnevnik jednog penzionera (1981.) Libar Miljenka Smoje (1981.) Pasje novelete (1995.)` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Hrabal, Bohumil, 1914-1997 = Hrabal, Bohumil, 1914-1997 Naslov Svaki dan čudo / Bohumil Hrabal ; preveo sa češkog Nikola Kršić Jedinstveni naslov Každý den zázrak. srp Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski, hrvatski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1982 (Banja Luka : Glas) Fizički opis 342 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Kršić, Nikola, 1928-1985 = Kršić, Nikola, 1928-1985 Zbirka Savremena strana književnost ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: Každý den zázrak / Bohumil Hrabal. Češki pisac Bohumil Hrabal (1914–1997) rođen je u Brnu. Njegov otac bio je upravnik pivare u gradu Nimburgu. Posle mature 1933. Hrabal je od 1934. do 1939. i od 1945. do 1946. izučavao prava na Karlovom univerzitetu u Pragu. Doktorirao je 1946. godine. Kada je nemački okupator 1939. godine zatvorio visoke škole u protektoratu Češka i Moravska, Hrabal se vratio u Nimburg, gde je radio u pivari, a zatim kao magacioner, notar i radnik na železnici. Završio je kurs za telegrafiste i postao otpravnik vozova u Kostomlatama. Od 1946. do 1947. radi kao agent osiguranja, od 1947. do 1949. kao trgovački putnik galanterijske robe i igračaka, od 1949. do 1954. u kladenskim čeličanama, odakle odlazi iz zdravstvenih razloga. Od 1958. zaposlen je kao skupljač stare hartije u Rezervama sirovina u Pragu, a zatim u pozorištu S. K. Nojmana u Pragu kao radnik na kulisama i statista. Od 1963. godine počinje da živi od pisanja. U tri navrata, 1963, 1965. i 1968, dobija nagradu izdavačke kuće Čehoslovački pisac, godine 1964. nagradu Mlade fronte, a 1969. Državnu nagradu. Godine 1968. osudio je sovjetsku okupaciju Čehoslovačke, što mu je donelo zabranu objavljivanja do 1975, kada je blago podržao režim „normalizacije“, tako da su njegove knjige ponovo mogle da se pojave u izlozima knjižara i u bibliotekama. Razdoblje od 1963. do 1969. bilo je najsrećnije razdoblje Hrabalovog stvaralaštva – proslavio se kao prozni pisac, ali i kao scenarista, jer su njegove pripovetke i novele magnetskom snagom privlačile najznačajnije češke filmske umetnike – Jiržija Mencla, Jana Njemeca, Evalda Šorma, Veru Hitilovu, Ivana Pasera i druge. Za film Strogo kontrolisani vozovi Mencl je 1967. dobio Oskara. Hrabalova književna slava počinje zbirkom priča „Perlica na dnu“ (1963, drugo prošireno izdanje 1964). Sledi zbirka pripovedaka „Pričalice“ (1964), zatim knjiga „Časovi plesa za starije i naprednije“ (1964), novela „Strogo kontrolisani vozovi“ (1965), proza „Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim“ (1965) i zbirka pripovedaka „Moritati i legende“ iz 1968. Posle prvog kruga proza okončanog 1969. godine slede knjige „Šišanje“ (1970), „Gradić u kome se zaustavilo vreme“ (1973), „Služio sam engleskog kralja“ (1975), „Nežni varvarin“ (1974), „Suviše bučna samoća“ (1976), „Svečanosti Sneguljica“ (1978), zatim „Tužna lepota“ (1979), „Svaki dan čudo“ (1979), „Harlekinovi milioni“ (1981), „Klubovi poezije“ (1981). MG71 (N)

Autor - osoba Benedeti, Mario Naslov Smrt i druga iznenađenja / Mario Benedeti ; sa španskog prevele Ksenija Bilbija, Milena Trobozić Jedinstveni naslov La muerte y otras sorpresa. srpski jezik Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1982 Fizički opis 187 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bilbija, Ksenija Trobozić, Milena Anđić, Branko Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 24 (Broš.) Napomene Prevod dela: La muerte y otras sorpresas Detektivsko oko prerušenog činovnika / Branko Anđić: str. 181-187. Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik koji mre od straha pred autoritetom i beskrupulozni čvrsti momak, cinični detektiv Hamer, mogli bi da jedan drugom pruže ruku u bilo kojoj Benedetijevoj priči, negde u egzistencijalističkim ćorsokacima njegovog fikcionalizovanog Montevidea. Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto – da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode. S druge strane, kao Spilejn, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi sred džungle na asfaltu. Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše u svojim pripovedačkim knjigama. To je istovremeno geneza njegovih pripovedačkih postupaka i okvir u kojem njegovo oštro, rekli bismo detektivsko oko prerušenog činovnika otkriva meru ispraznog, jednoličnog života, obezvređenog i neoduhovljenog. Benedeti (14. 9.1920. Paso de los Toros – 17. 5. 2009. Montevideo) se, uz Huana Karlosa Onetija, smatra najvećim imenom urugvajske književnosti. MG31 (N)

Prikaza iz Rovenske / Drago Jančar ; sa slovenačkog prevela Mirjana Hećimović Autor: Jančar, Drago Izdavač: Zagreb : Durieux, 2002 Materijalni opis: 173 str. ; 20 cm Prevod dela: Prikazen iz Rovenske. Str. 173: Beleška o piscu. Slovenačka književnost, pripovetke Drago Jančar je, nema sumnje, nakon Danila Kiša tekstualno najkomunikativniji i najzanimljiviji južnoslavenski suvremeni prozaist. Kroz svoj opus on varira nekoliko opsesivnih tema, od odnosa pojedinca i države, pitanja individualne slobode i revolucije, do sudbinske određenosti poviješću. Odlomak: „…Kad je mladi austrijski nadvojvoda Ferdinand Maks u Rovenskoj na otoku Lošinju uz veliku svečanost u proljeće godine 1856. polagao temeljni kamen za lukobran velike luke, tijekom govora malo se predugo i malo zaneseno zagledao u blještavu morsku površinu. Smisaono uređeno Božje djelo mirovalo je, a onda je odjednom u daljini ugledao velike ribe, što su se propele ponad vode, jedan tren plovile zrakom, a potom opet nestale pod površinom. Zbog toga je prizora na tren izgubio nit svečanog govora. Odvojio je pogled od mora i obratio se mnoštvu koje je sabrano pratilo njegov govor, kako bi nastavio ondje gdje su ga prekinule leteće ribe, naime pri riječima o velebnosti. Međutim, umjesto ađutanta koji bi morao biti tu i umjesto krčkog biskupa, koji bi morao isto tako stajati negdje posve blizu, pred sobom je ugledao nešto naprosto nemoguće, nekakvu neobičnu prikazu. Na tren nije znao gdje je, je li tu ili negdje drugdje, sanja li ili je pak stvarno na pozornici u nekome mjestu, čijega se imena odjednom ne može sjetiti. Pred njim je stajao muškarac goleme glave, uistinu veličanstvene glave, što se na tankom vratu uzdizala iz tijesno zakopčana ovratnika, pasje odano gledao ga bezizražajnim upalim očima i nešto držao pred sobom. Ferdinand Maks se trgnuo. Usmjerio je pogled prema dupinima što su opet bili ponad vode. I članovi vladarske obitelji gdjekad ne pomisle najprije na pasju odanost nego radije na atemntat, posebice ako pred njim stoji takva prikaza, koja, na kraju krajeva, drži u rukama nekakvo oruđe…“ Drago Jančar (Maribor, 1948), romansijer, pripovedač, dramski pisac, esejist. Najprevođeniji savremeni slovenački pisac. Redovni je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti. Studirao je pravo, radio kao novinar i filmski dramaturg. Najvažnije knjige: Galiot (roman, 1978), O bledom zločincu (priče, 1978), Severna svetlost (roman, 1980), Veliki briljantni valcer (drama, 1985), Smrt Marije Snežne (priče, 1985), Posle Godoa (drama, 1988), Klementov pad (drama, 1988), Dedal (drama, 1988), Terra incognita (eseji, 1989), Sećanje na Jugoslaviju (esej, 1991), Pogled anđela (priče, 1992), Disput (zajedno sa Adamom Mihnjikom, esej, 1992), Razbijeni krčag (esej, 1993), Podsmešljiva požuda (roman, 1994), Halštat (drama, 1994), Šala, ironija i dublje značenje (eseji, 1994), Katarina, paun i jezuita (roman, 2000), Brioni (eseji, 2002), Duša Evrope (eseji, 2006), Graditelj (roman, 2006), Drvo bez imena (roman, 2008). Između ostalog, dobio je Evropsku nagradu za kratku prozu (1994), Prešernovu nagradu (1993), Rožančevu nagradu za esej (1993), Sterijinu nagradu za najbolju dramu (1982, 1985), Herderovu nagradu (2003), Nagradu „Žan Emeri“ za esej (2007), Nagradu „Hemingvej“ (2009), Nagradu „Mediteran“ (2009). U izdanju Arhipelaga, u okviru edicije Sto slovenskih romana, objavljen je Jančarov roman Podsmešljiva požuda (2010). Živi u Ljubljani. MG94 (N)

Autor - osoba Haushofer, Marlen, 1920-1970 = Haushofer, Marlen, 1920-1970 Naslov Kako smo ubili Stelu / Marlen Haushofer ; izbor, prevod i pogovor Spomenka Krajčević Jedinstveni naslov Wir töten Stella. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Beograd : AED studio, 2005 (Beograd : Studio MS) Fizički opis 112 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Krajčević, Spomenka, 1949- = Krajčević, Spomenka, 1949- ISBN 86-83907-29-5 (broš.) Napomene Antologijski izbor Tiraž 500 `Ovde nisam kod kuće...` : (nova čitanja pripovedaka Marlen Haushofer): str. 103-112. Predmetne odrednice Haushofer, Marlen, 1920-1970 – Proza „Marlen Haushofer se, po plastičnosti prikazivanja likova i kritičkom osvetljenju njihovih duševnih stanja, može ubrojiti u velike pripovedače svoje zemlje. Gotovo je neverovatno sa koliko uverljivosti kao odrasla osoba uspeva da analizira psihu jednog četvorogodišnjaka i sa kolikom upečatljivošću predočava moru, koja je devojku Stelu dovela do neizbežne duhovne i fizičke propasti.“ (Wiener Zeitung) „Njeno minuciozno prikazivanje sveta u malom i onih ličnih, prikrivenih teškoća zajedničkog života, njen način na koji – skromno ali izrazito umetnički – predstavlja svest pripovedača i njen stil negativne ironije ubrajaju se u najpreciznija i najznačajnija ostvarenja moderne književnosti.“ (Tagesspiegel) Marlen Haushofer rođena je 1920. godine kao Marija Helena Frauendorfer, kći nadšumara u podnožju Senzenskog gorja (Krečne Alpe). Sa deset godina roditelji je šalju u žensku realnu gimnaziju, što je podrazumevalo i internat, u ovom slučaju internat ursulanki sa svim lepotama internatskog režima. Po završetku škole, pošto je posle Anšlusa Austrija postala deo Rajha, odslužila je svoju radnu obavezu u Istočnoj Pruskoj. Od 1940. s prekidima je studirala germanistiku u Beču, od 1943. u Gracu. Zaljubila se, neželjeno zatrudnela (u ultrakatoličkoj Austriji bilo je nezamislivo prekidanje trudnoće), još tokom trudnoće se razišla s ocem deteta i 1941. se udala za studenta medicine i kasnijeg stomatologa Manfreda Haushofera. Par se seli u Štajer gde se odmah posle prvog sina Kristijana rodio i drugi, nazvan po, ovog puta biološkom ocu, Manfred (1943). Dakle s 23. godine Marlena je već bila majka dvoje dece, te je dakle morala da okači o klin studije i sve nade u budući poziv za račun domaćičkih i materinskih dužnosti. Ali ova, književnošću oduševljena, probuđena mlada žena nije tako zamišljala svoj život. Izgubila je velegradski instinkt Beča i verovatno se samo površinski uklopila u ograničenja. U suštini živela je podeljen život o čemu svedoče njene dnevničke beleške iz tog perioda (Trajno živeti u više svetova koji su razdvojeni ponorima). Takav život proizvodio je teskobno nezadovoljstvo okolinom koju je doživljavala kao sudbinsku, što se do kraja i pokazalo kao tačno. To duševno stanje je verovatno mesto nastanka kasnijih ženskih likova u romanima M. H. Stranice koje je u tim godinama ispunjavala u rano jutro i kasno noću za kuhinjskim stolom, opisivale su sudbine sapatnica koje su se osećale podjednako utamničeno, na izvestan način morale da vode dvostruki život, pocepane između realnih društvenih, odnosno porodičnih zahteva i svojih maštarija o bekstvu. 1946. piše svoje prve kratke priče i štampa ih u novinama i časopisima. 1952. objavila je novelu Peta godina za koju je sledeće godine dobila Državnu nagradu za podsticanje književnosti. Potom je, kako su joj rasla deca, pisala dečju i omladinsku književnost koja je naišla na dobar odziv i bar dva od tih naslova danas se smatraju svetskim klasicima dečje književnosti. U istom peridu javljala se i u području radio drame. 1956, Manfred i Marlena su se razveli, ostali u istoj kući i 1958. se iznova venčali. Sve u svemu, uspelo joj je da u svakodnevici supruge stomatologa, domaćice i majke, pronađe vreme za pisanje, tako da njeno delo pored četiri dečje knjige obuhvata i šest romana i nekoliko knjiga pripovedaka. 1963. napisala je Die Wand (Zid) njen najznačajniji roman, a 1969, godinu i po pre smrti, Mansardu. Bez obzira na to što je za svoje pisanje bila nagrađena svim najvažnijim književnim nagradama Austrije, za života nije bila dobro primana od kritike, nije bilo razumevanja za njen precizni stil koji je često bio omalovažavan kao dosadno naklapanje domaćice. Satisfakcija je stigla sa zakašnjenjem, kako to već biva u Austriji koja ne mazi svoje veličine dok su živi, i danas se M. H. smatra jednim od najznačajnijih imena austrijske književnosti druge polovine dvadesetog veka. Sredinom šezdesetih Marlena je obolela od raka kostiju. Umrla je 21. marta 1971 posle operacije u Beču i sahranjena je u Štajeru. Jedna ulica na periferiji Štajera, u zoni jeftinijeg zemljišta, dobila je njeno ime. Mesec dana pre smrti, M. je sledeće reči zapisala u svoj dnevnik: „I da imaš besmrtnu dušu, ona ne bi želela ništa do duboki san bez snova. Nevoljeno telo više neće boleti, krv, meso, kosti, koža, sve će biti hrpica pepela i mozak će najzad prestati da misli. Za to hvala bogu kojega nema. Ne brini – sve je bilo uzalud – kao kod svih ljudi pre tebe. Sasvim obična priča.“ MG75

Autor - osoba Barnes, Julian, 1946- = Barns, Džulijan, 1946- Naslov Puls / Džulijan Barns ; prevela s engleskog Nina Ivanović Muždeka Jedinstveni naslov Pulse. srpski jezik Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2011 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Geopoetika izdavaštvo, 2011 (Novi Sad : Art print media) Fizički opis 237 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Ivanović Muždeka, Nina Zbirka ǂEdicija ǂSvet proze / [Geopoetika izdavaštvo] (karton) Napomene Prevod dela: Pulse / Julian Barnes Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. 237. Puls je treća zbirka priča Džulijana Barnsa, koja se u brojnim elementima nastavlja na njegova ranija dela, pre svega na Sto od limunovog drveta, gde je starost dominantna tema, a možda još više na Nije to ništa strašno, knjigu koja u najvećoj meri odgovara autobiografskoj prozi. Od četrnaest priča, podeljenih u dva dela, šest je ranije objavljeno na engleskom jeziku u časopisima od Njujorkera do Gardijana. U pripovetkama naizgled disperzivnog sadržaja – od ljubavi i seksa, preko bolesti i smrti, do (ne)uspešnosti komunikacije – Barns se zapravo bavi jednom temom: odnosom među ljudima. Pri tome, pronicljivo i prepoznatljivo mudro ispituje prirodu, uzroke i uslove za dugotrajne veze, prijateljske i ljubavne. Svaki lik je oblikovan na osnovu uspeha ili poraza koji proživljava, smešten između očaravajuće čežnje ili uznemirujućeg gubitka, sa okončanjima koja se trudi da prevaziđe, ili uzbuđujućim iskušenjima novog početka. Lični gubitak i suočavanje sa smrću drage osobe odredili su Barnsovu novu prozu, a njegovo razmišljanje o prolaznosti života i suočavanje sa starenjem i smrću tako je životno, jer je proživljeno pa samim tim i mnogo ubedljivije, da se čitanje ove knjige neumitno završava uznemirenošću i nerešivim egzistencijalnim pitanjima. Ipak, sasvim neočekivano, rešenje za taj osećaj nemoći Barns nameće humorom kojim je obojio gotovo svaku priču. Ovaj iskričav i oštar humor valjda je najbolji odgovor za sve misli o neizbežnoj prolaznosti i blizini smrti, kojima smo gotovo svakodnevno izloženi. Opasnost od klišeiziranja i opštih mesta ovaj vrsni pripovedač izbegava izuzetnim stilom, ali pre svega originalnim pristupom večitim temama, te se u drugom delu postojana ljubav ispituje kroz pripovesti o čulima. Iako i prostorno i vremenski potpuno razuđena – od vinograda Italije do morske obale Engleske zimi, od XVIII veka do danas, ova zbirka je uspela da prevaziđe svoj zadati, žanrom određen fragmentarni okvir i da pruži romaneskne kvalitete, među njima jedinstvo i koherentnost. Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver. Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna Poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine. Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika 2022). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. MG97

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Narodna knjiga, 2004. Rasprodato izdanje ugledne niške književnice. Promena Tu si, ptičice!, Stana Dinić Skočajić Junakinje ovih pripovedaka su u dramatičnom životnom dobu (menopauze, prelaza od života ka smrti) koje dovodi u pitanje njihovu ženskost i ljudske vrednosti; one su, takođe, vaspitanice bivšeg, socijalističkog režima, pripadnice generacije koja, u promenjenim društveno-političkim okolnostima, zloćudno mutira umesto da evoluira. Raspad „partije, ... države i tamo nekog samoupravljanja“ uslovljava njihove najličnije snove i stradanja: čak i kada se čini da ih predodređuju porodične nesreće (smrt deteta ili oca), one su (ofucane) marionete socijalno-političkog automatizma. U svetu koji „hodi dubeći na glavi“, one su izgubljene „ocvale luzerke“, bez ljubavi čak i kada imaju porodicu („Pretprazničko veče“, „Kraj leta, početak sezone“), i bez umetničkog dostojanstva čak i kada su umetnice („Rukopis nađen u provansi“). Želeći da (poznim, tužnim) zaljubljivanjem potvrde vitalnost tela (i bića), ali već potrošenih, mrzovoljnih duša, one nailaze na perverzne i nezrele pijance („Svakome je do ljubavi“); u grotesknom ambijentu bankarskih šaltera, njihove bajke o pravoj ljubavi otkrivaju da muškarci (više) nisu vitezovi, ali da ni one (više) nisu dame. Stvaralačka i egzistencijalna drama se prepliću i poistovećuju: isključene iz sveta ideala (umetnosti i strasti) okolnostima stvarnog života („Kraj leta“), one su, kao žene, neodlučne između oca i ljubavnika („Tiha voda“), a kao pisci, razapete između teksta i posesivnog muškarca, fikcije i autobiografije („Preimenovanje“). Objedinjene motivom ptice (u semantičkoj lepezi pojma, od zle slutnje i glasine, do nemira, poleta i slobode bića) i formulom (šaljivog) otkrića iz naslova, ove pripovetke govore, bez eufemizama, o našoj kulturnoj bedi, egzistencijalnom strahu i patnji promene. Vesna Trijić Stana Dinić Skočajić (Strumica, 20. oktobar 1951) srpska je književnica koja se bavi pisanjem poezije i proze i istaknuti je radnik u oblasti kulturnog života grada Niša. Biografija Rođena je u Strumici (Makedonija). Živela u Kovinu, Beloj Crkvi, Beogradu, Knjaževcu. Osnovnu školu, gimnaziju i Višu pedagošku školu – Srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost, završila u Nišu. U Beogradu je studirala Srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu. Piše prozu i poeziju. Radila na radiju i na televiziji. Zajedno sa Zoranom Pešićem Sigmom pokrenula je časopis za umetničku kritiku Niški analitičar. Kao umetnički direktor Književne kolonije „Sićevo“ uredila i vodila brojne okrugle stolove, tematske rasprave i uređivala kompletan program kolonije. Autor je održivog projekta Dani Stevana Sremca i pokretač Nagrade Stevan Sremac, koja se dodeljuje za najbolju knjigu priča ili roman. U časopisu Gradina uređivala je prozu. U više navrata bila je članica nekoliko žirija za dodelu uglednih književnih nagrada (Nagrade Branko Miljković, Nagrade Stevan Sremac, Nagrade Ramonda Serbika). Uređivala je Književni program u Niškom kulturnom centru. Njene pesme i priče zastupljene su u brojnim antologijama, od kojih je najnovija Antologija srpskih pesnika (autorke su: Dubravka Đurić i Biljana Obradović), pod naslovom Mačke slikari, nedavno objavljena u Americi, sa pogovorom vodećeg američkog pesnika Čarlsa Bernstina. Prevođena na engleski , ruski, španski, italijanski, bugarski i makedonski jezik. Članica je Srpskog književnog društva.[1][2] Živi u Nišu. Nagrade Nagrađivana za pojedinačne priče. Krajem 2016. godine uručena joj je Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja” za knjigu pesama Teglice za bubice.[3] Bibliografija Gladna tama (priče), BIGZ, 1996. Ušivanje senke (pesme), Prosveta-Niš, 1996. Mreža (pesme), Prosveta-Niš, 1998. Mrtvi smo ozbiljni (priče), Narodna knjiga, 2001. Strašne strasne veze (roman), Narodna knjiga, 2002. Tu si, ptičice (priče), Narodna knjiga, 2004. Noć u golom vrtu (pesme), Narodna knjiga, 2006. Vlažni cvil (pesme), Narodna knjiga, 2008. I povedi me tamo (pesme), Biblioteka „Stefan Prvovenčani“ 2010. Teglice za bubice (pesme), Književna opština Vršac 2015.

Ruski disko - Vladimir Kaminer Iz 2005. 165 str. Moja majka svetski putnik Prvih 6o godina svoga života moja majka je provela u Sovjetskom Savezu. Ni jedan jedini put nije prešla granicu svoje domovine, iako se njena najbolja prijateljica 1982. godine udala za Nijemca koji je bio stacioniran u Moskvi i s njim se preselila u Karl-Marks-Štat, odakle je više puta pozivala moju majku u goste. Partijski sekretar Instituta za mašinogradnju, u kom je majka radila, trebalo je da napiše mišljenje, pošto se bez njega nikud nije moglo mrdnuti, ali on to nikako nije htio da učini. Putovanje u inostranstvo je častan i odgovoran korak, govorio je mojoj majci. Vi se. međutim, niste pokazali na polju društveno-političkog rada, gospođo Kaminer. Iz toga zaključujem da još niste zreli za takvo jedno putovanje. Moja majka sazrela je za putovanje tek nakon raspada Sovjetskog Saveza, 1991. godine, kad je emigrirala u Njemačku. Brzo je otkrila jednu od najvećih sloboda demokratije, slobodu kretanja. Sada je svuda mogla da putuje. Ali, koliko daleko treba putovati i koliko veliki smije da bude svijet? Odgovor na to pitanje došao je takoreći automatski kad se majka upoznala s ponudom turističke agencije Roland, koja organizuje jeftina putovanja autobusom. Autobusom, doduše, ne možete stići baš do Amerike, Australije ili Indije, ali se makar možete vozati do mile volje. Imate utisak da ste na dugom putovanju, ali istovremeno ostajete nekako blizu kuće. Em je praktično, em je povoljno I zabavno. Iako se popularno ture s agencijom Roland često otkazuju zbog malog broja učesnika, majka je u međuvremenu već bila na dvadesetak putovanja i obišla mnoga mjesta. Od Španije na jugu do Danske na sjeveru. U Kopenhagenu je slikala morsku sirenu, kojoj je neko bap tada ponovo bio skinuo glavu. U Beču je dama koja je bila turistički vodič objasnila da se bečke kobasice tamo zovu frankfurtske, da se pristojna kafa može dobiti samo u restoranu ispred Gradske skupštine I da je Stapo skraćenica za policiju. U Parizu vozač autobusa nije mogao da ubode parking, pa su cijeli dan kružili oko Ajfelove kule. Na Volfgangovom jezeru moja majka je kupila prave Mocartove kugle, najokruglije čokoladne bombone na svijetu, koje od tada stalno dobijam za Božić. U Pragu se na Karlovom mostu zamalo nisu sudarili s autobusom drugog organizatora. U Amsterdamu je kraljica slavila rođendan, i mnogo tamnoputih građana je igralo od radosti na ulicama u trenutku kad je autobus agencije Roland stigao tamo s mojom majkom. U Veroni je posjetila spomenik Šekspirovoj Juliji, čija se lijeva dojka već sasvim smanjila i usijala od ruku mnogih turista. U London majka nije mogla ići, jer Engleska nije potpisnica Šengenskog sporazuma, a ona je tek u Kaleu primijetila da joj je za Englesku potrebna posebna viza. Zato je te noći slikala svaku drugu kuću u Kaleu. Sledećeg dana autobus se vraćao kući i moja majka se vratila njim – nazad u Berlin. Činjenica da se nije čak ni primakla Big Benu i Tauer Bridžu nije je mnogo uzbuđvala. U međuvremenu je postala iskusan putnik autobusom, za kojeg nije toliko bitan cilj, koliko put do njega. Vrlo dobro očuvana knjiga, posveta na 1. predlistu. Sadržaj je na dodatnim slikama. Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ovo je jedini primerak na sajtu na dan postavljanja! POGLEDAJTE I OSTALE predmete KOJE PRODAJEM POPUST NA VIŠE KUPLJENIH PREDMETA, PITAJTE! KLIKNITE NA LINK http://www.kupindo.com/Clan/zambezi/SpisakPredmeta ------------------------------ 11022022knj