Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U našoj kulturi dobro poznati i veoma popularni mađarski pisac, esejista i mislilac Bela Hamvaš načinio je veoma smeo i ambiciozni poduhvat - izdvojio je iz celokupne duhovne istorije covecanstva ona, po njegovom mišljenju, najznačajnija pisana dela (zapravo, njihove odlomke) i od njih sastavio zbornik najumnijih mislilaca ljudske istorije, od Hermesa Trismegistosa, Lao-Cea, Konfucija, Bude, preko Heraklita, Platona, Origena, Svetog Avgustina, Erazma, Paskala, Getea, pa sve do Jaspersa, Hajdegera i Siorana. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista.[1] Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Biografija Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[2] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Prvobitno se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra.[1] Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje.[3] Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

KNJIGA JE NOVA, NECITANA. EVRO BOOK, 2019 Psiho-triler. Još jedna uzbudljiva krimi priča koja će vas ostaviti bez daha. Znam da je to što radim pogrešno. Ali jednostavno ne mogu da se zaustavim. Možda to prirodno ide uz periku i odoru, ta sposobnost za beskrajno muljanje koje prolazi kod optuženih, ali neslavno propada čim ga primenim na bilo kome van sveta krivičnog prava. Alison ima sve u životu. Privrženog muža, ljupku ćerku i karijeru u usponu – upravo joj je dodeljen prvi slučaj ubistva. Ali „sve“ nikad nije onako kako izgleda… Samo još jedno veče. I onda prestajem… Alison previše pije. Zapostavlja porodicu. I u vezi je s kolegom čija je sklonost ka pomeranju granica možda više nego što je ona u stanju da podnese. Ja sam to uradila. Ja sam ga ubila. Treba da trunem u zatvoru. Alisonina klijentkinja ne poriče da je izbola svog muža – želi da prizna krivicu. Ipak, nešto se u njenoj priči upadljivo ne uklapa. Spasavanje te žene možda je Alisonin prvi korak ka spasavanju sebe. Posmatram te. Znam šta radiš.

Plastic Ivan Jovanović Kategorije: Trileri / Domaći autori / Edicija Meridijan Format: 13x20 cm Broj strana: 216 strana O knjizi Serija eksplozija u poznatim lokalima i diskotekama u tranzicionom Beogradu nosi sve više žrtava. Mediji su puni nagađanja o vinovnicima. U isto vreme, glavni junak romana Nikola, mladi menadžer jednog velikog stranog investicionog fonda, priveden je u policijsku stanicu zbog bezazlenog izgreda. On pozorniku, svom čuvaru u pritvoru iznosi tvrdnje o vinovnicima serije eksplozija koje odudaraju od glavne medijske verzije. Da li napadi na beogradske noćne klubove ipak imaju političku pozadinu, kako pretpostavljaju štampa i televizija, ili ličnu, nastalu ogromnim razočaranjem jednog mladog poslovnog čoveka u ljubav? Uz ove dve postoji i treća „mogućnost“, koja unosi posebne obrte u ovaj do poslednje reči uzbudljivi roman... „Neobično je da u našoj javnosti, neizlečivo zavisnoj od glasina, nije procurela priča o tome kako je Frederik Begbede prilikom svojih čestih poseta Beogradu ostavio iza neprijateljskih linija jednog svog agenta-spavača sa zadatkom da u kritičnom trenutku napiše roman koji će u sebi spojiti triler, društvenu kritiku i opis naličja svega onoga što smo hteli a nismo želeli od tranzicije.“ Dimitrije Vojnov „Uzbudljiva priča o generaciji koja je izgubila sve iluzije.“ Goran Gocić „Roman o savremenom svetu nasilja i cinizma u kome se žestoko prepliću stvarnost i fikcija i junaku koji žestoko, bez kompromisa, do poslednjeg daha, traga za smislom vlastitog života.“ Predrag Dragosavac, Radio Beograd 202 Knjiga u PERFEKTNOM stanju k

Komplet od 4 knjige Harolda Robinsa, iz biblioteke „Bestseler“, u izdanju lista „Politika“ i izdavačke kuće „Narodna knjiga“, iz 2004./2005. godine: - „GRAD GREHA“, 332 strane, ISBN 86-331-1798-3 Zakoračite u čudesni svet Las Vegasa, ispunjen žestokom akcijom, nemilosrdnim karakterima, međunarodnim zapletima... Tu srećemo Zaka Rajordena, zvanog Srećko, koji je sve samo ne srećan. Kao vanbračni sin jednog moćnog čoveka davno je proteran iz ovog grada, ali se sada vratio spreman za osvetu. - „MAGNAT“, 300 strana, ISBN 86-331-1668-5 Alhemijski vešto pomešana priča o seksu, novcu, ambiciji i moći. Džek Lir je napravio potez svog života kada je rešio da prvi osnuje radio i televizijsku mrežu, ali to mu nije donelo ono za čime je najviše žudeo - poštovanje koje donosi pripadanje visokoj građanskoj klasi. - „OGANJ STRASTI“, 396 strana, ISBN 86-331-1536-0 Vinova jedina zaostavština je napušteni rudnik dijamanata u Angoli. Iz tunela dijamantskog rudnika do akademskih nagrada, iz kreveta prelepih žena u bitku sa ratnim diktatorima, morao je da se bori da povrati sve ono što je oduvek imao. - „PIRANE“, 264 strane, ISBN 86-331-1849-1 Roman o muškarcima koji se, poput pirana, hrane nemoralnošću društva. Priča koja razotkriva svet mafije i njenu povezanost sa vladama mnogih zemalja, sa svetom finansija i bankarstva. Nekorišćene. U mekom povezu. Dimenzije 12 x 16,5 cm. Idealan poklon za Vama dragu osobu. Ovde možete pogledati i ostale predmete koje prodajem: http://www.kupindo.com/Clan/arbi/SpisakPredmeta

Beograd 2023. Mek povez, 20 strana. Knjiga je nova (nekorišćena). Pitirim Aleksandrovič Sorokin rođen je 1889, u Rusiji, u zanatlijskoj porodici. Godine 1914. diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Sankt Peterburgu gde je stekao diplomu iz kriminologije. Bio je član Socijalističke revolucionarne partije i više puta je hapšen. Posle Februarske revolucije bio je poslanik prvog Sveruskog kongresa seljačkih poslanika, sekretar A. F. Kerenskog, član Predparlamenta i Ustavotvorne skupštine. Predavao je na Petrogradskom univerzitetu, 1919. bio je suosnivač Katedre za sociologiju, dok mu je 1920. ponuđeno mesto profesora. Godine 1922. odbranio je tezu „Sistem sociologije”. U jesen 1922. godine, zajedno sa velikom grupom naučnika i kulturnih radnika, prisiljen je da napusti zemlju zbog suprotstavljanja marksističkoj teoriji i boljševičkoj politici. Godine 1924. preselio se u Sjedinjene Države, gde je držao predavanja na univerzitetima u Ilinoisu i Viskonsinu. Godine 1924. postavljen je za Profesora sociologije na Univerzitetu u Minesoti, a 1930. postao je profesor na Univerzitetu Harvard, gde je osnovao Katedru za sociologiju iste godine. Na njemu je radio do 1959. Pitirim Sorokin preminuo je 1968. u Vinčesteru (Masačusets, SAD). Objavio je više od 30 knjiga. Bio je osnivač integralne sociologije, dao je i značajan doprinos razvoju teorije socijalne mobilnosti. Takođe bio je zainteresovan i za društvenu stratifikaciju, istoriju sociološke teorije i altruizam. Njegovo najznačajnije djelo - četverotomna „Socijalna kulturna dinamika” (1937-1941) nastala je tokom boravka na Harvardu i obuhvata 2500 godina ljudskog postojanja. Sorokin je bio posebno zaintereza ispitivanje načela društvenih promena, kao i sukoba.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo izlizana u donjem delu, sve ostalo uredno! Žan Pijaže (franc. Jean Piaget; Nešatel, 9. avgust 1896 — Ženeva, 17. septembar 1980) je bio švajcarski razvojni psiholog i filozof, poznat po svojoj teoriji kognitivnog razvoja i brojnim eksperimentalnim istraživanjima o mentalnim sposobnostima male dece. Danas se smatra najznačajnijim razvojnim psihologom 20. veka. Biografija Žan Pijaže je bio vrstan poznavalac zoologije i filozofije, a kasnije je studirao i psihologiju u Cirihu (od 1918. godine). Zajedno sa njim su bili Karl Gustav Jung i Eugen Blojler. Po završetku gimnazije studirao je biologiju, diplomirao 1915. godine, a 1918. godine odbranio je doktorsku tezu o puževima iz doline Vale. Iz Ciriha odlazi u Pariz na Sorbonu gde posećuje predavanja iz psihopatologije, uči da intervjuiše duševno obolele pacijente, sluša predavanja iz logike i filozofije. Tamo radi u školi koju je Alfred Bine koristio kao svoju laboratoriju i tu otkriva oblast koju će proučavati celog života. Četrdeset godina posvetio je proučavanju dečjeg mišljenja. Njegovu pažnju privukli su pogrešni odgovori dece i načini dolaska do njih. Planirao je da nekoliko godina posveti proučavanju dečijeg mišljenja, a da se potom posveti pisanju filozofske teorije saznanja. Umesto toga postalo je njegova životna preokupacija.[1] Na univerzitetu u Ženevi je radio od 1929. godine do smrti. Godine 1955, osnovao je Međunarodni centar za genetsku epistemologiju u Ženevi, čiji je bio direktor do kraja života.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Islamska filozofija u Iranu XVII i XVIII stoljecu - Henry Corbin Henri Corbin (francuski: Henri Corbin) je francuski filozof i islamski naučnik, jedan od najistaknutijih evropskih orijentalista dvadesetog veka. Njegov rad povezan je sa Zapadom na islam i islamsko duhovno nasljeđe. Autor je pripovijesti Avicena i vidovnjaka, U iranskom islamu: duhovni i filozofski aspekti, istorija islamske filozofije i drugi. Učenik je Etienne Gilson, Jean Baruzzi i Louis Massignon. Biografija Rođen je 14. aprila 1903. u Parizu u Francuskoj. U dobi od 25 godina dobio je litografsko izdanje „Istočna teozofija“ Suhravardija (perzijskog filozofa), sa kojim je ostao u vezi do kraja života. Knjigu je Corbenu dao sam Louis Massignon, jedna od najvećih ličnosti modernih katoličkih islamskih studija. Nakon ovog sastanka, student Jean Barroso i Etienne Gilson postao je sledbenik Massignona. Corben je započeo naučnu karijeru kao saradnik u odeljenju za rukopise Nacionalne biblioteke u Parizu. 1937. objavljen je prvi prevod Martina Heideggera (`Šta je metafizika?`). Od 1939. do 1945. godine radio je u Francuskom institutu u Istanbulu i osnovao odeljenje iranskih studija pri Francuskom institutu u Teheranu. 1954. godine rukovodio je istraživačkim centrom `Islam i religije arapskog sveta` na Ecole pratikue des hautes etudes (EPHE). Nakon odlaska u penziju 1974. godine, osnovao je Međunarodni centar za uporedne religiozne studije na Univerzitetu Sent Džon u Jerusalimu, gde se svake godine održavaju naučne sesije uz učešće predstavnika judaizma, hrišćanstva i islama. Umro je 7. oktobra 1978. u Parizu u 75. godini.

GORNJI,DESNI ĆOŠAK JE MALO PRESAVIJEN.SVE OSTALO JE U VRLO DOBROM STANJU Apostrof Beograd 1992 biblioteka mala kutija meki povez,str.149 Kada se pojavila knjiga ,,Tehnika državnog udara`, čitali su je vodeći političari i državnici. Knjiga je bila brevijar političkih terorista, zaverenika, pučista, i zbog toga je bila zabranjena u nizu evropskih zemalja. Malaparteova teorija prevrata koji sprovodi broj ,,tehničara` potvrdila se na primerima ruskih revolucija, uspona nemačkog nacionalsocijalizma i Musolinijevog fašizma. Nju i dalje čitaju svi zabrinuti nad krhkošću državnih tvorevina. Kurcio Malaparte (čije je pravo ime Kurt Erih Sukert) rođen je 1989. u Pratu, a umro u Rimu 1957. U mladosti fašista, prvi pamflet protiv Musolinija napisao je 1929. godine, zbog koga je bio proteran iz Rima. Knjige, koje zbog cenzure nije mogao da štampa u Italiji, izlaze mu u Francuskoj, i to Tehnika državnog udara (1931), prvo delo protiv Hitlera koje se pojavilo u Evropi, i Dobričina Lenjin. Do drugog svetskog rata više puta je hapšen zbog antifašističke propagande, da bi od 1940. radio kao ratni dopisnik za Korijere dela sera i izveštavao iz Finske, Poljske, Rumunije, Rusije, Nemačke i iz NDH. Ali vlasti su ga zbog njegovih članaka ponovo uhapsile. Oslobodio ga je slom Italije 1943. Tada je dodeljen Komandi savezničkih snaga kao oficir za vezu. Roman koji će mu kasnije doneti svetsku slavu Kaputt (1944) nastao je na osnovu ratnog dnevnika i izveštaja koje je pisao za Korijere dela sera. Posle rata objavio je i svoj drugi veliki roman – Kožu (1949).

Laguna, 2018. U ne tako dalekoj budućnosti, Evropa je rasparčana na kantone kojima upravlja centralizovana svetska vlast a stanovništvo većeg dela sveta živi život sličan logoraškom, tu i tamo pokušavajući da se odupre sveprisutnoj represiji. Beograd je Vavilonska kula podeljena na strogo kontrolisane kvartove po kojima gamižu milioni emigranata svih rasa i vera nastanjeni tu iz nužde ili po kazni. Na raskrsnici Bulevara Despota Stefana, Drinčićeve, Gundulićevog venca i Carigradske, jedna žena će na misteriozan način izgubiti život. Šestoro ljudi, komšija i poznanika, biće svedoci njene smrti i svako će tvrditi da je video nešto sasvim drugo. Među njima će se naći i Lasica, bivši fizičar, stručnjak za svetlost i veteran pobunjeničke organizacije Oslobodilački front. On će započeti svoju privatnu istragu o tom incidentu i ne sanjajući u kakve će ga političke, geostrateške i kriminalne vode odvesti potraga za istinom. Black Light Miomira Petrovića je roman o mogućoj budućnosti Evrope i regiona, distopijska vizija jednog novog i drugačijeg Beograda, nove i drugačije viđene istorije ali i svojevrsni priručnik za otpor, akciju i nepokoravanje. „Budućnost iz romana Miomira Petrovića desiće se prekosutra, što znači da je verovatno kasno da se spreči, ali čitanjem makar možemo na nju da se pripremimo. I usput da uživamo u briljantno osmišljenoj i vođenoj priči, koja počinje kao košmarna futuristička rašomonijada, a s vremenom se pretvara u nešto još uzbudljivije, oštro i svoje. Jedva čekam da se po Black Lightu jednog dana snimi TV serija.“ Oto Oltvanji Miomir Petrović (Beograd, 1972), pisac, pripovedač, dramaturg, teoretičar umetnosti, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na Odseku za dramaturgiju, magistrirao na Odseku za teatrologiju na FDU u Beogradu, doktorirao na Odseku za interdisciplinarne studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bio je glavni dramaturg pozorišta Atelje 212 u Beogradu (1996–1999), zamenik direktora drame Narodnog pozorišta u Beogradu (2001–2002), dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu (do 2004). Redovni je profesor na predmetima Estetika, Teorija savremene umetnosti i Istorija scenskih umetnosti na Institutu za umetničku igru u Beogradu, predmeta Creative Writing i Screen Culture na Higher College of Techology (UAE) (2019–2021). Objavljena i izvođena dela: Drame: Vagabund u gradskom vrtu (1995), Argivski incident (1996), Demijurg (1997), Appendix (1997; izvedena 2003. u Centru lepih umetnosti „Gvarnerijus“ i kao radio-drama u produkciji RTS-a 2004), Čopor (1998), Vučije leglo (2000) izvedena u Narodnom pozorištu u Pirotu 2006), radio-drame Galerijeve vatre i Black Light u produkciji RTS-a. Naučne monografije: Oslobođenje drame (Zadužbina Andrejević, Beograd 2000), Kreativno pisanje, naratološki pristup tekstu i kontekstu (Megatrend, Beograd 2011), Mitopoetike (Zavod za udžbenike, Beograd 2019). Romani: Sakaćenje Romana (Prosveta, 1997), Pankration (BIGZ, 1998), Samomučitelj (Prosveta, 2000), Persijsko ogledalo (Geopoetika, 2001), Arhipelag (Geopoetika, 2003), Lisičje ludilo (Laguna, 2005), Staklena prašina (Laguna, 2006), Lisičino ludilo (SKC, Skopje, 2007), Libansko leto (Laguna, 2007), Persijsko ogledalo (drugo izdanje, Laguna, 2008), Bakarni bubnjevi (Laguna, 2009), Galerijeve vatre (Laguna, 2011), Tečni led (Prosveta, 2011), Miris mraka (Laguna, 2013), Kuća od soli (Laguna, 2016), Black Light (Laguna, 2018), Филоктет на Лемносе/Персидское зеркало (Aliteja, Sankt-Peterburg, 2018), Šumski čopor (Ammonite Books, 2019), Središnja pustinja (Laguna, 2021). Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda (1996), nagrade „Laza Kostić“ za knjigu Kuća od soli (2017) i Ordena „Vožda Đorđa Stratimirovića“ za doprinos srpskoj kulturi (2022). Član je Srpskog književnog društva.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Srpsko - Madjarsko izdanje! Retko Drveće - Fák Bela Hamvaš Srpski, 2007 978-86-86285-01-0 14.5x17.5 cm, meki povez, 94 str. Knjiga Drveće - Fák, na srpskom i mađarskom jeziku, objavljena je povodom sadnje Hamvašove lipe na Paliću, 2007, 110 godina od njegovog rođenja. Knjiga sadrži Hamvaševe eseje posvećene lipi (`Pobeda`), jeli (`Melanholija`), brezi (`Devica`) i smokvi (`Blagoslov`), kao i tekst `Čontvarijev veliki kedar` te kratki tekst Hamvaševe udovice Katalin Kemenj `Pozdrav sadiocima drveta`. Prevod, Sava Babić. Svi ovi tekstovi i u mađarskom originalu pod naslovom `Fak`. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Povez losiji, i ponegde ima podvucenih recenica obicnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno! „Misli” (1902) Božidara Kneževića predstavljaju zbirku objedinjenih aforizama sa filozofskim, religioznim i moralističkim pogledima na svet. Najviše pažnje Knežević posvećuje kritici društva i pojedinca. Postavljanjem i tumačenjem različitih egzistencijalnih pitanja, „Misli” čitaoca čine mudrijim i razotkrivaju mu pojedine tajne… Božidar Knežević (Ub, 7/19. mart 1862 — Beograd, 18. februar/3. mart 1905) bio je srpski filozof, istoričar filozofije, profesor istorije, prevodilac nekoliko stručnih radova sa engleskog. Književnosti pripada samo njegovo, obimom malo ali značajno delo, Misli. Biografija Otac mu je bio Stevan Knežević, a deda Knez Ivo od Semberije.[1] Gimnaziju je završio u Beogradu, a tu je i diplomirao na Istorijsko-filološkom odseku Velike škole u Beogradu. Godine 1884. je otišao u Užice i postao je nastavnik u tamošnjoj gimnaziji, gde je predavao francuski jezik, istoriju i filozofsku propedeutiku (uvod u filozofiju). Napustio je na kratko profesorski posao i 1885. godine učestvovao u srpsko-bugarskom ratu, kao četni komesar. Godine 1889. je bio premešten sa službom u Niš, a zatim je radio i u Čačku, Kragujevcu, Šapcu, da bi 1902. godine bio premešten u Beograd. Iste godine je polagao profesorski ispit sa temom Uticaj Istoka na civilizaciju evropskih naroda. Živeo je i radio u izuzetno nepovoljnim prilikama. Dvadeset godina, najbolji deo svoga života, proveo je u unutrašnjosti, u teškim materijalnim uslovima. Ceo Kneževićev život je bio obeležen krajnjom nemaštinom, trošenjem u tegobnom radu da bi se izdržavao tokom školovanja, mukotrpnim profesorskim položajem i brigom i za svoju i za porodicu svoga brata, čestim premeštanjem po nalogu prosvetnih vlasti iz jedne u drugu gimnaziju (iz Užica u Niš, Čačak, Kragujevac, ponovo Čačak i Šabac), nedostatkom potrebnih sredstava za istraživački i prevodilački rad, što mu je, uz stalno saplitanje iz akademskih krugova, onemogućilo da se profesionalno izgradi i za života dobije potrebno priznanje naučnika i mislioca.[2][3] Ipak, uspeo je da sam nauči jezike, posvetio se dubljem izučavanju filozofije, istorije i sociologije, što je, s obzirom na lošu opskrbljenost tadašnjih bibliotečkih fondova i na neobrazovanost i intelektualnu nezainteresovanost palanačkog okruženja, bio veliki uspeh.[4] Pored drugih, značajni su njegovi prevodi sa engleskog Istorije civilizacije u Engleskoj H. T. Berkla (Beograd, 1893 — 1894) i O herojima Tomasa Karlajla (Beograd, 1903). Godine 1902. došao je u Beograd, gde je umro 1905. godine kao profesor Prve beogradske gimnazije. Po njemu se zove Biblioteka „Božidar Knežević” Ub. Misli Misli Božidara Kneževića nisu misli i izreke po tipu uobičajenih aforizama, nisu ni saveti praktične moralne filozofije, po uzoru na stare moraliste. U Mislima pisac često daje zaključke svojih istorijsko-filozofskih razmišljanja. U njima ima tragova filozofskog špekulisanja i istorijskih ideja. Terminologija je ponekad naučna, ali u delu ima vrlo mnogo i ličnog, gotovo autobiografskog. Nezadovoljan svojim životom, duhovno i duševno vređan od okoline, bez pravog prijatelja i sagovornika, Knežević se povukao u sebe i odvojen od svojih savremenika i iznad svoje sredine tražio zaborav i utehu u čistim visinama misli. Njegove omiljene ideje su: konstatovanje niske životinjske prirode ljudske, pesimističko shvatanje čoveka, razlika koja postoji između nižeg, animalnog i višeg, intelektualnog čoveka, borba ideala i stvarnosti, krajnji trijumf duha nad materijom i večnosti nad prolaznošću, kult i poezija misli, otkupljenje duše mišlju, ne besmrtnost duše nego besmrtnost duha. Cela ova mala knjiga je lirika intelekta i apoteoza misli, Kneževićeve osloboditeljke i utešiteljke od čamotinje, niskosti, gluposti i nerazumevanja. Misli su prvo objavljene u Srpskom književnom glasniku (1901), a odštampane su u zasebnu knjigu najpre 1902, pa u drugom, dopunjenom izdanju u Beogradu 1914. godine...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Duhovna bastina drevnog coveceanstva 1 Najznačajnije i najcelovitije delo jednog od najvećih mislilaca 20. veka. Hamvaš nam na izuzetno jednostavan način rasvetljava najveća znanja, istine, ali i posrnuća čovečanstva, upoznajući nas i podsećajući na svetove Zaratustre, Lao Cea, upanišada, drevnih knjiga istoka i zapada i još mnogo toga, sve do vremena hriščanstva u svim njegovim fazama. U svakom životnom delu od presudnog je značaja na kakvim je temeljnim rečima izgrađeno. Scientia sacra - `Sveto znanje` ili `Tajne nauke` (baština, objavljene, posvećivanje, mit, zlatno doba, apokalipsa) je delo rođeno kroz otkriće da iza aktuelnosti života postoji jedna nad vremenska univerzalna struktura, baština iz koje svako do ba i svaki narod zahvata (realizuje) onoliko koliko budnosti poseduje. Nema nikakve sumnje, ovo je toliko značajno delo da će obeležiti naše doba. Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut.

JOHN McMAHON DOBRI DETEKTIV Meki povez Izdavač Znanje Zagreb Kako riješiti zločin ako ste ubili glavnog osumnjičenog? Detektiv P.T. Marsh bio je zvijezda u usponu policijske postrojbe grada Mason Falls u Georgiji dok mu žena i sin nisu poginuli u nesreći. Otada ne vidi jasno granicu između razboritih poteza i katastrofalnih odluka. Tako, kad mu se nepoznata žena požali na dečka zlostavljača, detektiv silom misli primiriti nasilnika. Idućeg jutra dotičnog pronađu mrtvog. P.T. bi se mogao zakleti da je tip bio živ kad je otišao, ali može li biti siguran? Sigurno je jedno: njegovi su otisci prstiju posvuda po mjestu zločina. No prave nevolje tek počinju. Kad na spaljenom polju pronađu mrtvo tijelo crnog tinejdžera s komadom konopa oko vrata, P.T. uviđa da je možda ubio glavnog osumnjičenika za taj stravičan zločin. Usred probuđenih rasnih napetosti i medijske pozornosti, P.T. otkriva mračan motiv dječakova ubojstva – urotu koja seže sve do vremena Građanskog rata. Riskirajući sve da bi razmrsio zagonetku dok se bori s vlastitim demonima, P.T. srlja u pogibeljan konačni obračun. „Prvi roman Johna McMahona mogli bismo nazvati gotovo savršenim. Glavni junak, pošteni policajac sa svojim naramkom mana i osobnih problema, rješava ubojstvo od velikog značenja za cijelu zajednicu.“ – New York Times Book Review John McMahon američki je pisac s dosad objavljena dva romana, oba s detektivom Marshom kao glavnim likom. Prije nego što se posvetio pisanju radio je kao kreativni direktor u reklamnoj agenciji. Živi i radi u Južnoj Kaliforniji sa svojom obitelji i dvije udomljene životinje.

Izdavač: gradac Godina: 2000 Broj strana: 82 Povez: mek Format: 22 x 12 cm Alhemija je duhovno učenje koje u svojoj suštini sadrži „svetost kosmosa“ i koja se prenosila u vidu misterija ili inicijacija, što potvrđuje da je u sebi skrivala veliku tajnu koja je bila dostupna samo posvećenicima ili onima koji su tu tajnu mogli da transponuju u svome duhu, bilo kao grnčari ili metalurzi na početku, bilo kao učitelji- misionari ili umetnici kasnije. To što su sve i čovek, nauka i umetnost vremenom desakralizovani ne umanjuje značaj alhemije kao postupka ili odnosa prema stvarnosti savremenog sveta i čoveka. U tom smislu knjiga Artura Švarca Umetnost i alhemija izražava uverenje da alhemija, ta „Kraljevska umetnost”, ima najdublji mogući smisao za savremenost, a njeno prisustvo se danas najviše zapaža u umetnosti, budući da ona (pored snova) najdalje dopire u čovekove duboke tajne. Alhemijsko zlato je metafora za zlato duha. I u tome je njeno basnoslovno bogatstvo. Dakle, u alhemiji nikada nije reč o materiji kao strukturi, nego o materiji kao o simbolu preobražaja u tkivu unutrašnjeg života, kao o transmutaciji postojanja, o opusu magnum-u, o zlatu kao Kamenu mudrosti. Švarc (koji je ovaj tekst napisao za istoimenu izložbu na Venecijanskom bijenalu 1986. godine) na ubedljiv način dokazuje vezu savremene umetnosti (dakle, savremenog čoveka) sa alhemijom (slično je radio K. G. Jung), posebno podvlačeći ovu vezu sa nadrealizmom, čime je dokazao da nadrealizam niti predstavlja puko automatsko stvaranje, niti površno podražavanje nesvesnog, nego vezu donjih i gornjih slojeva čovekove ličnosti.

John McMahon - Dobri detektiv kao nova, nekorišćena Znanje Zagreb Kako riješiti zločin ako ste ubili glavnog osumnjičenog? Detektiv P.T. Marsh bio je zvijezda u usponu policijske postrojbe grada Mason Falls u Georgiji dok mu žena i sin nisu poginuli u nesreći. Otada ne vidi jasno granicu između razboritih poteza i katastrofalnih odluka. Tako, kad mu se nepoznata žena požali na dečka zlostavljača, detektiv silom misli primiriti nasilnika. Idućeg jutra dotičnog pronađu mrtvog. P.T. bi se mogao zakleti da je tip bio živ kad je otišao, ali može li biti siguran? Sigurno je jedno: njegovi su otisci prstiju posvuda po mjestu zločina. No prave nevolje tek počinju. Kad na spaljenom polju pronađu mrtvo tijelo crnog tinejdžera s komadom konopa oko vrata, P.T. uviđa da je možda ubio glavnog osumnjičenika za taj stravičan zločin. Usred probuđenih rasnih napetosti i medijske pozornosti, P.T. otkriva mračan motiv dječakova ubojstva – urotu koja seže sve do vremena Građanskog rata. Riskirajući sve da bi razmrsio zagonetku dok se bori s vlastitim demonima, P.T. srlja u pogibeljan konačni obračun. „Prvi roman Johna McMahona mogli bismo nazvati gotovo savršenim. Glavni junak, pošteni policajac sa svojim naramkom mana i osobnih problema, rješava ubojstvo od velikog značenja za cijelu zajednicu.“ – New York Times Book Review John McMahon američki je pisac s dosad objavljena dva romana, oba s detektivom Marshom kao glavnim likom. Prije nego što se posvetio pisanju radio je kao kreativni direktor u reklamnoj agenciji. Živi i radi u Južnoj Kaliforniji sa svojom obitelji i dvije udomljene životinje.

Dašiel Hamet STAKLENI KLJUČ Dešiel Hemet Dešijel Hemet Zaslon, 1990. 234 strane, tvrd povez Odlično očuvana, najverovatnije nekorišćena. Sestra korumpiranog političara, koji vlada malim gradom, u ljubavnoj je vezi sa sinom drugog političkog uglednika. Brat je protiv te veze i kad je uglednikov sin ubijen, jedan gangster, vlasnik kockarnice, počinje širiti glasine da je ubojica političar. Optuženi političar ima vjernog prijatelja i saradnika koji je zaljubljen u sestru ubijenog i koji nastoji svog prijatelja `oprati` od optužbi za ubistvo te pronaći pravog ubicu. Dešijel Hemet (1894–1961), američki scenarista i pisac detektivskih romana i priča, jedan je od najuticajnijih stvaralaca u domenu ovog žanra. Neko vreme radio je za Pinkertonovu detektivsku agenciju i iz tog iskustva crpeoje inspiraciju za mnoga dela. Većinu svog opusa napisao je dok je živeo u San Francisku, čiju je atmosferu rado i često prenosio na stranice romana. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu u kojem je teško oboleo od tuberkuloze. Iako zbog bolesti nije bio mobilisan za vreme Drugog svetskog rata, uspeo je da izdejstvije da ga prime u jedinicu. Nakon rata, 1950. godine, bio je pod istragoma Kongresa Sjedinjenih Američkih Država zbog antiameričkih i prokomunističkih aktivnosti. Pošto je odbio da sarađuje sa Komitetom (da denuncira kolege) stavljen je na crnu listu. Odavno već narušenog zdravlja zbog decenija provedenih u alkoholizmu i pušenju, preminuo je u Njujorku samo dva meseca nakon što mu je dijagnostikovan rak pluća.Magazin Tajm je 2005. godine Hemetov roman Red Harvest uvrstio među sto najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005. godine. Malteški soko

Herbert Džordž Vels: KIPS, Matica srpska 1966, tvrdi povez, omot, str. 346. Roman. Očuvanost 3+; omot pohaban. Херберт Џорџ Велс (енгл. Herbert George Wells; Бромли, 21. септембар 1866 — Лондон, 13. август 1946) је био енглески књижевник највише познат по својим делима научне фантастике као што су Временска машина, Рат светова, Невидљиви човек и др. Садржај Биографија Родио се у породици радничке класе. Школовао се до 1879, кад родитељи више нису били у могућности да га финансирају, па је постао тапетарски помоћник. Тај посао му се није свидео, па је био срећан када га је мајстор отпустио 1883. Радио је као помоћни учитељ у основној школи, па је са осамнаест година добио стипендију и почео да студира биологију. На универзитету се истиче знањем, али и интересовањем за реформу друштва кроз идеје социјализма и платонизма. Изгубио је стипендију и посветио се педагошком раду. Релативно касно је почео да пише. Био је политички активан у социјалистичким круговима, али је временом постао маргинална политичка личност. Занимљиво је да се сматра зачетником стоних ратних друштвених игара. Женио се два пута, први пут са сестричном Изабел Мери Велс, 1891. године, а други пут са Ејми Кетрин Робинс, 1895. године, са којом је имао два сина. Познате су његове бројне ванбрачне авантуре као и ванбрачна деца. Његов савременик је био Жил Верн. У Велсовим делима поента је била на последици употребе проналазака, и то најчешће мрачним. Његов роман првенац био је Времеплов који се бави потпуно новом идејом путовања кроз време и негативном утопијомдалеке будућности.

PIPER Ljudi su oduvek mislili o sebi. Profesor filozofije Vilhelm Vosenkul je ovde sastavio najvažnija i najzanimljivija pitanja: Imamo li svoju volju? Da li smo slobodni da radimo šta hoćemo? Da li svako od nas ima svoj identitet i kako ga stičemo? Kako možemo razumeti druge ljude iako ne vidimo njihove misli? Vossenkuhl daje uputstva i orijentaciju za vaše razmišljanje u kratkim poglavljima. Svaki čitalac može pronaći svoje odgovore. Na ovaj način možete naučiti da filozofirate gotovo sa strane. nova

„Ju Nesbe ima neko neshvatljivo umeće da sasvim prestravi čitaoce, a Sneško nipošto nije izuzetak od tog pravila.“ Metro Novembar je, i Oslo je prekrio prvi sneg. Po povratku kući s posla Birta Beker hvali Sneška Belića kojeg su njen sin i muž napravili u dvorištu. Međutim, nisu ga napravili oni. Porodica zbunjeno prilazi prozoru da vidi Sneška i sin shvata da je on okrenut prema kući. Crne oči gledaju pravo kroz prozor. U njih. Višem inspektoru Hariju Huleu stiglo je anonimno pismo. U potpisu stoji „Sneško“. Kasnije Hari otkriva niz uznemirujućih sličnosti među zastarelim slučajevima nestalih lica. Udatim, porodičnim ženama gubi se svaki trag na dan prvog snega. Iste te noći Silvija Otersen grabi kroz prvi sneg u šumi nadomak Osla. Zna da joj život zavisi od bekstva, ali ne zna šta je goni. Srećom, ne zna ni šta je čeka na putu... „Da li će tajanstveni ubica, nazvan po snežnoj vizitkarti koju ostavlja na mestu zločina nadmudriti Harija Hulea, u čijem rezimeu stoji i seminar o serijskim ubicama pri FBI? Pa, nećemo vam ništa razotkriti, osim da će stvari postati vrlo hladne – i mračne.“ Philadelphia Inquirer „Nesbe s pravom slovi za najpriznatijeg pisca trilera u Norveškoj. Ono što Hari Hule otkrije zauvek će promenti vaše mišljenje o belom dobričini. Sneško je izvanredan triler koji će poremetiti vašu dremku dok napolju veje.“ National Public Radio (USA) „Nesbe je Pikaso norveškog krimića: likovi su živopisni do detalja, elegantno ukomponovani u priču. A ta priča nije samo ovaj roman već čitav serijal – na putu da postane najbolji u istoriji norveškog kriminalističkog romana.“ Stavanger Aftenblad Format: 13x20 cm Broj strana: 495 Pismo: Latinica Povez: Mek

DOSIJE SNOUDEN Luk Harding Izdavač: Evro Giunti Broj strana: 307 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 14x21 cm Godina izdanja: april 2014. Opis Insajderska priča najtraženijeg čoveka na svetu, Edvarda Snoudena. `Svaki pojedinac ima obavezu prema međunarodnoj zajednici, koja nadilazi njegove dužnosti prema državi čiji je građanin. Stoga je svaki građanin dužan da naruši zakon svoje matične zemlje kako bi sprečio zločine protiv mira i čovečnosti.` Ovaj deo teksta deklaracije iz Nirnberga 1945. godine nije početak priče o kakvom beskompromisnom tužiocu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata; ovo je izjava najtraženijeg čoveka na svetu, kojeg je američko pravosuđe optužilo za špijunažu, svojevrsno geslo borca za ljudska prava novog doba. Na njegovom radnom stolu na jednom egzotičnom havajskom ostrvu stajao je primerak američkog Ustava, na čije se odredbe neretko pozivao, a na posao je imao običaj da dolazi u duksu sa parodijom logotipa Američke agencije za državnu bezbednost, za koju je radio: umesto ključa u kandžama, Snoudenov orao ima slušalice na ušima. Edvard Snouden, povučen i pomalo ekscentričan kompjuterski genije, kako su ga opisale kolege, bio je jedan od 1.000 sistem administratora koji su imali pristup svim strogo poverljivim fajlovima Agencije. U obaveštajnom žargonu, Snouden je bio `korisnik iz senke`, kadar da prodre i u najdublje pore unutar agancije, mogao je da otvori bilo koji fajl ne ostavljajući nikakav elektronski trag o tome, da se potpuno neprimećeno `kreće` unutrašnjim sistemom ... Imao je pristup svakom kutku NSA-ovog intraneta, a kako je britanski GCHQ s puno poverenja delio strogo poverljive podatke s NSA-om, Snouden je posredstvom GCHQ-ovog intraneta imao uvid i u britanske tajne. Nova knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Kožev (francuski: Alekandre Kojeve, ruski: Aleksandr Vladimirovič Koževnikov) - ruski filozof, pre svega usredsređen na dela Hegela i Karla Marksa. Prema nekim od njegovih tumača, Kozhev je najveći Hegelov tumač u dvadesetom veku. Njegov rad snažno je uticao na francusku filozofiju dvadesetog veka i na njegovog učenika, američkog filozofa Alaina Blooma, i indirektno uticao na neoliberalizam i savremenu američku filozofsku misao. Kao birokrata u francuskoj vladi učestvovao je u stvaranju Evropske ekonomske zajednice. Kozev je rođen u Rusiji u bogatoj i uticajnoj porodici. Školovao se u Berlinu i Hajdelbergu u Nemačkoj. Tamo je završio doktorsku disertaciju o pogledima ruskih filozofa na religiju, pod mentorstvom Karla Jaspersa. Tokom ovog perioda, Martin Heidegger i Vladimir Solovjov imali su snažan uticaj na mladog Kozheva. Kozhev je veći deo svog života proveo u Francuskoj. U periodu između 1933-1939, Kozhev je održao seriju predavanja o Hegelovoj fenomenologiji duha. Posle Drugog svetskog rata radio je u francuskom Ministarstvu ekonomije i postao jedan od glavnih kreatora zajedničkog evropskog tržišta koje će se vremenom transformisati u Evropsku ekonomsku zajednicu (EEZ) .U kasnijim godinama Kozhev je više puta ponovio stav da ono što je u vreme Mark, poznat kao evropski proletarijat, više ne postoji, pa tako bogati Zapad mora velikim zemljama u razvoju da pomogne zemljama u razvoju da prevaziđu rašireno siromaštvo. Kozhev je bio izuzetno obrazovan čovek. Kaže se da je savladao jezike kao što su sanskrit, kineski, tibetanski, kao i francuski, nemački, ruski, engleski, hebrejski, latinski i klasični grčki. Takođe ga je zanimala umetnost, a dopisivao se sa svojim ujakom, poznatim apstraktnim umetnikom Vasilijem Kandinskim, za čiji je rad 1936. napisao uticajan esej.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od početaka do Averoesove smrti 1. Izvori filozofske meditacije u islamu 2. Šiizam i proročka filozofija 3. Sunnitski kalam 4. Filozofija 5. Filozofi helenističkog nadahnuća 6. Sufizam 7 Suhrawardi i filozofija svjetlosti 8. U Andaluziji Henri Corbin (francuski: Henri Corbin) je francuski filozof i islamski naučnik, jedan od najistaknutijih evropskih orijentalista dvadesetog veka. Njegov rad povezan je sa Zapadom na islam i islamsko duhovno nasljeđe. Autor je pripovijesti Avicena i vidovnjaka, U iranskom islamu: duhovni i filozofski aspekti, istorija islamske filozofije i drugi. Učenik je Etienne Gilson, Jean Baruzzi i Louis Massignon. Biografija Rođen je 14. aprila 1903. u Parizu u Francuskoj. U dobi od 25 godina dobio je litografsko izdanje „Istočna teozofija“ Suhravardija (perzijskog filozofa), sa kojim je ostao u vezi do kraja života. Knjigu je Corbenu dao sam Louis Massignon, jedna od najvećih ličnosti modernih katoličkih islamskih studija. Nakon ovog sastanka, student Jean Barroso i Etienne Gilson postao je sledbenik Massignona. Corben je započeo naučnu karijeru kao saradnik u odeljenju za rukopise Nacionalne biblioteke u Parizu. 1937. objavljen je prvi prevod Martina Heideggera (`Šta je metafizika?`). Od 1939. do 1945. godine radio je u Francuskom institutu u Istanbulu i osnovao odeljenje iranskih studija pri Francuskom institutu u Teheranu. 1954. godine rukovodio je istraživačkim centrom `Islam i religije arapskog sveta` na Ecole pratikue des hautes etudes (EPHE). Nakon odlaska u penziju 1974. godine, osnovao je Međunarodni centar za uporedne religiozne studije na Univerzitetu Sent Džon u Jerusalimu, gde se svake godine održavaju naučne sesije uz učešće predstavnika judaizma, hrišćanstva i islama. Umro je 7. oktobra 1978. u Parizu u 75. godini.

Opis Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima- Vladeta Jerotić Tumačeći Davidove psalme u svojoj knjizi Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima, Vladeta Jerotić je u tradiciji ovakvog načina komuniciranja sa Svetim pismom u evropskoj literaturi ali je i u skladu sa najboljim sopstvenim nastojanjima da današnjem čitaocu približi večnu važnost i savremenost i ove hrišćanske riznice mudrosti. Bolje je da se i sunce ugasi, nego da reči Davidove budu predane zaboravu. -Sveti Jovan Zlatousti Psalmi predstavljaju stari književni rod razvijan kod Jevreja i uobličen kao zbirka od 150 pesama zapisanih u razna vremena, čija je konačna redakcija izvršena sredinom II veka (po nekim istraživanjima, najverovatnike između 400. i 200. godine, možda 170. godine) pre Hrista. Od 150 Psalama, 72 su sa natpisom Davidov, devet sa natpisom Davidu, 12 sa natpisom Asafov, 12 su sinova Korejevih, jedan je Idituna, jedan Etanov, jedan Solomonov, dva Ageja i Zaharije, jedan Mojsijev, nenatpisanih je 39… Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu.

Opis Tumačeći Davidove psalme u svojoj knjizi Božanska i ljudska mudrost u Davidovim psalmima, Vladeta Jerotić je u tradiciji ovakvog načina komuniciranja sa Svetim pismom u evropskoj literaturi ali je i u skladu sa najboljim sopstvenim nastojanjima da današnjem čitaocu približi večnu važnost i savremenost i ove hrišćanske riznice mudrosti. Bolje je da se i sunce ugasi, nego da reči Davidove budu predane zaboravu. -Sveti Jovan Zlatousti Psalmi predstavljaju stari književni rod razvijan kod Jevreja i uobličen kao zbirka od 150 pesama zapisanih u razna vremena, čija je konačna redakcija izvršena sredinom II veka (po nekim istraživanjima, najverovatnike između 400. i 200. godine, možda 170. godine) pre Hrista. Od 150 Psalama, 72 su sa natpisom Davidov, devet sa natpisom Davidu, 12 sa natpisom Asafov, 12 su sinova Korejevih, jedan je Idituna, jedan Etanov, jedan Solomonov, dva Ageja i Zaharije, jedan Mojsijev, nenatpisanih je 39… Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu. Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije. Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka. Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018.godine u Beogradu. Kožni luksuzni povez sa zlatotiskom

RUBIN U DIMU - Filip Pulman Naslov originala: THE RUBY IN THE SMOKE - Philip Pullman Izdavač: Narodna knjiga, Alfa, Beograd Biblioteka PETAR PAN Godina izdanja: 2005 Format: 20,5 x 14,5 cm. Povez: Tvrdi Pismo: Ćirilica Broj strana: 228 Uzbudljiv triler koji se odvija na mračnim ulicama i u pušionicama opijuma u starom londonu. Ako do sada niste upoznali Seli Lokhart, budite siurni da će vas očarati. ona je šesnaestogodišnja devojčica neobične lepote. nema klasično obrazovanje, ne poznaje frncuski jezik i klasičnu književnost, istoriju, umetnost i muziku, ali zato ima temeljno znanje vojne taktike, dar za vođenje poslova, jaše kao Kozak i odlično puca iz pištolja. nakon smrti oca, primorana je da se sama probija kroz život. Iako to ne zna, preti joj velika opasnost a uzrok svega je kobna tajna rubina u dimu… `Priče su najvažnija stvar na svetu. Bez priča ne bi smo bili ljudska bića.`Filip Pulman rođen je 1946. u Norviču i rane godine života je proveo putujući po svetu, budući da su mu i otac i očuh bili piloti. Deo detinjstva je proveden u Australiji, gde se Filip upoznao sa svetom stripova i posebno zavoleo Supermena i Betmena. Sa 11 godina vratio se u Britaniju, gde je u školi pod uticajem profesorke engleskog toliko zavoleo da čita da joj i dan danas šalje primerke svojih knjiga.Po završenom koledžu, neko vreme je radio kao nastavnik i predavač na Vestminster koledžu, da bi se posle dvanaest godina potpuno predao pisanju. Prvi objavljen roman bio je tematski i žanrovski različit od onoga što će proslaviti Filipa Pulmana – dečje epske fantastike. Filip Pulman za sebe kaže: `Prilično sam bezopasan i koristan. Želim da nastavim sa ovim što sad radim, i ne vidim razlog zašto ne bih. Ako pisanje postane protivzakonito, prekršiću zakon bez ikakvog dvoumljenja`. ***NEKORIŠĆENO***