Tačka života: Zapisi o umetnosti i čoveku / Božidar Prodanović Gornji Milanovac 1996. Mek povez, ćirilica, ilustrovano, 96 strana. Na predlistu posveta autora. Knjiga je odlično očuvana. R15 Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom. Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine. Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova. Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine, dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine. Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

Boža Prodanović: CRTEŽ I O CRTEŽU Mek povez, 26cm, 76strana, ilustrovano, izdavač: ČIGOJA ŠTAMPA - Beograd NEDOSTAJE PRVI NASLOVNI LIST??? Božidar Prodanović (Boža) bio je srpski akademski slikar, rodom iz Pranjana. Bavio se mozaikom, crtežom, slikarstvom i grafikom.[1] Biografija Umetnikov pribor Osnovnu školu završio je u Pranjanima, a gimnaziju „Takovski ustanak” u Gornjem Milanovcu 1942. godine.[2] Nakon toga diplomirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mila Milunovića i Marka Čelebonovića, a grafiku u klasi Mihajla S. Petrova.[3] Zatim je predavao u umetničkoj školi u Peći od 1950. do 1953. godine[4], dok je nakon toga postao i profesor na matičnom fakultetu gde je radio do 1986. godine. Izlagao je na preko pedeset samostalnih izložbi kao i na mnogo grupnih poput Oktobarskog salona u Beogradu, Grafike beogradskog kruga, Trijenala likovnih umetnosti u Beogradu itd.[4] Takođe, učestvovao je na 17. venecijanskom bijenalu 1954. i 2. Mediteranskom bijenalu u Aleksandriji 1957. godine.[4] Dobitnik je niza nagrada – Oktobarske nagrade Beograda i Zlatne plakete ULUS-a. Izveo je nekoliko mozaika u javnim prostorima u Beogradu, Peći, Knjaževcu, Gornjem Milanovcu (na oba sprata gimnazije) i u drugim gradovima. Njegovi radovi nalaze se u raznim muzejima, galerijama i privatnim kolekcijama. Preminuo je 24. januara 2006. godine

60641) Umetnički ambasador Adel Abdel Rahman , Gradska biblioteka Pančevo / Galerija Lucida 2020 , Prof. dr Rahman je rođen u Kairu 1958. godine, ali je studirao i doktorirao istoriju umetnosti u Nemačkoj. Ima znanje praktičnog likovnog umetnika i dizajnera. U R. Srbiji je imao 5 (pet) samostalnih izložbi. Bavi se novinarstvom od 1995. godine, kao kritičar i istoričar umetnosti u štampanim i elektronskim medijima. Knjiga koju je objavio u R. Srbiji je sadržana od tekstova u formi između eseja i likovne kritike. Reč je o izboru umetnika, a pisana je veoma jasno i jezgrovito, imajući u vidu da dr Rahman razume različite likovne svetove srpskih, arapskih, afričkih, ruskih evropskih, japanskih i kineskih umetnika. Prof. dr Rahman je profesor na Univerzitetu za dizajn Fakulteta umetničke edukacije u Kairu. Tokom svoje dosadašnje karijere, radio je i u Ministarstvu kulture AR Egipat na visokim funkcijama i veoma je cenjen među istaknutim književnicima i umetnicima u AR Egipat, a i šire. Na kraju prezentacije, nakon komentara i analiza brojnih eminentnih egipatskih kritičara, uručene su plakete zaslužnim za ovo delo, a među dobitnicima je bio i Bojan Stamenković, otpravnik poslova a. i. Ambasade R. Srbije, kao predstavnik države u kojoj je prof. dr Rahman našao dosta inspiracija, prijatelja i onih koji su mu posebno pomogli u pisanju knjige, zbog čega R. Srbiju stavlja na prvo mesto. Ovo je još jedan dokaz o tome koliko je kultura važna spona među državama i kako može da poveže ljude, običaje i religije, bez bilo kakvih granica. odlično očuvano, nekorišćeno, mek povez, format 16 x 23 cm , ilustrovano, 195 + 40 strana

PUN KOMPLET (svi brojevi) ovog časopisa, kao i kompletnu priču o UKUSU NESTAŠNIH, možete naći ovde: https://www.limundo.com/kupovina/Casopisi-stripovi-i-igre/Casopisi/Muzika-i-film/casopis-UKUS-NESTASNIH-1994-2002-PUN-KOMPLET/129952685 Takođe, u ponudi imam više primeraka pojedinačnih brojeva (ne svih), pa ih potražite u mojoj ponudi. UKUS NESTAŠNIH br. 5 (maj 1995), A4, 100 str (nigde nije označen mesec, a kamoli datum izlaska, ali po sećanju i tekstovima, čini se da je to bio maj, možda i juni) kolor korice, unutrašnjost c/b na jeftinom novinskom roto papiru Naslovna strana: DARKWOOD DUB Sadržaj: Toma Naumovski je otišao u London da bi gledao nastup svog prijatelja Koje i njegove Disciplin A Kitchme, pa je uz put napisao i zanimljiv prikaz koncertnih dešavanja tokom marta 1995. u prestonici muzike) i uz put objavio 3 Kojine fotke, kao i još 5-6 na kojima je njegov bend). MACHINE HEAD (dobar intervju koji je radio Milan Mrđen iz `Fast Forward` fanzina), FAITH NO MORE, OASIS, DINOSAURUS Jr., Najbolji metal albumi 1994... Domaća scena: DARKWOOD DUB (intervju na čak 6 strana je radila Milja Jovanović, koja ih je forsirala kada i gde god je mogla), INSTANT KARMA (intervju), GRU – Mamac je bačen, ELEKTRIČNI ORGAZAM (odličan intervju na 10 strana sa Giletom koji govori o istorijatu benda, iz pera Tome Naumovskog) Film i književnost: gay film, Leni Rifenštal, 3 boje: Plavo, Belo, Crveno; novi španski film, Vorhol i horror, Vukodlak u modernom horroru... Strip: `Tao`, ponovo nepotpisan, jedini trag je oznaka `Media Stres Agencia` koja je vlasnik kopirajta. Ukoliko želite perfektno očuvane primerke, možete ih dobiti kupovinom kompleta časopisa preko gornjeg linka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetolik Sveta Jakovljević (rođen 1926. u Beogradu) je srpski džez-publicista. Biografija Diplomirani optičar i diplomirani pravnik, posvetio je život muzici i muzičkim poslovima džeza i zabavne muzike. U mladosti, krajem 1940-ih i tokom 1950-ih godina, svirao je džez i zabavnu muziku kao gitarista (Sekstet Borislava Rokovića, Trio Aleksandra Nećaka, Plavi ansambl). Počeo je da piše o džezu 1953. godine. Uređivao je i pisao prvu redovnu džez-rubriku u jugoslovenskoj štampi (DUGA, 1959-1963). Sarađivao je u listovima i publikacijama: Bilten Udruženja džez muzičara, Savremeni akordi, Muzička revija Nota, Džuboks, Pro Musica, Duga, Politika, Nin, RTV Teorija i Praksa. Od sredine 1960-ih je na Radio Beogradu (prvi i drugi program) vodio redovne tematske emisije džeza sledeće dve decenije. Zapažen je njegov scenaristički rad i učešće u programima televizije (serija Evergrin i dr). Kao dugogodišnji muzički urednik Produkcije gramofonskih ploča RTB, ostavio je bogat fond džez i bluz izdanja (oko 250 LP ploča). Knjige Autor je prve jugoslovenske knjige o džezu: Džez - Dvadeset improvizacija (Nota, 1981) Rečnik Džeza (Vuk Karadžić/ Larousse,1980) pojavljuje se u isto vreme i njemu daje svoj doprinos: prevođenje, 100 novih odrednica radi ažuriranja, prilog o džezu u Jugoslaviji, prva Diskografija jugoslovenskog džeza na LP pločama. Džangologija (Nota, 1983). Predgovor je pisao pisac Momo Kapor Djuk Elington (Nota, 1988) Džez Juče... Džez Danas (Nota, 1989) Jedan vek džeza & kratki prilozi za izučavanje džeza u Srbiji (Žagor, 2OO3) Put gitare u džezu (Žagor, 2005) Bekstejdž susreti u džezu (Žagor, 2010) Jazz ili džez je glazbeni stil nastao početkom 20. vijeka u Sjedinjenim Američkim Državama, te se drži za jedini autohtono američki žanr.

Tekst: Branislav Vranešević, Dr Kosta Milutinović, Živan Kumanov Izdavač: Vojvođanski muzej i Matica srpska, Novi Sad 1951. Mek povez, 60 strana + 22 strane ilustracija, 24cm Sadržaj: - Uvod - Postanak i razvitak Petrovaradina - Postanak i razvitak Novog Sada - Novi Sad kao politički centar Srba u Vojvodini - Novi sad kao kulturni centar srba u Vojvodini - Novi Sad u NOB-u - Katalog izložbe `Novi Sad kroz istoriju` - Slikarstvo u Novom Sadu - Biografije slikara zastupljenih na izložbi - Izložba likovnih umetnika/ca koji su živeli i radili u Novom Sadu - Ilustrovani prilog Nepodvlačena, ima posvetu, težina 160 grama. **

Autor - osoba Pašić, Feliks, 1939-2010 = Pašić, Feliks, 1939-2010 Naslov Ta divna ženska bića : u pozorištu Mire Stupice / Feliks Pašić ; priredio Aleksandar Milosavljević Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Sterijino pozorje, 2019 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 211 str. : fotogr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Milosavljević, Aleksandar, 1958- = Milosavljević, Aleksandar, 1958- Radulović, Ksenija, 1969- = Radulović, Ksenija, 1969- Zbirka ǂBiblioteka ǂDramaturški spisi (broš.) Napomene Tiraž 300 Biografske beleške: str. 194-197 Str. 199-201: O knjizi Feliksa Pašića... / Ksenija Radulović Str. 203-209: Knjiga prijateljstva i odanosti / Aleksandar Milosavljević Beleška o priređivaču: str. 210-211. Predmetne odrednice Stupica, Mira, 1923-2016 Priča o Miri Stupici neodvojiva je od njene ispovedne priče u Šaci soli, knjizi u kojoj dve svoje jednako dragocene uloge, ulogu svedoka i ulogu učesnika, stavlja u skladnu ravnotežu, pri čemu učesnik velikodušno ustupa prvenstvo svedoku, a ovaj, pronicljiv i radoznao posmatrač, sažima vreme u odbleske važnih, a katkada naoko sporednih životnih epizoda. Ako sećanjima ne svodi račune, u sećanjima miri one koji su je voleli i one koji je nisu zadužili po dobru, one koje je ona volela i one koji su joj uskraćivali naklonost. Sa razdaljine godina, sve njih, baš kao i uspehe i neuspehe, vidi kao kamene međaše pored kojih je prošla njena ljudska, ženska, umetnička sudbina. „Svi oni, iz daleka gledajući, imaju svoju vrednost. Svi su dobili patinu. Ni sreće više nisu tako visoke, ni nesreće nisu tako duboke, ni neprijatelji nisu tako crni, ni prijatelji nisu tako zlatni. Sve je pokrila patina.“ Feliks Pašić Vršljajući po Pašićevoj „radionici“, po tekstovima iz njegove ostavštine, imao priliku da vidim na kakav je on superioran literarni način Mirina svedočenja – dakle kombinaciju onoga što je već napisala i njihovih razgovora – majstorski preoblikovao u uzbudljivu ispovest. Otuda ova knjiga, ma koliko bila Mirina, ništa manje nije i Feliksova, jer potvrđuje ono što smo o njemu već znali – da je briljantan spisatelj, majstor stila i jedan od najvećih dokumentarista kojeg je naša publicistika imala. Aleksandar Milosavljević O autoru Feliks Pašić (1939–2010), novinar, pozorišni kritičar, publicista, televizijski dokumentarista… Novinarski radni vek proveo je u „Borbi“, Radio Beogradu i Televiziji Beograd. Blizu četiri decenije Pašić je bio aktivni stalni pozorišni kritičar „Borbe“, „Večernjih novosti“, Radio Beograda, „Dnevnog telegrafa“ i „Teatrona“. Bio je poslednji savezni selektor Sterijinog pozorja, petnaest godina je, kao selektor i umetnički direktor, davao kreativni pečat Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu, osnovao je i tri godine vodio Jugoslovenski festival pozorišta jednog glumca u Nikšiću. Sa Svetlanom Bojković je pokrenuo i sedam godina (1992 – 1999) uređivao pozorišne novine „Ludus“ u kojima je objavio šezdeset opsežnih razgovora sa pozorišnim umetnicima. Knjige: Savremenici (razgovori sa jugoslovenskim piscima – 1965), Oluja (dnevnik predstave – 1987), Kako smo čekali Godoa kad su cvetale tikve (dokumentarno istraživanje slučajeva zabrane dveju pozorišnih predstava – 1992), Karlo Bulić – avantura kao život (1992), Zoran (razgovori sa Zoranom Radmilovićem – 1995), Glumci govore I, II (razgovori sa šesnaestoro srpskih glumaca – 2003), Mira Trailović, gospođa iz velikog sveta (2006), Joakimovi potomci (portretni medaljoni dobitnika statuete „Joakim Vujić“ – 2006), MUCI Ljubomir Draškić ili živeti u pozorištu (2010), Kratak pregled vremena (razgovori sa pozorišnim stvaraocima iz rubrike Ludus razgovara – 2013). Monografije: Grad teatar Budva – Prvih deset godina (1998), Deset festivala pozorišta za djecu u Kotoru (2002), Grad teatar Budva – Drugih deset godina (2007), Beogradsko dramsko pozorište – 60 godina (2007), Vuk, z. p. Tršić, Vukovi sabori 1933 – 2008 (2008), Zvezdara teatar 1984-2009 (2009). Priredio je knjigu o Oliveri Marković, knjigu pozorišnih kritika Slobodana Selenića (Dramsko doba), knjigu pesama i zapisa Ljubiše Bačića (Moj živote malo li te ima)… Dobitnik je Sterijine nagrade za pozorišnu kritiku (1983, 1992) i Sterijine nagrade za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (2006), Nagrade „Grad teatar za dramsko stvaralaštvo“ (Budva, 2010) i drugih nagrada. MG62

NOĆI I ZORE BEOGRADA - Miodrag Bogdanović Nova 336 strana 2005g veliki format tvrd povez ilustrovana Kvalitetna štampa Posle oslobođenja, Miodrag Mile Bogdanović se aktivno uključuje sa drugim pevačima u stvaranje radio - programa. Repertoar su činile narodne, gradske i tada nezaobilazne pesme inspirisane Narodno oslobodilačkom borbom. Na Nikoljdan 19. decembra 1944. godine, Mile je prvi put zapevao u programu, i to pesmu Tiho noći. Od tada, neumorno je sakupljao i izvodio izvorne narodne i starogradske pesme i romanse, pa je u repertoaru imao preko 1500 pesama. Na taj način je zabeležio i sačuvao od zaborava mnoge pesme i tako postane čuvar našeg narodnog blaga. Usledili su dalji pozivi, tako da je njegovo pevanje na radiju bilo redovno u živim nastupima do 1954. godine, a onda je usledila era snimanja muzike što je pevačima jednim delom olakšalo posao. Mile Bogdanović je sarađivao sa mnogim orkestrima, mada je voleo da izdvoji dva, a to su NO pod upravom Vlastimira Pavlovića Carevca i TO Makse Popova. Kolege i kompozitori su ga posebno cenili. Nezaobilazne su priče o maratonima u natpevavanju Mileta i Cuneta. Kompozitor Žarko Petrović dao je baš Miletu Bogdanoviću svoje najlepše pesme, poput Serenade o Beogradu. Karijera Miodraga Mileta Bogdanovića obilovala je različitim životnim aktivnostima na mnogim poljima: muzičkom, humanom, sportskom, spisateljskom, graditeljskom... Pečat njegovom bitisanju ipak je dala muzika, narodna i starogradska i to ona prava. U istoriji jugoslovenske estrade ostaće zapamćeno čuveno natpevavanje sa Cunetom Gojkovićem 26. marta 1971. godine u hotelu `Jugoslavija`. U pevačkom dvoboju (preko radija je tekao prenos uživo), nazvanom `Ko zna više`, a koje je trajalo više od 15 sati, pobedu je odneo Predrag Cune Gojković rezultatom 43:42 i poneo titulu najboljeg poznavaoca pesama.[1]

DINULOVIĆI - Vera Crvenčanin Dinulovići Pozorišni život Autor: Vera Crvenčanin Izdavač: Muzej pozorišne umetnosti, Beograd Godina izdanja: 1997. Broj strana: 202 Pismo: ćirilica Povez: mek Format: 20x14 Stanje kao na slici. Veoma dobro očuvana. Vera Crvenčanin Kulenović (Novi Sad, 24. decembar 1920 — Beograd, 23. januar 2013) prva je žena filmski reditelj u Jugoslaviji. Završila je Akademiju za pozorište i film, odsek režija. Umetnički rad Vere Crvenčanin započinje u NOB-u u toku Drugog svetskog rata. Kao borac Kosmajskog odreda, Beogradskog bataljona i Dvanaeste krajiške brigade, brine o kulturnom i obrazovnom životu saboraca. Avgusta 1942. godine, na belom konju i s pesnicom na čelu, prva je ušla u oslobođeni Drvar, nakon što su proleterske jedinice, većinom sastavljene od boraca iz Srbije, potukle ustašku vojsku. Profesionalnu karijeru započinje 1944. godine, kao glumica u `Centralnoj pozorišnoj grupi BIH`, i nastavlja je u Narodnom pozorištu u Sarajevu. Prvu špicu, na dokumentarnom filmu `Beogradski univerzitet` potpisala je 1948. godine, za Avala filma. Nakon toga je usledilo još mnogo kratkometražnih filmova koje je Vera Crvenčanin stvarala kao reditelj te filmske kuće. Od 1953. godine radila je kao samostalni umetnik. Pisala je monodrame, scenarija, dramatizacije književnih dela i više zapaženih knjiga iz pozorišne prošlosti. Dobitnica je Sterijine nagrade za dramatizaciju TV drame `Na rubu pameti` iz 1981. godine (režija Slavoljub Stefanović Ravasi), rađene prema istoimenom romanu Miroslava Krleže iz 1964. godine. Jedno vreme radila je u televiziji Novi Sad kao scenarista i reditelj. Vera Crvenčanin Kulenović preminula je u januaru 2013 godine. Sahranjena je na groblju Orlovača, u Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Humor kao sredstvo realističkog muzičkog jezika u muzici do XIX veka - Marija Koren Bergamo BERGAMO, Marija (rođeno ime Marija Koren, Marija Koren-Bergamo, šifre M.K., M.B.), muzikolog, univerzitetski profesor (r. 28. jula 1937, Celje). Otac Anton Koren, operski pevač i reditelj, majka Ljudmila, rođ. Sapun. Suprug Petar Bergamo, kompozitor. Detinjstvo je provela u Celju i Mariboru, tokom rata porodica je prognana u Guču kod Čačka. Posle Drugog svetskog rata prvo je živela u Ljubljani, pa u Zagrebu. Gimnaziju je pohađala 1948. u Splitu i 1949-52 u Rijeci, 1953-56 gimnaziju u Rijeci i Beogradu (matura 1956). Iste godine završava srednju muzičku školu (četiri godine klavira). U Beogradu je studirala pravo (prvi stepen 1958) i muzikologiju (diploma 1961, magistrirala 1963, objavljeno 1983, 1985). 1963–64 studirala je na konzervatorijumu u Moskvi, a 1973. doktorirala na Filozofskom fakultetu u Ljubljani sa disertacijom Elementi ekspresionističke orijentacije u srpskoj muzici do 1945 (objavljena 1980). 1963–65 zaposlena u Beogradu u Udruženju kompozitora (Savez kompozitora) kao stručni saradnik; istovremeno je predavala istoriju muzike i dizajn u Srednjoj muzičkoj školi Josip Slavenski (1964–69, 1967–69 šef teorijskog odseka). Pripremala je cikluse radio emisija (1965–68) i redovno pisala muzičke kritike za listove Borba (1964–67) i Politika (1970–72). Od 1969. do 1972. godine bila je asistent na Katedri za istoriju muzike Fakulteta muzičke umetnosti (FMU) u Beogradu. Godine 1972. zaposlila se u Beču u renomiranoj muzičkoj kući Universal Edition, prvo kao muzički saradnik, kasnije kao muzički urednik (1974-76) i šef muzičke redakcije (1976-81). Od 1981. predavala je istoriju muzike na Odseku za muzikologiju Filozofskog fakulteta u Ljubljani, kao i estetiku i sociologiju muzike (docent od 1981, vanredni profesor od 1986, redovni profesor od 1996; šef katedre odeljenje 1992-94). Predavala je na univerzitetima u Moskvi (Moskovski konzervatorijum, 1964, 1988), Zagrebu (Akademija za kazališnu umjetnost, 1990; Muzička akademija, 2000) i Gracu (Karl-Franzens-Universitat, 1993). Radila je u raznim strukovnim udruženjima, uključujući i kao član raznih stručnih komisija: Društva kompozitora Srbije (1965–70), Društva slovenačkih kompozitora (od 1983; 1988–90 predsednica verifikacione komisije), Društva kompozitora Slovenije. Skladatelji Hrvatske (od 1990.), Slovenačko muzikološko društvo (član osnivačkog odbora, 1993-96. član Izvršnog odbora) i u Hrvatskom muzikološkom društvu (od 1993.), Hrvatski glazbeni zavod (Hrvatski mežinci zavod), Međunarodnog muzikološkog društva (od 1988) i Slovenačkog društva za estetiku (od 1984). U Ministarstvu kulture Republike Slovenije bila je član (1991–93) i predsednik (1993–95) stručne komisije za muziku za dodelu Prešerenovih nagrada. Naučnim, pedagoškim i stručnim radom uticala je na razvoj i uspostavljanje muzikološke struke u Sloveniji i inostranstvu. Pod uticajem svog prvog uvida u sociologiju muzike tokom postdiplomskih studija na Moskovskom konzervatorijumu, uvela je nove metode muzičkog istraživanja u slovenačku muzikologiju početkom 1980-ih, zasnovane na teorijskim sistemima srodnih disciplina u slovenačkoj muzikologiji. humanističkih nauka (sociologija i estetika muzike). U potrazi za polaznom idejom muzičkog dela i poetikom kompozitora, zanimala ju je interakcija iracionalnog i racionalnog, kao i muzičko-autonomnog i muzičko-funkcionalnog. Između ostalog, bavila se pojmovima: novo, razvojno, avangardno, tradicionalno, pitanjima stila, muzičkih žanrova, vanmuzičkih činilaca muzičkog stvaralaštva, muzičke komunikacije, nacionalnog i transnacionalnog u muzici, identiteta i bila svesna pitanja položaja muzikološke struke između nauke i umetnosti. Pored monografskih radova i brojnih naučnih rasprava, doprinela je i prevodima slovenačke muzikološke struke (sa komentarima i predgovorom) nekih fundamentalnih teorijskih dela kompozitora 20. veka (Igor Stravinski, Feručio Buzoni, Hans Pficner, Arnold Šenberg i njegov krug ). Na srpski je prevela istoriju muzike Vilka Ukmara (1973), knjigu Borisa Jarustovskog o delu Petra Iljiča Čajkovskog (sa ruskog na srpski, 1970), naučne i stručne članke slovenačkih muzikologa na srpski i hrvatski (Zvuk, Muzička kultura, Arti musices). Pripremala radio emisije, pisala muzičke kritike, stručne kritike novih radova, analize, komentare, propratne tekstove za zapise. Napisala je mnoge natuknice za osnovnu slovenačku i stranu stručnu enciklopedijsku literaturu: Enciklopedija Slovenije, Hrvatski leksikon, Musik in Geschichte und Gegenvart i Nev Groveov rečnik muzike i muzičara. Dobitnica je Ordena Danice Hrvatske sa likom Marka Marulića (Zagreb, 2002) i Mantuanijeve nagrade za životno delo Slovenačkog muzikološkog društva (Ljubljana, 2010). Univerzitet u Ljubljani dodelio joj je zvanje profesora emeritusa 2006. godine.

Izdavač: Galerija Matice srpske, Novi Sad Godina izdanja: 1989. Povez: Broširan sa klapnama Format: 24 cm Broj strana: 197 Vrsta građe: Monografija Stanje: Veoma dobro Teodor Ilić - Češljar (Čurug, 1746 — Bačko Petrovo Selo, 1793) bio je srpski slikar i ikonopisac. Teodor je rođen 1746. godine, najverovatnije u Čurugu (Bačka),[1] a umro je 20. novembra 1793. godine u Bačkom Petrovom Selu u 47. godini života. Po drugom izvoru, rođen je u Temišvaru, početkom 1746. godine.[2] Prozvan je sa `Češljar`. U Temišvaru je završio osnovnu školu. Bavio se slikarstvom i slikao je uglavnom ikonostase i portrete. Pretpostavlja se da je slikarstvo učio kod poznatih umetnika u ,Temišvaru i Novom Sadu, gde je živeo oko 1769. godine. Prvi njegovi poznati radovi su: Četiri jevanđelista na zvoniku crkve u Budimu iz 1776. godine, koje je radio sa slikarom Mihaelom Sokolovićem. Po nekim starijim biografima, Češljar se 1786. godine upisao na Bečku slikarsku akademiju. Po Lazaru Nikoliću, pohađao je Češljar bečku Umetničku akademiju do 1789. godine. Usledio je zatim njegov studijski put u Italiju, gde se bavi u Rimu. Iz Italije zaputio se u carsku Rusiju, da bi dublje pronikao u pravoslavni živopis.[3] Prvi ikonostas, prema nekim biografima, radio je 1789. godine za crkvu u Mokrinu; zatim je slikao ikonostase u Velikoj Kikindi 1791. godine, u Staroj Kanjiži 1791. godine i u Bačkom Petrovom Selu od 1792. do 1793. godine, gde je i umro i sahranjen.[4] Žena nekog trgovca `grk Pere` podigla mu je kasnije nadgrobni kamen (spomenik). Ispovedio se starobečejskom parohu Luki Ponjavičkom, koji je tako ostao izvor njegovih biografskih podataka. Posao je ikonopisac inače započeo u srpskoj školi gde je uredio radionicu, a uspeo je da završi preko 20 ikona. Njegov posao (ali i `popravku` ikona) izvršio je ikonopisac Petar Čortanović. Srpsko učeno društvo iz Beograda je pokušavalo 1867-1868. godine da od crkvene opštine u Petrovom Selu izmoli neke Češljarove ikone. Meštanin Uroš Mihajlović je najviše doprineo da se sačuva sećanje na Češljara. Osim toga, ne zna se kada, naslikao je nekoliko ikona za donju crkvu u Sremskim Karlovcima i ikonostas manastira Kovilja u Bačkoj, koji je stradao u Velikoj buni 1848. godine. Prema navodima iz literature i biografima Teodora Ilića Češljara, on je bio sjajan kolorist, izvanredno invetivan u komponovanju. Nije uvek slikao u duhu baroka, kao ostali njegovi savremenici, već naginje mekim i nežnim bojama, svilastoj fakturi lazurnom slikanju, kao majstori francuskog rokokoa. Danas se ne zna pouzdano koje je sve potrete slikao Teodor Ilić Češljar, ali je sigurno da je naslikao portret Pavla Avakumovića, potpisan i datiran iz 1789. godine, portret nepoznatog sveštenika (Narodni muzej u Beogradu), veliki portret Jovan Jovanovića Šakabente iz 1787. godine (Muzej u Vršcu), veći broj crkvenih velikodostojnika (Crkveni muzej u Beogradu) i takođe portret Jovana Jovanovića Šakabente (Vladičin dvor u Novom Sadu), koji se doduše prepisuje Jakovu Orfelinu. Na ovim portretima Češljar se dokazuje kao majstor crteža, takođe senzibilan i istančan kolorist kao i na ikonama, s izuzetkom portreta Jovana Šakabente, koji je u izvesnoj meri hladan i konvecionalan. Češljar se ogleda u kompozicijama. Čuvena je Mučennja svete Varvare koju je slikao 1785. godine, za unijatskog episkopa u Velikom Varadu. Na ovom platnu ima mnogo sećanja na venecijanske dekorativne slikare, ali još više na prve pokušaje uzdržanog, racionalističkog francuskog klasicizma. Mnogo su više u intencijama venecijanskog slikarstva dve velike zidne slike u crkvi u Velikoj Kikindi: Tajna Večera i Hristos u slavi, remek-dela srpskoga baroknog slikarstva vanredno komponovano toplo i sočno u boji, izvrsno postaljena u prostor. Češljar nesumnjivo spada među najveće slikare srpskog baroka. Ima sigurno crtačko znanje, zna da komponuje, inventivan je i ne ponavlja se, kao što je to bio tada čest običaj kod slikara ikonostasta barkonog pravca. Njegova paleta je topla i nežna, najčešće u ružičastoj ili oker gami, sa bogatim prelivima i valerskim rešenjima. Njegove slike, izvedene obično sa lazurama, prožete su finom, iskričavom svetlošću u kojoj senke deluju prozračno i lako. Po slikarskom postupku i inspiraciji, a naročito po svom koloritu, Češljar je blizak slikarstvu francuskog rokoka.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Multimedijalni centar Led Art - Novi Sad, 2004. god. Broširan povez, 28 cm. 255 str. Kunstdruk, ilustrovano Deset godina umetničkog rada Led Arta i doslednih incidenata na srpskom umetničkom tlu, obeleženo je juče u Medija centru promocijom budućeg udžbenika nedavne istorije, monografijom „ Led Art - Dokumenti vremena 1993-2003“ . Najavljujući ovako pomenuti događaj, Darka Radosavljević - izvršni direktor galerije Remont, podsetila je da je sve počelo u maju 1993. sa hladnjačom ispred Doma omladine. Slikar Nikola Džafo bio je inicijator ovog umetničkog pokreta. „ Pitanje u tim vremenima bilo je ostati ili otići“ , rekao je Džafo, „ a ako ostanemo, pitanje je bilo da li da radimo ili ne. Ostali smo i odlučili da radimo i to upotrebivši najtvrđu metaforu - led sa svim svojim značenjima - hibernacije, eutanazije. . . Počeli smo da verujemo u utopiju i to se nastavilo do danas“ . Dragoslav Krnajski kao jedan od umetnika Led Arta, njegov značaj video je u tome što je pružio šansu da se adekvatnije i efikasnije reaguje na ono što se zbivalo oko nas, jer ono što se moglo videti u galerijama nije imalo veze sa tim, isatakao je Krnajski, pa su stoga akcije Led Arta i bile izmeštene iz galerijskog prostora. Miško Šuvaković - teoretičar umetnosti, koji je dosledno pratio rad Led Arta, istakao je da je upravo ovaj pokret shvatio da živimo u epohi posle umetnosti, kada određene kulturalne prekse i produkcije preuzimaju elemente društvenog, javnog života i upotrebljavaju ih u svojim radovima. Pored Leda Artovaca i grupa Magnet bila je ta koja je koristila kulturu kao resurs. Bila je to umetnost simptoma kojom je pokazivano na mesto na kom društevni totalitet klizi, istakao je Šuvaković, ujedno i jedina kritička umetnost čije su nam odsustvo u to vreme zamerali strani kritičari. Led Art je zapravo završen pre dve-tri godine, rekao je Džafo na kraju, on je postao novosadska lokalna grupa koja se institucionalizovala. Otvorili su i ART kliniku, duhovito je dodao, namenjenu umetnicima, ljudima kojima je poljuljan dignitet na ovim prostorima. Danas, 11.11.2004; Strana: 23

Комуникације Почетак Светске године комуникација затиче нас како живимо кроз комуникацијско-информациону револуцију са дубоким импликацијама на сваки аспект људског друштва. Наши домови, школе и болнице, наше културне и слободне активности, радно окружење канцеларија, фарма и фабрика, сам концепт „посла“, све ће то бити радикално трансформисано пре него што век изађе. Ове трансформације обећавају толико далекосежне да ће се историчари будућности вероватно осврнути на садашњу деценију као на прекретницу у (еволуцији људског друштва. Лагана транзиција ка новом информационом друштву заснованом на комуникацијама неће бити лака. Начин на који поступамо са новим комуникационим технологијама биће веома важан, а управо анализом културних, друштвених, економских и политичких проблема почиње ово издање Унесцо Цоуриер-а. За Трећи свет, успостављање здравих комуникационих инфраструктура (што је главни циљ Светске године комуникација да промовише) сине куа нон развоја. Али иако нове технологије изгледају примамљиво као искорак који би могао помоћи да се затвори јаз у развоју, сасвим је природно да се за земље које су претрпеле колонијално искуство наде у будућност помешају са озбиљним сумњама и страховима. Централни део овог питања бави се електронским „завртњима” комуникационо-информационе револуције до које је дошло брзом конвергенцијом бројних нових технологија. Најважнији од њих су: развој јефтиних, поузданих микропроцесора са огромним капацитетом за руковање информацијама који омогућавају широко распрострањеност и лак приступ информационим мрежама и банкама података и нуде огромне могућности за образовање; телекомуникациони сателити који омогућавају нискобуџетне преносе; уређаји за аудиовизуелно снимање и репродукцију који дозвољавају децентрализовану производњу и презентацију мултимедијалног материјала; оптичко влакно, и, коначно, проширење и ефикасније коришћење фреквенцијског спектра за емитовање, што је омогућило брзи развој локалног и радио-дифузног типа „грађанског опсега“. Искуство показује да су деца широм света, без обзира на њихово социјално порекло, фасцинирана компјутерима и могу са лакоћом да рукују уређајем на који многи одрасли још увек гледају са суздржаношћу која се граничи са страхом. Образовне могућности рачунара су огромне, под условом да је програмиран да поштује језичку позадину и културни идентитет корисника, што је тачка о којој и сама деца имају чврсте ставове. Коначно, последњи део овог издања Унесцо Цоуриер-а детаљније разматра практичан допринос који комуникациона технологија може дати развоју, указује на неке од замки које треба избегавати у ономе што изгледа као најмасовнији трансфер технологије икада покушан, и даје конкретне примере онога што је Унеско урадио и чини у борби за увођење новог и праведнијег међународног комуникацијског поретка.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Svetovi - Novi Sad, 2000. god. Tvrd povez, 20X21 cm. 192 str. Ilustrovano Dvojezično izdanje na srpskom i engleskom jeziku. Ratko Gikić (Maćedonci, kod Medveđe, 1944. - Sremski Karlovci, 2004.) Diplomrao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, vajarski odsek. Član ULUS-a od 1970. Član `Majske grupe ` (Radovanović, Denković, Gikić, Marinkov) Bio profesor u Gimnaziji u Sremskim Karlovcima od 1972. godine. Učestvovao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samostalno: Novi Sad (1970, 1973, 1976, 1977, 1980, 1985, 1990,1991, 1993); Sremski Karlovci (1970, 1972, 1978, 1985, 1990, 1995); Vrbas (1970); Brčko,BIH (1972); Bečej (1976); Senta (1976); Rovinj (1977); Priština (1977); Sremska Kamenica (1978); Apatin (1979); Niš (1979); Prijepolje (1980); Sarajevo (1982); Beograd (1985, 1987); Beočin (1987); Slavonski Brod (1989). Nagrade: prva nagrada za skulpturu na izložbi studenata Beogradskog univerziteta, Beograd (1970); otkupna nagrada grada Beograda (1971); specilajna nagrada livnice Plastika na Oktobarskom salonu, Beograd (1975); otkupna nagrada Doma JNA, Beograd (1975); otkupna nagrada galerije Jugoslovenskog portreta, Tuzla (1979). Živeo u Sremskim Karlovcima. Slobodan Bodulić (Čačak, 1945.) Diplomirao i magistrirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Član ULUS-a i ULUV-a od 1972. godine. Izlagao na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu, a samstalno: Novi Sad (1970, 1971, 1972, 1978, 1983, 1988, 1993 - tri puta,1994 - tri puta, 1995, 1999, 2000); Beograd (1985); Sombor (1986); Aranđelovac (1990); Lazarevac (1994); Zemun (1994); Pančevo (1999). Bavi se pedagoškim radom. Nagrade: Nagrada za pedagoški rad na XIV pokrajinskoj izložbi ,Vizuelne komunikacije, (1978); nagrada za skulpturu na prolećnoj izložbi, Novi Sad (1981); posebno priznanje na izložbi likovnih pedagoga Vojvodine, Novi Sad (1986); Nagrada Spomen zbirke Pavla Beljanskog, Novi Sad (1989); diploma zaslužni pedagoga Jugoslavije, Beograd (1989); nagrada za skulpturu na XXXIX prolećnoj izložbi ULUV-a, Novi Sad (1990). Živi u Novom Sadu. Radomir Dabetić rođen je u Novom Sadu 1949. godine. Po obrazovanju je diplomirani profesor književnosti i srpskog jezika. Radio je najpre kao profesor srpskog jezika u Karlovačkoj gimnaziji. Od 1981. godine predaje u Srednjoj mašinskoj školi u Novom Sadu, kasnije postaje zamenik direktora, a od 1998. do 2001. godine bio je direktor škole. Između 2005. i 2007. godine bio je načelnik Gradske uprave za obrazovanje. Od 2012. do 2014. obavljao je funkciju člana Gradskog veća Novog Sada zaduženog za obrazovanje. U periodu 2003-2006. bio je predavač u Novosadskoj novinarskoj školi. Dabetić je autor nekoliko knjiga.

SALVADOR DALI MISLI Prevod - Živojin Kara Pešić Izdavač - Gradac, Čačak Godina - 2002 64 strana 23 cm Edicija - Biblioteka Alef ISBN - 86-83507-10-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja `Reći bilo šta o idejama i mislima Salvadora Dalija znači biti u idealnoj prilici da se izrekne besprekorna glupost. Svaka Dalijeva ideja je na ivici čiste sublimacije čovekovog uma jer je neopterećena zamkama didaktičnosti, držanja pridika, zadrtosti i ispraznosti. Njegove ideje su čista dvosmislenost, i često protivreče samima sebi, ali i celom prirodnom sistemu, što je najpouzdaniji znak uzvišenosti ljudske imaginacije i stanja, kako Dali kaže, „permanentne intelektualne erekcije“. Prema njegovom ubeđenju, nije tajna u tome da svet funkcioniše onako kako je to zakonima čovekove logike ustrojeno. I čovekova logika je deo jedne velike nelogičnosti koja se uočava kada se suočimo sa svim mogućim načinima svetske organizovanosti. Sve može da bude obrnuto, nasuprot, da dubi na glavi, da bude protivrečno samom sebi samo ako mi to želimo („Mlinovi prave brašno. Ja, pak, od mlinova pravim brašno“). Svima je jasno da u svetu vlada nered racija. Potrebno je da zavlada lucidni red ludila. Potreban je ludi realizam. Samo tako bi svet mogao da spozna svoju devedesetprocentnu ispraznost, nemoć i odvratnu pohotu za posedovanjem svega i svačega. („Većina blesana ima potrebu da radi kako bi zaradili pare. Ja imam potrebu da zaradim pare kako bih radio u miru.“). Tako bi svet uvideo kako je znanje jednako neznanju, i da se u tom neznanju krije jedan drugi, paralelni život kosmosa i ove planete. Dali to zna, i njemu umetnost, nauka i druga saznanja služe da predoči taj drugi svet, svet beskrajne nespoznativosti (`Pomoću lasera fotografisaću Boga`). Da bi raznolikost i višeznačnost sveta bili spašeni, svet mora da bude sublimisan, suprotstavljen entropiji. To je posao genija. Njihova uloga u svetu je da teže koncentričnosti, da sve što postoji i ne postoji usmeravaju prema žiži sjedinjenosti. Dali je često prepričavao jedan svoj susret sa Koktoom. U razgovoru je postavljeno pitanje šta bi njih dvojica spasili kada bi se zapalio muzej Prado. Kokto je odgovorio da bi on spasio - vatru. Dali je odgovorio da bi on spasio - vazduh, vazduh sa Velaskeskovih Menina. Tajna sveta, dakle, nije u rasprostranjenosti i brojnosti, ona je u najsitnijem deliću stvarnosti, u njenom plamenu, u zrnu peska koje može da bude čitav svet. Branko Kukić` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

MAGIJA SLIKE OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 230411 Isbn: 9788676141517 Autor : Jelica Roćenović Izdavač : DRASLAR Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najve... Detaljnije Knjiga novinarke Jelice Roćenović "Magija slike", koja obuhvata njene razgovor koje je više od četvrt veka vodila s našim istaknutim slikarima i književnicima. Roćenovićevu je promišljanje o lepoti odvelo od fresaka u Gračanici viđenih u detinjstvu do slika i uopšte umetničkih dela nekih od najvećih savremenih srpskih slikara i ta promišljanja je sakupila u knjizi.Knjiga, obuhvata razgovore koje je Roćenovićeva vodila kao novinar i urednik u listu "Jedinstvo", na Prvom i Drugom programu RTS-a i za emisiju Radio Beograda "Vreme radoznalosti". Sarađivala je u mnogim časopisima, a objavila je četiri knjige među kojima je i knjiga razgovora sa mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem (Radovićem) "Svi smo jedno u Hristu". U "Magiji slike", ona je sakupila razgovore sa Cvetkom Lainovićem, Batom Mihailovićem, Momom Kaporom, Vojim Stanićem, Petrom Omčikusom, Milićem od Mačve, Mladenom Srbinovićem, Milanom Miletićem, Milošem Šobajićem, Jarmilom Vešović, Vladimirom Dunjićem, Vasom Dolovački, Ljubom Popovićem, Kostom Bradićem, Đorđem Ilićem, Slobodanom Sotirovim, Kosom Bokšan, Slobodanom i Vladimirom Peškirevićem i Peđom Miloševićem.U predgovoru autorka izražava žaljenje što o temi lepote nije mogla da razgovara sa još nekim umetnicima, ali "lepota ostaje tajna oka" i ona "ne može zamisliti život bez tog uzvišenog osećanja koje rasplamsava duh". Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Jelica Roćenović Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač DRASLAR Pismo Latinica Godina 2010 Format 17x24 Strana 148 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Издавач: NIŠJP `DNEVNIK` UDS, NOVI SAD Директор: Direktor Dušan Tomić Уредник: Franja Petrinović Редакција: Ljubiša Despotović, Silvija Dražić, Zoran Đerić, Petru Krdu, Alpar Lošonc, Miroljub Radojković i Saša Radonjić; Cvetan Dimovski (tehnički i likovni urednik) Лектура: Sanja Štefan Администрација и пласман: Ljiljana Jokić ČASOPIS ZA KULTURU, UMETNOST I DRUŠTVENA PITANJA Zorica Bobić: CENZURA I IDEOLOGIJA Nelson Gudman: NAČINI SVETOTVORSTVA (II) Jugoslav Vlaisavljević: ONTOLOGIJA, SLIKOVITOST I SLIKARSTVO Mirko Zurovac: `VJEČNO LJUDSKO` U VJEČNOJ VRIJEDNOSTI Jan Kot: PREOBRAŽENI VRATILO Jovan Delić: PAVIĆEVA NAUČNA DJELA KAO IZVOR ZA PROUČAVANJE PIŠČEVE POETIKE Vladan Panković: ZAHARIJA ORFELIN, NILS BOR, MILORAD PAVIĆ I UMBERTO EKO (II) Radoman Kordić: UPOTREBA SEKSA I LAJANJE OZNAČITELJA (Mirko Kovač: UVOD U DRUGI ŽIVOT) Vid Snoj: ODČARANI SVET I POEZIJA U OSAMDESETIM GODINAMA Dragan Velikić: INVENTAR ČEŽNJI JEDNOG PESNIKA (povodom `Rječnika tišine` Aleša Debeljaka) Aleš Debeljak: RADIO: NOĆNI PROGRAM Dž. M. Kuci: IŠČEKIVAJUĆI VARVARE Marina Cvetajeva: NATALIJA GONČAROVA (odlomak) Marina Cvetajeva: SKITSKE Milica Nikolić: POVRATAK U RUSIJU Bojan Jovanović: ZAKONI NEBESKOG CARSTVA Agustin Gurza: NAUČNE REVOLUCIJE I ULOGA PRIMALNE TEORIJE U PSIHOLOGIJI (II) Polina Mur: DA LI SU BRITANCI OSTRVA? Rita Kortini: KULTUROLOŠKI ASPEKT NEUROZE: ITALIJANSKA PERSPEKTIVA Viktor Ridl: ONO NAJGORE KOD NAJBOLJIH (posledice odrastanja u krugu austrijske aristokratije) Artur Džanov: DŽONSTAUNSKI SINDROM Radivoj Stepanov: POSTZAVETNI MONOPOL (socijalizam, ideologija, ustav) Aleksandar M. Petrović: NAKNADNO RAZMATRANJE UZ PREVOD PLOTINOVIH ENEADA Saša Radonjić: TRI ROMANESKNA ASPEKTA U DJELU LAZARA KOMARČIĆA Draško Ređep: ŠOPEN ILI VRŠAC (Napuštena kosmogonija, vavilonski natpisi, Joan Flora) Zoran Đerić: O SLIKAMA, BEZ PREDUMIŠLJAJA (slike Jovana Popovića u galeriji KCNS) Zoltan Šebek: DIJAGRAMI DUŠE (o crtežima Ferenca Mauriča) NI GLAS BOGA NI GLAS DRŽAVE (razgovor o knjizi Zdenke Aćin vodili: Blagoja Kunovski, Ivan Starčević, Milan Vlajčić i dr.) Zorica Bobić: KA ONTOLOGIJI STVARALAČKOG ČINA (Sreten Petrović: UMETNOST I SIMBOLIČKE FORME) Dragana Tomašević: TEORIJSKI ZNAČAJ (POJMOVNIK RUSKE AVANGARDE) Jovan Popov: NIŠTAVNOST OBJEKTIVNOG (Svetislav Basara: FENOMENI) Nenad Šaponja: METALITERARNI SPOT (Boris Gregorić: TEORIJSKA GRAMATIKA) Saša Radojčić: PESME RAZLIKE (Dejana Nikolić: VEČERA) Vasa Pavković: DVOJAC NA SKIJANJU (Edi Jurković, Dragan Ogurlić: PARALELNI SLALOM) Aleksandar Nogo: KRATAK IZBOR (Mocart: PISMA OCU; Apicije: O KUVANJU i dr.) Milan Orlić: MARKIZOVA VISOKA TUGA (Dragutin Ilkić: MARKIZ U LOŽIONICI) PISMO UREDNIŠTVU Dragan Grbić: KRTIČNJACI: OBMANE: HRANILICE PAKLA POEZIJA: Petru Krdu: MISAO IMA REČ; Boris Vrga: BOJA PEPELA; Rade Tomić: ŠTA JE BIO MOJ ŽIVOT; Tatjana Delibašić: IGRA DOKONIH SNEVAČA; Radomir Đurović: U PRAZNOJ KUĆI; Perica Markov: ŽRTVA SLEPOG MIŠA; MARGINALISTI - Zoran Piljević: SHVAĆENO GRUBO; Milorad Ivić: ODLAZAK TEZEJA; Suzana Popović: BEZ NASLOVA; Dragan Milašinović: ZOV; Ivan Ranković: SEOBE; Zoran S. Nikolić: IN MEMORIAM ZA JAROSLAVA SAJFERTA; Dragiša Bojović: ĐAVOLJA KULA; Dragan Ničić - Cinoberski: ***/zalutasmo Zar stado.../; Mihailo Šćepanović: MOLBA LEPTIRU IQ

Svijet 1930. br.12 strana 24 Iz sadržaja: Naslovna strana: Ilustrovao Otto Antonini (u donjem desnom uglu inicijali) Stare reklame na dve strane Velika reklama Creme de Coty `Glava Mojsije` Ivan Meštrović Izložba Maksimilijana Vanke (na dve strane i 8 fotografije) Islandija (na dve strane i 8 fotografije) Zagreb: `Ples zvjezdica` učenica srednjih škola (na dve strane i 11 fotografije) Sa svih strana svijeta: Horti regent Mađarske, Ilija Šumanovac, Ahmed Mirza šah Persije, Kardinal Merry del Val, Admiral Tripitz... Moda, film: Lorette Young, Gloria Gordon... Velika reklama Elida favorit sapun Reklame: L. T. Piver mirisi, Radio Telefunken, Franck kafa, Albus sapun, Nivea krema Najveći avion na svetu Auto za postizanje rekordne brzine Silver Bullet Note i tekst: Sjećanje (Artur Heinrich) Velika reklama Ovomaltine ... 6. veljače 1926. godine, u Zagrebu je izišao prvi broj modernog magazina, ilustrirani tjednik Svijet (1926. - 1936.), časopis za društveni život. Realizacijom ideje njegova pokretača, prvoga urednika i stalnog ilustratora, slikara Otta Antoninija, u hrvatskom novinskom prostoru zasjale su dvije zvijezde. Prva je novi, sadržajno suvremeno koncipiran tjednik građanske orijentacije s prilozima iz društvene kronike u području zabave, mode, glazbe, umjetnosti, športa, filma i kazališta, politike i gospodarstva te putopisima, romanima u nastavcima, notama popularne lakoglazbene produkcije, humorom i zanimljivostima, domaćim i iz svijeta, novitetima i senzacijama, koji su, danas možemo reći, obilježili razdoblje ludih dvadesetih godina. U stilu Art decoa Ukorak s nastupanjem nove epohe zajedničkih europskih pojava, sveprisutan je dekorativni stil art deco, koji obuhvaća bitne dimenzije vremena nazvanog `jazz age`, `roaring twenties`, pa i `swinging twenties` zbog sadržaja koji preplavljuju cijeli svijet, pa tako i Zagreb: to su jazz bandovi novog zvuka i novi plesovi, charleston i ludilo koje vlada za plesnom glazbom uz gramofon ili novootvorenim Palais de dance klubovima, produkcije prvih zvučnih filmova, sve kraća dužina haljima i kratke frizure, popularni bubikopf, izbori za Miss i ljepotice kupališta u ljetnoj sezoni, svijet noćnih klubova, kabarea, revija i zvijezda, kao i novija tehnička dostignuća, avion i cepelin, veliki parobrodi i prekooceanska putovanja. Druga, ali ne manje sjajna zvijezda je Otto Antonini, koji uvodi novu likovnost dekorativizma u grafičko oblikovanje časopisa, art deco, po kojem će Svijet ostati jedinstvena pojava i sinonim za promociju tog stila u hrvatskom kulturnopovijesnom prostoru iz perspektive njegova medijskog utjecaja na formiranje pop kulture dvadesetih godina 20. stoljeća... Ocena: 3. Vidi slike. Skladište: Antikvarni časopisi Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

THE BEST OF Umetnička muzika u PGP-u MUZIKA Šifra artikla: 311950 Isbn: 9788687107687 Autor : Marija Maglov Izdavač : FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće k... Detaljnije Istraživanje o izdanjima umetničke muzike objavljenim u PGP-u polazi od pretpostavke da izdavaštvo predstavlja složeni mehanizam delovanja različitih činilaca poput paradigme umetničke muzike, drušveno-političkog uređenja, važećih kulturalnih modela i institucionalne strukture diskografske kuće koja sprovodi odluke o formiranju svojevrsnog zvučnog ‘muzeja’ reprezentativnih artefakata muzičke produkcije. Naslov knjige se nametnuo kao slikovita formulacija za više problema razmatranih tokom istraživanja. Iako prevashodno vezana za popularnu muziku, formulacija the best of može se sresti i kada je umetnička muzika u pitanju, pri čemu ukazuje na mnogobrojne strategije popularizacije sprovođene sa namerom da se umetnička muzika učini atraktivnijom za potencijalne kupce ploča. Formulacija the best of takođe služi kao metafora za druge probleme. Razmatrano je formiranje kanona zapadno-evropske umetničke muzike, ali i lokalne tradicije, koje predstavlja odabir reprezentativnih dela. Ona su u određenom trenutku postavljena kao ‘najbolja od’ ukupne produkcije umetničke muzike. U kontekstu koncepta demokratizacije kulture i socijalističkoj kulturi svojstvenog ‘prosvetiteljskog’ napora da se publika ‘edukuje’, umetnička muzika, ali i ‘visoka’ umetnost uopšte, nude se kao ‘ono najbolje’ što društvo, kada je kultura u pitanju, može da pruži. U ovoj knjizi razmatraju se naznačeni problemi i nudi se pregled izdanja umetničke muzike u PGP-u u doba SFRJ. PGP: NASTANAK INSTITUCIJE U OKVIRU RADIO BEOGRADA / 15 KULTURNA POLITIKA U JUGOSLAVIJI I ULOGA MUZIKE / 21 OD IMAGINARNOG MUZEJA DO SNIMKA KAO MUZIČKOG ARTEFAKTA / 39 Institucija građanskog koncerta / 42 Paradigma zapadno-evropske umetničke muzike / 46 Betoven i oko Betovena / 50 Problematika kanona / 54 Svet umetnosti i institucije umetnosti / 56 Od institucije konce ................. Marija Maglov je muzikološkinja koja se u svom radu bavi interdisciplinarnim muzikološkim istraživanjima muzike i medija, muzičkih praksi 20. i 21. veka, muzičke industrije i medijskih institucija. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Marija Maglov Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač FAKULTET ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE Pismo Latinica Povez Broš Godina 2016 Format 14,5x20,5 Strana 134 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Tvrdi povez, kvalitetan papir, divno ilustrovana sa lepim fotografijama, crno-belim i u boji, 105 stranica, latinica Vrlo malo korišćena, namenski za pisanje rada o staroj Grčkoj Autor - osoba Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 = Čelebonović, Aleksa, 1917-1987 Naslov Stara Grčka : estetski pristup arhitekturi, skulpturi i slikarstvu / Aleksa Čelebonović ; [likovno i grafičko oblikovanje Dobrilo Nikolić] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1973 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Jugoslavija`, 1973 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 105 str. : ilustr. ; 22 cm Drugi autori - osoba Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 = Nikolić, Dobrilo M., 1938-2020 Zbirka ǂBiblioteka ǂSusret sa umetnošću ; 1 ISBN (Karton) Napomene Opis ilustracija uz mitološka objašnjenja: str. 83-103 Registar. Predmetne odrednice Arhitektura -- Antička Grčka Vajarstvo -- Antička Grčka Slikarstvo -- Antička Grčka ALEKSA ČELEBONOVIĆ (Lozana, 29. decembar 1917 – Beograd, 26. maj 1987) slikarski izazov Iako je rođen u Lozani, gde je porodica izbegla po izbijanju Prvog svetskog rata, Aleksa Čelebonović je ceo vek, uz mnogobrojna putovanja u toku života, proveo u Beogradu. Tu je završio osnovnu i srednju školu, diplomirao na Pravnom fakulteti (1941). Rođen u porodici poznatog beogradskog advokata, Jakova Čelebonovića, Aleksa nije bio jedino dete koje je studiralo prava. Njegov znatno stariji brat Marko takođe je diplomirao prava kojima se, kao i mlađi brat, nije nikada bavio. Studije prava osiguravale bi, kako se verovalo, životnu sigurnost iako je obojici osnovna preokupacija bila umetnost u veoma širokom njenom poimanju. Još kao đak srednje škole Aleksa je sa svojim drugarom iz klupe, Juricom Ribarem (koji je takođe studirao na Pravnom fakultetu), počeo da slika. Obojica su s još dvoje mladih slikara (Danica Antić i Nikola Graovac) januara meseca 1934. svoje radove izložili u prostorijama tadašnjeg Udruženja prijatelja Francuske. Ovu grupu sastavio je slikar Jovan Bijelić, koji je i govorio na otvaranju izložbe. Publika je s interesovanjem dočekala izložbu a nisu izostali ni komentari ondašnje kritike. Slikarstvo nastavlja i kada upisuje studije prava i ponovo izlaže sa slikarima najmlađe generacije (Danica Antić /1910–1989/, Ljubica Sokić /1914–2009/, Dušan Vlajić /1911–1945/, Nikola Graovac /1907–2000/, Borivoje Grujić /1904-?/, Milivoj Nikolajević /1912–1988/, Jurica Ribar /1918–1943/, Stojan Trumić /1912–1983/ i Bogdan Šuput /1914–1942/) koji će, iako kratko vreme, činiti Grupu DESETORICA. Oni su uoči Drugog svetskog rata učili kod Jovana Bijelića ili u Umetničkoj školi i pojavili su se u februaru mesecu 1940. na prvoj izložbi u Beogradu, koja je krajem godine preneta u Zagreb. I ova izložba je bila zapažena. Slikar Petar Lubarda, stariji kolega, u tekstu Izložba desetoro mlađih likovnih umetnika u Paviljonu, objavljenom tim povodom,[i] zapisao je: „Karakter ovoj grupi daju Ljubica Sokić, Jurica Ribar, Bogdan Šuput, Nikola Graovac i Aleksa Čelebonović.“ Dalji rad grupe prekinuo je Drugi svetski rat. Neki su nestali u vihoru rata, neki su kasnije skoro zaboravljeni a Čelbonović, zapažen kao slikar pre 1941, posle oslobođenja i povratka[ii] u Beograd slikarstvo, kao javnu delatnost, napušta s uvek prisutnom željom da mu se jednog dana vrati. Posvetio se novim izazovima, iako je još neko vreme izlagao s ULUS-om i u Salonu 56 u Rijeci. Priredio je i dve samostalne izložbe u Beogradu (1957) i Novom Sadu (1959) ulazeći sve dublje u kritičarski rad. Kritičarski rad započeo je veoma rano, i to pre Drugog svetskog rata, u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, u kome su sarađivali levo orijentisani mlađi intelektualci. Kada se tome gotovo isključio posvetio, Čelebonović je bio redovni kritičar Književnih novina (1951–1952), potom Borbe (1952–1954), povremeno je pisao za NIN i Politiku. Sarađivao je u časopisima Književnost, Delo, Umetnost kao i u mnogim drugim publikacijama sveta i Jugoslavije i onim koji su kao domaći listovi objavljivani na stranim jezicima (Međunarodna politika, Jugoslavija...). Godinama je bio saradnik engleskog časopisa The Studio. Čelebonović se kretao kroz celokupnu istoriju umetnosti od praistorije do moderne, obuhvatao široka geografska prostranstva, interesovao se i za pozorište što ga je dovelo do Ežena Joneska i razgovora s književnikom kao i za druge umetničke pojave kod nas i u svetu. Baveći se kritikom i esejistikom preko pedeset godina, Čelebonović nije bio samo hroničar, svedok pojava ličnosti i novih trendova, već i tumač i sudija. Pisao je i pratio i starije i one koji stupaju na likovnu pozornicu, a radoznalog duha i uočavajućeg dara za nepoznato i nepriznato, nije se libio da, po nečijoj molbi, napiše tekst. Interesovao se i za najnovije umetničke pojave o kojima se brzo obaveštavao kao poznavalac stranih jezika i stalni putnik iz poslovnih ili privatnih razloga. Kao kosmopolita, govorio je nekoliko stranih jezika: nemački, francuski, italijanski je znao odlično, a engleski slabije. Njegova majka je bila Bečlijka pa je svoj deci maternji jezik bio nemački. Aleksa ga je dobro znao, ali se stalno žalio da je šteta što nema s kime da vežba. Koristio je svaku priliku da jezik „vežba“ a to je najčešće radio s prijateljem Dejanom Medakovićem, koji je perfektno nemački govorio. U slučajnim susretima ili pak u zakazanim terminima kad su se nalazili i šetali pričali bi na nemačkom. Društvo bi im tada pravio Medakovićev jazavičar Gavra. Možda je najbolje poznavao likovnu scenu Pariza. Tamo je, kao i na jugu Francuske, kod svog brata Marka, često boravio s mnogim umetnicima, likovnim kritičarima i teoretičarima bio u direktnom kontaktu. Uživao je veliko poštovanje kod stranaca. Susret s Pjerom Frankastelom doveo je do prevoda i štampanja knjige Umetnost i tehnika[iii] s Čelebonovićevim predgovorom. Iz kontakta sa Žanom Dibifeom nastao je intervju štampan u Politici, kao i saradnja na knjizi posvećenoj umetniku. Kasnije, kada je Dibife premestio svoju fondaciju u Lozanu, pomogao mu je u pronalaženju nekih veoma interesantnih eksponata za kolekciju. U dva pisma, upućena Čelebonoviću, sâm Dibife se divi tačno uočenim elementima u njegovim delima i, između ostalog, piše: „Znam veoma malo tekstova koji se tiču mojih dela u kojima su osvetljene, tako dobro kao što su u vašem, ključne tačke i pokretači u mojim slikama, njihove pobude, ciljevi i duhovne pozicije kojima one teže.“ Iz zahvalnosti Dibife je Čelebonoviću poklonio jednu svoju statuu i nekoliko crteža. Sem pojedinačnih tekstova pisanih raznim prilikama i potrebama,[iv] objavio je nekoliko dragocenih knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti, među kojima ima i nezaobilaznih, kapitalnih studija: monografija o Dušanu Vlajiću (Prosveta 1959), Za pristup umetnosti (Rad 1960), Savremeno slikarstvo Jugoslavije (Jugoslavija, 1965), Stara Grčka (Jugoslavija, 1973). Knjiga Ulepšani svet (Jugoslavija, 1975), odmah po objavljivanju, izazvala je veliku pažnju u našoj a i inostranoj sredini. Predstavljala je „tematsko i strukturno iznenađenje i dokazala da za radoznalog pisca i za sveobuhvatan duh, kakav je Čelebonovićev, ne postoje tabu teme“. Knjiga je prevedena i štampana u osam zemalja (Jugoslavija, Austrija, Nemačka, Francuska, Engleska, SAD, Holandija i Rumunija). Ovako obiman posao nije ga sprečavalo da se bavi i društvenim radom. Bio je pokretač i osnivač novih časopisa i novina za umetnost. Tek je postao punoletan (a punoletstvo se tada sticalo sa 21. godinom), Čelebonović je pre Drugog svetskog rata bio glavni i odgovorni urednik (1938–39) u časopisu za kulturu i umetnost Mlada kultura, organa Saveza studentskih kulturnih udruženja na Beogradskom univerzitetu. Istom onom u kome je započeo svoju spisateljsku karijeru. Budući da je za vreme Drugog svetskog rata bio u izbeglištvu u Italiji i Švajcarskoj radio je na izdavanju lista Nova Jugoslavija namenjenog Jugoslovenima u Švajcarskoj. Uoči samog rata bio je sekretar ULUS-a, a posle rata jedan od njegovih najaktivnijih članova. U želji da inostranstvo upozna s našom umetnošću i njenim vrednostima, inicirao je osnivanje Jugoslovenske sekcije Međunarodnog udruženja likovnih kritičara (AICA) i bio njen predsednik desetak godina. Jedan je od osnivača i prvi upravnik JUGOSLOVENSKOG TRIJENALA LIKOVNIH UMETNOSTI (1961), komesar naših selekcija na bijenalima u Veneciji i Sao Paulu, član mnogih domaćih i međunarodnih žirija za selekciju dela ili dodelu nagrada. Po povratku u zemlju radio je u ustanovama: Jugoslovenski Crveni krst, Savez likovnih umetnika Jugoslavije, Grafička industrijska škola, Sekretarijat za kulturu SR Srbije. Dugo je bio urednik, potom glavni urednik i direktor Izdavačkog zavoda „Jugoslavija“. Svoju životnu i profesionalnu karijeru završava kao profesor po pozivu (1976–1985) na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a poslednjih godina držao je tzv. autorizovana predavanja iz predmeta Istorija moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu – Grupa za istorju umetnosti. Kao profesor prepričavao je mnoge anegdote s ispita. Nije ih beležio pa u sećanju ostaje poneka. Na jednom od ispita student izvuče pitanje „Impresionisti“. Krene da zamuckuje. A onda počne da priča da je slabog imovnog stanja itd. Profesor pita: „Kolega, žao mi je, ali kakve to veze ima s pitanjem?“ Studentov vickasti odgovor je bio da nije imao para da ode u Pariz. A na to Čelebonović: „Kolega, evo vama petica jer nije samo što ne znate nego vas i ne zanima: slike impresionista imate ovde pored (scena se zbiva na Filozofskom fakultetu u blizini koga se nalazi Narodni muzej).“ Bila su to srećna vremena kada je Narodni muzej bio otvoren, iako je godinama docnije generacijama studenata bio uskraćen ulaz u Narodni muzej. Ako bi se jednostavno i s mnogo suštine mogla okarakterisati ličnost Alekse Čelebonovića bilo bi: vrsni umetnik, esteta, istoričar i organizacioni pregalac, kako je to davno zabeležio slikar Mića Popović. Tih i nenametljiv, ogromne kulture i znanja, Aleksa Čelebonović je bio omiljen u društvu. Imao je veliki krug prijatelja i poslovnih i privatnih. Sa svojom suprugom Milicom bio je dragi gost u mnogim kućama a ljudi su voleli da bivaju u toploj atmosferi porodice Čelebonović u Čubrinoj 5a. Aleksa je bio dobar prijatelj s pesnikom Ivanom V. Lalićem. Jedno vreme su radili zajedno u Izdavačkom zavodu „Jugoslavija“. Kad bi jedan od njih otišao na bilo kakvo putovanje, znalo se da mu je obaveza da onome drugom napiše pesmicu od 3 do 4 reda. Tek da se javi prijatelju i stane na razglednicu. Na jednoj od fotografija s Mljeta Aleksa sedi za stolom i nešto piše s vrlo ozbiljnim izrazom. Nije to bilo ništa iz istorije umetnosti nego pesmica Ivanu. MG24

GDE JE ŠTA GLASOVI Semezdin Mehmedinović: BAGATELE Nemanja Mitrović: NA KRAJU GRADA Maša Seničić: PRISVAJANJE ZAMENICA Marijana Čanak: BORJAN I BEZIMENA Aleksa Milenković: PERPETUUM MOBILE DOZIVI Đuzepe Ungareti: POKOPANA LUKA Agnješka Klos: POETSKO TELO VRT: DAVID ALBAHARI (1948–2023) Marjan Čakarević: CINK Srđan Srdić: POGOVOR Tatjana Rosić Ilić: PRE I POSLE SVEGA – SLOBODA Vladislava Gordić Petković: SVE ALBAHARIJEVE TEHNOLOGIJE Dragan Babić: SAŽETE PRIČE KAO PRIMARNA PRIPOVEDNA FORMA POZNE FAZE OPUSA DAVIDA ALBAHARIJA ILUMINACIJE Suzan Sontag: ESTETIKA ĆUTNJE Moin Faruhi: UZMIMO REČI: O PREVOĐENJU BESKRAJNE LAKRDIJE NA PERSIJSKI Frančeska Orsini: ZNAČAJNI GEOGRAFSKI PROSTORI: RAZMER, PROSTOR I DEJSTVO U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI ZLATNA GREDA Milen Alempijević: UKLETA PRIJATELJSTVA ILI PASIJA PO LUDVIKU JANU RED VOŽNJE Slavko Gordić: DEVETI MESEC Pavle Ugrinov: NULTA EGZISTENCIJA – DNEVNIK 1946–1972. Olga Tokarčuk i Jelena Vukićević: ONA KOJA SVETLI MEĐU LJUDIMA Vladimir Arsenijević i Radmila Gikić Petrović: DA LI SI OBAVEZAN DA RADIŠ ONO ŠTO DRUGI OČEKUJU OD TEBE? RAZMENA DAROVA Srđan Srdić: VODIČ KROZ POSTMODERNU GALAKSIJU (Dejvid Foster Volas: Beskrajna lakrdija) Sara Matin: KRIK U KONTROLISANIM USLOVIMA (Erika Džonson Debeljak: Devica, kraljica, udovica, kurva) Maja Solar: RAŠČVORAVANJA PRIČA (Bojan Krivokapić: Vila Fazanka) Bojan Krivokapić: O DRUGAČIJOJ BLISKOSTI (Tea Tulić: Strvinari starog svijeta) Dragana V. Todoreskov: VLASTITI DETALJI VELIKE SLIKE SVETA (Maja Erdeljanin: Dragi dnevniče / Dear Diary (2006–2023)) Zorana Simić: MAESTRA I MARALDINA (Merse Rudureda: Smrt i proleće) Jovana Vojvodić: KLINIKA ZA PROŠLOST – DOBRO DOŠLI U KNJIGU (Georgi Gospodinov: Vremensko sklonište) SVETLA KOMORA Jelena Anđelovska: TEMORI DOLLS – SVAČIJI PORTRETI KO JE KO

Urednik: Zorica Civrić Povez: tvrd Br. strana: 107 Format: 20x20,5 Kolor fotografije, štampano na kunstdruku! Povodom 120 godina elektrifikacije u Srbiji. Godinom početka elektrifikacije smatra se 1893, kada je 23. septembra / 5. oktobra počela da radi prva javna električna centrala u Srbiji – termocentrala na Dorćolu, u Beogradu. Tokom četrdeset godina rada, prateći razvoj grada, ova prva centrala je doživela brojne promene u proširenju opreme za proizvodnju električne energije, što je dovelo i do izgradnje nove zgrade 1928. U ovoj zgradi danas se nalazi Muzej nauke i tehnike. Knjiga sadrži tri celine. Kroz prvu celinu prati se tok elektrifikacije koji nije tekao ravnomerno usled različitih istorijskih okolnosti u kojima su se razni krajevi zemlje razvijali. Sve do sredine dvadesetih godina 20. veka električne centrale su uglavnom radile u večernjim časovima leti, a zimi i u ranijim jutarnjim satima - „od sumraka do svitanja“. Do 1931. elektrificirani su gotovo svi gradovi, a do 1945. i skoro sve veće varošice. Nova etapa, kojoj je posvećen drugi, počela je po završetku Drugog svetskog rata. Nastala je u doba u kome je bitno promenjena tehnologija, zahvaljujući kojoj je elektrifikacija zemlje i dovršena početkom osamdesetih godina 20. veka. U trećem delu predstavljeno je naše naučno i industrijsko nasleđe u kontekstu obnovljivih izvora energije, malih hidroelektrana, kao i energije sunca i vetra. Naše male hidroelektrane su nit koja povezuje savremenu energetiku sa njenim začecima oličenim u Teslinom polifaznom sistemu, čiju je primenu u Srbiji podstakao Đorđe Stanojević.

Niš, 1990. 101 strana. Knjiga se prodaje po sniženoj ceni jer je zbog ranijeg vlaženja valovita i sa žutim mrljama. Ima posvetu na predlistu. I dalje VEOMA UPOTEREBLJIVA. Boris Kovač je kompozitor, instrumentalista i multimedijalni umetnik koji piše muziku za kamerne sastave koje obično sam uvežbava i void, a mnogi od njegovih projekata rađeni su za pozorište i film. Predvodio je sastav Ritual Nova, LaDaABa orchest, orkestar La Campanella, Kamerni muzički teatar Ogledalo, Akademiju lepih veština i vodio nekoliko radionica. Izvodio je svoje kompozicije na preko 500 koncerata i oko 250 festivala nove muzike, world music i savremenog pozorišta u oko 30 zemalja. Njegovi albumi su se 5 puta nalazili na listi deset najboljih albuma u izboru panela Radio DJeva Evropske radiodifuzne unije (WMCE), a časopis Songlines je uvrstio Poslednji balkanski tango među „50 najznačajnijih albuma“ svih vremena. Boris Kovač, danas sa ovih prostora verovatno najpoznatije i na stranim top listama najzastupljenije ime takozvane world music scene, osnovao je ansambl Ritual nova još 1982. godine, ali prvi album, takođe nazvan Ritual Nova, izašao je za Symposion rec tek 1986. godine. U skladu sa naslovom albuma od samog početka, a i dobrim tokom devedesetih, Boris Kovač je svoju muziku okarakterisao kao ``novu pagansku muziku``. ``Tumačeći mitsku prirodu muzike dolazim do centralne te­me ovog poetičkog, perspektivističkog traktata o novoj mu­zici. Tek umetnički projekat koji sam (ne bez razloga) nazvao Novi ritual pravi je razlog postojanja ovog teksta kome nije stalo do bezinteresnog estetičkog preludiranja na temu: da li estetika mita ili estetika koda? Tu temu u svoj njenoj širini treba ostaviti do­konim estetičarirna... Dakle, zašto novi ritual?`` Ovo pitanje otvara poglavlje pod nazivom Novi ritual iz istoimene knjige Borisa Kovača (Izdanje SKC Niš i Naisus Recordsa, 1990) u kojoj je izložio svoje poglede i odgovore na pitanje ``zašto nova ritualna muzika``, a tu između ostaloga kaže i sledeće: ``Zvuči kao: novi primitivizam, retrogradno, romantično, naturalistički itd... Ipak, podsetimo se. Prvobitna funkcija muzike je bila ritualna. Kao takva, ona je imala jaku ontološku osnovu - bila je utkana u svetovni i religiozni život i u njima imala važnu ulogu. Pripisivana su joj nadnaravna svojstva jer je čoveka dovodila (uz ples) u ekstatično stanje nadilaženja profane stvarnosti. To je bio i način komunikacije između ljudi (u okviru plemena kao veoma koherentne zajednice) i način komuniciranja sa bogovima i duho­vima. Nikad kasnije muzika nije imala tako važnu društvenu ulogu, bila toliko uticajna na čovekov duševno-duhovni život. Ta metafi­zička, ontološka zasnovanost ritualne muzike je najhitniji razlog zarad kojeg ovu temu potežemo iz jednog drugog vremena i što u mogućoj novoj ritualnosti vidim put do revitalizacije moderne muzike (pa i umetnosti). Jer razvoj (posebno zapadne) muzike tekao je upravo u smeru udaljavanja od rituala, {to je plod njene prirodne težnje ka emancipaciji u `čistu umetnost` - autonomnu od društvenih, religioznih, filosofških funkcija. Takođe, sa muzikom se dešava isto što i sa ostalim ljudskim delatnostima - one se specijalizacijom izdvajaju i udaljavaju jedna od druge. Tako muzika sve više gubi vezu sa plesom, slikom, gestom, pričom, tj. mitom, koju je imala kao izvorno ritualna.`` s

Jedna od najvažnijih knjiga u istoriji filmske teorije! Bela Balaž (mađ. Balázs Béla), pravim imenom Herbert Bauer (nem. Herbert Bauer; Segedin, 4. avgust 1888 - Budimpešta, 17. maj 1949) bio je mađarski književnik, pesnik simbolizma, filmski scenarista i teoretičar. Bela Balaž se rodio kao Herbert Bauer[1][2] u nemačko-jevrejskoj porodici. Stekao je zvanje doktora filozofije, a u mladosti je bio član levičarskog književnog kružoka Zontagkrajs[3], idejno se povezavši sa Đerđom Lukačom, jednim od začetnika Zapadnog marksizma u Mađarskoj.[4] Učestvovao je u mađarsko-sovjetskoj revoluciji i nakon njene propasti bio je prinuđen da emigrira najpre u Austriju i Nemačku (u Beču i Berlinu je boravio do 1931. godine), a zatim u SSSR, gde je do 1945. godine radio kao profesor teorije filma[1] na VGIK-u (Vserossiйskiй gosudarstvennый institut kinematografii imeni S. A. Gerasimova).[4] Godine 1945,se posle Drugog svetskog rata vraća u Mađarsku, a predavanja je potom držao i u ČSSR-u i u Poljskoj. Teorija filma Bela Balaž je prvi sistematski proučavao filmsku umetnost i otkrio takozvane specifičnosti filmskog izraza po kojima se film razlikuje od pozorišta[5], koji su u suštini dva medija iste genetske prošlosti.[4][6] To su: promenljiva tačka snimanja; krupni plan; montaža.[5] Bio je pristalica čiste vizibilnosti, želeo je da pomiri formu i sadržinu u filmskom delu, koje je shvatio kao dva aspekta izražajnog jedinstva. Verovao je u vaspitavanje filmskog gledaoca i u širenje filmske kulture.[5] Kasnije je zastupao montažnu teoriju o kontrapunktu zvuka i slike, po uzoru na Sergeja Mihailovića Ejzenštejna i Vsevoloda Ilarionovića Pudovkina. Iako je bio pod uticajem sovjetske montaže pripisujući joj uspostavljanje vremensko-prostornog kontinuiteta, omogućavanje asocijacije ideja (metaforična i intelektualna, a posebno montaža sećanja), ritma i subjektivnosti, obuhvatajući pod tim pojmom i promene kadra bez montaže, on ipak posebno naglašava ulogu krupnog plana koji produbljuje sliku života, otkrivajući skriveno, omogućava da vidimo ono što ne vidimo jer sa njim predmeti dobijaju lice, a dimenzije prostora i vremena gube značaj, otkrivajući novu dimenziju fizionomije, a to je da se fizionomija odnosi prema prostoru kao melodija prema vremenu. Promenljiva tačka snimanja, opet, kao sredstvo stilizacije, određuje stil filmskog dela. Prihvatio je dolazak zvuka kao obogaćenje montažnih mogućnosti medijuma otkrivanjem naše akustične okoline, što će se ostvariti kada film rastvori buku na sastojke i izdvoji pojedinačne intimne glasove u zvučne krupne planove, nižući ih zvučnom montažom u osmišljeni poredak.[6] Balaž je takođe uveo u teoriju pojam identifikacije što je mogućnost gledaoca da svoj pogled izjednači sa pogledom objektiva kamere, čija mu premeštanja u prostoru omogućavaju da optički i psihološki stane na mesto nekog junaka u filmskoj priči i posmatra zbivanje njegovim očima.[5] Knjige Sva Balaževa dela su prerada jedne te iste knjige.[4][5] Zapravo, njegova prva knjiga: Vidljivi čovek ili filmska kultura (Der sichtbare Mensch oder die Kultur des Films) iz 1924. godine i njegov drugi rad: Duh filma (Der Geist des Films) iz 1930. godine, koji se uglavnom odnosio na zvučni film, u zajedništvu daju sve ostale naslove kao sumu svega već rečenog: Umetnost filma (Iskusstvo kino), 1945. Filmska kultura, filozofija filmske umetnosti (Filmkultúra, a film müvészetfilozófiája), 1948. Dok su prve dve knjige objavljene u Austriji i Nemačkoj, a treća u Sovjetskom savezu, poslednja knjiga je izašla u Mađarskoj.[5]

ĐORĐE KRSTIĆ - Miodrag Kolarić Izdavač: SANU Beograd Godina izdanja: 1977. Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Broj strana: 108 Pismo: ćirilica Format: 28cm Ilustrovano. Stanje kao na slici. Očuvana dobro. Zaštitni omot iskrzan i ima fleke, jedan list odvojen od bloka, izizev toga u dobrom stanju. Đorđe Krstić (Stara Kanjiža, 19. april 1851—Beograd, 30. oktobar 1907), bio je srpski slikar. Uz Paju Jovanovića i Uroša Predića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Đorđe Krstić je rođen u Staroj Kanjiži 1851. godine gde završava osnovnu školu. Gimnaziju je započeo u Sremskim Karlovcima a četiri razreda nastavio u Beogradu. Prešao je zatim na beogradsku Bogosloviju, kao blagodejanac mitropolita Mihaila. Tu se Krstić vezao za crkveno slikarstvo. Posle dve godine, bogoslova Krstića šalje kralj Milan Obrenović u Nemačku da studira slikarstvo. Proveo je u Minhenu osam godina školujući se kao kraljev pitomac. Završio je Likovnu akademiju u Minhenu, gde je i ostao do 1883. godine. Tu su nastala njegova prva dela pod uticajem nemačkog realizma: Utopljenica, Anatom, Pisac jevanđelja. Učio se u Minhenu kod Ota Sajca, Levca i drugih profesora. Boravio je izvesno vreme i u Rimu. Od 1888. godine pa do smrti radio je u Beogradu kao nastavnik crtanja u gimnaziji. Od 1883. godine živeo je u Srbiji i tu su nastale idilične slike: Pejzaž sa Kosova polja, Iz okoline Čačka, Iz Leskovca, Studenica, Žiča, itd. Naslikao je i više ikonostasa, od kojih posebnu pažnju zaslužuju onaj u Čurugu i u niškoj Sabornoj crkvi. U ikonopis je uneo novi, minhenski način rada, upotrebivši mrke boje i primenivši problem svetlosti i senke, sa težnjom da postigne što plastičniji izraz, pokaže što jače efekte. Čuruški rad je `kruna` njegovog rada, izveden po njegovoj zamisli da su sve ikone povezane u jedinstvenu vizuelnu celinu. Slikar Marko Murat je bio pozvan 1897. godine (od strane Čuružana) da kao stručnjak iznese svoje mišljenje o Čuruškom ikonostasu. Kolega je bio zadivljen i primećuje da je reč o veštaku i velikom slikaru koji sa malo detalja dubokim umjetničkim osjećajem, obraća našu pažnju na ono što treba. Niški ikonostas nije završio (1884—1891) jer su njegove slike smatrane isuviše profanim, posebno slika „Smrt kneza Lazara”, koja nikada nije postavljena na ikonostas. U požaru 12. oktobra 2001. godine izgoreo je Saborni hram u Nišu, a sa njime i ovaj vredni ikonostas sa jedanaest ikona Đorđa Krstića. Njegove ikone krase samo četiri pravoslavne bogomolje. Prvi ikonostas je uradio za hram u Adžibegovcu (Starom Selu; 1883-1885), pa osim Niša, još 1894. godine u Lozoviku, te na kraju u rodnom kraju Čurugu (1895—1897). Među njegovim najboljim delima su: Anatom, pejzaž Babakaj, Alaska vrata, Sveti Sava blagosilja decu, Smrt kneza Lazara. Dana 30. januara 1884. godine postao je član Srpskog učenog društva, a 1892. počasni član Srpske kraljevske akademije. Krstić je nailazio na nerazumevanje i osuđivanje zbog svog osobenog manira u crkvenom slikarstvu. Steva Todorović je od velikog prijatelja postao veliki protivnik i oponent; njihov sukob je podigao veliku `prašinu` u javnosti, ustalasao javno mnjenje, doveo do vrednosnog i estetskog preispitivanja tadašnjeg umetničkog trenutka. Umro je u Beogradu 17/30. oktobar 1907. godine. Sahranjen je na Novom groblju, umetničko društvo Lada je 1940. pokrenulo inicijativu da bude prenesen u Aleju velikana. Po njemu je nazvana jedna osnovna škola u Beogradu.