Block Out-Crno,Belo i Srebrno 1.Album (1994) ITV Melomarket kaseta ocuvana pustena malo radila ok,Omot 5-.Ovu kasetu ne mozete nigde naci na domacem internetu u ponudi osim ovde. !!!KASETA ULTRA RETKOST I KOLEKCIONARSKI PRIMERAK!!!

Rudolf Bredow 1909-1973 Expressionist aus Uberzeugung - Gunter Meissner, Ludwig Taverier, HIRMER Verlag Munchen Nemački postekspresionistički slikar, ilustrator, scenograf i likovni pedagog - Rudolf Bredow (Berlin, 2.11.1909, Bremen, 17.11.1973). Njegovo životno djelo postalo je poznato tek nakon njegove smrti. Sastoji se od preko 1000 radova (slike u akvarelima, crteži kredom u boji, uljane slike i figurice).`Bredowova najbolja djela klasična su u svojoj jednostavnosti i ravnoteži i jednaka su ili prilično često čak i bolja od Schmidt-Rottluffovih kasnih akvarelnih slika s crnim okvirom,.` Bredow se smatra `jednim od najvećih otkrića njemačkog umjetničkog tržišta 90-ih`. Studirao je u školi za umjetnost i obrt u Berlinu i pohađao časove kod grafičara Hansa Orlowskog, kostimografa i scenografa Harolda Bengena i slikara Maxa Kausa. Nakon završenog obrazovanja postao je slikar i grafičar za film, reklame, modu i kazalište u Berlinu. Prijateljevao je s Bogislavom Barlogom i poznavao Ericha Heckela i Karla Schmidt-Rottluffa. 1940–1942: radio je kao učitelj likovnog odgoja u Berlinu, nakon čega je služio vojni rok u njemačkim oružanim snagama. 1949. postaje nastavnik kostimografije i predaje crtanje i slikanje na tehničkoj školi za tekstilnu industriju i modu. 1952–1954: bio je umjetnički majstor u strukovnoj školi Berlin-Neukoelln, a 1954. direktor tečajeva skica u Krojačkom cehu Berlin. Od 1955. radio je kao profesor umjetnosti u privatnim i državnim školama (Bad Sachsa 1955–1964; Langeoog 1957–1958; Hinterzarten 1959; Oberhausen 1961–1964, 1966–1971; Bad Honnef 1964–1966; Schloss Schwarzenberg 1971–1973; od 1973. u javnom internatu Donje Saske u Esensu/ Istočna Frizija). Bredow je umro tokom operacije oka u Bremenu. Godine 1989. umjetnička zbirka Tumulka (München) preuzela je najveći dio Bredowovih radova. Umjetnikova pisana ostavština čuva se od 1992. godine u arhivu za likovnu umjetnost Germanskog nacionalnog muzeja u Nürnbergu. Bredow je `umjetnik izgubljene generacije`, koji je rođen na prijelazu stoljeća i zbog konfuzije tijekom svjetskih ratova i umjetničke diktature nacionalsocijalista ne može se svrstati u pokret koji pripada apstrakciji ili umjetnosti enformela, koji su prihvaćeni nakon 1945. Kao i drugi umjetnici ove generacije (Eduard Bargheer, Werner Gilles, Werner Heldt, Xaver Fuhr, Hans Puhrmann, Philipp Bauknecht, Hermann Teuber, Alfons Klein, Heinrich Steiner, Wendelin Schied itd.), Bredow je također preuzeo tehnike kubizma, apstrakcije i ekspresionizma, kada je nastavio svoj rad nakon 1945. Iz toga je razvio svoj postekspresionistički stil, čije je temelje postavio 1955. i koji je doveo do umjetnički zrelih djela od 1960/1 do svoje rane smrti 1973. Bredow se nije usredotočio na reprezentaciju određenog motiva. Kao crtač preferirao je skicirana posmatranja prirode i romantičnu figuraciju u prvom planu. Kao umjetnik akvarela favorizovao je zgusnuto vizualno iskustvo krajolika ili mrtve prirode, a u uljanim slikama prikaze idealiziranih ili ponekad apstraktnih žena. Dominantne teme u njegovim crtežima kredom u boji su figurativne, poput prikaza Krista i svetaca. Tvrdi povez, luksuzna oprema, 336 strana na kunstdruku sa brojnim fotografijama i ilustracijama.

SERB.FOLK Kaseta/cassette-5 Omot/cover-5 Bosno moja , jabuko u cvetu 1- -Bosno Moja, Jabuko U Cvetu -Stari Grešnik -Blago Tebi, Blago Tebi -Jedna Duša A Dva Tela -Šta Da Radim 2- -Ne Mogu Više Ovako -Stoj, Stoj, Ništa Se Na Boj -Sam, Sam -Na Svoj Način Miloš Bojanić, Orkestar Tomice Miljića 1- -Otiš’o Sam Mlad A Vraćam Se Sed -Orilo Se, Orilo -Bosanac Sam, Shvati -Otvori Srce 2- -Mi Smo Jugosloveni! -Daj, Daj, Daj -Na Ivici Plača -Snaša Okom A Ja Skokom Zato Što Sam Dobar Bio 1- -Zato Što Sam Dobar Bio -Jovanović Rada -Otkud Tebe Srce Da Se Seti -A Šta Mogu Ja -U Životu Kad Se Voli Neko 2- -Žena Lutalica -Došao Sam Kao Gost -Gde Sam To Pogrešio -Šta Da Radim Ja... -Jedan Čovek, Jedna Zima

Crvena Jabuka-Nekako s Proleca 1.Press Kaseta (1991) Jugoton stanje kasete ocuvana pustena malo radila ok malo nalepnica dva mesta malo usao vazduh nista strano,Omot 4+ 8 strana iz licne privatne kolekcije. !!Kaseta Retkost i Kolekcionarski Primerak!!!

ретко! добро очувана не постоји цд издање Hollywood Rabotnik, холивуд работник Напомена: дек за касете ми не ради па не могу да проверим да ли ради, задњи пут кад сам слушао је радила, тако да је мала могућност да не ради

ретко! добро очувана не постоји цд издање најјефтинији rock express records Напомена: дек за касете ми не ради па не могу да проверим да ли ради, задњи пут кад сам слушао је радила, тако да је мала могућност да не ради

Metallica-Live Shit Mexico City Binge & Purge Vol.2 Mr Records kaseta ocuvana pustena malo radila ok,Omot malo neravan nije strasno,kasetu nemate nigde drugde u ponudi osim ovde itd,iz licne privatne kolekcjije. Kaseta Retkost i Kolekcionarski Primerak!!

Original kaseta> Stanje> kaseta 5, Omot 5 --------------------------- Zdravko* ‎– Poslednji i Prvi (1) Label: PGP RTS ‎– 512001, Kamarad ‎– 512001, Komuna ‎– 512001 Format: Cassette, Compilation, Stereo Country: Yugoslavia Released: 1994 Genre: Rock, Pop Style: Pop Rock, Prog Rock, Folk Rock, Europop, Ballad Poslednji i Prvi (1) (Cassette, Compilation, Stereo) for sale More Images Tracklist Position Title/Credits Duration A1 Glavo Luda Arranged By – K.Kovač* Lyrics By – D.Trifunović* Music By – R.Boban* 3:22 A2 Malo Pojačaj Radio Lyrics By – G.Bregović* Music By, Arranged By – G.Bregović*, K.Kovač* 3:03 A3 Zbog Tebe Arranged By – G.Bregović* Music By, Lyrics By – Đ.Balašević* 3:52 A4 Stanica Podlugovi Lyrics By – D.Dijak* Music By, Arranged By – K.Kovač* 4:20 A5 Ti Si Mi U Krvi Lyrics By – S.Kovač* Music By, Arranged By – K.Kovač* 4:58 B1 Pjevam Danju Pjevam Noću Lyrics By – B.Radičević* Music By, Arranged By – K.Kovač* 3:57 B2 Ruška Arranged By – J.Boček*, K.Kovač*, Z.Radetić* Lyrics By – M.Tucaković* Music By – K.Kovač* 3:40 B3 Jedina Arranged By – K.Kovač* Lyrics By – A.Dedić*, K.Kovač* Music By – K.Monteno* 3:21 B4 Ti Možeš Sve, Al Jedno Ne Arranged By – J.Boček*, K.Kovač*, Z.Radetić* Lyrics By – M.Bajagić* Music By – K.Kovač* 4:37 B5 April U Beogradu Music By, Lyrics By, Arranged By – K.Kovač* 4:07

Rock Aid Armenia / Various – The Earthquake Album 1 Label: Jugodisk – BDS 2139 Format: Cassette, Compilation Country: Yugoslavia Released: 1990 Genre: Rock Style: Hard Rock, Pop Rock, Heavy Metal Tracklist A1 Rock Aid Armenia – Smoke On The Water `90 A2 Free – All Right Now A3 Rush – Spirit Of Radio A4 Rainbow – Since You`ve Been Gone B1 Black Sabbath – Headless Cross B2 Genesis – Turn It On Again B3 Yes – Owner Of A Lonely Heart Rock Aid Armenia – The Earthquake Album 2 Label: Jugodisk – BDS 2140 Format: Cassette Country: Yugoslavia Released: 1990 Genre: Rock Style: Hard Rock, Heavy Metal Tracklist A1 Emerson, Lake & Palmer – Fanfare for the common man A2 Whitesnake – Fool for your loving A3 Asia (2) – Heat of the moment A4 Starship (2) – We built this city B1 Foreigner – Jukebox hero B2 Iron Maiden – Run to the hills B3 Deep Purple – Black Night B4 Mike & The Mechanics – Silent running NAPOMENA: Omot ima na unutarnjem preklopu potpis koji je prefarban flomasterom, na svakoj nalepnici kasete je isto to, a sa strane kasete je urezano ime! Stanje kasete pri zadnjem slušanju (pre 20-30 godina) je bilo 5- ili 4+, ali u svakom slučaju svaku kasetu preslušam pre slanja i javljam trenutno stanje.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Josip Kulundžić (Zemun, 1. avgust 1899 — Beograd, 1. decembar 1970)[1] bio je dramski pisac, prevodilac dela za pozorište, reditelj drama i opera, teoretičar drame i pozorišta, profesor dramaturgije, urednik pozorišnih listova i časopisa. Bio je glavni urednik časopisa Scena (1965–1969)[2]. U pozorišnoj kulturi Jugoslavije bio prisutan pet decenija (1921–1970).[3] Biografija Josip Kulundžić potiče iz trgovačke porodice. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu 1918. Završio Filozofski fakultet u Beogradu 1926. godine, studije nastavio u Drezdenu, Beču, Parizu i Pragu i završio specijalne studije dramaturgije i operske režije u Parizu i Berlinu.[2] Od 1921. godine bio je pomoćnik dramaturga HNK-a u Zagrebu, a upravnik Drame (1926), urednik pozorišnog časopisa Comoedia i Hrvatska pozornica kao i predavač na Glumačkoj školi. Godine 1928. odlazi u Novosadsko-osječko pozorište[4] Nakon toga dolazi u Beograd gde je bio dramski režiser u Beogradskon narodnom pozorištu od 1930. godine[1] Mijenjao je poslove i boravišta u užoj Srbiji i Vojvodini, a najduže je bio profesor na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (1949–68).[4] Bio je veliki poznavalac evropskog pozorišta, kao i dramske književnosti i teorije, je i autor niza stručnih tekstova.

Description Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata – Đorđo Vazari: Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata: Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse… Život Đota, slikara, vajara i arhitekta firentinskog, Jakopa dala Kuerča, vajara sijenskog, Paola Učela, slikara firentinskog, Mazača, slikara iz San Đovani di Valdarno, Filipa Bruneleskija, vajara i arhitekta firentinskog, Pjera dela Frančeska, slikara. iz Borgo a san Sepolkro – Život Donatela, vajara firentinskog, – Leona Batiste Albertija, arhitekta firentinskog, – Antonela da Mesina, slikara, – fra Filipa Lipija, slikara firentinskog, – Andree dal Kastanjo iz Muđela i Domenika Venecijana, slikara, – Jakopa, Đovanija i Đentilea Belinija, slikara venecijanskih, – Antonija i Pjera Polajuola, slikara i vajara firentinskih, – Sandra Botičelija, slikara firentinskog, – Andree del Verokija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog, – Andree Mantenje, slikara mantovanskog, – Leonarda da Vinčija, slikara i vajara firentinskog, – Bramantea da Urbino, arhitekta, – Rafaela da Urbino, slikara i arhitekta, – Mikelanđela Buonarotija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog, – Opis dela Ticijana da Kador, slikara.

STANJE> KASETA 5-, OMOT 5- ---------------------------------- - ORKESTAR TOMICE MILICA A1.LEPA ZENA A2.NOCAS TE LJUBIM USNAMA NEMIM A3.STA RADIM MOMCE A4.DRAGI BI NA PRELO A JA BIH U DISKO B1.DVE KRUPNE SUZE B2.DEVOJCICA B3.SRECA NIKAD NIJE SAMA B4.SAMO NAPRED

Sinan Sakic-Sinan Sakic & Srki Boy Na Eks Kaseta (2002) Gold Music kaseta pustena malo radila ok ispravna Omot 4 sitna ostecenja odpared kao na slikama.Kasetu nemate nigde drugde u ponudi osim ovde jer je retkost.Iz licne privatne Kolekcije. Kaseta Retkost i Kolekcionarski Primerak!!!

Izdavač: Libretto ISBN: 9780312595432 Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 12×21 cm Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse… Život Đota, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Jakopa dala Kuerča, vajara sijenskog Život Paola Učela, slikara firentinskog Život Mazača, slikara iz San Đovani di Valdarno Život Filipa Bruneleskija, vajara i arhitekta firentinskog Život Pjera dela Frančeska, slikara iz Borgo a san Sepolkro Život Donatela, vajara firentinskog Život Leona Batiste Albertija, arhitekta firentinskog Život Antonela da Mesina, slikara Život fra Filipa Lipija, slikara firentinskog Život Andree dal Kastanjo iz Muđela i Domenika Venecijana, slikara Život Jakopa, Đovanija i Đentilea Belinija, slikara venecijanskih Život Antonija i Pjera Polajuola, slikara i vajara firentinskih Život Sandra Botičelija, slikara firentinskog Život Andree del Verokija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Andree Mantenje, slikara mantovanskog Život Leonarda da Vinčija, slikara i vajara firentinskog Život Bramantea da Urbino, arhitekta Život Rafaela da Urbino, slikara i arhitekta Život Mikelanđela Buonarotija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Opis dela Ticijana da Kador, slikara

Jaroslav Kratina: Kopije freska iz Zbirke Fakulteta likovnih umetnosti / Bojana Popović, Aleksandra Kučeković Beograd 2023. Tvrd povez, ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, veći format (25 cm), 94 strane. Knjiga je, bukvalno, kao nova. Jaroslav Kratina rođen je 16. avgusta 1893. u Kostajnici u Hrvatskoj. Završio je Kraljevsku zemaljsku obrtnu školu u Zagrebu 1907-1911. godine, dekorativno slikarski smer. U Prvom svetskom ratu bio je dobrovoljac u srpskoj vojsci. Umetničku školu završio je u Zagrebu 1919. godine. Specijalizirao se za fresko slikanje u Beču, Pragu, Veneciji, Firenci, Veroni, Rimu, Milanu i Napulju. Radio je kao nastavnik crtanja i pisanja u Prištini, Skoplju i Nišu. Angažovan je na skidanju fresaka iz Đurđevih Stupova kod Rasa 1947. godine, za Narodni muzej Srbije. Od 1947. do 1962. godine bio je profesor i saradnik Mila Milunovića za fresko slikanje na Akademiji/Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Samostalno je izlagao u Beogradu (1920.), Prištini (1924.), Nišu (1946.), Beogradu (1957.). Izlagao je sa umetničkim grupama Oblik i Lada. Bio je među prvim našim kopistima fresaka. Prve kopije načinio je 1921. godine i otada je stalno obavljao pionirski posao na kopiranju, konzervaciji i restauraciji srednjovekovnih fresaka. Od 1948-1952. godine prvi je kopista koji je angažovan, pored Francuza, za stvaranje prvobitne zbirke Galerije fresaka. Sadržaj: Jaroslav Kratina kao Kopista fresaka Jaroslav Kratina: prilozi biografiji prvog nastavnika zidnog slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu

AUDIO KASETA 5 KUTIJA/OMOT 5/5 DISKOS KD 30001850 Folk,World & Country,Folk - ORKESTAR NOVICE NIKOLICA PATALA A1.KAKVA ZENA A2.U ZIVOTU BILI SMO SVE A3.EJ,LJUBAVI STA MI RADIS A4.PESME SU MI OTROVNE B1.ZRNO PO ZRNO POGACA B2.SAMO ONA MOZE A3.PITAO SAM SIROTANA A4.VOLIM TE ZAUVEK

sadrzi spisak, po godinama, svih snimljenih jugoslovenskih celovecernjih filmova. Sadrzi i abecedni index filmova snimljenih zakljucno sa 1988. godinom. Takodje, danas zastareo ali ne nevazan, spisak svih bitnijih institucija i udruzenja koja se bave filmom, producentskih kuca koje su radile u Jugoslaviji, itd. u drugom delu netaknut rokovnik pravi biser za kolekcionare nekorišćena JES.20/17

Odlično Kao novo Retko Vladimir Kopicl (Đeneral Janković, 5. avgust 1949) srpski je pesnik i esejista, prevodilac, umetnik, novinar, pozorišni i filmski kritičar. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1949. godine u Đeneral Jankoviću, na Kosovu i Metohiji. Osnovnu i srednju školu završio u Novom Sadu, gde je i diplomirao na Katedri za jugoslovensku i opštu književnost Filozofskog fakulteta. Radio je od 1971. do 1973. godine kao urednik Centra za umetnost Tribine mladih u Novom Sadu, 1978. i 1979. godine radio kao profesor u Centru za obrazovanje kadrova prevodilačke i kulturološke struke u Karlovačkoj gimnaziji (1978—1979), a od 1981. godine bio je zaposlen u redakciji „Dnevnika“ kao književni, filmski, pozorišni kritičar i urednik. Uređivao je nekoliko književnih časopisa (Letopis Matice srpske, Rays/Luči/Los Rauos/Strahlen, TRANSkatalog), član žirija (BITEF, Malo Pozorje, FIAT, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine...), bio je osnivač, selektor i predsednik Umetničkog odbora Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu i selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu i Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Od 1971. do 1976. godine bio je aktivan na polju konceptualne umetnosti, performansa, proširenih medija i izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u našoj zemlji i svetu. Njegovi radovi iz ove oblasti uključeni su u nekoliko evropskih i svetskih antologija i zbornika, na primer – Klaus Groh, Aktuelle Kunst in Osteuropa, DuMont Aktuel, Cologne, 1972,... Članstvo u udruženjima[uredi | uredi izvor] Srpsko književno društvo,[2] Srpski PEN centar, Društvo književnika Vojvodine, Jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla – JUSTAT, Međunarodna federacija filmskih kritičara - FIPRESCI, Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara - AICT. Objavnjena dela[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (KZNS, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska,1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (NB Svetozar Marković, 2006), Promašaji (NB `Stefan Prvovenčani`, 2008), Sovin izbor (NB `Vladislav Petković Dis`, 2008), 27 pesama: tenkovi&lune (Kulturni centar Novi Sad, 2011), Nesvršeno, dvojezično izdanje (2011), Tufne - izabrane pesme (2013), Knjige eseja[uredi | uredi izvor] Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003),[3] Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006). Rad i prevod zbornika i antologija[uredi | uredi izvor] Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Vrata panike – Telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Brankova nagrada, za knjigu poezije Aer, 1979. Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku, 1989. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Istok-Zapad”, za knjigu Smernice, 2006. Disova nagrada, 2008. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2012. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Udaljeni bubnjevi, 2020. Nagrada „Dimitrije Mitrinović”, za roman Purpurna dekada, 2021. neoavangarda bosch+bosch slavko matković katalin ladik avangarda bogdanovic miroslav mandic judita salgo konceptualna umetnost slobodan tišma andrej

Arabische nächte Marc Chagall Марк Шагал (рус. Марк Захарович Шага́л; блр. Мойша Захаравіч Шагалаў, Mojša Zacharavič Šahałaŭ;[3][4]Витебск, 7. јул 1887 — Saint-Paul, 28. март 1985) је био руски па француски сликар јеврејског порекла, рођен у Белорусији, тада део Русије. Његов сликарски правац је мешавина модерног покрета и импресионизма. Младост Марк Шагал је рођен као Мојше Шагал у јеврејској породици у Лиозни,[1] у близини града Витебска (Белорусија, тада део Руског царства) 1887. године.[а][5] У време његовог рођења, становништво Витебска је бројало око 66.000. Половина становништва су били Јевреји.[6] Живописни град цркава и синагога, уметник Иља Репин га је назвао „Руски Толедо“, по космополитском граду некадашњег Шпанског царства.[7] Како је град био изграђен углавном од дрвета, мало је од њега преживело године окупације и разарања током Другог светског рата. Шагал је био најстарији од деветоро деце. Презиме Шагал је варијанта имена Сегал, које је у јеврејској заједници обично носила левитска породица.[8] Његов отац, Катскл (Зачар) Шагал, био је запослен код трговца харингом, а његова мајка Фејге-Ите је продавала намирнице из њихове куће. Његов отац је напорно радио, носећи тешку бурад, али је зарађивао само 20 рубаља сваког месеца (просечна плата широм Руске империје била је 13 рубаља месечно). Шагал ће касније укључити рибље мотиве „из поштовања према свом оцу“, пише Шагалов биограф Јакоб Бал-Тешува. Шагал је писао о овим раним годинама: Дан за даном, зими и лети, у шест сати ујутру, мој отац је устајао и ишао у синагогу. Тамо је изговарао своју уобичајену молитву за неког мртваца. По повратку је спремио самовар, попио чај и отишао на посао. Паклени рад, рад галијског-роба. Зашто покушавати да се то сакрије? Како рећи о томе? Ниједна реч никада неће олакшати судбину мог оца... На нашем столу је увек било доста путера и сира. Хлеб премазан путером, као вечни симбол, никада није излазио из мојих детињих руку.[9] Биографија Родна кућа Марка Шагала Године 1907, је започео студирање у Царској школи уметности у Санкт Петербургу. Септембра 1909. у кући своје пријатељице упознаје Белу Росенфилд у коју се заљубљује. После студија већ почиње да привлачи пажњу и ствара углед када му је Макс Винавер осигурао средства како би се преселио у Париз (тада центар збивања у уметности), и тамо наставио да ради. Све заједно са Пикасом, Бракеом и осталим кубистима почели су да мењају уметност из корена. Шагал је током својих париских година почео да употребљава модерне технике, иако никад није напустио свој сопствени стил који је изградио, и по коме је постао познат. Париз је за Шагала постао друга кућа и он је планирао да се тамо пресели и остане да живи до краја живота. Међутим 1914, док је био у посети Русији, настао је Први светски рат па се више није мога вратити. Године 1915, жени се Белом Росенфилд, својом вереницом од 1909, и наставља да велича њихову љубав у серији својих слика које је наставио да слика чак и после њене смрти тридесет година после. У међувремену преживљава рат. 1917. постаје комесар за уметност у Витебску. Шагалово комесарство ускоро се лоше завршава, свађом са другим уметницима, након чега одлази у Москву да би радио у Москви као сценограф у позоришту и подучавао ратну сирочад. Напокон, 1922. године Шагал, Бела и његова ћерка Ида емигрирају из СССР. У Русији је био осам година.. Године 1923, Шагал добија наруџбину од француског трговца уметничким делима Амбросеа Воларда да илуструје руски класични роман, Гогољеве Мртве душе. Шагалови налазе дом у Француској и Марк постиже нову славу као илустратор у гвашу и бакропису. Истовремено наставља и своју сликарску каријеру. Следеће године биће му веома успешне и срећне, испуњене радом и путовањима, али од тридесетих година све се мења успоном фашизма, што се одразило у Шагаловим суморним делима. Године 1937, Шагал добија француско држављанство – која бива поништено почетком Другог светског рата, када Француска, поражена од стране Немачке, бива подељена између нациста и колаборацијских власти. Шагал касно схвата свој положај као Јевреја и као уметника којег су нацисти прогласили изопаченим. Бива ухапшен, али срећом врло брзо пуштен захваљујући америчком посредовању па током рата бежи у САД. У Америци његова жена Бела се разболева и убрзо умире. Шагал је неутешан. 1944. после неколико година остварује нову везу са Енглескињом Вирџинијом Хагард која је трајала до 1952. У међувремену се 1948. вратио у Француску, и заувек се настанио на југу земље. Касније се жени са Валентином Бродски и са њом остаје до краја живота. Током свог живота Шагал се опробао на свим сликарским материјалима. Израђивао је таписерије, графике, мозаике, витраже, скулптуре и фреске. Шагал је узимао инспирацију из старих белоруских бајки, а радио је мотиве из јеврејских религијских прича. Око 1960-их и 1970-их, Шагал прихвата и пројекте који су обухватали холове и зидине великих зграда чак осликавајући пар цркава. Шагалов рад се може сврстати у више категорија. Мешао се са авагардним пројектима, али за његов рад мешају се разни правци као што су Кубизам и Фовизам. Био је чврсто повезан са Париском школом и њиховим члановима, укључујући и уметника под именом Амедео Модиљани. reprodukcije tvrdokoričena 19/12 odlično očuvana exlibris NOVLI.1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DIVLJA ANALIZA - Jelena Novak Formalistička, strukturalistička i postrukturalistička razmatranja muzike Izdanje: SKC, Beograd, 2004. F: 16x24 cm O: 174 str M U Z I K A a) Filozofija muzike b) Muzičko delo ............................................................. Divljoj analizi podvrgnuta su sledeća dela: Anton Vebern, Gudački kvartet op. 28 Arvo Part, Kolaž na temu BACH Luj Andrisen, Stil Džon Kejdž, Divna udovica od 18 leta Lučano Berio, Kamerna muzika, Monotone Fransis Pulenk, Železnicom Filip Glas, Voz (Ajnštajn na plaži) Prilozi Izbor iz literature Spisak korišćenih /p a r t i t u r a/ Spisak korišćenih /s n i m a k a/ Indeks Broš Latinica 1 7 3 stranice Jelena Novak, muzikološkinja i teoretičarka umetnosti diplomirala je muzikologiju na Katedri za muzikologiju i etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Magistrirala je na odseku za Teoriju umetnosti i medija Interdisciplinarnih postdiplomskih studija beogradskog Univerziteta umetnosti sa tezom Opera u doba medija. Zaposlena je kao muzička urednica u III programu Radio Beograda. Jedan je od osnivača Inicijative za istraživanje i produkciju savremene muzike, «live» i vizuelnih umetnosti CHINCH. Autorka je knjige Divlja analiza (SKC, 2004). Objavljuje teorijske tekstove u stručnim časopisima Novi Zvuk, Muzički Talas, Teorija koja hoda, III program, Teatron, Maska. Deluje kao muzički kritičar beogradskog dnevnog lista Danas i nedeljnika Vreme. Učestvuje na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Sa grupom Teorija koja hoda ostvarila je nekoliko teorijskih performansa.

Odlično Retko! Plavi dvorac 1977 Gojko Berkuljan je rođen 6. septembra 1923. godine u Nikšiću. Poticao je iz porodice školovanih građanskih zanatlija, koji su još u vrijeme Kraljevine Crne Gore osnovali zadružnu manufakturu. Gojkov otac Konstantin bio je borac crnogorskih jedinica u Balkanskim ratovima i I svjetskom ratu. U Albaniji je ranjavan. Koncem dvadesetih godina prošlog vijeka preselio se sa porodicom na kratko u Kotor, a zatim na Cetinje, da bi se tamo definitivno nastanio i osnovao stolarsku radnju. Gojko je na Cetinju završio osnovnu školu i nižu gimnaziju, a kao učenik učestvovao u radu «Crvenog krsta» i više školskih sekcija. Bilo je to i vrijeme druženja sa Filom Filipovićem, nešto mlađim Batom Pravilovićem i još nekoliko prijatelja iz djetinjstva, koji će takođe postati likovni umjetnici. Već sa sedam - osam godina Gojko je pokazivao sklonost ka onome što će postati njegovo životno opredjeljenje, isprva uz oca, gledajući kako skicira komade namještaja, da bi potom sam počeo da crta, često inspirisan dešavanjima iz najbliže okoline. Na jednom od prvih crteža iz tog perioda, koji predstavlja tušem urađenu figuru Albanca u narodnoj nošnji, sa donje desne strane nalazi se karakteristična ćirilična signatura, koja će u najvećoj mjeri ostati nepromijenjena do kraja slikarevog života. Gojka je rat zatekao kao sedamnaestogodišnjaka. Pošto mu je otac interniran. pridružio se 1943. partizanima. Kraj rata dočekao je u Hercegovini, gdje je i ranjen. Demobilisan je početkom 1947. Neko vrijeme je proveo u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu i često uživo pjevao na Radio Cetinju, koje je funkcionisalo do osnivanja radio Titograda 1949. Dobro je svirao gitaru, a njen metalni zvuk dobiće mnogo godina kasnije svoj vizuelni izraz, kao posebna i potpuno zaokružena slikareva stvaralačka faza. Gitara se vidi i na jednom od Gojkovih radova s početka pedesetih godina prošlog vijeka. Radi se o autoportretu s prijateljima, na kojem su on, Filo i Aleksandar Aco Prijić. 1947. godine postaje učenik prve generacije Umjetničke škole osnovane na Cetinju, na odsjeku za slikarstvo kod profesora Mila Milunovića i Petra Lubarde. Pored ova dva vrsna umjetnika i pedagoga, predavači su bili i Đorđe Oraovac, Svetomir Poček, Milan Božović i Marko Kažić. Nakon preseljenja škole u Herceg Novi 1948. i Gojko tamo odlazi. Institucijom je u ovom periodu upravljao slikar i karikaturista Miloš Vušković, koji će kasnije postati jedan od Gojkovih nerazdvojnih prijatelja. Tokom školovanja Berkuljan je, pored ostalog, bio angažovan na kopiranju i zaštiti freskopisa u Pećkoj Patrijaršiji i drugim crkvama i manastirima u Makedoniji i Crnoj Gori. Posebno je pohvaljen od Đorđa Andrejevića Kuna nakon izložbe učeničkih radova, koja je upriličena u čast ovog umjetnika. Nakon diplomiranja izvjesno vrijeme je radio kao tehnički urednik lista „Pobjeda“, gdje je upoznao Zagorku Mitrović, utemeljiteljicu crnogorskog ženskog reporterskog novinarstva i svoju buduću suprugu. Nakon što je napustio „Pobjedu“ Gojko Berkuljan je prešao u Zavod za zaštitu spomenika kulture na Cetinju na poslove konzervatora za štafelajno i fresko slikarstvo. Radio je, pored ostalog, na „Gospi od Škrpjela“ i, kako stoji u dokumentaciji, napravio prvu „skicu“ ovog sakralnog objekta za potrebe Zavoda. Zajedno sa prijateljima i kolegama Aleksandrom Prijićem i Brankom Filipovićem – Filom, 1951. godine osnovao je grupu „Trojica“, koja je, po mnogima, u crnogorskoj likovnoj umjetnosti, označila raskid sa ideološkim stereotipima soc-realizma i prelazak na zapadne likovne modele. Od 1952. godine je radio kao scenograf u „Narodnom pozorištu Zetski dom“ i dječjem pozorištu „Rajko Begović“. Za potrebe dramske i lutkarske scene tokom dvije i po decenije realizovao je više od 200 scenografija. Starije generacije još uvijek pamte „Dom Bernarda Albe“, „Hasanaginicu“ ili dječje predstave „Ivicu i Maricu“, „Crvenkapu“, Aladina i čarobnu lampu“... Nažalost, veliki broj skica i gotovih riješenja jednostavno je pretvoren u pepeo nemarom kasnijih korisnika pozorišnih objekata. U ovom periodu Gojko postaje korisnik dvije stipendije fonda „Moša Pijade“: za specijalizaciju u Italiji 1954. i Francuskoj 1959. Tokom boravka u inostranstvu imao je priliku da se neposredno upozna sa najznačajnijim evropskim dostignućima iz oblasti likovne umjetnosti i osjeti „dah“ vremena i stremljenja kojima je i sam težio. Dugi niz godina Gojko Berkuljan je sa entuzijazmom vodio „Pozorišni muzej“ u Zetskom domu. Radilo se o pionirskom poduhvatu, koji je tokom šezdesetih godina XX vijeka obuhvatao reprezentativni izbor fotografija, plakata i drugog generacijama skupljanog dokumentarnog materijala, izloženog na panoima i u vitrinama lociranim u antreu pozorišnog zdanja. Međutim, i ovaj napor, namijenjen čuvanju jednog veoma važnog segmenta našeg kolektivnog trajanja, tokom sedamdesetih je sa gašenjem aktivnosti u Zetskom domu završio kao i neki prethodni, u dimu nemara i indiferentnosti. Gojko se takođe bavio grafičkim dizajnom i društvenim radom. Ilustrovao je nekoliko edicija i pojedinačnih izdanja, kao i logoe više firmi. Radio je i plakate za pojedine manifestacije ili propagandne kampanje. Berkuljan je bio inicijator, jedan od osnivača i prvi direktor likovnog salona „13 novembar“. Od ove inicijative nastala je vrijedna kolekcija od preko 300 radova, koja se danas čuva u Narodnom muzeju Crne Gore. Slikar je 1967. godine napravio značajan otklon u smislu primjene slikarskih tehnika i tehnologija, realizujući u zgradi cetinjske Skupštine seriju zidnih slika inspirisanih crnogorskim pejzažom i epikom. Pažnju u tom smislu posebno privlače dvije monumentalne figurativne kompozicije na spratu, bez pandana u crnogorskoj likovnoj umjetnosti, koje prikazuju Crnogrce i Crnogorke u narodnim nošnjama sa pejzažom u pozadini doživljenim na tipično Berkuljanov način. Slike su „vezane“ za zid, kao što su Crnogorci vezani za kamen. Godinu dana kasnije umjetnik potpuno mijenja „rukopis“ serijom radova pod zajedničkim nazivom „Kameni cvijet“. Tokom sedamdesetih Berkuljanova interesovanja su uglavnom bila usmjerena na realizaciju likovnih ideja, koje je elaborirao u prethodnom periodu. Na skoro frenetičan način smijenjuju se faze jedna za drugom. Tako nastaju enformelske kompozicije sa pastuoznim akcentima, po prvi put prikazane publici 1972, zatim lazurne „Jezerske igre“, „Ruj planine“, „Metalni zvuci“... Bilo je tu i dosta „Cvijeća“, kojim bi se, kako je sam uobičavao da kaže, „odmarao“ od svakodnevnih preokupacija. Neki likovni kritičari nijesu blagonaklono gledali na toliki broj mijena, ali slikara to u principu nije zanimalo, kao što ga nikada u životu nijesu zanimali klišei bilo koje vrste, osim, ponekad, štamparski. Podršku mu je skoro svakodnevno davao učitelj i prijatelj Miloš Vušković, kada bi u popodnevnim časovima dolazio na „ritualnu“ čašu rakije ili da neobavezno popriča. U Gojkovoj kući-ateljeu, ovaj uvijek dragi gost imao je svoju stolicu, čašu, svoje vrijeme. Svraćali su i Aco Prijić, Bato Pravilović, Nikola Vujošević, Drago Vujanović, Čedo Vuković, Coko Marović... Uslijedilo je nekoliko samostalnih i veliki broj grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Gojko je bio i član crnogorske delegacije koja je gostovala u Belgiji. Sve je to u stvari bila uvertira u umjetnikovu retrospektivu, koja je organizovana u Plavom dvorcu 1977. godine. I umjesto da bude svečani „vrhunac“ njegove karijere, Berkuljan doživljava razočaranje zbog činjenice da izložba biva otvorena bez kataloga, koji je odštampan nekih mjesec dana kasnije i to u skraćenoj i tehnički loše izvedenoj varijanti. Cetinjski muzeji, kao zvanični organizator retrospektive, namjenska sredstva opredijeljena za štampu kataloga utrošili su u druge svrhe. Radilo se o prelomnom trenutku, kada umjetnik odlučuje da prekine kontakt sa nekim dotadašnjim „prijateljima“. Opet se vraća cvijeću i radi seriju karikaturalnih likova, klovnova, koji u stvari nijesu bili ništa drugo do specifičan izraz duhovnog stanja u kojem se našao, ironični doživljaj ljudi koji ga okružuju i hipokrizije u kojoj je prinuđen da bitiše. Pokušao je potom da se „vrati“ na klasične teme, pa je opet slikao planine, ali ne za dugo. Na kraju je odlučio da se povuče, nakon čega mu je vlada SR Crne Gore dodijelila Nacionalnu penziju. Neposredno prije odlaska u penziju obavljao je dužnost direktora Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu, današnjoj Podgorici. Početkom osamdesetih počeli su da se manifestuju prvi simptomi bolesti. Gojko Berkuljan je imao dvije teške operacije, ali se nije predavao do kraja. Bio je i dalje prisutan na grupnim izložbama. To vrijeme je sam nazvao „bijelom fazom“. Trudio se da njome obuhvati manje-više sve ono što mu je predstavljalo preokupaciju tokom života. Ima tu cvijeća, planina u magli, urbanih tema, čunova, šumskih motiva ... Bijelo dominira. Konačno ga je slomio odlazak supruge januara 1987. godine. Ciklus je okončan zimskim pejzažima. Posljednja dva pastela nastala su u zimu 1988. godine, a slikar nas je napustio decembra mjeseca one sljedeće. I tada je sve opet bilo kao na njegovim slikama. Gojko Berkuljan je bio član ULUCG (Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore) i ULUJ (Udruženja likovnih umjetnika Jugoslavije). Bio je dobitnik 13 julske nagrade za slikarstvo 1967, Nagrade grada Cetinja 1968, druge nagrade salona „13 novembar“ 1965, prve nagrade salona „13 novembar“ 1966, Ordena rada sa zlatnim vijencem, Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima i više priznanja i nagrada za društvene i humanitarne aktivnosti. SAMOSTALNE IZLOŽBE: 1953. Cetinje; 1963. Titograd (Podgorica); 1972. Titograd (Podgorica); 1972. Nikšić; 1973. Budva 1973. Cetinje; 1977. Cetinje, Retrospektiva; 1979. Mojkovac, Kolašin, Ivangrad (Berane), Bijelo Polje, Pljevlja, Priboj, Prijepolje, Nova varoš, Tutin, Rožaje, Goražde, Foča, Višegrad; 1995. Bar, Podgorica, Retrospektiva (posthumno); 2000. Podgorica, Izložna skica i minijatura (posthumno) GRUPNE IZLOŽBE 1950. Cetinje, Jesenja izložba; 1951. Cetinje, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1951. Cetinje, Izložba likovne grupe „Trojica“ 1952. Kotor, Jesenja izložba ULUCG; 1953. Beograd, Bijelo Polje, Ivangrad, Jesenja izložba ULUCG; 1954. Zagreb, Ljubljana, Bar, Jesenja izložba ULUCG; 1954. Dubrovnik, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1955. Sarajevo, Cetinje, Pljevlja, Proljećna izložba ULUCG; 1955. Cetinje, Izložba grupe „Trojica“; 1956. Beograd, Titograd, Nikšić, Jubilarna izložba ULUCG; 1956. Beograd, Titograd, Nikšić, Jubilarna izložba ULUCG; 1956. Ljubljana, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1957. Skoplje, Jesenja izložba ULUCG; 1958. Titograd, Nikšić, Izložba grupe „Trojica“; 1959. Beograd, Novi Sad, Titograd, Jesenja izložba ULUCG; 1960. Ljubljana, Priština, Titograd, Jesenja izložba ULUCG; 1962. Titograd, Kotor, Jesenja izložba ULUCG; 1963. Beograd, Ljubljana, Rijeka, Dom JNA; 1964. Cetinje, Majska izložba; 1965. Budva, Izložba ULUCG; 1965. Cetinje, Prva izložba salona „13 novembar“; 1966. Cetinje, Budva, Izložba salona „13 novembar“; 1967. Cetinje, Titograd, Izložba salona „13 novembar“; 1967. Titograd, Izložba ULUCG; 1968. Kluž (Rumunija), Izložba crnogorskih likovnih umjetnika; 1970. Zagreb, Izložba likovnih umjetnika Jugoslavije; 1972. Rim, Savremena crnogorska likovna umjetnost; 1973. Brisel, Šarleroa, Savremena crnogorska likovna umjetnost; 1974. Cetinje, Izložba „Umjetnici Jug slavije Njegošu“; 1974. Zrenjanin, Izložba „Pejzaž u savremenoj umjetnosti Jugoslavije“; 1975. Aranđelovac, Likovna manifestacija „Mermer i zvuci“; 1975. Titograd, XXIII tradicionalna izložba ULUCG; 1975 – 1976. Dablin, Lankašajr, Belfast, Sasex, Glasgov, Grupna izložba jugoslovenskih slikara u gradovima Velike Britanije i Irske; 1976. Titograd, Jubilarna izložba ULUCG; 1976. Priština, Izložba „Savremena crnogorska likovna umjetnost“; 1979. Cetinje, XIII izložba salona „13. novembar“; 1979. Kairo, Izložba „Pejzaž u crnogorskom slikarstvu“; 1981. Moskva, Izložba „Umjetnost u Crnoj Gori od najstarijih vremena do danas“; 1982. Cetinje, XVI izložba salona „13. novembar“; 1982. Titograd, Tradicionalna izložba ULUCG“; 1985. Titograd, 80 tradicionalna izložba ULUCG; 1985. Cetinje, XIX izložba salona „13 novembar“; 1986. Titograd, Jubilarna tradicionalna izložba ULUCG (’46-’86); 1986. Tuzla, Izložba saveza likovnih umjetnika Jugoslavije; 2005. Pariz (posthumno), Izložba „Vrhovi crnogorske likovne umjetnosti“; 2009. Prijepolje (posthumno), Izložba „Dani evropske baštine“; Slike Umetnost Slikarstvo Slikarski katalozi

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

Andjelija Polikarpova - U traganju za identitetom Makavejev - Markovic FDU, Beograd, 1995. Mek povez, 157 strana, ilustrovano. Dusan Makavejev, Goran Markovic Anđelija Polikarpova (Beograd, 1. mart 1944) srpski je filmolog, kritičar, filmski autor, prevodilac.[1] Biografija Po završetku studija Filmologije na VGIK-u (Svesavezni državni institut za kinematografiju, Moskva) radi u Institutu za film u Beogradu, gde učestvuje u stvaranju prvih godišnjaka jugoslovenskog filma, a od 1972. godine prelazi da radi na Fakultet dramskih umetnosti. Magistarski rad `Dokumentarnost kao estetski pristup u filmovima Dušana makavejeva 1958-1968.` odbranila je na odseku Filmologija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1992. godine. Jedan je od urednika YU film danas. Bibliografija U traganju za identitetom: Makavejev-Marković, Fakultet dramskih umetnosti, Institut za pozorište, film, radio i televiziju, Beograd, 1995. Između black and white: autori, filmovi, Festivali, Zepter Book World. . Београд. 2004. ISBN 978-86-7494-030-3. Vreme u `Višnjiku` A. P. Čehova, A. Polikarpova. . Београд. 2012. ISBN 978-86-915781-7 неважећи ISBN. članci u časopisima: Film, Polja, Sineast, Književna reč, Profemine,YU film danas, Sveske. prevodi s ruskog jezika eseja i knjiga, među kojima je najpoznatija Čehov, Mihail: O tehnici glumca, NNK Internacional, Beograd, 2004. (1. izd.) i. 2. izd. 2005. ISBN 978-86-83635-44-3. Filmografija Portret Petera Molnara (dokumentarni film za Televiziju Novi Sad) 1974. god. Danas kao juče (dokumentarni film za TV B92, 1994. god.[2] Referati na seminarima, simpozijuma: Vreme u Višnjiku A. P. Čehova `Temporološki seminar Moskovskog univerziteta, 2004. godine Svest i vreme, Simpozijum `Svest kao stvaralačka snaga Kosmosa`, mart 2011. godine

LEO SCHNUG 1878-1933,razglednice,ekslibrisi,HAMM posteri *6328*11-2022 LEO SCHNUG 1878-1933 njegove razglednice, ekslibrisi i HAMM posteri LEO SCHNUG 1878-1933 Patrick et Benedicte HAMM PATRICK et BENEDICTE HAMM LEO SCHNUG 1873-1933 SES CARTES POSTALES EX-LIBRIS ET AFFICHES JERÔME DO BENTZINGER EDITEUR 1993.g Numéroté tirage limité: 0093 120 pages,Format 31.5 x 24 cm,french Leo Schnug (17. februar 1878, Strazbur — 15. decembar 1933, blizu Brumath) je bio alzaški slikar i ilustrator nemačkog porekla. Sadržaj na slikama Tvrd povez, francuski jezik, 120.strana,bogato ilustrovano u boji i cb, veći format: 31,5 x 24 cm, težina knjige 900.grama stanje: vrlo očuvana -nema ispisivanja Biografija Kada je još bio veoma mlad, njegov otac, sudski službenik, bio je hospitalizovan zbog psihičke bolesti. Da bi preživela, njegova majka je izdavala sobe u njihovoj kući izvođačima iz opštinskog pozorišta , a operski kostimi koje su poneli sa sobom postali su izvor inspiracije. Posle nekoliko godina u Školi dekorativnih umetnosti u Strazburu, Anton Seder, jedan od njegovih nastavnika, dobio je posao za njega dajući ilustracije za Gerlach & Schenk, bečku izdavačku kompaniju. Imao je tada samo sedamnaest godina. Studije je nastavio na Akademiji lepih umetnosti u Minhenu, gde je studirao kod Nikolaosa Gizisa. Žan Batist Kleber (1908) Kasnije se vratio u Strazbur i postao član Cercle de Saint-Leonard, gde je učio intarziju od Šarla Špindlera i radio sa grupom alzaških umetnika, uključujući Leona Hornekera, Henrija Lua, Alfreda Marzolfa, Žorža Ritlenga [fr], Joseph Sattler, Lothar von Seebach i Emile Schneider. Bio je pod velikim uticajem secesije i srednjovekovnih tema

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo isrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Nebojša Tomašević Monografija Nebojše Tomaševića o čuvenom slikaru Joži Tisnikaru, tvrd povez sa zaštićenim omotom, štampa na izvanrednom papiru, sa velkim brojem fotografija u boji i podacima o vremenu nastanka slika. Izdavači: Jugoslovenska revija – Vuk Karadžić, 1978 Jože Tisnikar, slovenski slikar, * 26. veljače 1928. Mislinja, † 30. listopada 1998. Slovenj Gradec. Tiskar je bio samouki slikar. Dugo je radio kao obdukcioni pomoćnik u disekcionoj sobi bolnice Slovenj Gradec. Od 1954. do 1964. bio je slikar pod mentorstvom akademskog slikara Karla Pečeka u Slovenj Gradecu. Postao je cijenjen u narodu, školovani slikari i kritičari. Dobio je nagradu Prešernovog fonda 1970. za slike izložene 1969. Bio je slikar koji je bio priznat i cijenjen iu inozemstvu. Najpoznatiji je po svojim prikazima gavrana i mračnim slikama mrtvih, pogrebima, pejzažima i autoportretima. Njegova umjetnička djela puna su ekspresivnog i egzistencijalističkog sadržaja. Crteže i slike stvarao je u raznim tehnikama, posebice u tehnici jajčane tempere. Poginuo je kao pješak u prometnoj nesreći, nedugo nakon otvaranja velike retrospektivne izložbe u galeriji u Slovenj Gradecu u srpnju. Nakon njegove smrti, ispred galerije mu je podignut spomenik, rad Mirsada Begića. Jože Tisnikar rođen je 26. veljače 1928. godine podno Pohorja u selu Mislinja. Imao je teško djetinjstvo, a osnovnu školu napustio je nakon samo četiri godine. Kad mu je otac umro, morao je prihvatiti posao u tvornici kartona gdje je radio sve dok nije pozvan u vojsku. U Pirotu na jugu Srbije proveo je pune dvije godine u vojsci na bolničkom odjelu, gdje je imao i prvi kontakt s mrtvima. Po završetku službe vratio se u rodno selo i ubrzo ga napustio. Preselio se u Slovenj Gradec i zaposlio se u tamošnjoj bolnici, gdje je uglavnom obavljao fizičke poslove s pacijentima. Nakon dvije godine rada na odjelu, pokrenut je kazneni progon u bolnici, gdje je potom i zaposlen. Tu je radio do umirovljenja 1983., a preminuo 1998. godine. Od 1958. do 1998. izlagao je više od stotinu puta u zemlji i inozemstvu te sudjelovao na brojnim skupnim izložbama. Cijena njegovih radova danas je oko 8.500,00 €. Tisnikarova filozofija slikarstva Pogreb vrana (1974.) Jože Tisnikar je na svojim slikama prikazao prolaznost ljudskog života. Njegove slike dugo su izazivale nelagodu i užas u očima poznavatelja umjetnosti, ali s promjenjivim društvenim i ekonomskim načinom života u kojem je prisutna tehnologija, mnogi danas različito tumače slikarovo shvaćanje veze između života i smrti. Tisnikarove slike su jednostavne i odraz su svijeta jednostavnih ljudi, što je nešto samo po sebi razumljivo i stvarno, pri čemu Tisnikar u svoje slike stavlja život i smrt ruku pod ruku. Jože Tisnikar prikazao je ljude na granici ovoga svijeta, a umjetničko je nadahnuće crpio u svom životnom i radnom okruženju (progon). Kada je Tisnikar spojio sve svoje umjetničke ideje i svoje životne vizije, nastala su umjetnička djela koja na poseban način izražavaju okruženje koje mu je omogućilo stvaranje i proživljavanje vlastitog iskustvenog svijeta. Za nastanak Tisnikarovih umjetničkih djela od velike je važnosti način života u Koruškoj, gdje je sam umjetnik, ali i drugi ljudi, osjetio prijelaz iz starog u moderno društvo. Za lakše razumijevanje Tisnikarovih slika važno je poznavati Tisnikarove svjetove koji su utjecali na njegovo stvaralaštvo. Ovi su: obitelj, selo u kojem je odrastao rat kroz koji se borio u mladosti, rad bolničke službenice na odjelu za teške bolesnike, rad pomoćnika obdukcije u tužilaštvu. Slike tiskara nam govore da životni put pojedinca može završiti, a ljudski rod ide dalje, jer je rođenje vječni suparnik ljudske smrtnosti. Smrtnost se često spominje u suvremenom svijetu i predmet je mnogih umjetničkih kreativnosti i umjetničkih inspiracija, bilo da se radi o filmovima, reklamama, stvaralaštvu knjiga ili pisanju znanstvenih i popularnih članaka. Dakle, ako sažmemo Tisnikarove slike, možemo reći da one nikada ne prikazuju konkretne motive s kojima bi se neke priče ispričale. Iako je istina da se brojke temelje na stvarnim osobama koje su mu prošle kroz ruke tijekom Tisnikarova rada u tužiteljstvu. Slikao je i crtao samo ono što je vidio i osjetio. Slikanje i crtanje bili su njegova terapija, kamo je mogao usmjeravati sve svoje osjećaje. Pritom ne treba zaboraviti ni lik gavrana, koji je dugi niz godina bio Tisnikarov domaći suputnik. Konkretne scene se tako postavljaju kako bi se komunicirao skriveni sadržaj, a to je univerzalno pitanje rođenja i smrti i onoga što se u međuvremenu pojavljuje kao jedina i prirodna veza, ljubav. Prikazujući gostioničke slike alkoholom opijenih gostiju, slikar nagovještava njihovu unutarnju uznemirenost i nezadovoljstvo koje pokušavaju zaboraviti i kazniti opijenošću. Međutim, jasno je da svi ovi besmisleni postupci dovode do smrti i daljnje patnje. Čak ni povorka ljudi koji izranjaju iz zore na visokom rubu slike nije samo metafora za pratnju koja se oprašta od pokojnika na putu do groba. Ali oni su metafora za spoznaju da je život vječan i da neprestano teče, a da su ljudi samo sporedna figura kojoj sam život igra glavnu ulogu. Kao posljednji najčešće ponavljani motiv Tisnikar prikazuje križ. Ovim motivom slikar ističe dvostruku mučenikovu patnju, i to prvu zbog mučeničke smrti, a drugu zbog sakaćenja koje se tijekom nje događa. Upravo je taj motiv često velika utjeha vjernicima koji svoje probleme, nezadovoljstva i patnje savladavaju i tješe molitvom, nadajući se boljem, što ni sam šehid nije doživio. Zato su Tisnikarova umjetnička djela tajanstvena i čarobna, a ujedno nam daju olakšanje za naše patnje i bol koji život donosi....