tempera . original potpisano 1986 godina 10,5 x 17 cm sa paspartuom 21 x 29,5 cm kasirano na karton Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

S posvetom autora Odlično Retko Петар Бокун (Београд, 5. март 1941 — Београд, 11. мај 2011) био је српски неуропсихијатар. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у Београду од оца Петра и мајке Милене. Основну школу је завршио у Владимировцу у Банату и Врлици у Далмацији 1955. године. Гимназију је завршио у Сињу 1959. године, а затим Медицински факултет у Загребу као први у генерацији 1964. године. Специјализовао је психијатрију и неурологију у Сплиту и Загребу, а усавршавао се у Лондону. У периоду 1974-1985 предавао је психијатрију на Медицинском факултету у Сплиту, осим тога предавао је судску психопатологију на Правном факултету у Сплиту. Био је у периоду 1974-1977. шеф психијатријског одељења Опште болнице Сплит, а у периоду 1977-1987. шеф одељења Војне болнице Сплит. У војсци је имао чин потпуковника. Био је председник организације Црвеног крста Сплита. Одбранио је докторску дисертацију из медицинских наука под називом „Параноја код миграната“, 1982. године на Универзитету у Београду. Исте године добио је титулу примаријус. У периоду 1995-97. радио је у Центру за хипербаричку медицину на Бањици у Београду, а у периоду 1997-2000. био је научни саветник. Основао је 2005. године Катедру за психоантропологију на Академији уметности у Београду. Објавио је око 120 стручних и научних радова, око 600 научно-популарних чланака, 53 књиге од којих 7 књига поезије. Био је стални колумниста „Политике“. Носилац је Ордена рада са сребрним венцем и Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима. Био је ожењен супругом Аном са којом је имао сина лекара Златка[1] и ћерку Пејану. Преминуо је 11. маја 2011. у Београду и сахрањен 14. маја на гробљу у Владимировцу. Био је члан Српског лекарског друштва у чијим просторијама је одржана комеморација 13. маја 2011.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogomil Karlavaris (Perlez, 18. septembar 1924 — Novi Sad, 8. jul 2010) bio je srpski slikar i profesor univerziteta. Biografija Bogomil Karlavaris brat je istaknute naučnice u oblasti germanistike, Pavice Mrazović. Završio je Učiteljsku školu u Vršcu, Višu pedagošku školu u Novom Sadu, a Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu. Doktorirao je likovnu pedagogiju u Nemačkoj. Predavao je na novosadskoj Višoj pedagoškoj školi, a po osnivanju Akademije umetnosti 1974. godine prelazi na likovni odsek ove visokoškolske ustanove. Od 1980. godine radio je kao profesor Pedagoškog fakulteta u Rijeci, u Istri.[1] Po obrazovanju i delovanju je bio likovni umetnik, ali svoj radni vek paralelno je posvetio i pedagoškom radu, autor je više teorijskih knjiga i udžbenika, učesnik niza istraživačkih projekata. Osnovao je Društvo likovnih pedagoga Vojvodine, a njegovo delo je i Centar za likovno vaspitanje dece i omladine Vojvodine koji je uspešno vodio od 1954. do 1980. godine.[1] U slikarstvu je afirmisao specifičnu i prepoznatljivu poetiku. Njena struktura prividno nosi realistički koncept, ali joj je suština u duhovno-poetskim slojevima likovnog izraza ispoljenog kroz savremeni senzibilitet. Predeli su mu viđeni u ruralnim sredinama Vojvodine, ali ima i urbanih tema, sa znacima savremene civilizacije. U prvoj fazi slikao je više lirski, srodno impresionizmu i intimizmu. Šezdesetih godina nastaju slike pod delimičnim uticajem enformela. Na radovima osamdesetih još se više redukuju optički podaci i stroge kompozicije, a zatim preovladavaju motivi iz Istre, da bi slike iz devedesetih nosile izvesne poruke u duhu konceptualne umetnosti. Priredio je više od 60 samostalnih izložbi u zemlji i svetu, a izlagao je i na brojnim grupnim postavkama. Dobitnik je nagrada „25. maj“, Oktobarske nagrade Novog Sada, Iskre kulture, priznanja Zaslužni likovni pedagog Jugoslavije, kao i američke „Edvin Zigfeld“ 1993. godine, za vaspitanje putem umetnosti.

Izdavač: Nacionalni park Sutjeska - Tjentište, 1976. Veliki format (33×42 cm), 2 strane teskta + 10 reprodukcija. Veoma dobro očuvano. Prvoslav Pivo Karamatijević (Nova Varoš, 5. maj 1912 — Rijeka, 28. avgust 1963) bio je srpski slikar, grafičar, profesor i učesnik. Rođen je kao sin sveštenika i pukovnika Jevstatija i Jefimije. Nižu gimnaziju završio je u rodnom mestu, a Umetničku školu i Akademski tečaj u Beogradu 1932. godine kod profesora Milana Milanovića i Ljube Ivanovića. Do 1941. godine, predavao je crtanje po školama u Srbiji (Užice, Pljevlja, Novi Pazar i Skoplje) i povremeno se bavio likovnom kritikom. Bio je jedan od osnivača ilegalne umetničke grupe „Život“, 1934. godine. Godine 1941, pridružio se Narodnooslobodilačkom pokretu Jugoslavije. Sa D. Vuksanovićem i B. Baruhom organizovao je Prvi partizanski slikarski atelje u Užicu. Povremeno je radio pri Agitpropu Vrhovnog štaba NOVJ u Istočnoj Bosni od 1942. do 1944. godine. Posle rata, bio je profesor i docent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu od 1957. do 1963. godine. Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena zasluga za naroda sa srebrnim zracima, Ordena bratstva i jedinstva sa srebrnim vencem i ostalih odlikovanja. Njegov stvaralački opus obuhvata grafike, grafički dizajn, crteže, slike u akvarelu i temperi i zidnu dekoraciju. Rano se opredelio za socijalnu tematiku – težak predratni život radnika i seljaka, borba u NOR-u, oslobođenje, obnova i izgradnja zemlje. Tokom rata, risao je motive iz života i borbi partizana. Njegove grafike nisu samo beležile životnje tokove, već su se umetničkim izrazom i formom prilagođavale ideji i postepeno razvijale od ekspresionizma ka socijalističkom realizmu. Sa jugoslovenskim umetnicima izlagao je od 1932. godine u Jugoslaviji i inostranstvu, a samostalno u Prijepolju 1932, Pljevljima 1932. i 1938, Užicu 1934, Skoplju 1940. godine, na prolećnim i jesenjim izložbama ULUS-a, izložbama SLUJ-a. Narodnooslobodilačke borbe. Grafike: 1 JURIŠ 2 ISPRAĆAJ U PIVI 3 KONJANICI 4 PRELAZ 5 NA SPLAVU 6 NA VUČEVU 7 SAN 8 ORIGINALNI CRTEŽ SA SUTJESKE 9 TIFUSAR 10 SVE DALJE...

62434) Mirko Mitko Bulajić , Izdavač : Boka di mare Herceg Novi 2018 , dvojezično , tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku , Mitko Bulajić je slikar prefinjene likovne kulture, tananog senzibiliteta u duši sanjara i vizionara čije je djelo ušlo u antologijske vrijednosti naše likovne baštine` Duhovna vertikala koju je ponio iz svog rodnog Cetinja, a koja se zasniva na crnogorskoj epskoj i istorijskoj tradiciji, ostaće duboko usađena u njegovoj duši. Međutim Herceg Novi i Bokokotorski zaliv predstavljaće inspirativni nukleus njegovog cjelokupnog likovnog djela. `Tako se na njegovim ranim radovima, pejzažima, na prvi pogled fotografske analitičnosti, smjenjuju bokokotorski gradići i ribarska mjesta: Herceg Novi, Rose, Perast, hercegnovski Škver u kojem se odvijao život malog gradića orjentisanom prema moru. On zapravo udahnjuje novi život ambijentu koji ga je privlačio kao slikara, strasnog ribara, majstora bućanja, a prije svega, skromnog čovjeka čija se tiha priroda i topla ljubav prema svijetu reflektovala u njegovom djelu` U Crnogorskom književnom listu, u oktobru 2004. godine, o slikarstvu Mirka Mitka Bulajića, poznati crnogorski slikar Nikola Vujošević zapisao je: ,,Izvjesno je da je Bulajić u snu slikao, a slikajući sanjao. U stvari, prenosio je na platna svoje imaginarne slike, opsene, svoju spokojnost i dobrotu. Sve je radio blaženo miran očekujući zadovoljstvo i sreću. Otuda potpuna iskrenost, lirska izražajnost i nadasve eho duše cjelokupnog njegovog ljudskog i umjetničkog bića`. Ljiljana Zeković. Bulajić je rođen 1926. godine na Cetinju. Završio je Školu likovnih umjetnosti u Herceg Novom, gdje su mu profesori bili Petar Lubarda, Milo Milunović, Đorđe Oraovac, Svetomir Poček, Milan Božović, Miloš Vušković i Vojo Stanić. Krajem šezdesetih godina je diplomirao na Višoj pedagoškoj školi u Nikšiću, a 1953. postaje član Udruženja likovnih umjetnika Crne Gore. Svoj stvaralački i životni put je vezao za Herceg Novi, gdje se bavio pedagoškim radom u Gimnaziji, Osnovnoj školi ,,Milan Vuković`, Srednjoj umjetničkoj školi, a jedno vrijeme je bio angažovan i kao scenograf u hercegnovskom amaterskom pozorištu. Umro je u Beogradu 1980. godine. U herceg Novom zasniva svoju porodicu, posvećuje se slikarstvu i pedagoškom radu. tvrd povez, format 23,5 x 27,5 cm , zaštitni omot, ilustrovano, 127 strana

Stanje: Kaseta 5, Omot 5 ----------------------------- Kud Idijoti ‎– Mi Smo Ovdje Samo Zbog Para Label: Helidon ‎– 6.151517, Založba Obzorja Maribor ‎– 6.151517 Format: Cassette, Album Country: Yugoslavia Released: 1990 Genre: Rock Style: Punk Tracklist A1 Neću Da Radim Za Dolare 3:14 A2 Mi Smo Ovdje Samo Zbog Para 3:19 A3 ... Dan Kada Sam Ostao Sam 5:46 A4 Zbogom Marija 3:56 A5 Ljudi Iz Podzemlja 3:48 B1 Minijatura 2:01 B2 Kako To Može? (Nikad Neću Shvatiti) 3:23 B3 Smrt 4:05 B4 Ja Sam Te Ludo Volio 1:04 B5 Lud Od ... 2:22 B6 Bandiera Rossa 6:50 a Anarhija b Podijeli Pa Vladaj c Junajted d Tečajna Lista c Solo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kdobro uradjena istorija umetnosti John Edward McKenzie Lucie-Smith (rođen 27. veljače 1933.), [1] poznat kao Edward Lucie-Smith, engleski je pisac, pjesnik, umjetnički kritičar, kustos i televizijski voditelj rođen na Jamajki. Bio je vrlo plodan u tim poljima, napisao je ili uredio više od stotinu knjiga, a njegove teme su se krajem 1960-ih postupno mijenjale s uglavnom književnosti na uglavnom umjetnost. Biografija Lucie-Smith je rođen u Kingstonu na Jamajci, kao sin Mary Frances (rođene Lushington) i Johna Dudleya Lucie-Smitha.[1] U Ujedinjeno Kraljevstvo preselio se 1946. [2] Školovao se u The King`s School u Canterburyju, a potom je boravio u Parizu. Godine 1954. diplomirao je umjetnost na koledžu Merton u Oxfordu.[1][3] Nakon što je služila u Kraljevskim zračnim snagama kao časnica za obrazovanje i radila kao tekstopisac,[3] Lucie-Smith je postala pisac s punim radnim vremenom (kao i antologičar i fotograf). Naslijedio je Philipa Hobsbauma u organiziranju The Group, grupe pjesnika sa sjedištem u Londonu.[4] Početkom 1980-ih vodio je nekoliko serija intervjua, Conversations with Artists, za BBC Radio 3. Bio je suradnik The London Magazinea, u kojem je pisao kritike o umjetnosti, a redovito je pisao za nezavisni časopis ArtReview od 1960-ih do 2000-ih. Kao plodan pisac, napisao je ukupno više od stotinu knjiga o različitim temama, uglavnom povijesti umjetnosti, kao i biografijama i poeziji.[2] Uz to je bio kustos niza umjetničkih izložbi, uključujući tri projekta Petera Mooresa u Walker Art Gallery u Liverpoolu, The New British Painting (1988. – 1990.) i dvije retrospektive u Muzeju umjetnosti New Orleansa. On je kustos Bermondsey Project Space-a.[5] Posljednjih godina Lucie-Smith promovira crteže pripisane Francisu Baconu u vlasništvu talijanskog novinara Cristiana Lovatellija Ravarina. Međutim, Christie`s, Sotheby`s i Francis Bacon Estate nisu potvrdili autentičnost ovih djela poznatih kao `talijanski crteži Francisa Bacona`. Martin Harrison, urednik Francis Bacon: Catalogue Raisonné, ne uključuje `Talijanske crteže Francisa Bacona` i ne vidi Baconovu ruku na ovim crtežima.[6] Njegov ujak Euan Lucie-Smith bio je jedan od prvih pješačkih časnika mješovitog podrijetla u regularnoj britanskoj vojnoj pukovniji i prvi poginuo u Prvom svjetskom ratu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rugmaking: A Complete Introduction to the Craft of Rugmaking Nell Znamierowski Nell Znamierowski (13. kolovoza 1931. - 29. travnja 2021.) bila je američka tekstilna umjetnica. Znamierowski je rođen u Amsterdamu, New York.[1] Rođena je kao Aniela Znamierowska, jedino dijete Waclaw i Helene Wojnar Znamierowski i završila je srednju školu Wilbur H. Lynch u Amsterdamu 1949. [2] Diplomirala je likovnu umjetnost tekstilnog dizajna na Rhode Island School of Design 1953. [3], a uz Fulbrightovu stipendiju otputovala je u Finsku kako bi radila u Školi za industrijski dizajn, gdje se zainteresirala za Rya prostirke. Tijekom svoje karijere radila je na različite načine kao dizajnerica tiska, savjetnica za boje i dizajnerica tkanih tkanina uz poučavanje u školi Brooklynskog muzeja umjetnosti – gdje je također koordinirala program vlakana – i Fashion Institute of Technology.[ 4] Djela koja je izradila ili dizajnirala Znamierowski mogu se pronaći u zbirkama Muzeja američke umjetnosti Smithsonian [1], Muzeja Cooper-Hewitt [5] i Instituta za umjetnost u Chicagu [6], a ona je predstavljena u mnogim solo i skupne izložbe diljem Sjedinjenih Država.[3] Autorica je brojnih vodiča za tkanje, uključujući Korak po korak tkanje: potpuni uvod u zanat tkanja, uključujući fotografije u punoj boji (1967.) i Korak po korak tkanje: potpuni uvod u ćilimarski obrt (1972.).[7] Također je pisala za brojne publikacije o tekstilu, uključujući Craft Horizons, Piecework, American Craft, Handwoven i Fiberarts, te je držala predavanja i radionice tijekom svoje karijere.[4] Znamierowski je preminuo u New Yorku u dobi od 89 godina 29. travnja 2021. Misa zadušnica održana je 11. rujna 2021. u crkvi svetog Stanislava u Amsterdamu, NY, nakon čega je odmah uslijedio pogreb na groblju svetog Kazimira.

Monografija o Jozefu Bojsu, nemačkom performeru, skulptoru, grafičkom umetniku i teoretičaru umetnosti Samostalno izdanje: Bogovađa, Beograd Autori: Gotz Adriani, Karin Thomas, Winfried Konnertz Preveo i priredio: Zoran Gavrić Povez: broširan Broj strana: 156 Ilustrovano. Format: 25,5 x 24,5 cm Nekorišćeno. Retko u ponudi. Monografija o umetniku koji je svoj prošireni pojam umetnosti ostavio kao zaveštanje, ali utoliko što uzrok te umetnosti, kako sam ističe na više mesta, leži u budućnosti. Na njoj je radilo troje autora, u saradnji sa samim Jozefom Bojsom, pa ona već zbog toga predstavlja biografiju i pouzdan kompendijum svih umetnikovih aktivnosti od početka njegove stvaralačke karijere do 1981. godine. Svaki od bitnih momenata iz njegove biografije, kao i svaki njegov umetnički rad, prate važni podaci i ključna mesta iz njegovih tekstova, razgovora i predavanja. (K-116)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fleka u gornjem delu knjige, malo probilo i unutra na nekih 50 tak prvih stranica, nista strasno, tekst netaknut, knjiga u dobrom stanju! Sherman Emery Lee (19. travnja 1918. - 9. srpnja 2008.) bio je američki akademik, pisac, povjesničar umjetnosti i stručnjak za azijsku umjetnost. Bio je direktor Muzeja umjetnosti Clevelanda od 1958. do 1983. [2] Lee je stekao diplomu B.A. i magistrirao na Američkom sveučilištu u Washingtonu, D.C. Doktorirao je na Sveučilištu Western Reserve 1941. godine.[3] Lee je bio `poznati stručnjak za azijsku umjetnost.`[3] Prema riječima Philippea de Montebella, Lee će biti zapamćen po `senzacionalnim akvizicijama koje su transformirale Clevelandski muzej umjetnosti na svim poljima.`[4] Karijera Godine 1941. Lee je imenovan kustosom dalekoistočne umjetnosti na Institutu za umjetnost u Detroitu.[3] Njegova muzejska karijera prekinuta je vojnom službom u Drugom svjetskom ratu.[2] Vratio se u Sjedinjene Države 1948. Bio je pomoćnik ravnatelja Muzeja umjetnosti u Seattleu i predavao je na Sveučilištu u Washingtonu.[3] Godine 1952. Lee je počeo raditi u Cleveland Museum of Art kao glavni kustos orijentalne umjetnosti. Imenovan je ravnateljem 1958. i na toj je dužnosti bio do 1983. [2] Savjetovao je gospodina i gospođu Johna D. Rockefellera o izgradnji njihove zbirke azijske umjetnosti. Nakon umirovljenja iz Muzeja umjetnosti Clevelanda 1983., Lee je postao pomoćni profesor povijesti umjetnosti na Sveučilištu Sjeverne Karoline u Chapel Hillu. Drugi Svjetski rat Poručnik Sherman Lee aktiviran je iz mornaričke rezerve Sjedinjenih Država tijekom Drugog svjetskog rata. Njegova mornarička karijera krenula je preokretom kada je 1946. premješten u Spomenike, likovnu umjetnost i arhive (MFAA) u Japanu. Kada je otpušten iz vojske, nastavio je raditi kao civil u Tokiju.[2] Od 1946. do 1948. bio je civilni savjetnik stožera generala Douglasa MacArthura (Vrhovni zapovjednik savezničkih snaga, također poznat pod akronimom SCAP) za katalogiziranje, očuvanje i zaštitu japanskih umjetnina.[5] Među onima koji su služili s Leejem u sjedištu SCAP-a u Tokiju bili su Patrick Lennox Tierney [6] i Laurence Sickman.

17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

beograd , makedonska ulica fotografija 17 x 23 cm Aleksandar Aca Simić (Beograd, 24. juli 1898 — Beograd, 18. januar 1971) je bio foto-reporter, novinar. Po završenoj maturi u Beogradu otišao u Pariz gde je studirao u Nacionalnoj školi dekorativnih umetnosti i apsolvirao na arhitekturi. Prve fotografije snimio 1912. Zatim se kao fotograf sreće 1915. u Prvom svetskom ratu, prilikom prelaska Albanije. Od 1921. bavio se profesionalno novinskom fotografijom, a objavljivao je u listu Nedeljne ilustracije, zatim radio u listu Politika (od 1924. do početka Drugog svetskog rata), i smatra se prvim foto-reporterom tog lista. Za vreme okupacije sarađivao kao foto-reporter sa listom Kolo. Budući da je taj list osnovan od okupacionih vlasti, ta saradnja je Simiću, posle rata, pripisana kao „kolaboracija sa neprijateljem“. Posle 1945. privremeno mu je zabranjen rad u novinarstvu „zbog rada u režimskom listu, u vreme okupacije“. Da bi prehranio porodicu bavio se neko vreme pozorišnom fotografijom za Narodno pozorište u Beogradu. Kada je skinuta zabrana da radi u novinarstvu (ali je i dalje je važila zabrana za rad u listu Politika) Simić je nastavio rad u Foto-agenciji „Jugopres“ (delovala pod okriljem Novinske agencije „Tanjug“), pa u listovima Glas i Duga, a od 1952. je u listu Borba, kao urednik fotografije. Penzionisan je 1960. godine. Bio je nosilac Albanske spomenice, i dobitnik nekoliko nagrada za fotografiju. Bio je član Foto-sekcije ULUPUS-a i Sekcije foto-reportera Udruženja novinara Srbije. Simić se prevashodno bavio novinskom fotografijom, fotografisanjem aktuelnih događaja. Ostvario je i jedan broj portreta istaknutih ličnosti. Pokazivao je osetljivost za ulične prizore i anegdotske situacije. Deo njegovog opusa odnosi se na temu Arhitektura starog Beograda. NJegova dela (fotografije i negativske ploče) nalaze se u Fototeci lista Politika, Muzeju grada Beograda i Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. NJegova dela uvrštena su u kritičku retrospektivu - povodom 150 godina fotografije u svetu: „Fotografija kod Srba 1839-1989“, Galerija SANU, Beograd, 1991. Posthumno su održane dve izložbe sa istim izborom njegovih dela: „Fotografije Ace Simića“, Galerija Doma omladine, Beograd, maja 1983, i „Beograd Politikine mladosti : fotografije Ace Simića“, Beograd: Hol palate „Politika“, avgust 2003. Iako je Simićev opus obiman, nije istražen, uticajem je nedovoljno značajan i nezapažen od struke i kritike.

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.

format: MC (kaseta) artist: MAY RESULT (Serbia, Yugoslavia) title: Tmina release date: 2001 label, Cat. No. Awaken Production, Awaken 006 style: black metal NEW, UNPLYED (5+), nikad puštena, prvi put izvađena iz kutije za slikanje za Kupindo. Kaseta je veoma retka, a posebno u ovom stanju, jer je izdavač uglavnom radio razmenu sa inostranstvom, pa ne verujem da je u Srbiji prodato više od 100 primeraka. Pošto je naziv `Tmina`, izdavač se pobrinuo da i naslovna omota bude takva - jedva se vidi drvo koje izvire iz tmine... No, pošto se to ne bi dobro videlo na ekranu (a uživo je extra!!!), kao prvu fotku sam stavio unutrašnji deo omota, koji je zamišljen kao poster. Inače, omot je veliki, na 6 otvaranja, a kaseta ima štampanu crnu nalepnicu. Sve je profi odrađeno, kako je kvalitet ovog benda i zasluživao. Ovo je drugi album benda koji sam voleo, družio se sa njima, objavio im nekoliko albuma i pomagao medijski kad sam god mogao. Jednog sa slike, mini-postera, koji se nalazi na poleđini omota - više nema sa nama. Raša je otišao u Valhalu, ili već na neko drugo mesto gde će moći da cepa Maidene na bas gitari. Album je originalno objavljen na CD-u za austrijsku etiketu CCP (i ovaj CD čeka da ga ubicim u prodaju, ako vam se baš žuri, kontaktirajte me i ponudite cenu), a postoje 2 kasetna izdanja, koje su uradili prijatelji benda. Jedno je rumunsko - za Bestial Reocrds, a drugo srpsko, za Awaken, iza koga je stajao Milan Rakić iz Priogrevice. Milan je bio u to vreme veliki fan benda, a ne mnogo kasnije će postati i klavijaturista, promoter ovog sastava. I danas je aktivan u organizaciji metal koncerata. Kao i lider MAY RESULT - Kozeljnik, i Milan je pisao za Metal Express i Rock Express. Album je fenomenalan, ali imajte na umu da sam pristrasan... Evo i spiska pesama. 1 Oгањ / My Martyred Soul 8:24 2 Thy Last War Of Times 4:45 3 Stars Hysteria 4:46 4 Nocturnal Pedigree 3:56 5 Зачаран 5:38 6 Coldwinds Dominion (Son Of Stribog) 8:11 7 Јата Mоја црна (Мрак праскозорја) 8:02

Mihailo Blam - Majls Dejvis Nota, Knjazevac, 1987. Mek povez, korice kao na slici, 118 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926 — Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум `Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД. Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8][9] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[10] Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[11] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[12] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[12] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакако једног од најважнијих музичара 20. века“,[11] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[13] Дискографија Modern Jazz Trumpets (1951) [Split] The New Sounds (1951) Young Man with a Horn (1952) Blue Period (1953) The Compositions of Al Cohn (1953) Miles Davis Volume 2 (1954) Miles Davis Volume 3 (1954) The Miles Davis Quintet (1954) With Sonny Rollins (1954) Blue Haze: Miles Davis Quartet (1954) All-Stars, Volume 1 (1955) All-Stars, Volume 2 (1955) All-Stars Sextet (1955) The Musings of Miles (1955) Blue Moods (1955) MILES: The New Miles Davis Quintet (1956) Quintet/Sextet (1956) Collector`s Items (1956) `Round About Midnight (1957) Cookin` (1957) Miles Ahead (1957) Elevator to the Gallows (1958) Milestones (1958) Porgy and Bess (1959) Kind of Blue (1959) Workin` (1959) Sketches of Spain (1960) Someday My Prince Will Come (1961) Seven Steps to Heaven (1963) Quiet Nights (1963) E.S.P. (1965) Miles Smiles (1967) Sorcerer (1967) Nefertiti (1968) Miles in the Sky (1968) Filles de Kilimanjaro (1968) In a Silent Way (1969) Bitches Brew (1970) Jack Johnson (1971) Live-Evil (1971) On the Corner (1972) Big Fun (1974) Get Up with It (1974) Water Babies (1976) Circle in the Round (1979) Directions (1981) The Man with the Horn (1981) Star People (1983) Decoy (1984) You`re Under Arrest (1985) Tutu (1986) Music from Siesta (1987) Amandla (1989) Aura (1989) Dingo (1991) Doo-Bop (1992) Rubberband (2019) tags: jazz, dzez, misa blam, trubac...

SRPSKO BAROKNO SLIKARSTVO II izdanje OPŠTA UMETNOST Šifra artikla: 369695 Autor : Miroslav Timotijević Izdavač : MATICA SRPSKA Pred čitaocem se nalazi drugo izdanje sada već klasične knjige prof. dr Miroslava Timotijevića „Srpsko barokno slikarstvo” koje nakon dvadeset i četiri godine ponovo priređuje Matica srpska. Ovaj prerano preminuli istraživač srpske umetnosti i kulture 18. i 19. veka ostavio je iza sebe izuzetno b... Detaljnije Pred čitaocem se nalazi drugo izdanje sada već klasične knjige prof. dr Miroslava Timotijevića „Srpsko barokno slikarstvo” koje nakon dvadeset i četiri godine ponovo priređuje Matica srpska. Ovaj prerano preminuli istraživač srpske umetnosti i kulture 18. i 19. veka ostavio je iza sebe izuzetno bogat i razuđen naučni opus u čijem središtu se, kao jedno od temeljnih mesta, nalazi ova kapitalna monografija. Radi se o posebnom i drugačijem delu kojim je u srpskoj istoriji umetnosti otvoreno novo poglavlje. Pojava te knjige je legitimisala metodološke novine koje su donosili mlađi autori, ali i pokazala spremnost starijih autoriteta da prihvate drugačije načine promišljanja poznatih umetničkih fenomena. Duže od dve decenije služila je kao udžbenik za studente, ali i kao izvor za metodološke inovacije, koje je autor nastavio da razrađuje kroz pojedinačne studije i članke. Knjiga „Srpsko barokno slikarstvo” je Miroslava Timotijevića svrstala među vrhunske istraživače istorije umetnosti ne samo u nacionalnim, već i u širim istočnoevropskim okvirima. Do kraja svoje profesionalne karijere radio je kao predavač na predmetima iz istorije srpske umetnosti novog veka na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija OPŠTA UMETNOST Autor Miroslav Timotijević Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač MATICA SRPSKA Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2020 Format 21x29,7 Strana 504 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

ULUS, 2011. Tekst Dragoslav Bokan 24 listova u fascikli. Veoma očuvano. Fascikla sa manjim oštećenjima. Sa četrnaest godina Ivana Pejić je krenula na zlatarski zanat, a imala je šesnaest kada je u Londonu upisala `Kensington end Čelzi` koledž. Završivši ga diplomirala je na Univerzitetu Sent Martin. Ovih dana je u studiju AIS u tržnom centru na Zelenom vencu izložila krstove koje je radila tokom svog boravka u Londonu, a koje su hteli da otkupe Kartije i Bulgari. O tome ona kaže za NIN: Na prijemni ispit sam otišla svesna da nemam šta da izgubim. Profesor me pitao ko mi je napravio lanac sa krstom koji sam nosila. Nije mi verovao da je to moj rad i poslao me u radionicu da napravim prsten. Napravila sam ga i bila sam primljena. U inostranstvu su hteli da kupe moje krstove, ali nisam pristala. Da sam to učinila ne bi ih osveštao patrijarh Pavle i to bio običan nakit. s

Odlicno ocuvane kasete ---------------------------------- Azra (3) - Blasé More images Label: Hi-Fi Centar – 10163/10164 Format: 2 x Cassette, Album Country: Yugoslavia Released: 1997 Genre: Rock Style: Folk Rock, Indie Rock A1 Blasé A2 Tup Kao Ud A3 Divno Biće A4 Milo A5 Vehni, Vehni Fiolica A6 Šala A7 Ti Si Sjela Za Moj Stol B1 Hleba & Igara B2 Mito Bekrijo (Tradicional) B3 Repeticio Est Mater Studiorum B4 Želja B5 C`est La Vie (U Prostore Nove Idem) B6 Poziv Na Ples (83`) - Bonus Uživo B7 Fa-Fa (`83) - Bonus Uživo C1 Dunjo Bre C2 Juga C3 Zlato Moje Mamino C4 Zujanje C5 Pripovjedac C6 Dimitrije Sine Mitre (Tradicional) C7 Duplo Golo C8 Na Početku Bješe Štos D1 Rožica Sem Bila (Tradicional) D2 Pusto Tursko D3 Ajoj D4 A Šta Da Radim - Studijski Album D5 Lijepe Žene Prolaze Kroz Grad - Studijski Album D6 Balkan - Studijski Album D7 Klinček Stoji Pod Oblokom - Studijski Album D8 Odlazak U Noć - Studijski Album D9 Nemir I Strast - Studijski Album

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malo starackih pegica po knjiskom bloku, sve ostalo uredno! Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

Intervjui i autorski tekstovi Isidore Žebeljan Pokušamo li da mapiramo sva polja stvaranja i delovanja Isidore Žebeljan uočićemo zalaganje da se sačuvaju i primene postupci umetničke forme i intelektualne prakse. Bogat i sadržajan život ove vanserijske umetnice ostaje zabeležen u dugom nizu njenih intervjua, autopoetičkih zapisa i autorskih tekstova, između kojih se naročito izdvaja esej o mogućnostima komponovanja opere u današnjem vremenu. Pristajući da svoje misli i stavove podeli kako sa tiražnim glasilima, tako i sa onim strukovnim i akademskim, Isidora Žebeljan je predano i posvećeno radila na tome da umetničku muziku i procese njenog stvaranja približi srpskoj javnosti i publici drugih zemalja. Mnogostrukost i raznolikost umetničkih poduhvata, posvećenost kreativnom angažmanu i performativnoj praksi, posvećenost ideji da se, metaforično rečeno, združe frule i flamingosi, posvećenost misiji usaglašavanja tradicije i inovacije – sve to preporučuje zapise Isidore Žebeljan našem pamćenju. Vladislava Gordić Petković ✰Izdavač: Akademska knjiga, 2021. ✰Povez: tvrdi, zaštitne višebojne korice, 382 strane ✰Nepodvlačena, nema posvetu, bogato ilustrovana, na kvalitetnom sjajnom papiru, težina 1400 grama ****

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.

Lepo očuvano Uz knjigu ide i retka ilustrovana brošura MOTIVI IZ ARHITEKTURE U SREDNJOVEKOVNOJ SRBIJI Arhitektura srednjeg veka Đurđe Bošković Izdavač: Naučna knjiga, Beograd 1962; Detaljnije: mek povez, strana 353, ilustracije, 29cm Prof. Đurđe Bošković rođen je u Beogradu 1904. godine. Gimnaziju je učio u Francuskoj, a maturirao je 1922. godine u Beogradu. Diplomirao je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu 1928. godine. Od 1930. godine bio je kustos Narodnog muzeja i radio kao asistent i kao docent na Tehničkom fakultetu. Godine 1947. izabran za vanrednog profesora a 1950. godine za redovnog profesora na Arhitektonskom fakultetu, za predmete Istorija arhitekture i Istorija umetnosti. Na Univerzitetu u Beogradu je obavljao sledeće funkcije: bio je prodekan Tehničkog fakulteta (1946-1947), profesor Tehničke velike škole (1948-1950), dekan Arhitektonskog fakulteta (1959-1962), šef Katedre za istoriju arhitekture i umetnosti, direktor Arheološkog instituta. Bio je član Matične komisije za osnivanje, i jedan od osnivača Naučnog Društva Srbije 1969. godine. Bio je član i predsednik brojnih naučnih i stručnih organizacija, instituta, njihovih saveta i naučnih veća iz oblasti istorije arhitekture, zaštite spomenika i istorije umetnosti. Počasni je član Arheološkog društva i Društva konzervatora Jugoslavije. Učestvovao na vrlo brojnim međunarodnim naučnim skupovima, kongresima i simpozijumima sa vrlo zapaženim referatima. Držao je brojna predavanja na inostranim fakultetima, institutima, akademijama nauka (Pariz, Ravena, Moskva, Lenjingrad, Varšava, Sofija). Član je Internacionalnog komiteta za Vizantologiju i Internacionalnog komiteta za istoriju umetnosti. Najvažniji radovi kojima je uticao na razvoj teorije i prakse: Prof. Bošković je izvanredno plodan pisac i autor brojnih priznatih naučnih i stručnih radova iz oblasti kojom se bavi. On ima nekoliko stotina bibliografskih jedinica. Najznačajnija su posebna izdanja, knjige i studije: Manastir Manasija – Manastir Dečani – Srednjevekovna umetnost u Srbiji i Makedoniji – Arhitektura srednjeg veka – Stari Bar. Pored ovoga, sledi veliki broj radova o restauraciji značajnih spomenika kulture i manastira. Najvažniji naučni doprinosi: Ukupna naučna aktivnost prof. Boškovića je vrlo bogata i ostavila je dubokog traga u oblasti proučavanja razvitka arhitektonskog, urbanog i umetničkog stvaralaštva. Posebno su značajni njegovi doprinosi u izučavanju srednjovekovne materijalne i duhovne kulture naših naroda. Pored značajnih dela udžbeničkog karaktera, u kojima je na vrlo sistematizovan način prikazao i valorizovao arhitekturu srednjeg veka u našoj zemlji, on je dao i značajne konkretne priloge istraživanju karakteristika i oceni vrednosti pojedinih značajnih spomenika. Njegovi radovi su doprineli i organizovanju konzervatorskih radova na restauraciji pojedinih spomenika gde je i sam neposredno učestvovao. Претрага за: Izbor pisma Ћирилица Tags: Manastiri dvorci arhitekte Srednjevekovnoj srbiji srbi istorija srba srpska arhitektura srednjeg veka srednji vek

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Moskovski kremlj (rus. Московский Кремль) je istorijski utvrđeni kompleks u samom centru Moskve, okružen rekom Moskva (na jugu), Crvenim trgom (na istoku) i Aleksandrovom baštom (na zapadu). Jedan je od najpoznatijih kremalja (ruskih citadela) i uključuju četiri palate, četiri katedrale, a opasan je Kremaljskim zidom sa Kremaljskim kulama. Kompleks služi kao zvanična rezidencija Predsednika Rusije. Istorija Kremlja Moskva je nastala i razvijala se oko utvrđenog sedišta vladara, na početku oblasnog, a po premeštanju prestonice u Moskvu i vladara ruske države. Još u 11. veku javljaju se gradovi u dolini reke Volge, kao što su Vladimir i Rostov. Početkom 12. veka, Rusi počinju intenzivnije da kolonizuju dolinu Volge. Zbog pritiska nomadskih plemena, politički centar Rusije tog doba premešta se sa obala Dnjepra ka istoku, u gornji tok Volge. Najveća kolonizacija, za ovaj rad važne teritorije, počinje sredinom 12. veka, seobom ratničkih plemena na teritoriju kneževine Suzdalj, kojom je u to vreme vladao Jurij Dolgoruki, sin kijevskog kneza Vladimira Monomaha, sa sedištem u gradu Vladimiru. Prenošenjem centra države u dolinu gornje Volge otvoreni su novi trgovački putevi prema srednjoj Aziji, umesto starih, koji su spajali staru rusku prestonicu Kijev sa Konstantinopoljom i nemačkom Hanzom. Teritorija današnje Moskve je u to vreme ležala na raskrsnici važnih kopnenih i rečnih trgovačkih puteva. Taj prostor, okružen dvema rekama, rekom Moskvom i Neglinom, sa jedne strane i gustim šumama sa druge, predstavljao je prirodno utvrđenje koje je stanovništvu davalo veliku prednost u odbrani svog naselja od pljačkaša i osvajača. Tako povoljna geostrateška pozicija bila je presudna da se baš to naselje razvije u tako snažan gradski centar, dominantan nad susedima i konkurentskim gradovima. David Douglas Duncan (23. siječnja 1916. - 7. lipnja 2018.) bio je američki fotoreporter, poznat po svojim dramatičnim borbenim fotografijama, [1] kao i po opsežnoj domaćoj fotografiji Pabla Picassa i njegove supruge Jacqueline. Djetinjstvo i obrazovanje Duncan je rođen u Kansas Cityju, Missouri, gdje mu je djetinjstvo bilo obilježeno interesom za boravak na otvorenom, što mu je pomoglo da stekne čin Eagle Scout-a u Boy Scouts-u u relativno mladoj dobi. Prezentacija na dijapozitivu lovca na veliku divljač i liječnika Richarda Lightburna Suttona u Duncanovoj osnovnoj školi u Kansas Cityju potaknula je rano zanimanje za fotografiju i putovanja svijetom. Duncan je kratko pohađao Sveučilište u Arizoni, gdje je studirao arheologiju. Dok je bio u Tucsonu, nenamjerno je fotografirao Johna Dillingera kako pokušava ući u hotel. Duncan je s vremenom nastavio školovanje na Sveučilištu u Miamiju, gdje je diplomirao 1938., nakon studija zoologije i španjolskog. U Miamiju se ozbiljno počeo zanimati za fotonovinarstvo. Radio je kao urednik slike i fotograf sveučilišnog lista...

nije potpisano NE GARANTUJEM da je Ljubomir Ivanović nemam sertifikat (misljenje) na tankom papiru, 28 x 20 cm stanje LOSE Ljubomir Ivanović (Beograd, 12/24. februar 1882 — Beograd, 23. novembar 1945) je bio akademski srpski slikar i grafičar, dopisni član SANU. Rođen je marta 1882. godine u Beogradu. Roditelji Andrija `mali` poštanski činovnik i Sofija, su se zbog očevog nameštenja često selili po državi. Osnovnu školu je završio u Nišu, gde je započeo prvi razred gimnazije. Drugi razred gimnazije pohađao je u Vranju, isti i treći razred završava u Beogradu. Poslednji četvrti razred gimnazije završio je privatno, posle odlaganja u Čačku. Mada mu je crtanje u beogradskoj gimnaziji predavao Petar Ubavkić, mladi Ivanović je posećivao na poziv, atelje Krstićev, gde se formirao i usavršavao. Upravo je za Ivanovićevo umetničko opredeljenje zaslužan slikar Đorđe Krstić, tada takođe profesor crtanja u gimnaziji. Pohađao je Ljubomir zatim `Srpsku crtačku i slikarsku školu` u Beogradu, kod profesora Kirila Kutlika, zatim Bete i Riste Vukanović (1899—1905) godine i studirao je na minhenskoj slikarskoj akademiji (1905—1909), i na privatnoj slikarskoj školi Antona Ažbea. Te 1909. godine je postavljen Ljuba za predavača crtanja akta i glave na umetničkoj školi u Beogradu. Prvi put je izlagao kao učenik 1904. godine na prvoj Jugoslovenskoj umetničkoj izložbi. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu (1919) i bio je član umetničkog udruženja Lada. Prosvetni savet Ministarstva obrazovanja Kraljevine Srbije mu je 1909. godine priznao stručnost za nastavnika crtanja u srednjim školama. Predavao je u Kraljevskoj umetničkoj školi, a kasnije i na Akademiji likovnih umetnosti (danas je to Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu). Učestvovao je na svim izložbama „Lade“ i drugim izložbama u Beogradu, a izlagao je i u Velikom salonu u Parizu gde je boravio na studijama. Specijalizovao se za crtež olovkom i uživao je veliku reputaciju u Srbiji i u svetu. Sakupio je bogatu zbirku predmeta umetničkog zanatstva koja se danas čuva u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je imao jednu kćerku Savku, koja mu je pod starost pomagala kao `sekretar`. Nije imao sopstveni atelje, već je radio u jednoj maloj sobi iznajmljene kuće. U toj prostoriji je bilo najviše knjiga i ukrasnih predmeta koje je skupljao. Tridesetih godina 20. veka predaje crtanje u Prvoj muškoj gimnaziji i Muškoj učiteljskoj školi u Beogradu. Pred Drugi svetski rat se usled šloga, desnom stranom paralizovao i počeo povlačiti iz umetničkog života. Tada je grad Beograd ustupio članovima `Lade`, placeve da na njima podignu kuće i ateljee. Umro je u Beogradu 1945. godine. Odlikovan je Ordenom viteza Legije časti Republike Francuske. Dopisni član SANU je postao je 1922. godine.