Radovan Trnavac Mica, grafika iz 1979.godine Njegovi radovi nalaze se u mnogim muzejima sirom sveta, 20 godina je ziveo i radio u Americi. Jedan od nasih najznacajnijih savremenih umetnika. JEDINI PRIMERAK

DIMITRIJE POPVIĆ SLIKAR FONTEVRAULT FRANCE Izvanredna slika, ulje na kartonu, stari grad u Francuskoj. Naš poznati akademski slikar koji je dugo radio i stvarao u Parizu. Izuzetna slika, nesvakidašnja, dah francuske lepote i arhitektonskog sklada prenet verno, sa slikarevim emocijama... divna slika. DIMENZIJE 60,5 X 45,5 CM

Prelep akt, delo poznatog autora Save Nikolica. Slika je uramljena i bogato opremljena. Format 65x46, a sam rad 46x28cm. SAVA NIKOLIĆ, akademski slikar (Orolik, 1920. – Beograd, 1981.) Upisao slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu kod profesora V. Becića. Posle rata 1948. završio Likovnu akademiju u Beogradu. Živeo je i radio u Beogradu.

OSNOVI VIŠE MATEMATIKE-DIFERENCIJALNI RAČUN.. PO PREDAVANJIMA DR.RADIVOJA KAŠANINA.. ---RUKOPIS--- PRIKUPIO I ZABELEŽIO MILENKO M.STANOJEVIĆ. TEŠKO JE ODREDITI VREDNOST OVOG RUKOPISA KOJI DEFINITIVNO PREDSTAVLJA ODLIČNU OSNOVU-PODLOGU ZA KNJIGU,SAMIM TIM ŠTO JE NEOBJAVLJEN I PISAN DAVNE 1926 GODINE,KADA JE DR.RADIVOJE KAŠANIN RADIO KAO DOCENT NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU. SAM RUKOPIS IMA OKO 114 STRANA (57 LISTA) ZAJEDNO SA PREDLISTOM. VEOMA DOBRO OČUVANE BELEŠKE. ZA PRAVE POZNAVACE DELA DR.KAŠANINA I SVE KOJIMA OVO DELO MOŽE BITI OD KORISTI U STRUČNOM USAVRŠAVANJU. OVO SE ZAISTA NE KUPUJE SVAKI DAN

Ulje na šperu 68x47cm. Uramljena. Poštovani ljubitelji umetnosti, čast mi je što mogu da vam ponudim jedno ovakvo vrhunsko umetničko delo. Ovo je slika najpoznatijeg slikara koji je radio i stvarao u Kladovu. Radi se o pravom majstoru slikarstva Mladenu Jotovu, koji je iza sebe ostavio preko 2500 umetničkih dela koja su se prodavala kako kod nas, tako i širom sveta. Radi se o originalnom kolekcionarkom primerku!!! Ovu sliku je moguće preuzeti samo lično ili na unapred dogovoren način. Zbog vrednosti ovog dela, slanje poštom nije opcija. Pozitivne ocene najbolje govore o svakome od nas. Sve slike iz moje ponude: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Boban&Grupa=995 Svaki dogovor je moguć. Odgovaram na sva pitanja. Kupovinom više artikala smanjujete cenu poštarine. Srećna kupovina!

Ulje na platnu 72x60cm. Uramljena. Poštovani ljubitelji umetnosti, čast mi je što mogu da vam ponudim jedno ovakvo vrhunsko umetničko delo. Ovo je slika najpoznatijeg slikara koji je radio i stvarao u Kladovu. Radi se o pravom majstoru slikarstva Mladenu Jotovu, koji je iza sebe ostavio preko 2500 umetničkih dela koja su se prodavala kako kod nas, tako i širom sveta. Radi se o originalnom kolekcionarkom primerku!!! Ovu sliku je moguće preuzeti samo lično ili na unapred dogovoren način. Zbog vrednosti ovog dela, slanje poštom nije opcija. Pozitivne ocene najbolje govore o svakome od nas. Sve slike iz moje ponude: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Boban&Grupa=995 Svaki dogovor je moguć. Odgovaram na sva pitanja. Kupovinom više artikala smanjujete cenu poštarine. Srećna kupovina!

Ulje na šperu 68x46cm. Uramljena. Poštovani ljubitelji umetnosti, čast mi je što mogu da vam ponudim jedno ovakvo vrhunsko umetničko delo. Ovo je slika najpoznatijeg slikara koji je radio i stvarao u Kladovu. Radi se o pravom majstoru slikarstva Mladenu Jotovu, koji je iza sebe ostavio preko 2500 umetničkih dela koja su se prodavala kako kod nas, tako i širom sveta. Radi se o originalnom kolekcionarkom primerku!!! Ovu sliku je moguće preuzeti samo lično ili na unapred dogovoren način. Zbog vrednosti ovog dela, slanje poštom nije opcija. Pozitivne ocene najbolje govore o svakome od nas. Sve slike iz moje ponude: https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Boban&Grupa=995 Svaki dogovor je moguć. Odgovaram na sva pitanja. Kupovinom više artikala smanjujete cenu poštarine. Srećna kupovina!

Izvrstan mali akt Stojana Pačova dimenzije 28x19cm, sa ramom 48x38cm. Gore levo signirana. Za godinu nisam sigurna, dosta je staro u svakom slucaju. Na mom profilu imate jos 1 veliki akt, ulje , iz ovoga ciklusa. Stojan Pačov je završio Akademiju za likovne umetnosti, odsek slikarstva 1958. godine u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića, u Beogradu. Izuzetan slikar i izvrstan pedagog. Postdiplomske studije je završio kod istog profesora 1960. godine, od kada je i član je ULUS-a. Živeo je i radio u Beogradu. Učestvovao je na više od 150 zajedničkih izložbi, a više puta na izložbama humanitarnih karaktera. Veći broj radova mu se nalazi u vlasništvu ustanova, galerija i privatnih kolekcija u zemlji i inostranstvu. Stvaralaštvo Stojana Pačova se deli na sedam tematskih oblasti - manastiri, gradski motivi, pejsaži, mrtva priroda, cveće, aktovi i ikone i portreti. Pored slikarstva bavio se i pedagoškim radom, bio je profesor likovnog vaspitanja u Zemunu. Licno preuzimanje je za umetnicka dela uvek najbolja opcija. Na mom profilu imate ponudu za puno drugih slika poznatih slikara: Cile, Cibe, Pacov, Mitrovic, Prodanovic, Suput, Mikonjic, Micic. Razliciti formati, razlicite tehnike.

U pitanju je ulje na platnu. Slika je divna uživo. Stara je nekoliko godina i bila je izložena u galeriji Božidarac zajedno sa još 3 slike, zbog čega na sebi nema potpis. Dimenzije slike su 60×50. U dogovoru sa kupcem ja radim ram pre slanja, gde će cena naravno biti prilagodjena izradi istog. Za više fotografija ili dogovor oko cene mi se možete javiti.

Miodrag Tabački Scenograf i kostimograf originalna rukom potpisana scenografija za Labudovo jezero Cajkovskog, oko 50 x 50 cm Uža naučna odnosno umetnička oblast: Pozorišna i radio režija Predmeti: - Scenografija i kostimografija osnovne akademske studije - Scenografija i kostimografija master akademske studije Predaje na Fakultetu dramskih umetnosti od 1978. godine. Izabran u zvanje redovnog profesora 1988. godine. Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu 1972. i na Akademiji za primenjene umetnosti 1974. godine, odsek scenografije, u Beogradu. Samostalno radi od 1973. i uradio je preko dve stotine scenografija i više od stotinu kostimografija za dramske, operske, baletske i lutkarske predstave za repertoarska pozorišta, festivale i neformalne grupe. Kao scenograf i kostimograf gostovao u većini jugoslovenskih pozorišta kao i u Belgiji, Italiji, Češkoj, Sloveniji, Slovačkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Za svoj rad nagrađivan je brojnim nagradama: Sterijina nagrada za scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Novom Sadu 1982., 1996., 1998., 1999. Ardalion nagrada za najbolju scenografiju na Jugoslovenskim pozorišnim igrama u Užicu 1996., 1997., 1999., 2000., 2003. Zlatni lovorov vijenac na Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, 1982. Zlatna medalja za najbolju scenografiju na Baletnom bijenalu u Ljubljani, 1985. Srebrna plaketa za scenografiju na Devetom međunarodnom trijenalu scenografije i kostimografije u Novom Sadu, 1990. Nagrada za životno delo ULUPUDS*-a1997. Nagrada SANU** iz fonda Ivan Tabaković, 2004. i mnogim drugim Ima status Istaknutog umetnika ULUPUDS-a i Počasni je član UPIDIV***a. Dobitnik je Statuete Joakim Vujić, za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti 2007. Monografija Miodrag Tabački, izdavača CLIO iz Beograda nagrađena je nagradom Golden Pen Award USITT****a, 2006. VAŽNIJE REFERENCE: Samostalno izlagao u Beogradu 1984., 1990., 1992., 1998., 1999., 2003., Bratislavi 2009.,Parizu 1987., Zagrebu 1985., Splitu 1983., 1987., Sarajevu 1984., Skoplju 1977., 1992., Pragu 1999., Budimpešti 2000., New Orleansu 2002. Učestvovao i na kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu - Praški kvadrijenale 1979., 1985., 1987., 1991., 1999., Međunarodni trijenale scenografije i kostimografije u Novom Sadu 1979., 1984., 1990. i drugim. Značajne predstave: Otelo, Hamlet, Komedija zabune, San letnje noći, Vinjik, Tri sestre, Galeb, Tartif, Don Žuan, Učene žene, Revizor, Na letovanju, Pozorišne iluzije, Balkon, Vojvotkinja od Malfija, Orestija, Kaligula, Bubnjevi u noći, Malograđanska svadba, Heda Gabler, Lepotica i zver, Gospođica Julija, Vojcek, Dantonova smrt, Labudovo jezero, Kopelija, Žizela, Žar Ptica, Abraksas, Per Gint, Spartak, Saloma, Vesela udovica, Karmina Burana, Travijata, Boemi, Evgenije Onjegin, Puritanci, My fair lady, Čovek od la Manče.... Kao i predstave domaćih autora: Kir Janja, Zla žena, Rodoljupci, Gorski vijenac, Majčina Sultanija Svetozara Ćorovića, Balkanski špijun, Klaustrofobična komedija, Šta je to u ljudskom biću što ga vodi prema piću, Kamen za pod glavu, Bure baruta... Pedagoškim radom bavi se od 1973. godine. Gostujući je profesor Trent univerziteta u Notingemu u Velikoj Britaniji, Ohajo univerziteta u Atensu u Ohaju i Univerziteta Konektikata u Storsu u Sjedinjenim AmeriŁkim Dravama i drugim. U Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine XX veka, MODERNA SCENA idavač Kare, Pariz 1997, autor Đovani Lista, Miodrag Tabački ima svoju jedinicu. * Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Srbije ** SANU Srpska akademija nauke i umetnosti *** Udruženje primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine **** Američki institut za pozorišnu tehnologiju (Udruženje scenografa, kostimografa, pozorišnih arhitekata, tehničara i tehnologa Amerike)

JUDI!!!!!!! Za enterijer restorana dalmatinske kuhinje ili hrvatske ambasade u Beogradu, dojavite im da je Jugan stigao. Jugan Splivalo Ribe, 1985 ulje na platnu, 51,2 x 60,2 cm plus ram potpisano datirano Jugan Splivalo – Slikar i more Zaspao je za čas i sanjao o Africi, kad je bio još mlad, i o dugim zlatnožutim obalama, kao i o bijelim obalama koje bjehu tako svijetle da ih je bolno gledati, i o visokim grebenima i velikim tamnim brdima. Sad je već svake noći živio na toj obali i u svojim snovima slušao je hujanje mora i gledao kako čamci urođenika plove po njemu. (Ernest Hemingway, ”Starac i more”) Piše: Marijan Grakalić U slučaju kada je slikareva preokupacije more i sve na njemu i u njemu, od riba pa do rakova, koralja. otoka, grebena, valova i njihove pjene iznad kojih prometuju oblaci satkani od vode i soli igrajući se povrh pučine zajedno s pticama i suncem, onda se tu ponajprije radi o poslanju koje nadilazi maštu iako ne može bez nje. Hrid i oko ribe, peraja, potom i ljuske, kraci, palme i cvijetovi agave, potom i tama nad vodom u kojoj je nesrećom nestao neki izgubljeni život da bi se u pejzažu koji slika jutro sve to promijenilo i postalo vedro i prozračno kao da je sama slika sad zauvijek raskrstila sa zaboravom, tek su neki od utisaka koji nas konstantno prate kroz slikarska djela i umjetnički život Jugana Splivala. Drugačije i ne može biti budući kada se radi o zagrebačkom slikaru i novinaru koji je svojim porijeklom snažno vezan za Jelsu, Vrbosku i otok Hvar, za svoje bodule Plenkoviće, Gamuline, Drinkoviće, Arbunoviće i druge, za taj zlatni otok i njegove panorame, vinograde, ribare i znamenite ljude, za Mediteran koji je osim u sjećanjima i legendama još snažno prisutan i u njegovu slikarstvu. Rođen je godine 1944. u talijanskom mjestu zbijega otočana pred fašistima, Santa Maria di Leuca, gdje se miješajuuuu vode jadranskog i egejskog mora i gdje je svojedobno uz prastari svjetionik podignuta bazilika De Finibuss Terrae (Na kraju Zemlje). Potom je u zbijegu u mjestu El Shat u Egiptu s drugim ljudima, mnogim Hrvatima s istočne obale Jadrana, kojeg čine obitelji otjeranih i onih antifašista što su tu našli utočište pred stradanjima. Prkosna otočka narav koju po ocu Stipi nasljeđuje i Jugan neodvojiva je od pučke vjere u konačnu pobjedu socijalne pravde, kulture i finoće. Tako je bilo i u ono nemilo ratno vrijeme kada njegov otac Stipe Splivalo zajedno sa Martinom Gamulinom i Marinom Franičevićem osniva prve Okružne odbore narodne pomoći po Hvaru tiskajući na sam dan napada nacista na Sovjetski Savez, 22. lipnja 1941. ”Naš izvještaj”, brošuru u tri stotine primjeraka sa stihovima Nazora, Krleže i Majakovskog. I poslije rata Stipe Splivalo imao je značajnu ulogu. Dok Jugan završava Drugu gimnaziju u Zagrebu, otac Stipe Splivalo postaje 1953. godine generalni direktor ”Plive”. U njegovo vrijeme broj zaposlenih povećao se sa 700 na 2500, a ta firma od skromnog izvoza od 250.000 dolara ubrzo bilježi izvoz od 10 milijuna dolara godišnje i više, prva na svijetu proizvodi tablete s vitaminom C, te doživljava pravu ekspanziju koja se manifestira i Plivinom izložbom u Londonu 1966. Taj trend konjunkture i dobrog poslovanja zadržao se sve do devedesetih dok nije uništena. Kao ljubitelj umjetnosti Stipe Splivalo kupovao je slike kako za ”Plivu” i njezinu galeriju tako i za sebe osobno, pa se Jugan veoma rano upoznaje s najznačajnijim umjetničkim osobama i dijelima toga vremena. Posebno s Miljenkom Stančićem, Ljubom Ivaniševićem, Otonom Glihom, Franom Kršinićem, Stipom Sikriricom i drugima. Veoma rano, već 1961. i 1962. godine Jugan priređuje tri izložbe svojih radova, (prvu u Drugoj gimnaziji u Zagrebu, a godinu kasnije u Klubu hvarskih studenata i potom i u Hvarskoj galeriji na Hvaru), uglavnom riba izraženih u hrabroj ekspresionističkoj maniri s bogatim pastoznim nanosima boje, često u plošnoj formi i kontrastima koji unose živost i dramatičnost u harmoniju slike. Događa se to pod budnim okom pokojnog profesora Grge Gamulina, a slikar Oskar Herman pronalazi bliskosti u snažnim pokretima kojima je špahtlom boja nabačena na sliku sa svojim slikarstvom. No težina oformljenosti likovnoga ukusa, sazrijevanje izvan institucija i relativno skroman repertoar motiva (more, ribe, riblje oči, lignje, magarci, grebeni, palme i gradele) navodi ga da prekine studij povijesti umjetnosti i arhitekture iako je već položio predmete kod Josipa Vanište i samoborskoga slikara i likovnoga profesora Kamila Tompe. Umjesto toga posvetio se studiranju prava koje je i diplomirao. Slikarstvo od tog doba postaje dio intime, onog osobnog svijeta koji ne želi biti javan. Zaposlio se na Radio Zagrebu kao novinar a slika u svom stanu u Kraševoj, danas Bauerovoj ulici, prima prijatelje i sanja o svjetskom festivalu bevande na Hvaru kao tipičnog i najboljeg mediteranskog pića. Nastaju brojni ciklusi, posebno upečatljiv je onaj koji tematizira buljooke riblje oči, potom i erotski sa falusoidnim ribama i vaginalnim školjkama, da bi potom slijedili zanimljivi i dojmljivi pejzaži nadrealna ugođaja kakvim Mediteran i inače zrači po svojoj prirodi. Istodobno, njegov stan atelijer gdje živi sa suprugom Lelom i sinom Stipicom postaje stalna pošta zagrebačkih i hvarskih intelektualaca, slikara, pisaca, režisera i općenito ljudi sklonih umjetnosti, hedonizmu i originalnosti. Ti su se dani brzo zgušnjavali u dugim razgovorima i druženjima, a ljetovanja u Vrbovskoj i na Hvaru postajala su vremenom atrakcijom koja se tiče samo onih beskrajnih kraljevstva koja se mogu doživjeti na ladanju kraj obale čije su slike bogorodica i kamen crkvi stariji od pamćenja. Neko vrijeme radi kao direktor Likovnoga centra grada Zagreba, i tek nakon trideset godina od prve, 1991., događa se nova izložba u zagrebačkoj galeriji ”Quorum”, a poslije toga u ”Mirmari”. Onda slijede i druge. Otkriće stakla odnosno umjetnosti staklene fuzije i njezine podatne oblikovnosti događa se nakon 2000-te godine i zadnji je veliki izazov kojem se ovaj slikar izdašno prepustio. U tom mediju ponovo nastaju strukture i motivi viđeni i prije, ali sada posve drugačijega izgleda, gracilnog i reljefnog, koloristički snažnog unatoč mekoći svjetla koji prelijevaju staklene oblike dočaravajući svijet mora i podmorja. Umjetnost nije zbijeg, ona nije bespomoćno sudjelovanje u nekoj igri niti poklonstvo nekim moćnim silama koje žele razoriti prostore vremena u kojem živimo. Upravo obratno. Stvaralaštvo Jugana Splivala, njegova umjetnost što ne preza od iznenadnih i snažnih rješenja, iako je dugo bila samozatajna i privatna, to sada najbolje pokazuje. Kao što o moru i prekomorju, o onoj obali o kojoj se sanja čudesan san može usnuti svugdje, tako se i more i ribe Jugana Splivala nalazi u nezaboravnoj dimenziji između mašte i zbilje, tamo gdje se susreće zlatni jadranski otok i Zagrebačko podne. Link: Staklene ribe Jugana Splivala Jugan Splivalo studirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu i arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu (prof. Tompa, prof. i akad. slikar Vaništa) u Zagrebu. Diplomirao je pravo na Pravnom fakultetu. Poslije studija, radio je kao novinar na Hrvatskom radiju. Slikarstvom se bavi još od djetinjstva i član je HDLU-a. Educirao se kod hrvatskog slikara Otona Glihe i Oskara Hermana, recentnog predstavnika minhenske škole. Izložbe Zagreb – II. gimnazija Zagreb, Zavičajni klub studenata Otoka Hvara Hvar, Hvarska galerija Zagreb, Galerija “Quorum” Zagreb, Muzej Mimara, “Bedem ljubavi” Zagreb, Galerija “INA” Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Hvar, Općinska viječnica Jelsa Zagreb, Centar za likovni odgoj grada Zagreba Jelsa, Izložba na otvorenom Zagreb, galerija Badrov Mnogobrojne kolektivne izložbe “Splivalove slike izraz su njegove mediteranske prirode. One otkrivaju radost življenja, sklonost humoru. Slikar u njima izvrće stvari i mijenja im svakodnevno značenje, daje im drugi dublji, zagonetni smisao.” Akademik Vladimir Marković “Ovaj danas gotovo zaboravljeni mediteranski motiv, Splivalo uporno drži na životu u svojem slikarstvu. Splivalo ima vlastito prepoznatljivo strukturalno jedinstvo u načinu slikanja motiva svojih slika – posebno riba.” Dr. Marijan Susovski “Mrtve prirode u svojem je stvaralaštvu njegovao francuski ekspresionist Chaim Soutine, a kod nas Ante Kaštelančić. Kod Jugana Splivala vrhunac bizarnosti prizora jesu odstranjene riblje oči koje plivaju u crvenom amorfnom sadržaju. Odasvud nas s njegovih slika, kao nečista savjest, gledaju bistri i zamućeni pogledi riba.” Vlasta Tolić

31 x 20 x 3 cm pozadi urezano DS (cirilicom) drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.

Cudno je u celoj ovoj prici to sto Ljubodrag Djuric nije bio neki levo smetalo beznacajan mish vec Sef Titovog kabineta, a onda i ko je smestio Zeki Rodzeru, ispada kao da je - i da li mu je UDBA namestila? Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči...Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52 muskarca Godine 1952. u Zagrebu se održava VI Kongres KPJ. Delegat na Kongresu je i Ljubodrag Đurić. U svojoj diskusiji na Kongresu on žestoko opali po Petru Stamboliću, koji mu je „preoteo` žene, i iznese još niz teških kritika na račun Petra Stambolića, Tito kao predsedavajući „urlikne`: `... Šta govori ovaj luđak!`, isključi, kao predsedavajući, sve mikrofone, zvučnike, obezbeđenje svlači Đurića sa govornice, strpaju ga u džip, i osim šofera u džipu je i Jovo Kapičić. ĐURIĆ Ljubodrag (1917-1988) - Užice, Srbija; učitelj. Član KPJ (1941). Komandant 2. proleterske brigade i divizije (1942/43); zamenik komandanta (Koča Popović) Glavnog štaba Srbije (1944). Prvi komandant oslobođenog Beograda (1944/45); šef kabineta maršala Tita. ĐURIĆ: Tada sam pretrpeo šok, i uzviknuo: `Ko laže?!` ...Pa ugledavši Petra Stambolića u predsedništvu Kongresa, rekao sam pokazujući rukom na njega: `Ovaj mi je preoteo ženu!“ Seksi kongres! (javili su zapadni dopisnici). Đurić je na licu mesta uhapšen (43 dana u zatvoru; poslednji stanovnik beogradske Glavnjače; srušena). O Đurićevoj labudovoj pesmi, kongresno i Tito: `Ja sam duboko uvjeren da iza ovog luđaka stoji neprijateljska ruka...` Đurić je isključen iz SKJ, i dve godine „interniran“ izvan Beograda. U međuvremenu - posredovanjem žene Osmana Karabegovića, Ljubice - Đurić se oženio Hajrom Šećibović (odmah „otpuštena iz državne službe i isključena iz SKJ“; ćerka Gordana). Svih godina diskriminacije, Đurić pedantno čestita rođen­dane Titu (uzvraća zahvalnicom), a Tito Đuriću nove godine. U Đurićevoj bolesti (1955), „dođe u stan jedan drug iz Marša­lata, te predade koverat sa novcem mojoj supruzi Hajri, sa napomenom da on to donosi po nalogu drugarice Jovanke i predsednika Tita“. Na molbu da mu lično uruči prvi primerak knjige svog `Ratnog dnevnika`, posle 14 godina Tito je primio Đurića (24. novembar 1966). Još kod vrata, priznanje Titovo: `Slušaj, Đurić... nikad se nisam prevario o tebi, i, znao sam, da ćeš se držati tako kako si se držao...` I dželatova pesma! Kad mu je pokazivao „kako me je Marko prisluškivao“, Đurić je podsetio Tita da je to `ozvučenje izvršeno još dok sam ja bio kod njega...“ Tu je susret malo splasnuo, ali Tito je promenio temu: „E... Đurić!... I ovo ti trebam reći: Znaš li ti... da je bio predlog da te likvidiraju u zatvoru! Ja sam te spasao! Ja to nisam dozvolio.“ U poenti, Tito još solidarnije: „Dobro je, Đurić, kad smo ja i ti živi i zdravi!...“ Naročito Đurić. „Bila je nedelja, 10. jul 1988, Ljubodrag Đurić je, u svom stanu u beogradskoj Baba-Višnjinoj ulici, na komadu hartije, zapisao stihove legendarne partizanske pesme: Partizan sam, tim se dičim,/ to ne može biti svak,/ umrijeti za slobodu,/ može samo div junak. Sat kasnije, a bilo je tačno 20 časova i 45 minuta, Ljubodrag Đurić je pucao u sebe. Smrt fašizmu - sloboda narodu! Đurić se tri puta ženio. Njegova prva žena, kad je 1943. u beogradskoj okupatorskoj štampi pročitala da joj je muž ubijen, preudala se. Posle rata oženio se opet, ali se 1948. njegov šurak izjasnio za Informbiro. Tito i Ranković pozvali su ga na razgovor i, na njihovo pitanje da li mu je važnija žena ili posao, rekao je „posao“ i razveo se od nje. Nešto kasnije je od svojih saboraca tražio da mu nađu novu, „ispravnu“ ženu. „Ispravna“ nije značilo i „nevina“, nego ona koja je već bila „proverena od drugih drugova“.Istoričar Venceslav Glišić, koji je Đurića dobro poznavao i bio recenzent njegovih memoara, pričao je da se ovaj, „na predlog Tita i Rankovića“, oženio Užičankom Milkom Petrović, koja je pre toga bila devojka narodnog heroja Milinka Kušića, poginulog u ratu. Međutim, samo posle pet-šest meseci braka, Milka je rekla Đuriću da čeka bebu, a da je otac deteta Petar Stambolić, „s kojim živi od leta 1944. godine - sve do ovih dana“.Žalio se RankovićuSutradan je to isto ponovila i Rankoviću, kome se Đurić požalio. Besan, Tito je odredio partijsku komisiju da istraži slučaj. Stambolić, potonji predsednik jugoslovenske vlade i Predsedništva SFRJ, sve je priznao. Pošto se nije znalo da li je začeto dete njegovo ili Đurićevo, Udba je diskretno organizovala abortus. Da Đurića uteši, Tito ga je krajem aprila 1952. postavio na mesto predsednika novoosnovanog Udruženja rezervnih oficira Jugoslavije. Pola godine kasnije održan je Šesti kongres SKJ.„Na Šestom kongresu, kojim je Stambolić predsedavao“, kaže Glišić, „Đurić se jedva suzdržavao da ne pukne. Međutim, u pauzi mu je prišao general Nikola Ljubičić i rekao mu: ‚Izvini, i ja sam se ogrešio. Pozvala me tvoja žena na kafu, navodno da je posle negde odvezem, ja svratio, i eto... ‚ Đuriću je tada pao mrak na oči. Izašao je za govornicu i besno održao tiradu o tome da u partiji vlada nemoral, da se poštenima otimaju žene... To je uzburkalo atmosferu, i nekolicina, uglavnom onih koji su spavali sa suprugama svojih ‚drugova‘, povikali su Đuriću da laže... Prvi je, ispričao mi je Đurić, uzviknuo „lažeš“ Mijalko Todorović, s kojim je Mitra Mitrović prevarila svog muža Milovana Đilasa. Ustali su potom i neki Bosanci sa istim optužbama na račun svojih partijskih ‚drugova‘...“Tito pobesneoTito je bio besan. Naredio je: „Van s ovim luđakom!“, i nekoliko pripadnika državne bezbednosti, predvođeni Jovom Kapičićem, svuklo je Đurića sa govornice i pravo iz sale odvelo u zatvor.Reč je uzeo Milovan Đilas, da smiri situaciju: „Prije svega, do sada sam smatrao da je Ljuba Đurić normalan čovek. Čim je počeo da govori, izgledao je kao lud...“Đurića su razrešili funkcije sekretara vlade, bio je 43 dana u zatvoru, a posle je radio kao učitelj u nekoj osnovnoj školi u Sremu. Delimično je rehabilitovan kad je 1967. godine objavio „Ratni dnevnik“. Tada ga je Tito primio i rekao mu: „Nema više starih, dobrih drugova kao što si bio ti“. Đurić je kasnije postavljen za direktora „Službenog glasnika“, napisao je memoare „Životne uspomene“, a onda je ubrzo, obolevši od raka, 1988. godine izvršio samoubistvo u svom stanu. Posle saznanja da je Milka Petrović, „drugarica“ koju su oni Ljubodragu Đuriću preporučili za brak - ljubavnica Petra Stambolića, Tito i Ranković bili su besni. Partijska komisija formirana da ispita ceo slučaj saslušala je sve aktere, a od njih je uzela i pisane izjave...Milka je morala da priloži i spisak svih „drugova“ s kojima je išla u krevet. Kasnije se pričalo da je na njemu bilo 34 imena, neki su licitirali sa čak 52, ali izgleda da su u pitanju bila preterivanja. Djuricevo pismo Titu na vizit karti ( originalni rukopis, autogram - potpis, za ljubitelje, ultra retkost ); provenijencija: kolekcija jednog od najpoznatijih domacih sakupljaca slicnih stvari. Druze Marsale, Meni, kao I mnogima drugima, tesko je da pronadjemo reci ovom prigodom. Ono sto svaki od nas moze reci, to je: Da te volimo I postujemo, a jedina nam je zelja da nam budes zdrav I krepak I da pozivis jos dugi niz godina za dobrobit nasih naroda, za malo bolji postupak prema tvojim suradnicima (sic!) I dalji procvat nase socijalisticke zemlje! Vas – Djuric –

Danica Antic (1910 - 1989) Francstal, iza Zemuna, 1933 akvarel 22 x 31,2 signatura dole desno, D Antic 1933 na poledjini: `Francstal` Iza Zemuna, Danica Antic ArtMedia fotosertifikat. Geneza vlasnistva je par excellence. Anticeva je slikarstvo u ateljeu Jovana Bijelića (1931-1934), a nastavila je na Akademiji za likovnu umetnost u Beogradu. Boravila je u Parizu od 1938. godine do 1940. godine. Nakon rata završila je studije slikarstva na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu u klasi Nedeljka Gvozdenovića. Izlagala je često u zemlji i inostranstvu. Ogromna imovina Nemaca u Zemunu, posle Drugog svetskog rata, podeljena je kolonistima i `pobednicima` Kuće u Francstalu vrede 100 miliona evra Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga Prema zvaničnim podacima Kraljevine Jugoslavije, po popisu iz 1931. godine, u Zemunu je živelo 8.354 stanovnika nemačke nacionalnosti. Po podacima tadašnje nemačke zajednice u Jugoslaviji, u ovom gradu živelo je 8.686 pripadnika ovog naroda. Od formiranja građanske uprave pre 250 godina, pa do sada, većinsko stanovništvo bilo je srpsko. Po broju stanovnika, posle Srba bili su Nemci, pa Hrvati, dok su ostale nacionalnosti bile zastupljene sa po nekoliko stotina stanovnika. Prema nezvaničnim podacima, jer popis nije sproveden 1941. godine, na početku Drugog svetskog rata u Zemunu je živelo oko 35.000 stanovnika. Kao i ostali gradovi u Austrougarskoj, i Zemun je bio podeljen na četvrti. Tako su u samoj `varoši`, današnjem Starom jezgru, živeli mahom obrazovaniji i bogatiji Zemunci svih nacionalnosti. U Gornjoj varoši, kao većinsko stanovništvo bili su Srbi, a u Francstalu Nemci i međusobno su se graničili današnjom Ugrinovačkom ulicom. Oni su takođe živeli i u drugim delovima današnje teritorije Zemuna, ali ne kao većinsko stanovništvo. Pored toga što ih je bilo katolika i protestanata, tokom i posle Drugog svetskog rata pojavile su se cele porodice kao pohrvaćeni Nemci. Takođe postoje i one nemačke porodice čiji su neki članovi bili u KPJ i tako su spašeni njihovi životi i imovina. Doduše, to je bio zanemarljivo mali procenat ovog naroda da bi bitnije uticao na ishod kakav je bio. Nemci poljoprivrednici, zanatlije, trgovci i ugostitelji, živeli su u naselju Francstal ili Francestal, dok su intelektualci, bankari, činovnici, bogati trgovci, lekari i apotekari živeli u centru grada. Tadašnji Francstal ili Franjin dol, kako su ovo nemačko naselje nazivali Hrvati, prostirao se na velikom prostoru današnjeg Gornjeg grada. Naseljavanje Nemaca Prema arhivskim podacima, Nemci su masovnije u Zemun počeli da se doseljavaju početkom 18. veka, dolazili su kao zanatlije sa vojskom. Francstal su osnovale 72 nemačke porodice koje su se tu doselile 1816. godine. Pošto je prostor u koji su se doselili, bio dolina, kasnije su naselju dali ime Francstal, što bi u prevodu značilo Franjina dolina. Broj stanovnika se vremenom povećavao, a naselje se širilo i bogatilo. Poznati po vrednoći i disciplini, Nemci su razvijali razne zanate, gajenje domaćih životinja i povrtarskih i ratarskih kultura. NJihovi odnosi sa ostalim stanovništvom Zemuna bili su tradicionalno dobri, pošto su živeli u slobodnom gradu sa građanskom upravom. Sudbina pobeđenih i osveta pobednika Nemci su krajem leta 1944. godine vozovima organizovali transport civilnog stanovništva iz Zemuna, koje nije želelo da čeka dolazak Crvene armije i komunista. Posle propasti nemačke komande i njihovog povlačenja iz grada, ostalo je svega 900 Nemaca i doživeli su sudbinu poraženih u vrtlogu pira pobednika. Prema podacima Nemačkog narodnog saveza iz Subotice, od tog broja odmah je ubijeno: 201 muškarac, 80 žena i četvoro dece. - Posle toga, ostali su strpani u logore. Tamo je u Titovim logorima smrti likvidirano još 136 muškaraca, 117 žena i 12 dece, ukupno njih 265. Od njih 900, sa početka priče, koji su pali komunistima u ruke, ubijeno je ukupno 550 ili 61 odsto - rekao je za `Glas` Rudolf Vajs. Prema njegovim rečima, ostalim preživelim, punoletnim Nemcima, posle logora, određen je prinudni rad u trajanju od tri godine. Nakon `odsluženja`, morali su da plate novoj državi veću sumu novca, kako bi mogli da otkupe ispis iz državljanstva kao uslov iseljenja odavde i useljenja u Nemačku ili neke druge zemlje. - Nemci su snabdevali grad poljoprivrednim proizvodima, mlekom, sirom, puterom, povrćem i voćem, jer je to bila osnovna delatnost većine stanovnika ovog naselja. Pored poljoprivrede, bavili su se i raznim zanatima. Imali su tekstilne i druge radionice, veće i manje restorane i trgovine. U ovom naselju bila je poznata nemačka porodica Mozer, koja je imala svoju vinariju i veleprodaju vina, to je današnji `Navip` - počeo je razgovor prof. dr Miodrag Dabižić, dugogodišnji kustos Zavičajnog muzeja, sada penzioner. Prema njegovim rečima, na početku Drugog svetskog rata na svim važnijim mestima u Zemunu bili su Nemci. Grad je pripojen NDH-ziji, jer je Hrvatska bila obavezna da daje vojnike za istočni front. Kako Miodrag Dabižić naglašava, nemačke vlasti su bile korektne prema Srbima i u mnogim situacija zaštitile su ih od ustaša. Većina lokalnog nemačkog stanovništva, koje je na ovim prostorima bilo duže od dva veka, nije bilo nacistički orijentisano, ali su bili prinuđeni da se prilagode. Prema njegovim rečima, velika i moćna familija Mozer imala je dosta obrazovanih i bogatih predstavnika. Tako je advokat Johanes-Hans Mozer bio 2,5 godine za vreme Drugog svetskog rata gradonačelnik Zemuna. Bruno Mozer i njegov sin, vlasnici `Vinarije Mozer`, sredinom rata pobegli su iz zemlje u Tursku, ali je vino i dalje pravljeno za Nemce. Posle rata su ipak optuženi i oduzeta im je sva nepokretna imovina, vinarija i vila u dvorištu, kao okupatorima. To se odnosilo i na većinu drugih i na sve što je pripadalo `kažnjenom` nemačkom narodu. Od vandalizma nisu pošteđene ni njihove crkve i groblje u Francstalu. Prema rečima Dabižića, Nemačka i Slovačka, Evangelička crkva, mlađima poznatija kao `Crkvica`, na uglu ulica Tošin bunar i Jakuba Kuburovića, podignuta je desetak godina pre početka Drugog svetskog rata. Po dolasku na vlast komunisti su kao simbol svoje moći stavili petokraku na krov i pretvorili lepu i novu protestantsku crkvu u svoje vlasništvo. Služila je godinama u razne svrhe, od mesne kancelarije do sedišta Mesne zajednice. Poslednjih 10 godina poslužila je i kao noćni klub, a kladionica i petokraka su još tamo. Nemci u Francstalu su, pored visokoparternih i parternih kuća, pomoćnih objekata, gostionica, restorana, radionica, radnji, mesara, trgovina, apoteka, ordinacija, posedovali i ogromne površine obradive zemlje. - U centru Zemuna živeli su ugledniji i bogatiji Nemci, intelektualci, činovnici, bankari, advokati, lekari, apotekari i trgovci. Tako su tri velike apoteke držali oni. Porodica Tajbl imala je bioskopsku dvoranu u Glavnoj ulici, gde je i sada bioskop `Sloboda` - objašnjava Miodrag Dabižić. Umesto na groblju mermer na stepeništu Kako Miodrag Dabižić objašnjava, na mestu sadašnje bolnice `Bežanijska kosa` bio je kompleks nemačkog groblja u Francstalu koje je posle Drugog svetskog rata uništeno.Ostao je sačuvan samo jedan spomenik koji nije srušen i koji svedoči o tome. Dabižić nije mogao da potvrdi glasine koje su kružile Zemunom, da su komunisti mermerom sa ovog francstalskog groblja popločali stepenište od Tošinog bunara do parka Kalvarija. Raznobojno stepenište pokazuje da u tome ima neke istine. Arhitektonska vrednost - Velika i velelepna katolička crkva Svetog Vendelina u Francstalu podignuta je 1888. godine po planovima Hermana Bolea, poznatog zagrebačkog arhitekte. Crkva je bila u dvorištu škole koja je podignuta 1901. godine, koja je sačuvana i nastavila da postoji kao OŠ `Petar Kočić` u Prvomajskoj ulici. Na zahtev novopridošlih stanovnika Francstala, crkva je srušena 1955. godine, a sam posao uklanjanja izvršili su radnici Gradske čistoće - priča istoričar Miodrag Dabižić. On još ističe da se ovde radilo o objektu izuzetne arhitektonske vrednosti od značaja za istoriju Zemuna kao grada. Ne postoje zvanični podaci o tome koliko je bilo nemačkih kuća, ali, prema najgrubljim procenama, više ih je od 2.000, na desetine radionica, trgovina, restorana i još mnogo toga. Pošto su se Nemci najviše bavili poljoprivredom, pripadalo im je više hiljada hektara kvalitetne zemlje. Pitanje vraćanja ove imovine nije javno pokretano do sada, ali ne znači da ne teku pripreme za tako nešto. - Ogroman deo nemačke imovine posle rata oduzet je od vlasnika samo zbog toga što su bili nemačke nacionalnosti. Manji deo Nemaca, tu mislim na one koji su sa dokazima, stvarno i neosporno, osuđeni kao ratni zločinci i čija je imovina oduzeta, neće biti predmet razgovora o nadoknadi. Ne postoji nijedan pojedinac, niti organizacija u našem narodu koji bi pokrenuo pitanje vraćanja imovine takvima - objašnjava Rudolf Vajs, predsednik Nemačkog narodnog saveza, interesne organizacije Nemaca u Jugoslaviji sa sedištem u Subotici. Na pitanje koliko je tačno da su Nemci iz Vojvodine, dolaskom u matičnu zemlju, dobili konkretnu pomoć i neku vrstu obeštećenja, predsednik Vajs je odgovorio: - Nemci iz Vojvodine koji su se preselili u SR Nemačku dobili su pomoć države da počnu novi život. Oni koji su imali papire o oduzetoj imovini, ili bilo koji drugi dokaz, dobili su procentualno manji deo svoje imovine kao obeštećenje. Oni koji nisu imali nikakve dokaze, dobili su sredstva kao pomoć za novi početak - objašnjava Vajs. Prema njegovim rečima, to se odnosilo samo na Nemce koji su se preselili u Nemačku, ali ne i na one koji su otišli u druge zemlje Evrope i Ameriku. Po odluci Narodne vlasti, novi vlasnici oduzetih kuća i zemlje, postali su kolonisti. U Francstalu još ima starih nemačkih kuća, ali većina je porušena zbog izgradnje stambenih naselja `Sava Kovačević`,`Marija Bursać` i drugih. Na oduzetoj nemačkoj zemlji izgrađene su fabrike.