RADIO-DRAME - Miodrag Đurđević Izdavač: RTS Beograd Godina izdanja: 1997 Povez: broš Broj strana: 457 Pismo: ćirilica Stanje: dobro

Naslov: Radio i televizija Autor: Danica Aćimović Izdavač: Novi Sad : Cekom Zbirka: Edicija Teorija i praksa Godina izdanja: 2008 Povez: Tvrd Latinica Stanje 4 knjiga ima prateći dvd posveta autorke na predlistu S1 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

Danica Acimovic - Radio i televizija tvrdi povez, malo veci format, odlicno ocuvana POLICA 80

DVADESET GODINA AKADEMIJE ZA POZORIŠTE FILM RADIO I TELEVIZIJU Izdavac: UMETNICKA AKADEMIJA U BEOGRADU Tvrd povez 247 str.

Sadu, Dejan Tomić, RTV ns, odlično stanje, 80str.,tvrdi povez,25cm, š d32

Otpozdravi zaslušanog, Đorđe Đurđević Biblioteka umetnost zvuka Zapisi radio kritičara Radio televizija Srbije, 1996 broširan povez, strana 271, 24 cm. Stanje Vrlo dobro, pečat bivšeg vlasnika.

izdanje radio B92, 1997 soft cover 135 str. 24x22

Mek povez - 148 strana RADIO TELEVIZIJA SRBIJE Solidno očuvano 3

OBRADA ZVUKA Alek Nisbet 1988 za radio tv i film mek povez 20 cm stanje vrlo dobro

Dodatne informacije Pisac SRETEN STOJANOVIĆ Izdavač RADIO TELEVIZIJA SRBIJE – BEOGRAD Izdanje 2014 Povez TVRDI Strana 326 Stanje Vrlo Dobro

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ljubomir Milojević Ljubac (Kragujevac, 1948 — 1998) bio je srpski ilustrator, strip crtač i karikaturista.[1] Završio je Srednju mašinsko-tehničku školu u Kragujevcu. Radio je omote ploča kragujevačke grupe Smak i Suncokreti. Iako je radio za mnoge listove, Ljubomir Milojević Ljubac je najveću popularnost stekao kao ilustrator Politikinog zabavnika, gde je svojim vrcavim humorom nalazio likovne odgovore na pisma najmlađih čitalaca.[2] Dobitnik je više nagrada na međunarodnim i domaćim konkursima za karikaturu u periodu od 1973. do 1989. godine.

POZDRAV IZ BEOGRADA Razglednice iz kolekcije poznatog kolekcionara u originalnoj kutiji Pozdrav iz Beograda : Beograd na starim razglednicama iz zbirke Sergija Dimitrijevića - Predgovor: Sveta Lukić -O razglednicama Beograda do 1941, Sergije Dimitrijević -Razglednice-slikovni izvor, Gordana Gordić Likovna obrada: Miodrag Vartabedijan Fotografije: Sava Starčević Beograd 1986. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, bogato ilustrovano, 104 strane. Sergije Dimitrijević (12. mart 1912, Pirot – 11. avgust 1987, Beograd) bio je pravnik, ekonomista, istoričar i numizmatičar. Školovao se u Leskovcu a zatim je studirao prava i ekonomiju na Pravnom fakultetu u Beogradu između 1930. i 1934. godine. Studije je nastavio usavršavanjem u Parizu na Institutu visokih studija međunarodnih odnosa između 1935. i 1937. godine. Bio je rukovodilac partijske organizacije jugoslovenskih studenata i predstavnik Komunističke partije Jugoslavije u Balkanskom komitetu između 1938. i 1939. godine. Uhapšen je 1939, a rat je proveo prvo po logorima u Francuskoj a zatim u Buhenvaldu (1944—1945). Nakon završetka Drugog svetskog rata prvo je radio u orgnaima vlasti u Leskovcu a zatim je prešao u Beograd gde je radio kao direktor Ekonomskog instituta savezne vlade od 1946. do 1951. godine. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu predavao je političku ekonomiju. Kao saradnik Ekonomskog instituta tokom 50-ih godina je radio na doktorskoj disertaciji Strani kapital u privredi bivše Jugoslavije koju je odbranio 1957. godine. Od 1955. do penzionisanja 1966. radio je u Istorijskom institutu u Beogradu u zvanju naučnog saradnika i naučnog savetnika.

Film i muzika, iskusenja velikih kompozitora Borislav Stojkov, Donata Premeru Izdavac: Orion art 2016 Mek povez, sa klapnama, strana 191 Vrlo dobro / odlicno ocuvano `Knjiga je rezultat zajedničke saradnje na pripremanju radio emisija emitovanih na programu Stereorama Radio Beograda tokom 2011-2012. godine. Emisije, sada pretočene u tekstove, imale su za cilj da važne segmente muzičke produkcije izvuku iz senke filmova i predstave ih na nov način. Tekstovi obiluju informativnim, stručnim, edukativnim i zanimljivim pojedinostima i temama vezanim ne samo za muziku već i za brojne filmove, njihove autore i protagoniste kao i za epohu i istorijski kontekst u kojima su nastali, uz bogat ilustrativni materijal.`

Izdavači: RADIO BEOGRAD - RTS, BEMUS, Beograd 78 str. : fotogr. ; 16,5 x 23 cm - Ćirilica / Tvrd povez U KNJIZI SE NALAZI POSVETA MILICE MANOJLOVIĆ, OSNIVAČA I DIRIGENTA HORA `KOLIBRI`, DARINKI MATIĆ MAROVIĆ

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejan Kosanovic - Poceci kinematografije na tlu jugoslavije 1896-1918 Izdavac : Institut za film Beograd 1985, 330 strana Dejan Kosanović (Beograd, 28. septembar 1930 – Beograd, 8. avgust 2013) bio je srpski reditelj i scenarista dramskih filmova, istoričar filma i profesor i dekan Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Bio je i direktor Festivala jugoslovenskog filma u Puli. Biografija Obrazovanje Dejan Kosanović je osnovnu i srednju školu završio u Beogradu. Godine 1948. je primljen u treću septembarsku generaciju Visoke filmske škole na odsek režije, a diplomirao je režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost 1952. godine [1] Uporedo je završio Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.[1] Od 1971. godine aktivno se bavio proučavanjem istorije filma, odnosno, počecima filma u Jugoslovenskim zemljama i regionu[2] da bi 1983. godine krunisao svoj rad doktoratom na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu pod imenom: Počeci kinematografije na teritoriji Jugoslavije 1896-1918.[3] Profesorski poziv Od 1962. godine je počeo da predaje na tadašnjoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (danas Fakultet dramskih umetnosti) predmet Organizacija filmske proizvodnje, kao i predmet Istorija filma na trećem stepenu studija. U početku je radio honorarno, a kasnije ulazi u stalni radni odnos. Na Fakultetu je radio – sa prekidima – sve do odlaska u penziju 1995. godine kao redovan profesor. Bio je dekan FDU (1973-1975), kao i prorektor Univerziteta umetnosti u Beogradu (1979-1983).[4] Izveo je brojne generacije studenata (organizacije), odnosno filmske produkcije na FDU, koje je ga pamte kao vrsnog predavača, izuzetnog pedagoga, odgovornog profesionalca i velikog eruditu koji pored znanja iz istorije, teorije, estetike filma.[5] Služio se engleskim, francuskim, italijanskim, nemačkim i kineskim jezikom.[1] Dejan Kosanović, Branko Vujović, Radoslav Đokić i Radoslav Zelenović Reditelj i scenarista Radio je kao asistent režije mnogih domaćih i stranih filmskih reditelja na domaćim i koprodukcionim igranim filmovima, a zatim je kao reditelj realizovao 35 dokumentarnih filmova i preko 200 televizijskih dokumentarnih emisija[2] za Jugoslovensku radio televiziju (TV Beograd, TV Novi Sad) i inostrane televizije ORTF, ZDF i američku ABC televiziju. [3] Tematika njegovih dokumentarnih filmova je bila raznovrsna. Dejan Kosanović je pre svega težio da gledaocu prenese nova saznanja o našoj prošlosti, o istoriji i istoriji likovnih umetnosti u Srbiji, ali takođe i o drugim zbivanjima u svetu koji nas okružuje....

FILM I MUZIKA Iskušenja velikih kompozitora FILM Šifra artikla: 304223 Isbn: 9788663890435 Autor : Borislav Stojkov, Donata Premeru Izdavač : ORION ART I RTS Knjiga je rezultat zajedničke saradnje na pripremanju radio emisija emitovanih na programu Stereorama Radio Beograda tokom 2011-2012. godine. Emisije, sada pretočene u tekstove, imale su za cilj da važne segmente muzičke produkcije izvuku iz senke filmova i predstave ih na nov način. Tekstovi obi... Detaljnije Knjiga je rezultat zajedničke saradnje na pripremanju radio emisija emitovanih na programu Stereorama Radio Beograda tokom 2011-2012. godine. Emisije, sada pretočene u tekstove, imale su za cilj da važne segmente muzičke produkcije izvuku iz senke filmova i predstave ih na nov način. Tekstovi obiluju informativnim, stručnim, edukativnim i zanimljivim pojedinostima i temama vezanim ne samo za muziku već i za brojne filmove, njihove autore i protagoniste kao i za epohu i istorijski kontekst u kojima su nastali, uz bogat ilustrativni materijal. Ovaj radijski dijalog bio je prožet muzičkim numerama (koje su obeležene oznakom - od 1 do 92) čiji se spisak nalazi na kraju knjige. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Borislav Stojkov, Donata Premeru Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač ORION ART I RTS Pismo Latinica Godina 2016 Strana 192 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Đorđe Tabaković (Arad, Ugarska, Austrougarska, 3. maj 1897 — Novi Sad, SFRJ, 1. septembar 1971) bio je srpski arhitekta i slikar. Poreklo, odrastanje i obrazovanje Otac Milan Tabaković sa sinovima Đorđem (levo) i Ivanom (desno). Đorđe Tabaković potiče iz stare ugledne srpske porodice iz Arada u današnjoj Rumuniji. Krajem 17. veka, Đorđev čukundeda Eftimije doselio se iz Hercegovine u mesto Veliki Sveti Nikola (mađ. Nagy Szt. Miklos). Porodica je početni kapital stekla trgovinom drveta. Đorđe je na krštenju dobio ime Đura, od milja Đurica, da bi po preseljenju cele porodice iz Arada u Novi Sad (1928), preuzeo ime `Đorđe`.[1] Njegov stric Aleksandar (1856—1880), bio je slikar i arhitekta; otac Milan (1860—1946), arhitekta i brat Ivan (1898—1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji. Sestra Marija (1906—1992) je majka arhitekte Predraga Ristića. Đorđe je osnovnu i srednju školu završio u rodnom mestu. 1915. je otpočeo studije na Arhitektonskom odseku Tehničke velike škole u Budimpešti, odakle je isključen zbog javno ispoljenog nacionalnog osećanja tokom Prvog svetskog rata. Tokom rata je radio kao zapisničar i prevodilac u komunikaciji sa savezničkim trupama.[2] Studije je priveo kraju u Beogradu, gde je na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta diplomirao 6. marta 1922. godine. Karijera arhitekte Tokom studija, Đorđe Tabaković je povremeno radio za beogradsku građevinsku firmu „Pionir“. Usavršavao se u Parizu (1923) u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela.[3] Po povratku u Arad, nastavio je praksu u očevom ateljeu. Nakon što se 1928. godine cela porodica Tabaković iz Rumunije preselila u Novi Sad, Đorđe je započeo samostalan rad u svojstvu ovlašćenog inženjera arhitekture. Tako je sa ocem podigao kuću u Novom Sadu (u današnjoj ulici Mike Antića br. 5), u kojoj je živeo do smrti i u kojoj je imao atelje. Od 1928. do 1941. radio je kao arhitekt i u tom periodu je projektovao u Sremskim Karlovcima patrijaršijsku biblioteku (1938) i bogosloviju. Izradio je oltare u crkvama u Ruskom selu, Mošorinu, Stajićevu, Vojvodi Stepi, Krsturu, Horgošu i Novim Kozarcima.[4][5] Među projektima koje je Tabaković radio za Srpsku pravoslavnu crkvu su manastir Svete Melanije Rimljanke i Parohijski dom (1938) u Svetosavskoj ulici u Zrenjaninu.[6] Za vreme Drugog svetskog rata predavao je arhitekturu u Srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu. Od 1. IV 1945. do 31. VIII 1953. radio je kao profesor i šef Arhitektonskog odseka novosadske Građevinske škole, a zatim je predavao istoriju umetnosti i primenjenu umetnost na Odseku za likovnu umetnost Više pedagoške škole. Njegovi crteži-akvareli starog Novog Sada, objavljeni u vidu mape i nagrađeni Oktobarskom nagradom grada Novog Sada (1967), odlikuju se slikarskim senzibilitetom i razlikuju se od arhitektonskih crteža. Sve što je radio nosi pečat njegove izuzetne ličnosti, vrlo osetljive, estetski prefinjene, sa smislom za svojevrsni humor. Savez arhitekata Jugoslavije proglasio ga je 1968. za zaslužnog člana. [4][5] Osim arhitekturom bavio se opremom knjiga, scenografijom i uređenjem enterijera. Opremio je knjige za Srpsko narodno pozorište, gde je još scenografski opremio predstave: Hvalisavi vojnik, Verter, Pokojnik, Junaci Pavlove ulice, Manon, Leda, Na zapadnim kotama i Naslovna strana.[4][5] Izradio je enterijer Pozorišta u Zrenjaninu (1957) i Pošte u Novom Sadu (1963).[3] Tokom studija u Budimpešti, Tabaković je sklopio prijateljstvo sa Danilom Kaćanskim koji ga je uveo u red Rotari kluba u Novom Sadu. U međuratnom periodu, Tabaković je postao član novosadske masonske lože `Mitropolit Stratimirović`.[1] Tabaković je adaptirao prostorije na prvom spratu velelepnog zdanja u Miletićevoj ulici broj 10 u Novom Sadu, za potrebe Slobodnih zidara čiji je bio član.

Frekvencije radio talasa koji uništavaju i teraju sve insekte od bubašvaba, bubarusa, muva, komaraca i ostalih dosadnih insekata kao i miševa i ostalih glodara. Trenutno na raspolaganju ima tri modela i to: protiv letećih insekata, protiv buba i protiv malih glodara. Aparati su potpuno novi - neotpakovani i šaljem brzom poštom a može i lično preuzimanje.

Beložanski, Stanislav Staša, scenograf, kostimograf, slikar (Beograd, 15. VI 1900 — Beograd, 4. III 1992) Školovao se u Beogradu (1907—1909), Budimpešti (1909—1912), Bukureštu (1912—1916). Završio je umetničku školu u Beogradu (1920—1925) i tokom studija bio slikarski volonter i statista u Narodnom pozorištu. Prve scenografije radio je kao član Akademskog pozorišta (1925). U slikarnicu NP primljen je septembra 1926. kao honorarni slikar izvođač a juna 1927. potpisao je svoju prvu scenografiju (A. Savoar, Ukrotitelj). Potom je svake sezone davao rešenja za više (4—9) dramskih i operskih premijera. Član likovnoumetničkog društva `Zograf` postao je 1927. a član `Kola jugoslovenskih likovnih umetnika` 1930. Šef radionice dekora postao je 1933. Išao je na studijska putovanja u Francusku, Italiju, Češku i boravio na Svetoj Gori (1937—1938). Izgradio je moderan tip scenografije originalnog stila koji karakteriše naglašena dramatika i jedinstvo bojenih odnosa i plastičnih vrednosti scenskog prostora. Ostvarenja su mu sa arhitektonskim osnovnim osećanjem i uključuju naznake o vremenu i mestu radnje. Scenu zida u treću dimenziju sa obaveznim električnim svetlom koje daje najsuptilnije nijanse. U skladu sa modernim shvatanjima scenografije, svoju umetnost i znanje stavio je u službu reditelju i glumcima. Sa svojih oko tri stotine scenografskih ostvarenja svrstao se među naše najznačajnije scenografe. Za nekoliko predstava, za koje je radio scenografiju, radio je i kostim (Otelo, Rusalka, Stanoje Glavaš, Put oko sveta, Koštana). Kao slikar posvetio se pejsažima i portretima u tehnici ulja i akvarela. Učestvovao je na prolećnim i jesenjim salonima u Umetničkom paviljonu `Cvijeta Zuzorić`, u inostranstvu (London 1937) i na izložbi pozorišnog slikarstva (Beograd 1971). Samostalno je izlagao više puta počev od 1926. u Beogradu, Somboru i Novom Sadu. NJEGOV AUTOGRAM

Borislav Hložan Priča o studiju M Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ Novi Sad, 2022. 186 strana, tvrd povez, zaštitni omot, udžbenički format. „Studio M je naša sala ‘Olimpija‘, naša dvorana ‘Čajkovski‘, naš ‘Marki klub‘ i naš ‘Karnegi hol‘. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. A Studio M je upravo bio glavno žarište naše muzikeˮ, napisao je o Studiju M Borislav Hložan, autor knjige o nastanku i istorijatu čuvene novosadske koncertne dvorane i profesionalnog studija. Autor je knjigu posvetio uspomeni na trojicu vizionara: Antona Ebersta, Pavla Žilnika i Vasilija Dimića, koji su podizanjem ove koncertne sale oplemenili Novi Sad. Studio M – jugoslovensko svetilište muzike Novosadski Studio M danas nije samo legendarna koncertna dvorana, to je i svojevrsni hram umetnosti u kojem je tokom proteklih šezdesetak godina stvarana istorija jugoslovenske muzike. Kada se čovek sada osvrne na mnoštvo najrazličitijih snimanja i koncerata koji su se ovde događali gotovo svakodnevno, nemoguće je ne osetiti veliko poštovanje i divljenje pred entuzijazmom i predanošću generacija muzičara i drugih kulturnih poslenika, zahvaljujući kojima se naša muzika razvijala i napredovala, dostižući danas vrhunske umetničke domete. Među tim nepreglednim brojem muzičkih događanja veoma je teško odabrati ona najvažnija i najkarakterističnija, jer su se i merila i perspektive sagledavanja u međuvremenu toliko promenili i gotovo je nemoguće u ovakvom, silom prilika svedenom i obimom teksta ograničenom prikazu, pružiti kompletnu i zaokruženu sliku svega što se događalo u Studiju M od njegovog otvaranja do dana kada je u njemu prestala da odjekuje muzika. Prikaz istorijata te značajne koncertne dvorane neizbežno je određen dragocenom, ali nepotpunom pisanom građom, sećanjima aktera, kao i subjektivnim pristupom autora, kao skroman pokušaj rekonstrukcije jednog izuzetno važnog segmenta kulturne istorije Novog Sada i Vojvodine. Nema u Novom Sadu, ni u pokrajini, važnijeg koncertnog prostora od Studija M. Sve najbolje što se događalo na ovdašnjoj muzičkoj sceni na neki način je zabeleženo u istorijatu ove studijsko-koncertne dvorane. Nekada su to bili koncertni nastupi, a nekada studijska snimanja kojima su ovekovečeni najviši izvođački dometi vodećih domaćih i stranih umetnika. Zbog toga je Studio M naša sala „Olimpija”, naša dvorana „Čajkovski”, naš Marki klub i naš Karnegi hol. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. Moderna zgrada Studija M, smeštena između Dunavskog parka i zgrade u kojoj je doskora bio smešten Radio Novi Sad, decenijama je jedno od karakterističnih obeležja gradskog centra, a sam Studio M je dobro poznat Novosađanima kao koncertna dvorana u kojoj su nastupali mnogi čuveni muzičari i gde su priređivani brojni značajni festivali. Priča o Studiju M je zapravo povest o brzom razvitku našeg muzičkog života u drugoj polovini 20. veka, kao i o izuzetnom zalaganju i entuzijazmu nekolicine velikih kulturnih pregalaca, koji su u vremenima oskudice i u okolnostima ne previše naklonjenim umetnosti, uspeli da muzički život u Novom Sadu i u Vojvodini unaprede i podignu ga na veoma visok – zaista se može reći – evropski nivo. Izgradnja Studija M, studijsko-koncertne sale savršenih akustičkih odlika, sredinom šezdesetih godina bila je veliki trijumf nekolicine zaslužnih kulturnih delatnika, pre svega tadašnjeg načelnika Muzičkog odeljenja Radija Novi Sad, Antona Ebersta, koji je uprkos svim teškoćama ostvario svoju zamisao i želju da svoj grad obogati jednom savremenom i reprezentativnom muzičkom dvoranom. Završetak gradnje i puštanje u rad Studija M bio je događaj od prelomnog značaja za Radio Novi Sad, kao i za sam Novi Sad, koji je tada prvi put dobio jednu namenski sagrađenu, pravu koncertnu salu vrhunske akustike, koja ni u čemu nije zaostajala za najboljim muzičkim dvoranama u svetu. I u Studiju M su odmah počeli da nastupaju najrenomiraniji domaći i strani solisti i ansambli, ovde je snimljeno nebrojeno mnoštvo izuzetno vrednih koncerata. Korišćenje ove dvorane pritom nije bilo isključivo usmereno na muzička zbivanja, ovde su snimane i pozorišne predstave, priređivane su izložbe, književni događaji, tako da je ta muzička sala postala izuzetno važan prostor, čiji je značaj nadaleko zračio. A sami počeci Radija Novi Sad i izgradnja Studija M nisu bili laki. Izgradnja Studija M 1965. godine bila je vrhunac jedne dinamične faze razvoja Radija Novi Sad, koji je posle teških i mukotrpnih godina na početku rada, tokom šezdesetih postao ugledna, slušana i savremeno opremljena jugoslovenska radio-stanica. Osnovan je 31. marta 1949. godine. Određen je i datum početka emitovanja nove radio-stanice – 29. novembar, Dan Republike, najznačajniji državni praznik tadašnje FNRJ. Rok za osposobljavanje za rad novosadske radio-stanice bio je veoma kratak, a ljudi zaposleni u Radiju Novi Sad suočili su se sa gotovo nepremostivim teškoćama. U to vreme, posle sukoba sa Informbiroom, zapravo sa SSSR, Jugoslavija je bila pod blokadom i sa Istoka i sa Zapada, u zemlji je bilo veoma malo radio-materijala, a nije bilo mogućnosti za uvoz potrebne opreme. U Subotici su pronađeni delovi potrebni za izradu radio-stanice, širom Vojvodine, prikupljani su kablovi i žice i od svega toga je inženjer Ladislav Grajner, tadašnji profesor radio-tehnike u Srednjoj tehničkoj školi u Subotici, sačinio prvi predajnik, jačine pola kilovata, koji je imao skroman domet. Prema javljanjima tadašnjih slušalaca, program se povremeno čuo u udaljenijim oblastima Srbije, čak i ponegde u inostranstvu, ali samo kada su meteorološki uslovi bili povoljni. Tačno u podne, u etru se prvi put čulo: „Ovde Radio Novi Sad, na talasnoj dužini 212,4 metra.” Nakon spikerske najave, novosadski hor „Svetozar Miletić” izveo je himnu „Hej Sloveni”. Počeo je redovan radijski program: sledile su, jedna za drugom, emisije vesti na srpsko-hrvatskom, mađarskom, rumunskom, slovačkom i rusinskom, na pet jezika na kojima je od samog početka emitovan program Radija Novi Sad....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Trojezicno izdanje Engleski, Nemacki, Francuski Men Rej (engl. Man Ray, pravo ime Emanuel Rudzicki engl. Emmanuel Rudsitzky; Filadelfija, 27. avgust 1890 — Pariz, 18. novembar 1976) bio je američki avangardni fotograf, režiser slikar i skulptor. Njegova umetnost se svrstava u dadaizam i nadrealizam. Biografija Od 1908. do 1912. studirao je umetnost u Njujorku, a 1911. je radio kao slikar i skulptor. Prve značajnije fortografije snimio je 1918. U to se vreme već bavio slikarstvom, a radio je i na filmu. U saradnji sa Marselom Dišanom stvorio je američki dadaizam, pravac začet u Evropi kao radikalni otklon od tradicionalnih principa umetnosti. Bio je član grupe umetnika „Ostali“ (engl. Others). Posle nekoliko neuspelih pokušaja tvrdio je da dadaizam ne može zaživeti u Njujorku. Potom se preselio u Pariz i nastanio u umetničkoj četvrti Monparnas, gde je uglavnom radio u ateljeima tamošnjih umetnika. Zaljubio se u model Alis Pren zvanu „Kiki sa Monparnasa“ koja mu je uskoro počela pozirati.[1] Za više od 20 godina provedenih u Parizu, Men Rej je revolucionizovao fotografsku umetnost. Mnoge poznate ličnosti našle su se na njegovim fotografijama: Džejms Džojs, Gertruda Stajn, Žan Kokto, Bridžet Bejt Tičenor i Antonen Arto. Men Rej na fotografiji Lotara Voleha u Parizu 1975 Godine 1925. u galeriji Pjer u Parizu organizovana je izložba nadrealističkih radova, na kojoj su, uz Reja, izlagali i nadrealisti Žan Arp, Maks Ernst, Andre Mason, Huan Miro i Pablo Pikaso. Godine 1934. nadrealistička umetnica Meret Openhajm naga je pozirala Reju za seriju nadrealističkih fotografija. Sa asistentkinjom i ljubavnicom Li Miler otkriva postupak solarizacije fotografije. Izumeo je i fotografsku tehniku koja koristi fotograme, a koju je dadaista Tristan Cara nazvao rejografija. Man Rej se pod starost vraća u SAD (u Los Anđeles) ali je Monparnas do kraja smatrao svojim domom. U Monparnasu i umire 18. novembra 1976.

Djordje Lebovic - Haleluja Pozorisni program sa gostovanja u Poljskoj, 1964. godine. Mek povez, 40 strana, ilustrovano. Tekstovi Jovana Cirilova i Mire Aleckovic. Tu je i tekst o poljsko-jugoslovenskim pozorisnim vezama. RETKO! Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jakov Orfelin (sredina 18. veka, Vukovar ili Sremski Karlovci — oko 20. oktobra 1803) bio je srpski ikonopisac i barokni slikar. Biografija Školovao ga je stric Zaharije Orfelin.[1][2] Godine 1766. upisao se na bečku bakrorezačku akademiju Jakoba Šmucera.[3] Iz pisma, koje mu je uputio stric 13. marta 1773. godine, vidi se da ga je stric već posinio i da je tada bio već akademski slikar kao i da mu je pomagao u slikanju i da je zarađivao toliko da je mogao da pomaže svoga poočima. Neki od njegovih radova su pripisivani Zahariju Orfelinu. U društvu sa Teodorom Kračunom radio je na Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima 1780 — 1781. godine i to velike prestone ikone na ikonostasu Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Jerarha i Sv. Trojice kao i mnoge druge ikonostase u Bačkoj, Sremu,[4] a vrlo je verovatno da je radio i portrete.[5] Živeo je u Sremskim Karlovcima.[6] Pored religioznog slikarstva i portreta izradio je i crteže za bakroreze Rajićeve istorije. Smatra se vodećim predstavnikom srpskog kasnobaroknog slikarstva, u kome se jasno ogledaju uticaji rokokoa i neoklasicizma. Orfelinovo slikarstvo je po duhu najbliže epohi prosvetiteljstva i jezefinističkim prosvetiteljskim reformama.

Damnjan emocionalna i izvodjačka sabranost 1954.-1959. Галерија РТС, Београд, 16. мај- 6. Јун 2013. / [аутор изложбе и каталога Љубица Миљковић] Врста/садржај каталог Језик српски Година 2013. Издавање и производња Београд : Радио-телевизија Србије, 2013 (Београд :Штампарија РТС) Остали аутори Вељовић, Срђан Физички опис 24 стр.: репродукције; 30 cm Тираж 1.000 Meki povez, format: 21 x 29,5 cm, 24 strana, ilustrovano u koloru, cirilica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra odlicna, bez tragova pisanja. Kompaktna. 18042023 ktj-54

ŽELIM DA NIKAD NE PRESTANEM DA RADIM FILM Šifra artikla: 302102 Isbn: 9788661570537 Autor : Mira Čohadžić Izdavač : NNK INTERNATIONAL "Život s kostimima i rad na njihovoj kreaciji podseća na večne stvaralačke izazove, na neprestano traganje i prelistavanje istorije." "Život s kostimima i rad na njihovoj kreaciji podseća na večne stvaralačke izazove, na neprestano traganje i prelistavanje istorije." Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Mira Čohadžić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač NNK INTERNATIONAL Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2016 Format 17x24 Strana 93 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.