Odlično očuvano A2 Zoran Petrović (Sakule, 7. april 1921 — Beograd, jun 1996) bio je slikar, vajar, pisac, redovni profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Zoran Petrović (slikar) Датум рођења 1921. Датум смрти 1996. Aktivno je učestvovao u NOB-u kao referent za kulturu bataljona za vezu III armije i član dramske, a potom i likovne sekcije Propagandnog odeljenja. Prvi put izlaže 1945. godine u Novom Sadu sa grupom slikara III armije. Po završetku rata upisuje se na Akademiju za likovne umetnosti u Beogradu i završava je 1948. godine, a specijalni tečaj u klasi profesora Đorđa Andrejevića Kuna 1949. godine, kada je izabran za jednog od prvih asistenata Akademije. Bio je član grupe „Samostalni“ i jedan od osnivača „Decembarske grupe“. Jedan je od osnivača umetničkih kolonijau Bačkoj Topoli o kolonije `Ečka` u Zrenjaninu i aktivni učesnik drugih umetničkih kolonija. Izlagao je na 30 samostalnih i 90 kolektivnih izložbi, u zemlji i u inostranstvu. Od 1975. godine počinje da se bavi skulpturom na principu varenog i livenog gvožđa. Pored slikarstva i vajarstva bavi se literaturom. Napisao je sedam dramskih tekstova od kojih su najviše izvođeni „Selo Sakule, a u Banatu“ i „Pendžeri ravnice“ šest radio - dramskih tekstova, TV dramu `Slike Bezarovih`, scenario za igrani film „Hitler iz našeg sokaka“ (sa Vladimirom Tadejom), sedam monodrama pod zajedničkim nazivom „Banatska kazivanja“, mapu crteža i teksta „Mašinobalada` (1958 – 66) te dve knjige proze „Selo Sakule, a u Banatu“ 1969. godine i 1986. godine i „A nad Banatom strašila“. Bio je redovni profesor Akademije likovnih umetnosti u Beogradu. Dobitnik je više nagrada i priznanja, medju kojima su najznačajnije: Nagrada `LEIRNER` za crtež na bijenalu u Sao Paolu 1961. godine, Sedmojulska nagrada SR Srbije 1962. godine, nagrada ULUS-a 1966. godine nagrade za slikarstvo Umetničke kolonije `Ečka` - Zrenjanin 1966. godine, nagrade na Prvom bijenalu crteža u Zagrebu 1968. godine a na Jugoslovenskim pozorišnim igrama `Sterijinom pozorju` 1970. godine dobio je Sterijinu nagradu za tekst savremene komedije. Reference avangarda neoavangarda moderna skulptura

NOVI ZVUČNI PROSTORI MUZIKA Šifra artikla: 350259 Isbn: 9788661951749 Autor : Zorica Premate Izdavač : RTS Knjiga RTS Izdavaštva i Centra za muzičku akciju "Novi zvučni prostori" priređivača Zorice Premate predstavlja zbornik razgovora održanih na javnim tribinama u organizaciji Centra za muzičku akciju u periodu od 2014. do 2019.godine. ... Detaljnije Knjiga RTS Izdavaštva i Centra za muzičku akciju "Novi zvučni prostori" priređivača Zorice Premate predstavlja zbornik razgovora održanih na javnim tribinama u organizaciji Centra za muzičku akciju u periodu od 2014. do 2019.godine. Skupovi o umetničkoj muzici stvoreni u nameri da se o savremenoj muzici govori i piše sabrani su prvo u vidu tonskih zapisa koje su imali priliku da čuju slušaoci Radio Beograda 3, a potom i u formi knjige, Zbornika pred čitaocima. U njemu je predstavljeno više od 30 novih dela 25 domaćih autora. Među njima su kompozitori svih generacija, različitih stilskih orjentacija, više od 70 govornika, muzikologa, muzičkih pisaca, kulturologa, producenata, dizajnera zvuka, izvođača, muzičkih umetnika ... Zbornik radova predstavlja presek onog što je do sada učinjeno u okviru istoimenih tribina i nudi se kao materijal za nova istraživanja, sagledavanja, analize i provere mišljenja. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija MUZIKA Autor Zorica Premate Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač RTS Pismo Ćirilica Povez Broš Godina 2019 Format 23x15 Strana 470 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Autobiografija Steve Todorovica Matica srpska, Novi Sad, 1951. Mek povez, 103 strane+29 tabli sa reprodukcijama. Sadrzi i spisak svih dela Steve Todorovica. Рођен је 13. априла 1832. године у Новом Саду. Од 1839. до 1846. године живео је у Сегедину, где је завршио основну школу (учитељ му је био ђакон Димитрије Поповић, брат од стрица Ђуре Даничића) и пет разреда гимназије. Године продедене у сегединској гимназији веома су значајне за формирање његове личности у целини. Посета стрицу, код кога се Тодоровић са породицом обрео по слому револуције августа 1849. године, одредиће његово опредељење за сликарство. Наиме, да голобради синовац више времена поклања цртању и акварелисању него пословима у стричевој пивари, били су пресудни да несуђени млади пивар настави сликарско школовање у Бечу (поред Беча, сликарство је студирао и у Минхену). Разговори о вештинама, музици, сликарству и поезији, о националним задацима и циљевима, о свему што се за „хватање корака са напредним народима Европе“ мора урадити, који су тада вођени у колу напредне младежи у Бечу, битније су утицали на уметничко и људско формирање младог Тодоровића него целокупно његово сликарско образовање. О правој природи тих утицаја речитије од свега сведочиће његово касније деловање као друштвеног и националног радника, коме по активности нема премца у српској култури друге половине XIX века. Млади Тодоровић био је непосредни сведок настојања у бујању оних енергија које су биле покретач брзих и темељних промена у Београду око средине XIX века. Оријентални изглед, начин живота, понашања и мишљења, нагло се повлачио и губио пред све снажнијим утицајем Европе. Носиоци промена били су у првом реду млади српски интелектуалци и пословни људи, махом трговци и привредници, не само из Кнежевине Србије, већ и из свих српских крајева под Аустријом. Улепшана представа коју о Тодоровићу и његовим настојањима у Београду, да поред сликарства српској младежи понуди и остале преке културне потребе, пружају у својим забелешкама и дневницима управо они које је тада окупљао. Када се има на уму колико је времена посвећивао раду са младима, подучавајући их у певању, глуми, гимнастици, онда постаје јасно због чега је његова сликарска оставштина релативно скромна. Живео је и радио у Београду. Дао је енормни допринос у развоју српске културе. Умро је 22. маја 1925. године.

Kao naslikama Aleksandar Obradović sintisajzeri kompjuterska muzika kompjuteri лектронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може да буде сматрана електронском музиком, прецизније је да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који тип електронске обраде да примијени на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.[1] „Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике данас је интимно повезано са модерним музичким искуством.“[2] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике музике. Музички концепти који су некада сматрани напредним (нпр. коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одабирање или узорковање, компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд.) претопили су се са многобројним жанровима популарне музике.[3] Жанрови као што су њу ејџ, хип хоп, техно, џез и народна музика, укључујући електронску, постали су саставни дио музичке продукције. Данас појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, као што је музика која користи електронику у служби замишљене продукције која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, од. чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“[1] Изучавање избора звучних мустри и свјетлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. еλεκτοσ, „звучна мустра“; стгрч. νικοσ, „свјетлосни ефекат“). Порекло: крај 19. века до почетка 20. века[уреди | уреди извор] Trautonium, 1928 Telharmonium, Thaddeus Cahill 1897 Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума У 19. веку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.[3] а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената.[3] Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте.[4][5] Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестрарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.[6] Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music.[7][8] Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електонике у утицајном манифесту The Art of Noises.[9][10] Ране композиције[уреди | уреди извор] Лав Термен демонстрира теремин in 1927 Развој вакуумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење.[11] Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално поризвођени од почетка 1930-их.[12][13][14] Одд краја 1920-их, повећана практичност електонских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним иструментима.[12] Авангардни композитори су критиковали предоминентну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе. Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона[15] које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез.[16][17][18] Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета,[19] док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.[20] Снимљени експерименти[уреди | уреди извор] Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа.[21] Грамофини су постали уобичајени предмент у домаћинствима, и до 1920-их композитори су их користили за репродукцију кратких комада.[22] Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимаке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.[23] Развој: од 1940. до 1950-иx[уреди | уреди извор] Електроакустични тип музике[уреди | уреди извор] Додатне информације: Електроакустична музика, снимање звука и репродукција Први практични аудио снимач је представљен 1935. Побољшања у технологији направљена су коришћењем технике АЦ нагибања, која је значајно побољшала верност снимања. Већ 1942. снимани су тестови у стерео техници. Иако су ови догађаји првобитно били ограничени на Немачку, снимачи и касете су доведени у Сједињене Државе након завршетка Другог светског рата. То је била основа за први комерцијално произведени касетофон 1948. 1944. године, пре употребе магнетне траке за композиционе сврхе, египатски композитор Хелимел Даф, док је још био студент у Каиру, користио је гломазан снимач за снимање звукова древне зар церемоније. Користећи објекте на студијима Радио Блиског истока, Даф је обрадио снимљени материјал помоћу одјека, еха, контроле напона и поновног снимања. Оно што је резултирало сматра се најстаријом композицијом музике на тракама. Настали рад добио је назив Изрека Зара, а представљен је 1944. године у уметничкој галерији у Каиру. Док његови почетни експерименти у композицији на бази траке нису били познати изван Египта у то време, Хелимел Даф је такође познат по свом каснијем раду у електронској музици у Центру за електронску музику Колумбија-Принст крајем 1950-их. [23] Електронска музика[уреди | уреди извор] У електронском музичком студију ВДР, Келн, 1991. Карлхаинз Стокхаузн је кратко радио у студију 1952. године, а након тога дуги низ година у ВДР Колеџ студију за електронску музику. У Келну, оно што ће постати најпознатији студио за електронску музику на свету званично је отворено у радијским студијима НВДР-а 1953. године, иако је то било у фази планирања још 1950. године, а ране композиције су настале и емитоване 1951. године. У својој тези из 1949. године, Мејр-Еплр је замислио да синтетизује музику у потпуности из електронски произведених сигнала; на овај начин, електронска музика је била оштро диференцирана од Француске конкретне музике, који је користио звукове снимљене из акустичких извора.[24] Јапанска електронска музика[уреди | уреди извор] Сименс Студио за електронску музику Најстарија група електронских музичких инструмената у Јапану, Јамаха Магна Орган је изграђена 1935. године, али након Другог светског рата, јапански композитори као што је Минао Шибата знали су за развој електронских музичких инструмената. Крајем четрдесетих година 20. века, јапански композитори су почели да експериментишу са електронском музиком, а институционално спонзорство им је омогућило да експериментишу са напредном опремом. Њихова инфузија азијске музике у нови жанр би на крају подржала популарност Јапана у развоју музичке технологије неколико деценија касније. Након оснивања компаније за електронику Сони 1946. године, композитори Тору Такемици и Минао Шибата самостално су истраживали могуће употребе електронске технологије за производњу музике. Шибата предвидео развој синтисајзера и предвидио драстичну промену у музици. Сони је почео производити популарне магнетофонске касете за јавну употребу. Авангардном колективу Јикен Кобо (Експериментална радионица), основаној 1950. године, понуђен је приступ аудио технологији компаније Сони. Компанија је ангажовала Тору Такемици да демонстрира своје касете са композицијама и перформансима електронске траке. Први електронски снимци групе били су `Затворена жена` и који је 1951. године саставио Кунихару Акијама. Многи од електроакустичких трака које су произвели коришћени су као случајна музика за радио, филм и позориште. Такође су одржавали концерте са слајд шоуом који су синхронизовани са снимљеном музичком подлогом. Композитори ван Јикен Киба, као што су Јасуши Акутагава, Сабуро Томинага и Широ Фукаи, такође су експериментисали са радиофонском музиком између 1952. и 1953.[25] Америчка електронска музика[уреди | уреди извор] Детроит - Фестивал електронске музике 2002 У Сједињеним Државама, електронска музика је створена још 1939. године, када је Џон Кејџ објавио Имагинарни пејзаж, бр. 1, користећи две променљиве брзине, фреквентне снимке, пригушени клавир и чинеле, али без електронских средстава за производњу. Кејџ је компоновао још пет `Имагинарних пејзажа` између 1942. и 1952. године (један повучен), углавном за ансамбл удараљки, иако је број 4 за дванаест радио станица, а број 5, написан 1952. године, користи 42 снимка и треба да се реализује као магнетни тапе. Према Оту Луенингу, Цаге је такође извео Вилијам Мик 1954. године, користећи осам звучника, три године након његове наводне сарадње. Вилиамс Мик је био успех на фестивалу у Донашингену где је направио `јаку импресију `. Пројекат `Музика за магнетну траку` формирали су чланови школе у Њујорку (Џон Кејџ, Ерл Бра, Кристијан Вулф, Дејвид Тјудор и Мортон Фелдман), и трајали су три године до 1954. године. У тој друштвеној тами рад Еарла Бровна, Мортона Фелдмана и Цхристиан Волффа и даље представља сјајно светло, јер је на неколико тачака нотације, перформанса и аудиције, акција провокативна. Кејџ је завршио Вилиамс Мик 1953. године док је радио са пројектом Мјузик фор Магнетик Тајп Проџект. Група није имала стални објекат и морала се ослањати на позајмљено време у комерцијалним студијима звука, укључујући студио Луиса и Бебеа Барона.[26] Диџеј - лого Колумбија-Принстн центар[уреди | уреди извор] Владимир Ушачевски, који је био на музичком факултету Универзитета Колумбија, био је задужен за уређај, и готово одмах почео да експериментише са њим. Херберт Русцол пише: `Ускоро је био заинтригиран новим звуковима које је могао постићи снимањем музичких инструмената, а затим их ставио један на други.` Ушачевски је касније рекао: `Одједном сам схватио да се магнетофон може третирати као инструмент. У четвртак, 8. маја 1952, Ушачевски је представио неколико демонстрација музике на траку / ефекте које је створио на свом Форуму композитора, у театру на Универзитету Колумбија. То укључује Транспозицију, Реверберацију, Експеримент, Састав и Подводни Валс.[26] У једном интервјуу је изјавио: `Представио сам неколико примера мог открића на јавном концерту у Њујорку заједно са другим композицијама које сам написао за конвенционалне инструменте.` Ото Луенинг, који је присуствовао овом концерту, приметио је: ` Опрема која му је била на располагању састојала се од Ампек магнетофона и једноставног кутијастог уређаја који је дизајнирао бриљантни млади инжењер Петер Маузеи, да би створио повратну информацију, облик механичке реверберације. Само три месеца касније, у августу 1952, Ушачевски је отпутовао у Бенингтон, Вермонт, на позив Луенинга да представи своје експерименте.[26] Тамо су њих двојица сарађивали на разним деловима. Луенинг је описао догађај: `Опремљен са слушалицама и флаутом, почео сам да развијам своју прву композицију за снимање касета. Обоје смо били течни импровизатори и медиј је испалио нашу машту.` где нам је `велики број композитора скоро свечано честитао говорећи:` То је то `(` то значи музика будућности `). Ворд је брзо стигао у Њујорк. Оливер Данијел је позвао двојицу да `продуцирају групу кратких композиција за октобарски концерт под покровитељством Америчког удружења композитора и емитовања музике, у Музеју модерне уметности у Њујорку. Оклевајући, сложили смо се ... Хенри Кавил нам је ставио свој дом и студио у Вудстоку, на располагање. Крајем септембра 1952. године, путујућа лабораторија стигла је у дневну собу Ушачевски у Њујорку, где смо на крају завршили композиције.[27] Два месеца касније, 28. октобра, Владимир Ушачевски и Ото Луенинг представили су први концерт у САД. Концерт је укључивао Луенингову фантазију у свемиру (1952) - `импресионистички виртуозни комад” користећи манипулисане снимке флауте - и Лов Спид (1952), `егзотичну композицију која је ушла у флауту далеко испод свог природног домета.` Оба дела су настала у дому Хенри Ковела у Вудстоку, НИ. После неколико концерата изазваних сензацијом у Њујорку, Ушачевски и Луенинг су позвани на директан пренос НБЦ-овог Данашњег схов-а како би обавили демонстрацију интервјуа - први телевизијски електроакустички перформанс. Луенинг је описао догађај: `Ја сам импровизовао неке [флауте] секвенце за касетофон. Ушачевски их је тада и тамо ставио кроз електронске трансформације.` 1954. је уочио појаву онога што би се сада сматрало аутентичним електричним и акустичким композицијама - акустична инструментација увећана / праћена снимцима манипулисаног или електронски генерисаног звука.[27] Средином до краја 1950-их[уреди | уреди извор] Први дигитални компјутер у Аустралији, приказан у Мелбурн музеју Године 1954. Стокхаизен је компоновао први електронски комад који је објављен као партитура. Године 1955. почело се појављивати више експерименталних и електронских студија. Значајна је била израда студија у НХК у Токију, чији су оснивачи Тоширо Маиузуми, и студио Филипс, Холандија, који је прешао на Универзитет у Утрехту као Институт за сонологију 1960. године. Први компјутер на свету који је пуштао музику био је ЦСИРАЦ, који су дизајнирали и изградили Тревор Пеарси и Мастон Берд. Математичар Геоф Хил програмирао је ЦСИРАЦ да свира популарне музичке мелодије од почетка 1950-их. Године 1951. јавно је пуштао пуковника Боги Марч, о којем не постоје никакви познати снимци, само прецизна реконструкција. Међутим, ЦСИРАЦ је играо стандардни репертоар и није коришћен за проширење музичког мишљења или композиционе праксе. ЦСИРАЦ никада није снимљен, али музика је била прецизно реконструисана. Најстарији познати снимци компјутерски генерисане музике играли су компјутер Феранти Марк 1, комерцијална верзија беби машине са Универзитета у Манчестеру у јесен 1951. Музички програм је написао Кристофер Стрејчи.[27][28] Уживо електронска музика[уреди | уреди извор] Жива електронска музика Жива електроника (или електроакустична импровизација) је облик експерименталне импровизоване музике која се развила као одговор на ригидност композиције засноване на звуку за фиксне медије као што су музички концерти, рана електронска музика заснована на студију и компјутерска музика. Музичка импровизација често игра велику улогу у извођењу ове музике. У Европи 1964. Карлхајнц Стокшаузен саставио је Микропхоние И за там-там, ручне микрофоне, филтере и потенциометре, и Миктур за оркестар, четири генератора синусног вала и четири модулатора прстена. Године 1965. компоновао је Микропхоние II за хор, Хамонд оргуље и прстенасте модулаторе. 1966-67, Рид Гхазала је открио и почео да подучава `савијање кола` - примену креативног кратког споја, процес случајног кратког споја, стварање експерименталних електронских инструмената, истраживање звучних елемената углавном тембре и са мање гледања на смолу или ритам, и под утицајем алеаторског музичког концепта Јохна Цагеа.[29] Успон плесне музике[уреди | уреди извор] Електронска плесна музика Тренд је настављен до данашњих дана са модерним ноћним клубовима широм света који редовно играју електронску плесну музику (ЕДМ). Данас, електронска плесна музика има радио станице, сајтове, и публикације попут Микмага посвећеног искључиво жанру. Штавише, жанр је нашао комерцијални и културни значај у САД и Северној Америци, захваљујући дивље популарном великом кућном простору / ЕДМ звуку који је инкорпориран у америчку поп музику и порасту комерцијалних раве великих размера као што су Туморовленд (фестивал) и Ултра Мјузик Фестивал.[29]

Italija i restauracija veličanstvenog kratera kneževsko blago Narodnog muzeja autori/ke kataloga izložbe: Tatjana Cvjetićanin, Staša Babić, Vera Krstić, Aleksandar Palavestra Izdavač: Narodni muzej, Beograd 2011. Mek povez sa klapnom, 198 strana, ilustrovana, 24cm Vrlo dobro očuvana Delovi zbirke Kneževsko blago koja potiče iz VI i početka V v.p.n.e. U okviru izložbe centralno mesto zauzima veličanstveni krater koji se posle tri godine vratio iz Italije, gde je grupa italijanskih restauratora i konzervatora radila na njegovoj konzervaciji. Izložba je prvo prikazana u Palati Kvirinale u Rimu i Palati Monte di Pieta u Padovi. Krater potiče iz Trebeništa - Makedonija i pripada zbirci grčkih starina Narodnog muzeja. Sam krater je od bronze i potiče iz starijeg gvozdenog doba. Predstavlja redak primer predmeta od metala iz VI v.p.n.e. U njemu se čuvalo vino a svakako najveća specifičnost je tronožac na kome je postavljen, koji ga oplemenjuje, i izuzetna ornamentika, bogato dekorisana, minucioznim, čitim detaljima. I1

film glumac glumica united artist dim. 25,5 x 20,5 cm Joan Crawford (San Antonio, 23. ožujka 1904. ili 1905. - New York, 10. svibnja 1977.), američka filmska glumica. Otac je napustio porodicu pre njenog rođenja, a nakon što ju je rodila njena majka Anna LeSueur preselila se u Oklahomu i udala za lokalnog impresarija Henrya Cassina koji se brinuo o Lucille i njenom starijem bratu Hallu. Luccile uzima ime Billie Cassin i počinje raditi kao plesačica. Cela se porodica potom seli u Kansas City, a Lucille plesom izdržava celu porodicu i odlazi u privatnu školu glume. Nakon što je osvojila 46 $ na takmičenju u plesu, seli se u Chicago i zapošljava u pozoristu gde je uočava agent MGM-a. Seli se u Hollywood, a u MGM-u joj nalaze novo ime Joan Crawford, koje navodno nikada nije volela. Uskoro postaje najveća zvezda kompanije, a ubrzo i najbolje plaćena. Godine 1945. dobija Oscara za glavnu žensku ulogu u filmu `Mildred Pierce`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kamena keramika je tvrda, jaka i vitrifikovana posuda, obično pečena na temperaturi iznad 1200 C (2192 F), što omogućava telu i glazuri da sazrevaju u isto vreme i formiraju integrisani sloj glazure. Tokom pečenja, organska materija koja se nalazi u glini se sagoreva, menja se boja, a sloj stakla se stapa na površinu. Kvalitet glazure umnogome duguje formiranju ovog sloja, pa je stoga kvalitet glazure taj koji određuje prihvatanje posuđa kao kamenog posuđa. Ovako visoko pečenje može postići kvalitete i završne obrade koji se dopadaju mnogim grnčarima; međutim, pečenje gline na tako visokim temperaturama nameće posebne zahteve za glinu, glazure i peći. U Stonevare-u, Richard Devar razmatra različita razmatranja koja treba uzeti u obzir kada radite na višim temperaturama i pokazuje bezbroj tehnika i glazure koje se mogu koristiti za postizanje odličnih rezultata. Uključujući radove Sendija Brauna, Vila Levija Maršala, Robina Velča, Džona Kalvera i drugih međunarodno poznatih umetnika, ovaj priručnik je jedini dostupan na ovu sve popularniju temu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Peter John Murray (23. travnja 1920. - 20. travnja 1992.) [1] bio je britanski povjesničar umjetnosti i profesor povijesti umjetnosti na Birkbeck Collegeu u Londonu od 1967. do 1980. [1] Zajedno sa svojom suprugom, Lindom Murray, napisao je početnice o talijanskoj renesansnoj umjetnosti koje su koristile generacije studenata. Godine 1959. objavili su vrlo uspješan Penguin Dictionary of Art and Artists, koji je često ažuriran i ponovno izdavan. Godine 1963. objavili su dva sadržajna uvodna teksta Umjetnost renesanse i knjigu koja je postala klasična početnica Arhitektura renesanse. Linda je također sama napisala nekoliko knjiga i završila njihovu suradnju The Oxford Companion To Christian Art And Architecture (1996.) nakon Peterove smrti.[2] Rani život i obrazovanje Murray je rođen 1920. godine u Londonu. Roditelji su mu bili John Knowles Murray, poljoprivredni poduzetnik, i Dorothy Catton (Murray). Pohađao je školu King Edward VI u Birminghamu i Robert Gordon`s College u Aberdeenu. Školovao se za slikara na Gray`s School of Art u Aberdeenu i na Slade School of Fine Art na Sveučilištu u Londonu, gdje je diplomirao 1940. Murray je studirao povijest umjetnosti na Courtauld Institute of Art, Sveučilište u Londonu, gdje je diplomirao 1947. Tu je upoznao svoju suprugu, kolegicu Lindu Bramley (1913. – 2004.). Vjenčali su se 1947.[3] Akademska karijera Murray je predavao na Institutu Courtauld i Birkbeck Collegeu od 1948., dok je radio na doktoratu o tekstualnim izvorima Giottova djela. Doktorirao je na Institutu Courtauld 1956. Godine 1952. postao je knjižničar knjižnice Witt na Institutu Courtauld (napuštajući to mjesto 1964.), a 1961. postao je viši znanstveni suradnik na koledžu. Murray se 1967. preselio na Birkbeck College u Londonu kao profesor povijesti umjetnosti, naslijedivši Nikolausa Pevsnera. Utemeljio je povijest umjetnosti kao dodiplomsku disciplinu na koledžu, a taj se predmet prethodno predavao izvan strukture odsjeka koledža. Murray je otišao u mirovinu kao profesor emeritus 1980., a naslijedio ga je John Steer. Bio je nadaren lingvist, posebno za njemački i talijanski jezik, te je preveo temeljne tekstove iz povijesti umjetnosti na engleski, uključujući Klassische Kunst Heinricha Wölfflina 1952. i Die Geschichte der Renaissance Jacoba Burckhardta 1985. Bio je predsjednik Društva arhitektonskih Povjesničari Velike Britanije od 1969. do 1972. i predsjednik Društva Walpole od 1978. do 1981. [3] Murrayeva ostavština Nakon njegove smrti 1992. (Farnborough, Wiltshire), Linda Murray osnovala je Murrayjevu ostavštinu na koledžu Birkbeck. Financira potporu studentima i istraživačkim putovanjima, kao i Murray Research Studentship za izvanredno doktorsko istraživanje u području europske umjetnosti ili arhitekture u srednjem vijeku ili renesansi. Također financira dvogodišnje Murray Memorial Lecture.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milan Konjović se rodio kao drugi sin Davida Konjovića, advokata, kraljevskog javnog beležnika i Vere, rođene Vukičević. Konjovići su Somborci od davnina, u ove krajeve su došli u vreme „Velike seobe Srba” sa patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine iz Pećke Patrijaršije da bi kasnije, kroz vekove, odigrali značajnu ulogu u političkom, društvenom i kulturnom životu grada. Milan Konjović je već 1914. kao gimnazijalac u Somboru izložio pedesetak svojih radova slikanih po prirodi, a 1919. godine se upisuje na Akademiju likovnih umetnosti u Pragu, u klasu profesora Vlaha Bukovca. Milan KonjovićNakon dva semestra studije nastavlja samostalno. Avangardni češki slikar Jan Zrzavi ga upućuje na studiranje Leonarda, potom odlazi u Beč, da bi 1923, godine usledila studijska putovanja u Minhen, Berlin i Drezden. U Pariz stiže sa Emom Maštovskom, svojom kasnijom suprugom — koju je upoznao u Pragu 1924. godine i ostaje do 1932. godine, do svog konačnog povratka u Sombor. U Parizu postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama, kao i učestvovanjem na izložbama Pariskih salona. Tu nastaje Konjovićeva „plava faza” (1929—1933), njegova prva zrela umetnička fizionomija. Po povratku u Sombor posvetio se slikanju rodnog kraja, njegovog pejzaža, ljudi i ambijenata sa strašću vizionara, koji svemu sto radi daje pečat svoje autentične stvaralačke ličnosti. Leti slika u Dalmaciji (Mlini, Cavtat, Dubrovnik), te razdoblje od 1934. do 1939. obuhvata umetnikovu „crvenu fazu”. Za vreme rata, 1941. godine nalazi se u zarobljeništvu u logoru u Osnabriku, gde je radio tempere i veći broj crteža. Posle povratka u Sombor, 1943., 1944. i 1949. godine nastaju Konjovićevi pasteli, kao i ulja stišanog kolorita, koji čine umetnikovu „sivu fazu” (1940—1952). Godina 1953. znači preokret u Konjovićevom slikarstvu: odnos prema predmetu postaje slobodniji, na delima „kolorističke faze” dominira čista, intenzivna boja, umetnik se zaustavlja na pragu apstrakcije. Nova slikarska orijentacija kulminira i traje na radovima „asocijativne faze” (1960—1984), da bi slikar 1985. godine počinjao sa prvim varijacijama na temu vizantijske umetnosti, te će do kraja 1990. godine nastati tridesetak dela nove „vizantijske faze”, sa kojima se i završava Konjovićev prebogati opus od oko 6000 radova, ulja, pastela, tempera, akvarela, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostim, vitraža, mozaika, grafika. Učestvovao je na preko 300 samostalnih i oko 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za redovnog člana Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabran je 1979. godine, za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti 1986. godine, a za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1992. godine. Milan Konjović je dobitnik brojnih značajnih nagrada i priznanja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plod Leonardovog mnogostranog genija, Traktat je suma njegove slikovne misli i predstavlja jedan od najviših i najznačajnijih izraza renesanse. Nastao iz tipično Leonardove sinteze eksperimentisanja i istraživanja prirode, ovo delo uspostavlja savršenu saglasnost između umetnosti i nauke. Velika teorija umetnosti koja leži u osnovi univerzalnog remek-dela Mona Lize rezultat je – uči ova knjiga – fuzije renesansnog ideala harmonije i ravnoteže sa preciznim naučnim kriterijumima, što pokazuju izvanredna zapažanja o perspektivi, svetlima, senkama, boje i kretanja ljudskog tela sadržanih u Traktatu. Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja. Slikar „Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“ Posljednja večera (1498.) Leonardo je jako poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Posljednja večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda “ na italijanskom ili „La Joconde “ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503 – 1506-ih godina i ako se vode polemike da li je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od njegovih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika ali ni jedna njegova skulptura. Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica ali nisu bile završene. Godine 1481. bilo mu je povereno da napravi sliku „Klanjanje tri kralja“ ali sliku nije završio kada odlazi u Milano. U Firenci mu je bilo povereno da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angiarija“, dok je njegov rival Michelangelo trebao da napravi sliku na suprotnij strani zida. Posle razrade u nebrojanim skicama on je napustio slikanje iz tehničkih razloga. Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću. Mona Liza (1503–1505 /1506) Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura. Da Vinci je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima. Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku. Spisak slika Primedba: Podaci o godinama nastanka slika u raznim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju. Madona sa jabukom („Dreyfusova Madona“) (~1469.) - National Gallery of Art, Vašington, SAD*Portret Ginevre de Benči (~1475.) – National Gallery of Art, Vašington, SAD Krštenje Krista skupa Verokiom (oko 1475. - 1478.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Madona sa cvećem (1478. - 1480.) – „Ermitaž“, Petrograd, Rusija Madona sa karanfilom (1478. - 1481.) – „Alte Pinakothek“, Minhen, Nemačka Sveti Jeronim (oko 1480.) – „Pinacoteca Vaticana“, Vatikan Klanjanje tri kralja (1481.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Muzičar (Portret muzičara Frankina Gafuria) (~1490.) - „Pinacoteca Ambrosiana“, Milano, Italija Portret dame (1495. - 1498.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Posljednja večera - (1498.) crkva „Santa Maria delle Grazie“, Milano, Italija* Madona u stenama (prva verzija) (1483. - 1486.) – „Luvr“, Pariz, Francuska Serija grotesknih karikatura (1490. - 1505.) Bitka kod Angiarija (1503.), danas izgubljeni karton za zidnu sliku u firentinskoj skupštini Mona Liza (1503. - 1505./1506.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Leda i labud (1508.) - (sačuvane su samo kopije) Sveti Ivan Krstitelj (~1514.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus (1515.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus Naučni rad 1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za `Duke` a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine. nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrt i živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Francescom Melzijem (1491 -1568) Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara . Da Vinci je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvečene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene. Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ` Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.` pisao je umetnik. Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je `Drvo žila` na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu. Vajar Mnogo godina je proveo stvaranjem monumentalnih planova na izradi velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavalo“) koje je trebala da stoji u gradu Milanu ali rat sa Francuskom nije dozvolila da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u New Yorku izrađena skulptura po ovim nacrtima i 1999 godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog bronzanog konja u bronzi koja je rad Leonardovog učenika na osnovu majstorovog projekta. Osim ovog on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi. Arhitekta Mnogo zapisa od Leonarda se odnosilo na građenje i planiranje najme katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana u nosivosti stubova i podvlaka kao i svodova i lukova. Arhitektonska studija Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bio teoriski rad. Njegovi radovi su suđeni kao „kako projektovati konstrukciju na dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Na drugoj strani neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da se predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercialni saobraćaj. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren. Kao svoj arhitektonski rad Leonardo je prezentirao model „idealnog grada“ za Ludovica Sforzu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se naravno nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlo dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492 godine kod pregradnje trga Vigevano i nekim profanim objektima. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490 godine iako je odbijen bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio. Godine 1502 on je stvorio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720. stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazida II. iz Konstantinopolja. Most je trebao da bude izgrađen na ušću Bospora poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije bio izgrađen ali je njegova verzija obnovljena 2001 godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj. Na sklonu svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj i kao po običaju ni ovaj projekat se nije realizovao. Nauka i konstrukcija mašina Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalate prelazi između nauke i umetnosti.Bio je levak i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom. Za vreme celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matemtike Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika. Leonardo nikada nije publikovao i ni na koji drugi način nije račirivao sadržaje svojih dnevnika. Mnogo naučnika smatra da je na ovaj način on hteo da publikuje svoje zapažanja. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaj na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkriji tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored bazilike najsvetije device. Astronomia U astronomiji Leonardo je verovao da sunce i mesec kruže oko zemlje kao i da je mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost i ako je otkrio uticaje meseca na plimu i oseku.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Posveta autora na predlistu. Izdavač: Zavod za kulturu Vojvodine - Novi Sad, 2010. god. Broširan povez, 23,5 cm. 270 str. Ilustrovano Prilog istoriji urbane kulture grada Novog Sada 1962-1980. Ako uzmemo u obzir da širom bivše Jugoslavije postoje ljudi koji izuzetno cene i vole novosadsku kulturu i umetnost (npr. Marko Brecelj, koji je prvi prepoznao vrednost kultnog benda Luna i omogućio mu snimanje albuma), složićemo se da je ta kultura u suštini internacionalna, kosmopolitska i da pripada svim ljudima dobre volje. I kao što je početkom šezdesetih godina prošlog veka novi muzički pravac poznat kao rock’n’roll u njegovoj domovini Engleskoj bio dočekivan sa, najblaže rečeno, velikom rezervom od strane establišmenta, tako je prolazio i u našoj zemlji. O tadašnjim prilikama u Novom Sadu dovoljno govori Nedeljkovićeva prva rečenica u knjizi: Drugi svetski rat se u Novom Sadu simbolično završio tek 1964. godine. Urbani duh ovog grada tih je godina bivao ozbiljno narušavan nečim što Slobodan Tišma naziva urbanističkom katastrofom i što se, po njemu, finalizuje u današnjem vremenu. To ubijanje gradske arhitekture bilo je najočitiji primer hipokrizije sistema. Zato ne čudi činjenica što su dugokosi akteri novih muzičkih strujanja bili šišani nasred novosadskog centra od strane lokalnih čuvara reda, ili bili dočekivani povicima: Pederi, pederi! Nedeljkovićeva knjiga nam pokazuje koliko je novostvorena rock’n’roll kultura promenila razmišljanja tadašnje novosadske omladine i pokrenula je u kreativnom smislu. Zaista raduje činjenica da su se mnogi čuveni gradski umetnici i kulturni radnici našli u ovoj knjizi kao lokalni akteri jednog globalnog fenomena koji je u najpozitivnijem smislu potresao svet polovinom prošlog veka. Tu su, između ostalih, konceptualisti koji su krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih delovali pod uticajem rock’n’roll filozofije: Slobodan Tišma, Vladimir Kopicl, Slavko Bogdanović, Miroslav Mandić, Peđa Vranešević, Branko Andrić Andrla, Božidar Mandić i dr. Zatim, u ovoj knjizi čitatelj može saznati o uticaju Radio Novog Sada na razvoj gradskog rocka, kao i njegovih čuvenih disk džokeja od kojih mnogi i danas deluju na kulturnoj sceni vojvođanske metropole: Mića Jokić, Vitomir Vita Simurdić, Anđelko Maletić Čupko, Karolj Kovač, Bogomir Bogica Mijatović i mnogi drugi. Tu su i informacije o uticaju redatelja Želimira Žilnika i njegovih crnotalasnih filmova na razvoj rock kulture u Novom Sadu, u poglavlju pod nazivom Pljuni istini u oči. Isto tako, ako neko želi saznati o načinu na koji su šedesetih godina pojedini lokalni listovi pisali o rock’n’rollu, u ovom istorijatu može naći mnoštvo novinskih isečaka iz tog doba. A ako opet tragate za informacijama o progonima progresivnih gradskih umetnika, pre svega konceptualista i Želimira Žilnika od strane establišmenta i o ulozi pojedinih kulturnih radnika u toj raboti, knjiga Devojčice i dečaci sa Dunava će vam zasigurno pomoći u takvoj potrazi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Potpiis! Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

Ex libris Balint Szombathy Kao na slikama Retko Forum Milivoj Mića Nikolajević (Sremska Mitrovica, 24. mart 1912 — Novi Sad, 27. avgust 1988) bio je srpski slikar. Biografija i delo[uredi | uredi izvor] Milivoj Nikolajević rođen je 24. marta 1912. godine u Sremskoj Mitrovica u porodici umetničkog stolara. Osnovnu školu je podađao u Sremskoj Mitrovici, Ljubljani i Rumi u gradovima u kojim je njegov otac obavljao poslove. Umetničku školu (nastavnički i akademski odsek) pohađao je u Beogradu od 1932. do 1939. godine u klasi profesora Ivana Radovića, Bete Vukanović, Ljubomira Ivanovića, Simeona Roksandića. 1938. godine jedan je od osnivača grupe Desetoro (Ljubica-Cuca Sokić, Danica Antić, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Stojan Trumić, Aleksa Čelebonović, Nikola Graovac, Dušan Vlajić, Bora Grujić i Milivoj Nikolajević). Raznovrsno i bogato stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića kretalo se od intimističkog izraza definisanog u temama portreta, aktova i mrtvih priroda tridesetih godina prošlog veka, preko osobenog tumačenja socrealističkih tema do područja apstrakcije u koju zakoračuje krajem pedesetih godina. Autor je više od 2000 umetničkih dela. Nikolajević se pored slikarstva bavio i crtežom kao posebnom disciplinom, a među njegovim crtežima istaknuto mesto imaju oni sa temom ženskog i muškog akta. Radio ih je različitim tehnikama: od ulja i braon krede, do tuša i radova izvedenih kombinovanjem različitih tehnika, ali uvek sa težnjom da uoči osobine ličnosti koje se vide iz pokreta tela i izraza lica i da prikaže ono što je individualno i karakteristično za određenu figuru. Posebno su značajni njegovi aktovi urađeni presovanim ugljem u prirodnoj veličini, kao i erotski crteži iz 50-ih godina.[traži se izvor] Od 1947. godine živi u Novom Sadu. Tokom 1948. godine vršilac je dužnosti direktora Vojvođanskog muzeja. Od 1950. godine do 1976. godine upravnik je Galerije Matice srpske, kada je stvarana najznačajnija zbirka srpskog slikarstva 18. i 19. veka. U periodu od 1952. do 1956. jedan je od osnivača umetničkih kolonija u Vojvodini. 1974. godine učestvuje u osnivanju Akademije umetnosti u Novom Sadu i postaje redovni profesor na predmetu Crtanje. Predsednik je Matice srpske od 1979. do 1983. godine. Učestvuje u osnivanju Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, čiji redovni član postaje 1981. godine. Svoje preko šest decenija dugo stvaralaštvo u oblasti likovnih umetnosti (slikarstvo, crtež, grafika) predstavio je na preko pedeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, kao i na preko 400 grupnih izložbi u inostranstvu i oko 150 grupnih izložbi u zemlji. Stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića nagrađeno je svim najvišim jugoslovenskim nagradama u oblasti likovnih umetnosti, kao i svim najvišim državnim nagradama za oblast likovnog stvaralaštva: Oktobarska nagrada Novog Sada (1961), Sedmojulska nagrada (1975), Nagrada oslobođenja Vojvodine (1978), Povelja grada Novog Sada - Novembarska povelja (1979), Nagrada AVNOJ-a (1984). Likovno stvaralaštvo Milivoja Nikolajevića zastupljeno je u svim najznačajnijim galerijama i muzejima u zemlji (Narodni muzej, Galerija Matice srpske, Galerija savremene likovne umetnosti u Beogradu i Novom Sadu) kao i u mnogim značajnim privatnim zbirkama u zemlji i inostranstvu. Jedna od Nikolajevićevih delatnosti manje poznata javnosti, jeste njegova kolekcionarska aktivnost u domenu malog formata koji je podrazumevao tehnike crteža, akvarela i pastela. Razmenjujući sa svojim kolegama novogodišnje čestitke tokom dugog niza godina, Nikolajević je formirao zbirku koja predstavlja interesantan uvid u našu likovnu scenu druge polovine 20. veka. Najveći broj radova čine minijature naših eminentnih, grafičara, slikara i vajara poput Petra Lubarde, Ivana Tabakovića, Peđe Milosavljevića, Cuce Sokić, Nikole Graovca, Alekse Čelebonovića, Boška Petrovića, Jovana Soldatovića, Ankice Oprešnik, Stojana Trumića, a zastupljeni su i slovenački autori Janez Bernik, Andrej Jemec, Marijan Pregalj i dr. Ova vredna zbirka sada je svedok o jednom nepoznatom toku naše umetnosti, o razmeni umetničkih dela malog formata koja je postala tradicionalana, a možda najviše govori o toj drugoj strani Nikolajevićeve umetničke ličnosti, o ugledu koji je uživao među svojim kolegama i mestu koje zauzima u srpskoj savremenoj istoriji umetnosti.[traži se izvor] Bavio se pisanjem eseja, studija i ogleda iz oblasti likovnih umetnosti, koje je objedinio u dve objavljene knjige. Umro je u Novom Sadu 1988. godine. Tehnike i motivi u radu[uredi | uredi izvor] U svet umetničkog stvaralaštva ušao je kao dečak čiji je otac bio umetnički stolar i tu se susreće sa umetničkim crtežom. Njegov otac je radio nameštaj u nacionalnom stilu i Nikolajević je slikao biljne ornamente i susreće se sa prvim pokušajima da se savlada zadata tema. Tokom školovanja u osnovnoj školi neprestalno je slikao i iz ovog doba su sačuvani njegovi prvi crteži koji imaju dokumentarno vrednost i pokazuju rani interes za umetnost. U gimnaziji učeći slikanje u akvarelu istinski je otkrivao svet umetnosti. Odlazeći u crkvu on je otkrio ikone Uroša Predića što je jako uticalo na njega. Na umetničku školu upisao se 1932. godine. Sećanja na umetničku školu su veoma pozitivna i intenzivna. Ona kreću od tihih reći nastavnice Bete Vukanović; „dopro crta“. Želeo je da postane ako ne Leonardo da Vinči barem kao Uroš Predić. Na umetničkoj školi učestvovao je i na časovima crtanja večernjeg akta i bio je posebno naklonjen ovom radu i ako je nakon završetka studija potpuno napustio crtanje aktova. Iz ovog doba ostalo je i nekoliko njegovih akvarela. Slikarskim znanjem nije bio zadovoljan i odlučio je da nastavi studije na Akademskom odseku Ivana Radovića. Njegov napredak u tehnici ulja može se pratiti na sačuvanim portretima u ovoj tehnici. Nakon intenzivnijeg kolorita njegov kolorit postaje mekši i manje snažan, postaje nestalan i nežan. Iz ovog doba nije sačuvan ni jedna tema iz pejzaža i ne zna se dali ih je radio. U vreme sazrevanja u umetničkom smislu na slikarstvo u Srbiji veliki uticaj je imao Pariz i 1937. godine kao student Umetničke škole posetio je Pariz sa grupom đaka ove škole. O dešavanjima u francuskoj umetnosti bio je obavešten iz časopisa i pisama svojih kolega koji su boravili u Parizu. U tematici se pojavljuje portret, enterijer, mrtva priroda i tek po neki pejzaž. Kao većina u grupi desetorice kojoj je pripadao uklapao se u podneblje poetskog realizma i intimizma. Njegovi enterijeri nisu bili uglađeni i bile su to skromne kuće u kojim se školovao. U vreme kada je odlazio u Rumu crtao je portrete svoje majke. Nije bio slikar idealizovanoga sveta. Prvo samostalnu izložbu je napravio u Rumi 1934. godine. Življa izlagačka aktivnost započinje 1939. godine. Posle završenog školovanja bio je vezan i jedan od osnivača grupe „desetoro“ koja je okupljala najmlađu deneraciju slikara. Kritika je pozitivno ocenila nastupanje mladih slikara. Prvo zaposlenje je dobio kao učitelj veština u Realnoj gimnaziji u Šapcu ali je po neredbi ministra prebačen samo nekoliko dana posle toga u mušku gimnaziju u Sarajevu gde je nastavio da slika uz rad. Tu se družio sa Bogdanom Šuputom ali je Drugi svetski rat rastavio njigovo drugovanje. Strahote rata Nikolajević je zabelezio samo u nekoliko crteža. Tokom rata i verovatno kao posledica proterivanja u logor on je oboleo na tuberkulozu i operisan je 1944. godine. Posle rata Nikolajević se uklučio u zbivanja koja su bila aktuelna u to vreme. U poratnom periodu on se okreće socijalističkoj tematici, slika teme iz obnove zemlje ali nastaje i čitav niz crteža iz seoskog života. Nikolajević postaje angažovani slikar svoga vremena. Nikolić je posetio Pariz i posle povratka iz Pariza Nikolajević radi na svoj tematskom repertoaru Vojvođanskih ravnica. Kao novina javljaju se predstave reka, brodova i kupača u njegovim radovima. Tokom leta 1957. godine boravio je u slikarskoj koloniji u Ečki i tu je otkrio teme za svoju izložbu i ciklus slika „granje u vodi“. Njegovo ovo vizuelno otkriće postalo je glavni motiv i moglo bi se reći jedini za narednih nekoliko godina. U poznijim radovima sa tematikom granja u vodi iz 1965. – 1966. godine uočavaju se određeni pomaci i njegov način rada postaje više slikarski i to je bio nagoveštaj novog ciklusa slika „Ritmovi u ptostoru“. On primenjuje tehniku slikanja belim tušem na crnoj podlozi u kojoj liniju pretvara u belu obojenu površinu i time je crtež pretvorio u sliku. Radovi u tehnici toniranih tuševa su u početku bili manjih formata ali se kasnije odlučivao i za veće formate svojih radova. Početkom osamdesetih godina Nikolajević se vraća tehnici črteža. Kada nastajeserija redova sa tematikom Ritmova u prostoru. Nakon ovog ciklusa započinje novi ciklus 1986. godine Kretanje prostorom u kome nije ustrajao i ovim radovima se završava njegov opus. Nagrade i odlikovanja[uredi | uredi izvor] 1940. Nagrada fonda Đurice Đorđevića (Reograd) 1949. Nagrada Vlade NR Srbije za rad na crtežu (Beograd) 1950. Nagrada IV AP Vojvodine za mapu crteže Sa sela (Novi Sad) 1961. Oktobarska nagrada grada Novog Sada (Novi Sad) 1963. III. Nagrada za crtež na likovnoj jeseni savremenog jugoslovenskog crteže (Sombor) 1964. II. Nagrada za akvarel na likovnoj jeseni (Sombor) 1965. Nagrada NIP Forum (Novi Sad) Otkupna nagrada KC Beograd na XII oktobarskom salonu (Beograd) 1966. Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima (Beograd) Nagrada za slikarstvo na VII. oktobarskom salonu (Beograd) 1968. Posebno proizanje žirija na I zagrebačkoj izložbi jugoslovenskog crteže (Zagreb) 1970. Nagrada Politike Vladimir Ribnikar (Beograd) Otkupna nagrada Kabinete grafike JAZU (Sombor) Trijenale savremenog jugoslovanskog crteže (Sombor) Otkupna nagrada SIZ-a Banje Luke na internacionalnom salonu u Banjoj Luci (Banja Luka) 1978. Nagrada Oslobođenja Vojvodine (Novi Sad) 1979. Novembarska povelja grada Novog Sada (Novi Sad) Otkupna nagrada na bijenalu akvarela Jugoslavije (Sremski Karlovci) 1982. nagrada za slikarstvo na XI novosadskom salonu (Novi Sad) 1984. Nagrada AVNOJ-a (Beograd)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dejvid V. Grifit (engl. David Wark Griffith; rođen je 22. januara 1875. u LeGrandžu u Kentakiju, umro 23. jula 1948. u Holivudu), američki filmski reditelj i producent koji je uneo revoluciju u filmove dramskog žanra i osnovao savremenu tehniku ovog umetničkog oblika. Stekavši scensko iskustvo u putujućim glumačkim grupama, počeo je da piše i prodaje filmska scenarija kompaniji Biograf. Ta kompanija će ga kasnije zaposliti kao režisera 1908 —1913. Režirao je preko četiristo filmova za Biograf. Mnogo je doprineo na planu usavršavanja i usložnjavanja filmske tehnike, gotovo sva otkrića filmskog izraza se vezuju za njega i njima se služi većina najnaprednijih producenata današnjice, od krupnog plana, totali kakvi su prvi put predstavljeni u filmu Ramona, promena planova (switchback), održavanje neizvesnosti (suspense), ritmička priroda montaže, do travelinga i kreativne upotrebe veštačkog svetla i zatamnjenja (fade out) i uzdržanost izraza. Ovim inovacijama podigao je filmsku glumu na viši nivo čime je film dobio status prave umetnosti. Radio je sa budućim zvezdama holividske glume Meri Pikford, Lilijen Giš, Mekom Senetom i Lajonelom Barimorom. Njegove epske drame Rađanje jedne nacije 1915. i Netrpeljivost 1916. izvršile su veliki uticaj na sineaste. Jedan je od saosnivača korporacije Junajted artists 1919. Poznati su njegovi filmovi: Bekstvo, Dome, slatki dome, Slomljeni pupoljci 1919, Tamo na istoku 1920, Siročad u oluji 1921, Pad Vavilona, Amerika. Svoju bogatu rediteljsku karijeru okončao je ostvarenjima Abraham Linkoln 1930. i Borba 1930. Grifit se danas smatra jednom od ključnih figura u istoriji filma, međutim, nije bio dovoljno cenjen kao kompletan filmski stvaralac sve dok 1982. Frensis Ford Kopola nije finansirao rekonstrukciju originalne, nikad prikazane, verzije Netrpeljivosti iz koje se konačno saznalo za enorman doprinos ovog sineaste anticipiranju sadržinskih i formalnih osnova gotovo svih kasnijih žanrova. Grifit je rođen na farmi u okrugu Oldam u državi Kentaki, sin Džejkoba Varka „Roring Džejke” Grifita,[1] pukovnika konfederacijske vojske u Američkom građanskom ratu, koji je izabran za zakonodavca države Kentaki i Meri Perkins (rođena Oglsbi). Grifit je odgajan kao metodista,[2] i pohađao je školu u kojoj ga je podučavala njegova starija sestra Mati. Otac mu je umro kad mu je bilo deset godina, i porodica se borila sa siromaštvom. Kada je Grifit imao 14 godina, njegova majka je napustila farmu i preselila porodicu u Luivil u Kentakiju; tamo je otvorila pansion, koji je nedugo zatim propao. Grifit je potom napustio srednju školu kako bi pomogao porodici, zaposlivši se u prodavnici suve robe, a kasnije u knjižari. Kreativnu karijeru je započeo kao glumac u turnejskim kompanijama. U međuvremenu, učio je kako da postane dramski pisac, ali je imao malo uspeha u tome. Samo jedna njegova predstava bila je prihvaćena za izvođenje.[3] On je putovao u Njujork Siti 1907. godine u pokušaju da proda scenario Edvinu Porteru, producentu Edison Studija;[3] Porter je odbio scenario, ali mu je umesto toga dao glumačku ulogu u filmu Spasen iz orlovskog gnezda.[3] Tada je odlučio da postane glumac i pojavio se u mnogim filmovima kao statista.[4] Biograph poster2 Dejvid V. Grifit nakon što je 1905. prvi put odgledao neki film izjavio da svakoga ko u ovome uživa treba ubiti. Isključivo zbog siromaštva prihvatio je da glumi u Porterovom filmu iz 1907. Spašen iz orlovog gnezda (Rescued from an Eagle`s Nest). U periodu od 1908. do 1913. režirao je ili nadgledao nešto više od četiristo pedeset filmova. Oblikovao je osnovne elemente kinematografije u jezik i sintaksu. Grifit je stavio lepotu i poeziju u jeftini i drečavi oblik zabave izjavio je Erih fon Štrohajm koji je tokom saradnje sa njim prešao put od statiste do pomoćnika reditelja. Ipak, tokom većeg dela ovog perioda, Grifit uglavnom nije bio svestan da uvodi promene u filmsku ekspresiju. On je intuitivno usavršavao i proširivao postojeće filmske tehnike i spajao ih sa konvencijama viktorijanske umetnosti, književnosti i drame kako bi što delotvornije ispričao svoje priče. U pomenutih pet godina Grifit je u potpunosti savladao filmsku formu. U svom rediteljskom debiju filmu Doživljaji male Doli (The Adventures of Dollie, 1908) i pored neskladne mešavine realizma i otrcane melodrame ostvario je istinktivan narativni tok i simetriju. Pažljivo je radio na kompoziciji kadra kako bi ispunio čitav ekran, često je koristio dubinski kadar i opšti plan radi povećanja napetosti. Tokom čitavog filma pravio je rezove na pokret i time je omogućio da sadržaj priče utiče na položaj kamere i trenutak reza. Doprinosio je filmskom ritmu i nepromenljivosti filmske geografije. Kroz rad na velikom broju filmova imao je priliku da eksperimentiše sa fimskom gramatikom i retorikom. U svojim najranijim filmovima istraživao je mogućnosti flešbeka, subjektivne tačke posmatranja i udaljenosti kamere. Pokazao je da su pojedinačni kadrovi filmske jedinice koje se mogu montirati tako da stvore smislenu sekvencu i kada ne postoji konkretna dramska logika koja ih povezuje. Film Usamljena vila (The Lonely Villa, 1909) sadrži pedeset dva zasebna kadra, a traje samo dvanaest minuta čime je scenario dobio na dinamičnosti i napetosti. Menadžeri kompanije Biograf su smatrali da će ovakva narativna tehnika zbuniti publiku. Grifit je odgovorio:Ne piše li i Dikens tako ? Grifitove vizuelne metafore su prethodile sovjetskoj teoriji asocijativne, tj. intelektualne montaže. Montaža atrakcija (montage of attractions) Sergeja Ejzenštajna koristila je prikazivanje paralelnih događaja i emocija isključivo filmskim tehnikama. U svakom svom sledećem filmu je Grifit usavršavao filmsku tehniku. Film Špekulacija sa pšenicom (A Corner in the Wheat, 1909) najavio je povećano zanimanje za sadržaj pojedinačne filmske sličice i njenog mizanscena (mise-en-scene). Da bi oblikovao i produbio kadar i upotpunio realistične eksterijere Grifit se rešio oslikane pozadine i pribegao domaćim rekvizitima kako bi stvorio različite uglove. Otkrio je važnost Porterovih švenkova i farova (tracks) za filmsku izražajnost. U filmu Telegrafiskinja iz Loundejla (The Lonedale Operator, 1911) koristio je čak i paralelnu montažu između farova. U filmu Pijančevo obraćanje (The Drunkard`s Reformation, 1909) pomoću veštačkog osvetljenja stvorio je iluziju vatre. U filmu Pipa prolazi (Pippa Passes, 1909) koristio je tehniku koja će kasnije postati poznata kao ``rembrantovsko osvetljenje``, i kao sredstvo karakterizacije i oblikovanja priče. Grafičke tehnike, kao što su pretapanje, zatamnjenje, zatvaranje ili otvaranje kadra irisom, tj. blendom i maska, služile su za oblikovanje priče, dok su podeljena slika (split screen) i umekšana slika (soft focus) povremeno korišćeni radi dodatnih efekata...

SVETOVI UMETNOSTI - razgovori sa slikarima i vajarima Priredio - Miloš Jevtić Izdavač - Službeni glasnik, Beograd Godina - 2012 1046 strana 22 cm Edicija - Izabrani radovi Miloša Jevtića; Biblioteka Svedoci epohe ISBN - 978-86-519-1001-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Ljuba Popović Mića Popović Nedeljko Gvozdenović Risto Stijović Marko Čelebonović Milan Konjović Mihailo S Petrov Ljubica Sokić Stojan Đelić Zoran Pavlović Boško Karanović Miodrag B. Protić Milivoj Nikolajević Oto Jovan Logo Momčilo Krković Milić od Mačve Vera Božičković-Popović Olga Jevrić Nandor Glid Cvetko Lainović Indeks imena `Kad je davne 1974. godine novinar Radio Beograda Miloš Jevtić predložio da redovno priprema i nedeljom u etar pušta jednočasovnu emisiju razgovora sa istaknutim umetnicima i naučnicima iz cele Jugoslavije, sigurno nije mogao ni pretpostaviti kakva je neslućena sudbina namenjena tom njegovom originalnom naumu. Tokom bezmalo tri decenije, u više od hiljadu i po emisija, o životu, radu i pogledima na svet govorilo je preko osam stotina poslenika različitih struka i usmerenja, savremenika za koje je Miloš Jevtić smatrao da imaju šta da kažu i da to što njemu kazuju zavređuje pažnju najšire javnosti. Tomovi Glasnikovog izdanja Izabrani razgovori uređeni su prema oblastima delovanja Jevtićevih gostiju i prirodi njihovih svedočenja, i obuhvataju: nauku o jeziku (Čudo jezika), sasvim uslovno rečeno, filozofiju (Podneblje duha), nauku o književnosti (Tačke oslonca), istoriju i teoriju umetnosti, s arheologijom (Čuvari tradicije), poeziju (Pečat vremena), proznu književnost (Radost čitanja), likovne umetnosti (Svetovi umetnosti), pozorište i teatrologiju (Život scene), muziku i muzikologiju (Lepota zvuka), medicinu, prirodne i tehničke nauke (Pouzdanost nauke) i arhitekturu i urbanizam (Snaga graditeljstva), dok je predviđeno da poslednji, dvanaesti tom, naslovljen Preplitanja, sadrži petnaestak razgovora sa stvaraocima različitih profila iz drugih republika bivše Jugoslavije.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Aleksandar Karađorđević Katarina Ambrozić Mileta Andrejević Ivo Andrić Miloš Bajić Onore De Balzak Johan Sebastijan Bah Semjuel Beket Jovan Bijelić Vera Božičković Popović Kosa Bokšan Hijeronimus Boš Sreto Bošnjak Josip Broz Tito Piter Brojgel Emil Antoan Burdel Vinsent Van Gog Pavle Vasić Vladimir Veličković Dušan Vlajić Laza Vozarević Sinoša Vuković Nedeljko Gvozdenović Bora Grujić Oskar Davičo Petar Dobrović Lojze Dolinar Dado Đurić Ljuba Ivanović Olja Ivanjicki Isus Hrist Olga Jevrić Đorđe Jovanović Ljubinka Jovanović Aleksandar Jolas Mladen Josić Vida Jocić Mira Jurišić Đorđe Kadijević Dragoljub Kažić Vasilij Kandinski Karađorđe Petrović Vuk Stefanović Karadžić Miodrag Kolarić Raodmir Konstantinović Milan Konjović Jovan Kratohvil Leonardo Da Vinči Petar Lubarda Svetolik Lukić Anri Matis Ivan Meštrović Radovan Milić Peđa Milosavljević Milo Milunović Bata Mihailović Borislav Mihajlović Mihiz Volfgang Amadeus Mocart Henri Mur Petar Omčikus Miodrag Pavlović Petar Pavličanin Dragiša Penjin Zora Petrović Moša Pijade Pablo Pikaso Vasko Popa Ljuba Popović Branko Protić Svetozar Radojčić Aleksandar Ranković Rembrant Jurica Ribar Toma Rosandić Pol Sezan Isidora Sekulić Mladen Srbinović Rade Stanković Momčilo Stevanović Sreten Stojanović Bora Stojković Dragoslav Stojanović Sip Živorad Stojković Ivan Tabaković Marino Tartalja Vladislav Šilja Todorović Lav Nikolajevič Tolstoj Uroš Tošković Lazar Trifunović Živojin Turinski Dobrica Ćosić Kosta Hakman Krsto Hegedušić Adolf Hitler Aleksa Čelebonović Marko Leonid Šejka Bogdan Šuput

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Istorija Jugoslavenske moderne režije (1861 – 1941) – Josip Lesić Biblioteka `Theatrologija Yugoslavica` `Sterijino pozorje` Novi Sad `Dnevnik` Novi Sad 1986. tvrdi povez ilustrovana, latinica, 470 str. Josip Lešić, teatrolog, pozorišni i filmski reditelj, književni kritičar (1929-1993), član ANU BiH. Njegova supruga je sarajevska glumica Ravijojla Jovančić-Lešić. Biografija Josip Lešić rođen je u Velikom Bečkereku (danas Zrenjanin). Osnovnu školu završio je na otoku Visu, a gimnaziju u Sarajevu 1948. Studij režije završio je na Akademiji za pozorište i film u Beogradu 1952. Na istoj Akademiji odbranio je doktorsku disertaciju pod nazivom: Pozorišni život Sarajeva za vrijeme austrougarske uprave (1973). Na Filozofskom fakultetu u Sarajevu izabran je za redovnog profesora na Odsjeku za opštu književnost i teatrologiju 1973. Predavao je jugoslavensku i svjetsku dramsku književnost i historiju pozorišta. Predavao je teorijske teatarske discipline na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu od njenog osnivanja (1981). Kao predavač na kolegijima iz teatrologije godinama je predavao kao gostujući profesor na fakultetima i akademijama u Beogradu, Novom Sadu, Banjoj Luci i Mostaru. Bavio se različitim pojavama u južnoslavenskoj, bosanskohercegovačkoj i svjetskoj književnosti, posebno u dramskoj umjetnosti, sa težištem na pozorišnoj historiji, od prvih scenskih oblika u srednjovjekovnoj Bosni do modernog doba, preko studijske prezentacije značajnih predstavnika scenskog života u Bosni i Hercegovini, bivšoj Jugoslaviji i šire. Objavio veći broj knjiga stručnog profila, monografija, romana, drama i scenarija, te priredio dvadesetak djela raznih pisaca, zbornika, antologija ili dokumentarne građe. Bio je član uredništva i redakcionih odbora izdavačkih kuća “Veselin Masleša” i “Svjetlost”. Objavljivao je članke, kritike, studije, osvrte, oglede i analize o književnom i scenskom životu bosanskohercegovačkih i južnoslavenskih autora, pozorišta, glumaca, scenografa, kostimografa, režisera, dramaturga, upravnika pozorišta, teatrologa, kritičara, teoretičara i u različitim časopisima i naučnim glasilima (Izraz, Život, Pozorište, Teatron, Lica, Scena, Mogućnosti, Oslobođenje). Objavio čitav niz pojedinačnih studija o raznim piscima i scenskim stvaraocima kao što su: Skender Kulenović, Miodrag Žalica, Derviš Sušić, Alija Isaković, Miroslav Jančić, Duško Anđić, Velimir Stojanović, Jan Beran, Zoran Jovanović, Branislav Nušić, Slavko Milanović, Dževad Karahasan, Dragoljub Jeknić, Sead Trhulj, Nedžad Ibrišimović, Rasim Filipović, Radovan Marušić, Borivoj Jevtić, Miroslav Krleža, Ahmed Muradbegović, Uroš Kovačević, Svetozar Ćorović, Petar Kočić i dr. Bio je umjetnički direktor “Bosna-filma” (1963–1967), direktor Festivala malih i eksperimentalnih scena Jugoslavije (1967–1972), upravnik pozorišta i direktor Drame u Kragujevcu i Novom Sadu, te dramaturg (u dva navrata) i umjetnički rukovodilac Kamernog teatra ‘55 u Sarajevu. Kao reditelj radio u mnogim pozorištima na području bivše Jugoslavije (Cetinje, Zenica, Tuzla, Sarajevo, Mostar, Banja Luka, Kragujevac, Sombor, Novi Sad, Zrenjanin). Nagrade Za dostignuća u kulturnom i naučnoistraživačkom radu primio niz nagrada i priznanja: Šestoaprilsku nagradu grada Sarajeva, 27-julsku nagradu, Nagradu grada Mostara “14. februar”, Nagradu za nauku Izdavačkog preduzeća “Svjetlost”, Nagradu “Bojan Stupica” za pozorišnu režiju, Sterijinu nagradu za doprinos razvoju jugoslavenskog pozorišta i kulture. Za dopisnog člana ANU BiH izabran je 1990.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! NOLIT, Beograd 1970. godine na 328. strana, u tvrdom povezu sa zastitnim omotom. - Edip - Berenika - Tristan i Izolda - Hamlet - Aveti - Visnjik - Sest lica traze pisca - Paklena Masina - Noje - Ubistvo u katedrali Frensis Ferguson (21. februar 1904, Albukerki, Novi Meksiko, † 19. decembar 1986, Prinston (Nju Džersi)[1]) je bio uticajni američki književni kritičar, teoretičar drame i mitova i univerzitetski profesor. Fergusonov otac Harvi Batler Ferguson (1848-1915) bio je profesor klasičnih studija iz Alabame. Kasnije je postao advokat, partner u rudniku srebra u Novom Meksiku i kongresmen. Fransisova majka, Klara Marija Huning (amerikanizovano: Huning), ćerka vestfalskih imigranata u Novi Meksiko, jedno vreme je odrasla u Nemačkoj pre nego što se vratila u Novi Meksiko. Nakon što otac nije ponovo izabran, obesio se 1915. godine, što je Francisa gurnulo u duboku psihičku krizu koja je trajala godinama. Četiri godine je gladovao, što je rezultiralo iskrivljenjem kičme zbog neuhranjenosti.[2] Frensis Ferguson je prvo studirao biologiju i filozofiju na Univerzitetu Harvard i kratko na Oksfordu. Kao student sprijateljio se sa J. Robertom Openheimerom. U Parizu je upoznao uticajnu Silviju Bič u knjižari Šekspir i kompanija. Po povratku u Njujork, uzeo je časove glume kod Ričarda Boleslavskog i pisao pozorišne kritike za Herald Tribune. Tridesetih godina prošlog veka osnovao je pozorišni odsek na Benington koledžu u Vermontu, gde je režirao najmanje dve predstave godišnje. Nakon što je tamo radio skoro deset godina, otišao je na Univerzitet Indijana, a kasnije na Univerzitet Rutgers, gde je predavao komparativnu književnost. Među njegovim učenicima bili su pesnik Robert Pinski[3] i američki pisac Alan Čez (1940-2015). Godine 1969. izabran je za člana Američke akademije nauka i umetnosti. Nakon smrti mlade supruge 1959. godine, sa kojom je imao dvoje dece, ponovo se oženio. Spisi Fergusonova ideja o pozorištu (1949) je verovatno najuticajnija i najkorišćenija knjiga o pozorištu koju je ikada napisao Amerikanac.[4] Kritičar Alen Tejt uporedio je njegovo glavno delo sa mimezisom Eriha Auerbaha.[5] Teoretski, Ferguson se povezuje sa teorijom mitova Džejmsa Džordža Frejzera, koji je poreklo tragedije video u ritualu žrtvovanja (takozvana tragedija kralja mora da umre, koju je Ferguson, međutim, više posmatrao kao duhovnu žrtvu u korist žrtve). ljudi nego kao fizička žrtva). Teorije tragedije Aristotela, Ničea, Keneta Burka i Žaka Maritena takođe su mu dale dalju inspiraciju. Standardno delo je i Fergusonovo izdanje Poetike Aristotela (1961) sa komentarima, koje je on uveo. U Shakespeare: The Pattern in His Carpet on izoluje teme i motive u Šekspirovim dramama kao npr. B. monarh kao zemaljsko oličenje Boga, romantična ljubav sa svojom smrtonosnom i životvornom magijskom moći ili par suprotnosti odanosti i izdaje. Njegovi komentari o Danteovoj Božanstvenoj komediji u Danteovoj Drami uma: Moderno otkrivanje Čistilišta pokazuju kroz brojne unakrsne veze sa modernom poezijom, estetikom i psihologijom aktuelnost Danteove poetike, kao i njegovu dramsku snagu i koherentnost dela u koje poredi sa Šekspirom, T.S. Eliotom, Ezrom Paundom i drugima. Fergusonove knjige se lako čitaju; uvek su usmereni na laike.

Miroslav Timotijevic/ Petar Petrovic - Paja Jovanovic - Paul Joanowitch Stopedeset godina od rodjenja Galerija SANU, Beograd, 2009. Mek povez, 236 strana. Gornji desni ugao belog predlista bio je u dodiru s vodom, pa je minimalno naboran (2x2cm). Pavle `Paja` Jovanović (16. jun 1859 – 30. novembar 1957) je jedan od najvećih srpskih slikara i tipičan predstavnik akademskog realizma. Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu a naročito delima sa temama iz narodnog života i onim sa istorijskom tematikom snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu ali i na rodoljublje naroda. Rado je prihvatio poziv i odmah počeo sa pripremama, naročito za sliku „Seoba Srba“. Otputovao je u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. Crkveni sabor mu je, kao konsultanta za istorijske izvore dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedbi i neslaganja, političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi. Na nju je poslata samo slika: „Vršački triptihon“: „Kosidba“, „Berba“, „Pijaca“, koja je tumačena kao izraz dobrosusedstva Srba, Mađara i Nemaca. Posle ovoga Paja je radio i na drugim istorijskim kompozicijama: Furor Teutonicus (Teutonski bes) ili „Bitka u Teutoburškoj šumi“, za koju je dobio najpre Rajhlovu nagradu bečke Akademije, a kasnije srebrnu medalju na Svetskoj izložbi u Sent Luisu. Sliku „Ženidba hercoga Ferija IV s Jelisavetom Habzburškom“ je radio u poentilističkom maniru, prateći tada aktuelne likovne tokove, što se nije svidelo naručiocu nadvojvodi Ferninandu Habzburškom. Slika je bila odbijena i na kraju se našla u Dubrovačkoj galeriji. Takovski ustanak radi po pordžbini kralja Milana Obrenovića. Ova slika koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, toliko puta je reprodukovana da je u svesti naroda urezana kao autentični prikaz tog značajnog istorijskog događaja za srpski narod. Veoma značajna istorijska slika usledila je oko 1900. kao porudžbina vlade kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu (1900.). Bilo je to „Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara“[2] Arhivirano 2007-02-10 na Wayback Machine-u. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu, ali i divljenjem kritike, kolega-slikara i publike. Zatim još jedna sa sličnom temom: „Ženidba cara Dušana sa Aleksandrom, sestom bugarskog cara“, koja je bila izložena na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu, 1904. godine. U ovom periodu Paja se bavio i crkvenim slikarstvom: izradio je ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i ikonostas crkve u Dolovu, naslikao je prizore iz života Svetog Save za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima: Sveti Sava miri braću, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Spaljivanje mošti Svetog Save. Takođe, Hristova beseda na Gori, Sveti kralj Milutin, Manastir Sopoćani, Arhiepiskop Danilo, Raspeće. Portreti Od 1905. godine u stvaralaštvu Paje Jovanovića preovlađuje slikanje portreta. Svojom kičicom ovekovečio je vladare, političare, aristokrate, bankare, naučnike, umetnike... Još u vreme svog boravka u Americi, 1902. naslikao je „portret Mihaila Pupina“, i njegove ćerke (portret gospođice Pupin). Boraveći na crnogorskom dvoru, 1903., na poziv kralja Nikole, naslikao je jedan od svojih najmilijih likova, „portret princeze Milice“, zatim portrete „prestolonaslednika Danila“ i „kralja Nikole“. U Beču je slikao starog cara „Franju Josifa“ i izradio čak devet njegovih portreta za razne austrijske ustanove. Čini se, ipak, da je sa nešto više žara slikao portrete umetnika: „slikara Simingtona“, „vajara Đoku Jovanovića“. Ali motiv kome je, bez svake sumnje, posvetio najviše pažnje, jesu „ženski likovi“: Gospođa Mirka, Gospođa Štraus, Gospođa Šink, Gospođa Hadson, Baronica Erlanger, Igračica Bergel, Gospođa Kaufman, Gospođa Doblin, Sofija Dunđerski, Teodora Dunđerski, i više portreta, najpre modela, a zatim njegove supruge Muni[3] Arhivirano 2005-01-01 na Wayback Machine-u. Slikanje žena za Paju je uvek značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne baš tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke čak i zajedljive kritike. Ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: `Veština je naći lepotu`. Sa otpočinjanjem Prvog svetskog rata seli se u Ženevu gde je živeo od slikanja portreta poznatih i bogatih ljudi. U međuvremenu, odlučio je da se oženi mladom Bečlijkom, Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje (u Beču) i njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena, do kraja života. Po okončanju Prvog svetskog rata Paja neko vreme boravi u Beogradu, kada slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića (kralja Aleksandra Karađorđevića, „kraljicu Mariju Karađorđević“[4] Arhivirano 2007-02-10 na Wayback Machine-u) i dekoriše kapelu na Dedinju. Ubrzo se vraća u Beč gde najviše vremena provodi u svom ateljeu. Beograd, voljeni grad Paja je prvi put došao u Beograd 1910. godine, na poziv kralja Petra I. Utiske o svom prvom susretu sa gradom za koji će ostati vezan zauvek opisao je ovim rečima: `Za malo dosade na granici - pregled carine i pasoša - bogato si nagrađen kada voz sa grmljavinom protutnji savski most, a Beograd u zraku jutarnjeg sunca, kao zlatom obasut pojavi se pret tobom... Ali, po svoj prirodi Beograd je jedinstven između dve silne reke, grad je sazidan na strmoj steni a na istoj visini sa gradom leži varoš sama, kao golemi zmaj. - Jest! sa gradom kao glavom i silnim trupom na grebenu`. I pored velike angažovanosti i posla na svim stranama sveta ovo je bio grad kome se uvek vraćao, na kraće ili duže vreme. Pred Drugi svetski rat, 1939. g. odlučio je da napusti Beč i preseli se u Beograd. Tu je proveo teške godine okupacije i prve poratne godine. Iako već u dubokoj starosti i dalje je slikao. Neprilike sa imiovinom u Beču naterale su ga da se tamo vrati 1950. g. Ali već iste te godine započeo je prepisku sa upravom Muzeja grada Beograda oko svoje likovne ostavštine i otvaranja Legata. Želeo je da ostavi svome gradu, kako je govorio `ono što bi vredelo čuvati` od njegovog rada i alata: štafelaje, slikarski alat, počete slike i skice, mape sa crtežima i reprodukcijama; kako bi se napravio jedan atelje-soba majstora, zanimljiva za gledaoce koji bi želeli više da saznaju o njemu, njegovom radu i delu. Tako je, 1970. godine, otvoren Legat slikara Paje Jovanovića u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja. Na štafelaju stoji njegova poslednja slika: buket crvenih ruža. Paja Jovanović umro je 30. novembra 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna sa pepelom preneta je i položena da večno počiva u voljenom Beogradu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jezik: Slovenacki Janez Bernik, slovenački slikar, akademik, 6. septembar 1933, Gunclje kod Ljubljane,† 15. jul 2016, Prebold[6] Po završetku Zanatske škole, Janez Bernik se 1951. upisao na Akademiju likovnih umetnosti u Ljubljani, gde je 1955. diplomirao i slikarstvo kod profesora Maksima Sedeja. Od 1955. do 1957. pohađao je dvogodišnji specijalni kurs slikarstva kod profesora Sedeja, a od 1956. do 1958. godine dvogodišnji specijalni kurs grafike kod profesora Božidara Jakca i Rika Debenjaka. Godine 1959. dobio je stipendiju francuske vlade za školovanje u grafičkom ateljeu Džonija Fridlendera u Parizu. Znanja je sticao i na studijskim putovanjima (Italija, Francuska...). 1958-69 radio je kao slobodni umetnik. Od 1970. godine počinje da predaje crtanje i slikanje na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani, od 1979. kao redovni profesor. Bio je i šef slikarskog odseka (1976-81. i od 1985. do 1996. godine, kada je otišao u penziju). Bio je član Grupe 69 i učestvovao je na svim njenim izložbama. 1989. godine postaje dopisnik ili vanredni član Slovenačke akademije nauka i umetnosti u Ljubljani, a 1993. godine izabran je za redovnog člana. Od 1992. bio je i spoljni dopisni član Accademiae Nazionale di San Luca u Rimu, a od 1996. redovni član Evropske akademije nauka i umetnosti (Academia Scientiarum et Artium Europaea) u Salcburgu. Janez Bernik je svestrani umetnik i postigao je odlične rezultate u slikarstvu, vajanju, vajanju, grafici, ilustraciji, tapiseriji, opremanju knjiga i poeziji. Njegovi grafički listovi nalaze se u mnogim poznatim svetskim galerijama i zbirkama. Imao je više od 60 samostalnih izložbi u Sloveniji i širom sveta, uključujući i sve glavne galerije bivše Jugoslavije, u Klagenfurtu, Milanu, Rimu, Parizu, Berlinu, Njujorku... Više puta je izlagao i na Bijenalu u Veneciji. , i učestvovao je na mnogim grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Objavio četiri samostalne grafičke fascikle, mdr. Katharsis ad infinitum sa 19 sitotisaka (MGC, LJ. 1997) i Solitude (2002). Pesme je objavio u dve zbirke, prvu u monografiji Črte (1977), drugu pod naslovom Triptih u katalogu izložbe 1985. i u Novoj reviji. Objavio je monumentalni Noćni dnevnik 1959-2009 (2010), podjednako obimnu crtežnu knjigu najnovijih, isključivo linearnih crteža Hvala, mama (2011, još nedostupno javnosti) i zbirke poezije Črte: risbe in pešmi (1977). ) i Nikogar nik večeji (2008), u dopunjenom izdanju pod naslovom Kako velik je dan (2010).[7] Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada za svoj rad. Među domaćim nagradama najznačajnije su Nagrada Prešernove fondacije za slikarstvo i grafiku (1963), Jakopičeva nagrada za slikarstvo (1971) i Prešernova nagrada (1981), dok među međunarodnim nagradama spadaju mnoge počasne nagrade i zlatne medalje za slikarstvo ili grafike i Herderove nagrade (Beč, 2001). Univerzitet u Ljubljani dodelio mu je zlatnu plaketu (1996), a po odlasku u penziju i zvanje profesora emeritusa (1998). Odlikovan je i Zlatnom medaljom slobode Republike Slovenije (2003). Njegove slike čuvaju slovenačke galerije u Ljubljani, Mariboru, Ajdovščini i Idriji, kao i galerije i muzeji u većini velikih evropskih gradova (London, Beč, Prag, Zagreb, Varšava, Pariz, Rim, Amsterdam...). Mnoga njegova dela čuvaju i galerije u Severnoj i Južnoj Americi (San Francisko, Vašington, Njujork, Buenos Ajres, Rio de Žaneiro), pa čak i u Japanu (Tokio). Bernik je bio suprug grafičarke i slikarke Adrijane Maraž i brat istoričara književnosti i akademika Fransa Bernika....

Novi Sad 1982. Tvrd povez, zaštitni omot, ćirilica, ilustrovano, veliki format (29 cm), 347 strana + strane sa fotografijama. Napomena: na 7-8 strana blagi tragovi grafitne olovke (kao na fotografiji); ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. SVETOZAR Radojčić, nesumnjivo najveći srpski istoričar umetnosti objavio je tokom četiri i po decenije naučnog rada, pored više knjiga, skoro dve stotine studija i rasprava. Kako su neke od njih bile teže dostupne — bilo što su objavljene u stranim ili u retkim domaćim časopisima — Odelenje za likovne umetnosti Matice srpske u Novom Sadu odlučilo je da izda knjigu njegovih izabranih radova. Izbor studija i rasprava poveren je autoru, što je on neposredno pred smrt 1978. i uradio. Prihvatajući sugestiju Odeljenja, profesor Radojčić je izborom napravio presek kroz svoj naučni rad. Tako su se u knjizi našli, kako njegov prvi naučni rad (Menada iz Tetova) iz 1933, tako i neobjavljena studija o čulima i čulnosti u staroj srpskoj književnosti, na kojoj je radio gotovo do poslednjeg dana života. Okolnost da se na ovaj način dobio sažeti pregled njegovog naučnog stvaranja nije, međutim, najvažnija osobenost ove knjige. Daleko je značajnije da ovu knjigu prof. Radojčića sačinjavaju studije i članci koji su naučno živi, bez obzira koliko je godina proteklo od njihovog nastanka. Ovi tekstovi su podsticali i još uvek podstiču nova istraživanja i vode novim rezultatima. Raznovrsnost naučnih interesovanja prof. Radojčića dobro se uočava u ovoj knjizi. U njoj će arheolozi, estetičari i istoričari književnosti srednjeg veka naći pronicljiva i učena razmatranja problema iz njihovih užih naučnih oblasti. Više od toga, stara materijalna kultura, estetika i književnost sagledani su u novom svetlu i dovedeni u usku i prirodnu vezu sa starom umetnošću. Najveći deo rasprava posvećen je, razumljivo, starom srpskom slikarstvu —freskama, ikonama, minijaturi — i njegovim ikonografskim, tematskim i naročito stilskim problemima. Izuzetno obdaren za sintezu Svetozar Radojčić je, kao niko pre njega, umeo da sagleda glavne tokove srednjovekovne srpske umetnosti i da o tome piše poneseno, zanimljivo, upečatljivo. Ako se tome pridoda da je nenadmašan po jasnoći izlaganja i po savršenom literarnom uobličavanju svoje misli, za autora se, bez preterivanja, može reći da je klasik svoje naučne oblasti, u najboljem smislu te reči. Iz recenzije Sadržaj: VOJISLAV J. ĐURIĆ: RAD I ULOGA SVETOZARA RADOJČIĆA ODABRANI ČLANCI I STUDIJE 1933—1978 MENADA IZ TETOVA CRKVA U KONjUHU FRESKA KONSTANTINOVE POBEDE U CRKVI SV. NIKOLE DABARSKOG BRONZANI KRSTOVI-RELIKVIJARI IZ RANOG SREDNjEG VEKA U BEOGRADSKIM ZBIRKAMA KIJEVSKI RELjEFI DIONISA, HERAKLA I SVETIH RATNIKA UMETNOST PRVOG MILENIJA ULOGA ANTIKE U STAROM SRPSKOM SLIKARSTVU NAŠA STARA UMETNOST I MI PROBLEM CELINE U ISTORIJI STARE SRPSKE UMETNOSTI ZOGRAFI: O teoriji slike i slikarskog stvaranja u našoj staroj umetnosti ZRAČENjE VIZANTIJSKE UMETNOSTI NA SLOVENSKE ZEMLjE U VREMENU OD XI VEKA DO 1453. GODINE PRILOZI ZA ISTORIJU NAJSTARIJEG OHRIDSKOG SLIKARSTVA PLOČA S LIKOM VLADARA U KRSTIONICI SPLITSKE KATEDRALE . KENTAUR-STRELAC U SRPSKOJ PLASTICI KASNOG XII VEKA O VREMENIMA STVARANjA SRPSKE MONUMENTALNE UMETNOSTI HILANDARSKI DIPTIH: Novi prilog poznavanju mletačke minijature kasnog XIII veka SRPSKE MINIJATURE XIII VEKA NASLOVNA ZASTAVA HILANDARSKOG ŠESTODNEVA IZ 1263. GODINE MILEŠEVSKE FRESKE STRAŠNOG SUDA PSALTIR BR. 46 IZ STAVRONIKITE I SOPOĆANSKE FRESKE BELEŠKA UZ JEDAN CITAT IZ SOPOĆANA ZLATO U SRPSKOJ UMETNOSTI XIII VEKA O ČULIMA I ČULNOSTI U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI S KRAJA XII I IZ XIII VEKA O TRPEZI PREMUDROSTI U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI I UMETNOSTI OD RANOG XIII DO RANOG XIV VEKA ODJEK „PESME NAD PESMAMA“ U SRPSKOJ UMETNOSTI XIII VEKA GRAČANIČKE FRESKE PORTRET MLADIĆA NA DOVRATNIKU U SRPSKOM SLIKARSTVU XV VEKA VIZANTIJSKO SLIKARSTVO OD 1400. DO 1453. GODINE JEDNA SLIKARSKA ŠKOLA IZ DRUGE POLOVINE XV VEKA: Prilog istoriji hrišćanske umetnosti pod Turcima OPASNOSTI STVARANjA KAO TEMA U NARODNOM PESNIŠTVU .

Lepo očuvano Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla. Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin. ” Priznanja Šezdesetih godina, u Austriji dobio je Herderovu nagradu za „sporazumevanje naroda posredstvom umetnosti“, a u Nemačkoj je kao prvi Jugosloven dobio „Krst za zasluge u odbrani nemačke umetnosti od nacizma“. Srpska izdanja knjiga Savremena nemačka umetnost, Beograd, Nolit, 1955. Jugoslovenska skulptura HH veka, Beograd, Jugoslavija, 1955. Nevidljiva kapija, Beograd, Kosmos, 1956. Susreti sa mojim vremenom, Beograd, Prosveta, 1957. Umetnost naivnih u Jugoslaviji, Beograd, Jugoslavija, 1959. Prodori moderne misli, Beograd, Nolit, 1962. Graditelji moderne misli, Beograd, Prosveta, 1965. Maske sveta, Beograd, Vuk Karadžić, 1970. Jedinstvo sveta u viziji umetnosti, Beograd, Nolit, 1974. Revizija umetnosti, Beograd, Jugoslavija, 1979. tags: maskiranje antropologija avangarda apstraktna umetnost konceptualna umetnost kineticka teorija umetnosti kritika ...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autobiografija engleskog glumca govori o njegovoj kazališnoj i filmskoj karijeri i nudi iskren prikaz njegovog osobnog života, fokusirajući se na njegov odnos s glumicom Vivien Leigh Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu....

Lepo očuvano Retko 1981 Novi Sad Milan Konjović (Sombor, 28. jun 1898 — Sombor, 28. januar 1993) bio je srpski slikar i akademik. Bavio se i pozorišnom scenografijom i kostimografijom. Studirao je u Pragu i Beču, a živeo u Parizu od 1924. do 1932. Svojim opusom od 6.000 radova pripada vrhu srpske likovne umetnosti, uz afirmaciju svoga osobenog stila koloriste ekspresionističkog temperamenta. Pojedini kritičari su ga nazivali „poslednjim fovistom“.[1] Milan Konjović Milan Konjović 1998. godine Lični podaci Datum rođenja 28. januar 1898. Mesto rođenja Sombor, Austrougarska Datum smrti 20. oktobar 1993. (95 god.) Mesto smrti Sombor, SR Jugoslavija Potpis Biografija uredi Milan Konjović je rođen 28. januara 1898. godine u Somboru kao drugo dete[2] u znamenitoj porodici advokata i poslanika u ugarskom saboru Davida Konjevića.[3] Po majci je potomak uglednog srpskog pedagoga, publiciste i upravnika Srpske učiteljske škole Nikole Vukićevića.[3] U Somboru je, tokom pohađanja gimnazije, 1914. godine prvi put izlagao pedesetak radova slikanih u prirodi. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu od 1916. do 1918. kao artiljerijski oficir.[4] Na Akademiju likovnih umetnosti u Pragu se upisao 1919. godine u klasi Vlahe Bukovca, gde je studirao dva semestra.[5] Nastavlja da radi samostalno, u Pragu uz savete avangardnog češkog slikara Jana Zrzavija, u Beču i po studijskim putovanjima u Minhenu, Berlinu i Drezdenu.[6] U Parizu od 1924. do 1932. godine postiže zapažene uspehe samostalnim izložbama kao i na izložbama u pariskim salonima gde nastaje njegova „plava faza”.[7] Po povratku u Sombor 1932. godine se posvetio slikanju rodnog kraja, vojvođanskih pejzaža, ljudi i ambijenata, sa „izletima” u Dalmaciju[8] koji predstavljaju „crvenu fazu“ koja obuhvata razdoblje do 1940. godine.[9] Za vreme Drugog svetskog rata je bio u zarobljeništvu u Osnabriku. Posle povratka 1943. nastaju njegovi pasteli u ulju koji do 1952. čine umetnikovu „sivu fazu”.[9] Od 18. marta do 1. aprila 1951. je održao izložbu „Ljudi” u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”.[10] Od 1953. godine, u „kolorističnoj fazi”, dominira čista, intenzivna boja.[11] Nova slikarska orijentacija traje na radovima „asocijativne faze” od 1960. do 1980, a 1985. počinje sa pravim varijacijama na temu vizantijske umetnosti i do kraja 1990. godine nastaje tridesetak dela nove „vizantijske faze”.[12][9] Preminuo je 20. oktobra 1993. u Somboru. Slikarski opus uredi Opus slikara Milana Konjovića je preko 6000 radova: ulja, pastela, akvarela, tempera, crteža, tapiserija, pozorišnih scenografija, skica za kostime, vitraža, mozaika i grafika. Stvorio je lični prepoznatljivi stil ekspresionističkog temperamenta. Doživio je punu afirmaciju na 255[13] ili 300[14] samostalnih i 700[14] kolektivnih izložbi u Jugoslaviji, Srbiji i brojnim centrima Evrope (Prag, Budimpešta, Beč, London, Amsterdam, Rim, Pariz, Atina, Moskva) i sveta (Sao Paulo, Njujork, San Francisko i drugi).[15] Slikao je pejzaže, portrete, kompozicije, mrtvu prirodu.. većinu motiva je uzimao iz svog rodnog kraja Bačke.[16][17][18][19] Za Konjovićevo stvaralaštvo Miodrag B. Protić je rekao: „...spoljna stvarnost za njega je unutrašnji doživljaj. Sve objektivne činjenice, sve teme koje slika boji izrazito ličnim osećanjem sveta i života”.[20] Milan Konjović je radio i portrete po svom „ćefu”, birajući za modele obične ljude i marginalce koje je sretao u životu (Sombor, Cavtat, Dubrovnik, Senta, Bačka Topola). Jedna od takvih fizionomija bio je lik Šandora Ćire Falcionea,[21] njegovog sugrađanina, koji je zbog svoje mušičavosti i navodnog ludila važio za crnu ovcu familije, a koga su braća htela da liše porodičnog nasleđa i ostave bez zemlje. U Somboru je 1966. godine otvorena „Galerija Milan Konjović” u kojoj se trenutno nalazi više od 1060 umetnikovih dela.[22] Članstvo i nagrade uredi Članstvo u institucijama uredi Galerija „Milan Konjović”, Sombor Konjovićeva slika Moj studio na jugoslovenskoj poštanskoj markici iz 1973. Milan Konjović je bio član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu, dopisni član Jugoslavenske akademije nauka i umetnosti u Zagrebu (od 1986) i član Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu. Umro je u Somboru 20. oktobra 1993. godine.[23] Nagrade uredi Dobitnik je više značajnih nagrada.[23] Nagrada AVNOJ 1988. godine Sedmojulska nagrada Srbije, 1959. Nagrada za životno delo Srbije, 1962. Nagrada oslobođenja Vojvodine, 1975. Orden rada 1. reda 1958. Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ovaj veliki klasik je još uvek bez premca po svom jasnom, detaljnom prikazu hiljada osnovnih karakteristika ljudske figure. Svaki element tela (kao što je previs gornje usne; nabiranje u uglovima usta; karakteristične proporcije glave, trupa, udova, itd.; napetost između povezanih delova tela, itd.) je pažljivo i sažeto istaknuto u tekstu. Još korisnije su 430 crteža olovkom i ugljenom koji ilustruju svaku osobinu tako da vam majstorski učitelj, u stvari, pokaže šta treba da tražite. Rezultat je jedina knjiga sa uputstvima za umetnost koja ne samo da ilustruje detalje o telu, već usmerava vašu pažnju u svakoj fazi na mnoštvo suptilnih tačaka senčenja, zakrivljenosti, proporcija, precrtavanja, napetosti mišića, varijacija usled ekstremnih godina ili mladosti, i kako veće tako i manje razlike u strukturi i zastupljenosti muške i ženske figure. Sveobuhvatne rasprave i crteži pokrivaju oči; nos, usta i brada; uho; glava, trup, leđa i kukovi; vrat, grlo i rame; rame i ruka; šaka i zglob; noga; stopalo; kompletna figura; i druge međuzavisne grupe struktura. Ovo je ljudska figura koju umetnik, student umetnosti i nastavnik umetnosti moraju da znaju kako bi izbegli mnoge obmanjujuće greške koje su nažalost uobičajene u mnogim modernim portretima, slikarstvu i ilustrativnoj umetnosti. John Henry Vanderpoel (15. studenog 1857. - 2. svibnja 1911.), rođen kao Johannes (Jan) van der Poel, [1] bio je nizozemsko-američki umjetnik i učitelj, najpoznatiji kao instruktor crtanja figura. Njegova knjiga The Human Figure, standardni resurs umjetničke škole koji sadrži brojne crteže temeljene na njegovom podučavanju na School of the Art Institute of Chicago, objavljena je 1907. godine.[2] Život i djelo Vanderpoel je rođen u Haarlemmermeeru u Nizozemskoj [3] kao sedmo od desetero djece. Majka mu je umrla 1867., a 1869. je s ocem i braćom i sestrama emigrirao u Sjedinjene Države.[1] Studirao je na Chicago Academy of Design, koja je kasnije postala School of the Art Institute of Chicago. Godine 1886. otišao je u Europu, studirajući dvije godine na Académie Julian u Parizu s Gustaveom Boulangerom i Julesom Lefebvreom.[4] Zbunjujući problem Johna Vanderpoela Vanderpoel je izložio pet slika na Svjetskoj kolumbijskoj izložbi u Chicagu 1893. [5], bio je član nekoliko umjetničkih društava i izabran je za predsjednika Chicago Society of Artists [4]. Dobio je brončanu medalju na Louisiana Purchase Exposition 1904. u St. Louisu. Radio je s Lucille Wilcox Joullin tijekom svog boravka u Chicagu. Vanderpoel je također izradio murale, uključujući onaj na stropu kazališta na Sveučilištu DePaul i sliku od 20 metara u hotelu u Los Angelesu. Unatoč njegovim uspjesima kao muralist i slikar na štafelaju, Vanderpoel je bio poznatiji kao instruktor na Umjetničkom institutu, [4] gdje je predavao od 1880. do 1910. Bio je utjecajan učitelj koji se držao tradicije beaux-arts dok je osuđivao modernizam.[2] Među brojnim Vanderpoelovim učenicima bili su umjetnici J. C. Leyendecker, [7] Frederick Carl Frieseke [8] i Georgia O`Keeffe, koja je u svojoj autobiografiji napisala da je Vanderpoel bio `jedan od rijetkih pravih učitelja koje sam poznavao.` [5] [6] ][9] Vanderpoelova mlađa sestra Matilda, umjetnica koja je, poput njega, pohađala i potom predavala na Umjetničkom institutu, također je imala O`Keeffea kao učenika.[10] Vanderpoel je stekao reputaciju jednog od najvećih američkih autoriteta za crtanje figura. Njegova knjiga Ljudska figura, objavljena 1907., sadržavala je mnoge njegove crteže olovkom i ugljenom i postala standardni udžbenik za učenike umjetničkih škola.[2] George Bridgman napisao je u predgovoru uključenom u neka izdanja knjige: `[Vanderpoelov] uvid u prirodu bio je rezultat životnog ozbiljnog, strpljivog i ustrajnog proučavanja. Analizirao je i zabilježio ljudsku figuru i u masi i u detaljima; u dobrom ukusa i pronicljivog prosuđivanja, s bliskošću prirodi koja nikad nije bila jednaka. Karakteristike ... će uvijek ostati remek-djelo u umjetnosti. ... Gospodin Vanderpoel ostavio je iza sebe veliki i snažan utjecaj.` [11] Godine 1910. Vanderpoel se preselio u St. Louis, prihvativši ponudu Edwarda Gardnera Lewisa da se pridruži fakultetu Narodnog sveučilišta kao voditelj Odsjeka za crtanje i slikanje Umjetničke akademije. Umro je u St. Louisu 2. svibnja 1911. od bolesti srca, [4] a nadživjeli su ga njegova udovica i dvoje djece.[13] Dvije godine nakon njegove smrti, Vanderpoel Memorial Art Galleries osnovane su u četvrti Beverly Hills u Chicagu. Zbirka sadrži djela Vanderpoela, uključujući crteže koji su objavljeni u The Human Figure, kao i one drugih umjetnika povezanih s Chicagom. Zbirka sada broji preko petsto komada.[5] Jedna ulica i osnovna škola u Chicagu također su nazvane u njegovu čast.

Ljubica Cuca Sokic - Reotkrice Tekst Irina Subotic Rima, Kragujevac, 2010. Mek povez, 20 strana. REDAK KATALOG! Љубица Цуца Сокић (Битољ, 9. децембар 1914 — Београд, 8. јануар 2009) била је српска сликарка и академик САНУ. Биографија Рођена је као кћерка Манојла Сокића (1887—1941),[1] првог власника и главног уредника београдског листа „Правда“ и његове супруге Руже, рођене Кузмановић. Гимназију је похађала у Београду, где јој је професор цртања била Зора Петровић, а касније уписује и Краљевску уметничку школу.[2] Сликању су је учили професори Бета Вукановић, Љуба Ивановић, Јован Бијелић и Иван Радовић. Љубица Сокић је радила и излагала у Паризу у годинама од 1936. до 1939. По повратку из Париза, први пут је самостално излагала своје радове фебруара 1939.[3] у београдском павиљону Цвијета Зузорић. Један је од оснивача уметничке групе „Десеторо“. Била је професор на Академији ликовних уметности у Београду од 1948. до 1972. Године 1968. постала је дописни члан САНУ, а од 1978. била је редовни члан. Поред сликарства, бавила се илустрацијом дечјих књига и часописа, као и израдом скица за филмове. Њено сликарство се описује као интимистичко. У почетку је сликала мртве природе, пејзаже, фигуре и портрете. Касније је тежила ка упрошћавању форми, геометризацији и умереној апстракцији. Повремено је користила технике колажа и експерименталних материјала. Бавила се цртањем стрипа.[4] Преминула је 8. јануара 2009. у Београду и сахрањена 13. јануара на Новом гробљу у Београду. Сачуван је њен дневник из 1940-1941 године.[5][6] Сликарска група „Десеторо“ Сликарска група „Десеторо“ је заједнички излагала 1940. године у Београду и Загребу. Групу су сачињавали: Даница Антић, Боривој Грујић, Никола Граовац, Душан Влајић, Миливој Николајевић, Јурица Рибар, Љубица Сокић, Стојан Трумић, Алекса Челебоновић и Богдан Шупут.[7] Иако по свом саставу хетерогена, група се састојала од 2 жене и 8 мушкараца, било је ту академских сликара, са факултетским образовањем, али и сликара по вокацији, припадали су разним друштвеним слојевима од радништва до буржоазије. Заједничко овој групи је било то што су сви били сликари и ђаци Јована Бијелића. Неки од ових уметника су страдали у Другом светском рату, а они који су преживели били су значајни ликовни ствараоци у послератном периоду. Награде Гран при Првог бијенала југословенске минијатурне уметности (1989) - за темпере на платну „Без назива“, Горњи Милановац. Награда `Божа Илић` (2006) - награду додељује општина Прокупље и Народни музеј Топлице