Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Tošić OPUS 4 DOKUMENTI Studentski kulturni centar, Beograd, 2001. Tvrd povez, udžbenički format, 250 ilustrovanih strana. Opus 4 bila je umetnička grupa četvorice mladih kompozitora koju su sačinjavali Milimir Drašković, Miodrag Lazarov Pashu, Miroslav Savić i Vladimir Tošić u periodu od 1976. do 1982. godine u Beogradu. Ovi kompozitori su zajedno studirali na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu sedmadesetih godina u klasi profesora Vasilija Mokranjca i tokom studija su započeli zajedničku saradnju. Kompozitori, koji su se pored komponovanja i muzičkog izvođenja minimalne muzike bavili i vizuelnom umetnošću, kroz različite medije grafike, filma, fotografije, slajdova, videa, performansa i time bili vrlo svestrani i multimedijalni na jugoslovenskoj/beogradskoj sceni. Kako je Vladimir Tošić u svom delu Opus 4: dokumenti zabeležio, grupa je oformljena prevashodno iz četiri razloga: 1) potrebom za slobodnim izražavanjem sopstvenih umetničkih stavova; 2) potrebom za saznavanjem činjenica o savremenoj muzici; 3) potrebom da se utiče na promenu tradicionalnog načina vrednovanja i, kao kod svih mladih umetnika, 4) potrebom za javnim prikazivanjem svojih radova. Muzika za Opus 4 nije bila samo ostvaren zvuk, tradicionalno zabeležen u notnom sistemu ili slučajno stvorena i zapažena buka kao u Kejdžovom slučaju, ona je pre svega bila ideja čije se efemerno postojanje ostvarivalo umetničkom praksom. Sa Vladimirom Tošićem smo razgovarali o aktivnostima grupe tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uticajima „likovnjaka“ na njihov rad, Kejdža, Glasa i ostalih progresivnih muzičkih praksi kada je grupa Opus 4 stvarala.(Margita Nikolić) Vladimir Tošić (Beograd, 10. april 1949) srpski je kompozitor, multimedijalni umetnik i redovni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Rad Studije kompozicije završio je u klasi Vasilija Mokranjca a zatim je radio u muzičkim školama „Stanković“ i „Mokranjac“. Od 1986. godine na Fakultetu muzičke umetnosti predaje kontrapunkt, harmoniju i muzičke oblike. Danas je redovni profesor na Katedri za teorijske predmete. Radio je takođe i kao gostujući profesor na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu i Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Kao kompozitor Tošić je svojom kompozicijom Mélange (1975) postavio temelj redukcionističkog i minimalističkog pristupa u srpskoj muzici i do danas ostao jedan od najdoslednijih zastupnika tog pravca. Bio je član avangardne grupe „Opus 4“ koja je pod okriljem Studentskog kulturnog centra delovala početkom sedamdesetih godina 20. veka. Osnova njegovog stvaralačkog pristupa je redukcionistički princip, koji se u njegovom stvaralaštvu ogleda u tome što je delo zasnovano na bitno smanjenoj količini upotrebljene građe, postupaka i zvučnih parametara. Iz tih razloga su sva njegova dela zasnovana na veoma malom broju različitih elemenata a ponekad čak i na samo jednom (boji, ritmu, harmoniji). Pritom više koristi, i veoma pažljivo razvija, one osobine zvuka koje su nekada bile od manjeg značaja (npr. zvučnu boju), dok tradicionalno vodeće parametre (npr. visinu tona) stavlja u drugi plan. Skoro sva dela Vladimira Tošića sadrže uočljive zajedničke osobine a to su: procesualna organizacija, repetitivnost, simetrična lučna forma i insistiranje na boji. Bavi se dosta proširivanjem muzičkog medija kroz audio–vizuelnu sinesteziju, u najširem smislu, tako da je stvorio niz medijski raznolikih dela: likovnih (muzičke grafike, muzički objekti), ambijentalnih, scenskih, konceptualnih, video radova, foto radova, slajdova... koja je izlagao na više samostalnih i grupnih izložbi. Dela su mu redovno izvođena na festivalima savremene muzike u SAD i Evropi a takođe se nalaze i na više kompakt-diskova.

LEO SCHNUG 1878-1933,razglednice,ekslibrisi,HAMM posteri *6328*11-2022 LEO SCHNUG 1878-1933 njegove razglednice, ekslibrisi i HAMM posteri LEO SCHNUG 1878-1933 Patrick et Benedicte HAMM PATRICK et BENEDICTE HAMM LEO SCHNUG 1873-1933 SES CARTES POSTALES EX-LIBRIS ET AFFICHES JERÔME DO BENTZINGER EDITEUR 1993.g Numéroté tirage limité: 0093 120 pages,Format 31.5 x 24 cm,french Leo Schnug (17. februar 1878, Strazbur — 15. decembar 1933, blizu Brumath) je bio alzaški slikar i ilustrator nemačkog porekla. Sadržaj na slikama Tvrd povez, francuski jezik, 120.strana,bogato ilustrovano u boji i cb, veći format: 31,5 x 24 cm, težina knjige 900.grama stanje: vrlo očuvana -nema ispisivanja Biografija Kada je još bio veoma mlad, njegov otac, sudski službenik, bio je hospitalizovan zbog psihičke bolesti. Da bi preživela, njegova majka je izdavala sobe u njihovoj kući izvođačima iz opštinskog pozorišta , a operski kostimi koje su poneli sa sobom postali su izvor inspiracije. Posle nekoliko godina u Školi dekorativnih umetnosti u Strazburu, Anton Seder, jedan od njegovih nastavnika, dobio je posao za njega dajući ilustracije za Gerlach & Schenk, bečku izdavačku kompaniju. Imao je tada samo sedamnaest godina. Studije je nastavio na Akademiji lepih umetnosti u Minhenu, gde je studirao kod Nikolaosa Gizisa. Žan Batist Kleber (1908) Kasnije se vratio u Strazbur i postao član Cercle de Saint-Leonard, gde je učio intarziju od Šarla Špindlera i radio sa grupom alzaških umetnika, uključujući Leona Hornekera, Henrija Lua, Alfreda Marzolfa, Žorža Ritlenga [fr], Joseph Sattler, Lothar von Seebach i Emile Schneider. Bio je pod velikim uticajem secesije i srednjovekovnih tema

četrdeset godina s kamerom filmskog reportera Bonart, 2001. 312 strana, tvrd povez, udžbenički format. Sem posvete autora veoma lepo očuvana. Bila je to ležerna popodnevna sedeljka uz čaj i spontano ćaskanje. Ćerčil se, kao i uvek, nije odvajao od svog `zaštitnog znaka`, napola sagorele tompus cigare. Dvadesetak minuta kasnije čamac-prethodnica u kome su bili ljudi iz našeg protokola, Titovi fotografi i ja, pristao je uz Kristinin levi bok. Sa palube nam se osmehivao Aristotel Onazis - prosed, zdepast, na svoj način šarmantan. Iza debelih stakala njegovih naočara jedva su mu se videle oči. Ljubazno nas je otpratio do zadnjeg dela palube, a onda se vratio da sačeka glavne goste - Tita i njegovu suprugu Jovanku, koji su upravo pristizali da uzvrate posetu Čerčilu i Sari. Kada im se pridružila i jedna od najvećih balerina dvadesetog veka Margot Fontejn, koja je takođe bila putnik na prelepoj Kristini, društvance je posedalo u jednu dugačku, polukružnu fotelju. tek tada nam je bilo dozvoljeno da ih snimamo.Naravno vremena za razmišljanje nije bilo. Radio sam mehanički, kao robot, imajući stalno na umu upozorenje da će snimanje trajati veoma kratko.. pa ipak, pored svog osnovnog rada, uspeo sam da zapazim da je atmosfera od početka bila neformalna i prijateljska - kao da se ovi ljudi, maltene, ovako okupljaju svakog dana. Bio je ovo prvi i poslednji boravak `najvećeg Engleza veka` na teritoriji nekadašnje Jugoslavije. Sve u svemu, bio je to dan za pamćenje, dan u kojem sam, kao jedan od retkih Jugoslovena, imao priliku da se nadjem u blizini tako poznatih ličnosti i time sebe obogatim još jednim izuzetnim profesionalnim doživljajem.` Dragan Mitrović, iz knjige Odsanjani snovi. Žurnal, filmske movosti, kamera, film,

z3 - Slika na naslovnoj strani : Prikaz seljačke bune na velikom reljefu koji je 1912. godine izradio samouki seoski umjetnik Antun Fridel iz sela Bukovja kod Pušće Bistre u Hrvatskom zagorju. Ovo je ujedno njegova prva izložba. = - Slika na pisljednjoj strani : Kao spomenar i sjećanje na proslavu 400-godišnjice seljačke bune mogla bi poslužiti ova glava Matije Gupca (kao ukrasni kip , pozdravni bilikum , vaza , čaša). Po zamisli pokretača ove akcije izradio ju je nadareni seljak i lončar Franjo Batelja iz Rastoka kod Sv. Jane, općina Jaska. = - Povijesni muzej Hrvatske , Zagreb , 1973. = - Fotografije : Ljerka Krtelj = - Tisak : `Medicinska naklada` , Zagreb ===== - 59 str. - Meki uvez - Format : 17 × 24 cm Ledić, Gerhard, hrvatski novinar i kolekcionar (Zagreb, 5. V. 1926 – Zagreb, 23. I. 2010). Građansku školu i Trgovačku akademiju završio (1943) u Zagrebu. Kao đak bio sudionik tragičnoga Križnog puta 1945. od slovenske granice do Osijeka i natrag do Bjelovara. Novinarstvom se počeo baviti 1947. u Vjesniku. U toj je novinskoj kući proveo cijeli radni vijek, s vremena na vrijeme mijenjajući uredništva (najduže radio u Vjesniku u srijedu i Večernjem listu). Veliku popularnost stekao je rubrikom Lutajući reporter pronalazi, a pisao ju je pune 32 godine. Tragajući za neobičnostima proputovao je mnoge zemlje, te skupio značajne kolekcije knjiga i slika naivne umjetnosti. Surađivao na Televiziji Zagreb, s više od 300 putopisa i serija, kao voditelj, autor i urednik. U njegovoj biblioteci nalazi se oko 25 000 knjiga i svezaka od XV. stoljeća nadalje s raritetima tiskovina i rukopisa (pjesme Katarine Zrinske, rukopis Gundulićeva Osmana i dr.). Pisao je o naivnoj umjetnosti (Seljačka buna u djelima naivnih umjetnika Hrvatske, 1973; Ivan Lacković Croata, 1974).

Miloš Šobajić (franc. Milos Sobaïc; Papuk, 23. decembar 1944 — Beograd, 24. april 2021) bio je srpski i francuski slikar i vajar. Smatra se jednim od najznamenitijih srpskih i evropskih umetnika.[1] Rođen je 1944. godine u zbegu na planini Papuk u Slavoniji.[2] Majka ga je u pelenama prenela preko Mađarske u Srbiju, i tek tada ga je prijavila matičnoj službi, zbog čega je u mnogobrojnim publikacijama zapisano da je rođen 1945. u Beogradu.[3][4][5] Po ocu Voju, potiče iz srpske familije[6] iz Crne Gore, koja je krajem XIX veka donela u Crnu Goru prvi bioskop, prvu robnu kuću, prvo pozorište, čitaonicu i biblioteku, pleh orkestar, prve novine i časopise. Majka Mirjana potiče iz Like.[7][8][9] Osnovnu i srednju školu je pohađao u Beogradu, Istanbulu i Nikšiću. Maturirao u Prvoj Beogradskoj gimnaziji, 1964. godine. Završio je Akademiju Likovnih umetnosti u Beogradu 1970, da bi se dve godine kasnije preselio u Pariz. Od 2005. godine predaje na Luksun Akademiji lepih umetnosti u Šenjangu u Kini, a istovremeno osniva Fakultet za umetnost i dizajn na Megatrend univerzitetu u Beogradu, na kojem je bio dekan, redovni profesor i počasni doktor, da bi godine 2012. postao profesor emeritus[10]. Takođe je kao mentor na doktorskim studijama radio i na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu. Svoja dela je predstavio na preko osamdeset samostalnih izložbi širom planete i učestvovao na oko pet stotine grupnih izložbi. Njegova dela se nalaze u tridesetak muzeja savremene umetnosti u svetu. Dobitnik je niza nagrada u Srbiji. Ruska Duma mu je dodelila 2018. godine orden počasnog gosta[11] Rusije, a 2019. godine dodeljena mu je Zlatna medalja Republike Srbije, za izuzetne zasluge u oblasti kulturnih delatnosti, posebno slikarstva.[12] O radu Miloša Šobajića je objavljeno pet monografija kod izdavača u Parizu, Beogradu i Londonu, čije su tekstove pisali Alen Žufroa, Nobelovac Peter Handke, Edward Lucie-Smith Edvard Lusi Smit i drugi. O Milošu Šobajiću je objavljeno blizu sedam stotina tekstova u francuskoj, italijanskoj, srpskoj, američkoj, japanskoj, grčkoj i nemačkoj štampi, kao i veliki broj televizijskih filmova i prikaza.[1][13] Francuski kompozitor René-Louis Baron stvorio je muzički film o Šobajićevim delima. Svoju prvu knjigu, pod nazivom: Slikaj i ćuti[14], autobiografskog karaktera, a koja govori o uticaju globalizma na savremenu likovnu umetnost, objavio je 2018. godine. Bio je oženjen Majom T. Izquierdo (srb. Iskjerdo).[15], a prva supruga mu je bila Lotos Masnikosa - Šobajić Godine 2021. objavljuje autobiografiju `Mojih devet života`[16], knjiga koju posvećuje svojoj supruzi Maji. Ova autobiografija izdata je kod izdavača `Vukotic&Media` [17] Godine 2021. zajedno sa svojom suprugom Majom T. Izquierdo ( Iskjerdo) napisao je svoju prvu dramu, pod nazivom `Vecin cirkus` koju je izdalo `Narodno pozorište Timočke Krajine`. Njegova dela nalaze se u 40 muzeja po svetu.[18] Sahranjen je 29. 4.2021. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Na komemoraciji održanoj u Skupštini grada Beograda govorili su istoričar umetnosti Nikola Kusovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac i profesor, književnik i diplomata Darko Tanasković. Počast velikom umetniku je odata kroz njegovu omiljenu kompoziciju `Historia de un amor`[19], a emitovan je i odlomak Šobajićevog govora za Radio Beograd u kome kaže: `Ja sam Feniks i opet se vraćam, uvek sam početnik i uvek učim`.[20] Grad Beograd predviđa otvaranje Muzeja Miloš Šobajić[21] u toku 2021. godine. Direktorka Muzeja grada Beograda, Jelena Medaković, u svom govoru na sahrani, rekla je sledeće: `Jedan deo našeg Muzeja, poneo je ime Miloš Šobajić. Milošev prostor oslikavaće njegov duh i karakter, njegovu veličinu.`[22] Medaković je zatim prenela poruku koju je Nobelovac Peter Handke uputio Miloševoj supruzi Maji: `Često mislim na svog druga, njegovu sliku nosim pred očima, iako fizički ne prisustvujem sahrani, danas u mislima biću sa Milošem i sa vama. Veliki slikar, moj veliki prijatelj, ostaće zauvek u mom srcu`. odlično očuvana MAJ.21/4

tempera . original potpisano 2000 godina 18 x 12,5 cm sa paspartuom 25,5 x 20,5 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

LJUBAV U RAJSKOM VRTU erotika potpisano 1986 godina 20 x 17 cm sa paspartuom 25 x 21 cm Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

tempera . original potpisano 1986 godina 10,5 x 17 cm sa paspartuom 21 x 29,5 cm kasirano na karton Pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo u Beogradu u 78. godini ISTAKNUTI srpski pesnik, prevodilac, aforističar, dramski i pisac za decu Branislav Prelević preminuo je u Beogradu u 78. godini. Rođen u Zeleniku, osnovnu i srednju školu, kao i studije književnosti, završio je u Beogradu. Radio je kao profesor u Desetoj, Petoj i Četrnaestoj beogradskoj gimnaziji i u Prvoj ekonomskoj školi, a potom je bio slobodan umetnik. Na postdiplomskim studijama bio je u Meksiku i Španiji, čiju je književnost i kulturu izuzetno voleo i popularisao. Nekoliko pesničkih knjiga objavio je na španskom, a na srpskom nekoliko antologijskih izbora hispanske poezije. Kao pesnik oglasio se 1971. zbirkom "Niotkud sna", posle koje su usledile knjige "Igrač u vazduhu" (1973), "Brava na svetlosti" (1983), "Antiatlantida" (1985), "Šesto čulo" (1986), "Arijadnine niti" (1987), "Dozivanje iza zova", "Udvarajući se modrini"... Autor je romana "Samurov kamen", kao i pet monodrama i jedne komedije. Priredio je i preveo mnogobrojne knjige vodećih pisaca španskog govornog područja: Pabla Nerude, Oktavija Paza, Gabrijele Mistral, Husa Horhea Padona, Garsilasa de la Vege, Gongore... Za prevodilaštvo dobio je nagradu "Miloš N. Đurić", a za esej Brankovu nagradu. Dobitnik je i španske nagrade "Lorkina zvezda", koje se odrekao u korist pesnika sa Kosova, Miloja Dončića. Gotovo da nema iole ozbiljnije antologije savremenog srpskog pesništva u kojoj nisu i pesme Branislava Prelevića, poete izuzetne senzibilnosti, retke individualnosti i odnegovanog jezika. Među poznanicima i prijateljima ostaće upamćen kao neobično tih i skroman, nenametljiv i plemenit čovek, spreman uvek da pomogne kolegama po peru, odmeren i uzdržan kada je reč o sopstvenom stvaralaštvu.

Odlično stanje Retko Stanislav Živković MARKO ČELEBONOVIĆ SANU, 1977. 17 x 22 cm, 255 strana. Marko Čelebonović (Beograd, 21. novembar 1902 — Sen Trope, 23. jul 1986) bio je srpski slikar. Biografija[uredi | uredi izvor] Čelebonovićev portret Milana Jovanovića Stojimirovića Osnovnu školu je završio u Beogradu, a srednju u Cirihu i Lozani tokom Prvog svetskog rata. Studije je započeo 1919. u Oksfordu, a diplomirao prava 1922. u Parizu. Godine 1922. došao je u vajarski studio Antoana Burdela u Parizu sa namerom da se posveti vajarstvu, ali je od 1923. počeo da slika. Maja 1925. po prvi put je izlagao svoja dela u Salonu Tiljerije (Salon des Tuilleries), a u junu iste godine je otišao u Sen Trope. Tu je radio uz Vijara, Sinjaka i druge. Pre Drugog svetskog rata živeo je u Sen Tropeu. Godine 1937. imao je prvu samostalnu izložbu u Beogradu, dok je 1938. izlagao sa grupom „Dvanaestorica“. Tih godina povremeno je posećivao Jugoslaviju; Beograd, crnogorsko primorje i srednjovekovne manastire. Iako je živeo u Francuskoj, ostao je blizak sa jugoslovenskim slikarima koji su povremeno posećivali Francusku (Sreten Stojanović, Marino Tartalja, Petar Lubarda).[1] Za vreme rata pripadao je francuskom pokretu otpora. U periodu 1948—1960, bio je profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu. Često je izlagao u Parizu, Beogradu, Cirihu, Ženevi, Sarajevu, Skoplju i Nišu. Izlagao je i na kolektivnim izložbama jugoslovenske umetnosti u Francuskoj, Engleskoj, Belgiji, Italiji, Holandiji i Brazilu.[2][3] Lik u ogledalu VI (1972), Narodni muzej Kraljevo Čelebonovićevo delo je u stilu generacije francuskih umetnika iz 1930-ih. Ipak, njegova dela pokazuju balkanske i orijentalne karakteristike, naročito u žestini upotrebe boje, uzdržanim gestovima i masama ljudskih figura.[4][5] Vidi još[uredi | uredi izvor] Ljuba Ivanović Milo Milunović Sreten Stojanović Zora Petrović Petar Lubarda Ljubica Sokić Đorđe Andrejević Kun Spisak srpskih slikara srpsko jugoslovensko slikarstvo 20. xx veka

S posvetom i crtežom autora Književna radionica Istočnik Političke karikature Izdavac: Knjizevna radionica Istocnik Godina izdanja: 1989. Broj strana: 168. Format: 21 cm Milenko Mihajlović (Beograd, 19. novembar 1953[1]) je srpski slikar, karikaturista i crtač stripa.[2] Milenko Mihajlović Datum rođenja 19. novembar 1953. (68 god.) Mesto rođenja Beograd FNR Jugoslavija Polje slikarstvo, strip Život Uredi Završio je Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo u klasi profesorke Mirjane Mihać. Magistrirao je 1987. sa izložbom iz ciklusa „Lokvanji“.[3] Jedan je od autora simbola građanskog otpora Beograđana, Srbije i Jugoslavije u danima agresije NATO (1999), u obliku par crnih i belih koncentričnih krugova. Radio je kao urednik karikature i stripa u satiričnim listovima „Student” (1985—1987), „Danga” (1993—1998) i „Naša krmača“.[4][3] Godine 1985. osvoji je drugo mesto na konkursu karikature PJER, a 1986. je osvojio treće mesto.[4] Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Udruženja stripskih umetnika Srbije (USUS). Izložbe Uredi Svoj slikarski opus deli na cikluse-samostalne izložbe[3][4]: „Bosna“ (1985) „Lokvanji“ (1987) „Beogradski krovovi noću“ (1989) „Sopoćani“ (1990) „Magija Beograda“ (1990) „Ptice“ (1991) „Žrtva“ (1991) „Kože“ (1992) „O reci“ (1993) „Kartoni “(1993) „Hilandar“ (1995) „Hodočašće“ (1997) „Okamenjeno more“ (2000) „Crno beli svet“ (2002) „Džez i bluz portreti“ (2003) „Beograd od kafane do kafane“ (2004) „Hodočašće Beograda“ (2005) „Meteori“ (2007) „Služb“ (2008) „Beograd (u malom) koga više nema“ (2010) „Nešto s anđelima“, Mali izložbeni salon, Banski dvor, Banja Luka (2011) „Nešto s anđelima“ (2012) „Beogradski krug olovkom“ – crteži olovkom (2013) „Savamala“ – crteži tušem (2013) Priznanja (sekcija pod izradom) Uredi Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[5]

САДРЖАЈ РЕЧ УРЕДНИШТВА Miloš Z. Agatonović, O budućnosti komunikacije: ima li singularitet alternativu? Aleksandra N. Brakus. Alternativna kultura i mediji Борис Р. Братина, Оксана A. Братина, ИДЕОЛОШКА ПРИРОДА МЕДИЈА НА ПРИМЕРУ ВИДЕО-ГИФА Dragan r. Ćalović, Alternativna medijasfera Ana d. Đurković, Alternativa jezikom filma Vladislava V. Erdeljan, Kuda ide alternativa danas ili: Daleko od avangarde Dinko a. Gruhonjić, Mediji civilnog društva kao alternativa mejnstrimu Ivana s. Ignjatov Popović, Dramska umetnost u dečjem učenju i razvoju kao alternativa elektronskim medijima Иван Б. Јеремић, АЛТЕРНАТИВА У МЕДИЈСКИ ПОСРЕДОВАНОМ ДРУШТВУ Jelena Ž. Maksimović, Jelena s. Osmanović, Značaj medijske kulture za alternativno obrazovanje Vesna i. Maričić, Mediji i alternativa kroz promatranje Godarovog filma Zbogom jeziku Jelena S. Marković, Zagrebi medije Ana A. Martinoli, „Alternativni” onlajn-radio u Srbiji – nezavisni audio-projekti između eksperimenta i održivog biznis modela Nina s. Mihaljinac, Medijski aktivizam kao umetnička praksa u Srbiji Marija r. Milovanović, „Otkazano zbog bolesti glumca” – subverzivni potencijali telesnosti u bestelesnom prostoru medijske komunikacije Angelina R. Milosavljević, Reformacija, Luter i upotreba grafike u propagandne svrhe: papa kao Antihrist Olivera b. Nušić, Predrag m. Krstić, Novi mediji – stara alternativa Dejana b. Prnjat, Digitalni mediji i obrazovanje Milan A. Radovanović, Semiotika alternativnih medija Maja d. Ristić, Performans kao drugost Саша Л. Саиловић, ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ КАО АЛТЕРНАТИВНИ МЕДИЈ – У ПОТРАЗИ ЗА ЗАДАТКОМ Damir j. Smiljanić, Medial turn – alternativno mišljenje ili prolazna moda? Dobrivoje Ž. Stanojević, Marko M. Đorđević, Humor, satira i karikatura kao sredstvo dekonstrukcije medijskih mitova Нина С. Стојановић, МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ МОБИЛНИХ ТЕЛЕФОНА У НАСТАВИ ЛИКОВНЕ КУЛТУРЕ Radenko LJ. Šćekić, MEJNSTRIM i alternativni mediji kao polje i sredstvo političke borbe Katarina A. Šmakić, Medijska pismenost u formi alternativnog obrazovanja Divna m. Vuksanović, Filozofija medija: mediji i alternativa očuvana sa tragovima korišćenja

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slovenacki ! Akt je estetski shvaćena zabeležka nagog ljudskog tela. Može to da bude slikarsko delo, delo fotografije ili vajarsko delo. Za razliku od pornografije ova dela nisu namenjena da utiču na seksualne nagone i imaju za cilj da govore o čistim likovnim vrednostima. Granice između akta i pornografije nije stalna i zavisi od kulturnih i religioznih uticaja u društvu i ličnih iskustava kod posmatrača. Među najznačajnije umetnike koji su radili aktove, spadaju; Slikari: Mikelanđelo Bonaroti, Albreht Direr, Pjer Ogist Renoar, Anri Matis, Gustav Klimt, ... Vajari: Ogist Roden,... Fotografi: Man Rej,...

Format: 13x20 cm Broj strana: 440 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 2007. Dejan Cukić je više od četvrt veka, uporedo sa muzičkom, gradio i karijeru novinara i publiciste posvećenog otkrivanju zanimljivosti iz rok istorije. 45 obrtaja - Priče o pesmama je autorski zaokružen izbor najboljih i najvrednijih dela nekih od najpoznatijih svetskih muzičara koji su radili i stvarali u prošlom veku. Tako su se među koricama ove knjige našli Robert Džonson, Bili Holidej, Frenk Sinatra, Elvis Presli, Bob Dilan, Hendriks, Bitlsi, Enimalsi, Dorsi, Rolingstonsi, Aerosmit, Metalika, Nirvana, Rejdiohed... Ukupno četrdeset pet rok autora koji su promenili muzičku istoriju, a manje poznati detalji iz njihovih biografija, koje nam autor ove knjige iznosi na videlo, bacaju sasvim novo svetlo na njihov život i rad. B5

Monografija o Jozefu Bojsu, nemačkom performeru, skulptoru, grafičkom umetniku i teoretičaru umetnosti Samostalno izdanje: Bogovađa, Beograd Autori: Gotz Adriani, Karin Thomas, Winfried Konnertz Preveo i priredio: Zoran Gavrić Povez: broširan Broj strana: 156 Ilustrovano. Format: 25,5 x 24,5 cm Nekorišćeno. Retko u ponudi. Monografija o umetniku koji je svoj prošireni pojam umetnosti ostavio kao zaveštanje, ali utoliko što uzrok te umetnosti, kako sam ističe na više mesta, leži u budućnosti. Na njoj je radilo troje autora, u saradnji sa samim Jozefom Bojsom, pa ona već zbog toga predstavlja biografiju i pouzdan kompendijum svih umetnikovih aktivnosti od početka njegove stvaralačke karijere do 1981. godine. Svaki od bitnih momenata iz njegove biografije, kao i svaki njegov umetnički rad, prate važni podaci i ključna mesta iz njegovih tekstova, razgovora i predavanja. (K-116)

Opis Stručni odgovori na pitanja koja postavlja svaki umetnik Od posedovanja prave opreme do ispravljanja uobičajenih grešaka, ova knjiga sadrži pouzdane odgovore koji su vam potrebni za sticanje samopouzdanja i postizanje novih nivoa umetničke veštine. Ako želite da organizujete svoj radni prostor, da naslikate portret, naučite šta je perspektiva ili da radite sa svetlošću i senkama, ova knjiga vam pruža 200 odgovora o veoma različitim važnim temama. + Detaljne fotografije i ilustracije „korak po korak” pomažu u objašnjavanju tehnika i efekata – idealno i za početnike i za iskusnije slikare. + Dragoceni i pouzdani saveti uvaženog stručnjaka o svim aspektima slikanja vodenim bojama. + Poglavlja govore o odabiru prave opreme, boji i kompoziciji, mrtvoj prirodi, slikanju svetlih tačaka i građenju potezima četkicom. Strana 224 Povez knjige: tvrd Pismo: latinica Format knjige: 145 x 195 mm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Richard Felix Raine Barker (7. svibnja 1917. - 11. srpnja 1997.) bio je engleski novinar, dramski kritičar i povjesničar. Poznat je po tome što je bio najmlađi dramski kritičar na Fleet Streetu. Biografija Barker je rođen u Londonu 7. svibnja 1917. [1] kao sin arhitekta Anthonyja Rainea Barkera i njegove supruge, fotografkinje Patricie Russell [2]. Školovao se u školi Felsted prije nego što je pohađao školu Choate u Connecticutu kao dio programa razmjene učenika.[3] Oženio se Antheom Francis Gotch 1950. godine.[4] Felix Barker umro je 11. srpnja 1997. [1] Karijera Barker je započeo svoju karijeru u kasnim tinejdžerskim godinama izvještavajući za Evening News. Dva dobro prihvaćena članka, jedan o školskom životu, a drugi o požaru u Crystal Palaceu 1936. [1], donijeli su mu tjednu kolumnu kao amaterski dramski kritičar novina u dobi od 19 godina, što ga čini najmlađim dramskim kritičarom koji je radio na Fleet Streetu. [4] Tijekom Drugog svjetskog rata služio je kao vojnik, a kasnije i narednik u Gordon Highlandersima gdje je pomagao u vođenju kazališne zabavne skupine Balmorals. Nakon rata ponovno se pridružio Večernjim novostima, postavši pisac priloga 1946., zamjenik dramskog kritičara kasnije te iste godine, a glavni kritičar 1958..[4] Godine 1960. Barker je proširio svoj rad na filmsku kritiku, što ga je učinilo jednim od rijetkih kritičara u to vrijeme koji su radili i na kazalištu i na filmu.[2] Postao je predsjednik The Critics` Circle 1974. Tijekom svoje karijere kritičara, Barker se također afirmirao kao pisac i povjesničar, objavljujući djela kao što su The Oliviers (1953), The House that Stoll Built (1957), London: 2000 godina grada i njegovih ljudi (1974., s Peterom Jacksonom), London kakav je mogao biti (1975., s Ralphom Hydeom), [4] i Povijest Londona u kartama (1990., s Peterom Jacksonom). Njegova posljednja knjiga bila je Edwardian London, objavljena 1995. [2] Posthumno je izdano izdanje Londonskog topografskog društva pod brojem 167, što predstavlja još jednu važnu suradnju s umjetnikom Peterom Jacksonom, pod naslovom The Pleasures of London (2008.), a uredile su ga Ann Saunders i Denise Silvester-Carr. U mirovini je živio u Benendenu u Kentu gdje je uredio zemljište kuće Wealden Hall iz 15. stoljeća koju je njegov otac Anthony Raine Barker temeljito obnovio iz 1930-ih. Imao je dvoje djece, Kenta Barkera (1953–) i Maxine Barker (1956–1992).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fleka u gornjem delu knjige, malo probilo i unutra na nekih 50 tak prvih stranica, nista strasno, tekst netaknut, knjiga u dobrom stanju! Sherman Emery Lee (19. travnja 1918. - 9. srpnja 2008.) bio je američki akademik, pisac, povjesničar umjetnosti i stručnjak za azijsku umjetnost. Bio je direktor Muzeja umjetnosti Clevelanda od 1958. do 1983. [2] Lee je stekao diplomu B.A. i magistrirao na Američkom sveučilištu u Washingtonu, D.C. Doktorirao je na Sveučilištu Western Reserve 1941. godine.[3] Lee je bio `poznati stručnjak za azijsku umjetnost.`[3] Prema riječima Philippea de Montebella, Lee će biti zapamćen po `senzacionalnim akvizicijama koje su transformirale Clevelandski muzej umjetnosti na svim poljima.`[4] Karijera Godine 1941. Lee je imenovan kustosom dalekoistočne umjetnosti na Institutu za umjetnost u Detroitu.[3] Njegova muzejska karijera prekinuta je vojnom službom u Drugom svjetskom ratu.[2] Vratio se u Sjedinjene Države 1948. Bio je pomoćnik ravnatelja Muzeja umjetnosti u Seattleu i predavao je na Sveučilištu u Washingtonu.[3] Godine 1952. Lee je počeo raditi u Cleveland Museum of Art kao glavni kustos orijentalne umjetnosti. Imenovan je ravnateljem 1958. i na toj je dužnosti bio do 1983. [2] Savjetovao je gospodina i gospođu Johna D. Rockefellera o izgradnji njihove zbirke azijske umjetnosti. Nakon umirovljenja iz Muzeja umjetnosti Clevelanda 1983., Lee je postao pomoćni profesor povijesti umjetnosti na Sveučilištu Sjeverne Karoline u Chapel Hillu. Drugi Svjetski rat Poručnik Sherman Lee aktiviran je iz mornaričke rezerve Sjedinjenih Država tijekom Drugog svjetskog rata. Njegova mornarička karijera krenula je preokretom kada je 1946. premješten u Spomenike, likovnu umjetnost i arhive (MFAA) u Japanu. Kada je otpušten iz vojske, nastavio je raditi kao civil u Tokiju.[2] Od 1946. do 1948. bio je civilni savjetnik stožera generala Douglasa MacArthura (Vrhovni zapovjednik savezničkih snaga, također poznat pod akronimom SCAP) za katalogiziranje, očuvanje i zaštitu japanskih umjetnina.[5] Među onima koji su služili s Leejem u sjedištu SCAP-a u Tokiju bili su Patrick Lennox Tierney [6] i Laurence Sickman.

Beograd naše mladosti (Belgrade of our youth) / Jovan Đorđević Priredili Branka Nakaniši i Dragoljub Gajić Beograd 2021. Tvrd povez, bogato ilustrovano, tekst uporedo na srpskom i engleskom jeziku, format 24×23 cm, 274 strana. Knjiga je, bukvalno, kao nova. „Beograd je i inače tema svih značajnih srpskih fotografa toga vremena, ali on je više radio za svoju dušu. Jovan Đorđević je ostao veran svom stilu, a to je ono što se među kreativnim fotografima oduvek opisivalo samo jednim izrazom: stil poštene fotografije. [...] Ne znam kako ove fotografije doživljavaju drugi, ali meni je pokatkad do bola potresno da listam Jovanove fotografije, da još jednom vidim mesta naše mladosti, mesta koja, takva, nikad više neću videti. [...] Tu su, zgusnuti: i vreme, i doba, i ljudi koje smo sretali, poznavali ili ne poznavali, svejedno, ali uvek voleli.“ Goran Malić, umetnik, kritičar i istoričar fotografije `Belgrade was the subject of all significant Serbian photographers of that time but he worked primarily for his own pleasure. Jovan Đorđević remained true to his style, and that is precisely what has always been described by creative photographers with a single expression: the style of honest photography. [...] I do not know how these photos are perceived by others, but I sometimes find it painfully moving to leaf through Jovan’s photographs, to see once again the places of our youth, those which I will never see like that again. [...] Condensed, there appear a time and an age and the people we have met, and whom we may or may not have known, but have always loved.` Goran Malić, An artist, art critic and historian.` Sadržaj: Reč autora / Word From the Authors Goran Malić - Ogled o trajnosti i vrednosti / An essay on persistence and perseverance Darko Ćirić - Beograd mladosti Jovana Đorđevića / Belgrade of Jovan Đorđević`s youth Beograđani - Belgraders Pre mobilnih telefona - Before the time of mobile phones Tamo-vamo - Here and there Radni ljudi - Working people Kalemegdan i tvrđava - Kalemegdan and the fortress Izbliza - From up close Skriveni svet - The hidden world Muzička škola „Stanković - `Stanković` music school U društvu poznatih - In the company of celebrities Pored reke - By the river Zima - Winter Mali Beograđani - Little Belgraders Biografija fotografa - Photographer`s biography

ovo je dodatak (supplement) francuskom casopisu - reviji `l`europe nouvelle` otisnuto na debljem papiru (nije novinski) i ima omot od paus papira 25 x 16,5 cm L`Europe Nouvelle je politički časopis specijalizovan za spoljnopolitička pitanja, osnovan nakon Lige naroda i subvencionisan od nje, 12. januara 1918. Prvobitno režiran od strane Filuza, brokera za finansijsko oglašavanje, zamenila ga je Luiz Vajs. kao direktor 1920. Dvadesetih godina prošlog veka L`Europe Nouvelle, vođen idealom Ženeve i Brijanovom politikom, zadržao je veliki uticaj među elitama. Od 1934. međunarodni kontekst i gubitak prestiža S.D.N-a razočarali su Luiz Vajs koja je napustila novine. Politička linija časopisa je tada postala nejasnija sve do njegovog poslednjeg broja 8. juna 1940. godine. ----------------------------- ---------------------------- Raul Difi (franc. Raoul Dufy; Avr, 3. jun 1887 — Forkalkje, 23. mart 1953) bio je značajan francuski slikar grafičar, keramičar industrijski likovnjak. U početku je posećivao večernju umetničku školu u Avru dok nije dobio stipendiju od svog rodnog grada za parisku akademiju Ekol de bozar (franc. École des Beaux-Arts )a zatim je bio i u ateljeu Leona Bonata. U prvim počecima svoje radove je radio pod uticajima impresionista. Prošao je od impresionističkih početaka ka fovizmu, zatim i kubizmu i izradio svoj stil modernog realističkog izraza. Jedna slika Anrija Matisa ga je okrenula i zainteresirala za fovizam. 1909. godine posetio je sa svojim prijateljem i kolegom Emilom Otonom Fricom Minhen i zapao pod uticaj Pola Sezana. Kako nije mogao da živi od slikarstva, bavio se još i keramikom, drvorezima a predlagao je i tapiserije. Samo kada je sredinom 1920. i posle 1937. godine promenio svoj stil i prešao od jednog lakog i elegantnog stila na jedan upečatljiv i monumentalan stil on se doživeo priznanja i uvažavanja. On je za Parisku svetsku izložbu 1937. godine za paviljion svetlosti i elektriciteta (Paviljion de la Lumiere) izradio i naslikao sliku veličine 600 m² i tada najveću sliku na svetu. Difi je slikar sunčanoga juga, plaža, brodova i lepote ženskog tela i kao dekorater se proslavio predlozima dekoracija za monumentalne javne objekte. Posle njegove smrti (1953. godine) njegove slike su bile prikazivane na Dokumenta Kasel (dokumenta 1, dokumenta 2 i dokumenta 3) i u Nemačkoj.

ČAROBNI EKRAN FILM Šifra artikla: 386551 Isbn: 9788682524052 Autor : Vlada Petrić Izdavač : KINOPRAVDA INSTITUT U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o tem... Detaljnije U možda ne preobimnoj ali zasigurno prebogatoj, tematski obuhvatnoj, multimedijski posvećenoj i transdisciplinarno postavljenoj bibliografiji prof. Vlade Petrića njegov prvenac, knjiga Čarobni ekran, zauzima posebno mesto. Reč je o prvom autorskom delu; prvom naslovu edicije Sedma umetnost; o temeljnom planu većine potonjih dela (Uvođenje u film, 1968; Razvoj filmskih vrsta, 1970; Osma sila — televizija, 1971; Film and Dreams: An Approach to Bergman / Film i snovi: pristup Bergmanu, 1981) sa markiranim tematskim stožerima; o mapiranju razvoja teorijske misli o filmu od baumgartenovske estetike do Studija filma i ekranskih medija. Naravno, treba dodati da je reč o knjizi nastaloj sažimanjem i prožimanjem ideja i iskustava stečenih prethodnih godina tokom studijskih boravaka u SSSR-u i SAD-u, stalnog upliva evropske, pre svega humanisitičke misli ali i tokom akademsko univerzitetske karijere, i konačno o delu objavljenom godinu dana pre zvaničnog rođenja Katedre za teoriju i istoriju i ozvaničenja Akademije za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu 1963. godine. - Prof. Dr Nevena Daković Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Vlada Petrić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KINOPRAVDA INSTITUT Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2023 Format 15Xx23,5 Strana 226 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

USPOMENE FILMSKOG MONAHA FILM Šifra artikla: 374815 Isbn: 9788682524007 Autor : Vlada Petrić Izdavač : KINOPRAVDA INSTITUT „Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri „Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!” Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o ... Detaljnije „Delo se nikad ne dovrši, samo se napusti.” - Pol Valeri „Intenzivno radim na svojoj knjizi ’3Mʼ i prvi put sam zadovoljan nekim poglavljem – to je prvo poglavlje (ʻPočelo je s Ciganimaʼ), nakon 38 revizija!” Ova rečenica – iz pisma koje mi je Vlada napisao u januaru 2000 – toliko nam govori o njemu: motivisanom radoholičaru koji se nikada nije upustio u projekat a da se nije svom silom bacio u njega; strasnom perfekcionisti nesklonom kompromisima koji ne štedi vreme da bi projekat krojio i prekrajao. Upoznali smo se 1985. godine i brzo nas je povezalo zajedničko interesovanje za onirički film, kao i zajednička ljubav prema jeziku i ritmu poetske proze. Vlada je uredio i napisao jedan esej za knjigu Film and Dream: An Approach to Bergman, na koju sam se pozivala u svojoj magistarskoj tezi o prikazu snova u nemim filmovima ekspresionizma i nadrealizma. Pozvala sam ga da porazgovaramo o nekim stvarima koje je napisao u svom eseju, ni u kom slučaju sigurna da će ovaj profesor s Harvarda imati imalo vremena za mene, ali Vlada, uskoro sam to saznala, nije bio uzdržani akademik: ne samo da je srdačno ćaskao s potpuno nepoznatom osobom na drugom kraju telefonskog kabla, već je zatražio da pročita moju tezu, budući da je tema koja povezuje film i snove očigledno i njemu bila privlačna. Na moje potpuno zaprepašćenje, nedugo nakon što sam mu donela svoju tezu, telefonirao mi je da mi kaže kako mu se veoma dopada stil kojim pišem i moj analitički pristup: „Vi pišete dugačke složene rečenice, ali ne previše složene, i Vaša terminologija je slična mojoj – Vi kažete neke stvari o Andaluzijskom psu (Un chien andalou) koje ranije nisu bile objavljene, o kojima sam i ja pisao u članku koji još nisam objavio – možda na ovome možemo raditi u budućnosti – ali u međuvremenu, da li biste bili zainteresovani za saradnju sa mnom na knjizi o Dzigi Vertovu i njegovom filmu Čovek sa filmskom kamerom?” Bujica reči pokuljala je u jednom dahu, naizgled bez pauza i interpunkcije. Ime/Nadimak Email adresa Poruka POŠALJI Kategorija FILM Autor Vlada Petrić Težina specifikacija 0.5 kg Izdavač KINOPRAVDA INSTITUT Pismo Latinica Povez Tvrd Godina 2022 Format 15x23,5 Strana 206 Obavezni kolačići čine stranicu upotrebljivom omogućavanjem osnovnih funkcija kao što su navigacija stranicom i pristup zaštićenim područjima. Sajt koristi kolačiće koji su neophodni za pravilno funkcionisanje naše veb stranice kako bi se omogućile određene tehničke funkcije i tako vam pružilo pozitivno korisničko iskustvo. Statistički kolačići anonimnim prikupljanjem i slanjem podataka pomažu vlasnicima web lokacija da razumeju kako posetioci komuniciraju sa stranicom. To su kolačići koji omogućavaju web analitiku sajta, odnosno analizu upotrebe naših stranica i merenje prometa, koje sajt sprovodi u cilju poboljšanja kvaliteta i sadržaja ponuđenih usluga. Marketinški kolačići se koriste za praćenje posetilaca putem web stranice. Koriste se za prikazivanje relevantnih oglasa korisnicima i podsticanje da učestvuju, što je važno za nezavisne izdavače i oglašavače. Sajt koristi Google Analytics kolačiće ads/ga-audiences i collect, te Facebook kolačiće fr i tr.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veliki format. Đorđe Đoka Jovanović (Novi Sad, 21. januar 1861 — Beograd, 23. mart 1953) bio je srpski vajar i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Kao jedan od osnivača Umetničke škole, iz koje je kasnije nastala Umetnička akademija, Jovanović je bio veoma posvećen pedagoškom radu. Najznačajniji deo njegovog stvaralačkog opusa predstavljaju javni spomenici i portreti, među kojima posebno mesto zauzimaju Spomenik kosovskim junacima u Kruševcu, Knezu Milošu u Požarevcu, Josifu Pančiću, Kosti Taušanoviću, Vuku Karadžiću i Vojvodi Vuku u Beogradu, kao i niz spomenika na beogradskom Novom groblju.[1] Biografija Rođen je u Novom Sadu kao najmlađe sedmo dete, u porodici grčkog porekla. Od oca Nikole Jovanovića koji bio je učitelj, a majke `lepe Grkinje` Johanide ili Jovanke (po srpski). Porodica se preselila zbog očeve službe u Požarevac, gde je završio on osnovnu školu. Učitelj Jovanović se tu družio sa kolegom Đurom Jakšićem, koji je `kir` Nikolu opisao u pripovetki `Čiča Tima`: `debeli daskal, rodom iz Jelade`. Đorđe je krenuo u Kragujevačku gimnaziju, pa je po majčinoj želji prešao ubrzo na Zemljodeljsko-šumarsku školu u Požarevcu. Po majčinoj smrti izmolio je ministra prosveta 1879. godine, da mu se dozvoli upis u gimnaziju.[2] Fotografija Jovanovića iz mlađih dana Po završenoj beogradskoj Realci 1882. godine, upisao je Veliku školu u Beogradu, gde je na Tehničkoj školi, na odseku za arhitekturu, studirao godinu dana. Studije je prekinuo zbog odlaska u Beč gde je 1884. upisao Akademiju likovnih umetnosti. Već naredne godine prešao je u Minhen, i nastavio studije na Akademiji, u klasi prof. M. Vidmana (M. Widnmann). Oženio se prvi put tokom studija u Minhenu, sa Nemicom, Emom Viktorijom Šajtler. Iz tog `neskladnog` braka rodila su se dva sina, Aleksandar i Mirko. Nakon rastavljanja, prebacio je otac oba sina u Pariz gde je nastavio obrazovanje. U prestonici Francuske upoznaće mladu devojku Parižanku od 15 godina - Margaretu, koja će mu prvo pomoći oko dece, a zatim postati i supruga.[3] Sin Mirko, će poginuti u Prvom svetskom ratu na reci Marni 1915. godine, boreći se kao dobrovoljac u francuskoj Legiji stranaca. Iz Minhena je 1887. prešao u Pariz i tamo je na École des Beaux-Arts, u klasi profesora Šapija i Enžablera diplomirao vajarstvo 1890. Bio je prvi srpski akademski vajar.[4] Vratio se u Srbiju i tokom 1891. radio kao nastavnik crtanja u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Već 1892. ponovo je otišao u Pariz, gde je ostao do 1903. Ponovo se vratio u Beograd gde je postao profesor, a potom i direktor Umetničko-zanatske škole, od 1905. do 1919, s tim što je ratne godine proveo u Francuskoj. Posle rata, do penzionisanja 1926, radio je kao profesor u Četvrtoj beogradskoj gimnaziji i kao inspektor Ministarstva građevina. Član Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti od marta 1921.[5] Đorđe Jovanović je bio atletskog stasa i avanturističkog - sportskog duha, i spada u prve i najbolje srpske velosipediste i planinare. Pravio je nekoliko velikih evropskih tura, vozeći velosiped (preteču bicikla) po hiljadu i više kilometara kilometara u nizu, kao 1886. godine. Uputio se iz Pariza u rumunski grad Kostancu na obali Crnog mora. Njegova umetnički građena i ukrašena vila u beogradskoj ulici Skerlićeva 6. bila je pravi umetnički dom. U toj kući sa velikim ateljeom, on će izvajati sjajna dela i mirno proživeti uz svoju drugu suprugu, mnogo mlađu Francuskinju, obožavanu lepoticu Margo. On je jedan od osnivača slikarskog društva Lada i njen član do 1910. Bio je u član i umetničkog društva Medulić. Posle rata ponovo je bio član Lade, sve do 1932. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika Beograda. Delo Prvi put je izlagao na Pariskom salonu i Svetskoj izložbi u Parizu 1889, tada je dobio bronzanu medalju. Dobio je zlatnu medalju na Svetskoj izložbi 1900. godine u Parizu. Samostalno je izlagao prvi put u Novom Sadu 1905, a potom često u Beogradu. Svoja dela je izlagao u okviru paviljona Kraljevine Srbije na međunarodnoj izložbi u Rimu 1911. godine.[6] Pripada prvoj generaciji srpskih vajara čije delovanje ima pionirski karakter. Uradio je veliki broj bista i skulptura, ali i medalja, plaketa. Od njegovih radova najpoznatiji su: Spomenik Josifu Pančiću (1891) u Univerzitetskom parku u Beogradu; spomenik knezu Milošu Obrenoviću (1898) u Požarevcu; spomenik Kosovskim junacima (1910) u Kruševcu; Crnogorac na straži (1903) u pariskoj opštini; spomenik Branku Radičeviću (1899) u Sremskim Karlovcima; spomenik vojvodi Mišiću (1921); Spomenik Vuku Karadžiću (1929) u Beogradu; spomenik vojvodi Stepi Stepanoviću (1930) itd. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1920. Đorđe Jovanović o umetnosti i umetnicima svog doba „... Oni mnogo lutaju, a trebali bi već da nađu svoj put. Vidite, mnogi od njih misle da je umetnost, samo ono što je najnovije, poslednja moda, pa bio to ma kakav ekstrem. A u umetnosti, nema novog i starog; postoji samo dobro – umetnost, i rđavo- neumetnost. Pravci, škole i razni „...izmi“ to je sve sporedno...“. Koliko naša sredina podstiče stvaralački rad Đ.Jovanović je rekao: „Izgleda vrlo malo. Kulturni ljudi koji razumeju šta je umetnost, profesori, učitelji – ti nemaju novaca, a oni koji kod nas imaju novaca ti se više interesuju za automobile.“

Mihailo Blam - Majls Dejvis Nota, Knjazevac, 1987. Mek povez, korice kao na slici, 118 strana. EKSTREMNO RETKO IZDANJE! Мајлс Дејвис (енгл. Miles Davis; Олтон, 26. мај 1926 — Санта Моника, 28. септембар 1991[1]) био је амерички џез трубач и композитор, један од најпознатијих и најутицајнијих џезиста.[2] Мајлс Дејвис је зачетник многих џез стилова, попут кула, модерног бопа, фузије, модалног џеза и фанка. Свирао је са безброј џез великана, међу којима су пијанисти Чик Корија, Кит Џерет, Бил Еванс и Херби Хенкок, саксофонисти Чарли Паркер, Џон Колтрејн, Кенонбол Едерли и Вејн Шортер, басиста Рон Картер и многи други. Рођен у Алтону у држави Илиноис, а одрастао у Источном Сент Луису, Дејвис је отишао да студира на Џулијарду у Њујорку, пре него што је одустао и професионално дебитовао као члан бебоп квинтета саксофониста Чарлија Паркера од 1944. до 1948. Убрзо након тога, он је снимио Birth of the Cool сесије за Капитол рекордс, које су биле кључне за развој кул џеза. Почетком педесетих година, Мајлс Дејвис је снимио неке од најранијих хард боп музичких нумера у издању Престиж рекордса, али је то радио насумично због зависности од хероина. Након широко цењеног повратничког наступа на Њупортском џез фестивалу 1955. године, потписао је дугорочни уговор са Колумбија рекордсом и снимио албум `Round About Midnight из 1957. године.[3] Било је то његово прво дело са саксофонистом Џоном Колтрејном и басистом Полом Чамберсом, кључним члановима секстета који је водио раних 1960-их. У овом периоду је наизменично сарађивао са оркестарским џез сарадником Гилом Евансом, попут Sketches of Spain (1960) под утицајем шпанске музичке, и радио на бенд снимцима, попут Milestones (1958) и Kind of Blue (1959).[4] Последњи снимак остаје један од најпопуларнијих џез албума свих времена,[5] продавши више од пет милиона примерака у САД. Дејвис је направио неколико промена у саставу док је снимао Someday My Prince Will Come (1961), његове Блекхок концерте из 1961 и Seven Steps to Heaven (1963), још један главни успех који је увео басисту Рона Картера, пијанисту Херби Ханкока и бубњара Тонија Вилијамса.[4] Након додавања саксофонисте Вејна Шортера у свој нови квинтет 1964. године,[4] Дејвис их је водио на серији апстрактнијих снимака које су често састављали чланови бенда, помажући пиониру пост-боп жанра албумима попут E.S.P (1965) и Miles Smiles (1967),[6] пре преласка у његов електрични период. Током 1970-их експериментисао је са роком, фанком, афричким ритмовима, новом електронском музичком технологијом и непрестано променљивом поставом музичара, укључујући клавијатуристу Јоа Завинула, бубњара Ала Фостера и гитаристу Џона Маклолина.[7] Овај период, почев од Дејвисовог студијског албума In a Silent Way из 1969. године и закључно са концертним снимком Agharta 1975. године, био је најконтроверзнији у његовој каријери, отуђивши и изазивајући многе у џезу.[8][9] Његова милионски продавана плоча Bitches Brew из 1970. године помогла је да дође до поновног пораста комерцијалне популарности жанра са џез фузијом како је деценија напредовала.[10] Након петогодишње пензије због лошег здравља, Дејвис је наставио каријеру током 1980-их, запошљавајући млађе музичаре и поп звуке на албумима као што су The Man with the Horn (1981) и Tutu (1986). Критичари га су често нису прихватали, али деценија је Дејвису прикупила највиши ниво комерцијалног признања. Он је изводио распродане концерте широм света, бавећи се исто тако визуелном уметности, филмом и телевизијом, пре своје смрти 1991. године од комбинованих ефеката можданог удара, упале плућа и респираторног затајења.[11] Дејвис је 2006. примљен у Кућу славних рокенрола,[12] чиме је препознат као „једна од кључних фигура у историји џеза“.[12] Ролинг стоун га је описао као „најцјењенијег џез трубача свих времена, и свакако једног од најважнијих музичара 20. века“,[11] док га је Џералд Ерли назвао неспорно једним од најутицајнијих и најиновативнијих музичара тог периода.[13] Дискографија Modern Jazz Trumpets (1951) [Split] The New Sounds (1951) Young Man with a Horn (1952) Blue Period (1953) The Compositions of Al Cohn (1953) Miles Davis Volume 2 (1954) Miles Davis Volume 3 (1954) The Miles Davis Quintet (1954) With Sonny Rollins (1954) Blue Haze: Miles Davis Quartet (1954) All-Stars, Volume 1 (1955) All-Stars, Volume 2 (1955) All-Stars Sextet (1955) The Musings of Miles (1955) Blue Moods (1955) MILES: The New Miles Davis Quintet (1956) Quintet/Sextet (1956) Collector`s Items (1956) `Round About Midnight (1957) Cookin` (1957) Miles Ahead (1957) Elevator to the Gallows (1958) Milestones (1958) Porgy and Bess (1959) Kind of Blue (1959) Workin` (1959) Sketches of Spain (1960) Someday My Prince Will Come (1961) Seven Steps to Heaven (1963) Quiet Nights (1963) E.S.P. (1965) Miles Smiles (1967) Sorcerer (1967) Nefertiti (1968) Miles in the Sky (1968) Filles de Kilimanjaro (1968) In a Silent Way (1969) Bitches Brew (1970) Jack Johnson (1971) Live-Evil (1971) On the Corner (1972) Big Fun (1974) Get Up with It (1974) Water Babies (1976) Circle in the Round (1979) Directions (1981) The Man with the Horn (1981) Star People (1983) Decoy (1984) You`re Under Arrest (1985) Tutu (1986) Music from Siesta (1987) Amandla (1989) Aura (1989) Dingo (1991) Doo-Bop (1992) Rubberband (2019) tags: jazz, dzez, misa blam, trubac...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Norman Antony Hart (15. listopada 1925. – 18. siječnja 2009.), [1][2][3] bio je engleski umjetnik najpoznatiji po svom radu na obrazovanju djece u umjetnosti kroz svoju ulogu dječjeg televizijskog voditelja. Hart je isprva služio kao časnik u pukovniji Gurkha do početka indijske neovisnosti. Nakon toga se uključio u dječju televiziju od 1950-ih, radeći na BBC-jevom Plavom Petru nekoliko godina prije nego što je predvodio niz dječjih umjetničkih programa, uključujući Vision On, Take Hart i Hartbeat. Hartov doprinos dječjoj televiziji uključuje dizajn logotipa broda koji koristi Plavi Petar i znački serije, te animiranog lika Morpha, koji se pojavio uz njega u njegovim programima nakon njegovog predstavljanja 1970-ih. Rani život Tony Hart je rođen u Hastings Roadu, Maidstone u Kentu.[4] Crtanje ga je zanimalo od malih nogu.[3] Pohađao je All Saints, Margaret Street Resident Choir School, a zatim školu Clayesmore u Iwerne Minsteru, Dorset, [5] gdje mu je umjetnost bila najbolji predmet.[3] Vojna služba Hart je napustio školu 1943. i želio se pridružiti Kraljevskim zračnim snagama, ali kako ne bi mogao letjeti zbog pomalo slabog vida, slijedio je očeve stope i umjesto toga se pridružio britansko-indijskoj vojsci gdje je stekao časničku komisiju u 1st Gurkha puške.[potreban citat] Međutim, kada mu je rečeno da će niže rangirane britanske časnike zamijeniti indijski časnici nakon indijske neovisnosti, odlučio se vratiti u civilni život.[3][neuspjela provjera] Izbijanje Korejski rat (25. lipnja 1950.) doveo ga je do ponovnog imenovanja u Teritorijalnu vojsku, pridodanu Kraljevskom topništvu, od 23. studenog 1948. do 1. srpnja 1950. [6] Karijera Hart na snimanju filma Take Hart, c. 1970-ih Nakon što je demobiliziran, Hart je odlučio postati profesionalni umjetnik i studirao je na Maidstone College of Art, [3] koji je kasnije postao Kent Institute of Art & Design (a sada je kampus Maidstone Sveučilišta za kreativne umjetnosti). Diplomirao je 1950. i, nakon što je radio kao izlagač u jednoj londonskoj trgovini, postao slobodni umjetnik.[3] Hartov prodor u televiziju dogodio se 1952. godine, nakon što ga je brat nagovorio da dođe na zabavu na kojoj je upoznao BBC-jevu televizijsku producenticu za djecu. Nakon intervjua u kojem je Hart nacrtao ribu na salveti dok je producent tražio papir, Hart je postao rezidentni umjetnik na programu Saturday Special.[2] Naknadne televizijske emisije uključivale su Playbox (1954–59), Tich and Quackers (1963–), Vision On (1964–76), Take Hart (1977–83), Hartbeat (1984–93), Artbox Bunch (1995–96) i Smart Hart (1999. – 2000.). [7] Od 1970-ih često se pojavljivao uz animiranog Plasticine stop-motion lika Morpha, kojeg je stvorio Peter Lord iz Aardman Animationsa. Hart je bio redovito lice na BBC-jevom dječjem programu Blue Peter 1950-ih, a predstavio je niz programa 1959. [2]. Knjiga Richarda Marsona Blue Peter: Inside the Archives navodi Harta kao voditelja u studenom 1959., ali on nije službeno naveden kao domaćin. Osim što je demonstrirao projekte malih razmjera (vrste koje bi gledatelji mogli učiniti), Hart je također stvorio umjetnička djela velikih razmjera na podu televizijskog studija, pa je čak koristio plaže i druge otvorene prostore kao `platna`.[8] Stalni dio Hartovih programa bila je Galerija u kojoj su se izlagala umjetnička djela (slike, crteži i kolaži) koja su slali mladi gledatelji. Jedan od dijelova lagane vibrafonske glazbe koji prati ovaj prilog—`Left Bank Two`, skladatelja Waynea Hilla i izvode The Noveltones[9][10]—ušao je u britansku TV temu. Ovo je prvi put predstavljeno u emisiji Vizija On. Hart je također izradio originalni dizajn za značku Blue Peter, koja se također koristi kao logo programa. Prvobitno je tražio da mu se honorar isplati kao tantijema od 1d (jedan peni prije decimalizacije) za svaku izrađenu značku, ali ponuđena mu je paušalna naknada od £100[11][12] (ekvivalent £3,061.58 prema stopama iz siječnja 2020. ). Značke su poznate diljem Ujedinjenog Kraljevstva i za njima su čeznule generacije gledatelja Plavog Petra. Galiju tinte i akvarela, za koju se vjeruje da je bila inspiracija za logo i značku Plavog Petra, izvorno je nacrtao Hart za `Hooray for Humpty-Dumpty` u Subotnjem specijalu, 1952. [13] Hart je dobio dvije BAFTA nagrade. Njegov prvi, za najbolji dječji obrazovni program, došao je 1984. za Take Hart, a dobio je nagradu za životno djelo 1998. [8]. Povukao se iz redovnog rada na televiziji 2001. godine.[3] Osobni život Hart je upoznao svoju suprugu Jean Skingle dok je radio na televiziji; vjenčali su se 1953.[2] Bili su u braku pedeset godina dok ona nije umrla 2003. Imali su kćer Carolyn i dvoje unučadi.[14] Smrt Dana 28. prosinca 2006. objavljeno je tijekom programa ponovnog okupljanja It Started with Swap Shop da je Hart lošeg zdravlja, iako to nije razrađeno sve do intervjua za The Times objavljenog 30. rujna 2008., otkrivajući da su ga dva moždana udara lišila uporaba

Slavimir Stojanović: Complicate Simply Katalog retrospektivne izložbe održane u Salonu Muzeja primenjene umetnosti (3. septembar - 28. septembar 2015.) Beograd 2015. Mek povez sa klapnama, bogato ilustrovano, 288 strana. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). Slavimir Stojanović rođen je 1969. godine, a za dizajn se zainteresovao vrlo rano. Još u osnovnoj školi počeo je da se bavi ilustracijom, karikaturom i stripom, a svoj prvi štampani plakat realizovao je sa 16 godina. Studirao je Grafičke komunikacije na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, specijalizovao se na Visokoj školi za dizajn u Geteborgu i na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani. Radio je kao kreativni direktor u brojnim agencijama u Srbiji i Sloveniji, njegovi projekti dobili su više od 300 međunarodnih i domaćih nagrada i priznanja, a 2011. uvršten je u Tašenovu kompilaciju najuticajnijih grafičkih dizajnera sveta Contemporary Graphic Design. Neke od najpoznatijih Stojanovićevih izložbi u Beogradu bile su „Fenoman“ 2003, „Future Retro“ 2007, „Stories“ 2009 i „You Are An Idiot, Please Act Accordingly“ 2013. U stvaralaštvu Slavimira Stojanovića primetan je stav da se na najjednostavniji mogući način, tj. uz upotrebu minimalnih vizuelnih sredstava, kreira dizajnerski rad koji će obuhvatiti kompleksnost ideje koju prezentuje, ali i sveta u kojem živimo, što simbolizuje njegova kreativna maksima Complicate Simply. Uz neophodnu dozu dosetke, ironije ili autoironije, Slavimir poštuje želju naručioca projekta za kompleksnim, ali lako prepoznatljivim dizajnerskim rešenjima, ili predstavlja sopstvene projekte u okviru brenda „Futro”. Na poziv Dragana Sakana, radi za marketing agenciju “S Team Bates Saatči & Saatči Belgrade”, kao regionalni umetnički direktor. U „Sačiju” dobija mogućnost da se izrazi u različitim umetničkim disciplinama: piše tekst, dizajnira oglas, ilustruje ga ili fotografiše. Tokom rada u „Sačiju”, svojim „grafičkim anegdotama” Slavimir gradi univerzalan vizuelni smisao za humor. Njegov prečišćen vizuelni jezik u dizajnerskim radovima bez tekstualnog narativa postaje posebno vrednovan. U novijim radovima okrenut je dijalogu sa običnim konzumentom današnjeg uniformisanog sistema masovne komunikacije, čovekom koji nije siguran u to na koji način svet marketinga ima veze sa njegovim životom i švatanjima. Dejstvujući sa pozicije insajdera, Slavimir se postavlja u kritičku poziciju sveta masovnih komunikacija, a njegovi radovi poprimaju status ikoničnog u svetu marketinga zatrpanog produkcijom različitih vizuelnih sistema podsticanja želje pojedinog posmatrača/potrošača. Sadržaj: Total Slavimir / Slobodan Jovanović Rubni kamen / Mirko Ilić Rani radovi / Vladimir Čeh Logo-logika / Jovan Čekić Logos / Rambo Amadeus Glasna tišina / Dušan Ercegovac Pompezni minimalizam / Gorčin Stojanović Lepotica i zver / Lazar Džamić Komplikuj jednostavno / Ivan Stanković Futro / Ivan Tokin Knjiga utisaka / Slavoljub Stanković Biografija